FILOZOFSKI FAKULTET

UNIVERZITET U BEOGRADU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA FILOZOFIJA POLITIKE

Prirodno stanje
Ruso I Hobs

mentor: Prof. dr Ivan Mladenović student: Kovina Andrić

FS 17/16

Beograd, decembar, 2019.

Uvod

U ovom radu ću predstaviti Hobsovo I Rusoovo prirodno stanje. U kom oni daju prikaz čoveka
pre uspostavljanja društvenih ugovora, zatim objasniti kako čovek iz tih prorodnih stanja izlazi.
Do koje vrste vladavide vode njihove početne pretpostavke. NJihovo objašnjenje zašto je
određena vladavina nužna za uspostavljanje mira. Na kraju ću izneti sa kojim tezama se
slažem,a sa kojime ne.

Hobs u svom delu Levijatan pokazuje na koji način nastaje država, koji je najbolji oblik
vladavine I zbog čega. Između ostalog razmatra pitanje prirodnog stanja. Za Hobsa prirodno
stanje je stanje socijalne okolnosti u kome ljudi žive bez ikakve efikasne vladavine. To pitanje je
bitno ne kao faza u ljudskom razvoju, već kao stanje u koje potencijalno možemo da dospemo,
a prema Hobsu to nikako ne bismo voleli. Čovek u prirodnom stanju je bezciljno biće, čijie se
delanje svodi na motoričke sposobnosti. U prirodnom stanju jedino što čovek ima je nagon za
samoodržanje. Ius Naturalis, kako ga Hobs naziva, jeste sloboda svakog čoveka da koristi svoju
snagu kako hoće, radi očuvanja svoje vlastite naravi, to jest, svog vlastitog života.1 Pririodno
parvo daje čeoveku potpunu I bezgraničnu slobodu, koju on može koristi uvek I na bilo koji
način. Iz ovog prava se rađaju dve motivacije. Lični interes I želja za moć. Lični interes dolazi iz
čovekovog egoizma, koji se ogleda u vršenju radnja koja imaju dobro samo po njega. Čovek ima
konstantan strah od smrti, najviše od svog bližnjeg, i jedina želja koju ima je da zaštiti sebe ne
birajući sredstvo. Želja za moć proističe iz oskudice dobara koja vlada u prirodnom stanju. Što
znači da bismo preživeli moramo imati što veću moć, i nad drugim ljudima i nad proizvodima
koje priroda pruža.

Postavlja se pitanje kako jedna takva individua funkcioniše u grupi? Odgovor u ratu je protiv
svih. U Hobsovom prirodnom stanju konstantno vladaju sukobi. Razlog je jer su svi ljudi jednaki
jedni drugima.

Priroda je učinila ljude tako jednakima u telesnim I umnim sposobnostima , ponekad se I

nadje neki koji je telesno očigledno jači ili umno brži, ipak uzeto sve skupa, ta razlika nije tako

1
Hobs, Tomas, Levijatan, Zagreb, 2004. str 94.
znatna da bi na temelju toga jedan mogao tražiti za sebe bilo kakvu korist koji onaj drugi ne bi
mogao polagati pravo.2

Jednaki ljudi imaju jednake težnje. Stoga ako dvojica žele istu stvar, a ne mogu je imati obojica,
oni postaju neprijatelji. Kod Hobsa nikako ne može doći do deljnje te stvari iz dva razloga. Prvo
oskudice dobara, to jest, nedostatak dovoljne količine za deljenje. Drugo zbog nepoverenja koje
vlada u grupi. To nepoverenje dolazi iz potpuno slobode po kojoj čovek ima pravo na sve stvari.
Drugom čoveku je dopušteno po Juis Naturalis da nam preotme hranu. I on će to svakako
uraditi ako njegovih resura nestane i ako se mi ne budemo branili. Ako neko ima više resursa
znači da je sigurniji na duže staze. A ta sigurnost nije stabilna i trajna jer uvek postoji
mogućnost od ponovnog napada. Što znači da iz nepoverenja sledi rat. Ovde vidimo da sukob
nastaje zbog dve stari. Radi dobiti: hrane, bezbedosti, nepoverenja da nam neka osoba može
oduzeti život. Međutim Hobs navodi treći uzrok sukoba, zbog slave, radi ugleda. Jer kaže Hobs,
svaki čovek želi da ga drugi cene. Takođe, možemo primetiti da u Hobsovom prirodnom stanju
ne postoji moral,ništa nije ni pravedno ni nepravedno. Sila I prevara su dve glavne vrline. Stanje
rat će trajati dok svi zadržavaju svoje pravo na sve. Ovakvo stanje nije pogodno za čoveka, i kao
takvo imperativ ljudima da dođu do mira. Do mira se jedino može doći zakonom.. Hobs takav
zakon naziva Lex Naturalis.

