Žan Žak Ruso

„Društveni ugovor“

Beleške za kolokvijum iz Istorije moderne političke misli: prema poglavljima

Bojan Živanović
Ivana Jovanović
KNJIGA 1

Hoću da razmotrim da li, u građanskom društvu, može da postoji kakva osnova za legitimnu i sigurnu
vladavinu, kad se uzmu u obzir ljudi kakvi su, a zakoni onakvi kakvi mogu da budu. Gledajući u tom
razmišljanju da sjedinim ono što pravo dopušta, a interes propisuje, kako pravda i korisnost ne bi išle u
raskorak.

Rođen kao građanin slobodne države i član njenog suverenog tela, a bez obzira na mali uticaj koji može
da ima moj glas, samo moje pravo glasa u tim poslovima je dovoljno da mi nametne dužnosti da ih
proučim.

Glava l
„Predmet ove prve knjige”

Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih, uistinu je više
rob.

Kako je došlo do te promene? Ne znam. Šta je može učiniti legitimnom? Verujem da mogu rešiti to
pitanje.

Kada bih uzeo u obzir silu i njene posledice, rekao bih: ,,Dok je narod prinuđen da se pokorava i dok se
pokorava, on dobro čini; a čim može da zbaci jaram i zbaci ga, on čini još bolje: jer povrativši svoju
slobodu na osnovu istog onog prava na osnovu kojeg mu je oduzeta, ili je on u pravu da je povrati, ili
drugi nisu bili u pravu da mu je oduzmu.” Ali, društveni poredak predstavlja jedno pravo koje je osnova
svih drugih. Međutim, ovo pravo ni u kom slučaju ne proističe iz prirode; ono se zasniva na
sporazumima.

Glava ll
„O prvim društvenim zajednicama“

Najstarija I jedina prirodna društvena zajednica jeste porodica, pa i deca ostaju uz oca samo dotle dok je
on potreban za njihov opstanak. Čim te potrebe nestane, raspada se prirodna veza. Ako i dalje ostanu
združeni (iako su nezanivisni), to više nije zato što priroda tako traži, već što oni hoće: tada se i sama
porodica održava putem sporazuma.

Čovekov prvi zakon jeste zakon samoodržanja, njegova prva briga je briga o sebi samom; i čim dospe do
razuma, budući da on jedini sudi o sredstvima da se održi, on samim tim postaje svoj sopstveni
gospodar.

Porodica je prvi model političkih društvenih zajednica: šef zajednice je neka vrsta oca, a narod – deca; a
svi zajedno ravnopravni i slobodni po rođenju, otuđuju svoju slobodu jedino u ličnu korist.

1
Grocijus poriče da je svaka ljudska vlast ustanovljena u korist onih nad kojima se vlada: kao primer on
navodi ropstvo.

Grocijus i Hobs smatraju da ljudski rod pripada jednoj stotini ljudi; eto, dakle, ljudskog roda podeljenog u
stada stoke, od kojih svako ima svog čuvara, koji ga čuva da bi ga proždrao.

Aristotel je rekao da ljudi nisu jednaki po prirodi, već da se jedni rađaju da budu robovi, a drugi da im
budu gospodari. On je bio u pravu; samo što je posledicu smatrao uzrokom. Svaki čovek rođen u
ropstvu, rođen je za ropstvo. Robovi gube sve u svojim okovima, pa čak i želju da iz okova izađu. Sila je
stvorila prve robove, a njihov kukavičluk ih je odžavao.

Glava lll
„O pravu jačeg“

Najjači nije nikada dovoljno jak da bude uvek gospodar, ako ne pretvori svoju snagu u pravo, a
poslušnost u dužnost.

Snaga je fizička sila: ne vidim nikako kakva pouka može da se izvede iz njenih dejstava. Ustuknuti pred
silom jeste akt nužde, a ne volje; to je u najbolju ruku akt mudrosti. U kom bi smislu moglo to da bude
dužnost?

Čim se pokornost može otkazati nekažnjeno, može se okazati i legitimno; a pošto je jači uvek u pravu,
treba samo udesiti da se bude jači. A kakvo je to pravo koje iščezava kad prestaje sila? Ako treba slušati
pod prinudom, nije potrebno slušati po dužnosti; a ako nismo prinuđeni da slušamo, nismo na to više ni
obavezni.

Sila ne čini pravo i dužni smo pokoravati se samo legitimnoj vlasti.

Glava IV
„O ropstvu“

Sporazumi su osnova svake legitimne vlasti među ljudima.

Otuđiti znači pokloniti ili prodati. Međutim, onaj koji sebe načini tuđim robom ne poklanja se; on se, u
majmanju ruku, prodaje radi obezbeđenja svog opstanka; ali zašto li se čitav jedan narod prodaje?

Građanski mir? I u zatvorima se mirno živi; zar je to dovoljno da se čovek dobro oseća? Grci zatvoreni u
Kiklopovoj pećini živeli su u njoj mirno, čekajući da dođe i na njih red da budu proždarni.

Reći da čovek sebe poklanja besplatno, znači reći besmislenu I nepojmljivu stvar; takav čin je nezakonit I
ništavan samim tim što onaj koji ga vrši nije pri čistoj savesti. Reći to isto za ceo jedan narod, znači
pretpostaviti da je to narod ludaka. A ludilo ne stvara pravo.

Baš i kad bi svako mogao da sebe samog otuđi, on ne bi mogao da otuđi svoju decu; ona se rađaju kao
ljudi i kao slobodna bića; njihova sloboda pripada njima, i niko sem njih nema prava da njom raspolaže.

Da bi jedna samozvana vlast bila legitimna, trebalo bi da u svakom pokolenju narod bude u stanju da je
prihvati ili da je odbaci: ali tada više ne bi bila samozvana.

2
Odreći se svoje slobode znači odreći se svog svojstva čoveka, čovečanskih prava, čak i svojih dužnosti.
Takvo odricanje nije u skladu sa ljudskom prirodom; oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti
svaku moralnost svojim delima.

Uzaludan je sporazum koji sa jedne strane predviđa apsolutnu vlast, a sa druge bezgraničnu pokornost.
Čovek nema nikakvih obaveza prema onome od koga ima prava da traži sve.

Grocijus i ostali iz rata izvlače jedno drugo poreklo tobožnjeg prava ropstva. Po njima, pobedilac ima
prava da ubije pobeđenog, a ovaj opet može svoj život da otkupi žrtvovanjem svoje slobode; sporazum
je utoliko legitimniji što obojica imaju korist od njega.

Rat nije odnos čoveka prema čoveku, već države prema državi, u kome pojedinci postaju neprijatelji
samo slučajno, ne kao ljudi, pa čak ni kao građani, već kao vojnici; nipošto ne kao pripadnici naroda, već
kao njegovi branioci. Svaka država može za neprijatelje da ima samo druge države, a ne ljude.

Vladalac treba da poštuje ona prava na kojima zasniva svoja sopstvena.

Budući da je cilj rata razaranje neprijateljske države, mi imamo prava da ubijamo njene branioce sve dok
drže oružje u ruci; no čim ga polože i predaju se, oni prestaju bizi neprijatelji ili neprijateljsko oruđe, opet
postaju prosto naprosto ljudi I tada više nemamo pravo na njihove živote.

