Nelagodnost u kulturi

I
Ljudi koriste pogrešna merila. Oni teže moći, uspehu i bogatstvu, a zanemaruju prave životne vrednosti.
Međutim postoje i pojedinci kojima se ljudi dive a da se njihova veličina zasniva na delima i vrlinama
različitim od ciljeva i ideala mase. Ali samo manjina priznaje tae velikane dok veličina nre želi ni da ih zna.
Mada to nije tako jednostavno jer se mišljenje ljudi često ne poklapa sa njihovim postupcima zbog sukoba želja.
Frojd negira osečane večnosti na kome po mišljenju nekih počiva religija, osečanje međusobne povezanosti
celog spoljašnjeg sveta (DAKLE ODBACUJE I NIČEOVO DIONIZIJSKO).
Čovek je najsigurniji u postojanje svoga Ega. Ovaj Ego nam se čini samostalnim,jedinstvenim i jasno
ograničenim od svega ostalog. Međutim psihoanaliza je otkrila da je to privid, da unutrašnjos ega prelazi bez
granica u nesvesni id. Međutim čini se da ego jeste jasno ograničen od spoljašnjeg sveta sem u slučaju
zaljubljenosti kada deluje da nema razlike između ega i objekta ljubavi. Ova granica prema spoljašnjem svetu
može biti poremečena i zbog bolesti. Tada nam se delovi sopstvenog tela i psihe čine stranim ili se spoljašnem
svetu pripisuju tvorevine Ega. Takođe čovek ovo osečanje sopstvenog Ega nema od početka več tek nakon kraja
razvoja Ega. Beba ne razlikuje Ego od spoljašnjeg sveta od početka več to uči reagovanjem na nadražaje. Ego
prvi put nešto spoljašnje sreče u vidu majčine dojke, Takođe o postojanju spoljašnjeg sveta različitog od Ega
Ego uči i bol. Princip zadovoljstva koji vlada egom zahteva uklanjanje tog bola., da taj bol iz sebe projektuje u
spoljašnji svet, da sve što izaziva neprijatnost bude spolja. Međutim otkriva se da je to nemoguče jer postoje
spoljašnji objekti koji šružaju zadovoljstvo kao i patnja koja potiče iz unutrašnjosti. Čovek tada uči da čulima i
odgovarajučiom mišičnom aktivnošču razlikuje ono što pripada Egu i ono što potiče iz spoljašnjeg sveta. To je
prvi korak u nastanku principa realnosti koji če kasnije zavladati egom Ovo razlikovanje ima i praktičnu svrhu
da odbrani ego od spoljašnjih neprijatnih utisaka. Kada ego koristi iste odbrambene mehaizme kao protiv
spoljašnjih utisaka, protiv unutrašnjih nadražaja nastaju bolesti.
Dakle osečanje ega zrelih osoba je samo ostatak starijeg osečanja povezanosti ega i spoljanjeg sveta odakle
dakle potiče osečanje beskonačnosti. On nastavlja da postoji u čovekovoj psihi paralelno sa osečanjem Ega.
Jedan kvantitativni deo nagona je ostao nepromenjen, dok se drugi razvijao dalje. (NIČEOVO PRABIČE JE
ONDA INFANTILNI EGO).
U psihi ne može da propadne ništa što je jednom stvoreno. Sve ostaje sačuvano i pod odgovarajučim povoljnim
uslovima kao što je regresija može ponovo izbiti na videlo. U psihi zajedno sa poslednjom fazom njenog
razvoja postoje i sve prethodne faze. Ovo važi samo ako je mozak nepovređen.
Osečanje povezanoszi nema veze sa religijom. Religija je nastala iz dečje bespomočnosti i potrebe za očevom
zaštitom. Osečanje povezanostije naknadno došlo u vezu sa religijom kao prvo sredstvo utehe.

II
Religija je sistem učenja i obečanja koji sa jedne strane objašnjava svet, a sa druge obečava zaštitu na ovom
svetu i to da će se odricanje tokom ovozemaljsko života nadoknaditi na sledećem svetu. Ove zaštita može doći
samo od oca jer samo on može znati potrebe čoveka, smilostiviti se na njegove molbe i ceniti njegovo kajanje
Zbog ove infantilnosti Frojd se stidi čoveka, a još više se stidi ljudi koji brane religiju uviđajući njenu
neodrživost.
