Spinozin konatus i Ničeova volja za moć: Samoodržanje protiv rasta moći

Ničeovo pismo Overbaku 30. jul 1881: Ja sam potpuno iznenađen i potpuno očaran. Imam
preteču u Spinozi, i to kakvog preteču. Jedva sam poznavao Spinozu, moja želja za njim je
nagonska. Ne samo da je njegova glavna tendencija ista kao moja – da učinim znanje
najmočnijim nagonom već pronalazim sebe u pet glavnih tačaka njegovog učenja, ovaj naj
abnormalniji i najusamljeniji mislilac mi je najbliži oprecizno u ovim stvarima:
1. Poriče postojanje slobodne volje
2. Poriče postojanje teleologije tj svrhovitosti.
3. Poriče postojanje moralnog uređenja sveta.
4. Poriče postojanje neegoističkog
5. Poriče postojanje zla.
Mada priznaje da postoje  i velike razlike između njih, Niče smatra da su te razlike izazvane
različitim vremenom, kulturom i stepenom razvijenosti nauke. (VAŽNO ZA RAD).
Autor ističe da Niče nije čitao originalna Spinozina dela već se zadovoljio predstavom o
Spinozinoj filozofiji koju mu je pružila sekundarna literatura, od kojih je najtnačajnija Istorija
moderne filozofije Kuna Fišera
Autor smatra da je Spinozina filozofija za Ničea podjednako model i predmet kritike. On kao
najznačajnije aspekte Ničeove recepcije Spinozine filozofije ističe:
1) Kritiku morala.
2) Etiku afirmacije povezanu sa Spinozinom koncepcijom amor dei intellectualis.
3) Koncepciju znanja.
4) Pojam moči.
Autor veruje da Ničeovo mišljenje o Spinozi zavisi od toga da li piše za publiku ili ne. i zato
sugeriše distinkciju između egzoterične predstave o Spinozi u Ničeovim objavljenim delima i
ezoterične predstave o Spinozi u neobjavljenim delima. Dok Ničeove reference na Spinozu u
uneobjavljenim beleškama svedoče o afinitetu i preuzimanju, u objavljenim delima Niče se
distancira od Spinoze.
Autor smatra da je Ničeova posredna recepcija Spinoze najformativnije uticala oko 1880 kada
je ključan pojam kojim se Niče bavio bila volja za moć. Pitanje moči je jezgro Ničeove kritike
Spinoze, Glavna ideja Ničeove kritike je da Spinoza zamišlja moč kao konzervativnu silu što
izražava Spinozin princip samoprežiljavanja. Niče Spinozinu teoriju konatusa smatra
konstituitivnom teoremom za modernu metafiziku. Sa svojim pojmom volje za moć Niče mu
kao princip suprostavlja ne održanje već rast. Protiv metafizičke opsesije sa bičem koja je
prema Ničeovom mišljenju izražena u principu samoodržanja Niče daje svoju koncepciju
moči kao pokušaj prevrednovanja ideje radikalnog nastajanja. Njegov cilj je da definiše izaze
moči ne u odnosu n subjekta koji pokušava da održi sebe uz pomoč tih izraza već u odnosu na
sopstvo koje konstantno prevazilazi sebe i zato nema stabilni identitet.
Tako je govorio zaratustra – o samoprevazilaženju: Volja za istinom je volja da se sve ućini
zamislivim je ljudi sumnjaju da je sve zamislivo. Ti ljudi koji veruju u volju za istinom žele
da stvore svet koji bi se potčinjavao njihovom intelektu. Takođe žele da stvore i svet pred
kojim bi i oni mogli da se pokoravaju.  Vrednosti, narodni običaji izraz su volje za moć koje
ljudi primenjuju na svet nastajanja. Vrednosti su načinjene iz potrebe da se vlada drugima.
Sve živo je poslušno i traži nekog da mu zapoveda, Zapovedanje je teže od slušanja jer nosi
odgovornost za sve kojima se zapoveda,  Takođe kad god nešto živo zapoveda ono se izlaže
opasnosti.Ono zapoveda i samim sobom. To je posledica volje za moć gde god da postoji
život, da slabo služi jačem, a vlada još slabijim. Svaki rob želi da bude gospodar. A i najveći
je poslušan time što rizikuje svoj život. U ljubavnoj sferi se takođe ispoljava volja za moč u
tome što slabiji koristi zaljubljenost jaćeg da mu ukrade moć.Život sa sebe mora prevazilaziti,
to je u istoriji bilo nazivano nagonom ka svrsi i preživljavanju. Život će radije propasti,
žrtvovati se, nego odreči moć. Zato čovek mor biti sukob, nastajanje, svrha i protivrečje svrha,
Sta god stvorili, moramo ga prevazići. Volja za istinom je izraz volje za moć.Ne postoji volja
za postojanjem, ono što ne postoji, ne može želeti,, a ono što postoji postoji i nema potrebe da
želi postojanje (KRITIKA SPINOZE I DARVINA). Zato dobro i zlo nije nepromenjivo već
stalno prevazilazi samo sebe. A ko stvara nove vrednosti, mora uništiti stare. Zato najviše zlo
pripada najvišoj stvaralačkoj dobroti. Treba govoriti o tome i ako je loše jer prečutene istine
postaju otrovne. Neka se slomi sve što te istine mogu slomiti jer treba stvoriti mnogo novoga.
Autor tvrdi da će čitanje Spinoze omogučiti Ničeu da razjasni svoj pojam moči i da ga
suprostavi Spinozinoj teoriji samoodržanja kai princip povečanja moči.
Ljudsko i suviše ljudsko I 92:Pravednost nastaje između onih koji imaju približno jednaku
moć, gde bi sukob bio štetan za obe strane i zato postoji želja za sporazumom i razmatranjem
zahteva obe strane. Dakle prvobitni karakter pravednosti je razmena u kojoj obe strane
dobijaju šta žele. U tu razmenu spadaju i osveta i zahvalnost. Ona se dakle svodi na, 
racionalni egoizam, nagon samoodržanja i ideju da ne treba rizikovati,  sebi štetiti, zbog
nesigurnog cilja.  Kroz vekove se ovo pravo poreklo pojma pravednosti zaboravilo i zato što
je uvek ocenjivana pozitivno   nastao je privid da je  pravedno neegoističan čin. Ovo je dokaz
da moral ne bi postojao bez zaboravnosti. Zaboravnost je čuvar ljudskog dostojanstva.
Ljudsko, suviše ljudsko I 102: Čovek ne smatra prirodu nemoralnom zbog prirodnih
nepogoda, a smatra čoveka nemoralnim ako nanoi štetu. Razlog za to je što se pretpostavlja da
u slučaju čoveka postoji slobodna volja, a da u slučaju prirode postoji nužnost. To
razlikovanje je pogrešno Takođe namerno nanošenje štete se ne smatra nemoralnim u svim
slučajevima, na primer u slučaju nanošenja štete životinjama koja smeta čoveku ili
kažnjavanjem zločinca tako što mu se nanosi zlo da bi čovek zaštizio sebe i društvo. U prvom
slučaju čoveku je dozvoljeno namerno činjenje zla u samoodbrani ili izbegavanu
nezadovoljstva u drugom slučaju je državi dozvoljeno namerno činjenje zla u samoodbrani ili
izbegavanu nezadovoljstva. Svaki moral dozvoljava namerno nanošenje štete prilikom nužne
samoodbrani, dakle kada je u pitanju samoodržanje. Međutim to je uzrok svih čovekovih zlih
postupaka, čovek želi zadovoljstvo ili da izbegne nezadovoljstvo, uvek je u pitanju
samoodržanje. Dakle Sokrat i Platon su u pravu da čovek uvek čini dobro odnosno ono što mu
deluje korisno prema količini njegovog intelekta
. Ljudsko, suviše ljudsko I 104: Ako je nužna samoodbrana moralno opravdana, onda su
opravdane i sve egoistične radnje koje se smatraju nemoralnim. Čovek muči, pljačka i ubija
da bi preživeo, da bi se zaštitio i predupredio ličnu nesreču. Čovek laže u situacijama kada su
lukavstvo i obmana odgovarajuča sredstva za samoodržanje. Dakle namerno povređivanje
kada su čovekov život i bezbednost odnosno očuvanje konfora u pitanju su moralno
opravdani.  Sama država na taj način povređuje kada kažnjava, Nenamerno povređivanje nije
nemoralno jer je slučajno. Ako čovek ne zna da nanosi povredu to nije zloba. Čovek se štiti od
bola u granicama svog nervnog sistema, kada bi on obuhvatao sve ljude čovek nikome ne bi
činio zlo, sem u slučaju kada čovek povređuje sebe radi izlečenja. Ćovek zaključuje po
analogiji da je nešto povredilo nekoga i zahvaljujuči pamčenju i imaginaiji može i sam osetiti
bol. Međutim prilikom nanošenja bola zlobom stepen bola je nepoznat ali ako se prilikom
zlobne radnje stvara zadovoljstvo zbog osečanja sopstvene moči i jakog uzbuđenja, ta radnja
se dozvoljava radi očuvanja komfora individue i zato je slično nužnoj samoodbrani i nužnoj
laži. Bez zadovoljstva nema života, zato je borba za zadovoljstvo borba za život. Da li
pojedinac vodi tu bitku tako da se smatra dobrim ili zlim zavisi od stepena njegovog intelekta.