Tvrdim da čovek koji postane rob za vreme rata, nije ni u kakvoj obavezi prema svom gospodaru, sem da
mu se pokorava onoliko koliko je na to prinuđen. Između njih postoji razno stanje i njihov odnos je čak i
posledica tog stanja.

Pravo porobljivanja ništavno je, jer je nezakonito, besmisleno i ne znači ništa. Reč rob i pravo
protivrečne su.

Glava V
„O potrebi da se uvek vratimo na neki prvobitni sporazum“

Čak i kada bi vladalac potčinio pola sveta, on uvek ostaje pojedinac; njegov interes, odvojen od interesa
ostalih, i dalje je samo privatni interes. Ako taj isti čovek propadne, njegova država ostaje posle njega
rasparčana i nepovezana.

Grocijus kaže da narod može da pokloni sebe kralju. Prema tome, narod je narod pre nego što se da
kralju.

Treba ispitati akt na osnovu koga narod postaje narod, jer taj akt predstavlja prvi temelj društva.

Glava Vl
„O društvenom ugovoru“

Prepostavljam da su ljudi dospeli u položaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodržanje u
prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac može da upotrebi da se u tome stanju održi.
Tada to prvobitno stanje ne može dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kada ne bi promnio način
života. Zato se udružuje.

Društveni ugovor pruža rešenje u pronalaženju jednog oblika udruživanja koji bi branio i štitio svom
zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak
slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre.

3
Potpuno odricanje svakog člana društva svih svojih prava u korist cele zajednice.

Svako, dajući sebe svakom, ne daje se nikom: ,,Svaki od nas unosi u zajednicu svoju ličnost I celu svoju
snagu pod vrhovnom upravom opšte volje; i još svakoga člana smatramo kao nerazdvojan deo celine.”

Samim tim ugovornim aktom stvara se jedno moralno i kolektivno telo, koje od samog tog akta dobija
svoje jedinstvo, svoje zajedničko ja, svoj život i svoju volju. Ta opšta ličnost nastala spajanjem svih
pojedinačnih ličnosti zvala se nekada grad, a sada se zove republika/političko telo, koje njegovi članovi
nazivaju državom - kad igra pasivnu ulogu, suverenom - kad je aktivno, a silom – kad ga upoređuju sa
njemu sličnim.

Što se tiče članova ovog tela, oni se nazivaju narodom kada su celina, građanima kada su pojedinci koji
učestvuju u suverenoj vlasti, a podanicima kao potčinjenima državnim zakonima.

Glava Vll
„O suverenu“

Akt udruživanja sadrži uzajamnu obavezu između političkog tela i pojedinaca, kao i da svaki pojedinac
ima dvostruke obaveze:

1. Kao član suverenog tela obaveze prema pojedincima;

2. Kao građanin obaveze prema suverenom telu kao celini.

Političko telo ili suveren, čije se biće rađa isključivo iz svetinje ovog ugovora, ne može nikada da se
obavezuje, čak ni prema drugom, na ma šta što odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao što bi, na
primer, bilo da otuđi jedan deo samoga sebe ii da se potčini drugom suverenu. Povrediti ugovor na
osnovu koga se izvlači samo svoje postojanje značilo bi uništiti samog sebe.

Nemoguće je povrediti jednog člana, a da se ne povredi telo i obrnuto. Suvereni narod, pošto je
sastavljen samo od pojedinaca koji ga sačinjavaju, nema, niti može da ima interes suprotan njihovom
interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je
nemogućno da telo hoće da škodi svojim delovima.

Međutim, nije isti slučaj sa podanicima u odnosu na suverena.

Da ne bi društveni ugovor bio prosta formalnost, on sadrži prećutno sledeću obavezu: celo političko telo
će prinuditi na poslušnost svakog onog koji odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo
do da će ga prinuditi da bude slobodan; jer to je uslov koji, dajući svakog građanina otadžbini,
obezbeđuje ovoga od svake lične zavisnosti.

Glava Vlll
„O građanskom stanju“

Ono što čovek gubi društvenim ugovorom jesu njegova prirodna sloboda i neograničeno pravo na sve
što ga mami i što može da postigne, a ono što dobija to su građanska sloboda i svojina nad svim što je u
njegovoj državi.

Treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu, koja je ograničena jedino snagama pojedinca, od
građanske slobode, koja je ograničena opštom voljom; državnu, koja je posledica sile ili prava prvog
pritežeoca, od svojine, koja se može zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu).

4
 Glava IX
„Svojina nad nepokretnostima“

Svaki čovek ima prirodno pravo na sve što mu je potrebno; no, pozitivni akt koji ga čini vlasnikom
isključuje ga iz svega ostalog. Pošto je dobio svoj deo, nema više nikakvog prava na zajedničku svojinu.

Da bi se potvrdilo pravo prvog pritežeoca potrebni su sledeći uslovi:

1. Da na tom zemljištu još niko nije nastanjen;

2. Da se od tog zemljišta zauzme samo količina potrebna za opstanak;
3. Da se ono uzme u državinu ne kakvom taštom ceremonijom, već radom i obradom.

Zajednica pretvara uzrupaciju u istinsko pravo, a uživanje u svojinu. Pravo koje ima svaki pojedinac na
sopstveno zemljište uvek je podređeno pravu koje zajednica ima na svim zemljištima.

Umesto da uništi prirodnu jednakost, osnovni ugovor, naprotiv, zamenjuje I zakonskom jednakošću
nejednakost koju je priroda mogla stvoriti ljudima, tako da oni, budući da mogu da budu nejednaki po
snazi ili obdarenosti, postaju svi jednaki na osnovu ugovora i prava.

KNJIGA 2

Glava l
„Suverenitet je neotuđiv“

Opšta volja jedina može da upravlja snagama države prema svrsi te ustanove, koja leži u opštem dobru.

Suverenitet je kršenje opšte volje i da, prema tome, ne može nikada da se otuđi, I da suverena, koji je
samo jedno kolektivno biće, ne može da predstavlja niko do on sam: vlast može da se prenese, ali ne i
volja.

Kada narod obeća da će se pokoravati, on gubi svojstvo naroda; čim ima gospodara, nema više suverena,
a tada je političko telo razoreno.

Opšte ćutanje treba shvatiti kao pristanak naroda.

Glava ll
„Suverenitet je nevidljiv“

Volja:

1. Opšta – akt suvereniteta i predstavlja zakon;

2. Pojedinačna – akt izvršnih organa države ili pojedinca.

Političari dele suverenitet prema predmetu, ali kada bi se analizirale te podele došlo bi se do zaključka
da je zabluda mogućnost podele suvereniteta.

Glava lll
„Može li opšta volja da greši“

Opšta volja je uvek u pravu i uvek usmerena ka javnoj korisnosti, ali odluke naroda nisu uvek u istoj meri
ispravne.

5
Postoji razika između volje svih (ona ima u vidu samo opšti interes i predstavlja zbir pojedinačnih volja) i
opšte volje (oduzimanje onih volja koje se međusobno potiru).

