ISPIT IZ ISTORIJE SRPSKE ETNOLOGIJE

ISTORIJA SRPSKE ETNOLOGIJE 1

ETNOLOKA PROBLEMATIKA U PROSVETITELJSKOM DELU DOSITEJA
OBRADOVIA
PITANJE POSTANKA DRUTVA I NJEGOVOG RAZVOJA
Pitanje postanka drutva je znaajno pitanje kojim se bavila filozofija prosvetiteljstva.
Najistaknutiji poborac tog pravca kod nas je Dositej Obradovi kod koga, da bismo bolje
sagledali njegov stav o postojanju pradrutvenog stanja moramo prvo razmotriti tri vane
injenice koje se uoavaju u Dositejevim delima:
- stav Dositeja se direktno suprotstavlja Rusoovom shvatanju
- stav Dositeja je iznet u preradi Etike Franeska Soave to je uslovilo paralelna razmatranja
ovog problema ova dva autora
- pitanje odreenja postojanja pradrutvenog stanja.
Shvatanje poslednje stavke se jasno vidi da je u konfliktu sa shvatanju Rusoa gde Dositej
odluno porie postojanje svakog oblika pradrutvenog stanja u kome bi ovek bio usamljen i
izdvojen. Ovakav stav Dositej zastupa jer smatra da drutva postoje iz tri razloga: iz ovekove
uroene potrebe za udruivanjem, iz potrebe za uzajamnim pomaganjem i iz sklonosti prema
suprotnom polu.
Stav o prvobitnom varvarstvu u kom su iveli svi narodi govori o tome da su sve
zajednice ivele u stanju varvarstva. Period mirnog postojanja drutva je poremeen time to su
se u svakom drutvu morale javiti nesuglasice koje su dovodile do medjusobnih borbi i sukoba.
Tu se Dositej pribliava Hobsovom shvatanju i distancira od Rusoa, ali kod pitanja
uspostavljanja viih oblika drutvenosti on naputa Hobsovu i prihvata Lokovu teoriju. Ono po
emu se Dositej udaljava od Hobsa je to to on ne poistoveuje drutveni i vladalaki ugovor ve
istie da ljudi prvo iz nude uspostavljaju zakone pa vlast onda predaju onome koji treba da te

zakone sprovede. Njegovo pribliavanje Loku se moe objasniti i time da se Dositejev uzor,
Soava, takoe pribliio Loku po tom shvatanju.
Dakle, shvatanje nastanka drutva se svodi na neslaganje sa Rusoom, navodei potrebu za
udruivanjem, ispomoi i sjedinjavanjem polova kao osnovne uzroke nepostojanja pradrutvenog
stanja.
Dositej se takoe bavio problemom razvoja ljudskih drutava i istie da su prvi narodi bili
Egipani i Feniani i Indijci koji su je zatim preneli Grcima koje nastavljaju Rimljani i nakon
njih ostale evropske civilizacije. Ovde su uoavaju elementi modernih evropskih teorija, naime,
difuzionizma, gde govori o prenoenju kultura i kulturnim kontaktima, ali ne govori o
neinventivnosti ljudske rase, govorei da je svaka kultura mogla to to je dobila od drugih naroda
dovesti do savrenstva.

DOSITEJEVO SHVATANJE ODNOSA POJEDINCA I KULTURE

Dositejevo shvatanje odnosa pojedinca i kulture se ogleda u Dositejevom lanku
objavljenom u asopisu Mezimac pod nazivom Je li ovek makina ili nije?.
Postoji vie tumaenja ovog lanka. Pojedini autori su zastupali stav da Dositejevo
neslaganje o oveku-makini proistie iz njegove negacije toga da ovek se nahodi samo po
svojim nagonima, to je rezultat njegovog religijskog vaspitanja. Ipak, kako je to dobro primetio
Dereti, Dositejev stav predstavlja reakciju na delo Lametrija ovek maina.
Poto se teorijski obraunao sa Lametrijevim stavom, Dositej je izneo glavne uzroke koji
oveka ponekada poistoveuju sa mainom:
1) vaspitanje: ovde je vrlo bitno praviti razliku izmeu vaspitanja i prosveenja, poto
prosveenje predstavlja pobedu razuma i nauke dok vaspitanje posmatra kao usvojene oblike
ponaanja za ta navodi dva glavna uzroka: usvajanje jezika i naina miljenja bez sopstvenog
rasuivanja. U problemu vaspitanja uoava se temelj onoga to e u kasnijim dobima postati
centralna taka etnologije: shvatanje kulture kao skupa obrazaca koje drutvo namee pojedincu.
2) temperament: sam Dositej ne istie toliko znaaj ove stavke u formiranju ovekamaine, pa on i nije previe znaajan.