Lex Naturalis je propis ili opšte pravilo, iznađeno pomoću razuma, po kome je nekome
zabranjeno da čini ono što je štetno po njegov život ili što mu oduzima sredstvo za očuvanje
života ili da odustaje od čijenja onoga što smatra najboljim sredstvom za očuvanjem života. 3

Ovde treba obratiti pažnju da zakon zabranjuje, ono što je štetno po život pojedinca, a to je
rat, jer dok traje sukob svih protiv svijuh, ničiji život nije siguran. Što znači da zahteva mir. Ako
zakon zabranjue znači da ograničava slobodu. Iz čega sledi da se mir može uspostaviti
ograničenjem slobode.

Svaki čovek treba težiti miru tako dugo dok se nada da ha može postići, ako ga ne može
postići onda sme tražiti i koristiti svu pomoć i prednosti rata. 4
2
Hobs, Tomas, Levijatan, Zagreb, 2004, str.90.
3
Hobs, Tomas, Levijatan, Zagreb, 2004, str.94
4
Hobs, Tomas, Levijatan, Zagreb, 2004str94
Ovde nam je prkazano zakon prirode u prvom delu I prirodno pravo u drugom delu.

Drugi prirodni zakon glasi:

Da čovek bude voljan, ako to jesu I drugi I koliko to smatra nužnim za mir I svoju
samoodbranu, odložiti to svoje pravo na sve I zadovoljiti se s onoliko slobode prema drugima
koliko bi drugi dopustili prema samome sebi.5

Ovaj zakon je izveden iz temeljnog prirodnog zakona. On objašnjava na koji način I pod kojim
uslovom pojedinac treba da se odrekne svoog prava na slobodu, radi mira. Uslov je da I drugi
ljudi budu voljni odricanja svoje slobode isto onoliko koliko smo mi spremni za to. Ako to nije
slučaj po temeljnom prirodnog zakona ni mi ne trebamo da se odreknemo prava na slobodu. Jer
je to po Hobsu nerazumno. Evo objašnjenja. U prirodi postoji drvo kajsija. Ja zarad većeg dobra,
džema od kajsija, se odreknem svog prava da te kajsije pojedem odmah. To je razumno ukoliko
bi se ljudi koji takođe imaju isto pravo, da pojedu te kajsije odmah odrekli tog prava. Ali ako oni
ne žele da se odreknu, imaju pravo da te kajsije pojedu odmah, pri čemu bih ja ostala I bez
kajsija I bez džema. To bi bio potez od mene koji nije u skladu sa Lex Naturalis. Hobs kaže da
uspostavljanje civilizovanog stanja nije lak proces . Da bsimo uspostavili civiizovano stanje I
izašli iz prirodnog stanja, neophodno je postaviti svu prirodnu slobodu u ruke apsolutnog
suverena. Da bsimo lakše razumeli zašto je iracionalno držati se ideje o sklapanju mira prikazaću
dilemu zatvorenika. Dva zatvorenika su uhapšena zbog nošenja oružija I određena im je kazna
dve godine zatvora. Istražni sudija ima sumnju da su predhodno zajeno I banku opljačkali. Da bi
ih naveo na priznanje obojici odvojeno daje ponudu. Ako obojica priznaju da nisu opljačkali
banku, dobiće kaznu dve godine. Ako jedan prizna da je opljačkao banku a drugi ne prizna, onaj
koji prizna će odmah biti pušten, a ovaj drugi će biti osuđen na dvadesetpet godina zatvora.
Ako obojica priznaju svaki dobija po dve godine. Za svakog zatvorenika u ovom slučaju je
racionalnije da priznaju. Jer ako razmišljaju šta će drugi reći imaju dve opcije ili će da prizna ili
neće priznati. U slučaju da drugi prizna, prvom će biti racionalnije da I on prizna jer je deset
godina manja kazna od dvadesetpet. U slučaju da drugi ne prizna, opet je racionalnije da prvi
prizna, jer je dve godine, koje bi dobio u slučaju da ne prizna, lošije od puštanja iz zatvora bez

