Deo II

Krize identiteta mukaraca

reber, Vajninger, Hofmantal

I
Polne razlike i bisexualnost
Tri velike tvrdnje deeper self protiv nestalnosti psihikog ega okeanski oseaji misticizma,
univerzalna apercepcija od genija i kosmogonijska narcisoidnost imaju jednu zajedniku stvar. Sva
tri modela su to u svojim studijama D. W. Winnicot naziva sposobnost da budemo sami, naziva
orgazam ega, zadovoljstvo slino ekstazi koja oznaava vrhunac intervencije na zadovoljavajui
odnos sa egom. Odrasli mogu da iskuse ovo stanje u estetskom zadovoljstvu ili kroz prijateljstvo.
Srena igra deteta korespondira tom iskustvu: moe se onda uporediti sa uzajamnim dejstvom
bisexualne ljubavi.
Da mukarci i ene imaju predispoziciju da bisexualnost nije nova ideja, bilo izvan ili unutar
psihoanalitikog polja. Ako pokuamo da uporedimo i kontrast isto muke i enske elemente vis-avis, objekat odnos, moemo zakljuiti da mukost ima dvostruki smisao od aktivno se odnosi na, ili
su pasivno povezani sa to moemo da odnosimo na instinktni nagon dok je isti enski element
povezan sa grudima ili sa majkom u veoma razliitom nainu: beba postaje grudi (ili majka), a
objekat zatim postaje subjekt, ali bez ikakvog instiktivnog nagona. Ova povezanost isto enskog
elementa ka grudima opisuje ideju subjektivnog objekta, to jest, objekat koji jo nije odbaen kao neegovski fenomen. Iz ovakvog iskustva subjektivnog objekta doi e do objektivnog subjekta, stanje
oseanja koje formiraju svest o identitetu. Dakle, Ne moe biti oseanja selfa bez oseanja
sopstvenog bia (no feeling of self can be constructed which does not rest on the feeling of being).
Ovaj oseaj dolazi pre postati jedno sa jer jo uvek nije imao nita osim identiteta . . . Ovo prvo
iskustvo oznaava poetak svih identifikacionih iskustava koje e tek uslediti.
Tako da moemo dovriti tradicionalnu koncepciju, usvojenu od strane Frojda, prema kome
mukost=aktivan, enskost=pasivna, naglaavajui da enskost=postojanje. Upravo ta ukorenjenost,
s obzirom da, mukarac zavidi eni jer misli moda pogreno da je enski element oigledan. I
Vinikotov zakljuak je da kada je enski element u bebi (deaku ili devojici) ili pacijent otkrije
grudi, to je sopstvena linost koja je pronadjena . . . Nakon to uradi ili mu urade. Ali prvo to mu
urade.
Slabost naune i tehnike civilizacije je otkrivena oseajem ka gubitku postojanja i pokuaju da se
vrati izvorna zajednica self' i sveta, mikrokosmos u harmoniji sa celim. Naa kratak osvrt Vinikotu
pomae nam da razumemo zato se, dosta prirodno, individualni identitet krize prenosi u krizu
mukog elementa i nostalgiju za izgubljenim enskim elementom igzubljen kao izgubljeni raj.

Nostalgija za enstvenost
To je bila reakcija na moderni uslov koji je Frojd kritikovao na poetku svojeg eseja, Civilizacija i
njena nezadovoljstva. Kako da objasni oseaj povezanosti izmedju subjekta i sveta oko njega? Od
nejasne percepcije vladavine linog identiteta izvan ega? Ali su spoljne granice ega samo proterane
kao i povremeno kada smo pod uticajem ljubavi kao i kroz odredjene mentalne bolesti. Takodje to
moe biti dalje seanje na prvo doba ivota, kada beba nije mogla da pravi razliku izmedju svojeg ega
i spoljanih objekata: elje za obnavljanjem neogranienog narcizma. Medjutim, Frojd nije mislio da
je ovakav okeanski oseaj od sutinskog znaaja za religijska oseanja: Bilo mi je vrlo teko da
radim sa ovako skoro nematerijalnim kvalitetom, dodao je. Poto je odbio taku gledita Romana
Rolanda (koji figurira u ovoj debati samo kao predstavnik jednog senzibiliteta koji je nastao u fin-desiecle misticizmu), Frojd je pronaao mesto za klasini koncept religijiskih potreba kao zavisnost i
kao zahtev za roditeljsku zatitu. Tako da Frojd jo jednom uporedjuje zakon oca sa maternjim
modelom. Lek bi imao cilj da uvrsti ego i da ukroti uticaje tako to bi upravljao njima kroz logotipe
rei: skroz suprotna ideja u odnosu na dekonstrukciju granica ega i da se tako obnavlja njegov dodir
sa ne-egom. U modernom drutvu, gde psihoanaliza igra znaajnu ulogu, Frojd osporava kulturne
vrednosti primitivnih gozbi koje slave dionizijske drave. Ovo vrlo verovatno moe biti razlog zato
se uvek udaljavao od Nieanizma i od uticajnih pisaca moderne knjievnosti.
Godina 1903 je doekala izdanje dve knjige predodredjene za izuzetnu popularnost, obe posveene
krizi mukog identiteta: Daniel Paul reberova Memoari neuropate (Memoirs of a Neuropath) i Oto
Viningerova knjiga Sex i karakter (Sex and character). Prva knjiga je autobiografski prikaz onoga
to je Frojd smatrao tipinim sluajem paranoje. reberov muki identitet je propao, postao je ena i
ubrzo je postao ubedjen u proroke vrednosti svojeg iskustva: njegova kastracija je nagovestila
obnavljanje oveanstva. Vejninger, to se tie ovog dela, je otkrio nerazmrljivu konfuziju mukog i
enskog u savremenom oveanstvu. Ova bisexualnost kulture ga je zgadila estoko kada je shvatio
da je zapravo enski element taj koji je dobijao na snazi a muki strmoglavo padao sve vie. Vejninger
je zbog toga obeao da se istrajno bori protiv svega feministikog to je mogao da pronadje u kulturi i
u sebi. Ubio se est meseci nakon to je knjiga izdata, sa 23 godine, oktobra 1903. Karijere ovo dvoje
individua su spektakularne ilustracije pod im ja ovde smatram krizu mukog identiteta.

II
Feminizacija doktora rebera
Godine, 1884-5, Danijel Paul reber se uputio kod Flajziga, psihijatar iz Lajpciga, za prvi tok
tretmana hipohondrije. Godine 1893, imao je pedeset godina i njegovo imenovanje vane dunosti
Predecnika apelacionog suda u Drezdenu je oznaena kao dobar profesionalni uspeh. Profesionalne
dunosti koje su mi prenesene su bile ogromne . . . tako da ve posle nekoliko nedelja sam poeo da
patim od intelektualnog prenaprezanja. reber je sanjao da e se njegova nervozna bolest ponovo
javiti, i jednog jutra dok sam jo bio u krevetu . . . osetio sam senzaciju koja je ostavila jednistven
oseaj na mene kada sam razmiljao o tome, nakon to sam se skroz razbudio. Ideja je bila da je vrlo
mogue i vrlo prijatno biti ena tokom odnosa. Par dana kasnije, otiao je u Lajpcig da prisustvuje
psihijatrijskoj klinici profesora Flajziga.
Ovo je bio poetak njegovih zadivljujuih iskustava. Prvo je otkrio jezik nerava:

Izvan normalnog jezika ljudskih bia, takodje postoji i vrsta jezika nerava, koju ljudi u
normalnom stanju i ne mogu da osete i nisu je svesni. . . Ove rei se izgovaraju u tiini
(kao u misaonoj molitvi, kojoj su vernici podsticani sa govornice), to jest da ovek
podstie svoje nerve da proizvode vibracije koje odgovaraju eljenim reima.

Prvo, reber je mislio da su njegovi nervi manipulisani od strane profesora Flajziga, koji je
uzurpirao akciju boga sam Bog koji normalno ima mo da pokree stvari, protiv volje individualca,
boanski zraci koji su oslobodili jezik nerava.
Ali reber je uskoro dao ostavku na tedenciju, neodovojiva u univerzalnom poretku, prema lienju
mukosti [Entmannung] bia koje dolazi u krajnji kontakt sa ovim zracima. Za plan kojim je
upravljao univerzum ime je dozvolio mogunost obnavljanja ljudske rase u sluaju neke katastrofe
koja bi unitila oveanstvo. Jedan preiveli wandering Jew, bi morao biti kastriran i pretvoren u
enu kako bi doneo decu na svet. reber je znao da mu je sudbina da bude ba taj poslednji ovek
nakon konane propasti kulturne i moralne dekadencije koja je smanjivala Zapad. Jedna od njegovih
vizija mu je pokazala poseban grob krize koje utie na Nemce, naruito Protestante, koji su vrlo
verovatno prva rtva kraja sveta ukoliko se neka osoba nalik ratnom heroju ne pojavi i odbrani ih.
reber je ujedno bio zabrinut za uspon Katolika, Judizma i Slovena.
U isto vreme, shvatio je da je svet spao pod uticaj lepre i kuge. Govori lepra orientalis, lepra
indica, lepra hebraica, lepra aegyptica, i o plavoj kugi, braon kugi, beloj kugi I crnoj kugi. Tokom
ovog vremena, reberova enstvenost se znaajno ubrzala, ali ostaci njegove prole linosti i dalje su
bili aktivna: Jezuiti, van svake sumnje je da su due prolih Jezuita, pokuale u nekoliko navrata da
usade jo jedan nervni upravlja u moju glavu to bi izmenilo moju svestnost o sopstvenom
identitetu; unutranjost moje lobanje bilo je prekriveno novim vratnim membranama da mi zamrlja
seanje na real self. Ali bez trajnog uspeha.
Juna 1894-te, reber je prebaen na kliniku doktora Piersona i iskusio najneverovatniji poremeaj
nad udima. Na kraju meseca opet je prebaen, ovog puta na Sonetejnovu kliniku. U ovom trenu
reber je preduzeo postupke povodom njegovog sexualnog preobraaja: njegova kastracija se
okrenula od svojeg pravog cilja i iskoristila ga kao ponienje. Zraci su ak otili toliko daleko da su
mu se rugali kao Gospodja reber. Borio se protiv feminizacije u sebi. Ali novembra 1895 desila se
obrtna taka u njegovom ivotu:

U to vreme, znakovi moje feminizacije na mom telu su postali tako jasni da vie
nisam mogao da zaludjujem sebe o imamentnom cilju emu je sve ovo vodilo.
Tokom noi samo predhodi, da nisam mislio da je potrebno da se suprostavljam van
svoje volje, sluajui impulse mukog ponosa, moj muki polni organ bi se zaista
povukao, tako je blizu bilo udo tog dostignua.