3) imitacija: odnosno, primer drugih, gde se razmatra uticaj ovekovih uzora i uitelja
koji dovode do toga da ovek direktno preuzima njihova miljenja bez svog razmiljanja.
4) moda: blisko povezana sa obiajima gde se istie to da ovek slepo prati tokove u
svetu o tome kako je u trendu govoriti, misliti, oblaiti se i ponaati.
5) obiaji: stavka koja naglaava mehaniko ponavljanje radnji koje su ovekovi preci
izvodili bez daljeg razmiljanja o tom postupku.

STRUKTURA DOSITEJEVIH SHVATANJA O TETNOSTI OBIAJA

Dositej je bio pobornik terezijansko-jozefinistikih reformi gde se pokuava izmeniti
crkva i crkveni ivot uopte. Takav pokuaj razraunavanja se uoio u direktnom uticaju koji je
na Dositeja ostavio uticaj pravoslavnog svetenstva koje je irilo rusku sholastiku, terezijanskojozefinistike reforme i francuska materijalistika filozofija. Takav stav se ogleda u njegovog
delu iz 1784. godine Sovjeti.
Dositejeva kritika se odnosi na tri aspekta duhovnog ivota Srba:
1) kritika sujeverja, odnosno nehrianskih obiaja
2) kritika crkvenih praznika i postova
3) kritika obiaja
1) Dositej je otro kritikovao verovanje u Davora i praznovanje koleda koje smatra
obiajima koji su proizali kao preici paganskih verovanja u Srba to je posledica evolucije
religije koja se odigrala kod Srba. Koleda se kritikuju jer narod priziva ta imena mehaniki, ni ne
znajui ko su ni ta simbolizuju. Izvori ovog suprotstavljanja paganskim verovanjima lee u
Dositejevoj saradnji sa svetenicima Georgijem Popoviem i Petrom Petroviem gde se
uostalom, rugao svetenicima koji sami veruju i doputaju verovanja u takve praznoverice i
sujeverja. Drugi element koji je podstakao Dositeja na razraunavanje sa sujeverjem je cirkular
koji je mitropolit Nenadovi napisao gde je kritikovao pojave aranja i vraanja.
Dakle, Dositejeva kritika nehrianskih obiaja potie iz tri izvora: kontakata sa
Georgijem Popoviem i Petrom Petroviem i pisanija mitropolita Nenadovia, besede Simeona
Polockog. Sve je ovo podstaknuto uticajem ruske sholastike.

2) Dositejeva kritika praznika se uoava u Sovjetima gde se poziva na jevanelja

govorei da su praznici samo izgovor da se bani i pijani, are materijalni resursi i pojavi
razuzdanost koja vodi ka razvratu, pijanstvu i nasilju bez religijske funkcije. Pokuaji da se
objasne ovakvi Dositejevi stavovi su se kretali u dva pravca: smatralo se da su podstrek za ovu
kritiku bile terezijansko-jozefinistike reforme koje su vodile ka smanjenju broja praznika i
neradnih dana. Tu je tezu postavio Sekere, dok je Dereti utvrdio da ovi stavovi Dositeja
proistiu iz slinosti sa tekstom Pjera Bejla, francuskog filozofa iako bi podatak o troenju
ekonomskih sredstava bio kljuan za shvatanje ovakvog Dositejevog stava, kao i saradnja sa
Jovanom Mukatiroviem koji je isticao Dositejev ekonomski aspekt tetnosti praznika.
3) Trei nivo Dositejeve kritike se svodi na optu kritiku obiaja gde je Dositej jednim
malim delom inspiraciju naao u Soavinoj Etici. Iz jedne dubinske analize Dositejevog lanka
Je li ovek makina ili nije? govori se o konkretnoj opasnosti koju obiaji predstavljaju po
ovekov razum.
Ova dihotomija izmeu razuma i obiaja postaje centralna misao Dositeja Obradovia.
Naime, njegova teorijska kritika, sr njegove misli jeste kritika obiaja uopte koja na
praktinom planu poprima oblike kritike nehrianskih verovanja, odnosno paganskih rituala i
kritiku hrianskih praznika. Izvori za ovakve kritike se uoavaju u korenima filozofije
evropskog prosvetiteljstva, a to su pravoslavna sholastika i terezijansko-jozefinistike reforme.
Da bi se dublje shvatio znaaj Dositejevog dela, potrebno je dihotomiju obiaj razum
proiti. Razum, prema Deretiu, poseduje osobinu prirodne osnove kritikog rasuivanja, dok se
sa druge strane nalaze obiaji kao nain usvajanja tradicije. Poistoveujui pojmove razum sa
priroda i pojam obiaj sa kultura dobijamo dihotomiju priroda kultura. Meutim, mora se
razjasniti da priroda koju Dositej vidi kao prirodu razuma je kultura koja je obraena i
humanizovana, dok je ona divlja negativna i to je kultura obiaja. Ovde se ponovo vraamo na
kontrast razum obiaj to je centar etnoloke misli Dositeja Obradovia, osnovu njegove
teorijske misli, a ta se misao bavi problemom prirode i postanka obiaja, to su pravi etnoloki
problemi. Takoe kroz ovakvu analizu Dositejevog doprinosa dolazimo do razreavanja
problema sagledavanjem osnovnih determinanti ljudskog ponaanja. Ukratko, dihotomija koju

