Fromova antropoloka teorija potreba i motivacije

.Filozof, sociolog i psihoanalitiar, Erih From, razvio je, u skladu sa svojom analizom sutine
ljudske prirode, i teoriju o karakteristikama koje bi trebalo da poseduju drutveni sistemi koji
bi, umesto da inhibiraju ljudske potencijale, otuuju ljude od drugih ljudi i od sebe samih, te
stoga izazivaju ne samo nezadovoljstvo ve i agresivnost i destruktivnost, omoguavali i
podravali zdrav razvoj pojedinaca i drutava.
From je jasno razlikovao ovekovu prirodu od prirode ostalih ivih bia, ne tako to je
poricao njegovu bioloku, neurofizioloku osnovu, ve to je pokazao da ona kod oveka ima
sasvim drugaije znaenje i dejstvo. Za razliku od ivotinja, ovek nije dovreno, biolokim
instinktima vrste unapred programirano bie. Kod njega, kao samosvesnog bia, umesto jasno
definisanih, ciljno usmerenih nagona, deluju egzistencijalni porivi i strasti, koji su drutveno,
kulturno i istorijski oblikovani i stoga beskrajno raznovrsni u svojim manifestacijama,
fleksibilni i prilagodljivi. Zbog toga on ne govori o ovekovoj prirodi, ve o njegovoj
egzistenciji. No egzistenciju ne sagledava kao bezobalno, nestrukturisano, amorfno dinamiko
polje sila koje se moe oblikovati po volji. Ljudska egzistencija ima svoju sutinu. Od linog
i drutvenog pristupa prema toj sutini, zavisi da li e ovek razvijati svoje kreativne ivotne
potencijale ili e, u nedostatku mogunosti razvoja, svoje potrebe zadovoljavati na
neadekvatan, neurotian, izopaen i destruktivan nain.
U delu .Anatomija ljudske destruktivnosti (1973) Erih From izdvaja est sutinskih
egzistencijalnih potreba oveka. To su potrebe za:
1.

Okvirom orijentacije

Pripadnou i odanou

3.

Ukorenjenou

4.

Jedinstvom

5.

Efektivnou (delotvornou)

6.

Uzbuenjem i stimulacijom

1. Okvir orijentacije
ovekova samosvest, razum i mata kvaliteti koji prevazilaze sposobnost
instrumentalnog miljenja ak i najinteligentnijih ivotinja izvor su njegove sutinske
potrebe za strukturisanom, smisaonom slikom sveta i njegovog mesta u njemu. oveku je
potrebna mapa njegovog prirodnog i drutvenog sveta, bez koje bi bio izgubljen, smeten i
nesposoban da dela svrhovito i dosledno. Bez vrste take oslonca koja mu omoguava da
organizuje mnotvo utisaka kojima je konstantno izloen, ne bi mogao da se orijentie u
svetu. Ta mapa predstavlja ono to From naziva okvirom orijentacije u svetu. ak iako je
karta pogrena, ona vri svoju psiholoku funkciju. Ali, tvrdi From, karta nije nikada potpuno
pogrena niti potpuno ispravna: uvek je dovoljno funkcionalna da bi mogla da slui svrsi
ivljenja. Karte sveta koje su nedeletvorne, nekonstruktivne ili disfunkcionalne, utoliko to
bitno ograniavaju izraavanje ovekovih mogunosti, ostvarivanje njegovih potencijala,
njegov razvoj, slobodu i delatnost, su karte u kojoj preovladavaju, na dui rok neodrive,
kontradiktornosti i iracionalnosti.
Za Froma je injenica da, koliko god prodirali u najdalju prolost oveanstva, ne
nalazimo ni jednu kulturu bez okvira orijentacije, impresivna. Potreba za stvaranjem
referentnog okvira posebno je uoljiva kod dece. U odreenoj dobi, deca pokazuju izrazitu
potrebu za okvirom orijentacije i esto ga sama izgrauju na ingeniozan nain, koristei ono
malo podataka koji su im dostupni i razumljivi.