Pohotni oseaji reberove due su postali toliko jaki da je oseao u njegovim rukama, akama, onda
njegovim nogama, grudima, zadnjici i svim ostalim delovima, senzaciju enskog tela:
Posle toga vie nisam sumnjao da naredba sveta je naredjivaki zahtevala moje
lienje mukosti, svidelo se to meni ili ne, i kao posledica toga vie nisam mogao
razumno uraditi nita sem da se pomirim sa svojom idejom metamorfoze u enu.
Posledica mojeg lienja mukosti mogla bi oigledno biti nita drugo nego oplodnja
za stvaranje novog oveanstva . . . Od tog momenta zamarirao sam pod bojama
enstvenosti.

Nekoliko poglavnja prati radnju u emu reber daje kratke opise zvune senzacije koju je doiveo,
jedinstven jezik koji je govorio sa njim, zatim njegovi kosmogonijski i teoloki koncepti, i na kraju
bliski odnos koji je stvorio sa svetskim poretkom, bogom i samim sobom. Bojei se da sumnju ne baci
na njegov opis, pozvao je svoje kritiare da dodju i sami utvrde njegov preobraaj.
Poslednje strane reberovih memoara su samo opravdanja. On je, objanjava, izgubio nita manje
nego obziran moral koji ga je razlikovao pre njegove bolesti. Pohotni oseaji njegove due su mu
priznati za spasenje ljudske rase, a ne zbog njegovog sebinog zadovoljstva. On je kao krstai koji su
pisali na njihovim barjacima Boija volja. ta e postati od njega? Bog bi bio u prilinim
potekoama ako bi reber umro.U svakom sluaju, sve do smrti verovatno nepredvidjena on
osea da je predodredjen za velike stvari. Nema sumnje da e ga tribunal osloboditi i da e
oveanstvo potovati njegovo muenje kao to su uradili i za Isusa Hrista.
Godine 1900, Dresdenski tribunal je proglasio da reber nije odgovoran za sopstevne postupke, te
su ga zatvorili. Izmedju oktobra 1900 i juna 1901 je reber zapisao veinu njegovih Memoara, koje
su prvobitno namenjene da ubede magistre u njegovo duevno zdravlje. Godine 1902, pritvor mu je
ukinut. reber je napustio utoite i vratio se svojoj porodici. Objavljivanje njegovih Memoara nije
izazvala veliko interesovanje, te je njegova porodica uklonila neprodata izdanja iz prodaje. Novembra
1907, opet je zatvoren u psihijatrijsku kliniku Lajpciga. Umro je Aprila 1911. Te iste godine, Frojd je
izdao njegov najvaniji esej na rebera, takodje je i Jung izvrio neka prouavanja na istu temu. Od
tada reberov sluaj je smatran jednim od najveih klasika u analima psihoanalize i psihijatrije. ak
Lakan je napravio stalnu referencu na to, iz njegove teze O paranoinoj psihozi i njenim odnosima s
linou iz 1932 godine, do njegovog seminara o psihozi iz 1955-6 godine. Medju sjajnijim
tumaenjima eseja nezavisno od psihoanalize moemo spomenuti Masa i mo od Elijasa Kanetija.
reberova psihoza je uznemirujua parodija na knjievnu prezentaciju depresonalizacije i
misticizma narcistikih rekonstrukcija deeper self koje smo uvideli figuriui Hofmantala, Rilkea i
Lu Andreas-Salome. Kada je govorio o Jeziku nerava koje je uo od samog poetka bolesti, reber
je koristio argon koji je mnogo u modi izmedju njegovih savremenika: vrlo dobro je obaveten o
sadanjem stanju psiholokog i psihijatrijskog istraivanja, te njegovi memoari svedoe o bliskom
itanju (na primer) Kreplina. Tako da nema nieg zastraujueg o izjavama o familijarnoj slinosti
izmedju reberovih vizija i Herman Bahrove izjave na nervoznim formulacijama modernih umetnika .
. . to se tie rebera, tmurna predskazanja o dekadenciji ljudske rase i smaku sveta, seaju se
literaturnog govora o dekadenciji koju, kao to reber zamilja, karakteristino transformie linu
krizu u generalizovan Kulturkritik.
Sindrom depersonalizacije, dislokacija self, rangiraju rebera sa muenjem ka unrettbares Ich. S
druge strane, njegov sluaj nam daje bolji uvid u jednu esencionalnu dimenziju dekonstrukcije self,
na primer u Hofmantadovim karakteristikama. Identitet izgubljenog narrow self je vrlo esto
identitet povezan sa mukim elementom, dok other states na koje tei (misticizam, genije, narcizam,
punoa) reaktiviraju enski element. Da bi se opisala povrna i osetljiva linost, koju je zbrisala
njegova psihoza, reber je koristio sugestivni izraz fluchtig hingemachte Mnner. Ovo su bili sestre,
straari i doktori koji su stanovali u reberovom novom psihijatrijskom univerzumu i kojeg se
srdano prezirao. Ali dekonstrukcija Mukog identiteta self , nije mogla a da se ne upozna sa
zaraznim otporom iz nesvestnosti, koja je u reberu postala toliko jaka u jednom trenu da je odlueno
da ga ostavi trenutno na muku stranu. Frojd je imao neto da kae u ovoj epizodi protesta
mukosti u smislu dato od strane Alfreda Adlera.

Hofmantalova Pria 672 noi

U ovom kontekstu moemo da ponovo proitamo Hofmantalovu Priu o 672 - oj noi (1895) kao
priu o krizi sexualnog identiteta u mukom subjektu koji je, u svom rastuem strahu, napadnut od
strane enstvenosti. U veini najprihvaenijem tumaenjem, od Riarda Alevina, ova pria je nova
parabola na temu resturacije esteta egoista i zatvorenika u njegovom vetakom raju povratak u
stvaran ivot: sin od trgovca se vidi kao brat Klaudiju u Der tor und der Tod , strgan od svojih snova
od strane komandovane sile ivota, koja ga kanjava tako to se javlja pred njim u obliku smrti.
Varijanta ove interpretive eme poprima oblik bajke kao pria o crisis of maturity' u umetniku ili
pesniku, koji mora da umre prema njegovom estetskom pre postojanju (Hofmantadlov izraz), gubei
svoj deji genij mistine intimnosti sa svetom, ako eli da napreduje kao odrastao i stekne stabilan
identitet. Ali takva itanja ne objanjavaju adekvatno zato voyage of initiation' preduzeto od strane
sina trgovca, uzima oblik plaljive none more, pravi silazak u pakao, kako Marsel Brion
objanjava.
Heroj ove prie je savren primer narcistine linosti: Ne zadugo nakon to je napunio dvadeset i
pet godina, mladi sin od trgovca, vrlo zgodan, bez oca i bez majke, shvata da je ivot u svetu i drutvu
veoma neukusan. On vie uiva u usamljenom postojanju u drutvu svojih prijatelja, i ne moe da
trpi prisustvo ene. Provodi vreme vodei rauna o svom telu i njegovim lepim akama, njemu je
sopstveni lik u ogledalu izvor velikog ponosa. Njegov unutranji dekor rivalira des Essientes; tepihe,
vazne, lampe, razbareno drvo i ornamenti koji ukraavaju eho oblika sveta; U ovim prepletenim
ukrasima on spoznaje zaaranu sliku prepletanih uda sveta. On spoznaje stvarni ivot u knjigama i
poeziji, i njegova estetinost kulminira u njegovoj glavi prelepu smrt:On bi govorio Tvoji koraci
te vode na mesto gde mora umreti, i video bi sebe, prelep kao kralj izgubljen u lovu, medju udnim
drveem ka neverovatnoj i nepoznatoj sudbini.
Ima etiri sluge. Jedna je starija ena, jednom njegova medicinska sestra, koja zamenjuje ulogu
izgubljene majke; a tu je i devojka od osamnaest godina, koja donosi tacne voa i kolae na njegov sto
svakog dana. Ona je inkarnacija enstvenosti, atrakcije koju je sin trgovca uvek pokuavao da
izbegne: ovo ensko telo mu je delovalo kao jezik predivnog, zatvorenog sveta. A onda tu je i jedini
ovek u njegovoj pratnji, sluga kojeg je upoznao na prijemu datog od strane Persijskog ambasadora,
koji ima izuzetno jake homoseksualne privlanosti ka sinu trgovca: Pokazuje retku vezanost za svog
gospodara, oekujui njegove elje i intuitivno predpostavlja ka njegovim sklonostima i odvratnosti,
tako da kasnije oseti sve veu sklonost ka njemu.
Prva velika smetnja u postojanju trgovakog sina je prouzrokovana od strane mlade devojke kome,
ispunjavajui obeanje njegovoj staroj gospodarici, prua utoite u svojoj kui. Ova devojka, starosti
jedva petnaest, mu deluje nadureno i neshvatljivo. Zato se baca kroz prozor u momentu besa kako bi
se povredila? Kada pridje njenom krevetu, primeuje deju uznemirenu facu:
Iznenada je otvorila oi, uputila je hladan neprijateljski pogled ka njemu, i onda,
stiskajui njene usne sa besom trpei bol, okrenula se licem zidu, tako da je leala
na povredjenoj strani. U tom trenu, njena modra faca poprimila je zelenkastu
nijansu, izgubila je svest, i pala kao mrtva nazad u njenu staru poziciju.