Dositej predstavlja: priroda kultura postaje centralna kategorija etnologije koja udara temelje
za formiranje moderne etnologije.
DOSITEJEVO SHVATANJE NAUKE I OPTE EPISTEMOLOKE POSTAVKE U
PRVOJ POLOVINI XIX VEKA
Jedno od velikih znaaja Dositeja Obradovia jeste to to se zalagao za otkrivanje
saznajnih ciljeva nauke. Kao jednu od nauka koja bi mogla doneti veliku korist narodu on navodi
istoriju koja ne bi predstavljala samo puko nabrajanje istorijskih injenica, linosti i dogaaja,
ve koja bi ila ka tumaenju uzroka takvih dogaaja, odnosno, cilj je da se sazna zato se neto
u istoriji desilo na jedan, a zato ne na drugi nain.
Kao jednu od povoljnih knjiga iz ove oblasti koja bi bila narodu od velike koristi navodi
se knjiga o istoriji* OPSTA ISTORIJA Johana Matije reka. Poglavlje u Sobraniju jasno
govori o uticaju koji je ovo delo izvrilo na Dositeja, tako da su obojica ukazivali na znaaj
poznavanja istorije kod naroda, ali, kao to je to primetio Radonji, Dositej je otiao korak dalje
od reka shvatajui istoriju kao genetiku.
Drugi izvor ovog Dositejevog stava prema istoriji je knjiga koju Radonji nije uspeo da
identifikuje, ali je Vukadinovi u tome uspeo, doavi do saznanja da je u pitanju knjiga Riera
Iz maleni priina velika prikljuenija. Ova je knjiga impresionirala Dositeja jer se tu govori o
uzrocima u istoriji gde se kae da bi se prava korist od istorije mogla imati samo kada se saznaju
kako su individualno-psiholoki, idejni, ekonomski i politiki faktori uticali na jedan istorijski
dogaaj.
Dakle Dositejev se doprinos ogleda u tome to je ukazao na saznajne ciljeve nauke uopte
i tenju ka ispitivanju deterministikih/predodredjenje da se nesto desi/ odnosa i data kritika iste
deskripcije.
Ono u emu se Dositejev epistemoloki/saznajni/ stav kosi sa romantiarskom
paradigmom jeste utvrivanje optih zakona i ispitivanje deterministikih odnosa, dok su
romantiari teili na poznavanju naroda, to je cilj etnologije, a njena drutvena uloga se ogleda
u njenoj angaovanosti da rei nacionalno-politika pitanja.
Meu Dositijevim sledbenicima po ovom pitanju pominju se Emanuil Jankovi koji je u
Fizierskom soineniju prouavao kretanje materije i ciklus vode u prirodi gde je kazao i da je

ovek podvrgnut zakonima prirode kao i materija. Oitava se oigledan pokuaj

prosvetiteljske filozofije da doe do poznanja optih zakona.
Ukoliko se epistemoloke postavke rezimiraju onda se vidi da se traga za zakonima u
nauci. Opte postavke je postavio Dositej, Jankovi i Stojkovi nastavili na prirodno-naunim, a
Solari na geografskim. Sve se zasnivalo na otkriu optih naunih zakona.