Zora 112:  Dužnosti su prava drugih na nas. Oni su to pravo stekli tako što su verovali da smo
sposobni da sklopljeni ugovor ispoštujemo, da vratimo dug, da smo slične moći. Ispunjenje
dužnosti je  opravdavanje ovog poverenja u našu moć koje nam je dato. Čovek ponos ga tera
da ispunjava svoje dužnosti, da bi ponovo postao nezavistan,  jer su mu drugi narušili moć
svojom uslugom, i ona će ostati narušena dok se usluga ne uzvrati i tako naruši moć
poverioca.Drugi imaju pravo da nam traže samo ono što je u našoj moći.  Ljudska prava su
opseg moči koji čoveku drugi priznaju ali i unutar čijeg opsega žele da ga zadrže. Drugi nas
zadržavaju u stanju prava na više načina. Lukavošću tako što očekuju nešto za uzvrat poput
zaštite njihovih prava,Strahom jer borbu protiv nas smatraju opasnom i besmislenom.
Oprezom jer smanjenje naše moći smataju lošim po sebe jer onda nismo dovoljno dobar
saveznik. Poklanjanjem jer se pretpostavlja da je onaj koji prima poklon slabiji od darivatelja
Na taj način nastaju ljudska prava kao priznat i garantovan stepen moči. Iz toga sledi da  ako
se stepen moći promeni menjaju se i prava. Ako oslabimo prava bivaju odbačena, ako
ojačamo prevazilazimo svoje dužnosti, prava druge strane se ukidaju što če ona pokušavati da
spreči. Vladavina prava održava stepen moći, ne dozvoljava njeno smanjenje ili povečanje.
Zora 204: Čoveka na zločin ne tera stvarna potreba već nestrpljenje što se novac presporo
skuplja ili intenzivno zadovoljstvo koje mu nova pruža i ljubav prema njemu. U tom
nestrpljenu i u toj ljubavi ispoljava se volja za moć koja nekada bila nadraživana fanatizmom,
verovanjem da se poseduje istina koja je omogučavala ljudima da čiste savesti budu
nehumani.  Volja za moć postoji podjednako i u Ničeovo vreme samo je promenila svoja
sredstva i tada se zločini koji su činjeni zarad Boga čine zarad novca odnosno radi onoga što u
tom trenutku pruža največe osečanje moči i čistu savest.
Vesela nauka 13:  Čovek vlada drugim ljudima dobročinstvom i nanošenjem bola.
Nanošenjem bola se vlada onima nad kojima tek treba dokazati svoju moć jer je bol osetljivije
sredstvo od zadovoljstva zato što se bolu uvek traži uzrok dok je zadovoljstvo samodovoljno.
Dobročinstvom se vlada onima koji su već zavisni, koji su navikli da posmatraju
dobročinitelja kao uzrok. Čovek njima želi a poveča moć jer tako povečava sopstvenu  ili da
im dobročinstvom pokaže prednosti koje ima jer je pod njegovom vlašću. Na taj način oni
bivaju zadovoljni svojim položajem i neprijatelji vladarevih neprijatelja. Da li se vladar pri
nanošenju bola ili dobročinstva žrtvuje ne utiče na vrednost postupaka za koju je bitan samo
cilj postupka – uvečanje sopstvene moći. Na primer čovek bi sve žrtvovao da dokaže da
poseduje istinu. ne radi istine već da bi dokazao svoju moč nad onima kojima ta istina
nedostaje. Veće zadovoljstvo stvara činjenje dobra nego zla jer činjenje zla je znak nedostatka
moći, resantimana zbog tog nedostatka, dovodi u opasnost već postoječu moč i može izazvati
osvetu, grdnju, kaznu i neuspeh. Samo najrazdraživiji i najpožudniji više uživaju da dokazuju
moć na onima kojima se protive jer njima  je prizor već potčinjenih, onima kojima čine dobro,
dosadan. Šta je čoveku draže od ova dva načina uvečanja moći zavisi od ličnog ukusa i
temparementa. Ponosni ljudi preziru lak plen, njima zadovoljstvo pružaju samo jaki ljudi
dostojni da budu neprijatelji i svojina koju je teško steči. Oni su surovi prema onima koji pate
jer nisu vredni njihovog ponosa i nadmetanja ali osečaju dužnost prema jednakima sa kjima bi
nadmetanje bilo časno. Zbog toga su gospodari učtivi jedni prema drugima. Onima koji su
malo ponosni  i ne mogu da osvajaju sažaljenje donosi najviše zadovoljstva, njih očaravaju
oni koji pate. Sažaljenje je vrlina prostitutki.
Srednji posthumni fragment 5 (1) (1882):
1. Niče volju za životom zamenjuje voljom za moć-
Srednji posthumni fragmenti 24 (31) (Volja za moć 255) (1884):Sve vrline su fiziološka
stanja, osnovne organske funkcije koje treba smatrati nužnim i dobrim. Sve vrline su
sublimirani nagoni i viša fiziološka stanja. Na pimer empatija i humanost nastali su
sublimacijom seksualnog nagona. Pravda je nastala sublimacijom nagona za osvetom. Vrlina
je nastala iz zadovoljstva koje pruža otpor, kao sublimacija volje za moć. Čast je nastala na
osnovu prepoznavanja jednako močnih.
Srednji posthumni fragmenti 25 (450) (1884): U ljudima je najrazvijenija volja za moć. U tom
slučaju nema potrebe da se evropljani samoobmanjuju u vezi toga zbog par  vekva hriščanstva
koje je potpuno lažljivo i koje je lagalo sebe sve vreme
Srednji posthumni fragmenti 26 (273) (1884): Volja za moć u funkcijama svega organskog:
1. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo i njihov odnos prema volji za moć.
2. Navodni altruizam i volja za moč, na primer u slučajevima poput majčinske ljubavi i
seksualne ljubavi.
3. Razvoj osečanja iz volje za moć kao fundamentalnog osečanja.
4. Nedostatak slobode i slobodna volja.
5. Nagrada i kazna. Jači tip kao superiorni tip  odvaja stvari od sebe i privlači stvari sebi.
6. Dužnost i pravda.
Srednji posthumni fragmenti 26 (275) (1884):  Zadovoljstvo ćini  ritmička sekvenca manjih
bolova različitog intenziteta, stimulus brzim sledom povečanja i smanjenja, kao što je
nadražaj nerava i mišiča, generalno je dinamička kriva koja ide na gore. Za opuštanje  je
suštinska napetost. Egzemplar je golicanje. Sa druge strane nezadovoljstvo je osečanje koje
prati inhibiranost. Međutim pošto jiz toga sledi da se svest o nezadovoljstvu događa samo u
prisustvu inhibicija, nezadovoljstvo je zato nužni sastojak svake aktivnosti. Svaka aktivmost
je usmerena protiv neke prepreke koju treba prevazići. Iz toga sledi da volja za moć teži
nezadovoljstvu, preprekama. Nasuprot svima koji tvrde da je sreča cilj, postoji volja za
patnjom kao osnov organskog života.
