Rusoovo shvatanje prirodnog stanja i porekla nejednakosti

Pie: Nikola Krstic

Shvatanje prirodnog stanja i nejednakosti meu ljudima an-ak Ruso podrobno izlae u svom
delu O poreklu i osnovama nejednakosti meu ljudima (Discours sur lorigine et les
fondements de lingalit parmi les hommes) iz 1754. godine. Ovo delo s jedne strane predstavlja
Rusoov odgovor na drutvenu nejednakost koja je nuno nastajala kao plod socijalizovanja,
razvoja razuma i obrazovanja oveka, a s druge strane predstavlja revolt jednog otuenog filozofa
koji ali za prirodnim stanjem, koje za razliku od Hobsa (koji prirodno stanje smatra ratom svih
protiv sviju i u kom vlada naelo homo homini lupus est) smatrao najzgodnijim za mir i
najpodobnijim za oveanstvo. Problem dihotomije priroda/drutvo zauzima posebno mesto u
Rusoovom uenju, i on ga reava pripisujui prvoj kategoriji ulogu tvorca iskonske ljudske
vrednosti olienoj u prirodnom oveku, dok drugu kritikuje kao regresivnu i destruktivnu po
ljudski rod.
PRIRODNO STANJE
O, ovee, sluaj me, ma gde si i ma ta mislio. Evo tvoje povesti, kako sam je proitao, ako se
ne varam, ali ne iz knjiga tvojih blinjih, koje znaju samo za la, ve iz prirode koja govori samo
istinu. Sve to od nje potie, istinito je, a ako bude ega lanog, pripii ga meni, koji sam to
nehotice uinio. Govoriu o drevnom dobu. Kako si se otada izmenio! Opisau, takorei, ivot
tvoje vrste na osnovu osobina koje si stekao, a koje su tvoje navike i vaspitanje uspele da
izopae, ali ne i da zbriu. Potrai doba u kom bi eleo da je sad tvoja vrsta! Nezadovoljan
sadanjim stanjem iz razloga koji tvojim nesrenim sledbenicima nagovetavaju jos vea
nezadovoljstva, moda bi hteo da se vrati! Takva bi tenja sluila na ast tvojim precima,
savremenici bi je osudili, a strah bi obuzeo one koji bi po nesrei morali da ive s tobom. . .
Ruso
Dakle, u reima an-aka Rusoa dominira jak kult prirode i prirodnog oveka, pod kojim on
podrazumeva divljaka koji ne ume da govori, koji nema krov nad glavom, koji ne tei drugim
ljudima, koji nije optereen time da bude najjai, najpametniji, najbogatiji, ve mu je glavni ideal
i zvezda vodiljaivot, kao takav, odnosno, prosto preivljavanje, ali to je bitno, u slobodarskim
uslovima. Drugim reima, Ruso prirodno stanje opisuje kao stanje predistorije,
apsolutne jednakosti i apsolutneslobode, gde su ljudi lieni bilo kakvih sukoba, kritikujui
ujedno Hobsa koji smatra da su ljudi u prirodnom stanju uvek u stanju rata, i da neprestano strepe
za sopstveni ivot. Glavni uzrok za izlazak iz istog prirodnog stanja u kome su ljudi iveli
slobodno, Ruso vidi u napredovanju ljudskog razuma i socijalizovanju oveka, i postavlja
otvoreno pitanje: da li prividni civilizacijski napredak znai i dobit za ljudsku vrstu, ili je
naprotiv, taj civilizacijsko-tehnoloki drutveni progres u stvari regres, sa stanovita iste
ljudske jedinke? Svakako da je Ruso smatrao da je drutvo osakatilo oveka i nanelo mu

neizleivu moralnu ranu, a da bi to i potkrepio, on pokuava da definie prirodnog oveka u

pravom smislu te rei, dakle ne nekakvog drutvenog produkta koji je oblikovan socijalnim
faktorima, ve radikalno prirodnog izoptenika od bilo kakvih drutvenih uticaja. Naime, Ruso
posmatra oveka aristotelovski, kao zoon politikona, kao drutvenu ivotinju, ali kao da
naglaava tu ivotinjsku stranu oveka, pa kae: Svaka ivotinja neto misli, poto raspolae
ulima, i te svoje misli i povezuje do izvesne mere, a ovek se od nje razlikuje samo po stepenu u
kome to ini, dok na drugom mestu kae da je ovek koji razmilja iskvarena ivotinja.