NOVO GRADANSKO ZEMLEOPISANIJE PAVLA SOLARIA

Pavle Solari je najpodrobniji Dositejev pratilac koji je u Veneciji objavio tri knjige:
Novo gradansko zemleopisanije, Kljui u moe zemleopisanije i Pjein zemlepisnik Pavla
Solaria.
Pavle Solari je roen 1781. godine u Velikoj Pisanici, selu izmeu Virovitice i
Bjelovara. U mladosti je puno itao zahvaljujui svom ocu, a godine 1803. boravi u Padovi gde
se sree sa Dositejem i Atanasijem Stojkoviem. Od 1804. pa do kraja ivota ivi u Veneciji do
1821. godine gde je pored Zemleopisanija objavio niz prevoda knjiga poznatih filozofa.
Solari je svoje Zemleopisanije namenio optoj dobrobiti srpskog naroda, a posvetio
transkim trgovcima brai Teodorovi i Dositeju koji su mu pomagali. Preteno je bio zahvalan
Dositeju koji je po svom stavu dosta uticao na njega i koji mu je kasnije pomagao oko
objavljivanja knjige.
Nikola Andri, poznati Solariev biograf je utvrdio da je Solarievo delo u stvari prevod
knjige nemakog geografa i filozofa Adama Hristijana Gasparija koji je objavio dela po sadrini
slina Solarievim. Meutim, naslov koji navodi Andri ne odgovara nijednim biografskim
leksikonima pa je Andriev naslov kombinacija naslova dve Gasparijeve knjige. Takoe, ostale
dve Solarieve knjige su vukle izvore od Gasparija.
Nije cela knjiga samo puki prevod. Osim podataka i teorijskih postavki, Solarievo delo
ima njegove line ideje. U predgovoru on govori o znaaju geografije i iznosi opte
prosvetiteljske ideje. On tei da itaocima objasni koji je znaaj geografije koja je blisko
povezana sa istorijom i koja sa njom ini celinu. Dok istorija opisuje dobre vladavine, smatra se
izvorom mudrosti i znanja, geografija nam daje dublje upoznavanje sa prirodom.

Prema sadraju Solarieve geografije, geografija mora da obrati panju na: opis prirode,
karakteristike stanovnitva, opis dravnih ureenja, velike i znaajne linosti i religijska
ubeenja. Solari se ne zaustavlja ovde, ve nas upuuje na misao da geografija prua uvod u
antropologiju kao najoptiju nauku o ovekovoj razliitosti u nainu ivota, verovanjima,
znanjima, osobinama, obiajima itd. Osnovni postupak kojim se omoguuju generalizacije je
komparativni metod to ukazuje da su se neke od etnolokih postavki u Srbiji javile pre velikih
evropskih teorija.
Dalja analiza Solarievog dela upuuje na podelu geografije na: opisivanje zemlje kao
nebeskog tela i opisivanje hidrografije, klime, orografije(opisivanje brda kale dacic bili ), to je
dato na samo oko 50 strana, dok je opisivanje umnih tvari odnosno ljudi znatno opirnije.
Graa je podeljena prema kontinentima, a dalje se opisuju pojedine drave i to: dravno
ureenje, poloaj i veliina, prirodne karakteristike, trgovina, stanovnitvo i oblasti i gradovi sa
statistikim podacima. Ovako koncipirana geografija itaoce zatrpava sa podacima sa jedne
strane koji deluju edukativno, a sa druge strane saznanja o susednim zemljima sa kojima su
odravani trgovinski kontakti.
Teorijske postavke ovog dela nalaze se u Optem uvodu i krajnje su evolucionistike
koje se nazivaju i developmentaristikim. U osnovi problema je identifikacija ljudi kao
pripadnika iste vrste, ali razliitih klasa, narodnosti, rasa itd, odnosno konstatuju se fizike,
lingvistike i intelektualne razlike. Fizike i lingvistike su objanjene u okviru predstava o
rasama i jezicima, dok su intelektualne daleko opirnije, gde se vidi prosvetiteljska misao autora.
Govori se da su svi ljudi poetno bili jednaki, a da su danas razliiti zato to su dostigli
razliite nivoe stepena prosveenja, to je glavni kriterijum za rangiranje na lestvici
razvoja. Ovde se nalazi podela na period divljatva, varvarstva i civilizaciju koju je izneo 1767.
godine Alan Ferguson u delu Esej o istoriji civilizovanog drutva i znatno pre Morganove
podele na ta tri stadijuma data u delu Drevno drutvo iz 1877. godine, ali se ovde znanje i
umee istiu kao kriterijumi rangiranja.
Solari je objasnio i zato se drutva nalaze na odreenim stepenima razvoja. Navodi se:
- nuda, odnosno potreba za preivljavanjem
- klima, koja utie na ljudski um, ali nije joj dat kljuni znaaj kao u Monteskjeovom
Duhu zakona
- nain ivota, koji je vie naglaen nego prethodne dve stavke