Bolje je da postoji veliki broj malih razlika nego mali broj velikih razlika, jer tada više nema opšte volje, a
mišljenje koje preovlađuje je pojedinačno mišljenje.

Glava IV
„O granicama suverene vlasti“

Društveni ugovor daje političkom telu neograničenu vlast nad svim njegovim članovima; to je ta ista vlast
koja, rukovođena opštom voljom, nosi naziv suverenosti.

Obaveze koje nas vezuju za društveno telo moramo da poštujemo jedino iz razloga što su uzajamne, a
njihova priroda je takva da ispunjavajući ih, ne može da se radi za drugoga, a da se ne radi za sebe.

Ono što volju čini opštom jeste zajednički interes; svako se nužno potčinjava uslovima koje nameće
drugima: divna saglasnost između interesa i pravde, koja zajedničkim odlukama daje obeležje
pravičnosti; ova poslednja iščezava u raspravi o bilo kojoj pojedinačnoj stvari, jer nedostaje zajednički
interes.

Društveni ugovor stvara među građanima takvu jednakost da svi oni imaju iste obaveze i da treba svi da
uživaju ista prava. Suveren poznaje samo narod uzet u celini i ne razilikuje nikog među onima koji ga
sačinjavaju.

Šta je akt suverenosti? Sporazum između jednog tela i svakog od njegovih članova:

1. Legitiman, jer mu je osnova društveni ugovor;

2. Pravičan, jer je zajednički svima;
3. Koristan, jer ne može da ima za predmet drugo do opšte dobro;
4. Čvrst, jer mu je jemac javna sila i vrhovna vlast.

Suverena vlast ne prevazilazi granice opšteg sporazuma; suveren nema pravo da opterećuje jednog
podanika više od drugog, jer tada nije više u pitanju opšta stvar.

Svi moraju ponekad da se bore za otadžbinu, ali zato niko nema nikada da se bori za sebe.

Glava V
„O pravu na život I smrt“

Svaki čovek ima pravo da stavi svoj život na kocku da bi ga sačuvao. Cilj društvenog ugovora je održanje
saugovarača.

Onaj ko hoće da sačuva svoj život po cenu drugih, treba isto tako da ga da za njih kada je to potrebno.
Međutim, građanin nije pozvan da ocenjuje opasnost kojoj se izlaže kad to zakon hoće; i kad mu
vladalac kaže: ,,Korisno je za državu da ti umreš”, on mora da umre.

Smrtna kazna: da bi izbegao da postane žrtva ubijanja, čovek pristaje da umre ako postane ubica.
Takođe, svaki zločinac postaje izdajnik otadžbine I prestaje biti njen član kršeći njene zakone; on čak
void rat protiv nje. Opstanak države onda dolazi u sukob sa njegovim opstankom i jedno od njih dvoje
treb da nestane. Postupak i suđenje dokaz su da je on raskinuo društveni ugovor i mora biti kažnjen ili
progonstvom ili smrću. Treba voditi računa da se smrtna kazna primenjuje samo prema onima čiji

6
opstanak predstavlja izvor opasnosti. Iako osuda zločinca nije stvar suverena, već pojedinačni akt, pravo
pomilovanja ili osobođenja krivca od kazne predviđene zakonom i izrečene od strane sudije pripada
suverenu. U družavi u kojoj se dobro upravlja malo je kažnjavanja, jer je malo i zločina.

Glava Vl
„O zakonu“

Neosporno je da postoji opšta pravda, koja proističe iz samog razuma; no ta pravda da bi bila usvojena
među nama, treba da bude uzajamna. Posmatrajući iz ljudske perspective dolazimo do toga da su
zakoni pravde, u nedostatku prirodne sankcije, neefikasni među nama. Potrebni su ugovori i zakoni da bi
povezali prava i dužnost, i da bi pravda ostvarila svoj cilj.

Kada kažem da je zakon uvek opšti onda mislim da on posmatra podanike kao jednu celinu, a radnje
uzima apstraktno; nikada ne gleda čoveka kao pojedinca, niti radnju kao pojedinačnnu, konkretnu
radnju (zakon može utvrditi da će biti privilegija, ali ne može da ih daje poimenice nikome). Ne spada u
funkciju zakonodavne vlasti ništa što se odnosi na pojedinačan predmet.

Ono što jedan čovek, pa ma ko on bio, narđuje po svome nahođenju nije zakon: čak i ono što suveren
naređuje za poseban predmet nije zakon, već ukaz; to nije akt suverenosti, već akt uprave.

Zovem repubilikom svaku državu zasnovanu na zakonima, bez obzira na oblik njene vladavine; jer tek
tada vlada opšti interes i opšta stvar ima jedan realan značaj. Svaka legitimna vlada je republikanska.
Zakoni su u suštini sasmo uslovi građanskog udruživanja. Narod, potčinjen zakonima, treba da je
njihov tvorac; samo oni koji se udružuju imaju pravo da određuju uslove tog društva.

Glava Vll
„O zakonodavcu“

Monteskje: ,,Pri rađanju društva, starešine republika su oni koji stvaraju ustanove, a zatim ustanove
stvaraju šefove republike.“

Zakonodavac treba čoveku da oduzme njegove sopstvene snage da bi mu podario druge koje su mu
strane i kojima on ne može da se služi bez tuđe pomoći; te kada je snaga koju je stekla celina jednaka
zbiru ili veća od zbira pojedinih snaga svih pojedinaca, može se reći da je zakonodavstvo stiglo do
najviše tačke savršenstva.

Onaj ko stvara zakone ne treba da zapoveda ljudima i obrnuto.

Onaj ko stvara zakone nema pravo na donošenje zakona.

Politika i religija u postanku naroda služe jedna drugoj kao oruđe.

Takođe, dobar zakonodavac ispituje da li je narod, kome namenjuje zakone, u stanju da ih podnese; ne
donosi ih apstraktno.

Glava Vlll
„O narodu“

Većina naroda, kao i ljudi, poslušna je samo u mladosti; kada ostare – narodi postaju nepopravljivi. Kada
su jednom običaji utvrđeni i predrasude ukorenjene, opasan je i uzaludan posao hteti ih reformisati;
narod čak ne može da trpi da se dira u njegove nevolje radi njihovog uništenja.

7
U životu država ima burnih vremena u kojima revolucije proizvedu na narodima ono što izvesne krize
proizvedu na pojedincima; država zapaljena građanskim ratovima vaskrsava takoreći iz svog pepela i
povraća snagu mladosti otržući se iz naručja smrti. Međutim, to se ne može desiti dvaput istom narodu,
jer on može da se oslobodi samo dok je još uvek divlji, ali ne i kada je državni mehanizam istrošen.

Sloboda se može steći, ali se ne može nikada povratiti.

Glava IX i X
„Nastavak“

U svakom političkom telu postoji jedan maksimum snage koji ono ne sme da pređe, a od koga se često
udaljuje kada se stalno uvećava. Mala je država srazmerno jača od velike. Ali država mora sebi da pruži
izvesnu osnovu da bi čvrsto stajala; slabe države se lako pokoravaju.

