U senci Anaksimandra: Filozofski temparamenti i Šopenhauerov

pesimizam u Ničeovoj Filozofiji u tragičnom dobu Grka

Empedokle

Nesavremena razmatranja – Šopenhauer kao vaspitač 3: Niće ceni filozofa prema tome
koliko je svojim životom stvorio uzor za podražavanje kao što ssu to činili predsokratovci. . U
Nemačkoj nisu slobodni ni intelekt  ni telo već zahtevaju stalno novo dokazivanje slobode-.
Kant je bio akademik i religiozan i zato je uzor univerzitetskom profesorima.  Te stege je
odbacio Šopenhauer. Vagner je primer kako se umetnički genije ne sme plašiti da se
suprostavlji postoječoj hijerariji.Akademska istina je bezopasna za hijerarhiju.Filozofija u
Nemačkoj sve više postaje čista nauka što ne sme da bude. Šopenhaur je primer tog
odbacivanja. Samo su čvrsti karakteri poput Betovena, Getea, Šopenhauera i Vagnera u stanju
da se odubru Nemačkom obrazovanju. Nemačko društvo ne toleriše nesrećne i usamljene
pojedince i smatraju da je razlog za osamljivanje neka tajna krivica. Šopenhauera i njegovu
filozofiju su zato ignorisali.  Njegova krivica je bila što je svoju filozofiju voleo više nego
svoje savrememike  Nemci su Šopenhauera zanemarivali i gnorisali njegova dela (KAO I
NIČEOVA)- Zato je ceo život proveo tragajuči za čitateljima, za nekim ko sa njim saoseča. 
Ko ima prave prijatelje ne zna šta je prava usamjenost čak i ako je ceo svet protiv
njega.Društvo, vlada, religija, javno mnjenje mrze usamljenog filozofa jer spas koju njegova
filozofija pruža ne mogu ograničiti.   Ti fusamljeni filozofi koji su okrenuti introspekciji
moraju živeti i spoljašnjim životom, oni se nalaze u bezbroj međuljudskih odnosa zbog krvnih
veza, boravišta, vaspitanja, otadžbine i nametljivosti drugih- Drugi pretpostavljaju kod tih
filozofa mnoga opšteprihvačena verovanja samo zato što ih ti filozofi javno ne poriču. Oni
tragsju za isinom po svaku cenu, ali ne mogu sprećiti pogrešna tunačenja, Nužnost obmane ih
tera na pesimizam zbog kojih su skloni naglim emocijama na svoju štetu. Potrebni su im
prijatelji sa kojima mogu biti iskreni.  Največa opasnost za te usamljenike je da se toliko
povuku u sebe da svaki njihov novi dolazak bude previše intenzivan.Dve glavne opasnosti za
Šopenhauera su usamljenost i očajanje zbog istine, one su najveća opasnost za se mislioce od
Kanta pa nadalje. Kantov kopernikanski obrt izaziva skepticizam i relativizam na koje je
odgovarajuča reakcija očaj. Rešenje za njega je Šopenhauerovo tragično mišljenje.Njegova
veličina je da pristupa životu kao celini i tako ga tumači, a ne uobičajeno, deo po deo, što vodi
zaključku da je život suviše komplikovan da bi se protumačio.Šopenhauer je izbegao greške
akademika i diskursivnog mišljenja i shvata da se filozofija može posmarati samo iz
perspektive smisla koji daje životu. Da se iz nje može naći smisao sopstvenog života, a iz
njega života u globalu i obrnuto. Šopenhauerova filozofija treba da se tumači individualno i
lično, za sopstvene potrebe, da bi se stekao uvid u njegove sopstvene patnje, želje i
ograničenosti i da bi se upoznali njegovi spstveni lekovi i utehe tj. Žrtvovanje sopstvennog
Ega, i predavanje najplemenitijim ciljevima, prvenstveno pravdi  i empatiji. On uči distinkciji
između pravih i prividnih unapređenja ljudske sreče, da ni bogatstvo, ni ni počasti, ni učenost
ne mogu spasti čoveka od depresije koju oseča zbog besmislenosti postojanja i kako težnja za
ovim visoko vrednovanim stvarima stiče značenje samo uzciženjem i preobražajem cilja
(SUBLIMACIJA) kao sticanje moči da bi se pomogla evolucija  physisa i da bi se donekle
ispravile njene ludosti i nesposobnosti (NIČE NA TAJ NAČIN VIDI KULTURU) najpre
individualno a kroz pojedinca univerzalno. Ta težnja vodi rezignaciji. Svaki čovek osečča
ograničenost svog talenta i moralnosti i zbog te svoje grešnosti čezne za svecom i genijom.
Želja za nastankom genija je pokretać svake kulture. Opasnost od religioznosti je opasnost za
svakog genija. To je treća opasnost po Šopenhauera. Ove tri unutrašnje opasnosti ugrožavaju