- vaspitanje i
- obuenije, koje imaju pozitivnu ulogu u dostizanju vieg kulturnog nivoa.
Ove determinante, oigledno, ne daju jedan povezan lanac. Prve tri stavke su ekonomskoekoloke, dok druge dve pripadaju idejnoj sferi. Ovde se vidi dubok uticaj prosvetiteljstva, poto
geografskim determinantama nisu date kljune uloge kao kod Monteskjea, dok je vaspitanju dat
kljuni znaaj.
Ima malo podataka o pretplatnicima ove knjige. Iako je sam Dositej podstakao tampanje
ove knjige nije postigla veliki uspeh u prodaji. Ova knjiga je bila podsticaj za neke druge pisce
da tampaju sline knjige, to je sluaj sa Dimitrijem Tirolom, ija je knjiga skoro prevod i
skripta Solarieve knjige zbijene na oko 170 strana, a koja je imala veu prodaju nego
Solarieva iz razloga to su 170 strana zadovoljavali intelektualni srpski apetit i jer je Tirol bio
vieniji u intelektualnim krugovima svog vremena.
Znaaj Solarievih knjiga je veliki ne samo jer su to dela na srpskom jeziku, ve zato to
su kompletna i koja su dale idejnu platformu za etnologiju kod Srba.

NOVEIE ZEMLEOPISANIJE I KARAKTERISTIKE NARODA SERBSKAGO

JOAKIMA VUJIA
Godine 1825. u Budimu je izala knjiga Noveie zemleopisanije Joakima Vujia.
Joakim Vuji, poznati pisac i osniva pozorita kod Srba roen je 1772. godine u Baji.
Bio je uitelj i svoj rad je zapoeo u Trstu sastavljajui srpsko-francusku gramatiku i prevodei
pripovetke (Irina i Filandar i Fernando i Jarika). Bio je i poznati prevodilac. Putovao je dosta
po Rusiji, Moldaviji i Srbiji i od toga sastavljao putopise. Umro je 1847. godine u Beogradu.
Prvi kontakt sa naunom literaturom stekao je prevodei Rafovo Estestvoslovlje i time
je ispunio Dositejevu elju da se ta knjiga prevede. Knjiga Geogra Kristijana Rafa je pedagoka
knjiga u kojoj pisac smatra da nastavu treba bazirati na osnovu saznanja iz prirodnih nauka i
verovatno je rad na prevodu Rafovih knjiga predstavljao svojevrsnu osnovu za rad na geografiji.
Ipak, to nije moglo biti jer Rafova knjiga ima dijaloku formu, dok je Vujieva tipino geografski
pisana knjiga.

