Sloboda

Jedna od najpoznatijih i istovremeno najmanje poznatih reči za nas jeste -

sloboda. Šta je sloboda? Kako definisati ovaj sasvim nepoznati pojam? Šta
pobuđuje čoveka da teži ka slobodi i šta on podrazumeva pod tom rečju?

Sloboda je mogućnost i pravo čoveka da donosi odluke polazeći od unutrašnjih

pobuda koje mogu da budu intelektualne, čulne ili pak grubo instinktivne, to jest
ona je mogućnost da se ispunjavaju svoje želje i da se u spoljašnjem svetu
realizuje svoje "ja". Ali naši intelektualni planovi su nepouzdani, jer su zasnovani
na veoma nepostojanim i neodređenim predstavama i ocenama. Naše želje su
egoističke, samovoljne, nepostojane, a čak i najbolje pobude duše iznenada
nestaju, i mi vidimo kako u dubini naše duše kao pauci mile drugačija osećanja:
mržnja, sladostrašće, zavist i tako dalje. Što se tiče naših instinkta, tu se jedva
razlikujemo od amebe, koja predstavlja potpuni život po sebi. A šta mi možemo
da realizujemo? Kakvu "zver" treba da pustimo na slobodu?

Oni koji govore o slobodi zaboravljaju da je za slobodu potrebna određena

kultura. Pre svega, umeće da se uvažava čovek, bez koga je i nemoguće voleti
ga. Ali da bismo uvažavali drugu ličnost potrebno je da postanemo svesni samih
sebe kao ličnosti, to jest da razvijemo u sebi moralno načelo. To nije školski
zadatak koji se može rešiti kao naučena lekcija, to je neprekidna teška borba sa
samim sobom, sa našim poremećenim stanjem. Sloboda je trijumf pobede u
duhovnoj borbi. Bez toga sloboda će biti ruganje cinika ili keženje zverskih
očnjaka nasilnika.

Ljudi ne razumeju zašto se nalaze u stanju najsramnijeg ropstva, od koga ne

mogu da oslobode nikakve spoljašnje formacije ili liberalne reforme. Čovek je rob
svojih strasti upravo zato što mu strasti nisu bliske, nisu njegove, već su svagda
tuđe duhu. To su paraziti koji su prodrli u dušu i isisavaju iz nje životnu snagu. A
čovek poistovećuje strasti sa svojom dušom i sa samim sobom i nastoji da stvori
uslove da se te strasti slobodno i lako zadovoljavaju i da ih društvo ne shvata kao
nešto nisko, nego kao uobičajenu formu života.

Savremeni liberalizam pod slobodom razume opravdanje strasti. Strasti ne mogu

da zadovolje čovekovu dušu i zato, budući da su i same izrodi, nastavljaju da se
izrođuju u patološke forme. Ova patologija takođe zahteva slobodu i zbog toga
liberalizam mora da dođe do svedozvoljenosti, i ne samo da je proglasi, nego da
je i opravda. Svako od nas je iskusio na sebi jaram strasti koje, kao lanci, okivaju
čoveka. Kakvi su napori potrebni da bi im čovek odoleo! Ali, avaj, ne događa se
tako često da ih pobedi!

Hrišćanstvo nam pokazuje u čemu je sloboda. Ona je u mogućnosti čoveka da

sledi svoje najvažnije prizvanje i da ostvaruje potencijal koji je u njega uložen -
obraz i podobije Božije. Svako može da u svom unutrašnjem iskustvu uvidi kako
strasti sužavaju čovečije srce i obrnuto - kako pobeda nad strastima daje duši
nekakvu unutrašnju slobodu.

Duhovni život širi čovekovo srce i daje mu mogućnost da uvidi kakav treba da
bude, i da doživi, makar i donekle, to osećanje mira i slobode. U rečima "sluga
Hristov" početak je oslobođenja. Rob greha postaje sluga Boga. Čoveku koji živi
pod uticajem strasti i greha, zapovesti se čine kao ropstvo i jaram, ali Gospod je
rekao: "Jaram je moj blag". To ropstvo je otkupljenje iz ropstva, da bi zatim bila
darovana sloboda, a posle slobode - usinovljenje.

Strasti su tuđe duši, a zapovesti su joj bliske.

Telesnom čoveku mučna je i besmislena zapovest da se oprašta svome

neprijatelju - nesavesnom prevarantu, klevetniku ili, što je naročito bolno,
prijatelju koji ga je izneverio. No ako pobedi sebe i oprosti od srca, a ne vrhom
brbljivog jezika, onda će možda osetiti, čak i neočekivano za sebe, radost ili
naročiti mir u srcu, kao da je nestao taman gusti oblak koji je prekrivao njegovu
dušu i on ugledao svetlost.