Ruso ovakvim stavom, praktino, ne razlikuje formalno oveka i ivotinju, ve samo sadrinski, i
umanjuje znaaj i mo intelekta i znanja, koje su veliali raniji prosvetitelji, davajui im gotovo
beskonane mogunosti. Ono to je krasilo prirodnog oveka, i time ga razlikovalo od ivotinje,
bila je njegova sposobnost da predvia, kao i da seusavrava. Kako su mu najvee neprijatelje
predstavljali divlje zveri i prirodne nepogode, on poinje da stvara prva oruja i orua, poinje da
se bavi zemljoradnjom i da projektuje svoje postupke, pa time poinje ovekov nepovratni proces
ovladavanja prirodom, koji Ruso smatra potpuno nepotrebnim i destruktivnim po oveka, jer
smatra da oveku nije potrebno nista vie nego to je prirodni ovek imao. irenjem ljudske vrste
i eim dodirom meu ljudima, ovek je osetio potrebu sa sporazumevanjem, i poeo je da
artikulie glasove, koji su vremenom, uz dogovor na nivou vrste, prerasli u govor. Govorom je
kasnije uspevao da materijalizuje apstraktne misli, koje se nisu ticale onoga to je neposredno
video, ve onoga o emu je mislio. Kako je eldon Volin objasnio: U prirodnom stanju ovek je
iveo u miru sa sobom, jer se ivot svodio na osnovnu potrebu preivljavanja. Civilizovan ovek,
naprotiv, beskrajno je iskomplikovao ivot. Kao stvorenje koga je dutvo uinilo racionalnim, i
obdarilo imaginacijom, on ove tekovine koristi da upropasti svoje stanje. Uklet je sposobnosu
da zamilja nove potrebe. Napredovanjem oveka na individualnom razumskom planu,
paradoksalno, ljudska vrsta je nazadovala, odaljavajui se od prirodnog stanja, pa Ruso kae da
je prvi ovek koji je sebi nainio odelo i kuu time dao sebi gotovo nepotrebne stvari. Dakle,
Ruso nije bio preterani optimista u pogledu mogunosti i korisnosti ovekovog intelekta, ali je
zato pripisao oveku jednu prirodnu vrlinu, koja je usaena u ovekovoj prirodi, nevezano za
njegovu drutvenu pripadnost. To jemilosre, antipod razumu, osobina koja ima za cilj da bude
konica ovekovoj racionalnoj i egoistinoj strani, koju su u prvi plan isticali liberali. Meutim,
ini se da je Ruso ispoljio preterani pesimizam prema savremenom oveku, kada je govorio o
tome da se milosre ne javlja na individualnom planu savremenog oveka koji je egoistian, ve
samo kada preti opasnost po celo drutvo. Takoe, diskutabilna je i Rusoova tvrdnja da u
prirodnom stanju svaki ovek ostaje slobodan i zakon jaeg nema vrednost, kao i da u
prirodnom stanju vlada apsolutna jednakost i nepostojanje sukoba interesa, imajui u vidu da se i
meu zivotinjama neplanski raa prirodna hijerarhija na ijem je elu najjaa i najsposobnija
ivotinja. Malo je verovatno da je Rusoov prirodni ovek u tolikoj meri bio milosrdan prema
drugim ljudima, jer Ruso zanemaruje da su se ljudi u prirodnom stanju mogli ubijati, ne zbog
egoizma, nedostatka milosra, nejednakosti ili iz koristi, ve iz oseaja straha od nepoznatog.
