Tunačenje kao samostvaranje: Niče o preplatoničarima

U Filozofiji u tragičnom dobu grka Niče usvaja Helderlinov diktum da se neko doba razume
kada se razumeju njegove največe ličnosti, psobe koje otelotvoruju duh tog vremena
(NJEGOVO KOLEKTIVNO NESVESNO) i zato Niče predstavlja ličnosri predsokratovaca
kroz tri anegdote.

Niče se ne pita šta se može naučiti od predplatoničarašto može koristiti filozofiji jer se ne
treba usredsrediti na njihov napredak ka savremenim filozofskim gledištima jer takav pristup
arogantno pretpostavlja da su Grci zaostajali na putu ka istini koja je danas otkrivena, što
izaziva anahronično tumačenje pravihh gledišta i motiva predplatoničara. Niti proučavanje
predplatoničata treba bizi vođeno pitanjem kako oni mogu pomoči u rešavanju savremenih
filozofskih problema jer se tim pristupom predplatoničari samo koriste. Umesto toga Niče se
pita čime savremena filozofija može pomoči predplatoničarima, da bi se njihova gledišta i
motivi bolje razumeli.

Niče poredi Talesovo razumevanje vode kao arhea svih stvari sa Kantovom- Laplanšovom
hipotezom da je univerzum nastao od rotirajučih oblika gasa,

Anaksimandar beskonačno prevazilazi Talesa. Kao i Tales on se bavi pitanjem nastajanja,

odnosno objašnjavanjem nastajanja i prolaženja. Specifičnost Anaksimandra je što pitanje
prlaženja pretvarau etičko pitanje kako nešto što zaslužuje da živi prolazi, odnosno umire?
Prema Ničeovom tumačenju pitanje nastajanja je psihološki ukoronjeno u tom fundamentalno
egzistencijalnom pitanju. Anaksimandar želi da zna zašto su ljudi prolazni, ali kao filozof,
onaj ko želi da shvati celinu, on uopštava to pitanje sa ljudskih bića na sva bića i time stvara
pitanje nastajanja. Niče ovim svođenjem pitanja nastajanja nazad na tragediju ljudske
smrtnosti pokazuje da se ovo egzistencijalno pitanje javlja kod mnogih kasnijih
Predplatoničara čiji se različiti odgovori na pitanje nastajanja suočavajau ssa
Anaksimandrovim egzistencijalnim problemom zašto ono što zaslužuje da postoji prolazi?
Sam Anaksimandar na to pitanje odgovara odbacujući prvu premisu, da bilo šta zaslužuje da
postoji. Prateći taj Model Parmenid, kao i Pitagorino verovanje u reinkarnaciju odbacuje
drugu premisu, da bilo šta prolazi. Heraklit poriče pretpostavkuna kojoj se zasniva celo
pitanje, da bilo šta postoji. Autor na osnovu toga zaključuje da predsokratovci stalno
postavljaju to egzistencijalno pitanje samo da bi ga izbegli i da ironično zbog toga
predstavljaju regresiju u odnosu na tragično junaštvo Homera.

Autor smatra da Niče tumačeči večnost Anaksimandrobog apeirona kao neodređenost, šro
pozajmljuje od Kantovog shvatanja stvari po sebi, krši sopstveno hermeneutičko pravilo
protiv anarhroničkih tumačenja.
Anaksimander je prvi pesimistički filozof, preteča Šopenhauera, i zato Niče oseča jak afinitet
prema njemu koji se može porediti samo sa njegovom velikom ljubavlju prema Demokritu i
Sokratu, i koji je privatiđen samo njegovim entuzijazmom prema Heraklitu i Empedokleu.
Niče čak otkriva kod Anaksimandra učenje o večnom vračanju, mada je to učenje o večnom
vračanju različitog, a ne istog.

Niče odbacuje tradicionalno objašnjenje sukcesije između Predplatoničara da bi istakao

njihovu originalnost ali uprkos tome njegova filozofska genealogija često otkriva složene,
višegeneracijske i multikulturalne filozofske uticaje među predsokratovcima, kao na primer
Anaksimandrov uticaj na Pitagoru koji takođe vidi zemaljsko postojanje kao kaznu za
prethodni prestup, Pitagorin uticj na Parmenida i Empedklea koji takođe vide filozofiju kao
put do potpunog oslobođenja. Otkrivajući takve veze i uticaje sama Ničeova genealogija
podriva njegove preterane tvrdnje o originalnosti Prepkatoničara. On pokušava da umanji tu
napetost razlikujući filozofije predplatoničara koje utiču jedne na druge i njihove živote kji su
potpuno originalni, ali time upada u dalje protivrečnosti sa svojim viđenjem da se ne mogu
odvajati filozofije predplatoničara, od njihovih života

Niče u Heraklitovm viđevima vidi istovremeno neumerenost mistika u zanosu i uvide

inspirisanog prototipa natiuraliste. Suprotnosti između nauke i misticizma se ujedinjuju u
Heralitovoj vodečoj ideji.
Niče tvrdi da ne samo da ograničena dužina ljudskog veka već i brzina kojom procesuiraju
vreme krivotvori ljudsku percepciju stvarnosti. (PERSPEKTIVIZAM).
Poreklo estetskog opravdanj postojanja koje Niče elaborira u Rođenju tragedije može se nači
u njegovom tumačenju Heraklitove filozofije. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O
ESTETICI).
Heraklitovo ratumevanje rata ka ne glorifikuje već ga produhovljuje u unniverzalno načelo da
je nadmetanje dobro, koje Niče preuzima od Darvina.