Pravi bes ovog dejeg besa nije otkriven sve do drugog dela prie. Nakon to je dobio pretee
pismo, sin trgovca je takodje osetio divlji bes i shvatio po prvi put ono to ga je uvek ljutilo kao dete,
nestrpljiva ljubav njegovog oca za njegova sticanja, o bogatstvu to se rasplamsavala ispod bogatstva
njegove porodice, prelepa bezoseajna deca, koja su bila objekti svih njegovih potranji i brige. To je
bio isti bes koji je naterao devojku da skoi kroz prozor: ljubomora deteta koje se osea odbaeno od
strane oca (ili oeve zamene) u korist njegove druge bezoseajne dece, kolekcionarske stvari vrste
koje sada ispunjavaju kuu trgovakog sina kao to su nekad ispunjavali oevu radnju. Sin trgovca je
osetio isti bes prema ocu; devojka je duplikat njegove slike. Nasilje koje je nanela sebi, i koje nije

mogao da razume, korespondira nasilju koje on nanosi na sebe tako to se poredi sa likom njegovog
oca i suzbija njegovu elju da se vrati u detinjstvo, to bi takodje bio povratak na maternju, ensku
sferu.
Na poetku drugog dela prie, shvatamo da estetska kolekcija lepe bric-a-brac i umetniih dela
duguju njihov emotivnu vrednost poistoveenosti sa ocem. Ali ve due vreme, sin trgovca sumnja u
ovakav nain ivota njegovog oca: On osea uzaludnost stvari koliko i njihovu lepotu; misao o smrti
ga nikad nije napustila. Poistoveenost sa ocem uzima oblik megalomanijskih snova velikog kralja:
Sin od trgovca zamilja sebe kako umire kao kralj na lovakoj stazi, i uiva u itanju slavne istorije
ratova velikog kralja jednom davno. Uskoro, ovaj veliki kralj je eksplicitno reeno oeva figura:
razumeo je deji bes prema ocu koji je pruao vie naklonosti prema njegovom bogatstvu nego prema
njegovoj deci, heroj shvata da veliki kralj od davnina bi umro da su mu carstva koja je osvojio
oduzeta.
Medjutim koliko god da sin trgovca se poistoveuje sa oevom figurom velikog kralja, njegova
svest o sebi ostaje ekstremno kraha. Prisustvo njegovih sluga uznemirava njegovu samou: oni su mu
se ulaguju kao psi, i mada je retko kad razgovarao sa njima, i dalje je oseao da ele da ga slue
dobro. Tako da je poeo da razmilja o njima sa vremena na vreme. Njegova uznemirenost se pretvara
u pozitivnu fobiju tokom sledeeg leta, u seoskoj kui gde se smestio sa svojim slugama; on veruje da
ga oni pijuniraju, i ne moe da misli ni na ta drugo: Osetio je da ive mnogo jae, mogo
intenzivnije nego on. Ponekad je oseao tihu nenost ili odredjeno udjenje za svoje ljude, ali su mu i
stvarali misterioznu bol.
Vie od jednog puta (u njegovim napomenama u Sex i Linost i u pismu Stefanu Grussu),
Hofmantal poredi ovu unutranju slabost sina od trgovca sa Kejtsovim citatom, zapisan u 1818:
Kada sam u sobi sa ljudima ako sam ikad slobodan da spekuliem na stvaralatva mojeg mozga, onda
'not myself' odlazi kui ka 'self', ali identitet svih u sobi poinje da me suzbija, tako da sam u vrlo
kratkom roku uniten [sic]. Prema Kejtsu, i kroz njega do Hofmantala, ova krhost ega je
karakteristika poetskog genija, otvorena svetu i svim drugim ljudima, ista oseajnost.
Pominjanje Otoa Vajningera dozvoljava nam da razjasnimo ta tano utie na sina od trgovca. Par
strana posle njegove analize genija i njegove teze prema Kejtsu (u Sex i Linosti), Vajninger tvrdi da
apsolutna ena . . . nije svesna njenog sopstvenog identiteta. Ovo ini enstvenost i genija udno
slinim. Dalje, u stvari, Vajninger odlazi tako daleko da prizna majinstvo kao inferiornu vrstu genija.
Kreativni genij, zbog krahosti prema 'self', je zapravo duboko feminiziran. U prvom delu
Hofmantalove prie, sin od trgovca je rastrgan izmedju njegovog poredjenja sa oevom figurom (u
njegovim fantazijama veliki kralj i njegova ljubav za divne stvari) i dislokacije, to jest, feminizacije
ega u prisustvu njegovih sluga. To je razlog zato ga inspiriu sa manifestacijom fascinacije i
odbijanja, dok on osea na neki nain homoseksualnu povezanost sa njegovim persijskim slugama.
ta je narcis pronaao u ogledalu bila je ensko lice:
Kada je ugledao devojku u nakrivljenom ogledalu; ona se kretala kroz susednu sobu na
neto viem nivou; u ogledalu, medjutim, ona je prilazila k njemu iz najdubljih dubina . . .
Ono to je nosila sa tolikom tekoom i sveanou bilo je . . . lepota njene glave sa
mranim ukrasom, ivo zlato, rana izmedju dve velike koljke sa obe strane njenog
glatkog ela, kao kraljica koja kree u rat.

ena ratnik koju je narcis video u svom ogledalu je shvaena kao pretnja, agresija. Posle toga
zapoee masculine protest' protiv enske privlanosti. Nemoan da izdri fiziko prisustvo njegove
sluavke, sin od trgovca izlazi iz kue i pokuava da se smiri traei strpljivo cvet iji izgled i miris,
ili zain koji je prolazno mirisao, su takvi da bi mu oni, samo na tren, podarili miran arm koji je
dolazio od njegove sluavke, koja ga je uznemirila i oduzela mu mir. Cvet i aroma biljke su samo

fetii sa kojima pokuava da maskira enstvenost tela koje pronalazi kao uznemirujue.
Pria se okree na jednom dogadjaju: sin trgovca dobija zanimljivo pismo.
Pismo nije sadralo potpis. On je nejasno optuio svog slugu da su poinili, u kui njegovog
predhodnog gospodara, persijskog ambasadora, uasan zloin. Nepoznati pisac izgleda da gaji nasilnu
mrnju prema slugama, i pretio mu je u vie navrata. Narator ne otkriva nita vie o zloinu o kojem
su sluge optuene, o pretnjama, ili o piscu pisma. To je poruka sinu trgovca od strane njegove same
podsvesti? Da li je zloin sluga to to bude homoseksualne elje u svojem gospodaru? Da li je pismo
pretnja ili enstvenost, optuba homoseksualnosti? Kako god, bacilo je sina od trgovca u stanje
ekstremne panike.
Pisci Bajke su skolni spekulacijama na znaenje ovog preteeg pisma. Najznaajniji komentari su
Eugen Veberovi, koji se prisea da mladi Hofmantal je napisao priu godine sudjenja OskaraVajlda.
Godine 1895 Vajld, koji se vraao sa putovanja u prisustvu njegovog prijatelja, Lorda Alfreda
Daglasa, pronaao je uvredljivo pismo u njegovom klubu od prijatelja njegovog oca. Vajld je
brzopleto odveo oca na sud, ali ishod je bio uasan za njega: osudjen je na dve godine zatvora zbog
nemorala. Sudjenje je sprovedeno na prolee, a novine, u Vijeni kao i bilo gde drugde, su pratile
budno. Prvi redovi Bajke su zapisani u aprilu 1895 godine. To je van svake sumnje pravi razlog
pisma koje je Hofmantal napisao svom ocu 9 avgusta: U prii nisam zainio nita vie nego to
sam mislio od bilo kog novinskog traa. Prikazan u ovom svetlu, poruka adresirana sinu trgovca
vrlo mogue moe biti slina vrsta pisma koju je dobio Vajld.
Sin trgovca naputa kuu u pokuaju da sredi stvari. Pria zatim menja brzinu. Dok prvi deo
opisuje tromo postojanje i mislilako stanje misli heroja, brza sukcesija dogadjaja nastaje,
zavravajui katastrofom. Stvari se deavaju u poslunosti prema uzronosti koja je kako zapovedaka
tako i misteriozna. Inspiracija vodi heroja u najgore delove grada, ulice prostitutki i medju straare?
Njegova radoznalost lutanja kroz grad, nas podsea na Ahenbaha, heroj Smrt u Veneciji(Death in
Venice), lutajui kroz stare, kugom zaraene ulice Venecije, savladan homoseksualnim nagonom.
Artur nicler, koji je bio jedan od prvih koji je proitao Hofmantalovu priu, odgovorio mu je u
novembru 1895 godine: Pria . . . se kupa u plaviastom pononom svetlu, sa misterioznim, napola
skrivenim tranzicijama, jedinstvo meavine preciznosti u izvesnim detaljima i slabosti u posebnim
stvarima to je tako karakteristino za snove. im sam video avanture u snovima sina od trgovca,
shvatio sam ih vrlo driljivim. Dorin Kohn, koji je shvatio nicela bukvalno, je predloio da drugi deo
prie JESTE san, iji su elementi pozajmljeni iz stvarnosti koja je opisana u prvom delu.
Ovaj pristup bi mogao objasniti zato drugi deo se pretvara u fantaziju. Prema analizama Cvetana
Todorova, fantazija je u stvari stvorena itaoevim oklevanjem i nesigurnosti: dogadjaji koji ne mogu
biti objanjeni zakonima u svetu koji poznajemo mogu uivati ludila, snove, ili nadprirodno. to se
tie lutanja sina od trgovca, fantazija je savrena ilustracija analize predpostavljena od strane Frojda u
njegovom eseju iz 1919 godine, Neoprezan(The Uncanny). U njemu on govori da jedna forma
neopreznosti je povezana sa temom ponavljanja povezanom sa kompulsijom subjekta da ponavlja
bolna i uznemirujua iskustva sa kojima ne moe da se izbori prvi put. I zaista, sin trgovca u prii
kree u potragu za enskim elementima koje nije mogao susresti u prvom delu prie bez strepnje.
arn ove kratke prie nakon moderne Hiljadu i jedne noi (Thousand and One Nights) je dobro
prilagodjen za naraciju upravljan putim zakona snova i nesvesnog. U njegovom eseju iz 1906 godine,
Thousand and One Nights, Hofmantal je napisao:
U mladosti naih srca, u samoi naih dua, navikli smo da se pronadjemo usred velikog,
misterioznog grada, preteem i primamljivom Bagdad, moda, ili Barsa. Zavodljivost i
pretnja su udno pomeani; naa srca su osetila uznemirujue udjenje i nostalgiju;
plaili smo se unutranje samoe, plaili smo se sopstvene izgubljenosti, ali ipak hrabrost
elje nas je skrenula i slala dalje niz put nae lavirintske staze.