Snaga potrebe za okvirom orijentacije objanjava injenicu koja uvek udi i zbunjuje
prouavatelje oveka, a to je lakoa kojom ljudi bivaju zaarani iracionalnim, politikim,
religioznim, ideolokim ili drugim doktrinama. Deo odgovora lei u sugestivnom uticaju
voa, u njihovoj harizmi kao i u sugestibilnosti oveka. Ali to nije dovoljno objanjenje,
smatra From. ovek verovatno ne bi bio toliko sugestibilan i podloan uticajima da njegova
potreba za kohezionim okvirom orijentacije nije tako snana i vitalna. to vie neka ideologija
pretenduje da prui odgovor na sva pitanja koja oveka oduvek tite, to je atraktivnija za
njega.
2. Pripadnost i odanost
Meutim, karta, kao kognitivni okvir, nije dovoljan vodi: oveku je takoe potreban
cilj koji mu oznaava kuda treba da ide. ivotinja nema takvih problema: njeni instinkti je
snabdevaju i kartom i ciljevima. Ali oveku, kome nedostaje instinktivna determinacija i koji
ima sloeni mozak, koji mu doputa da misli o mnogim pravcima kojima bi mogao da ide,
potreban je predmet oboavanja i odanosti koji bi bio fokusna taka svih njegovih stremljenja
i osnova za sve njegova stvarne a ne samo proklamovane potrebe. Takav mu je predmet
potreban jer objedinjuje njegovu energiju, izvodi ga iz njegove izolovane egzistencije, sa svim
sumnjama, neizvesnostima i nesigurnou koje je optereuju i daje znaenje njegovom ivotu.
Bivajuci odan cilju koji je iznad njegovog izolovanog, krhkog ega, on prevazilazi sebe i
naputa zatvor apsolutne egocentrinosti.
Predmeti ovekove odanosti su mnogobrojni i raznovrsni. On moe biti odan idolu
koji od njega zahteva da rtvuje svoju decu ili idealu koji mu nalae da titi svoju decu; on
moe biti odan razvoju zivota ili njegovom unitenju; moe biti odan gomilanju bogatstva,
sticanju i uveanju moi, unitenju ili ljubavi, pravdi, hrabrosti i konstruktivnosti. Razlika u
predmetima odanosti je od ogromne vanosti, ali je sama potreba za odanou primarna,
egzistencijalna potreba koja zahteva zadovoljenje bez obzira na to kako se zadovoljava.
3.Ukorenjenost
Kada se dete raa ono naputa sigurnost majine utrobe, u kojoj je bilo jo deo
prirode. U trenutku roenja ono je jo uvek simbiotiki vezano za majku a nakon roenja to
ostaje due od svih ostalih mladunaca sisar. Ali zato u njemu ostaje duboka enja za
ukidanjem tog bolnog razdvajanja, za povratkom u prvobitno stanje ili za pronalaenjem
novog stanja apsolutne zatite i sigurnosti. Povratak je, meutim, nemogu te ovek ima samo
jednu alternativu: ili ustrajati u enji za povratkom i za to platiti simbolikom zavisnou od
majke (i od simbolinih zamena kao to su tlo, priroda, bog, nacija, birokratija itd) ili
napredovati i svojim vlastitim naporima pronai nove korene u svetu povezujui se sa ljudima
i oslobaajui se moi prolosti, odnosno moi iluzije da je povratak unazad mogu..
Pojedincu je, svesnom njegove odvojenosti, potrebno da uspostavi nove veze sa
svojim blinjima: od toga zavisi njegovo duevno zdravlje. Bez jakih afektivnih veza sa
svetom, on bi patio od oseanja potpune izolacije i izgubljenosti. Kada nije sposoban da se
otvori drugima on, u ekstremnom i malignom obliku reavanja tog problema, tei da ih
asimiluje u sebe i uniti jer ako ne postoji niko izvan njega samog ili ako niko drugi nema
znaaja i vrednosti po sebi, on ne mora da se plai drugih niti da preuzima rizik ulaenja u
odnos sa njima. Ukratko reeno, unitavanjem sveta on postaje siguran da ga svet nee
smrskati.
1. Jedinstvo
Egzistencijalni razdor u oveku bio bi nepodnoljiv kada on unutar sebe ne bi bio
sposoban da uspostavi oseaj jedinstva sa prirodnim i ljudskim svetom izvan sebe. I ovde on
moe izabrati regresivni ili progresivni put za dostizanje oseaja jedinstva. U prvom sluaju,