Autor kritikuje Ničea da pripisujući Spinozi težnju za pukim samoodržanjem, on daje
jednostrano tumačenje Spinozine teorije konatusa i time skriva bliskost Spinozine koncepcije
moči njegovoj.
S one strane dobra i zla 13: Psiholozi greše kada tvrde da je nagon za samoodržanjem
osnovni nagon živih bića. Osnovna težnja svakog živog bića je da isprazni moč.- Zato je život
volja za moć. Nagon za samoodržanje je samo njena sporedna i najčešča posledica. Treba
izbegavati suvišne teleološke principe kao što su nagon za samoodržanje koji je uveo Spinoza.
Ničeov metod zahteva štedljivo korišćenje principa.
DODATAK I:Božija suština i osobine su da: (VAŽNO ZA RAD) 
1. Bog nužno postoji, 
2. Jedan je.
3.  Iz nužnosti svoje suštine postoji i dela, 
4. On je slobodan uzrok svih stvari.
5. Sve stvari postoji unutar Boga. 
6. Sv stvari su toliko zavisne od Boga da se ne mogu ni zamisliti bez njega.
7. Bog je sve unapred determinisao, ne po slobodi volje ili svom nahođenju već iz svoje
božanske suštine, iz njegove beskonačne moči
Sve predrasude u vezi Boga zavise od prve predrasude da sve stvari u prirodi, uključujući i
ljude delaju radi nekog cilja i da Bog sve upravlja radi tog cilja jer je čovek sve stvorio radi
čoveka, a čoveka radi obožavanja Boga. Spinoza na ovu predrasudu odgovara time da se svi
ljudi rađaju ne znajući uzroke stvari, da svi poseduju nagon da traže ono što je za njih korisno
i da su  toga svesni. Iz toga sledi:
1. Da ljudi smatraju sebe slobodnim jer su svesni svojih htenja i želja, a da ne
razmišljaju  o uzrocima koji determinišu ta htenja i želje jer ih ne znaju.
2. Ljudi sve rade zbog cilja tj. koristi kojoj teže. Zato uvek žele da saznaju samo fiinalne
uzroke svršenih stanja i zadovoljni su kad ih saznaju jer više nenaju razloga za
sumnju. Ako finalne uzroke ne saznaju iz spoljašnjih izvora, kreču se sebi  razmišljaju
koji ciljevi obično determinišu njih na slične radnje i determinišu druge duhove na
osnovu svog. Takođe pošto unutar i izvan sebe pronalaze mnoštvo sredstava korisnih
za njihove ciljeve oni na osnovu toga smatraju da sve uutar prirode postoji radi
njihove koristi. Međutim pošto su ta sredstva našli, a ne stvorili ljudi počinju da veruju
da ih je neko drugi stvorio zarad ljudi jer pošto su posmatrali stvari kao sredstva ne
mogu da veruju da su te stvari stvorile same sebe nego na osnovu sredstava koja su
sami stvariali zaključuju po analalogiji da postoji jedan ili više upravljača prirodom,
koji poseduju ljudsku slobodu,  koji brinu o ljudskim potrebama i stvorili su sve radi
ljudskog koriščenja.. O prirodi tih upravljaća ništa nikada ne mogu saznati tako da
ponovo o njoj sude po analogiji u odnosu na svoju sopstvenu i zato tvrde da ljudi
upravljaju svime u čovekovu korist da bi vezali ljude za bogove i da bi ih obožavali
Zato svaki pojedinac smišlja  različite načine za obožavanje Boga da biga Bog voleo
više nego druge ljude i usmerio celu prirodu da služi njegovoj pohlepi. Na taj način se
 ta predsrasuda pretvorilla u sujeverje i ukorenila u duhove ljudi i to je bio razlog zašto
su sbi ljudi tragali za finalnim uzrocima. Međutim tražeči da dokažu da priroda ništa
ne radi uzalud tj. što ne ide čoveku u korist, oni su samo dokazali da su bogovi i
priroda podjednako ludi kao i ljudi. Sve ono štetno u prirodi po čoveka objašnjavali su
božijim gnevom zbog uvreda koje su im ljudi naneli ili zbog grehova načinjenih u
toku njihovog obožavanja. Mada je iskustvo tome svakodnevo protivrečilo pokazujući
da se pobožnima i bezbožnija jednako događaju korisne i štetne stvari oni su istrajali u
zabludi jer im je bilo lakše da t činjenicu smatraju misterijom koju ne mogu znati i
tako da ostanu u rođenom stanu neznnja nego na unište celu tu teoriju i izgrade novu.
Zato su smatrali da sudovi bogova nadmašuju ljudsku moč saznanja. Iz tog razloga
istina bi ostala večno skrivena od čovečanstva, da matematika koja se ne bavi ciljvima
več samo suštinama i osobinama geometrijskih figura nije ljudima ponudila drugi
kriterijum istine,
Dakle priroda nema nikakav cilj propisan po sebi i finalni uzroci su samo figmenti ljudske
imaginacije, Učenje o finalnim uzrocima preokreče prirod na glavačke jer to učenje smatra 
1. uzrocima ono što su zapravo posledice, i posledicama ono što su zapravo uzroci. 
2. Čini kasnijim ono što u prirodi nastaje prvo.
3. Čini nesavršenijim ono što je u prirodi najsavršenije jer je najsavršenije ono što je bog
neposredno stvorio i što je više posrednih uzroka potrebno da neka stvar bude stvorena
to je ona nesavršenija. A kada bi one stvari koje je Bog neposredno stvorio bile
stvorene da bi Bog ostvario neku svrhu, onda bi one poslednje stvorene stvari radi
kojih su prethodne stvorene, bule najsavršenije, Ovo učenje poništava i Božije
savršenstvo jer ako bog dela radi neke svrhe onda nužno teži nečemu što mu nedostaje
Pristalice finalnih uzroka izmišljaju novu vrstu dokazivanja, ne svođenjem na nemoguče
(REDUCTIO AD APSURDUM) nego na neznanje.
Pošto su ljudi uverli sebe da se što je stvoreno stvoreno je radi njih,  oni kao najvažniju
osobinu svake stvari moraju daa smatraju ono što im najviše koristi. Zato izmišljaju sledeče
pdistinkcije apstraktnih pojmova:
1. Dobro – rđavo.
2. Uređeno-neuređeno (HAOTIČNO)
3. Toplo – Hladno.
4. Lepo  - Ružno.
I zato što su sebe smatrali slobodnima nastali su i distinkcije između apstraktnih pojmova:
1. Pohvala i kuđenje.
2. Zasluga i greh.
Ljudi sve ono što doprinosi zdravlju i obožavanju Boga nazivaju dobrim, a njegovu
suprotnost rđavim. 
A pošto oni koji ništa ne saznaju o suštini stvari samo predstavljaju stvari,  ništa ne tvrde o
samim stvarima i mešaju imaginaciju i razum oni čvrsto veruju da postoji red u stvarima ne
znajući  stvari i sopstvenu suštinu jer kada su stvari tako raspoređene da se prilikom čulnog
opažanja lako predstavljaju  i zato lako i pamte tvrdi se da su one dobro uređene, a suprotno
da su neuređene tj. nejasne. Pošto im je ono što mogu lako da predtave izaziva više
zadovoljstva nego ono što teško predstavljaju ljudi daju prvenstu uređenosti nad neuređenosti
kao da je red nešto što pripada samoj prirodi i ne zavisi od ljudske imaginacije i tvrde da je
Bog sve stvorio u skladu sa određenim redom ne shvatajući da time pripisujuu ljudsku
imaginaciju Bogu sem ako ne misle da je Bog pazio na ljudsku imaginaciju pa je uredio sve
stvari tako da ih ljudi lakše predstavljaju.. Oni ne smatraju preprekom to što postoji mnoštvo
stvari koje prevazilze ljudsku moč imaginacije i dosta stvari koje imginaija brka zbog svoje
slabosti.