Hiljadu i jedne noi putaju itaoca kroz Porta Orientis to je za Hofmantala u Vijeni, grad
Frojdovske psihoanalize: Porta Orientis koja vodi u taj misteriozni Orient, carstvo nesvesnog.
U njegovoj potrazi za materinskim, enskim elementom, sin trgovca odlazi u zlataru gde beril
smeten u dnevnom brou, mu zapada za oko. eli da kupi nakit za staru sluavku: Nesumnjivo je
neki dan video na njoj slian nakit od vremena njene mladosti. U prvoj skici prie, bro je namenjen
mladoj sluavki. Ba u zlatari narcis opet vidi svoju ensku stranu u ogledalu:
Misli su mu prazne, doputa da mu oko luta opet preko starevog ramena i osvetla na
malo runo ogledalo potamnelog srebra. Zatim, izlazei iz dubina unutranjosti
ogledala, lik devojke mu se prikazao, sa bone strane kao dve mrane glave bronzane
boginje; osetio je u istom trenu njen arm koji je zavisio u velikoj meri od ponznosti i
deje milosti, ija su ramena i vrat nosila glavu, glavu mlade kraljice.

Ovaj susret sa enskim elementom njegove sopstvene bisexualne prirode, koju je prvi put osetio kao
pretnju, agresiju, sada je zaarao njegovo detinjstvo.
Naputajui zlataru, sin od trgovca odluuje da prodje kroz dvorite, gde nestaje u misteriozni
predeo koji simbolizuje erotske nagone gde zadovoljstvo i smrt, oznaeni paklenim cveem, su
udnovato povezani jedno sa drugim: Sin trgovca je koraao brzo uza zid do najblie staklene bate,
uao je, i pronaao rasko narcizma i anemona retkih divnih vrsta. Korienje staklene bate kao
simbola sexualnog siromatva je prikazana od strane Rodera Bauera kako bi bila jednaka u fin-desciele literature, i opet je pronalazimo ovde. U Vajldovom Portret Dorijan Grej (Portret Dorijen Grej)
iz 1891, Dorijan Grej je ugledala pretee lice kroz okna staklene bate, prethodne rtve njenog brata,
Sibil Vejna. Sin trgovca je doiveo slian susret:
Prolazio je polako pored oknova druge bate kada je iznenada zadrhtao od straha.
Ljudska faca se pritisla na staklo i gledala ga je . . . Dete, koje ga je gledalo bez ijednog
pokreta miia, bila je zastraujue slina petnaestogodinjoj devojci koja je ivela u
njegovoj kui.

Kao ranije u prii, devojka je inkarnacija enske nevinosti oteene koenjem koja dri sina od
trgovca kao zatvorenika njegovog mukog identiteta. U momentu ulaska u enski raj, postaje opet
muitelj tog deteta, lika sopstvene potisnute enstvenosti. Bei, pun nervoze i zdrobljen oseajem
krivice. Pokuava da se vrati nazad, da razotkrije skrivni svet esteta i velikog kralja:
arko je eleo krevet. Sa dejom nostalgijom, mislio je na njegov ogromni, prelepi
krevet i sanjao o krevetima koje je veliki kralj samo za njega i njegove pratioce
napravio kada su venavali erke unitenih kraljeva.

Ova poslednja vizija trijumfa mukosti je ustvari obmana: u svom paninom letu iz enskog sveta, sin
trgovca se baca nazad u krajnje zverskom, elementu mukosti:
Za vreme dok je doao do niih zgrada koje su nastanjivali vojnici. Nije shvatio. Iza
zabranjenog prozora je sedelo nekoliko vojnika utih izraza lica i tunih oiju, koji su
mu upuivali neke rei . . . Ali nije razumeo ta su eleli od njega.

Ono to su vojnici uputili je bez sumnje bilo kad siledije osete enstvenost. Muka brutalnost koja se
skupljala u dvoritu u koju je sin trgovca uao su kao bedni osudjenici, zauzeti o konjima koji su
opisani kao runi, moni ali zastraujui, kao konji mesoderi horde varvara ukampovani ispred
imperatorove palate u Kafkinoj prii Ein altes Blatt (An Old Sheet of Paper). Jedan od ovih konja je
pokuao da zarije svoj veliki zub u rame oveka koji je kleao pred njim, briui kopito.
Ovo neodoljivo podsea na strah od konja koji je osetio Mali Hans, petogodinje dete iju fobiju je

Frojd prouavao 1909 godine. Konji su imali udan interes za malog Hansa u stanje koje je tek zapao,
ili otkrivanju anaomske razlike izmedju mukog i enskog. Strah da bude ugrien od strane konja
predstavljala je njegovu nervozu prema kastraciji, povezan sa fobijom ka eni. To je bio isti tekst koji
je Frojd, u napomeni, zapoeo prouavanje Vejningerovog sluaja.
Suoen sa preteim konjima u dvoritu baraka, sin trgovca osea sa uasom da je njegov muki
ego izbrisan:
U tom trenu, konj se okrenuo ka njemu, i gledao ga je, mrdajui svoje ui unazad i
obrujui oima uasno. . . Ispred ove uasne glave, sin trgovca je ugledao davno
zaboravljenu ljudsku facu . . . Znao je da je to namrten lik siromanog, runog oveka
kojeg je video, samo jednom, u oevoj radnji. Taj ovek se mrtio sa uasom, jer su
mu ljudi pretili, imao je veliko pare zlata i nije eleo da kae odakle ga je nabavio.

Uznemirenost od kastracije je neodvojna od lika oca: heroj se prisea secne koje, bez sumnje, podsea
kada je njegov otac uhvatio lopova i morao ga je izbaciti iz radnje. Ponienje krivca je poistoveeno
samo slomom omipotencije oca.
Sin trgovca se saplie i baca berilni bro pod kopita konja. Kupovina broa je zapravo bila potraga
za majkom, za enskom osobom, koja je ubrzo slomljena mukim protestom njegovog nesvesnog.
Odbacuje simbol njegove elje za enstvenou kao poraen neprijatelj koji baca svoje ruke pred
pobednikovim nogama, nadajui se milosti. Ali nema milosti: Nagnuo se; konja ga je ritnuo divlje u
prepone, i pao je ravno na ledja. Nije izbegao kastraciju. Umire alosno, jecajui kao malo dete, ne
od bola, ve od zabrinutosti, sa drhtavim zubima.
Za sina trgovca, unitenje njegove ueg narcistikog ega nije inicijacija prava koje e usloviti
povratku njegove potisnute enstvenosti i uivanju u totalnoj bisexualnosti. Zbog ovoga moramo
oekivati prestup Lorda andosa, koji se otvara enstvenosti (putem mistine fuzije) kako bi pronaao
spas za unrettbares Ich. Kada govori kako
Nisam mogao vie objasniti, razumnim reima, ta je ova harmonija koja je proa kroz
nas oboje ceo svet i mene njena plutajua neizvesnosti, niti kako je postala
perceptivna meni, kako bih mogao dati tanu indikaciju na unutranje pokrete mojih
iznutrica ili staza moje krvi.

andos zaista izgleda da ivi u stanju veoma uporedivom kao pohotljivost due koju je,
Seelenwohllust obeao reberu im se pomirio sa njegovim novim enskim identitetom.