Mada, injenica je da Ruso ima pravo kad kae da je glavni izvor sukoba interesa i nejednakosti
meu ljudima nastao kada je ovek ogradio pare zemlje, nazvavi ga svojim, kao i da je
nejednakost drastino manja u prirodnom stanju nego u drutvu.
POREKLO NEJEDNAKOSTI
Prvi koji je ogradio zemljite i rekao: Ovo je moje!, naiavi na prostodune ljude koji su mu
poverovali, u stvari je osniva obrazovanog drutva. Koliko li bi spreio zloina, ubistava i
ratova, od kolike li bi bede i strahote potedeo ljudski rod onaj koji bi poupao koplje i zatrpao

jarak, dovikujui blinjima: Ne verujte varalici! Propaete ako smetnete s uma da plodovi
pripadaju svakom i da zemlja nije niija. . . Ruso
Dakle, glavni izvor sukoba i nejednakosti meu ljudima je, po miljenju Rusoa, svojina, ovekov
autonomni prostor koji je u njemu probudio ono racionalno i egoistino, kategorija koja je jednog
oveka uinila dominantnim nad drugim. U poetku se svojina ticala porodice, kao primarne
drutvene zajednice, meutim, zbog obilatosti resursa, a retke naseljenosti, nije dolazilo do
sukoba. ivot na istom stanitu i u okviru mikrodrutva porodice, stvorio je branu i oinsku
ljubav. U okviru porodice su prvi put poeli da se kristaliu odnosi izmeu nadreenog oca, koji
je obezbeivao egzistenciju, i podreenog deteta. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se sve vie i
vie naseljavali, vie porodica se grupisalo u vee zajednice, i pripadnici zajednica sa istim
obelejima su poeli da se definiu jedni s drugima. Ljudi su sve vie poeli da budu
meuzavisni, i sve vie im je bilo bitno ta drugi lanovi drutva misle o njima, pa je to, pa
miljenju Rusoa, bio prvi korak prema nejednakosti. Onaj ko je bio cenjen u javnosti, imao je
svoju vrednost. Onaj ko je bio najjai, najvetiji, najlepi, najreitiji, je najvie i cenjen. Iz ovog
isticanja nikle su, s jedne strane, sujeta i prezir, a s druge strane, stid i zavist, dok je vrenje,
nastalo od ovakvog kvasca, proizvelo jedinjena opasna po sreu i nevinost. Iz tog odnosa meu
ljudima je postepeno poeo da se formira odnos potovanja, koji je jako bitan, jer je preutno
uveo u zajednicu kodekse moralnog ponaanja koje se ticalo potovanja uspenih, a svako
nepotovanje pomenutih je za sobom nosilo i neku vrstu drutvene osude, svojevrsne sankcije
koja je u oveku izazivala ponienje. Upravo u tim odnosima ponienih i uvreenih, s jedne
strane, i uspenih i nadmenih s druge, Ruso vidi osnovu za krvave sukobe. Takodje, upravo u
ovoj taki dolazi do glavnog razlaza imeu Rusoovog i Hobsovog poimanja prirodnog stanja, jer
Ruso smatra da je ovakvo stanje rata izvedeno i da je ve daleko od prirodnog stanja, dok je
Hobsu to stanje poetna taka teorije, pa Ruso kae da pojedinci nisu mogli da uvide koliko
su oni (ljudi u stanju rata prim. aut.) daleko od prirodnog stanja, pa su pourili da zakljue
kako je ovek po prirodi svirep i kako je potrebna policija da ga kroti za jedan dan bitke
poinjeno je vie zloina i vie strahota, nego vekovima za vreme prirodnog stanja. Takvo stanje
anarhinosti, opteg haosa, u kome je svako svakome bio vuk, moralo je biti na neki nain
ureeno, i tu dolazimo do nastajanja zakona, odnosno, upravne vlasti, druge kljune kategorije u
odaljavanju od prirodnog stanja i slobode, kojeg Ruso navodi kao konanog utemeljivaa
nejednakosti. Ljudi su se nali tada pred velikim paradoksom: Svi pohrlie u susret svojim
okovima, mislei da e im oni obezbediti slobodu. Bilo je potrebno da ljudi rtvuju jedan deo
svoje slobode koju bi preneli na suverena zarad svoje sigurnosti, pa su se obavezali na potovanje
svih pravila koja bi zakonodavac doneo,a s druge strane, pored toga sto bi suveren trebao da titi
ivote svojih graana, bilo je neophodno da se ogranii u mogunosti da ih tlai. Tako je nastao
ugovorni odnos izmeu suverena, s jedne strane, i naroda s druge, svojevrsni drutveni ugovor,
odnosno drava. Tu dolazimo do jednog od kljunih problema o kojima pria Ruso, o problemu
suverena, odnosno, kome poveriti vlast, jer, kome god da se poveri vlast, taj e biti u nadreenom
poloaju u odnosu na onog kojim vlada, a time e se otvoriti mogunost da se nejednakost
utemelji na nivou drutva, jer bi bogatiji postali jo bogatiji, jai jo jai, a siromaniji sve
siromaniji. Tu Ruso nepobitno biva pretea kasnijih socijalista i teorije klasnih sukoba, i
nesumnjivo da su veliki deo njegovog uenja preuzeli teoretiari egalitarnog socijalizma.