sve ljude.
1. Svaki čovek je jedinstven i kada shvati da je jedinstven postaje neobičan. Za večinu
ljudi da neobičnost je nepodnošljiva jer su lenji i jer ih zbog jedinstvenosti muće razne
nesreće. Život za neobičnog čoveka koga muče nevolje gubi veselost, sigurnost,
lakoću i čast. On biva osuđen na usamljenost. Ali on ne sme da postane utučen i
melanholičan i zato  treba da se ugleda na druge borce. 
2. Čovek koji je pronicljiv i služi se dijalektikom može ako joj se preda da propadne
odnosno da nastavi da postoji samo u obliku nauke ili  da ne zna šta će sa istinom pa
gubi odvažnost i poverenje, poriče, sumnja, nezadovoljan i nada se polovično
očekujući razočarenje.
3. Čovek postaje rigidno moralan ili intelektualan. Gubi svoje ideale i sposobnost
stvaranja. Postaje slab i beskoristan iz perspektive kulture. On gubi svoju
jedinstvenost.
Osim ovih intrinstičnih opasnosti zbog sopstvene prirode  postoje i opasnosti određenog
vemena. Filozof mora biti stvaralc vrednosti i on mora osetiti gađenje tokom procene judi
Ničeovog doba. Zato on mora da se bavi istorijom nekadašnjih i drugih naroda da bi sagledao
pravedno celokupni život, ne samo  prosečne sudbine već i najuzvišenije sudbine koje mogu
pripasti pojedincu ili narodu.  Sadašnjost se nesvesno nameće filozofu prilikom prosuđivanja i
zao je on mora prevazići i vrednovati je u poređenju sa nekim drugim vremenom. Različito je
vrednovanja filozofa različitih vremena kad je snaga života bila dtugačija. U vreme starih
grka život je bio dovršen i filozofa nisu mučile kao filozofa iz Ničeovoga doba želje za za
slobodom, lepotom,  i životom sa jedne strane i volja za istinom sa druge.  Zato Empedokle
ima pozitivan stav prema životu. Filozofi Ničeovog doba žele da pronađu život da bi ga
vrednovao. Uslov za taj zadatak je da i sam bude živ i zato su najuspešniji promoteri volje za
život i iz svog iscrpljenog doba čeznu za kulturom kao preobraženim physisom-. Ta težnja je
za njih opasnost jer se zbog nje u njima bori reformator života i  filozof odnosno procenjivać
života. Veliki ljudi se moraju suprostaviti svom vremenu da bi bili autentični. Šopenhauerova
čežnja za snažnijom prirodom, za  zdravijim i jednostavnijim čovečanstvom je čežnja za
sopstvenom autentičnošću i kada pokori svoju savremenost u sebi, čoek uviđa svoju
genijalnost. Uloga genija,  kao najvišeg ploda života je da opravda život uopšte, da ga
prihvati. To je učinio Empedokle. (VAŽNO ZA RAD).
Ničeov razlog zašto je odabrao baš Empedoklea da bude procenjivač vrednosti postojanja je
što je Empedokle živeo na vrhuncu Grčke civilizacije i zato je bio u savršenoj poticiji da služi
kao prosuđivač vrednosti postojanja (VAŽNO ZA RAD).
Rani posthumni fragmenti 23 (30)(1872):Nče smatra da tačnost Anaksagorine koncepcije
dokazuje način na koji su ga njegovi naslednici Empedokle i Demokrit, koji je postulirao
učenje o atomima, u svojim sistemima kritikovalli i ispravljali. Metod ove kritike je stalno
opovrgavanje koji je u duhu prirodnih nauka, zakon ekonomije primenjen na objašnjenje
prirode. Hipotezama koje uspevaju da objasne svet sa najmanje hipoteza i sredstava dobijaju
prednost jer to pokazuje najmanju nasumičnost i zabranjuje slobodnu igru sa mogučnostima.
Ako dve hipoteze objašnjavaju svet podjednako dobro treba ispitati koja od njih bolje
zadovoljava ovaj ekonomski zahtev. Svako čije se objaššnjenje zasniva na jednostavnijim i
poznatijim silama, pre svih mehaničkih, svako ko izvodi postoječu strukturu sveta iz
najmanjeg broja sila, će imati prednost nad onim ko se poziva na složenije i manje poznate
sile, i to u večem broju da bi objasnio konstrukciju sveta (OKAMOV BRIJAČ). Zato je
Empedokleov podvig bio da eliminiše preterani broj hipoteza iz  Anaksagorinog učenja. Prva
hipoteza koja je pala je bila Anaksagorin Nous jer je njegovo pretpostavljanje suviše složeno
da bi objasnilo prostu stvar kao što je kretanje. Potrebno je objasniti samo dva oblika kretanja:
1. Kretanje jednog objekta ka drugom.
2. Kretanje jednog objekta od drugog.