5
Hobs, Tomas, Levijatan, Zagreb, 2004str 95.
kazne. Iz čega vidimo da je u obe situaciji racionalnije da zatvorenici priznaju. Ovo se može
primeniti I na Hobsovo prirodno stanje. U slučaju Prirodnog stanja, umesto opcija priznati I ne
priznati. Imamo opcije napasti I ne napasti. Tako da za svakog pojedinca ispada racionalnije da
napada. Ovaj problem koji postavlja dilema zatvorenika, može se rešiti postavljanjem moćnog
autoritet. U slučaju zatvorenika to bi bila mafija, čiji su zatvorenici članovi. Mafija ima pravilo da
svakome sledi smrdtna kazna ako sarađuje sa policijom ili izdaje drugog člana mafije. U tom
slučaju nijedan zatvorenik ne bi priznao. Jer izbegavanje smrtne kazne je bolje od, najbolje
nagrade koju inspector nudi, puštanje kući bez provedenih godina u zatvoru. U slučaju
Hobsovog prirodnog stanja. Mafija bi bila suveren sa apsolutnom moći. 6 .Dva pitanja ovde
možemo da otvorimo. Prvo na koji način dolazi do predaje slobode suverenu. Drugo zašto je za
mir neophodan apsolutistička vlast, a ne na primer vlast naroda? Prema Hobsu suveren može
da nastane na dva načina. Tokom rata dobijena silom ili nasledstvom, tako što onaj koji pobedi
stiče pravo da vlada. Na taj način potčinjava sebi one koje je pobedio. Drugim načinom suveren
dolazi na vlast biranjem od ljudi, koji ga biraju iz straha od samih sebe.Na drugo pitanje zašto
suveren mora da ima apsolutnu vlast, Hobs ogovara da za postizanje mira je potreban sudija
koji može da razreši sve konflikte. Da bi taj usdija bio u mogućnosti da to uradi, on mora imati
veliku moć. Takav sudija mora raspolagati ljudksim najvećem strahu, strahu od smrti. Jer je taj
strah najveći ljudski motivator, koji on treba da koristi za uspostavljanje mira. Jer ako bi kazna
za rušenje mira bila smrt u krajnjem slučaju, onda ne bi mogla nastati veća motivacija za
ponovne sukobe. Zbog toga takav jedan sudija mora imati apsolutnu vlast. Takođe, on tu vlast
mora dobiti na poklon, to jet, putem darovanja.

Za Rusao prirodno stanje je isto kao i kod Hobsa, stanje izvan društva i poretka. On do njega
dolazi tako što otklanja sve u čoveku što je stekao od strane poredka I kulture.

Za razliku od Hobsa, Ruso ima optimističan stav prem čoeku u njegovom prirodnom stanju.
Čovek je po prirodi dobar. Rusoovog čoveka u prirodnom stanju odlikuje, nagon za
samoodržanjem koji naziva amour de soi, ljubav prema sebi, pitie ili saosećanje prema drugima,
I sposobnost usavršavaja. Nagon za samoodržanjem nas prvo upućuje na najosnovnije biološke

6
Stupar, Milorad, Filozofija politike,Filozofski Fakultet Univerziteta u Beograd,2014,str.225.
potrebe, hranu, vodu, toplinu. Zatim i za održanje individualne slobode, jer je čovek u
prirodnom stanju pre svega slobodan.