Strasti se čine našim, delom našeg srca. Kada im udovoljimo, tada uviđamo da
su nas obmanule i da su nam tuđe. Zapovesti Jevanđelja čine nam se udaljenim
od realnog života, gotovo neispunjivim, ali ako se potrudimo da ih držimo, onda
ćemo osetiti kako naše srce oživljava.

Sloboda je oslobođenje srca od svega tuđeg. Ono je stvoreno za Boga i zato je

sloboda - u Bogu. Sloboda je svetlost koja se širi iz večnosti. Samo u Bogu čovek
nalazi sebe i postaje ono što jeste.

Hristos je ideal čoveka, ali živi ideal koji ima božansku silu. Čovek je toliko
slobodan koliko teži da postane sličan Hristu, da Mu se upodobi kroz sticanje one
božanske svetlosti koja se naziva blagodat.
Sloboda je izlazak iz tvarnog, opredmećenog, nesigurnog, strasnog stanja i
pričešće je božanskim savršenstvima. Kinici, stoici i budisti, koji su tražili
slobodu, nalazili su je u odricanju od samog postojanja. Kinici - kroz ruganje,
stoici - kroz gordo preziranje, budisti - kroz umrtvljenje svih želja. To je bila
sloboda smrti. Hrišćanima ona zvuči kao rekvijem za slobodu.

Do kakve slobode su mogli da dođu kinici (starogrčki filozofi, koji su pripadali

jednoj od Sokratovih škola) svojim porugama i majmunskim kreveljenjem?
Slobodu od čega? - Od poštovanja prema čoveku? Slobodu sveopšte gnusobe?
Slobodu da jede sa svinjama iz istog korita? Slobodu da se uzvišeno
dostojanstvo čoveka - reč - glavna razlika od životinja - pretvori u nekakav
smradni zvuk koji magarac ispušta ispod svog repa? Ali u tom slučaju rođeni
idiot, koji svoje lice maže sopstvenim fekalijama, prevazilazi Diogena jer je
slobodniji od moralnih normi. Sloboda kinika je sloboda da se na trgu vrši ono što
se čini u toaletu, ali i ovde oni ne mogu da dođu do potpune slobode. Njihov
program je da se sruši tradicija, dakle, ti "anarhisti u buretu" nisu slobodni da
postupaju etično. Kada je Diogen oboleo od groznice i umesto uobičajenog
razmetanja, ruganja i sprdanja pred gomilom, stao da drhti i cvokoće zubima,
tada je shvatio da njegova duša zavisi od tela, da uopšte nije slobodna, i zbog
toga se, gnevan na sebe, obesio. Uopšte cinizam je glumljenje slobode, koje
započinje ekstravagantnim ispadima, a završava se sumornom banalnošću.

Sloboda stoika je bezumlje gordih koji su osudili svet kao njih nedostojan. Stoik
zida kulu od slonovače, zatvara se u nju i kroz prozor ravnodušnim pogledom
gleda na gomilu, kao sa hridi na morske talase. Jedan od pesnika okarakterisao
je ovo stanje rečima: "Moja jedina otadžbina je moja pusta duša".

Stoik odvažno trpi nedaće zato što prezire ljude i život. On ne uzvraća na uvrede
jer smatra ponižavajućim za sebe da obraća pažnju na lavež čopora pasa. On
spokojno prihvata smrt zato što ne voli život, koji mu se čini ništavnim i praznim.
Za stoike ne postoji božanstvo. Prizor rđav kao što je svet - smatraju oni - nije
mogao da naslika Veliki Umetnik. Umesto Božanstva oni imaju učenje o višim
duhovima, o logosima, energetskim i semenim, koji rađaju nikom potreban život.

Epikurejska sloboda je umeće uživanja u malom. Epikur je govo-rio: "Uživam u

ječmenoj čorbi", ali principi uživanja i umerenosti nespojivi su međusobno i zato
epikurejstvo, zasnovano na traženju uživanja u svemu, nije moglo da se zadovolji
zatvoreničkim eledovanjem, već se izrodilo u hedonizam, u kome želja oduzima
čoveku slobodu i čini ga robom.

Budizam vidi slobodu u oslobođenju od svakog psihičkog sadržaja. To je pre

svega umrtvljavanje želja. Budista odvraća misao od svega spoljašnjeg i kao da
tone u vakuum i zato udaljava misao do unutrašnjeg - od obrćućeg točka svoje
svesti, od kaleidoskopa slika i ideja koje niču u njegovoj duši. Zatim on umrtvljuje
samu misao i tone u nekakvo bezmislije, kao u stanje svojevrsnog psihičkog
bestežinskog stanja.