Životnu patnju možemo olakšati velikim odricanjima, zamenama zadovoljstvo ili opojnim sredstvima koja
čoveka čine otpornim na patnju. Ovo odricanje predstavlja nauka, zamensko zadovoljstvo privid umetnosti i
opojna sredstva predstavlja možda religija. (SLIČNO NIČEU).
Problem smisla života je posledica antropocentrizma. Na njega može odgovoriti samo religija i zato je smisao
zavisan od reliije. Prema ljudskom ponašanju Frojd zaključuje da je smisao čovekovog života sreča. On sreču
definiši kao odsustvo bolja i zadovoljstva i postizanje zadovoljstva (UTILITARIZAM) Dakle smisao ljudskož
života određuje princip zadovoljstva koji vlada psihom. Ostvarenju ovog principa suprostavlja se čitav svet.
Sreča u užem smislu odnosno zadovoljstvo nastaje usled iznenadnog zadovoljenja nagomilanih potreba i ona je
sporedna tvorevina. Dugotrajno zadovoljstvo je samo malog intenziteta, čovek intenzivno može da ućiva samo
u kontrastu (NIČE BI SE SLOŽIO).
Postoje tri izvora patnje:
 1. Prolaznost sopstvenog tela
2. Spoljašnji svet.
3. Odnosi sa ljudima.
Sve tri vrste su nužne. Patnju nastalu zbog odnosa sa ljudima čovek najgore podnosi.
Zbog ove količine patnje u životu princip zadovoljstva pod uticajem spoljašnjeg sveta zamenjuje princip
realnosti. Umesto postizanja zadovoljstva čovek sreču smatra izbegavanje neprijatnosti i bola. Ovaj zadatak se
može ispuniti na najrazličitije načine, Najprimamljiviji je potraga za neograničenim zadovoljstvima ali to je
neoprezno i posle nekog vremena se osveti. Ostali načini se razlikuju po tome kom izvoru patnje pridaju najviše
pažnje. Patnja zbog odnosa sa ljudima može se sprečiti osamljivanjem. Patnja se može umanjiti tako što se
naukom stekne vlast nad prirodom. Frojdu najzanimljiviji način odbrane od patnje je uticaj na organizam jer
patnja je vrsta osečanja. U ovaj način spada opijanje. Opijanje može i prekinuti veze sa spoljašnjim svetom.
Ono je štetno jer se na njega troše velike količine energije koje se mogu iskoristiti za poboljšanje položaja
ćčovečanstva.
Nagoni i njihovo zadovoljenje mogu doneti i sreču i patnju. Zato se izbegavanje patnje može ostvariti i
ovladavanjem nagonima. Jedan od načina da se ovlada nagonima je da se nagoni umrtve što čini budizam. Na
taj način stiče se sreča ali se žrtvuje sam život. Umereniji način kontrple nagona je putem više psihičkih istanci
i principa realnosti. Tako se traga za zadovoljstvom a izbegava se patnja jer nezadovoljstvo kontrolisanih
nagona donosi manje patnje nego nezadovoljstvo nekontrolisanih. Međutim u zamenu za to smanjuje se
zadovoljstvo jer zadovoljenje nagona koje ne kontroliše Ego donosi više zadovoljstva nego zadovoljenje
kontrolisanih nagona.
Druga tehnika izbegavanja patnja je premeštanjem libida na ciljeve koje ne sprečava spoljašnji svet. U tome
pomaže sublimacija nagona. Najbolje je zato zadovoljstvo koje se stiče intelektualnim radom. To čine
istraživači i umetnici. Međutim intenzitet tih zadovoljstva je manji od zadovoljenja putem zadovoljenja
primarnih primitivnih nagona. Međutim ovaj način odbrana od patnje moguč je samo malom broju ljudi i nije
apsolutan, na ptimer ne štitiod patnje kojoj je uzrok telo.
Rad najviše vezuje individuu za stvarnost, Njime se libido premešta na rad i međuljudske odnose. Najviše prija
rad koji je dobrovoljno izabran (NIČEOV I FROJDOV STAV PREMA RADU SE RAZLIKUJU).