reber i Kulturkritik
Veliki deo erberovih memoara zauzima blebetanje o nemakom proteatantizmu i Jevrejima.
Poglavlje sedam, u kojem kriza nemakog naroda, uspon katolicizma, judaizma i slovena, i izbijanje
epidemije kuge i leporze su vrlo povezani u jednom kontekstu, predpostavlja svojevrsni znaaj u tom
pogledu. Vajninger, iji Pol i karakter bi mogli da se nazovu silnim mukim protestom protiv
opasnosti feminizacije ega i kulture uopte, potvrdjuje blisku povezanost izmedju krize mukog
identiteta, straha od enstvenosti i sigurnu opsednutost: pad nemakog protestnastva, teko
uslovljenom mukou, nasuprot katolicizmu, koji je feministiki; povezanost izmedju jevrejaskog (ili
slovenskog) elementa i uoptene feminizacije; i teme fatalne epidemije, koja sintetie sve ostale
motive. Klaus Tevelit, kroz svoje istraivanje memoara, linih zapisa, sentimentalne udljivosti i

seksualnih avantura pionira Treeg Rajha (Ernst Jungera, Ernst von Salomona, Letov Orbeka,
Rozbaha i drugih), je pokazala da vojniko dranje svih tih mukih heroja je skrivala slab ego kojem
je pretio bolshevik tide ili judeo-capitalist filth koju su neprestalno meali sa likovima perverzne
enstvenosti.
reberov cilj moe biti definisan adaptiranjem Vinikotovih rei: kada enski elemnt u pacijentu
otkrije grudi, to je samopostojanje koje je pronadjeno. Pretvarajui se u enu (oznaavajui slobodu u
njemu potisnutog enskog elementa njegove bisexualne gradje), reber je traio poredjenje sa
majkom, omoguavajui ponovno rodjenje pravog mukog identiteta poeljno onoj fluchtig
hingemachte Manner iji je i sam bio uzorak sve do njegove bolesti. reber, u njegovoj ludosti,
pretvara njegovu enju u megalomanijsku viziju, da podari ivot Adamu i Evi preporodjenog
oveanstva, na taj nain se takmii sa bogom tako to bi rekreirao svet. Zaista, reber je bio zabrinut
idejom sopstvene smrti: kakogod da li bi bog mogao da uspe bez njega?
Ovo je kulminacija reberove psihotine narcistinosti. Ali uporedjene fantazije se mogu nai u
literaturi preokreta veka proeta sa post-Nieanskom filozofijom. Rilke, na primer, zapis iz 1898:
Umetnik ne ostaje neogranieno vreme na strani oveka. Kada umetnik agijlniji, dublji
spoznaje bogatstvo i kreativnu silu, kada iskuava o emu moe da sanja samo danas,
ovek vremenom bledi i umire. Umetnik kroz svakodnevnicu iskazuje venost.

U temi fuzije artistikog ega sa svetom koja se ponavlja esto u zapisima mladog Rilkea moemo
verovatno identifikovati elju da se ponovo ostvari primarna identifikacija ranog detinjstva povezana
sa enskim elementom.
Na kraju studija baziranim na veini delova reberovog sluaja, Rober J. Stoler zakljuuje da
oseaj mukosti i njene progresije u mukost su dosta manje vrsto ukorenjene u mukarcima nego
oseaj enskosti i enstvenosti u enama. Ako je ovo tano to je zato to mukarci imaju, od poetka
ivota, veoma intimnu, zajedniku vezu sa majkom:
ak i u najsrenijem mladom deaku, oseaj pripadnosti mukog pola prikriva vie
primitivno jedinstvo sa identitetom majke. U mladoj devojci, ovo isto jedinstvo samo
pojaava oseaj enstvenosti. . . Na dnu privlanosti predstavljena novom jednistvom sa
majinom enskosti uasava i pleni mukarce, to je pesma sirene. reberov sluaj ovo
jasno objanjava.

To je, ja mislim, ova privlanost-odbojnost koja je inspirisala veliki deo literature, umetnosti
Kulturkritik preokreta veka. Blisko se odnosi na krizu modernizacije, tumaena i iskuena kao previe
iskljuiva afirmacija vrednosti povezanih sa mukim elementom. Kada se Frojd, u Civilization and Its
Discontents, obavezao da definie ta je razumeo prema Kulturi, on je predpostavio jednostavnu
formulu koja bi definisala (kulturell) kao civilizovane i sve aktivnosti i resurse koji su koristni
mukarcima kako bi napravili zemlju korisnu za njih, koja ih titi od nasilja sila prirode, i ostalog.
Prema tome njegova lista civilizovanih vrednosti tei ka naunom i tehnikoj racionalnosti. Malo
kasnije on istie drugi fundamentalni aspekt civilizacije: to je pravilo zakona, kojoj svi (osim onih
koji nisu sposobni da pristupe zajednici) doprinose rtvu njihovih nagona, i koje (sa istom
rezervacijom) pruaju nita do brutalne sile.
Prema tom moralu, kodificiran kao zakon, je istog momenta asimiliran ovladavanju sopstvene
budunosti. Forjdove definicije su klasici, i ne ciljaju orginalnosti. Imaju zasluge koje jasno pokazuju
da Frojdova ideja o civilnim vrednostima se odnosi na muki element (ovladavanja nad objektom). To
je bila taka gledita koju je osporio estetski, kulturkritisch modernizam.

III
Vajninger, Arto i Kafka
Vajningerov Sex and Character se saima i sprovodi do ekstremnih zapadnjakih tradicija mrnje
prema enama, te njegova pisanja mogu biti prevedena kao simptomatino represivna, autoritarna
civilizacija zasnovana na principu muke dominacije itanje sredino na moje predhodne
prouavanja Vajningera. Ali u stvari Sex and Character ima toliko da govori o mukarcima koliko i o
enama, o uznemirenou mukosti koliko i o inferiornosti enstvenosti. Vajningerova antienstvenost
izdaje estoke kritike prema krizi mukosti to je upadljivo dokazana njegovim samoubistvom. Sex
and Character je vap za pomoi i ulaz slabosti.Vajninger mrzi samo ene (ili enstvenost) jer ih se
plai ili jer ima potisnutu enju da im se vrati. On trubi zakon patrijarhata samo kada se najvie
plai da vidi izricanje neeg novog i trijumfalno matrijaharno. On slavi rasko i okolnost mukosti da
izoptri njegovu osudu dekadence modernih mukaraca. Konano, on namee ideale genija, koju su
moda i mogli da ga oslobode od orsokaka Sex and Character tako to bi mu povratili harmoniju sa
ivotom, ali koja se ispostavlja da je protiv prirode.
Avgust Strajdenberg je posmatrao Vajningera kao bratskog genija. Godine 1903 u pismu upuenom
Arturu Gerberu, bliskom prijatelju Vajningera, itamo: Cinizam ivota je postao nepodnoljiv za
njega. Vajninger je odbijao kompromis na njegov idealistiki moral; moe se tako rei
Njegov ideal ljubavi poprima oblik braka srca, u kojem je telesni element prihvaen,
najvie, kao strast due. Ali ideal je konstantno potkopavan od strane kvazi-realizma. Ova
napetost stvara burujnost veoma osetljivom ka nepristojnosti i pornografiju. Ima cinini
osmeh na usnama.

Vajninger je besneo protiv hipokratije Kantovskog morala: sam Kant je imao velikih problema u
integrisanju brane sexualnosti u njegovu etiku, tolerisala ga je kao opstanak ivotinjske prirode u
doba praktinih razloga. Vajninger je nosio do kraja to znai do apsurda andjeoske tedencije
Kantijanskih etika. Njegova mistina potraga je bila potraga za istotom.
U toj meri, Vajninger je bio kao Anton Arto (Artaud), ludak koji je pljuvao na bilo koju enu koju
je sretao u koridorima ludare u Rodezu, a zatim se pompezno prekrtavao. Njihova oba rada (naruito
ako se obaziremo na Vajningerov Uber die letzen Dinge, On the Last Things) pokazuje iste fascinacije
kao astrologija, alhemija i okultno; ista potraga za jedinstvom, koja tei da se vrati u orginalnu
androgenost, stanje koje, kao to Arto pie u Helioglobale, spaja mukarca i enu, neprijateljske
polove, JEDAN i DVA, obeleja kraja kontradikcija. Vajningerov genij je bio muko-otac, niti ovek
niti ena. Artovih snova.
Iskustvo celovitosti koju je uivao Vajningerov genije-mikrokosmos moe biti uproen iskustvu
praznine, smrti u ivotu, to Arto naziva apetite for not-being: Usamljeni je osvetio zlo koje dolazi
iz enske tame, sili koju je nedavno ponovo izmislio. Sila kojoj je dozvoljeno da se odvoji mu je

vraena kao suprotna sila. / To je bila sila smrti. / Sva naa sudbina je sudbina smrti. Jedan ciklus
sveta je konaan. Odbijanje ene, kako u Arto tako i Vajningera, je zapravo odbijanje da se prihvati
da je u njemu neto uasno koje nastaje ali ne dolazi od mene, ve iz tame koja je u meni . . . i uskoro
to je sve to e ostati: bestidna maska od one koja grimasa izmedju sperme i pooh. On bi produhovio
telo, osvestio mukost, odbio njegovu povezanost sa ocem i majkom, iseao telo dok ne postane
isto, nezagadjeno, lien seksa i polnih organa: Ovo znai da e voe njegove smrti biti Higher
Initiation i da e sve to se odnosi na sexualnost biti spaljeno u ovoj vioj inicijiaciji, njena vatra koja
se menja u inicijaciju, tj spaljenje. Tako da bi se povratila apsolutna vrhnovna vlast mukarca.
Koliko i Artova, toliko i Vajningerova metafizika mrnja prema enama podsea na Franca
Kafku: ovog puta povezanost ima biografsku podrku, jer smo upoznati je da je Kafka imprisioniran
itanjem Sex and Character. Njegov uas ka sexualnosti je izraen sopstvenim dnevnikom iz 1913
godine: Snoaj smatra kaznu za sreu zajednikog ivota. iveti u najveoj moguoj akscezi, vie
estetski nego bilo koji neenja, je za mene jedini put kako bi se istrpeo brak. Ali zbog nje ? Pismo
poslato Mileni 1920 godine ak ini nalik Vajningeru povezanost sexualnosti i jevrejstva:
Moje telo, esto u stanju mirovanja godinama, je ponovo uzdrmano neizdrnou ove
elje za odredjenu prljavtinu malog ina, neto krajnje odvratno, sramotno, prljavo: ak i
u najboljim delovima to mi je tad dato, bilo je malo toga, lo miris, dah sumpora, dodir
pakla. Ovaj podsticaj je bio neto slino lutajuem jevreju, noen uz apsurd, putujui
apsurd kroz apsurdan prljavi svet.