Zdravo i čvrsto uređenje države prva je stvar koju treba tražiti; i treba više računati na snagu koja se
rađa iz dobre uprave negoli na sredstva koja pruža veliko prostranstvo.

Političko telo može da se meri na dva načina:

1. Po veličini teritorije;
2. Po broju stanovnika.

Zemlja treba da bude dovoljna da održi svoje stanovnike i da postoji toliko stanovnika koliko ih zemlja
može da ishrani; u toj srazmei nalazi se maksimum snage.

Treba dodati da su i život u izobilju i miru jako važni osnov za izgranju države.

Izbor trenutka za zasnivanje države jedno je od najsigurnijih obeležja na osnovu kojih se može
razlikovati delo zakonodavca od dela tiranina.

Ono što otežava zakonodavčevo delo leži u tome što je nemogućno pronaći jednostavnost prirode
spojenu sa onim što je potrebno društvu.

Glava Xl
„O raznim sistemima zakonodavstva“

Sloboda i jednakost treba da budu svrha svakog sistema zakonodavstva.

Jednakost – sloboda ne može da postoji bez nje; u pogledu vlasti ona treba da je iznad svakog nasilja i
da se vrši samo prema službenom zvanju i zakonu; a u pogledu bogatstva, da nijedan građanin nije
toliko imućan da drugog može da kupi ili toliko siromašan da je prinuđen sebe da proda.

Opšti ciljevi svakog dobrog uređenja treba da se menjaju u svakoj zemlj prema odnosima koji nastaju
koliko iz mesnoga stanja toliko iz osobina stanovništva.

Uređenje jedne države postaje zaista učvršćeno i trajno onda kada se vodi računa o povezanosti pojava
da se prirodni odnosi i zakoni koje ljudi donose uvek poklapaju u istim tačkama; ovi zakoni samo
obezbeđuju, prate i ispravljaju prirodne odnose.

Glava Xll
„Podela zakona“

8
 1. Politički zakoni ili osnovni zakoni – dejstvo celog društvenog tela na sebe samog, tj. odnos
celine prema celini, ili suverena prema državi; narod uvek može da meja svoje zakone;
2. Građanski zakon – odnos članova društva među sobom ili prema celome političkom telu; treba
da bude što manje odnosa između čanova, a što više između njih i države;
3. Krivični zakon – odnos između čoveka i zakona, odnosno odnos između prekršaja zakona i
kazne;
4. Običaji, navike, javno mnjenje – najvažniji od svih, pravi ustav države.

KNJIGA 3

Glava l
„O vladama uopšte“

Svaka slobodna radnja ima dva uzroka:

1. Moralan – volja koja izaziva radnju (zakonodavna vlast);

2. Fizički – snaga koja je izvršuje (izvršna vlast).

Političko telo ima iste pokretačke snage; ništa se u njemu ne dešava bez njihovog sadejstva.

Zakonodavna vlast pripada narodu, a izvršna ne može da pripada celini kao zakonodavcu ili suverenu, jer
se ta vlast sastoji samo u donošenju pojedinačnih akata, koji ne spadaju u oblast zakona, pa prema tome
ni u nadležnost suverena ili zakonodavca.

Vlada je predsedničko telo sastavljeno između podanika i suverena radi njihovog uzajamnog opštenja,
kome je povereno izvršenje zakona, kao i održanje kako građanske tako i političke slobode. Članovi tog
tela zovu se magistri/kraljevi, tj. vladajući; a celo telo nosi naziv vladaoca. Vladom ili vrhovnom
upravom zovem legitimno obavljanje izvršne vlasti, a vladaocem ili magistratom čoveka ili telo kome
je poverena ta uprava. Ona dobija naredbe od suverena koje izdaje narodu, a narod treba da izvršava.
Da bi bila dobra, vlada treba da bude srazmerno jača ukoliko je narod mnogobrojniji, utoliko i suveren
treba da ima snage da drži vladu potčinjenu kao što ona drži narod.

Država postoji sama po sebi, a postojanje vlade zavisi od suverena. Tako, vladajuća volja vladaočeva ne
može da bude ili nije drugo do opšta volja, odnosno zakon; njegova moć samo je opšta društvena moć
skoncentrisana u njemu: čim on hoće sam od sebe da donese kakvu neograničenu i nezavisnu odluku,
veza koja spaja ljude u jednu celinu počinje da popušta. Ako se desi da volja vladaoca kao pojedinca
bude deotvornija od volje suverena, i da se radi ostvarenja te pojedinačne volje posluži društvenom
silom koja je u njegovim rukama, tako da se takoreći dobiju dva suverena, jedan legalan, a drugi faktički,
društvena veza bi najednom iščezla, a političko telo bi se raspalo.

Glava ll
„O načelu po kome se razlikuju razni oblici vlade“

Magistarsko telo može da bude sastavljeno od većeg ili manjeg broja članova. Relativna vrednost vlade
je veća ukoliko ima više magistrata; međutim, tada je njena snaga slabija, jer tu snagu troši na svoje
sopstvene članove.

U ličnosti magistrata postoje tri volje:

1. Sopstvena volja individue – teži svojim posebnim interesima;

9
 2. Opšta volja ili volja celog tela – odnosi se na vladaočev interes; opšta je u odnosu na vladu, a
pojedinačna u odnosu na državu;
3. Volja naroda ili suverena volja – opšta u odonosu na državu kao celinu i u odnosu na vladu kao
deo celine.

U savršenom zakonodavstvu:

1. Mora da bude bez ikakvog uticaja;

2. Poređena;
3. Treba da gospodari i bude jedino pravilo za sve ostale.

Međutim, po prirodnom redu stvari to nije tako, već u vladi, svaki njen član najpre je on sam, zatim
magistrat, i najizad građanin.

Ako bi cela vlada bila u rukama jednog čoveka, onda bi posebna volja i volja celog tela bile savršeno
spojene. Nasuprot tome, ako vladu spojimo sa zakonodavnom vlašću (načinimo li suverena vladaocem, a
sve građane magistratima), tada je volja tela spojena sa opštom voljom i neće biti aktivnija od nje, te će
pojedinačna volja biti u punoj snazi.

Glava III
„O vladi“

Podela vlada:

1. Demokratija – suveren može da poveri vladu celom svome narodu, tako da bude više magistrata
nego samih građana: male države;
2. Aristokratija – može da skupi vladu u ruke jednog malog broja, tako da bude više običnih
građana nego magistrata: srednje države;
3. Monarhija – može da koncentriše vladu u rukama jednog jedinog magistrata: velike države;
4. Mešoviti/kombinovani oblici.

Glava IV
„O demokratiji“

Ustav u kome je izvršna vlast jedno sa zakonodavnom vlašću je loš za građane. Ne razdvajaju se stvari
koje bi trebalo da budu razdvojene, a vladalac i suveren, budući da su isto lice, obrazuju vladu bez vlade.

Nije dobro ni da tvorac zakona bude njihov izvršilac, niti da narod kao celina odvrati pažnju od opštih
pitanja i posveti je posebnim predmetima. Ništa nije opasnije od uticaja privatnih interesa.

Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada nad malim. Ne može se zamisliti da narod ostane
neprekidno sakupljen u jednom telu da bi se bavio javnim poslovima, i lako se može uvideti da se u tu
svrhu ne bi mogli ustanoviti odbori.