Drugi pojmovi su takođe načini predstavljanja kojim je imaginacija aficirana na različite
načne ali ih neznalice smatraju glavnim osobinam stvari jer veruju da su sve stvari stvorene
radi njih. Na primer ako kretanje nerava koje je izazvao premet opažen očima izaziva
zadovoljstvo nazva se lepim, suprotno ako izaziva nezadovoljstvo naziva se rzžnim. Na isti
način oni predmeti koji deluju na čulomirisa nazivaju se mirisni ili smrdljivi, na čuulo ukusa
slatki ili gorki,  na čulo dodira  tvrdi ili meki, hrapavi ili glatki, na one koji deluju na uši da
prouzrukuju buku, ton ili harmoniju. To dokazuje da svako sudi prema sposobnostima svoga
mozga i da za stvarno brka afekcije svoje imaginacije. Zato su među ljudima nastale mnoge
rasprave i na kraju skepticizam jer mada se ljudska tela u mnnogim stvarima slažu u mnogim
stvarima se i ne slažu, tako da šta jednom čovek smatra dobrim drugi smatra rđavim, šta jedan
čovek smatra uređenim drugi smatra neuređenim, šta jednom čoveku izaziva zadovoljstvo
drugome izaziva nezadovoljstvo.... To dokazuje da ljudi sude o stvarima prema
sposobnostima svoga mozga i vođeni su imaginacijom umesto razumom, da oni predstavljaju
stvari raije nego što ih saznaju jer kada bi ih saznavali pridobila bi ih matematika Takve
pojmove koji su sao načini predstavljanja i ne označavaju suštinu stvari već samo konstitucije
imaginacije Spinoza ih naziva entitetima imaginacije, a ne entitetima razuma (NIČE KJE
SAMO PROŠIRIO OVU SPINOZINU KRITIKU NA SAMU LOGIKU I
MATEMATIKU). 
Vesela nauka 349: Nagon za samoodržanjem je izraz nevolje ograničenja osnovnog životnog
nagona čiji je cilj povečanje moći koji često zarad svog ispunjenja  žrtvuje samoodržanje
Primer za ovu tvrdnju je tuberkulozni Spinoza jer je on nagon za samoodržanjem video kao
osnovni nagon što je posledica njegove nevolje. Naglasak naučnika Ničeovog vremena poput
Darvina na samoodržanju  pokazuje njihovo robovsko poreklo. Naučnik mora prevazići ovu
ljudsku pesrpektivu i uvideti da u prirodi ne vlada nevolja već prebogatstvo, rasipanje  moći.
Volja za moći je volja za životom, borba za samoodržanje je samo njen izuzetak, njeno
privremeno ograničenje.
Autor kkritikuje Ničea da predstavljajući Spinozu kao zastupnika teorije samoodržanja, on
propušta činjenicu da Spinozinu teoriju konatusa čini i održanje moči i povečanje moči.
Posthumni pozni fragmenti 7 (4) (delimično moj prevod) (1886) (Volja za moć: 368, 412,
530,  :Naivni: Lamne, Mišelet. Viktor Igo
Zbog navike da veruje bezuslovno autoritetima čovek je stekao potrebu za bezuslovnim
autoritetima. Ta potreba je toliko jaka da je i u Kritičko Kantovo doba umela da podredi i
iskoristi rad kritičkog razuma. Ta potreba iskazala se i u sledečoj generaciji koja je zbog
istorijskog nagona svaki autoritet shvata kao relativan, tako što je bila u službi Hegelove
filozofije razvića koja je zapravo istorija, i predstavilaje istoriju kao progresivnu
samospoznaju i samoprevazilaženje moralnih ideja. Od Platona moral je vladao filozofijom.
Čak i kod njegovih predhodnika moral ima odlučujuću ulogu. Na primer Anaksimandar tvrdi
da sve stvari propadaju za kaznu jer su se oslobodile čistog bića dok kod Heraklita zakonitost
pojava je dokaz moralno-zakonskog karaktera sveta nastajanja.
Psihološka pozadina spinozine filozofije:
1. Hedonistička perspektiva - Potraga za trajnim zadovoljstvom ili načinom da se
osečane zadovoljstva produži. Sve dok je zadovoljstvo u odnosu sa pojedinačnom
stvari ograničeno je i prolazno. Postaje savršeno kada se više ne menja sa stvarima,
već ostaje u nepromenjivoj vezi. Ono postaje večno ako čovek sve preobrazi u svoju
svojinu.
2. Naturalistička egoistička perspektiva -  Moć i vrlina su identične. Vrlina ne odbacuje
već želi, ne bori se protiv prirode već za prirodu, one ne uništavaju najmočnije nagone
već ih zadovoljavaju. Dobro je ono što povečava moć, zlo je ono što je
smanjuje,Vrlina je posledica težnje za samopreživljavanjem.
3. Specifični mislilac se razotkriva. Znanje je jače od ostalih nagona i vlada njima.
Suštinska čovekova aktivnost je mišljenje, racionalno razmatranje. Želja za delanjem
je želja da se živi racionalno.
Spinozu nije briga za Sokratov, Platonov i Aristotelov autoritet. Platonovske ideje i
sholastički pojam svrha smatra budalaštinama.
Fojerbahova zdrava čulnost Fojerbah je u svojim Principima buduče filozofije  protiv
apstraktne filozofije. Antička filozofija je uzimala čoveka kao cilj  prirode. Hriščanstvo
čovekov spas smatra ciljem  Božijeg proviđenja,
Spinoza grižu savesti vidi kao tugu pračenu predstavama o neispunjenim očekivanjima iz
prošlosti. Suprotno, veselost je osečanje kada se negativni očekivani ishod ne dogodi i strah
nestane. Niče smatra da je u slučaju nečiste savesti Spinoza izabrao viši pojam, a da je
zapravo definisao objektivnu suštinu kajanja jer je Spinoza odbaci krivicu pa na taj način i
postojanje nečiste savesti. Ako se u krajnjoj istanci sve dešava zbog božije moći onda je sve
savršeno i ne postoji zla u svetu. Ako kao posledica toga čovek nema slobodnu volju ne
postoji zlo ni u njegovoj volji. Zlo dakle postoji samo u čovekovoj imaginaciji. Bog nema
volju, razum, ličnost i svrhu. Spinozaa poriče da Bog čini nešto jer je to dobro. To
pretpostavlja nešto van Boga, što je nezavisno od Boga, prema čemu Bog podešava svoja dela
i to uzima za cilj. To znači potčiniti Boga sudbini što je protivrečno.
Smatra se da je poslednji uzrok svih događaja Božija želja. To verovanje je sklonište za
neznalice. Ali Božija volja je neprobojna za ljude. Kada bi ovo shvatanje bilo istinito istina bi
večno ostala skrivena od čoveka, da ne postoji matematika koja se ne bavi ciljevima već samo
prirodom i svojstvima veličina. Spinoza i Dekart su krivili promenjivost za svoje ne znanje, za
to što su se mnoge stvari koje su smatrali istinitim ispostavile kao lažnim. Spinoza je takođe
tvrdi da kada bi postojalo autentično i fiksno dobro da bi i zadovoljstvo koje ono pruža bilo
jednako trajno, da bi bilo večno.  Niče smatra da je to psihološka greška. Iz trajnosti stvari ne
sledi trajnost osečanja koje ona izaziva. Potpuni nedostatak umetničkog senzibiliteta je najviši
i najkomičniji oblik cepdilačenja logičara koji stvara idola od svog nagona. Spinoza je
verovao da prepoznaje sve. On ima največu moć. Ona je prevladala i izbrisala sve ostale
njegove nagone. On je toga bio svestan. Zato mu je delovalo da ga prati Božilja ljubav.