postie iluziju jedinstva time to anestezira svest o svojoj razdvojenosti alkoholom, drogom,
seksualnim orgijama, ritualnim plesom, utapanjem u masu, vladanjem i manipulisanjem
ljudima, a u drugom sluaju, maksimalnim razvijanjem svoga uma i ljubavi.
Za savremeno kibernetsko, visokotehnoloko, usko specijalizovano drutvo
karakteristino je pribegavanje jednom drugom reenju nepodnoljivog oseaja
egzistencijalnog raskola: identifikaciji sa svojom funkcijom i drutvenom ulogom; oseaju
sopstvene beznaajnosti, odnosno redukovanju sebe na stvar, na sredstvo. Raskol je time
prikriven jer ovek se toliko poistoveuje sa svojom drutvenom organizacijom da zaboravlja
da je osoba; da nije sredstvo, instrument za postizanje bezlinih ( na primer ekonomskih) ili
tuih ciljeva (ciljeva voa ili vladajuih struktura)
2. Efektivnost (delotvornost)
ovekova svest o sebi kao krhkom, izdvojenom, ogranienom, konanom, ranjivom
biu u tegobnom i esto haotinom i nerazumljivom svetu i oseaj nemoi koji iz toga
proizilazi, lako mogu da ovladaju njime. Kad bi sebe doivljavao kao krajnje pasivnog, kao
isti trpni objekat, nedostajao bi mu oseaj vlastite volje i identiteta. Da bi to kompenzovao,
on mora da stekne oseaj vlastite sposobnosti da dela, da ini, da na nekoga deluje, da pokree
nekoga ili neto, jednom reju, da kako kae From efektuira ili da bude efektivan. Danas
se ta re upotrebljava u smislu efektnog govornika ili prodavca to oznaava nekog ko
uspeva da pravi rezultate. Ali to je izopaenje izvornog znaenja rei efektuirati (od
latinskog ex-facere, initi). Efektuirati znai: prouzrokovati, ispuniti, ostvariti, izneti, izvriti.
Efektivna osoba bi bila ona koja ima sposobnost da ini, efektuira, postie, ostvaruje neto.
Moi neto efektuirati znai ne biti nemono, ve ivo, delatno, aktivno ljudsko bie. To je u
krajnjoj liniji dokaz da neko jeste, da egzistira. Princip se moe formulisati i ovako: jesam, jer
efektuiram.
Brojna istraivanja su potvrdila postojanje ove potrebe. Poetkom dvadesetog veka,
klasini teoretiar igre, Karl Grus, pisao je da je bitni motiv u deijoj igri uivanje u tome da
se bude uzrok. Tako je Grus objanjavao zadovoljstvo koja deca oseaju u pravljenju buke,
pomeranju stvari, ljapkanju po barama i slinim aktivnostima. Isto tako napadi zlovolje,
plakanje, hirovi, tvrdoglavost, predstavljaju razliite naine na koje dete pokuava da se bori
protiv moi odraslih, odnosno svoje nemoi, to su najvidljivije manifestacije njegovih
nastojanja da postigne neki efekt, da se kree, da bude aktivno, da menja neto u svojoj
okolini, da izraava svoju volju. Zakljuak koji iz svega toga izvlai Grus glasi: Zahtevamo
da spoznamo efekte i da sami budemo njihovi proizvoai. Iz toga sledi slina koncepcija
koja opisuje jednu od osnovnih motivacionih sila u oveku kao motivaciju kompetencije i
predlae re efektuacija za motivacioni aspekt kompetencije.
Dakle, i odrasli ovek poput deteta, osea potrebu da dokae sebi da jeste, da postoji
time to je sposoban da efektuira, tj. da proizvodi efekte na druge i na svoju sredinu.
Mnogostruki su naini na koje se noe stei oseaj efektuiranja: izmamljivanjem izraza
zadovoljstva nahranjene bebe, osmehom voljene osobe, interesom sagovornika u razgovoru,
radom materijalnim, intelektualnim, umetnikim. Ali ista se potreba moe zadovoljiti i
posedovanjem moi nad drugima, doivljavanjem njihovog straha, osvajanjem tue zemlje,
muenjem ljudi, unitavanjem onoga to su drugi mukotrpno izgradili. Setimo se deteta koje
e jednim udarcem noge da srui zamak u pesku koji su napravila druga deca. Pomislimo na
raznorazne akte vandalizma iza kojih stoji, u sutini nezadovoljena potreba za dokazivanjem
sopstvenog postojanja kao aktivnog, delatnog subjekta. Ako ne mogu da stvaram, to je tei
put koji zahteva odlaganje zadovoljstva, odricanje, strpljenje, podrku drugih - onda mogu da
ruim. Zaposleni, radnici ili pak nezaposleni pojedinci, koji su dovedeni u stanje potpune
nemoi, svedeni na zamenljivo sredstvo, na stvar, pribegavaju takoe raznim vidovima
(pasivnim i aktivnim, direktnim i indirektnim) nasilja i ruenja. To znai da je u odnosu prema