Kada su pojedine funkcije podeljene između više nadleštava, ona nadleštva u kojima vrši vlast najmanji
broj ljudi dobijaju pre ili kasnije najveću vlast i izguraće većinu.

*Mala država, jednostavnost običaja, jednakosti u položajima i bogatstvu, malo raskoši, podložna
građanskim ratovima

10
 Glava V
„O aristokratiji“

Ovde imamo dve sasvim različite ličnosti, a to su vlada i suveren, prema tome, i dve opšte volje, jednu za
građane i drugu u odnosu na članove upravnog odbora.

1. U prvim zajednicama se upravljalo aristokratski. Starešine porodice međusobno su raspravljale o

javnnim poslovima. Otuda nazivi sveštenik, senat, stari i geront – prirodna aristokratija;
2. Vremenom, datu aristokratiju je potisnula druga. U njoj je nejednakost koja proizilazi iz
društvenog uređenja vremenom potisnula prirodnu nejednakost, bogastvo ili moć počeli su se
pretpostavljati starosti – izborna aristokratija, najbolja;
3. Nasledna aristokratija, najgora.

Skupštine se lakše održavaju, o poslovima se bolje raspravlja i to se čini brže. Najbolje i najprirodnije
okruženje je ono kada mudri upravljaju gomilom u službi opšte koristi.

Glava VI
„O monarhiji“

Monarh/kralj je prirodna ličnost koja je jedino ovlašćena da u okviru zakona raspolaže izvrošnom vlašću.
Ovde on predstavlja jedno kolektivno biće.

Da bi bio apsolutan vladar, kralja treba da vole, međutim, kako Ruso ističe, ovo je gotovo nemoguće na
dvorovima.

Lični interes kralja, koji je svakako pogrešan, jeste da narod bude slab, kako niko ne bi mogao da mu se
odupre.

U monarhiji postoji isuviše veliko rastojanje između monarha i podanika. Da bi se ta povezanost ikako
ostvarila, potrebna su kojekakva posrednička tela, kao što su kneževi, plemići, velikaši.

Teško je upravljati jednom državom, a kamoli jednom čoveku.

Bitna mana monarhije jeste upravo u tome što se na čelo ove države dižu ljudi koji su nesposobni, lupeži,
spletkaroši, za razliku od republike, gde se tu nalaze oni najsposobniji.

Vlada kraljeva treba da se sužava do one mere do koje su oni sposobni da vladaju. U republici jeste
ovako.

Najveći nedostatak monarhije leži upravo u naslednom sistemu vlasti.

Pod monarhijom vremenom sve postaje predmet kupovine i prodaje i nastaje sveopšti haos.

Kada se čovek vaspitava da zapoveda drugima, onda sve doprinosi da on bude lišen osećanja pravde i
razuma. Kaže se da se veliki trud ulaže u to da mladići budu podučeni veštini vladanja, međutim, Ruso
ističe da je mnogo bolje da je taj trud iskoršćen da se poduče slušanju.

Republike svoje ciljeve ostvaruju prema stalnijim i bolje utvrđenim gledištima, dok svaki prevrat u
kraljevskoj vladi izaziva prevrat u čitavoj državi.

Nevaljalci se penju ovde na presto ili čak postaju takvi kada se na njega popnu.

11
 Glava VII
„O mešovitim vladama“

Možemo slobodno reći da nema proste, jednostavne vlade iako je ona najbolja samim time što je takva.
No, kada izvršna vlada nije u dovoljnoj meri zavisna od zakonodavne, dakle kada je veća srazmera
vladara prema suverenu negoli naroda prema vladaru, treba nadoknaditi taj nedostatak srazmere
podelom vlade, jer tada svi njeni delovi nemaju manje vlasti nad pojedincima nego ranije.

Isti nedostatak se uklanja postavljanjem magistrata-posrednika, kao što smo već istakli gore.
Ključno je da vlada bude umerena, jer kada je suviše mlitava npr., mogu se stvoriti ustanove koje bi je
koncentrisale (kao u demokratiji).

Glava VIII
„Svaki oblik vladavine nije pogodan za svaku zemlju“

Sloboda nije za sve narode.

Građansko društvo može da opstane sve dok rad ljudi pruža višak.

Nisu sve vlade iste prirode. Ukoliko se rastojanje od naroda i vlade poveća, utoliko uslovi postaju teži,
tako je u demokratiji narod najmanje opterećen, u aristokratiji više, a u monarhiji podnosi najveći teret.

Despotizam od ljudi stvara bednike da bi mogao njima lakše da upravlja.

Što se ide bliže ekvatoru, sve više narodi žive od malo hrane. Oni skoro i ne jedu mesa. U toplim
krajevima predmeti ishrane mnogo su jači isočniji.

Ukoliko je isti broj ljudi naseljen na većoj površini, teže se dolazi do pobuna, jer se ljudi ne mogu
sakupljati ni brzo ni tajno, zato su i pobune najčešće u demokratiji.

Preimućstvo vlade leži u delovanju na velikim razdaljinam, ona tako sebi stvara snagu, dok snaga naroda
dejstvuje samo na malim površinama, jer se ljudi međusobno poznaju i lakše se okupljaju.

Glava IX
„O znacima dobre vlade“

Svrha političkog udruživanja je održanje i blagostanje. Najsigurniji znak da se narod održav ai da

napreduje nesumnjivo jeste broj stanovnika.

Najbolja je ona vlada pod kojom se građani razđaju i umnožavaju bez ikakvih upotreba stranih sredstava
i bez kolonija!

Glava X
„O zloupotrebi vlade i njenoj sklonosti da se izopači“

Kao što se volja pojedinca neprekidno suprotstavlja opštoj volji, tako se i vlada suprotstavlja i opire
suverenitetu. Ukoliko je taj otpor veći, utoliko se i državno stanje kvari. Pre ili kasnije, mora se desiti da
vladaoc ovlada suverenom i prekrši društveni ugovor.

Postoje dva opšta puta koja vode izopačenju vlade, a to su:

12
  Kada se vlada sužava – kontrakcija: prelazi se sa velikog broja ljudi na mali: sa demokratije, preko
aristokratije, do kraljevstva. Ovo je prirodna težnja svake vlade poput starosti i smrti čoveka. Ne
može se izbeći i ne može ići obrnutim putem;
 Kada se vlada raspada:
o Kada vladar ne upravlja državom na osnovu zakona i nasilno prisvaja suverenu vlast.
Tada se dođa značajna promena: smanjuje se vlada. Dakle, velika država s raspada i u
njoj se stvara još jedna, sastavljena samo od članova vladajućeg tela. DRUŠTVENI
UGOVOR SE RASKIRA I GRAĐANI SU PRINUĐENI DA SE POKORE;
o Isto se dešava i kada članovi vlade nasilno prisvajaju vlast. Tada, svako od njih poseduje
vlast za sebe i ima onoliko vlasti koliko i magistrata koji su pomenuto učinili.

Kada se država raspadne dolazi do ANARHIJE:

 Demokratija →ohlokratija;
 Aristokratija →oligarhija;
 Kraljevstvo→tiranida;
 →anarhija.