Nezavisnost od spoljašnjeg sveta stiče se i zadovoljenjem putem fantazije koje je bilo moguče pre dejstva
principa realnosti. Fantazije su tada služile za ispunjenje želja koje je teško ispuniti. Vrhovni način zadovoljstva
putem fantazije je zadovoljstvo putem umetničkih dela koje umetnik čine mogučim i ljudima koji nisu
umetnici. Onaj ko poseduju umetnički senzibilitet ceni umetnost kao najviši izvor zadovoljstva i utočište od
životne patnje. Međutim stanje opijenosti do koga čoveka vodi umetnost je samo privremeno utoćište od
životnih nedača jer nije dovoljno duboka da bi se zaboravila životnja patnja (NIČE BI SE SLOŽIO SA OVIM
MIŠLJENJEM KAD JE U PITANJU ROMANTIČARSKA UMETNOST ALI NE I UMETNOST
UOPŠTE).
Drugi način za izbegavanje patnje je proglašavanjem stvarnosti za izvor sve patnje. U tom slučaju rešenje kako
doći do sreče je prekinuti sve veze sa stvarnošću. Moguće je i želeti potpuno promenu sveta tako što če se
stvoriti novi svet u kome če biti uklonjene svi nepodnošljivi elementi ovoga sveta i zamenjeni drugim
elementima koji su u skladu sa željama onoga ko stvara svet. Frojd smatra da onaj ko u revoltu izazvani
patnjom krene ovim putem neče ništa postiči jer je stvarnost previše jaka za njega. Postače sumanut i bez
pomagača u sprovođenju sopstvene sumanutosti. Frojd tvrdi da se svi ljudi ponekad ponašaju poput paranoika i
stvaranjem želje ispravlja neki element sveta tako što tu sumanutu želju pripisuje stvarnosti. Dešava se da i
više ljudi zajednički pokuša da dođe do sreče i zaštite od patnje sumanutim krivotvorenjem stvarnosti. U ovu
grupu masovne sumanutosti spada i religija. Niko ko učestvuju u ovom ludilu ne uviđa da je lud (NIČE BI SE
APSOLUTNO SLOŽIO, ON U OVU GRUPNU SUMANUTOST UBRAJA I IDEALIZAM).
Još jedan način za postizzanje sreče je stavljanje ljubavi u centar života i očekivanje zadovoljsta od toga što se
voli i biva voljen. Ovaj pristup teži nezavisnosti od sudbine i zato izvor zadovoljstva traži u unutrašnjim
psihičkim procesima koristeči se pomeranjem libida. Ovaj pristup ne odbacuje svet već prijanja za njegove
objekte i postiže sreču na osnovu osečanja prema njima. Ovaj pristup se nezadovoljava rezignacijom i
izbegavanjem patnje kao sreče već teži zadovoljstvu. Frojd smatra da se zaista i približava ovom cilju više od
svih ostalih metoda. Od svih mogučih oblika ljubavi polna ljubav pruža najintenzivnije zadovoljstvo i zato
predstavlja model ćovekove čežnje za srečom. Zato čovek traga za srečom u seksu gde je stekao i prvi put.
Mana ove metode je što je čovek najpodložniji patnji kada voli jer nčovek nikada nije nesrečnije i bespomočniji
nego kada izgubi voljeni objekat ili njegovu ljubav.
U vezi sa ovom metodom je i čovekova potraga za srečom putem zadovoljstva u lepom. To je uživanje u lepim
formama i pokretima objekata i predela u prirodi ili umetničkim i naučnim tvoevinama. Ovaj estetski stav
prema životu ne može da ukloni patnju iz života ali može da je nadoknadi. Estetsko zadovoljstvo karakteriše
posebno opojno stanje. Lepota je beskorisna i nije nužna za kulturu ali je kultura bez nnje nezamisliva. Estetika
se bavi proučavanjem uslova za nastanak estetskog iskustva ali ne može da onjasni prirodu i poreklo lepote.