drugim ljudima osnovna alternativa ili moc efektuiranja putem ljubavi i brige ili efektuiranja
preko nanoenja straha i patnje. U odnosu prema okruenju i predmetima alternativa je
stvaranje ili unitavanje. Ma koliko ove opcije bile suprotne krajnosti, one su odgovori na istu
egzistencijalnu potrebu potrebu za efektuiranjem, to jest za time da se bude delotvoran..
U literaturi koja se bavi depresijom, prazninom i dosadom mogue je nai obilje
podataka koji pokazuju da je oseaj osuenosti na neefikasnost, tj. na ivotnu nemo, jedan od
najbolnijih, najnepodnoljivijih doivljaja. ovek e uraditi bilo ta da ga izbegne i prevazie,
od sklonosti ka radu do okrutnosti i ubistva.
3. Uzbuenje i stimulacija
Ruski neurolog Ivan eenov prvi je, u svom delu, Refleksi mozga, ustanovio da
nervni sistem ima potrebu da bude uvebavan, tj. da doivljava bar minimum uzbuenja. U
postojanju snova se moe prepoznati potreba mozga za neprestanim uzbuenjem, kad nema
dovoljno spoljnih stimulansa, nervni sistem ih sam proizvodi. Mozak, koji obuhvata svega
dva posto nae telesne teine koristi neprestano, i danju i nou, dvadeset posto celokupne
potronje kiseonika. Neuroni kao da moraju da budu permanentno u stanju vee aktivnosti
od svih ostalih elija u naem organizmu.
Mnogi istraivai su prouavali deiju potrebu za stimulacijom. Postoje nepobitni
dokazi o patolokim efektima nedostatka stimulacije kod dece. Drutvena stimulacija stvara
osnovu za normalan ili optimalan razvoja deteta. Bez adekvatne drutvene (ukljuujui i
opaajnu) stimulacije, kao na primer kod slepe i institucionalizovane dece, razvijaju se
nedostaci u emotivnim i drutvenim odnosima, u jeziku, apstraktnom miljenju i
samokontroli. Mnogi eksperimenti, kojima je cilj bio da ustanove posledice senzorne
stimulacije, odnosno deprivacije, pokazali su da je eliminisanje spoljanjih stimulansa, ak i
kada je bilo praeno zadovoljavanjem svih fiziolokih potreba i nagraeno natprosenom
finansijskom dobiti, rezultiralo opaajnim i psihikim smetnjama; ispitanici su pokazivali
razdraljivost, neodmerenost i emotivnu nestabilnost do takvog stupnja da je velika veina
napustila eksperiment nakon samo nekoliko sati i to po cenu primamljivog finansijskog
dobitka.
Posmatranja svakodnevnog ivota pokazuju da je judskom organizmu, kao uostalom i
ivotinjskom, potreban odreeni minimum uzbuenja i podsticaja, jednako kao to im je
potreban minimum odmora. ovek trai stimulanse i uzbuenja. Beskrajna je lista moguih
izvora uzbuenja, a razlika medju ljudima i kulturama, lei samo u obliku u kome ta potreba
nalazi zadovoljenje. Izvori uzbuenja mogu biti nesreni sluajevi, ubistva, poar, rat, seks ali
putovanja,otkria, susreti, ljubav i stvaranje. Grke tragedije su bile odjednako uzbudljive za
gledaoce kao sadistike predstave u rimskom koloseumu, ali na drugaiji nain i sa
drugaijim optim efektima. Razlika u sutini je vrlo vana a ipak joj je posveeno nedovoljno
panje.
Erih From opisuje i jednu, za kvalitet i smisao ovekovog ivota, kljunu distinkciju.
Postoje, tvrdi ovaj autor, dve vrste reakcija na stimulanse: jednostavne, gotove refleksne, koje
su ukorenjene u covekovoj neurofiziolokoj organizaciji i koje on deli sa ivotinjama. To su
na primer strah (koji izaziva refleks bekstva ili napada), glad i, do izvesne mere, seks. Ali
osoba, kada je podstaknuta tom vrstom stimulansa, reaguje, a ne dela u pravom smislu te
rei. Zato From ove isto reaktivne podsticaje naziva pasivizirajuim podsticajima.esto se
previa injenica da postoji jedna druga vrsta pobuda, ona koja podstie osobu na aktivnost.
Takva, aktivirajua, pobuda moe biti roman, pesma, ideja, neki predeo, muzika ili voljena
osoba. Nijedna od tih pobuda ne izaziva, gotovo automatsku jednostavnu reakciju; one
takorei pozivaju oveka da se s njima aktivno i saoseajno povee, da postane aktivno
zainteresovan, da vidi i otkriva uvek nove aspekte u predmetu svog interesovanja (koji nije
vie puki predmet), da postane probueniji i osveeniji. ovek tada nije vise pasivni objekat