U običnom smislu reči, tiranin je KRALJ koji upravlja nasilno bez obzira na pravdu i zakone, on je, u užem
smislu, pojedinac koji sebi bespravno prisvaja kraljevsku vlast. TIRANIN = UZURPATOR (kraljevske vlasti).
DESPOT=UZURPATOR SUVERENE VLASTI.
Distinkcija: tiranin vlada MIMO zakona, a despot vlada IZNAD zakona. Tiranin može da ne bude despot,
ali DESPOT JE UVEK TIRANIN.

Glava XI
„O smrti političkog tela“

Političko telo, isto kao i prirodno telo, počinje da umire od samog rođenja i u sebi samome nosi razloge
smrti.
Čovečje telo je delo prirode, dok je država delo veštine.

Osnova političkog društva leži u suverenoj vlasti. Zakonodavna vlast je srce države, dok je izvršna njen
mozak.
Država ne duguje svoj opstanak zakonima, već zakonodavnoj vlasti. Jučerašnji zakon ne obavezuje i
danas, suveren neprekidno potvrđuje zakone. Oni neprekidno crpu novu snagu u svakoj dobro uređenoj
državi.

Glava XII
„Kako se održava suverena vlast“

Suveren, nemajući druge sile do zakonodavne vlasti, dejstvuje isključivo preko zakona. Zakoni su samo
autentične odluke opšte volje i suveren može da dela samo kada je narod skupljen u jednoj skupštini.

Glave XIII i XIV

„Nastavak“

Narodu su potrebne utvrđene i istovremene skupštine koje ništa ne može da ukine.

13
Svaka druga narodna skupština koja ne bi bila sazvana od strane magistrata određenih za tu svrhu i
prema propisanim formama treba se smatrati nezakonitom.

Suština političkog tela je u sladu između POSLUŠNOSTI i SOBODE. Reči PODANIK i SUVEREN istoverne su
korelacije koje se međusobno stapaju u reč GRAĐANIN.

Uvek je rđavo, kako kaže Ruso, da se vište varoši sjedine u jednu državu.

Glava XV
„O poslanicima ili predstavnicima“

 Čim javna služba prestane da bude glavna briga grđanaa i čim oni više vole da služe državu
novdem nego ličnošću dolazi do toga da je država na ivici propasti. „Dajte nova, uskoro ćete
dobiti okove“, kako ističe Ruso. Reč „finansije“ strogo je ropskog karaktera,nju ne poznaje
slobodan narod. U istinskio slobodnoj državi, građani sve sami rade svojim mišićima, a ništa
novcem;
 Rđava vlada je ona u kojoj narod ne voli da učestvuje u skupštini, ona u kojoj politika nikoga ne
zanima;
 Slabljenje rodoljublja;
 Ojačavanje privatnij interesa;
 Ogromnost država;
 Osvajanja;
 Zloupotrebe vlade – sve ove komponente doprinele su da dođe do osnivanja predstavničkog tela.

Predstavnička tela – teći stalež. Javni interes se nalazi tek na trećem mestu.

Suverenitet ne može imati predstavnike. On se nalazi u opštoj volji i takođe se ne može otuđiti.
Dakle, narodni poslanici ne mogu biti predstavnici naroda, oni su samo njegovi KOMISIONARI. Oni ne
mogu donositi nikakve definitivne odluke. Engleski narod, tako, misli da je slobodan, ali se ljuto vara, on
je slobodan SAMO ZA VREME IZBORA PARLAMENTA. Čim je on izabran, ta sloboda se ukida i uspostavlja
se ropstvo.

Ideja o predstavništvu dolazi nam od feudalizma, nepravednog i besmislenog uređenja kojim je ljudski
rod posramljen.

No, narod može i MORA da bude predstavljen u okviru IZVRŠNE vlasti, a ne zakonodavne budući da se
opšta volja ne može predstavljati.

*Kod Grka, sve što je narod imao da radi, radio je sam, večito sakupljen u skupštinu.

Ima takvih nesrećnih slučajeva u kojima se sloboda pojedinca može očuvati samo na štetu tuđe i tada
građanin može da bude slobodan samo ako je rob. Takav je položaj bio Sparte.

Vrlo mala država NEĆE biti podjarmljena.

Glava XVI
„Ustanovljenje vlade nije ugovor“

Izvršna vlast dela samo prema pojedinačnim aktima i ne čini suštinu zakonodavne vlasti.

14
Pošto su svi građani jednaki na osnovu društvenog ugovora, ono što svi treba da čine, svi mogu i da
propišu i niko nema pravo da traži da druga osoba učini ono što njoj nije po volji.

AKT USTANOVLJENJA – ugovor između naroda i vlastodršća kojime su obe strane međusobno utvrdile
uslove pod kojima se jedna strana obavezuje da zapoveda, a druga da se pokorava.

Vrhovna vlast ne može da se izmeni niti da se otuđi. Besmislenao je da se ograničava, jer to

podrazumeva njeno uništenje. Osim toga, igovor ne može biti ni zakon ni akti suvereniteta.

Onaj koji u svojim rukama ima silu, uvek određuje sam da li će poštovati društveni ugovor.

Postoji samo jedan ugovor u državi i to je UGOVOR O UDRUŽIVANJU koji sam isključuje sve ostale.

Glava XVII
„O ustanovljenju vlade“

Ovaj akt je složen, sastoji se od dva akta:

 Akt donošenja zakona – suveren odlučuje da vladino telo ima da bude ustanovljeno u tom i tom
obliku, ovaj akt jeste zakon;
 Akt izvršenja zakona – narod imenuje vlastodršce kojima će poveriti ustanovljenu vladu.
 Teškoća je pretpostaviti kako postoji jedan vladin akt pre no što postoji i sama vlada.

Ova se radnja obavlja naglim pretvaranjem suvereniteta u demokratiju.

Preimućstvo demokratije – može da bude ustanovljena prostim aktom opšte volje.

Glava XVIII
„Sredstva za sprečavanje uzurpacija vlade“

Akt ustanovljenja vlade nije ugovor, nego je zakon.

Nosioci izvršne vlasti su službenici, a ne gospodari naroda.
Narod treba da se pokorava preuzimajući funkcije koje im država nameće, oni samo tako vrše svoju
građansku dužnost.
Skupštine kojima je jedina svrga održanje društvenog ugovora, treba uvek otvoriti podnošenjem dvaju
predloga koji se nikada ne mogu ukinuti i o kojima se mora odvojeno glasati:

1. Da li suveren želi da zadrži postojući oblik vlade?;

2. Da li je narod voljan da ostavi upravu onima koji je trenutno drže?

U državi nema nijednog zakona koji se može opozvati, pa bio to čak i sam društveni ugovor, jer, kada bi
se ovaj ugovor bilo kakvim opštim sporazumom mogao raskinuti, onda ne bi ni imao autoritet i
legitimnost zakona.
Grocijus - svako može da se odrekne države kojoj pripada i da se vrati u prirodno stanje i da povrati svoju
slobodu i dobra odatle.