Rani posthumni fragmenti 23 (31)(1872): Ao je prema Anaksagorinom učenju našt trenutni

proces razvoja, proces razdvajanja, Empedokle se pita šta sprečava totalno odvajanje? Tbog
toga on postulira suprotnu silu koja se ispoljava kao latentna kohezivna sila. Takođeda bi se
objasnio haos kao što ga Anaksagora vidi, kao poptpunu mešavinu svih semena stvari,  već je
potrebno dejstvo neke sile, jer tako bliska isprepletenost zahteva kretanje. Iz toga Empedokle
zaključuje da je izvesna periodična prevlast jedne od dve sile. Te dve sile su suprostavljene.
On smatra da sila kohezije i dalje deluje, jer inače uošte ne bi bilo stvari,  sve bi bilo
dezintegrisano. Na osnovu toga Empedokle zaključuje da ono što zapravo postoji su dva tipa
kretanja koja se ne mogu objasniri nousom Zato umesto nousa Empedokle postulira ljubav i
mržnju. Podjednako se može opazati da su ljubav i mržnja u pokretu kao što se opaža da je
nous u pokretu. Na taj način se menja koncepcija praiskonskog stanja. Za Empedoklea ono je
bilo najblaženije stanje, dok je za Anaksagoru haos samo ono što prethodi, građa, za
arhitektonsku strukturu univerzuma.

Rani posthumni fragmenti 23 (32)(1872): Empedokle je zamislio silu kao tanegtijalnu,

izazvanu preokretom,  koja bi delovala u suprotnom smeru od sile gravitacije. On je verovao
da je Anaksagorino konstantno kružno kretanje nemoguče her bi izazvalo vrtlog, što je
suprotno od uređenog kretanja. Da su čestice međusobno isprepletene, tela bi moglada se
slome bez koriščenja sile, ne bi bila povezana. Zato Empedokle silu koja spaja atome, koja
daje materiji čvrstinu, naziva ljubav. To je molekularna sila, konstituitivna sila tela. 
Rani posthumni fragmenti 23 (33)(1872):
Empedokle
Nasuprot Anaksagori:
1. Haos već pretpostavlja postojanje pokreta.
2. Ništa nesprečava potpuno razdvajanje.
3. Ljudska tela bi bila entiteti sačinjeni od prašine. Kako je kretanje moguče ako ne
postoji suprotno kretanje u svim telima?
4. Uređeno, konstantno, kružno kretanje je nemoguče, samo vrtlog. Sam Empedokle
pretpostavlja postojanje vrtloga kao dejstvo nesloge. Međutim kada bi sve bilo u
vrtlogu bilo bi nemoguče dejstvo na daljinu. Zbog toga moraju postojati najmanje dve
pokretačke sile inherentne objektima. 
 5. Postojanje beskonačnog biča se se ne slaže sa iskustvom. Anaksagora je mislio na
hemmijske atome. Empedokle je pokušao da postulira četiri vrste hemijskih atoma.
Verovao je da su agregatna stanja esencijalna i da zavise od toplote. Iz toga sledi da
agregatnim stanjima upravlja silama privlačenja i odbijanja. Materija postoji u četiri
oblika.
6. Periodičnost je nužna.
7. Empedokle je želeo da primeni iste principe u slučaju živih biča. Njegovo največe
delo je poricanje postojanja svrhovitosti. U slučaju Anaksagore postoji dualizam.