na koji stimulans deluje kao pritiskom na dugme, ve aktivni uesnik u kome podsticaj budi
potrebu za izraavanjem njegovih sposobnosti i dubljeg, raznovrsnijeg odnoenja prema
svetu. ovek postaje delatan i produktivan.
Jednostavan, neurofizioloki stimulans pokree nagon tj. osoba je njime, kao to
sama re kae, nagnana na odreeno ponaanj.Aktivirajui podsticaj budi stremljenje, tenju
ili, kako bi rekli autori o kojima smo prethodno govorili, potrebe vieg, psiholokog nivoa.
Osoba, podstaknuta njima, aktivno tei cilju. Veoma je vano uoiti sutinsku razliku izmeu
te dve vrste pobuda. Na neurofizioloki sistem, posle estog ponavljanja u toku izvesnog
vremena, ne registruje vie stimulanse prve, jednostavne vrste te oni gube svoje stimulativno
dejstvo. Da bi se ovek i dalje oseao podstaknutim, treba pojaati intenzitet, uvesti neke
novine ili promeniti sadraj jednostavnih stimulansa.
Aktivirajui podsticaji imaju sasvim drugaiji efekat. I kad su naizgled isti nikad to
nisu s obzirom da izazivaju produktivne, stvaralake reakcije. Izgledaju uvek novi, svei,
promenljivi, kao neiscrpni izvori otkria. Osoba pobuena tim podsticajima uvek obnavlja
njihovu snagu i dejstvo time to ih uvek razliito doivljava i to neprestano otkriva nove
aspekte u njima. Izmeu podsticaja i podstaknute osobe postoji uzajamna veza, odnos
participacije, a ne mehanika, jednosmerna relacija tipa: S R (stimulans reakcija).
Shvatiti sutinsku razliku izmeu jednostavnih i aktivirajuih podsticaja je kljuno za
razumevanje procesa uenja. Kada se uenje zasniva na prirodnoj radoznalosti, na otkriima, i
kada je povezano sa doivljajima, ono je radostan, obogaujui, aktivni proces i uslov
ljudskog razvoja i samoostvarenja. Ako je, naprotiv, uenje puko sticanje i reprodukovanje
informacija, posredovano uslovljavanjem (ocene, sankcije, nagrade itd) onda imamo posla s
jednostavnim stimulisanjem na koju osoba reaguje jaanjem svoje potrebe za isticanjem,
uspehom, spoljnim priznanjima, a ne za otkrivanjem i ostvarenjem unutranjih potencijala.
Savremeni ivot u industrijskim i postindustrijskim drutvima funkcionie gotovo
iskljuivo s jednostavnim, prostim stimulansima. Mediji, marketing i trzina ekonomija
raunaju na nagone i strasti, koje i stalno potkrepljuju, kao to su seksualna elja, pohlepa,
sadizam, rivalstvo samodokazivanje, destruktivnost, narcisoidnost i td. Uopste uzev, i
informisanje poiva na stimulaciji drutveno izazvanih elja. Mehanizam je uvek isti:
jednostavna stimulacija neposredna, pasivna reakcija. To je i razlog zato se jednostavni
podsticaji neprestano moraju menjati, diverzifikovati i intenzivirati, da ne bi postali
neefektivni. Na primer, auto koji danas uzbuuje svog vlasnika, postae dosadan za godinu ili
dve, pa e tako on, u potrazi za uzbuenjem, mora da kupi novi, drugaiji, moniji, luksuzniji
itd. Poznato mesto postaje dosadno, pa se potrebni nivo uzbuenja moze postii samo
poseivanjem razliitih mesta, u okviru jednog ili vie putovanja. Potraga za uzbuenjem
postaje frenetina. U takvom sistemu, da bi se talno iznova proizvodilo uzbuenje, treba
menjati seksualne partnere.
Problem nije vie samo u tome to se mora stalno tragati za sve intenzivnijim i
razliitijim stimulansima da b se bar odrao naviknuti nivo uzbuenja, nego je i u tome to
ovek, uhvaen u tu neumoljivu spiralu, zanemaruje ili potiskuje one sloenije i vie pobude
koje jedine mogu da donesu trajno zadovoljstvo i sreu. Te pobude i tenje kao da, usled
neaktivnosti i potisnutosti, zakrljavaju. Zbog toga ne moemo govoriti samo o razlikama
izmeu elementarnih i viih, sloenijih podsticaja ve i o razlikama izmeu reakcija
pojedinaca. Naime, najstimulativnija pesma, knjiga ili osoba ostavie potpuno ravnodunim
pojedinca koji je, zbog straha, zakoenosti, tromosti, pasivnosti, nesposoban da reaguje, da se
oseti podstaknutim, da doivi uzbuenje. Aktivirajui, bogat, kvalitetan podsticaj zahteva
prijemivog, receptivnog, osetljivog, otvorenog oveka da bi postigla efekat. S druge strane,
ivahnoj, senzibilnoj osobi, nisu neophodni nikakvi naroiti spoljni stimulansi; ona je u stanju
samu sebe da podstie. Uzmimo opet primer dece. Do odreene dobi, koju razliiti autori
razliito definiu, a From smatra da je to do njihove pete godine, deca su toliko aktivna da