KNJIGA 4

Glava I
„Opšta volja se ne može uništiti”

15
Opšta volja počinje da slabi kada pojedinačni interesi isplivaju na površinu: male društvene grupe utiču
na celinu. Tada se najplodniji interes predstavlja kao opšti, pod imenom zakona lažno se sprovode
određene odluke kojima je jedina svrha lični interes.
Međutim, opšta volja ovde i nije uništena. Ako se izuzme posebno dobro, ona i dalje postoji: čak i kada
svoj glas čovek prodaje za novac, on je izvegava.

Glava II
„O glasanju”

Jednoglasnost - ona se događa kada građani, dopavši ropstva, niti više uživaju slobodu, niti imaju volju
da to čine. Tada strah i laskanje pretvaraju glasove u pljeskanje, više se ne raspravlja, nego se ili obožava
ili proklinje.
Postoji jedan jedini zakon koji sam po sebi traži pristanak, a to je društveni ugovor, jer udruživanje u
građansko društvo je jedan jedini i najdobrovoljniji akt na svetu.
Provljenje protivnika pri formiranju društvenog ugovora ne obesnažnjuje sam ugovor, ono samo
sprečava da oni njime budu obuhvaćeni.
Glas većine obesnažuje sve druge glasove!
Građanin pristaje na sve zakone, čak i na one koje se ne odnose na njega, pa čak i na one koji se
kažnjavaju ako se usudi da ih povredi.
Stalna volja članova čitave države je opšta volja, samo su kroz nju građani građani, a i slobodni. Kada se
narodnoj skupštini nudi neki predlog, on se ne nudi na glasanje, već je na ovom kolektivnom telu da
odredi da li je on saobrazan opštoj volji ili nije.
Bitno je sledeće:

 Ukoliko su odluke ozbiljnije i važnije za društvo, onda odluka treba da se približi jednoglasnosti -
donošenje zakona
 Ukoliko pokrenuto pitanje zahteva veću brzinu, onda je potrebno smanjiti propisanu razliku u
podeli mišljenja: dovoljan je i jedan glas većine.

Glava III
„O izborima”

Postoji dva načina da se izbori magistrata i vladaoca sprovedu: biranje i kocka.

Izbor putem kocke - demokratija (Monteskje): nikoga ne vređa.
Izbor nosilaca vlasti je stvar vlade, a ne suvereniteta.
Državna uprava je bolja ukoliko su njeni akti malobrojniji.
U svakoj istinskoj demokratiji, magistratura nije preimućstvo, već skup tereta koji de ne može pravno
nametnuti jednome pojedincu pre nego nekom drugom. Jedini zakon može teret da nametne onome na
koga će pasti kocka.

U aristokratiji vladalac bira vladaoca isključivo glasanjem .

Kada su biranje I kocka kombinovani, prvim načinom treba da se popune mesta koja zahtevaju prave
talente, kao što je npr. vojna služba, dok drugi način odgovara mestima koja za koja su dovoljna zdrav
razum, pravednost, poštenje, a to je na primer sudska služba.

16
Ni kocka ni glasanje ne nalaze primenu u monarhiji budući da izbor svih službenika pripada samo
monarhu.

Glava IV
„O rimskim skupštinama”1

Posle osnivanja Rima, država tek u stvaraju, tj. vojska osnivača, stastavljena od Albinjana, Sabinjana I
stranaca, bi podeljena u tri klase koje dobiše naziv TRIBUSA. Svaki od tih tribusa bio je podeljen na deset
KURIJA, a svaka kurija na DEKURIJE, na čelu kojih su bili šefovi koji su se zvali KURIONI ili DEKURIONI.

Osim toga, svaki tribus je davao ODRED od 100 KONJANIKA, nazvan CENTURIJA.

Tribus Albinjana I onaj Sabinjana ostao je uvek u istome stanju, dok je tribus stranaca rastao
besprekidno. Lek koji je Servije našao protiv ove opasne zloupotrebe sastojao se u promeni sistema
podele, kao I u tome što je podelu po rasama, koju je ukinuo, zamenio podelom prema prostoru, koji je
svaki tribus držao u gradu. Namsto tri, učinio je četiri tribusa, od kojih je svaki zauzimao po jedan od
rimskih brežuljaka I nosio njegovo ime.

Ovaj vladar je, potom, udvostručio tri stare konjičke centurije I dodao im dvanaest drugih, ali uvek pod
ranijim nazivima, to je bilo sredstvo jednostavno I vešto pomoću koga je konačno napravio razliku
između reda konjanika I naroda, a da ovaj poslednji ne negoduje.

Ova četiri tribusa Servije je dopunio sa petnaest drugih, nazvanih seoskim tribusima, jer su bili sastavljeni
od seoskih stanovnika, podeljenih u isto toliko KANTONA. Docnije je stvoren isto toliko broj novih
tribusa, tako da je rimski narod najzad bio podeljen na trideset I pet tribusa I taj broj ostao je stalan do
kraja republike.

Cenzori, pošto su dugo vremena bili prisvojili pravo da po svojoj volji prebacuju građane iz jednog tribusa
u drugi, dozvoliše većini od njih da se upisuju u onaj tribus koji im se dopada, to odobrenje nije svakako
ničemu služilo, a oduzimalo je centuri jedno od njenih glavnih ovlašćenja. Sem toga, veliki I moćni
upisivali su se svi u seoske tribuse, a oslobođenici, postavši građani, ostajali su sa gomilom varoških
tribusa: tako se, uopšte uzev, dogodilo da tribusi nisu više imali svoje teritorije, već su svi bili toliko
izmešani da su se članovi pojedinih tribusa mogli razlikovati samo po spiskovima, na taj način, reč tribus,
umesto realnog, dobila je lično značenje, ili je, bolje rečeno, postala skoro besmislica.

Došlo je I do toga da su varški tribusi, kao bliži, bili često I jači u skupštinama te su predavali državu
onima koji su bili voljni da kupuju glasove ološa koji ih je sačinjavao.

Svaka od ovih imala je svoje hramove, bogove, službenike, sveštenike, svetkovine – KOMPITALIJE, a
slične onima koje su se zvale PAGANALIJE I koje su docnije imali seoski tribusi.

Prilikom nove podele, Servije nije hteo da dira u taj broj od trideset koji se nije mogao ravnomerno
raspodeliti na njegova četiri tribusa, I tako kurije, nezavisne od tribusa, postadoše druga vrsta podele
među stanovnicima Rima. Iako je svaki građanin bio upisan u tribus, vrlo malo ih je bilo upisano u kuriju.

Servije je izvršio I treću podelu, najvažniju. On je podelio ceo rimski narod u šest klasa koje nije
razlikovao ni po mestu stanovanja ni po ljudima, već po imovini; tako su prve dve klase bile popunjene

1
Vrlo nebitna.

17
bogatima, poslednje siromasima, a srednje onima koji su bili prosečnog imovnog stanja. Ovih šest klasa
bile su podeljene na 193 druga tela nazvana CENTURIJAMA. A ta su bila raspodeljena takođe.

Servije je potom u drugu klasu uneo dve centurije proizvođača oružja, u četvrtu dve klae proizvođača
ratnih sprava, u svakoj klasi, izuzev poslednje, razlikovao je mlade I stare, to jest one koji su bili
prinuđeni da koriste oružje I one koje je toga zakon oslobodio zbog svojih godina. Najzad, zahtevao je da
se skupština održava na Marsovom polju.

