Učenje Johna Locka (osnov anglosaksonskog konstitucionalizma)

- Osnovni motiv za pisanje dela „Dve rasprave o vladi“ jeste potreba za suprostavljanjem ideje
apsolutne vlasti monarha, iz koje se dalje izvodi i ideja o tome da čovek po svojoj prirodi nije
slobodan.
- Lock započinje obrazlaganje svog stava o prirodnoj slobodi čoveka odgovarajući na tvrdnju da se
sloboda ljudskog roda ne može zamisliti ako se istovremeno ne odbaci i ideja o stvaranju Adama.
Jer je on rukom Božijom stekao egzistenciju ali i „suverenost nad svime“.
- Celu svoju „Prvu raspravu o vladi“ posvećuje opovrgavanju ideje o prirodnoj apsolutnoj vlasti
monarha i zaključuje da ne može da se izvede iz Adamovog privatnog vlasništva i njegove
očinske vlasti.
- Da bi se politička vlast razumela, kao i da bi se shvatio njen izvor, kaže on, potrebno je razmotriti
u kakvom se stanju ljudi nalaze u svojoj prirodi.
- Ovo prirodno stanje ljudi, ističe Lock, jeste stanje „savršene slobode“ i jednakosti u kojem ljudi
postupaju samostalno, nezavisno od drugih i u kome niko nema više nego drugi.
- Lock objašnjava da prirodno stanje ne bi trebalo mešati sa stanjem rata i da bi izbegli ovo stanje
rata i da bi čovek bio slobodan od apsolutne, nestalne, neizvesne i nepoznate arbitrerne volje
drugog čoveka, ljudi su ušli u društvo i stvorili zemaljsku vlast i „postojano pravilo“ po kome se
živi i koje je zajedničko svakome.
- Izražavajući saglasnost za formiranje političke zajednice, kako bi imali veću bezbednost i sa
sigurnošću uživali vlastitu svojinu, čovek preuzima na sebe „okove građanskog društva“ tj.
obavezu da se potčini odluci većine. Jer tamo gde većina ne može da obaveže sve, politička
zajednica ne dela kao jedno telo, te se zbog toga samo društvo raspada.
- Lock kaže da se ovaj „oblik“ vlade može nazvati „savršenom demokratijom“.
- Zakonodavna vlast je vrhovna vlast u državi, jer izvire iz „saglasnosti društva“. Ipak, ograničena
je na zajedničko dobro društva, te ona ne može biti usmerena na uništenje, porobljavanje ili
namerno osiromašenje njegovih članova. Takođe ne sme biti arbitrerna, jer je onda nesigurnost
ista kao što je bila u prirodnom stanju.