Nirvana, kao konačno stanje kome teži budizam, jeste veština stvaranja
psihičkog vakuuma i gašenja svesti u njemu, koja kao da nestaje u bezdanoj
praznini. To je sloboda od samoga sebe kao individue i ličnosti, to je sloboda od
kosmosa, to je blaženstvo smrti. Ali praznina uopšte nije duhovni pojam, već više
fizički. Praznina je prostor bez sadržaja i misleno polje bez energije. Pojmovi
božanstva i nirvane uzajamno se isključuju, jer božanstvo je objekt unutrašnjeg ili
spoljašnjeg karaktera, a nirvana zahteva ispražnjivanje svesti od bilo kakvog
objekta: psihičkog, kosmičkog ili meoničkog (nestvorenog).

Budista kao čovek može da bude panteista ili agnostik, ali budizam kao metod je
ateističan.

O revolucionarnoj slobodi nećemo govoriti. Suviše dobro se pamte krvave rane

te slobode: nasilja, izlivi divljačke surovosti i besmisleno uništavanje najboljeg
dela naroda. Revolucionarna sloboda obično se pretvara u despotizam. Hteli
bismo da dotaknemo veoma ozbiljan problem, mada je pisanje o njemu isto tako
odvratno i neprijatno kao što je dodirnuti gnojni čir. To je prividna sloboda koju
čovek traži u grehu i u borbi sa moralnim načelima, i pre svega, sa onom
unutrašnjom zadržavajućom silom koja se naziva savešću.

Greh je unutrašnja revolucija protiv sopstvene savesti, želja čoveka da se odvoji

od nje, da je osujeti, uguši i pogazi. Porok nema granica, niti dna na kome bi se
zadržao. Stoga je poročni život potčinjen strastima pad u bezdan. Pad demona je
bio let nadole, a svaki greh u malom ponavlja lažnu slobodu demona. To je polet
pada u mrak i haos. Sloboda poroka je oslobađanje od svoga ljudskog
dostojanstva, kao obraza i podobija Božijeg u kome je istinska sloboda. Svaki
moralni pad povlači za sobom pustošenje duše opterećene materijalnošću koju
čovek oseća u svom telu. To je realno breme greha. Misao čoveka postaje gruba
i duhovno troma, svest - opredmećena, volja - raslabljena, osećanja - impulsivna
i afektivna.
Greh razara ličnost čoveka i kao da ga prikiva za zemlju.

Greh postaje navika, navika se pretvara u gospodara, i čovek misli da je

slobodan da čini sve što hoće. U stvarnosti on se pretvara u jadnog roba. Greh
ne samo da postvaruje čoveka, nego ga i mami u moralne ponore, nedostupne
drugim stvorenjima na zemlji, koje bismo nazvali demonoupodobljenjem. Čovek
koji se odao poroku ispušta iz sebe neku nevidivu nečistotu, a naročito oči
čoveka, ti prozori duše. Prljavština ne samo da prožima duševne pore čoveka,
nego se u izvesnoj meri prenosi i na predmete koji ga okružuju: prebivalište u
kome se nalazi i odeću kojom se odeva. Stoga apostola Pavle govori da se
hrišćanin gnušava čak i oskvrnjene haljine.

Mi bismo hteli da se zadržimo na jednoj podvrsti "slobode poroka" - na govorenju

sramotnih reči (psovanju) koje zagađuju naše ulice i domove kao da je negde
pukao sistem kanalizacije i njen sadržaj se izliva pod naše noge. Govorenje
sramotnih reči jeste pokušaj primitivnih duša da se izjednače sa onima koji su
iznad njih, a, sa druge strane, da unize u sebi sopstveno duhovno dostojanstvo
koje je u umeću da se uvažava drugi čovek.

Treba istaći da govorenje sramotnih reči pokušava da ponizi ono što je čoveku
najsvetije, da ga prezre i okalja, te se zbog toga u ružnoj psovci često pominje
ime Boga, a još češće ime majke koje je drago svakom čoveku, osim pravom
ološu. To čak nije ni bujica nečistote, nego su to nekakve fekalne mase koje se
kao bljuvotina izbacuju iz usta. Postoji vid duševnog obolenja pri kome čovek
maže svoje lice sopstvenim nečistotama i jede ih. Od takvog oblika ludila patio je
pisac Gi de Mopasan koji je sa književne nečistote prešao na fekalofagiju.

Govorenje sramotnih reči nečim podseća na tu duševnu bolest. Čovek se

oslobađa osećanja stida i u tome takođe vidi slobodu. Kod nekih histerika u
periodu pogoršanja bolesti primećivao se simptom - želja da se obnaže pred
drugima. U izvesnim ustanovama ti postupci su se pretvorili u svojevrsnu
umetnost.