Uživao je u postojanju i svemu što postoji. Izvor uznemirenosti,  tuge, straha, mržnje, zavisti
je čovekova ljubav prema kratkotrajnim stvarima. Sa tom ljubavlju nestaje i cela ta vrsta želja.
Ništa nema vrednost u poređenju sa vrednošču čistog mišljenja. Sve ostale vrednosti su
posledice lošeg mišljenja. Grubo odbacivanje svih životnih dobara, konstantno klevetanje
svega da bi se došlo do najvišeg oblika čistog mišljenja. Spinoza tvrdi da sve sumnje nastaju
kao posledica toga što se stvari ispituju bez reda. Isto smatra i Šopenhauer. Želje su neme pod
silom estetske kontemplacije. Ovo je opšte i pogrešno tumačenje psihološkog iskustva. To je
lajbnicovo zaključivanje od posledici kod uzroka. Na taj način je on zato što je Bog izabrao
ovaj svet zaključio da je on najbolji svet.
Kantova filozofija se zasniva na teološkoj predrasudi. On je nesvesno dogmata, robuje svojoj
moralnoj perspektivi.  Kant vrdi da ne znamo da li postoje saznanje, kao i šta je uopšte
saznanje. Ako ne znamo šta je saznanje ne možemo uopšte znati da li postoji. Ali ako to ne
znamo ne možemo ni postaviti pitanje šta je saznanje. Zbog toga Kant veruje u mogučnost
saznanja. Kant tvrdi da je saznanje sud, ali sud je verovanje u nešto, a ne
saznanje.Legitimnost vere u saznanje uvek se pretpostavlja, kao i legitimnost griže savesti. Iza
oba verovanja stoji moralna predrasuda. Zaključak je:
1. Postoje iskazi koje smatramo nužnim i univerzalnim.
2. Nužnost i univerzalnost ne mogu poticati iz iskustva
3. One moraju poticati iz nečega što nije iskustvo, morapostojati neki drugi izvor
saznanja.
Kant zaključuje:
1. Posoje iskazi koji važe samo pod određenim uslovima.
2. Taj uslov je da ne potiću iz iskustva već iz čistog razuma.
Pitanje koje sledi iz toga je na čemu se zasniva vera u istinitost takvih iskaza, a ne šta je uzrok
te vere. Pitanje porekla vere je pitanje za psihologiju. I malo iskustvo može uzrokovati takvu
veru.  Ona pretpostavja da postoj  a priori informacije, a ne samo a posteriori. Nužnost i
univerzalnost ne mogu biti  dati iz iskustva odakle sledi da im je poreklo van iskustva.
Pojedinačan iskaz nikada nije istinit, nikada ne pretenduje na status saznanja, tek u odnosu sa
drugim iskazima. Kant tvrdi da se  istinita vera se razlikuje od lažne po tome što je božanska.
Saznanje je božansko. Nužnost i univerzalnost se ne mogu nači u iskustvu. Iz toga sledi da su
nezavisne od iskustva, da su pre svakog iskustva. Kant zaključuje da je to apriorno saznanje
nezavisno od iskustva koje dolazi iz samog razuma. One su čisto saznanje. Prema njemu
osnovni principi logike, principi indentičnosti i protivrečnosti čisto su razusmka  saznanja jer
prethode iskustvu, ali Niče tvrdi,  ovi principi nisu saznanje već verovanja koja imaju
regulativni karakter. Hjum tvrdi da ne postoje sintetički sudovi a priori, Kant to negira
pozivajući se na matematičke iskaze. A ako su moguči matematički iskazi, postoje metafizički
iskazi, saznanje čistog razuma. Međutim Niče tvrdi da je matematika moguča pod uslovima
pod kojima metafizika nije moguča. On tvrdi da je svako ljudsko saznanje ili empirijsko ili
matematika. Sintetički iskaz vezuje različite predstave. Ako je taj sud a priori onda je to
vezivanje univerzalna i nužna istina do koje nije moglo da se dođe čulnim opažanjem već
jedino putem čistog razuma. Niče, pozivajući se na Kanta, daje dokaz svoje regulativne
upotrebe razuma:
1. Ako postoje sintetički iskazi a priori, razum mora biti u stanju da povezuje.
2. Povezivanje je forma.
3.  Dakle razum mora imati moć davanja forme
Prostor i vreme kao uslovi iskustva. Kant opisuje Francusku Revoluciju kao prelaz iz
mehaaničkog u organsko stanje. Kant razlikuje velike naučnike i genije. Sve što su veliki
naučnici izmislili i pronašli može se naučiti. On tvrdi da u nauci razlika između največeg
izumitelja i najvrednijeg imitatora i učenika je samo razlika u stepenu. Ovo je za Ničea
psihološki idiotizam. Muzika i slikarstvo čine sopstveni umetnički žanr koji se zove lepa igra
utisaka.
Pre nego što se postavi pitanje da li čovečanstvo ima težnju ka dobrom mora se postaviti
pitanje da li postoji događaj koji se ne može objasniti na drugi način sem ljudskom
dispozicijom za moral. Takav događaj je revolucija. Ako se čovečanstvo pogoršava, njegov
cilj mora da je apsolutno loš. To je teroristički nalčin mišljenja suprotan wudaimonističkom ili
hilijazmu. Ako se čovečanstvo koleba između progresa i regresa, sav njegov napredak je bez
svrhe i cilja, ništa osim zaokupljivanja glupošću, tako da dobro i zlo neutrališu jedno drugo i
sve se svede na šalu. To je za Kanta glup način predstavljanja. Kant ne vidi ništa sem pokreta
morala kroz istoriju. Savesni sudija jeretik je samoprotivrečnost. To je psihološki idiotizam.
Bez ponovnog rođenja za Kanta sve vrline su briljantne mizerije. Njihovo poboljšanje je
moguče samo zahvaljući umnom karakteru. Bez njega ne bi bilo slobode unutar sveta niti
slobode volje, niti iskupljenja zbog zla. Ako spasenje nije poboljšanje može biti samo
uništenje. Poreklo empirijskog karaktera,, naklonosti zlu i ponovnog rođenja za Kanta je u
delima motivisanim umom. Empirijski karakter mora biti izokrenut iz temelja.
Sažaljenje je rasipanje osečanja, parazit štetan po moral.Kad čovek čini dobro iz sažaljenja,
on čini dobro samo sebi, a ne drugom. Sažaljenje nije zasnovano na maksimama već na
nagonima, ono je bolesno. Tuđa patnja i sažaljenje su zarazni. Nemci su najviše na svetu
usavršili gestove i reči potčinjavanja. To je dokaz rasprostranjene tendecije čoveka da puzi, a
ko puzi ne može da se žali što ga gaze, Zamislivost slobode zasnovana je na transcedentalnoj
estetici. Kada bi prostor i vreme bile stvari po sebi pojave bi se izjednačile sa stvarima po
sebi. Ako nisu moguče pojave između dve stvari po sebi, ništa ne bi bilo nezavisno od
vremena, ako ništa nije nezavisno od vremena sloboda je nemoguča. Sloboda može biti
osobina samo bića kojenije uslovjeno vremenom, koje nije pojava niti predstava već stvar po
sebi. Pojave nisu stvari po sebi zato što su u prostoru i vremenu, a prostor i vreme su čisti
opažaji. Protiv psihološke slobode Kant kaže da kada bi  se sloboda sastojala od pokrenutosti
od strane predstave čovek bi bio automat. Sloboda je nezamisliva u svetu pojava, bilo u
spoljašnjem bilo u unutrašnjem.
POSTAVKA VI: Svaka stvar se trudi da nastavi da postoji.
POSTAVKA VII: Konatus kojim se svaka stvar trudi da nastavi da postoji je stvarna suština te
stvari.