Ovakvim klasnim jazom su ideali slobode i jednakosti iz prirodnog stanja srueni, a forme vlasti
koja se formira drutvenim ugovorom su, po miljenju Rusoa, samo vee ili manje zlo. Najvee
zlo je vlada jednog oveka, kraljevina, jernejednakost koja se ispoljava izmeu voa i naroda,
osetie se ubrzo i meu pojedincima i dobie razne oblike. Ovakvo vienje kraljevine je Ruso

verovatno izneo kao direktan napad na tadanjeg kralja Luja XV i socijalnu nejednakost u
tadanjoj Francuskoj, praktino pozivajui narod na revoluciju, a to se moe primetiti u neto
skrivenijoj formi i u reenici na poetku Porekla nejednakosti, u kojoj poziva na vraanje u
prirodno stanje: Nezadovoljan sadanjim stanjem iz razloga koji tvojim nesrenim sledbenicima
nagovetavaju jo vea nezadovoljstva, moda bi hteo da se vrati! Takva bi tenja sluila na ast
tvojim precima, savremenici bi je osudili. Druga opcija vladavine je vlada nekoliko
njih, plemstva, a trea, ujedno i vlada koja je najblia prirodnom stanju, samim tim i najkorisnija
za ljude, je narodna vlada. Prve dve ine podanici, a treu graani. Na kraju dela O poreklu i
osnovama nejednakosti meu ljudima Ruso zavrava reima: Protivno je zakonu prirode, pa
ma kako on bio shvaen, da budala vodi pametna oveka, da dete nareuje starcu i da se aka
ljudi gui u izobilju, dok izgladnelo mnotvo nema ono to mu je najpotrebnije. Ruso nekoliko
godina posle Porekla nejednakosti, 1762. godine, izdaje Drutveni ugovor u kome razvija
svoje uenje o nejednakosti i oblicima vladavine (samo delimino ga revidira), kao i Emil u
kome objanjava na koji nain je mogue zatititi prirodnog oveka od lane civilizacije, ali se
tim delima ovde neemo baviti.
Rusoov reakcionizam i razoaranost civilizacijom, i pored idealistikog i utopistikog prizvuka
koje njegovo uenje sadri, ne ostavlja ravnodunim ni najtvrdokornijeg realistu. Njegova
ingenioznost, poetinost i diogenski duh, s jedne strane, bude u tadanjem, a nita manje i
sadanjem oveku, oseaj pogrenosti i otuenosti, drutvene iskvarenosti i duboke krize morala,
a s druge strane, budi u ljudima revolucionarni naboj i beskompromisnu elju za promenom. U
svoju filozofiju, Ruso je ugradio sebe, jer je on sebe nazivao ovekom Prirode. Ruso ostaje
jedan od najgenijalnijih i najuticajnijih pisaca koji su ikad stvarali