Postoje monake tedencije u porukama, datuma 20.08.1916 godine, koji dokumentuje komparativne
prednosti oenjenog mukarca i neenje: ovaj drugi ostaje ist, on uva svoju snagu i koncentrie se
na njegov rad. U Kafkinim priama i romanima, uvek je ena ta koja inkarnira iskuenje i pretnje
sexualnosti koje dovode do propasti mukarca.
Sex and Character razvija metafiziku mukosti u kojoj muki princip je identifikovan, do take
apsurda, sa intelektualnim likovima, kreativnosti, slobode i volje, odsecajui se sve otrije i otrije od
tela, nagona, ivota, prirode. Pratei muki imperativ zbliava pojednica sa smru koja ne deluje kao
praznina, ve apsolut. Kao i reberovim Memoari Neuropate, Vajningerova rasprava prenosi (bez
sumnje tipino muki!) pojam da je beskrajno lake biti ena nego mukarac. Prema Vajningeru,
ena, da bi ispunila svoju sudbinu, jednostavno moe da odbaci sebe prema pozivu prirode, tela,
nagona; pasivnosti, nezaboravnosti, dremeu misli, volji sveta, prokreaciji. A sudbina mukarca moe
biti ispunjena samo uz moan i oajniki napor da shvati jednu zapovest: Postani genije!
Homoseksualnost I antiseksualnost: nemogue muko
Sve u Sex and Character poinje sa bisexualnou. Prvi deo knjige pokazuje izvandrednu poetnu
konfuziju mukosti i enskosti u svakom pojedincu. Najmanja mala elija, najmanja loptica u
oveijem biu, slama se u formulu xM+yF. Vajninger obrazlae ovu ideju kao fundamentalnog
hemafrodita sa toliko energije da mu veina njegovih savremenika daje zaslunost za njegovo otkrie
koje je kasnije prouzrokovalo nasilnu raspravu izmedju Vajningera (posthumno!), Svobode, Flisa i
Frojda. Kasne 1924 godine, sam Frojd je i dalje oseao obavezu da istakne: U laikim krugovima
hipoteza ovekove bisexualnosti je posmatrana kao posledica ka Otou Vajningeru, filozofu, umro vrlo
mlad, koji je stvorio ideju subjekta krajnje neuravnoteene knjige . . .[tu postoji] malo opravdanje za
tvrdnju.
an-Bernard Pontalis je pokazao znaenje bisexulanosti disidentima i autsajderima psihoanalize:
Flij, Adler, Jung, Grodek, Ferenci. Ove razlike o bisexulanosti esto prate ozbiljne nesuglasice na
temu enstvenosti. ene su jai pol, prvi pol. To je poruka koja izranja iza otvorenog mukog

ovinizma knjige Sex and Character. Vajningerov pojam evolucije mukarca je krajnje via dificilior,
dok ena (ili makar enske osobe koje ne pokuavaju da se oslobode sopstvene enstvenosti, kako
Vajninger kae) samo treba da nastave njihovim pasivnim ne-postojanjem. Bisexualnost ima razliita
znaenja za mukarca i enu. Mukog ili enskog roda sexualni identitet nije rezultat akcentuacije
jednog od dva pola kombinovanim u orgninalnu bisexualnost. Muka ili enska ontogeneza ili
psihogeneza ne prate iskreno sline i paralelne puteve. enskost je rezultat pasivnog procesa, mukost
aktivnog procesa.
Vajningerovi izvanredni zahtevi na mukarce sigurno izgledaju,za veinu njih, neprihvatljivim. On
nije imao nikakvih iluzija po tom pitanju:
Ne bi bilo iznenadjujue ako mnogima to izgleda iz gore navedenih argumentata da su
mukarci izali iz njih previe dobro. . . . Optuba bi bila neopravdana. Ne ulazi u pamet
autora da idealizuje ljude . . . to je pitanje boljih mogunosti koje lee u svakom
mukarcuPostoje, kao to je ve esto bilo demonstrirano, mukarci koji su postali ene
i koji su ostali ene.

Ovde Vajninger sree Frojda, koji je primetio da zbog biseksualne prirode pojedinca veina
mukaraca su daleko iza mukog ideala. Ako uzmemo Vajningerove teorije u krajnjost moda
zavrimo govorei da sva ljudska bia poinju tako to su ene (psiholoki), i da veina njih nikad ne
naputa ovu sreu, ali moralno inferiorno, orginalno stanje. Dolazak mukosti zahteva masculine
protest (Adlerov izraz), i nikad nije kompletno dostignut. Muevnost uvek ostaje da biva pokorena,
na kaznu od regresije u enskom koji je uvek voljan da ponovo zauzme izgubljeni teren.
elja za feminizacijom koja je izraena u reberovim memoarima, strah od enske sexualnosti
koja inspirie Vajningerove teorije i kriza identiteta mukog heroja Hofmantalove prie su sve
izraene u temama ili ponaanju homoseksualne vrste. Da li ovo znai da bi smo trebali prepisati
homoseksualnost Vajningeru, ili Hofmantalu? Nekoliko nedavnih kritikih prouavanja su preduzela
ove korake, i izvrile ozbiljnu analizu homosekusalnosti koja se moe proitati izmedju redova
Hofmantala ili Kafke. Ali neko moe nai ovu dijagnozu previe reduktivno. Neu pokuati da
izgovorim ni jedan poseban sluaj, ali u ispitati dekonstrukciju mukosti koja je izgleda vrlo blisko
povezana sa samom idejom savremenosti.
Ve kod Bodlera (Baudelaire) pronalazimo mrnju prema normalnoj sexualnosti, koja je veoma
kao muenje ili hirurka operacija, zajedno sa nasilnom mrnjom prema enama povezana sa enjom
za izgubljene mundus muliebris detinjstva. Kako je Gert Matenklot pokazao prema slikaru Aubreju
Bardsliju i za Stefana Dorda, homoseksualnost je samo jedna od imena koja bi mogla biti data ka
revoltu prema prirodnim injenicama sexualnosti, i na feminizaciju umetnosti i literature, koji peatira
savremenost 1900 godine.

Gustav Mahler i Sigmund Frojd: sastanak u Lejdenu

26.8.1910. Sigmund Frojd se sastao sa Gustavom Mahlerom u Lejdenu i zapoeo analizu na
kompozitorov Mutterbindung, njegova veza sa majkom. Frojd je kasnije spomenuo Teodoru Rajku
(pismo 4.01.1935.) da je proveo celo popodne u Lejdenu analizirajui Mahlera, i, kako je kasnije
saznao, sa impresivnim rezultatima i uspeo. Mahler, Frojd prepriava, mislio da je poseta apsolutno
neophodna, jer je njegova ena upravo tada besnela protiv njegovog gubitka libida prema njoj.
Sproveli smo veoma interestantno istraivanje njegovog ivota i otkrili njegove ljubavne sklonosti,

ukljuujui njegov kompleks Marije (uee sa majkom); iskoristio sam priliku da se divim
ovekovoj isto-kratkovidosti, u odnosu na genija, zakljuio je Frojd.
Jens Malt Fier stavlja hipotezu da je Frojd adaptirao odredjene elemente u njegovoj kratkoj
analizi Mahlera u njegovom eseju iz 1912 godine na temu The Universal Tendency to Debasement in
the Sphere of Love, to sugerie da ljubav odredjene osobe ostaje podeljena izmedju dve orjentacije
koje su konvencionalno nazvane via i osnovna ljubav.
Gde vole, tu nema elje, a gde ele, ne mogu voleti. Oni trae objekte koje ne moraju
voleti, da bi sauvali njihovu senzualnost od objekta koje vole; i, u skladu sa zakonima
sloene osetljivosti i povratka potisnute, udan neuspeh koji se javlja u fizikoj
impotenciji se javlja kad god objekt izabran u cilju izbegavanja incest podsea na
zabranjeni objekt kroz neku funkciju, esto neupadljivu.

Prema ovoj teoriji, Mahlerov ljubavni ivot je odstupio od prirodnog objekta, njegove ene Alme,
i okrenuo se prema viim sferama umetnike kreacije i ideala. Na putu kui iz Lejdena, u vozu,
Mahler je napisao pesmu Almi iji su poslednji stihovi sadrali izjavu platonske ljbavi, zamenjujui
enu sa likom besprekorne Madonne, dok ljubavnik dostie serafinske i nematerijalne sree:
Volim te! Je bio smisao mog ivota!
Oh kako u sreno zaspati, daleko od sveta, od snova,
Voli me! Nagrada mog napada!
Spaen, mrtav sam za svet ja sam u skrovitu.