Autor tvrdi da je Spinozin konatus dinaički princip samoodržanja koji obuhvata sklonost za
povečanjem moči. Za Spinozu je svaka stvar pojedinačna moć koja se realizuje jedino kroz
svoje dejstvo i ne postoji kao nešto odvojeno od svog dejstva. Iz toga sledi da je suština svake
stvari aktivnost tj. afirmacija moči. Zato što je svaka stvar određena iz spoljašnjeg sveta ona
mora da se potvrdi protiv druge stvari, dakle svaka stvar dela protiv drugih stvari što znači da
pokušava da se održi protiv njih. Moč pojedinačne stvari nužno uzima oblik težnje koja ona
čini suštinu stvari. Ako je postojanje neke stvari potvrda moči u odnosu na druge stvari, tj.
težnja, onda stvar nema fiksan identitet. Održavajući sebe ona teži da održi stavilno,
nepromenjivo sopstvo već da potvrdi sebe kao moč sposobnu da deluje iznova i iznova.
Autor zato zaključuje da održati sebe za Spinozu ne znači obezbediti status quo postoječe
moči već da održi samo težnju tj. potvrdi sebe kao promenjivu moč.
Autor tvrdi da na osnovu konatusa stvar ne samo da povrđuje svoju moč, več i ako je svestan
svoje moči, potvrđuje i sve što služi tom samopotvrđivanju Samosvesni konatus teži za
sredstvima koja osiguravaju njegovo težnju, i ako je sposobna da anticipira buduče pretnje i
da se seča prošlih pretnji p svoje postojanje, razumeče da se samoodržanje najbolje osigurava
ako se teži povečanju moči. Dakle težnja za povečanjem moči je prirodna implikacija težnje
za samoodržanjem stvari koja je svesna te težnj, kao što su na primer ljudi. Dakle ljudi i
potencijalno i druge samosvesne stvari prirodno teže svom povečanju moči, ta sklonost je
uključena u samu afirmaciju moči. Zato autor zaključuje da je Spinozina teorija konatusa
slična Ničeovoj koncepciji volje za moć.
Autor ističe da mada je Spinoza zamislio konatus kao antiteleološki pojam on je često
kritikovan da zamiššlja samoodržanje kao cilj kome su potčinjena druga sredstva, poput
povečanja moči. U tom slučaju bi konatus ipak posedovao teleološku strukturu.Ta kritika bi
bila opravdana da je samoodržanje cilj koji nije ostvaren samim postojanjem težnje. Međutim
autor upozorava da za Spinozu samoodržanje nije cilj odvojen od težnje ili moči delovanja
stvari već je samoodržanje način postojanja pojedinačne stvari. Zato konatus može da objasni
teleološke strukture, kao što je ljudsko postojanje, mada i sam nije teleološki prinxip.
DOKAZ ZA POSTAVKU VI: Pojedinačne stvari su modusi kojima se izražavaju božiji atributi,
tj. stvari izražavaju Božiju moč, kroz njih Bog postoji. Zato nijedna stvar ne sadrži nešto što
bi je uništilo ili poništilo njeno postojanje već se suprostavlja svemu što bi moglo da poništi
njeno postojanje, Dakle stvar se trudi koliko je u mogučnosti da nastavi da postoji.
POSTAVKA IV: Nijedna stvar ne može biti uništena osim od strane spoljašnjeg uzroka.
Autor smatra da je jedan od razloga zašto Niče zanemaruje Spinozinu teoriju moči, posebno
aspekt povečanja moči jer mu smeta što je za Spiinozu največa moč upotreba razuma.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (193)(1881): Spinoza tvrdi da su ljudske
radnje determinisane samo njihovih željama i afektima. Iz toga sledi da i znanje mora biti
afekt, strast, da bi bio motiv. Spinoza vrlo delovanje izjednačava sa racionalnim življenjem,
življenjem tako da se sačuva sopstveno biče.  Tragati samo zz soptvenom korišču. Niko ne
teži očuvanju sopstvenog biča zarad drugih biča. Težnja za samopreživljavanjem je preduslov
vrline. Ljudi su najkorisniji jedni drugima kad svako traži svoju korist. Za čoveka je
najkorisnije biče drugi racionalni čovek. Dobro je ono što služi saznanju. Rđavo je ono što ga
ometa. Razum je čovekova največa moč. Od svih dobara jedino on zadovoljava sve ljude
podjednako i zato zbog njega niko nikome ne zavidi. Svako vakom peiželjkuje više razuma
zbog sopstvene koristi. Iz toga sledi da su ljudi ujedinjeni razumom. Oni mogu biti ujedinjeni
samo ako žive racionalno. Ljudii su najmočniji kada žive u savršenom slaganju sa drugima i
sa samim sobom. Strasti sa druge strane dovode čoveka u sukob sa drugim ljudima i sa samim
sobom. Čine ga neprijateljskim prema drugima, i neodlučnim iznutra. Niče kritikje Spinozu
da su sve ovo predrasude jer razum ne postoji, a bez strasti i sukoba sve slabi, bilo čovek ili
društvo.  Želja je suština čoveka, težnja kojom čovek želi da istraje u svom biču. Čovek je
bespomočan proporcionalno ignorisanju svoje koristi. Težnja za samopreživljavanjem je
temelj vrline. U razumu ne postoji slobodna volja već je razum determinisan uzrokom, koji je
opet deteerminisan drugim uzrokom ad infinitum. Volja je sposobnost potvrđivanja ili
poricanja, ništa više. Sa druge strane nagon stada je stariji od nagona saomoodržanja. Čovek
se prvo razvija kao funkcija, pojedinac nastaje naknadno kada kao funkcija upozna bezbroj
uslova postojanja celine, organizma i postepeno ih je inkorporirao
Autorka ističe da nasuprot Spinozi Niče svodi upotrebu razuma na afekte i nagone, on
proglašava ratum epifenomenom antagonizma moči koji može samoo površno i beskorisno da
umiri pozadinski sukob. Ničeov cilj je da definiše svoj pojam moči preko sukoba i strasti i
zato pokušava da isključi svaku mogučnost povezivanja Spinozine racionalističke teorije moči
sa svojom.
Drugi razlog prema mišljenju autora za Ničeovo zanemarivanje Spinozine teorije moči je što
on poriče njen esencijalizam. Za Spinozu svaka konačna stvar poseduje veččnu suštinu na
osnovu koje učestvuje u božanskoj supstanciji kao njen modus. Prema Ničeovom mišljjenju
zamisliti moč kao suštinu stvari znači razumeti stvar kao jedinstveno sopstvo sa fiksnim
identitetom. Iz toga sledi da bi konatus bio sklonost suštine stvari da održi sebe onakvom
kakva jeste. Zato Niče zaključuje da sa svojom teorijom konatusa Spinoza zamiplja moč kao
fundamentalno konzervativnu silu.
Pozni posthumni fragmenti 14 (121) (Volja za moć 688, 692) (1888): Volja za moć je izvorni
nagon, svi drugi nagoni su samo njeni oblici. Krajnji cilj delanja nije sreća već moć.
Zadovoljstvo je samo simptom dostignute moći, svest o razlici u stepenu moći.. Zadovoljstvo
je pratilac, a ne pokretać. Volja je pokretać, sem nje nema nikakve druge fizičke, dinamičke
ili psihičke sile. U nauci gde želi da se izjednači sila uzroka i posledice nedostaje izvorna
pokretačka sila. Promena i kretanje su osnovno stanje, mirovanje je je prisilno.(HJUM).