Rani posthumni fragmenti 23 (34)(1872): Simbolika seksualne ljubavi. U Empedokleovoj

filozofije se kao i u slučaju Platonovog Aristofanovog mita, izražava se čežnja za jedinstvom.
Činjenicom da je jednom postojalo veče jedinstvo. Kada bi se ovo jedinstvo ponovo 
konsitituisalo, težilo bi se za još večim jedinstvom. Verovanje u nekadašnje jedinstvo svih
živih biča implicira da je nekada postojalo jedno enormno živo biče čiji su pojeinačni delovi
sadašnji ljudi. To je Empšedokleov Sfairos, najblaženije božanstvo. Sve je bilo ujedinjeno
ljubavju i zato krajnje svrhovito. Međutim raskomadano je i podeljeno mržnjom na elementw
i na taj način ubijeno, oduzet mu je život (RAZLIKA OD FROJDA. ZA FROJDA
ORGANSKO NASTAJE IZ NEORGANSKOG, DOK JE ZA EMPEDOKLEA
OBRNUTO, NEORGANSKO NASTAJE IZ ORGANSKOG). U vrtolgu  ne nastaju
pojedinačna živa biča. Na kraju sve biva podeljeno i tada počinje period u kome smo sada. Na
taj naččin Empedookle suprostavlja Anaksagorinom inskonskoj pomešanosti iskonsku
podeljenost. Slepa ljubav ponovo spaja element pokušavajući da ih oživi i ponegde uspeva.
Zato se u živim bičima javlja iskonsko osečanje da moraju težiti večiim jedinstvima kao
povratku u praiskonsko stanje. To je Eros. Zbog toga je ogroman zločin ubiti nešto živo jer se
time vrača u praiskonsku podeljenost. U nekom trenutku sve bi ponovo trebalo da bude jedno
živo biče, najblaženije stanje. Empedokle je uspeo da protumači pitagorejska i orfička učenja
jezikom prirodne nauke zato što je bio majstor oba jezika. Zato ga Niče smatra prvim retorom.
Posedovao političke ciljeve. Smatrao je da čovek poseduje dualističku prirodu iz među
nagona za nadmetanjem i ljubavnog, empatičnog nagona. Pokušao je potpunu reformu Grka.
Sva neorganska materija nastaje iz organske materije. Neorganska materija je mrtva organska
materija.

Autor primečuje da Niče opisuje Empedokleovu filozofiju Šopenhauerovskim jezikom. Sam

Šompenhauer je citirao Empedokleov opis Mržnje kada je uvodio svoje pesimistično viđenje
konstantnog sukoba koji Volja stvara. Ničeovo izjednačavanje Ljubavi sa seksualnim
nagonom nastavlja identifikaciju Šopenhauerove Volje sa Empedokleovim silama jer je
Šopenhauer smatrao seksualnim nagon najačom potvrdom Volje za životom. Šta više
Empedokleom se šopenhauer najviše bavi u svom poglavlju ,,Fragmenti istorije filozofije“
koje se bavi predsokratovcima.šopenhauer je bio inspirisan time što je shvatio da kosmička
sila nije Anaksagorin nous već Volja. Međutim najviše ga impresionira Empedokleov odlučni
pesimizam. Šopenhauer vidi Empedokleovu filozofiju kao preteču Platonove analogije pečine
i hriščanske doline suza. Šopenhauer smatra da je Empedokle zbog svog asketizma,
vegetarijanizma i verovanja u seobu duše bio bliži hinduizmu i budizmu nego optimističnom
Jevrejskom i protestanskom racionalizmu
Autor primečuje da Šopenhauer ovom idiosinkratičkom karakterizacijom Empedoklea
pokazuje da je pitanje vrednosti postojanja ključno za istoriju filozofije od njenih početaka.
Šopenhauer je prepoznao Empedoklea kao onoga koje odgovorio na to pitanje jer je dao isti
odgovor kao i sam Šopenhauer. Sa Druge strane Niče pokazuje da su se ovim problemom
bavili i Anaksimandar, Heraklit i Parmenid koje je Šopenhauer ignorisao.