sama proizvode svoje podsticaje. Ona matom stvaraju svoj svet od komadia papira, drva,
kamenia, stolica, erpi, praktino od svega to im je na raspolaganju. Ali nakon te dobi, po
Fromu nakon este godine, gube svoju spontanost, postaju pasivnija, i imaju potrebu da budu
podsticana na takav nain da mogu da ostanu pasivna i da samo reaguju. ele savrene
igrake koje im nakon kratkog vremena postaju dosadne; ukratko, ine gotovo isto to i
njihovi roditelji sa svojim automobilima, odelima, mestima putovanja i ljubavnicima. U
Fromovo vreme nisu postojali kompjuteri, video i komojuterske igrice, DVD kasete, mnotvo
TV kanala i ostali tehnoloki proizvodi i stimulansi koji njegove uvide i zakljuke ine jo
aktuelnijim.
Postoji, meutim, jo jedna vana razlika izmeu jednostavnih i aktivirajuih pobuda.
Osoba kojom rukovodi jednostavna pobuda doivljava meavinu uzbuenja, zadovoljstva i
oputanja, kada je dobila satisfakciju (od latinskog satis-facere, uiniti dovoljnim). Tada
joj je dosta. Ako se setimo Maslova, zadovoljena potreba ne predstavlja vie motiv, a prema
Hercbergu potrebe koje dovode do zasienja, spadaju u higijenske faktore, odnosno, ne
predstavljaju motivatore. Aktivirajuce pobuivanje, naprotiv, nema prag zasienja tj. nikada
u osobi ne stvara oseaj da joj je dosta osim, naravno, kada nastupi normalni fiziki umor.
Menjaju se naravno oblici aktivnosti, na primer, slikar ima potrebu da slika dokle god mu
snaga to dozvoljava, ali e slikati razliite slike; ovek koji je posveen svojoj bati, imae
potrebu celog ivota da je obrauje ali e je ulepavati, doterivati novim, razliitim sadnicama
i td. Dinamika, takoe, nije uvek ista: postoje periodi latencije, istroenosti ideja, oseke,
kada je oveku potrebno da se odmori, da osvei utiske, da se preispita, sabere ali su oni samo
privremeni. Podsticajna snaga pobuda nije iscrpljena, samo je potrebna, da parafraziramo
teoriju o motiviuim karakteristikama rada, promena neki karakteristika okruenja.
Na osnovu reenog From formulie zakon zasnovan na neurofiziolokim i psiholokim
podacima o razlici izmeu dve vrste podsticaja i njima odgovarajuih pobuda: to podstaknuta
pobuda vie pasivizuje oveka, to se ee moraju menjati njen intenzitet i oblik; to
podstaknuta pobuda vie aktivira unutranje potencijale i sposobnosti pojedinca, to due
zadrava svoj stimulativni kvalitet i manje je neophodna promena njenog intenziteta i
sadraja.