Jednom postignuto stanje bilo bi prisiljeno od strane nečeg spoljašnjeg da se održi ako unutar
sebe ne bi posedovalo želju da se održi. Spinozina tvrdnja o samoodržanju treba da zaustavi
promenu. Međutim taj iskaz je lažan, a njemu suprotni je istinit jer svi živi organizmi ne
pokušavaju da se održe kakvi jesu već da postanu nešto više.Ničeova volja za moć nije ni
volja shvačena psihološki kao nešto identično želji i zapovedanju, niti je ona Šopenhauerova
volja shvačena kao stvar po sebi. Volja shvačena psihološki je neopravdana generalizacija
koja ne postoji Psiholozi umesto da su volju razumeli kao jednu volju koja se razvija kroz
mnoge oblike oni su eliminisali karakter volje tako što su oduzeli njen karakter i cilj. Isto čini
i Šopenhauer čija je volja prazan pojam. Ona nije volja za životom jer je volja za životom
samo jedna vrsta volje za moć. Zato je proizvoljno tvrditi da sve teži baš ovoj vrsti volje za
moći. Jer je  prepreka nadražaj za volju za moć
Autor tvrdi da nasuprot Spinoze Niče želi da naglasi aspekt nastajanja, samoprevazilaženja i
konačnosti moči. Prma njegovom mišljenju moč poseduje suštinski šireču dinamiku koja
podriva samu ideju samoodržavajučeg identiteta.
Autor smatra da suprostavljajući svoju koncepciju volje za moć principu samoodržanja
njegovog doba, Ničeove glavne mete su ideje jedinstva i identiteta koje su determinante tog
principa. On suprostavlja pojam volje za moć subjekz koji želi da održi sebe kao jedinstvo sa
stabilnim identitetom. Nasuprot njega on predlaže ideju unutrašnjeg sukoba koji čini svakog
pojedinca i konstantno samoprevazilaženje koje dovodi u pitanje i uništava identitet
pojedinca. Autor zato zaključuje da Niče želi da postavi volju za moć kao alternativu
koncepcije koja izjednačava samoodržanje sa principom univerzalne statičnosti.
Sumrak idola – čegrtanja jednog nesavremenog 19: ,,Lepo po sebi “ je samo prazna reć, a
nikada smisln pojam. U lepom je subjekat mera savršenstva,  a u nekim slučajevima obožava
samog sebe u njemu. Neke vrste moraju tako sebe da potvrde. Na to ih tera sublimirani nagon
samoodržanja i samoproširenja (VOLJA ZA MOČ) Čovek smatra lepim sve što sadrži
njegov odraz. Skeptik se može upitati da li je čovek odgovarajuća mera lepote sveta? Čovek
je učinio sve antropomorfnim ali to ne garantuje da je čovek uzor lepote
Posthumni fragmenti 2 (165)(1885) (Volja za moć 253 i 258) :Svet koji možemo obožavati,
koji je u skladu sa čovekovim nagonom za obožavanje koji se bez prestanka dokazuje vodeći
čoveka i u opštem i u pojedinačnom je hriščanska perspektiva u kojoj su svi odrasli. Međutim
zbog povečanja čovekove strogosti, nepoverenja, naučnosti i razvijanja volje za istinom pod
antihriščanskim uticajem to tumačenje je sve manje održivo. Najsuptilniji izlaz iz ove
situacije je Kantova kritika.Razum odbacuje svoje pravo da daje tumačenja ove vrste, ali i da
odbacuje tumačenja ove vrste. Čovek se zadovoljava povečanjem lakovernoosti i vere, s
odbacivanjem prava na razum u pogledu dokazivanja ovih verovanja sa nezamislivim i
superiornim idealom odnosno Bogom koji popunjava praznine. Hegelova filozofija se
nadovezuje na platonovu,  ona je romantičarska i reakciona, i istovremeno simptom
istorijskog nagona,  duh predstavlja ideal koji se samootkriva i samo realizuje. Sve više i više
tog ideala se ispoljava u procesu nastajanja. Dakle ideal se sam realizuje, vera se usmerava u
budučnost kada če u skladu sa njegovim zahtevima i on moči da obožava:
1. Bog je nesaznatljiv i ne može se dokazati. To je skriveni smisao epistemiologije.
2. Bog se može dokazati ali kao nešto u procesu nastajanja i sam čovek je deo toga sa
njegovom žudnjom za idealom. To je skriveni smisao istorijskog pokreta.
Sam ideal se nikada ne kritikuje već samo problemi gde nastaje protivljenje njemu. Na primer
zašto još nije ostvaren ili dokaziv.
Postavlja se pitanje koliko je etičan ideal mudraca.
Važna je razlika da li čovek dolazi do ovog kritičkog stanja kao rezultata nagona i želja ili kao
do problema nakon napora intelekta  i istorijske imaginacije. Izvan filozofije i religije javlja se
ista pojava. Utilitarizam u obliku socijalizma i demokratijeekritikuje poreklo moralnih
vredosti mada veruje u njih jednako kao hriščanin. Oni su naivni jer veruju da se moral može
održati bez Boga koji ga sankcioniše. Transcedentalno je nužno za održanje vere u moral. 
Osnovno pitanje je koje je poreklo ove svemoći vere u moral? Ona se ispoljava i u pogrešnom
tumačenju osnovnih životnih uslova u korist morala uprkos čovekovom znanju o biljkama i
životinjama. Darvinovo samoodržanje je pokušaj mirenja altruističkih i egoističkih principa.
Niče moralne sudove smatra simptomima i simbolima procesa fiziološkog napredovanja ili
slabljenja kao i znanja o uslovima održanja i napretka, To je način tumačenja sličan
astrologiji, predrasude koje stvaraju nagoni određene rase, zajednice u različitom uzrastu
poput mladosti i starosti. 
Moralni sudovi  hriščansko-Evropski morala Ničeovog doba (MORAL ROBA) su znaci
slabljenja, neverovanja u život,  priprema za pesimizam. 
Ljudi Ničeovog doba su  projektovali pojam protivrečnosti u postojanje. Ova etička procena
je  temelj svih ostalih vrednosti
Niče tvrdi da ne postoje moralni fenomeni već samo etička tumačenja tih fenomena. Samo to
tumačenje je poreklom izvan sfere morala.
Pozni posthumni  fragmenti 9 (38) (Volja za moć 507) (1887): Vrednosni iskazi kojima se
nešto tvrdi su suština istine. ljudsko vrednovanje određuju uslovi samoodržanja i
napredovanja. Ljuska saznajna sposobnost se razvila s obzirom na ove uslove samoodržanja i
napretka. Čovekova vera u razum i njegove kategorije, u dijalektiku, u logiku  dokazuje da je
čovek iz iskustva naućio da su one korisne a ne da su istinite.Preduslov za postojanje života su
verovanja, da se izriću vrednosni sudovi, da se bitne vrednosti ne dovode u pitanje. Dakle
potrebno je da se smatra da je nešto istinito, a ne da bude istinito. Uslove svog samoodržanja 
ljudi su projektovali u obliku predikata bića. Pošto ljudska vera mora biti trajna zarad 
njihovog napretka oni  na osnovu toga toga stvaraju  istinski svet, koji nije svet promene i
nastajanja već svet postojanja. Tako nastaje distinkcija između noumenalnog i fenomenalnog.
Antihrist 11: Vrlina mora biti čovekov lični izum, izraz njegovih autentičnih potreba i
odbrana (ODBRAMBENIH MEHANIZAMA) Ono što nije uslov života, šteti mu.. Vrlina
radi nje same, kako je vidi Kant je štetna. Bezlični pojmovi koji treba univerzalno da važe
poput pojmova vrline, dužnosti i dobra po sebi su fikcije koje su izraz propadanja i umora
života. Zakoni samoodržanja i razvitka zahtevaju da svaki čovek poseduje svoju vrlinu, svoj
kategorički imperativ,  Narod se raspada kada svoju dužnost zameni univerzalnom
apstraktnom dužnošću.Kantov kategorički imperativ je zato opasan po život. Njega štiti
teološki nagon.Zadovoljstvo je pratilac svakog životnog nagona,  ono je dokaz njegove
ispravnosti dok je Kant kao nihilista i hriščanin zadovoljstvo video kao prigovor. Najbrže
uništava raditi, misliti i osečati bez psihičke nužnosti, lične želje, bez zadovoljstva poput
automata. To je dekadencija i idiotizam. Kant je takođe pogrešno tumačio Francusku
revoluciju kao dokaz čovekove moralnosti. Kant je imao pogrešne nagone o svemu, njegov
nagon je bio pobuna protiv prirode, njegova filozofija izraz nemačke dekadencije.