Ova pesma odjekuje ton Lied koju je Mahler komponovao u avgustu 1901godine prema pesmi
Rukerta, Ich bin der Welt abhanden gekommen . . . (Ja sam se okrenuo protiv sveta. . .). Ono to je
zanimljivo u ovoj povezanosti poruke je modifikacija koju je Mahler napravio prema Rukertovoj
poemi, koja se zavrava kao: Ich leb in mir und meinem Himmel! / in meinem Lieben, in meinem
Lied (Ja ivim u sebi i svom raju! / u mojoj ljubavi I mojoj pesmi). Mahler pie ich leb allein in
meinem Himmel . . . (ivim samo u svom raju . . .ili ivim sam u svom raju . . .).
Mahlerova osma sinfonija, komponovana na leto 1906 godine, posveena Almi, zavrava se
Himna: Radjanje Erosa'. Kombinovanjem dva naoigled vrlo razliita teksta Veni, Creator
Spiritus od Hrabanus Maurusa, himna devetanaestog veka koja slavi dolazak svetog duha na dan
pentakosta, i finalna scena Fausta Mahler proglaava jedinstvo hrianskih caritas i Geteove
umetnike Eros: Das Ewig-Weibliche / Zieht uns hinan (Vena enstvenost nas nosi). Adorno nije
impresioniran osmom sinfonijom i optuuje Mahlera kako klizi u decorative grandiosity. Za nae
sadanje svrhe, najinteresantniji aspekt je Parsifalna atmosfera. Ova pesma slavi Erosa (naslov
treeg pokreta) je zapravo jedna od naj netelesnijih od svih dela umetnika. Nieanske sklonosti
mladog Mahlera (koji je 1895 godine razmiljao da nazove svoju treu simfoniju Die frohliche
Wissenschaft) ustupile su najvie eterinog misticizma kada se obavezao da slavi ljubav i ene.
Alma Mahler-Werfel ostala je u branoj vezi koja je, poto je napisala Moj ivot, bila nametnutno
isposnitvo zbog opsesivne anksioznosti kompozitora da ne gubi dragoceno radno vreme ivot mu
je bio oragnizovan u potpunosti oko njegovog umetnikog izlaza. Moj udni brak s tom
apstrakcijom, Gustav Mahler, me je drao, prvih deset godina mog svesnog ivota, iznutra devicom.
Volela sam Mahlerove misli; njegovo telo me je podsealo na senku. Dodaje malo kasnije: Bio je u
celibatu i plaio se ena. Njegov strah od abasing himself bio je neogranien te je napustio ivot . . .
kako bi rekli, od ena.

Lorens, Vajninger, Bataj

Poznato je da autor Woman in Love i Lady Chatterleys Lover je itao dela Otao Vajningera. Takodje
je poznato da je Lorens iako indirektno kroz Fridu Vikli (nee von Richthofen) upoznat sa
odredjenim elementima nemake Lebensphilosophie, naruito vabingom i njegovim krugom.
Lorensovi romani i eseji razvili su koherentnu metafiziku sexualnosti i sexualnih razlika. Moe biti
uporedjen veoma blizu sa Vajningerom: oboje su zapoeli iz slinih uvidjaja, otvoreni viziji zla i
muili se da povrate nevinost i doprinesu milost zemlji.
Lorens opisuje, okrutno koliko i Vajninger, destruktivni sukob mukarca i ene i, koristei
sopstvene rei, the disinteregative effect of modern sex activity. Zatim nastavlja: So that at last I
begin to see the point of my critics abuse of my exalting of sex. They only know one form of sex: the
nervous, personal, disintegrative sort, the white sex . . . the current sort of sex is just what I DONT
mean. Neki Lorensovi odlomci su jednaki Vajningerovoj mrnji prema enama. Hermiona, u Woman
in Love, je inkarnacija odbojne moderne enstvenosti:
U ivotu misli, due, ona je bila jedna od izabranih. I elela je biti univerzalna. Ali
poraavajui cinizam je postojao duboko u njoj. Nije verovala u sopstvene univerzalije
bile su sramota. Nije verovala u unutranji ivot to je bio trik, ne stvarnost. Nije
verovala u duhovni svet to je bilo prenemaganje. U krajnjem sluaju, verovala je u
Mamona, telo, i djavola makar ove stvari nisu bile sramota.

Mukarci koje Lorens predstavlja kao predznak nove muke rase pokazuje sve znakove
antienstvenosti. Birkin, u Woman in Love, plai se opasne enske destruktivnosti. Baca kamenje u
jezero na refleksiju meseca, proklinjajui Cibelu, prokleta Sirija Dea, personifikacija agresivne
enske poude. Sumnja u heteroseksualnu ljubav i tei da vie voli Volt Vitmana drugarstvo izmedju
mukaraca (simbolino boks meom izmedju Birkina i Geralda). Kazna savremenog ivota je
bisexualizacija kulture i konfuzija seksualnih karakteristika. To je zato to mukarci, nisu mukarci,
to su ene koje moraju biti, kae uvar lovita u Lady Chatterley. I Birkin zahteva razlike da se
obnove:
Doie novi dan, gde smo kao bia svako od nas, ispunjeni u razlikama. Mukarac je
isto muko, ena je ista ena, oni su savreni, polarizovani. Ali ne postoji vie ni
jedno uasno stapanje, druenje, samo odricanje ljubavi. Postoji samo ista dvojnost
polarizacije, svako ponaosob slobodan od bilo kakve kontaminacije od druge.

One od Lorensovih mukih karaktera koji uspevaju da pobede rat polova i napreduje u kosmogonijski
erotizam mora proi kroz skoro fatalno teko iskuenje. Birkin se bori da oslobodi sebe od njegove
destruktivne veze sa Hermionom kada upoznaje Ursulu. uvar lovita je imao neka neprijatna
iskustva, i na prvi prezir Lady Chatterley napreduje. ovek koji je umro, naslov Lorensove prie,
sumira njegovu ideju da ivot je inicijacija koja ukljuuje susret sa smru pre nego to jedan moe da
povrati ivljenje na visokoj ravni.
Za Lorensa, kao i za Vajningera, greh koji kerei ceo ljudski ivot je gubitak prvobitnog jedinstva i
prekidanje subjekta i objekta, muko i ensko. Da li postoji put da se povrati pomireni svet kao to je
bio pre grehova koje Biblija naziva prema jednoj rei knew, znati? Vajningerova mudrost znai iveti
kao genij ('univerzum i ego su postali jedno sa njim); Lorens znai priznaje da ne postoji nieg u
meni to je samo ili apsolutno . . . tako da moj individualizam je zaista iluzija. Povrno je (i,

Vajninger bi rekao, tipino enski) potvrdjivanje indiviua i njegovih lepih, sebinih elja koje
prouzrokuju razjedinjenje subjekta i sveta, i takodje rat izmedju polova.
Krajnje iskustvo, priblino smrti, kroz koje Lorensov heroj prolazi jako podsea na Batalov pojam
unutranjeg iskustva:
Teko nam je da izrimo situaciju koja nas povezuje sa ansom individualno, prolazna
individualnost to i jesmo. U isto vreme kada imamo zaguenu elju da da kvarljiv
pojedinac izrdi, opsednuti smo primarnim kontinuitetom koji nas povezuje sa
biem. . . Ova enja vlada sa sve tri frome erotizma u svim mukarcima.

Dord Batal razlikuje izmedju erotizma tela, erotizma srca, i religijskog erotizma.
Vajninger, iz nostalginosti prema primarnom kontiuniutetu, trai put do religijskog erotizma.
Batal nastavlja: Naa srca padaju u nesvest na ideju da e isprekidana individualnost u nama
iznenada biti uguena: ipak nevana bia mogu biti, ne moemo bez nasilja ka sebi da zamislimo
pretnju s kojom bi zapoeli. Leta 1903 godine Vajninger je proao kroz mistino teko iskuenje koje
priznaje u Uber die Letzten Dinge (On the Last Things) i u delovima Taschenbuch. Ovde nailazimo
na jake eksplozije i radikalno preispitivanje koje su Sex and Character naivno stavili u centar
univerzuma: Ne postoji sopstvenost, ne postoji dua. Razumljiva je samo sujeta. Nasilni nemiri koji
su mu pomogli iz orsokaka Sex and Character su ga konano doveli do samoubistva. Filozofof kraj?
Verovatno preseena inicijacija.
Prema Lorensu, erotizam, pre nego to je postao savez izmedju mukarca i ene, je savez sa celim,
sa vitalnim tokom, svetinjom. U svom obraanju geniju, Vajninger se izgleda pribliio slinom
zakljuku. Ali cela njegova greka, i njegova nesrea, sastojala se u propasti da razlikuje seksualnost,
koju je odbijao, i erotizam, vii oblik prihvatanja ivota, potvrdjivanje indivdualnosti oslobodjene od
iluzija ka individuaciji. Ovaj neophodni, ali bolni prekid od postojanja dominiran od sopstvenog sebe
i upravljan cerebralnim funkcijama (koje prete da e na kraju dovesti do samoubistva) da bi povratila
harmoniju sa imanentnim znaenjem ivota, izgleda da je od krucijalnog znaaja za sudbinu
mukarca. Bez njega dijalogu mukog i enskog preti da postane borba poput Tanatosa i Erosa.