Opšta sloboda poseldica je čovekove prirode. Čovekov prvi zakon jeste zakon samoodržanja,
njegova prva briga jeste staranje o sebi samom; I čim dospe u doba razuma, budući da on jedini
sudi o sredstvima da se održi, on samim tim postaje svoj sopstveni gospodar. 7

Čovekova jedina veza, od koje zavisi, jeste porodica, koja se završava, kako kaže,kada čovek
dospe u doba razuma. Kada postane svesna,odrasla individua, sposobna da se brine o samoj
sebi. Ruso slobodu vidi kao nepodređenost tuđem mišljenju. Delanje isključivo zbog sopsvenih
odluka. Sledeća stvar koja pripada čoveku je saosećanje. Za razliku od Hobsa, koji čoveka vidi
pre svega kao racionalno biće, Ruso u prirodnom stanju kod čoveka postavlja saosćanje ispred
razuma.On čak zanemaruje razum, oduzima čoveku govor, i približava ga životinji samim tim i
prirodi. Upravo zbog toga je u stanju da živi u harmoniji sa prirodom, što mu omogućava da
uživa potpunu prirodnu slobodu. Od životinje čovek se razlikuje, jer ima slobodu izbora.
Takođe, takav čovek nema strah od smrti, kao što je slučaj sa čovekom u Hobsovom prirodnom
stanju. Razlog je da ljudi kojima nije stavljen akcenat na razum, ni ne razmišljaju o smrt,pa
samim tim ne postoji ni strah. Sbosobnost usavršavanja omogućava čoveku da se menja, tako
da kod Rusoa nećemo naći istog čoveka u prirodnom stanju I u civilizovaoj državi upravo zbog
ove mogućnosti.

Još jedna bitna razlika, kod Rusao u prirodnom stanju ne vlada oskudica dobara, naprotiv
postoji mali broj ljudi I velika količina dobara.

Kako ovakve individue žive u grupi? U blagostanju I miru. Ne postoje sukobi oko dobara, jer ih
ima dovoljno za sve. Sukobi ne mogu nastati iz nepoverenja, kao kod Hobsa, jer su ljudi
preodređeni da budu samilosni jedni prema drugima. Dok sukobi zbog slave, koji nastaju zbog
potrebe za uvažavanjem od drugih, nisu mogući, jer, od su ljudi slobodni u smislu nezavisnosti
od volje I mišljenja drugih osoba.

Zašto čovek izlazi Iz stanja blagostanja I stvara državu u kojoj je okovan?

7
Ruso, Žan-Žak,Društveni ugovor,Filip Višnjić, Beograd, 1993,knjiga prva, glava II, str.28.
 Kako ljudska populacija raste , jednostavni ali nestabilni oblici saradnje, razvijaju se oko
pojedinih aktivnosti, poput lova. Zbog te saradnje dolazi razvijanja malih zajednica. U ovom
periodu ljubav prema sebi, amour de soi, polako prelazi l’ammour-propere, zavisnost od
mišljenja I stavova drugih. Što dalje vodi nesuglasicama među ljudima. Težnja prema
blagostanju je glavni pokretač udruživanja sa drugim, jer radi održanja blagostanja nastaju nove
potrebe koje jedino možemo zadovoljiti u kooperaciji sa drugima. Da bismo lakše ovo razumeli
Ruso nam daje priču o lovu na jelene.8 Dva čoveka love jelena, koga mogu uloviti samo zajedno.
Ako se u blizini pojavi zec, jedan od njih će ostaviti, drugogi otići da ulovi zeca. Oba lovca mogu
da sarađuju I ulove jelena ili da odustnu od saradnje I love zeca. Zašto dolazi do saradnje u lovu.
Polovina jelena je više vredna od zeca, tako da ako love zajedno dobiće veći ulov nego ako love
sami, što znači da je racionalnije da love zajedno. Još jedan razlog zašto lovci neće ostaviti jedan
drugog je saosećanje, kao čovekova urođenost. Kooperacija između ljudi ne mora nužno voditi
državnom poretku. To sledi iz toga što je čovek slobodno biće. On se može menjatii i u raznim
pravcima, adaptirajući se na nove uslove, pomoću moći usavršavanja. To menjanje čoveka je
dovelo do društvenog ugovora. Kako Ruso navodi i ne do najoptimalnije opcije.