Učenje Thomasa Hobbesa

- U svom delu „Leviathan“, Hobbes takođe pretpostavlja da su ljudi međusobno jednaki. Iz ovog
odnosa jednakosti, nastaje jednakost očekivanja ljudi da će postići svoje ciljeve. Na putu ka
ostvarenju svojih ciljeva, koji se uglavnom odnose na samoodržanje, a nekad i na zadovoljstvo,
ljudi ulaze u međusobni sukob.
- Ako nema zajedničke vlasti ljudi, „koja ih sve drži u strahu“ od kažnjavanja, pojedinci žive u
stanju rata i to svakog čoveka protiv svih drugih.
- U ovom stanju rata, ljudi žive bez ikakve sigurnosti, ali i bez mogućnosti da se posvete radu. U
njemu takođe nema prava.
- Iz ovog antropološki objašnjenog „rđavog“ prirodnog stanja, čovek uspeva da pronađe izlaz i to
zahvaljujući svojim strastima i svom razumu. Hobbes kaže da su stasti koje navode čoveka da
teži miru sa drugima strah od smrti. Sa druge strane, razum ljudima „sugeriše pogodne mirovne
klauzule“ sa kojima mogu svi da se saglase i na taj način izađu iz stanja rata.
- Predmet ovih mirovnih klauzula je sloboda čoveka.
 - Osnonvi uslov za postizanje mira jeste ograničavanje slobode svakog čoveka ponaosob. Čovek
naime razume da ne može da živi u miru sa druigma u prirodnom stanju u kome uživa
neograničenu slobodu.
- Hobs smatra da „izvor i prauzrok pravde“ leži u uzajamnom sporazumu ljudi i njegovom
ispunjavanju. Ako nema sporazuma, svako ima pravo na sve, te tako nijedan akt čoveka ne može
biti nepravedan. Ako je pak sporazum između ljudi zaključen, onda je nepravedno prekršiti ga.
- Ako među ljudima postoji zajednička vlast, koja raspolaže „stvarnom i dovoljnom silom“ da ih
prinudi na ispunjavanje njihovih obaveza, onda ovaj sporazum može da se primeni, odnosno
„nije bez vrednosti“. Nosilac zajedničke vlasti naziva se suveren, te se tako kaže da njemu
pripada suverena vlast.
- Suveren je zakonodavac. On ima „svu vlast propisivanja pravnih pravila.“
- Ova pravila predstavljaju sadržinu građanskih zakona. Sadržina građanskih zakona, objašnjava
Hobs, istovetna je sadržini prirodnih zakona.
- Predmet građanskih zakona je sloboda čoveka. Hobs kaže da je cilj donošenja zakona
ograničavanje slobode čoveka, bez kojeg „mir ne bi bio moguć. Slobodan čovek je onaj koji „u
stvarima koje je po svojoj snazi i pameti u stanju da čini nije sprečavan da čini što mu je volja.“
- Najzad, sloboda čoveka iz koje nastaju zakoni, ne može se shvatiti drugačije nego kao delo „ruke
Božije“.

Ograničenja Lockovih i Hobsovih ideja

- Svojima učenjima, dvojica filozofa teorijski su utemeljila ideju o nastanku prava i države. Da bi
mogli da žive u zajedici jedni sa drugima, kažu oni, ljudi sporazumom stvaraju državu i pravni
poredak. Čini se da su tri posebna aspekta ove ideje o društvenom ugovoru od značaja takođe i
za pravno utemeljenje ljudskih prava.
- U svakom od ovih aspekata dominira ista ideja o slobodi čoveka kao konstitutivnom elementu
društvene zajednice.
- Svaki pojedinac je slobodan, ali ljudi mogu da koegzistiraju u društvenoj zajednici samo ako su
njihove slobode uzajamno ograničene.
- Ograničenje slobode se ne nameće, već se ugovara. Ako su ljudi slobodni, onda oni mogu
slobodno da ograniče svoju slobodu.
- Po svojoj prirodi, ovaj sporazum je ugovor (tzv. društveni).
- Najveći nedostatak ovih teorija se odnosi na ideju o većinskom principu, odnosno o tome da
većina u zajednici „odlučuje za ostale“.
- Ako se donosi u korist svih, pitanje je zašto je to tako, zašto većina vodi računa o dobru svih,
kako većina zna šta je dobro svih i sl. Ako zakon zadovoljava samo većinu pitanje je takođe zašto
je to tako, zašto i dobro manjine nije ostvareno ako je ona zajedno sa većinom formirala
društvenu zajednicu u kojoj zajedno žive.
- Da bi se pak pokazalo koja se se praktična iskušenja već u to vreme postavljala pred većinski
princip, dovoljno je usmeriti pogled ka temi slobode religije na način na koji su je Lok i Hobs
razumeli.
- Pri kraju svoje studije, Hobs objašnjava ko su podanici Carstva Božijeg, te iz njega decidno
isključuje beživotna tela, nerazumna bića, ali i ateiste.
- Sličnu netpreljivost prema ateistima pokazao je i Lok u svom čuvenom tekstu objavljenom pod
nazivom „Pismo o trpeljivosti“.