U poslednjoj klasi, razlikovali smo proletere od onih koji su se nazivali CAPITE CENSI. Prvi, koji nisu bili
dovedeni do krajnjeg stupnja bede, davali su državi bar građane, a ponekad čak I vojnike u slučaju hitne
potrebe. Gaj Marije bio je prvi koji je bio voljan da primi siromašne u vojsku.

Zakonito sazivane skupštine zvale su se KOMICIJE. Delile su se na:

1) Kurijatske komicije – Romulova ustanova;

2) Centurijanske komicije – Tulijeva ustanova;
3) Komicije po tribusima – povoljne za demokratiju.

Da bi komicije bile punopravne skupštine bila su potrebna tri sledeća uslova:

 Da telo/magistrat koji ih saziva ima potrebnu vlast;

 Da se skupština održi na zakonom odobren dan;
 Da proročanstva proročišta budu povoljna.

Glasalo se tako što su centurije to činile po redu , tako da određene uopšte nisu imale potrebe da glasaju
zbog toga što je većina već prevagnula ili se to činilo tako što bi se jedna centurija izvlačila kockom, a ta
jedna je vršila izbor, posle toga bi se sve ostale centurije okupile da ponove izbor, pri čemu bi gotovo
uvek potvrđivale odabir one prve.

Glava V

„O tribunatu”

Kada ne može da se uspostavi tačna srazmera između tela koja sačinjavaju državu ili kada neki
neotklonjivi uzroci neprestano kaljaju njihove odnose, onda se ustanovljava jedno zasebno magistarsko
znanje koje ne čini celinu sa ostalima I koje predstavlja kariku na planu odnosa vladaoca I naroda –
tribunat. On je čuvar zakona I zakonodavne vlasti. Ono ponekad služi da zaštiti suverena od vlade kao što
su to u Rimu činili narodni tribuni, ponekad služi I da podupre vladu protiv naroda, a ponekad da održi
ravnotežu između jedne I druge strane.

Tribunat nije sastavni deo državne vlasti, no to baš ne pojačava njegovu vlast, jer, ne mogući ništa da
učini, on može sve da spreči.

On je, kada je umeren, najjači oslonac dobrog ustava.

Izopačava se u tiraniju kada nasilno prisvaja izvršnu vlast koju treba samo da ublažava I kada hoće da
daje zakone koje treba da štiti.

Glava VI
„O diktaturi”

18
Kada je država u opasnosti I ako je opasnost takva da zakonski aparat predstavlja prepreku, onda s
imenuje jedan vrhovni šef koji ućutkuje sve zakone I na trenutak obustavlja suverenu vlast. On može sve
sem da donosi zakone.

Ovo je prvi put upotrebio rimski senat kada je po osvštanom postupku konzulima poveravao brigu za
spas republike. Drugo sredstvo se pojavilo kada je jedan od konzula imenovao dva diktatora: Alba Longa.

Važno je da se njegovo trajanje svede na vrlo kratak rok. U Rimu su diktatori bili određeni na šest meseci
I većina njih je abdicirala pre roka.

Glava VII
„O cenzuri”

Javno mnjenje je ona vrsta zakona čiji je izvršilac cenzor I koji on, poput vladaoca, samo primenjuje na
pojedinačne slučajeve.

Cenzorski sud, dakle, niukoliko nije arbitrar javnog mnjenja, on samo preko njega izjavljuje svoju volju.

Javno mnjenje jednog naroda rađa se iz njegovog uređenja. Iako zakon ne propisuje običaje, oni se ipak
rađaju iz zakonodavstva.

Cenzura sprečava izopačenje javnog mnjenja.

Glava VIII
„O građanskoj religiji”

Iz same činjenice što se bog stavljao na čelo svakog društva se pretpostavljalo da ima onoliko bogova
koliko I naroda. Dva strana naroda jedan drugom, gotovo uvek neprijatelji, nisu mogli da priznaju istoga
gospodara, dve vojske koje se biju jedna protiv druge ne bi mogle da slušaju istog vođu. Tako je nastalo
mnogoboštvo, a odatle teološka I građanska netrepeljivost.

Religija:

1) Religija čoveka – bez hramova, oltara, obdreda, svedena je na intimu, unutrašnje verovanje u
vrhovnog boga I večite moralne dužnosti: teizam, prirodno božansko pravo: ova religija je sveta,
istinita, kroz nju se svi ljudi smatraju braćom, a društvo je neraskidivo. Ovo je hrišćanstvo, ali
hrišćanska otadžbina je nebeska I ne pripada ovome svetu.
Pravi hrišćani stvoreni su kao robovi, a hrišćanske vojske su loše. Svaki sveti rat nemoguć je
među hrišćanima.;
2) Religija građanina – samo u jednoj zemlji, daje bogove, sopstvene I titularne zaštitnike. Ima svoja
učenja, obrede, spoljašnje ispovedanje vere propisano zakonima. Izvan nje, sve je ostalo
varvarsko: dobra po tome što spaja veru u boga I ljubav prema zakonima, navodi građane da
vole otadžbinu I da služe državi I bogu. No, ona je I rđava, jer ljude obmanjuje, čini ih lakovernim
i sujevernim;
3) Religija Lama, Japanaca I rimsko hrišćanstvo – čudnovata, daje ljudima dva zakonodavstva, dva
šefa, dve otadžbine: rđava.

Pod mnogobožačkim carevima hrišćanski vojnici su bili hrabri, jer je to bila utakmica hrišćanstva sa
paganstvom.

19
Važno je da verujemo u religiju koja će nas uputiti na važnost naših dužnosti

Ma kakva naša sudbina bila u budućem životu, to nije bitno, bitno je kakvi smo građani sada.

Vladalac ne može da natera nikoga da u neku religiju veruje, ali može da protera iz države one koji to
odbiju, to može I učiniti one koje odbiju da poštuju zakone (nedruštveni I nesposobni ljudi).

Kada je neko javno priznao određeno učenje, ali ga ipak ne poštuje, on se može kazniti smrću, jer je
lagao pred zakonom.

Učenja građanske religije treba da budu jednostavna, malobrojna, jasna I bez objašnjenja I komentara.
Pozitivna učenja: postojanje moćnog, razumnog, dobročinog, dalekovidog I zaštitničkog božanstva,
zagrobni život, sreća pravednih, kazna nepravednih, svetost društvenog ugovora I zakona;
Negativno učenje: samo netrepeljivost – I to verska, nema razlike između građanske I verske
netrepeljivosti, nemoguće je živeti u miru sa ljudima koje smatramo ovakvim. Treba ih mučiti da bi se
vratili na pravi put, jer, voleti ih znači nepriznati boga.
Čim je ima, suveren nije suveren, sveštenici postaju pravi gospodari, a kraljevi su njihovi službenici.

*Verska tolerancija

Ko god kaže da bez crkve nema spasa, treba da bude prognan, jer je ovakvo učenje jedino plodno u
teokratskoj vladi.

Srećan rad!

20