Neuspeh prikriva zvučnim ali praznim rečima. O pirodi lepote ništa ne može da kaže ni psihoanaliza sem da je
njeno poreklo u seksualnom nagonu. Ona je model seksualnog nagona sa preprečenim ciljem. Lepota je dakle
prvobitno bila svojstvo seksualnog objekta. Lepota je svojstvena sekundarnim seksualnim odlikama. Genitalije
se ne smatraju lepim mada izazivaju seksualno uzbuđenje.
Dakle postizanje sreče koje nam nameče princip zadovoljstva je nemoguče ali ljudi moraju njoj težiti. Postoji
više načina za njeno postizanje koji se svodena ili ina zbegavanje patnje ili napotragu za zadovoljstvom. Svako
morab nači svoj način da bude srečan, ne postoje univerzalni saveti. Put za postisanje zavisi od toga:
1. Koliko čovek očekuje zadovoljstva od spoljašnjeg sveta
2. Koliko je čovek sposoban da postane nezavistan od spoljašnjeg sveta.
3. Koliko snage ima da promeni svet u skladu sa svojim željama.
4. Zavisi i od psihičke strukture individue.
5. Zavisi od talenata individue i obim mogučnosti sublimacije.
Nije dobro zavisiti samo od jedne tehnike za postizanje sreče. Čovek sa lošom nagonskom konstitucijom, koji
nije pravilno razvio libido i ne ume da se prilagodi zahtevima spoljašnjeg sveta neče moči da postigne sreču.
Tada mu kao poslednja moguća životna tehnika ostaje bežanje u neurozu dok stariji kao poslednjim životnim
tehnikama teže opijanju ili bekstvu psihozu.
Religija sužava mogučnost izbora i prilagođavanja zato što svimaa nameče isti put za postizanje sreče i
izbegavanje patnje. Njen metod se zasniva na zastrašivanju intelekta, potcenjivanju vrednosti života i
sumanutom krivotvorenju stvarnosti. Po tu cenu foksacijom na jednu infantilnu psihičku fazu i uvlačenjem u
masovno ludilo religija ljude čuva od individualne neuroze. Međutim religija sem toga ne može da ispuni svoj
obečanja i verniku kao poslednji izvor zadovoljstva u patnji ostaje samo bezuslovno potčinavanje božijoj volji.

III
Tri izvora ljudske patnje su:
1. Nadmoč prirode
2. Trošnost ljudskog tela
3. Nesavršenost ustanova koje upravljaju vezama između ljudi unutar porodice, države i društva
Ćovek mora da se pomiri sa nužnopću prva dva izvora patnje. Međutim čovek ne želi da prihvati treči izvor
patnje. Sama kultura je jedan od krivaca za ljudsku patnju i čovek bi bio srečniji kada bi je napustio i vratio se u
primitivno stanje. Frojd navodi tri povoda za nastanak ovog neprijateljstva prema kulturi:
1. Pobeda hriščanstva nad paganstvom doneo je hriščansko obezvređivanje zemaljsko života (SLIČMO
NIČEU).
2. Geografska istraživanja su dovela Evropljani u dodir sa primitivnim narodima i plemenima koji su
prividno delovali srečnije od Evropljana.
3. Nastanak neuroza zbog preteranih odricanja zbog kulturnih ideala. Zato čovek zaključuje da bi opet
mogao da bude srečan ako ukloni ili znatno smanji ove zahteve.
Na ovo neprijateljstvo prema kulturi uticalo je i razočarenje što sav tehnološki napredak kojim je čovek
potčinio prirodu i zavladao prostorom i vremenom uopšte nije povečao količinu zadovoljstva u životu. Frojd na
osnovu toga zaključuje da vlast nad prirodom nije uslov za čovekovu sreču i da nije jedini cilj kulture. Ipak
Frojd se suzdržava od tvrdnje da je tehnološki napredak bezvredan.
Sreča je subjektivna i ne možemo znati stepen zadovoljstva ili nezadovoljstva drugih osoba.