Cilj društvenog ugovora je da se pronađe optimalna I moralno prihvatljiva zajednica

slobodnih ljudi indiidua koji su prinuđeni da zbog svog opstanka stupe u društvene odnose.9

Pod optimalnom zajednicom Ruso misli na zajednicu u kojij će vladati građanski poredak.
Građanski poredak ne uključuje autoritativnog vladara, već vlast uključuje celokupnu zajednicu.
Takav poredak omogućava izbegavanje robstva, od strane jednog čoveka, ili manje grupe, nad
drugim ljudima. Država može biti legitimna samo ako je vođena opštom voljom svojih članica.
Opšta volja je kolektivna volja svih građana, izvor je svih zakona, koji su jednaki za sve građane.
Da bi se postigla opšta volja jedna vrsta slobode mora biti zamenjena drugom. Sloboda iz
prirodnog stanja, mora biti zamenjena moralnom slobodom. Tu zameni Ruso naziva značajnom
promenom.

8
Ruso, Žan-Žak,Društveni ugovor,Filip Višnjić, Beograd, 1993,knjiga prva, glava II, str.27
9
Stupar, Milorad, Filozofija politike,Filozofski Fakultet Univerziteta u Beograd,2014, str.262
 Ovaj prelaz iz prirodnog u građansko stanje dovodi kod čoveka do veoma značajne promene,
zanemarujući u njegovom ponašanju instinkt pravdom I dajući njegovim postupcima moralnost
koja ima je ranije nedostajala. Tek tada , pošto glas dužnosti zameni fizički nagon, a pravo
prohteve, čovek koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuđen da postupi po drugim
načelima I da pita razum pre nego što će se povesti sklonostima.10

Prirdona sloboda je neograničena, slična slobodi koju Hobs postavlja u svom prirodnom
stanju. Ako je ta vrsta slobode uključena, vodiće kao I kod Hobsa, poštovanju volje jednog
čoveka ili manje grupe ljudi. Zato Ruso uvodi moralnu slobodu.

Ona je ograničena voljom svih, što znači da se tako građani poštuju svoju volju I to ih čini istinski
slobodnim, jer na taj način poštuje se zakon koji su upravo oni doneli. Opšta volja potiče od
svijuh I primenjuje se na sve. Što znači da će građani donositi zakone koji su u njihovom interesu
I tako izbeći potčinjavanju tuđim interesima. Tako suveren postaje opšta volja naroda.. Za
Rusoa opšta volja je ispred pojedinačne volje.

.Znači društvenim ugovorom spajaju se pojedinčne volje u opštu volju I tako nastaje država.
Članovi države su pojedinci koji su učestvovali u stvaranju opšte volje. Da bi svako mogao da
učestvuje u opštoj volji, da zajednica bude manja. U građenju opšte volje pojedinci se ne odriču
svoje celokupne volje.. Prvo ljudi I dalje imaju svoje privatne volje koje odgovaraju njihovim
interesima. Drugo, ako pripada kolektivu koje je formiralo opštu volju, onda deo njegove volje
pripada toj opštoj volji, sa kojom on može da se indetifikuje. Prva volja je volja, čoveka kao
podanika,a druga čoveka kao suverena. Između njih postoji posrednik, a to je Vlada. Vlada služi
narodu u cilju sprovođenja u stvarnost opšte volje. Članovi vlade su magistri ili kraljevi. Oni
izadju aktove kojima se narod podčinjava. Aktovi su nalozi u kojem magistri vrše vlast koju im
je narod poverio. Iz velikog broja malih razlika proizilazi uvek opšta volja, kaže Ruso, I odluka bi
bila dobra .

