Veština čitanja: Od Homera do Pola Selana

19. Naučni metod: Frojd i Empedokle

Dovršena i beskonačna analiza (str. 136): Emedokleova i psihoanalitička teorija osnovnih

nagona su gotovo identične osim što je Empedokleova teorija kosmološka, a psihoanalitička
biološka ali pošto su  Grci verovali da i sam univerzum poseduje dušu, kao i pojedinačni
organizmi ova razlika se smanjuje
Autor primečuje da su tumači na početku dvadesetog veka predsokratovcima pripisivali
panpsihizam (ANIMIZAM) pre rehabilitacije ontološkije pozicije od strane fenomenologa i
kasnnijeg uvođenja logičkije perspektive.
Vilhelm Kapel odbija da tumačii Ljubav i Mržnju kao demonske personifikacije i umesto toga
ih tumači kao prirodne sile bez inteligencije i teleološke svrhe u skladu sa Aristotelovom
kritikom- Pod Aristotelovim uticajem Kapel vidi dejstvo Ljubavi i Mržnje kao mehaničko,
determinističko i njihovu uzročnost kao slučajnu. (VAŽNO ZA RAD).

Dovršena i beskonačna analiza (str. 136): Empedokle tvrdi da postoje dva principa u sukobu
koji upravljaju svim svetskim i duševnim procesima ljubav i mržnja. Ove sile deluje nagonski
bez inteligencije i svesti o svrsi Ljubav teži da delove četiri osnovna elementa spoji, dok
svađa pokušava da ih razdvoji.Svetski proces je za Empedoklea  neprestano smenjivanje
perioda u kojima pobeđuju i vladaju  ljubav ili mržnja.

Dovršena i beskonačna analiza (str. 135 – 136): Neka Empedokleova učenja deluju
primitivno poput objašnjavanja različitosti stvari mešanjem vatre, vode zemlje i vazduha,
verovanja u animizam i seobu duše, ali neka njegova učenja su i savremena poput postepene
evolucije živih bića, preživljavanje najsposobnijih i priznavanje uloge slučaja u evoluciji.
Autor primečuje da ovde ni Kapel, ni Frojd sledeći ga, ne uzimaju u obzir da je evolucija
otvoren proces, da nema fiksni kraj, već je uzimaju kao da ima unapred poznate početne i
završne tačke, tako da faze evolucije između, sa kosmičkim događajima koji služe kao
prekretnice, svoj značaj stiču iz te premise. Takođe i Frojd i Kapel , kao i večin kritičara svog
vremena su verovali u dve verzije evolucije od kojih je jedna pod znakom Mržnje, verzija
koja nije samo neplodonosna i nezamisliva po sebi većje i protivrečna standardnoj Darvinovoj
evoluciji(VAŽNO ZA RAD).
Autor smatra da Frojd u svom formalnom dualizmu reprodukuje mišljenje dominantno u
svom vremenu da postoje dve paralelne evolucije id kojih jedna ukazuje na pobedu Ljubavi, a
druga na pobedu Mržnje ne primečujući neispravnu logiku tog sistema. Upravotu dualnost
odvojenih nagona Frojd pokušava da nametne i učini kredibilnom (VAŽNO ZA RAD).
Dovršena i beskonačna analiza (str. 135): Frojd primečuje da je njegova nova dualistička
teorija koja  postulira nagon smrti, uništenja i agresije kao paralelan Erosu koji se izražava
kroz libido, naišla na slab odziv čak i mđu drugim psihoanalitičarima.
Autor smatra da se Frojd poziva na autoritet Empedoklea upravo da bi se izborio sa tim
nedostatkom i slabim odzivom. (VAŽNO ZA RAD).
Dovršena i beskonačna analiza (str. 136 – 137): Razlike između Empedoklove i Frojdove
teorije su:
1. Što osnovne supstance za Frojda nisu četiri elementa.
2. Frojd oštro razlikuje živo i neživo.
3. Frojd ne govori o spajanju i razdvajanju delova supstancije već o spajanju i
razdvajanju nagonskih komponenti.
Frojd je dao biološki osnov principu svađe svođenjem nagona agresije na nagon smrti
odnosno težnju žive materije da se vrati u neživu. Time psihoanaliza ne isključuje
mogučnost postojanja nagona analognog nagonu smrti pre pojave života.

Autor kritikuje Frojda da je Frojda kao autora Očiščenja pročistio i isprao od svih
kompromitujučih funkcija nistika, maga, sektaša ii misionara u službi politike i religije
sve zarad koristi nauke. Oslobodivši Empedoklea speulativnih aspekata koji nisu bili u
modi u njegovom dobu on dobija traženi naučni autoritet koji može da iskoristi protiv
klevetnika dualizma, arhaičan ali koji se može modernizovati, preobraziti i reinkarnirati
rečeno jezikom seobe duše koju je Frojd eliminisao iz Empedokleovog diskursa(VAŽNO
ZA RAD).
Dovršena i beskonačna analiza (str. 135): Frojd tvrdi da je Empedokle jedan od
najznačajnijih likova iz istorije Grčke civilizacije. On je bio mnogostrana ličnost tako da
su i njegove aktivnosti delovale u više rzličitih pravaca. Bio je istraživać i mislilac, ali i
prorok i mag, političar, filantrop i lekar.  Istovremeno je bio egzaktan i trezven u svojim
fizičkim i fiziološkim istraživanjima,ali i mistik u svojim spekulacijama o kosmosu. Kapel
ga poredi sa Faustom.
Autor primečuje da se ovakvo viđenje ličnosti Empedoklazasniva na Diogenu Laertiju. On
smatra da i u ovome Frojd prati tumače svoga doba koji da bi se izborili sa regresijom u
progresivizmu kontruišu složene karaktere, bez da preispitaju značaj toga što nečiji
diskurs izmmeštaju društveno i kulturno i dekstvo toga na znanje. Umesto da se zapita
Frojd koriszi istorijsku distancu kao izgovor
Autor primečuje da čvrsto povezujući nagon smrti sa Erosom Frojd se zapravo bliži više
Empedokleovoj filozofiji nego svojim dualizmom, jer je Empedokle video Mržnju kao
neodvojivu od stvaralačkog kretanja života. (VAŽNO ZA RAD).
Nacrt psihoanalize (str. 14): Na primer čin jedenja predstavlja čin uništavanje objekta sa
krajnjim ciljem asimilacije. Na isti način seks je agresivni čin sa namerom najtešnjeg
sjedinjenja. Sve životne pojave su izraz zajedničkog delovanja ili sukoba između nagona
smrti i erosa. Same magnetne sile privlačenja i odbijanja koje vladaju u neorganskom
svetu su izraz delovanja ova dva nagona. Sa njihovim postojanjem bio je upoznat još
Empedokle.
Autor smatra da ovo proširenje dejstva Erosa i nagona smrti beomogučava bolje
razumevanje Empedokleove filozofije analizom njenog krivotvorenja nametnutom lažnim
očekivanjima već omogučava razumevanje same stvari(VAŽNO ZA RAD).