Psovač se u suštini takođe obnažuje pred svima, kao da govori: "Pogledajte

kakav sam junak, u meni nije ostalo ni trunke stida". U mističkom smislu
govorenje sramotnih reči je oblik prizivanja tamne sile. Čovek, opsovavši svim
nepristojnim rečima koje su u naše doba nepristojne, izvesno vreme oseća priliv
energije. To i jeste približavanje demona duši čoveka. Posle izvesnog vremena u
njemu se javlja potreba da posredstvom sramotnih reči opet uključi sebe u
nekakvu električnu mrežu. Čak i kad u blizini nema ljudi koje može da uvredi, on
samome sebi izgovara naglas, kao da se obraća sopstvenom nosu, gadnu
psovku, čak i na nežive predmete, ne shvatajući da je to formula prizivanja
paklene sile. Reč je veliki dar Božiji čoveku, rečju se čovek razlikuje od drugih
zemaljskih stvorenja koja mogu da opšte međusobno samo signalima i znacima.
Sam Hristos je nazvan Božanskom Rečju (Slovom, Logosom), a sada čovečiju
reč žele da povere demonu.

Veliki dar je rađanje novog života, ali čovek je osramotio ovaj dar Božiji u kome
ne samo da nastaje telo deteta, nego mu se daje i duša. On je pretvorio rađanje
dece u povod za razvratnost, i zato je izmislio sredstvo kako da ga pretvori u goli
seks koji se postepeno izrođava u patološki seks, a u tom pogledu čovek se
spustio ispod životinje. Tajna začeća čovekovog života pretvorila se u materijal
za sramotne reči. To je sloboda cinizma i gušenje svoje sopstvene savesti. Ali
greh ne čini čoveka srećnim, zato kod ljudi razvratnih i poročnih na licu vidimo
pečat stalnog nemira i nekog glumljenja, čak i u njihovom smehu oseća se nešto
lažno i izveštačeno. Duša grešnika prožeta je mrakom, kao soba u kojoj se nalazi
mrtvac, pokrivena tamnim materijalom.

Jedinu slobodu otkrilo nam je hrišćanstvo, to je sloboda da se bude u harmoniji

sa Bogom, to je oslobođenje duše od svega njoj tuđeg - od strasti kao bolesnih
naslaga duše, od mnogobrojnih psihičkih kompleksa, koji kao grčevi tela kolebaju
i pritiskaju um.

Hrišćanska sloboda je zaštita od demonskih uticaja koji, kao radioaktivni zraci,

razaraju dušu čoveka, a nivo ove satanske radijacije sve vreme se stalno
povećava na zemlji. Tu čoveka može da zaštiti blagodat Božija i zato se duša
seća javljanja blagodati kao izlaza u najvišu slobodu. Tu je potčinjavanje dvama
kolosalnim činiocima - vremenu i smrti. Ako su savladana ova dva gospodara
postojanja koji uništavaju sve što pripada čoveku, a zatim i čoveka, tada će sam
pojam slobode biti lišen realnog sadržaja. Jer ono što mi imamo organski nam ne
pripada, to je samo sposobnost i mogućnost da kontaktiramo sa određenim
licima i predmetima. Ali naša sadašnjost začas se pretvara u prošlost kao što
mimoza od dodira sklapa svoje latice.

Ako smrt ne bude uništena, onda će život čoveka biti sličan putu osuđenika
prema sopstvenim vešalima. Sloboda se otkriva tamo gde se završava vreme, a
večnost se otkriva u večnom. Kao što smo rekli, sloboda nije samo ukidanje
unutrašnje protivrečnosti i uspostavljanje jedinstva triju merila u čoveku. To je
takođe i, iznad svega, uključenost duha u najvišu slobodu božanskog postojanja.
Ovo pamti duša kao tvorevina Boga, za tim žudi duh - oko duše okrenuto ka
večnosti. U svojim tajanstvenim dubinama duša zna otkuda je i radi čega postoji,
i zato oseća šta joj je srodno a šta tuđe. Duh Sveti je nazvan Utešiteljem zato što
se srce čoveka samo u njemu uspokojava.

Apostol Pavle piše: "Kupljeni ste skupo; ne budite robovi ljudima". To znači, pre
svega - ne biti rob svoga "ega". Ne biti rob tamnih strasti. Strasti - to nismo mi, to
je senka demona koja je pala na dušu. To je mračni dvojnik duha. Sloboda je
samo u Bogu. Ovo opitno znaju hrišćani.

Istinsko pokajanje je rođenje duše, a pričešće je njeno vaskrsavanje iz mrtvih.

Arhimandrit Rafail Karelin