Problem donošenja opšte volje nastaje zbog većih grupa koje imaju svoju opštu volju, koja je
pojedinačna za državu. Rezultat je preovladavanje pojedinačnog mišljenja. Zbog toga je važno

10
Ruso, Žan Žak,Društveni ugovor,Filip Višnjić, Beograd, 1993., knjiga prva, glava VII, str 39.
da svaki građanin izražava samo svoje mišljenje radi opšte volje. Očuvanje opšte volje se može
odrđati uz pomoćtri uslova.

Prvi je mora postojati jedinstven ispravan odgovor, odnosno jedinstvena politika koja
predstvalja opšte dobro. Politika mora biti objektivna. Drugo svaki glasač mora imati određeni
nivo kompetencij da otkrije šta je opšte dobro. Treće svi teže da u društvu dođu do ispravne
politike u skladu sa opštim dobrom to bolje shvatanje bolje resave gore naveden problem. Ako
bi svi članovi obe grupe individualno pristupali problmu sa određenim uvidom u celukuptnu
problematiku obe grupe lakše bi se došlo do zajedničkog rešenja. 11

Postoje stavke sa kojima bih se složila sa Hobsom. Iz njegovog shvatanja prirodnog stanja, u
kome jedino kooperaciom možemo doći do mira. Implicitno možemo zaključiti da
individualizacija društva nužno vodi do sukoba sa čime bih se složila. Deljenje društva u manje
grupe ili na pojedinačne individue, može dovesti do tumačenja zakona ili slobode unutar te
grupe ili individue, koja se kose sa tumačenjima drugih grupa I narušavaju ih. Navešću primer
radi lakšeg razumevanja. Ako podelimo narod na dve grupe. Nazvaćemo ih A grupa I B grupa. I
svaka grupa ima različito tumačenje slobode I zakona. Ljudi koji pripadaju A grupi govore da oni
imaju slobodu da izaberu kojim polom će ih ljudi zvati, i na osnovu toga postave zakon, koji
zabranjuje da ih neko oslovljava sa on, ako su izabrali da se predstavljaju kao žensko, ili ona ako
su izabrali da se predtavljaju kao muško. S druge strane B grupa kaže da ima slobodu govora I
na osnovu te slobode postavlja zakon da joj niko ne može uskratiti način na koji će ona pričati ili
zabraniti reči koje će upotrebljavati. Ovde vidimo dva zakona koja vode u sukob.

Ako bismo Hobsa tumačili kao apolutistu koji tvrdi da su manje šanse da nekog strašni
Levijatan, proizvoljno kazni, od šanse da u prirodnom stanju neko smrtno strada od bližnjeg koji
mu je ravan po snazi. Uzmimo da je ovo istinito. Sve dok postoji šansa da neko bude proizvoljno
kažnjen onda to nije najbolje rešenje. Takva vladavine ne može da održi mir, već sama vodi
ratu. Hobs takodje tvrdi da su revolucije I pobune uvek neopravdane. U prilog tome daje dva
tipa argumentacije. Društvo revolucijom uvek gubi u poređenju sa jednom ustanovljenom
vladavinom. Drugi argument je da revolucija vodi prirodnom stanju. Uvek je bolje živeti pod

11
Stupar, Milorad, Filozofija politike,Filozofski Fakultet Univerziteta u Beograd,2014, str.271.
suverenom državom nego ponovo zapasti u anarhiju. Smartam da su revolucije nužne radi
progresa društva. I da revolucija ne mora nužno voditi prirodnom stanju.

Ruso ima bolji način za naveden problem. Ako bi tokom glasanja tražili od svake individue da
razmišlja za sebe, ne bi se pravile A grupa I B grup. Svaka individual bi imala veći uvid u
celevotist prblema, koji obuhvata stav obe grupe, pa bi se samim tim lakše rešio problem.

LITERATURA:

Stupar, Milorad, Filozofija politike,Filozofski Fakultet Univerziteta u

Beograd,2014.

Ruso, Žan Žak,Društveni ugovor,Filip Višnjić, Beograd, 1993.

Hobs, Tomas, Levijatan, Zagreb, 2004.