Frojd tvrdi da reć kultura označava zbir svih čovekovih dostignuća i ustanova kojima se život čovka razlikuje
od života životinje i čiji je cilj zaštita čoveka od prirode i uređenje međuljudskih odnosa. Prva kulturna dela su
bila upotreba lata, upotreba vatre i izgradnja naselja od kojih upotreba vatre ima poseban značaj. Prvobitno je
čovek gasio vtruu uriniranjem i tako zafovoljavao infantilnu homoseksualnu želju. Onaj koji je prvi uspeo da
suzbije ovaj nagon poćeo je da koristi vatru kao oruđe. Zato su za čuvare vatre birane žene. Oruđem čovek
usavršava svoje organe i uklanja prepreke za njihovo delovanje. Sva naučna i tehnička dostignuča su ispunjenja
želja iz bajki. Sva ta dostignuča su kulturne tekovine. Svoje ideale svemoći i sveznanja čovek je stvorio u
davnini i otelotvorio ig u obliku bogova. Njima pripisuje sve svoje neostvarive želje ili ono što mu je
zabranjeno. Bogovi su dakle bili ideali kulture. Sada kada se približio ispunjenju tih ideala sam čovek postaje
bog. Naravno ćovek nije svuda podjednako uspeo da ispuni pove ideale, oni nigde niu potpuno ispunjeni.
Čovek ma koliko da je sličan bogu i dalje nije srečan.
Ne odnose se sve osobine kulture na korist. Jedna od tih beskorisnih osobina kulture je lepota. Takođe
beskorisne osobine kulture su i red i čistoča. Predstavu o redu čovek stiće oponašajući prirodu. Red je vrsta
prisile ponavljanja, Red čoveku dozvoljava da optimalno koristi vreme i prostor, istovrmeno štedeći fizičku
snagu. Međuim čovek je u svom radu po prirodi nemaran i neuredan i mora se od toga odučiti vaspitanjem.
Vrhunac kulture čine negovanje viših psihičkih delatbosti – nauke,umetnosti, religije i filozofije. Ove tvorevine
nisu međusobno nezavisne več su isprepletene. Sve one su nastale iz motiva koristi i postizanja zadovoljstva,
Znak kulture je i stepen uređenosti društvenih odnosa. Kultura je i nastala kao posledica pokušaja da se urede
društveni odnosi. Do tada odnosi su bili podređeni volji jačeg koji ih je podešavao u skladu sa svojim intersima
i nagonima (HOBSOVO PRIRODNO STANJE). Zajednički život postaje moguuč ujedinjavanjem kada se
ljudi udružuju u večinu jaču od svakog pojedinca koja je prozibv svakog pojedinca. Moć zajednice tada postaje
pravo, koao suprotnost moći pojedinca koja je sila. Suština ovog ujedinjavanja kojim nastaje kultura je
ograničenje zadovoljenja ngona pojedinačnih članova zajednice. Sledeći korak kulture je pravda koja služi da
se obezbdi da ovaj novi poredak ne bude srušen zarad pojedinca. Cilj daljeg razvoja kulture je da pravda ne
bude izraz volje manjine koja tlači večinu. Krajnji oblik pravde bio bi zakon zbog koga su svi žrtvovali svoje
nagone.
Lična sloboda nije proitvod kulture već je bila največa pre nastanka kulture mada je tada bila bezvredna jer
čovek nije bio u stanju da je brani. Sa razvojem kulture ona biva ograničena, a pravda zahteva da ovo
ograničenje nema izuzetaka. Težnja za slobodom u okviru zajednice može biti korisna za razvoj kulture jer
može ukazivati na neku nepravdu. Međutim ona može biti posledica prvobitne nezavisnosti ličnosti i tako
postaje temelj neprijateljstva ptrema kulturi. Dakle težnja za slobodom suprostavlja se nekim određenim
oblicima i zahtevima kulture ili kulturi uopšte. Čovekova priroda je po tom pitanju neprmenjiva i on će večno
suprostvljati zahtev za ličnom slobodom volji mase. Cilj čovečanstva je zato kompromis između klturnih
zahteva mase i individualnih zahteva. Pitanje je dali je taj kompromis moguč korz neki oblik kulture.
Razvoj kulture analogan je razvoju libida iz tri razloga:
1. Značaj reda i čistote za kulturu koji su kod pojedinca posledica analne faze razvoja.
2. Zahtev kulture da nagoni promene svoj način zadovoljavanja poklapa se sa sublimacijom. Sublimaxijom
nastaju nauka, umetnost i idealogije.
3. Zahtev kulture za potiskivanjem nagona uzrok je neprijazeljstva prema njoj.