IV
etvrti pol i uas ena
U njegovom Das Sexualleben unserer Zeit (The Sexual Life of our Time,1906), Berlinski seksolog
Ivan Bloh ukljuuje poglavlje pod nazivom Renuncation of Women posveen fenomenu koji je
objasnio poentu razlikovanja od homoseksualizma. Ovaj novi lanac u savremenom seksualnom
ivotu, njegovo miljenje, je determinisan od strane openhauera i namenjen na Strajdenberga i
Vajningera. Neptijatelji ena danas konstituiu vrstu etvrtog pola kome je moderno pripadati.
Bloh je uvideo ovu mrnju prema enama, koja je bila operativna u radu nekoliko savremenih
naunika, kao potvrdjivanje nove muke kulture i emancipacije mukaraca. Taj paradoksalni
slogan je upravo bio naziv knjige Norberta Grabovinskog, izdata 1897. Bloh je tumaio pojavu
etvrtog pola kao otkrivanje preokreta koji su obeleavali formiranje nove vrste ljubavne veze,
plemenitije i obeavajue.
Arthur nicler, u njegovom dnevniku 1892 godine, spominje opasku na mladog Hofmantala o
njegovom horror of women i ponekad [njegova] teorijska anksioznost jer nikad nisam osetio elju
za enskim polom. Osetio sam to sa deset ili jedanaest godina, senzacionalna uzbudjeja, i ostalo .
Dodao je, obraajui se nicleru, ta vie, tvoje knjige teraju me da se plaim ena.Hofmantalov

roman Anreas, poeo 1907 godine, sastavljen i preradjen nekoliko puta sve do 1927 godine i konano
ostao nedovren, moe se tumaiti kao sentimentalna edukacija koja detaljie anksioznost i neuspeh
maldog mukarca izloen krizi seksualnog identiteta pri suoavanju sa uznemirujuim licima
enstvenosti. Koncept romana, kako se ini u nedovrenim delovima i fragmentarnim skicama
montirani u kritikom izdanju, podsea na Bildungrosman. Zaista sa namerom da zavri svoje
obrazovanje Andreas von Ferengelderovi roditelji ga alju u Veneciju, sa dovoljno deparca da plati
putovanje i da ima veoma prijatno vreme. Ali Venecija, u Hofmantalovom kao i u Tomas Manovoj
Death in Venice, je mesto propasti, lavirint gde mladi Andreas gubi sebe u tolikoj meri da roman
obrazovanja postaje pria o kolapsu njegove krhe linosti, konstantno pod pretnjom psihopatolokog
odvajanja.
Ovaj lik je na mnogo naina slian sinu trgovca u Tale of the 672nd Night; postoji nekoliko beleki
u kojim Hofmantal pravi to poredjenje. Godine 1912 odlomak nazvan The Lady with the Lapdog,
Hofmantal objanjava: Razlog zbog ega je poao na ovo putovanje: spori i teak oporavak, nakon
duhovne krize, tragovi anhedonie, gubitak oseaja za vrednost, zbunjenost u njegovim idejama.
Prepoznajemo neke od glavnih simptoma andosovih duhovnih iskuenja. Andreas je razdvojen u
dve razliite polovine i upravo to ini njegov karakter nestabilnim. Ova izofrenina tedencija
proizilazi iz divergence izmedju poudnosti i ideala, koji tei da upravlja u Andreasu, koji je
dominiran u jednom trenu od strane nasilnih elja, i mrnje prema telu i najeterinijim eljama.
Hofmantal sumira sudbinu ovog heroja: Isprva, spreman je za ljubav; onda saznaje da su um i telo
jedno. [Andreas] je uvek patio od ovog dualizma; prvi, zatim drugi koji mu deluje prazno bez ikakvih
vrednosti. Trenutno ui da osea kako se jedno krije iza drugog, jedno uvek trpi drugo.
Da li je Andreasu sudjeno da postigne ovo isplanirano unutranje leenje, izmirenje dve suprotne
tedencije, harmonijsku konsolidaciju karaktera? Moemo da zamislimo srean zavretak u kome
Andreas, savladava njegove inhibicije i reava njegov unutranji konflikt, vraa se u Austriju, i u ovo
vreme uspeno pobedjuje i zadrava ljubav Romane, koju je prvi put sreo u Karintiji ali je izgubio
putem svojih greaka i smotanou. Ali isto tako moemo da sugeriemo da je roman nedovren jer
Andreasova sudbina ostaje fundamentalno neodluena. Hofmantal je uradio pregled neke od
moguih finalnih pomirenja. Ali delovi koji daju neku ideju kako bi se roman nastavio uglavnom
prenose bezohrabrenje i pesimizam: Rezultat ostanka u Veneciji: on osea, sa uasom, da se ne moe
vratiti njegovom stenjenom postojanju u Vijeni, da je slomljen od tog ivota. Ali njegovo novo stanje
stvara mu jo vie anksioznosti nego zadovoljstvo.
Rascep subjektivnosti Andreasa je izraen u prii kroz sveprisutnu temu o dvostrukoj linosti.
Gothilf, sluga koga Andreas brzopleto angauje dok boravi u Vilau, se ispostavlja da je djavoli
dvojnik. Njegov vulgaran i golicljiv redosled erotskih avantura Grofa Lodrona, njegovog biveg
gazde, duboko uznemirava Andreasa i provocira ga etajuim snovima seksualnog nasilja. Ubrzo
nakon, Gothlif provodi sadaistike scene Andreasovih nonih mora u kojim siluje Romanu a zatim
iri uas kroz domainstvo.
Andreasa progone bolna seanja kako je, sa dvanest godina, podlegao okrutnim impulsima i slomio
ledja svom malom psu. On je zaista Andreasov dijabolini dvojnik, olienje njegovih sadistikih
sklonosti, njegove agresivne i destruktivne seksualnosti, vie naklonjen silovanju nego ljubavi.
Idealistini Andreas, koji je zaljubljen u Romanu, osea samo odbojnost i anksioznost ka seksu. On
osea zbunjenost dok Romana tri sa njenim kozama, i kada se, u sumrak, uvue u Romaninu sobu,
njegov odvani upad zavrava u poraz. Dvolino lice Andreasa, te je ista i inhibirana devica, te je
nestaan sposoban za najgrublju tiraniju, korespondira dvostrukom licu ene, ponekad objekat ljubavi
izvan dodira seksualnosti, ponekad razuzdan, lako zavodljiv i tertiran sadistikim prezirom.
U Veneciji, Andreas se upoznaje sa Marija-Markitom: gospodjica (Marija) i bludnica (Markita)
su . . . aspekti jedne te iste osobe, koji konstantno izbegavaju jedno drugo. Marija inspirie u

mukarcima samo religijski oseaj, nikad ljubav (Novalis); osea samo gadjenje prema samom
inu. Markita, s druge strane, je sva senzualnost, mamljenje, erotizam, ona je inkarnacija demona sa
vie lica. Lik Marija-Markite je bio predloen Hofmantalu njegovim itanjem The Dissociation of
Personality amerikog psihijatra Morton Princa. Dvojnost uma i tela, koja je uslovila razdvajanje u
Andreasovom liku u Vilau, u ovo vreme se prenosi na enski lik koji kombinuje u svojoj linosti dva
tipa, zavodnicu i madonu.
Lik Sakramoza, oveka sa Malte, ostaje zagonetan zbog nedovrenosti romana. On je Marijin
oboavatelj, a postaje Andreasov uitelj. Pod njegovim autoritetom, Andreas se ukrcava na inicijaciju
iz koje bi trebao izroniti oporavljen. Ipak Sakramozo je duboko odvojen u sebi. On, kae Hofmantal,
doivljava kompletan kolaps oveka u etrdesetima; pati od impotencije. Deli uase njegovog
mladog uenika ka seksualnosti: ovek sa Malte priznaje da nikad nije dodirnuo ensko. Andreas
takodje priznaje isto njemu. Malteanin mu estita na tome.Jo jedan lik u romanu koji oslikava
Sakramoza kao smenog i neuspenog ljubavnika.
U razvojnoj vezi izmedju Andreasa i Sakramoza postoji vaan element homoseksualne
privlanosti. U prvoj sceni romana, po dolasku u Veneciju, Andreas otkriva njegove nesvesne
homoseksualne sklonosti: sreui maskiranog kockara u ranim satima, primetivi da ovek nosi nita
sem majice ispod plata (prokockao je svu ostalu odeu), Andreas takodje nevoljno otkopava njegov
putniki plat. Nekoliko zapisa Hofmantala sugerie da veza uitelja i aka je obojena
homoseksualnou: Malteanin je sukcesivno poredjen sa Stefanom Dzordzom, Vinklemanom i
Barkonom Klarusom.
Ishod zadat u Hofmanovim zapisima je tragian: Sakramozo prepoznaje pravi tren za spajanje
Andreasa sa Marijom: to je tren kada odluuje da oduzme sebi ivot. Prava in je samoubistvo
(Novalis), zapisao je Hofmantal, predpostavljajui da je ova dobrovoljna smrt mistini preobraaj,
ponitenje ega uopteno. Ova rtva je bez sumnje proienje od homoseksualnosti sa namerom
namenjena da dopusti Andreasov oporavak i njegov idealni spoj sa Marijom, savren izvan prljave
komore strasti i tela; jer Malteeva smrt je takodje podseanje na Mariju, iznenada oslobodjen od
njene senzualne druge linosti. Ako je zakljuak romana trebao biti takav Andreasova kriza
seksualnog identiteta bi mogla biti reena brakom sa madonom to bi znaio nestanak zavodnice,
Markita ukratko, kompletna neutralizacija seksualnosti pod izgovorom normalnosti.
itajui Andreasa, jedan je u iskuenju da kae kako seksualna povezanost sa enama je postala za
mukarce najdelikatnija, najopasnija, najnesigurnija od svih uesnika ako ne nemogua misija.
Pismo Hofmantala, Rudolfu Panvicu koje je poslao 18 Septembra 1917 godine sugerie da uprkos
nastupima, roman ima neke istorijske povezanosti:
Premda je to potpuno lina pria, roman se odvija u godini smrti Marije Tereze. Te
godine, na heroj ima dvadaest i tri godine; u epilogu, 1908-9 (Austrijski ustanak), on je
istaknuti oficir; njegov sin treba da postane diplomata, njegov unuk zamenik u Paulksriu
1848 godine, tako da sve to gleda dalje u sadanost.

Iz ovog ugla poslednju generaciju Andreas von Ferengelederovih potomaka e predstavljati mladi
pesnici Venecijanskog modernizma. Andreasova sopstvena sudbina, i sva konfuzija oko njega izmedju
veza polova, su daleko povezani sa istorijskim promenama koje simbolino poinju smru Marije
Tereze. Hofmantalov nedovren roman preuzima aspekt na refleksiju modernizma, naruito ruenje
seksualnog koda i jo uvek nereene preraspodele uloge mukarca i uloge ene.