Pozni posthumni fragmenti 11 (73) (Volja za moć 715): (1887):Vrednost se određuje u skladu
sa uslovima za održanje i napredak života relativne trajnosti u procesu nastajanja.  Na svetu
ne postoje osnovne jedinice, atomi, monade već su ljudi pripisali svetu biće iz praktičnih
utilitarističkih motiva.  Sfera nad kojom se vlada stalno se širi, ili širi i sužava  u zavisnosti od
prilika (na primer ishrana)  Kriterijum vrednosti je broj gospodarskih centara volje (koji čine
mnoštvo, ali ne i jedinstvo jer njega nema u prirodi nastajanja). Jezikom se ne može izraziti
svet nastajanja,  potreba za postojanim svetom stvari je izraz nagona za samoodržanjem  O
atomima i monadama se može govoriti samo relativno jer je najmanji svet najtrajniji. Volja ne
postoji, samo centri volje čija moč stalno raste ili  opada.
Autor sugeriše da Niče nudi paradoksalno tumačenje ideje održanja usmeravajući težnju za
održanjem prema sukobu i samoprevazilaženja. Prema tome održati sebe ne znači stabilan
identitet već volju za moć koja konstantno osvaja samu sebe, koja želi da poveča moč i zato
ne ostaje samoidentična.
Srednji posthumni fragment 1 (124) (1885)Perspektive i zablude nastaju  ne radi održanja
živog bića u životu već zato što sukob želi da se održi, da raste i da se osvesti. Svest i duh su
samo sredstva kojima sukob želi da se održi, a ne subjekat. Čovek je dokaz da velike moći
mogu biti pokrenuti od strane malog bića sa višestrukim sadržajem ili koncentrisana sukobom
mnogih malih bića.
Na osnovu ove belške autor tvrdi da Niče želi da oslobodi pojam održanja iz konteksta
metafizike supstancije koja se fokusira na samoidentitet i da ga umesto toga stavi u službu
unutrašnjeg antagonističkog samoprevazilaženja. Na taj način Niče okreče ideju održanja
protiv pojma samoodržanja koji tumači kao simbol slabe volje i koji pripisuje Spinozi.
Pozni posthumni fragmenti 7 (54) (Volja za moć 617)(1886):Ljudi su dostigli najviši stepen
volje za moć kada su promejivom postajanju pripisali  nepromenjivost postojanja bića. To je
bilo dvostruko krivotvorenje od strane i čula i razuma radi održanje vere u svet bića,
mirovanja, ravnoteže... Vrhunac tog pibližavanja postajanja postojanju  je večno učenje o
večnom vračanju istog. Vrednosti bića teraju na osudiu postajanja. Vera u biće se
manifestovalo u raznim formama. Kao vera u telo, Boga, prirodn zakone, formule... Biće je
privid koji je upravljao prevrednovanjem vrednosti, privid je dodeljivao vrednosti.  Saznanje
o promenjivom je nemoguće, saznanje je dakle samoobmana,  ono je oblik volje za prividom
kao izraz volje za moći. Promenjiv svet može se svesti na  pronalaženje,htenje,
samoodricanje, samo avlađivanje, umeto subjekta postoji samo delovanje stvaralačkog
nagona,  ne postoji kauzalnost. Umetnost je izraz volje za savlađivanjem postajanja, ali zavisi
od perspektive. Ona je i ponavljanje tendencije ka celini u malom. Život je volja za moć jer
sve u životu upučuje na zajedničku težnju.Umesto kauzalnosti  postoji sukob faktora nastajna,
gde se poraženi faktor apsorbuje zato ne postoji konačan broj ovih faktora. Starim idealima se
više ne može tumaćiti svet jer se saznalo njihovo životinjsko poreklo iz koristi, a i pored toga
su neprijatelji života. Mehanicizam je neupotreblji i stvara osečaj besmislenosti.  Svaki
idealizam vodi u nihilizam. Uništenje ideala obeubeđuju početnu tačku za nove umetnosti
koje će nam omogučiti izdržavanje života. Preduslovi za to stvaranje su hrabrost i strpljenje.
Ne treba se ni vračati ni staro ni preterano biti inovativan.
Tako je govorio Zaratustra – Žrtva u medu: (ALUZIJA NA EMPEDOKLEA) Zaratustra ne
želi sreću več svoje delo. On je već prebogat srećom i želi najbolje ljude naučiti toj sreći. Zato
najbolje ljude mami svojim učenjem. On je autentičan, postao je ono što jeste. Zaratustra se
odučio od čekanja i strpljenja jer ne želi da trpi.  On više neče da silazi među masu već čeka
da odabrani dođu na njegove visine.  On ne čeka i nije nestrpljiv jer nije primoran da  govori
sada, svojim savremenicma ili nikada. On ima strpljenja da kaže svoje učenje jer zna da su 
dolazak i neprolaznost Űbermenscha su nužni.
Vesela nauka 270: Svakome savest govori da treba da postane ono što jeste
Tako je govorio Zaratustra – Ozdravljenik 2: Jezik je samo prividan most između ljudi koji
žive večno odvojeni. Svaka duša ima svoj svet, a svet druge duše im je tuđ (SLIČNO JE
MISLIO I FROJD). Svaki čovek živi unutar svoje perspektive, ne postoji ništa van nje. To
se načešće zaboravlja pri susretu dva čoveka sa sličnim perspektivama, a tu razliku je najteže
prevazići.  Ne postoji ništa izvan čoveka što on konstantno zaboravlja. Radi tog zaboravljanja
postoje imena. Imenima se označavaju stvari da bi u njima čovek pronašao
okrepljenje.Životinje kazuju učenje  o kosmološkom večnom vračamju istog. Da bi došao do
tog učenja Zaratustra je morao da prevaziđe svoje gađenje.  Čovek je najsurovija životinja
koja je u tragedijama uvek nalazila zadovoljstvo. Vrhunac tog zadovoljstva je dostignut kada
je bio izmišljen pakao. U mukama velikih uvek su uživali mali ljudi i to nazivali sažaljenjem.
To je optuživanje života u kome se posebno istiću pesnici (ROMANTIČARI). Najsuroviji je
čovek prema samom sebi.  On oseča zadovoljstvo dok sebe optužuje da je grešnik. Največe
zlo je nužno za nastanak velikih ljudi i dela, to daje snagu stvaraocu. Ali zlo današnjeg čoveka
je malo, kao i njegova veličina. Takvog čoveka je Zaratustra pezreo. Prezreo je i največeg
čoveka jer je suviše sličan najmanjem čoveku. Tako se Zaratustra približio se nihilizmu kad je
shvatio da se takav čovek večito vrača. To znanje o večitom vračanju istog malog čoveka
učinilo je da mu život deluje besmisleno. Pevanje, a ne govor je, način izražavanja
ozdravlenika od pesimizma (MOJA NAPOMENA; NIČE DAJE PREDNOST
UMETNIČKOM METAFORIČKOM IZRAŽAVANJU OD FILOZOFSKOM
POJMOVNOM). Večito vračanje istog je Zaratustrino učenje, njegova sudbina i bolest. Smrt
deluje kao oslobađanje od tereta postojanja. Međutim ako važi večito vračanje istog smrt nije
izlaz jer će se čovek ponovo vratiti kakav je bio i to u istom životu.
Autor zaključuje da Ničeov trud da obnovi pojam conservatio sui približava mnogo bliže
Spinozi nego što želi da prizna. Niče pokušava da se distancira od Spinoze po pitanju pojma
moči osuđujući svog prethodnika da mu je pozicija nekonzistentna dok tim svojim
tumačenjem Spinozine filozofije on sam postaje nekozistentan.
Srednji posthumni fragmenti (moj prevod) 16 (17) (1881): Način na koji se neko javno
pogrešno razume amo pokazuje dobro razumevanje jer to je kompliment zato što potreba za
klevetanjem nekoga ukazuje na poštovanje.