Vuji je delio miljenje Dositeja o koristi koju bi narod imao od poznavanja geografije,
ali nije detaljnije razvio tezu o tome vec samo se zadovoljava pukim nabrajanjem onoga ime se
geografija bavi. Njegova definicija geografije je slina klasinoj, onoj koja se sree kod Solaria
gde se deli na prouavanje zemlje kao nebeskog tela, prirodnih karakteristika i ljudi. Meutim,
ono po emu se Vuji razlikuje je to to u delu o ljudima on govori o odvajanju nauke o ljudima
od geografije. To je primetio i Jovan Erdeljanovi koji je meu Vujievim rukopisima naao i
knjigu pod naslovom Zitelji zemni iliti Opisanije sviju naroda na zemlji, sa 125 slika. Mogue
je pretpostaviti da ta knjiga nije bila objavljena zbog finansijskih potekoa u kojima je bio Vuji
a i drugi razlog moe biti taj to je neposredno po izlasku Zemleopisanija iz tampe otiao u
Srbiju, da bi po nalogu kneza Miloa obiao Srbiju i opisao stanje crkava kao i to da je po
povratku iz Srbije due vreme bio zauzet oko izdavanja Puteestvija po Serbiji iz 1829. godine.
Takoe se uzrok tome moe traiti i u tome da je u vremenu dok je bio angaovan oko putovanja,
u to vreme izala knjiga Avrama Brankovia Karakteristika ili opisanije naroda koja je po
sadrini slina sa Vujievim rukopisom. Poto je nameravao da izda posebnu knjigu o Opisaniju
naroda u njegovom Noveiem zemleopisaniju nisu sistematizovani etnografski podaci i
nalaze se izmeani sa podacima iz prirode, drutva, kulture, istorije itd. i ak u toj knjizi nema
posebno izdvojenog poglavlja pod imenom Ljudi kao kod Solaria ili Tirola.
Ovo delo nije imalo veliku pretplatu, veim delom jer je sam Vuji imao finansijskih
potekoa da ga tampa i to da nije nailo na najbolju kritiku od strane Pavla afarika. Ovu
knjigu je esto citirao Tirol u Banatskom almanahu pokuavajui da podigne popularnost ovoj
knjizi, ali bez uspeha.
Znaajnije Vujievo delo, koje omoguava da se bolje sagleda njegov poloaj u istoriji
srpske etnologije je njegovo delo Karakteristika naroda serbskago koja se pojavila kao dodatak
Puteevstvija po Serbiji. Ipak, znaaj ni ovog dela nije ostao preterano uoen. Ova Vujieva
knjiga oznaava svojevrsnu vrstu prelaza sa prosvetiteljske na romantiarsku etnologiju i
etnopsihologiju u Srbiji tog vremena.
Talas romantiarskih ideja se meu Srbe irio delom Vuka Karadia i Jerneja Kopitara
koji su bili pod velikim uticajem nemakog romantiara Herdera. Jo jedan uticaj je neposredno
znaajan za Vujia, a to je uticaj Pavla afarika koji je nekoliko godina pre Vujieve knjige
objavio lanak Karakter slovenskog naroda voopte u kome se, posle spisa u kojima se istiu
negativne osobine Slovena u spisima nemakih, maarskih i drugih putopisaca istiu prve

osobine zajednike svim Slovenima. Nekoliko godina kasnije pojavila se Vujieva

Karakteristika.
Odnos izmeu Vujia i afarika nije bio dobar. Iako je Vuji pisao po lancima da je on
njegov veliki prijatelj to je bio iz razloga to je Vuji to eleo da prikae itaocima poto je
afarik bio visoko cenjen u drutvu. Sam afarik je, sa druge strane, imao vrlo nisko miljenje o
Vujiu nazivajui njegove pozorine predstave jadnim i rekavi za njegovu Karakteristiku da je
puna grubih greaka. afarik je zajedno sa Georgijem Magaraeviem kritikovao jo neke
Vujieve spise iz manastira pa je od Vuka zatraio da mu nabavi prave, poto su Vujieve pune
greaka.
Vujieva Karakteristika se deli na nekoliko celina:
- pojam srpskog naroda (gde pod Srbima misli i na turske i na maarske Srbe. Pojam
prirode naroda se, prema Vujiu, otkriva kroz zajedniko poreklo, a pod sklonou misli na
nacionalnu svest o pripadnosti)
- telesni sastav (o kome malo pie i prosto istie da su Srbi visokog stasa)
- hrabrost srpskog naroda (istie da je hrabrost opta osobina svih Slovena i tu Vuji
koristi postupak kojim se slui do kraja knjige, tanije osobinu jednog naroda uporeuje sa
nekim drugim)
- pobonost (ogleda se kroz zadubine za vreme Nemanjia, despota Stefana i kneza
Miloa)
- gostoljublje (gde Vuji sumnja da su ga ljubazno doekali jer je sa sobom nosio kneev
nalog za put, a ne jer su oni zaista takvi)
- slobodoljublje (u koristi toga navodi primere ta se deavalo kada sloge meu Srbima i
odanosti vladaru nije bilo)
- otroumnost (glorifikuje Srbe pokazujui da srpsko je dete daleko naprednije od nekog
drugog evropskog, a navodi primer maarskih Srba koji su imali visoke ocene na fakultetima,
dok je sam Vuji kontraprimer)
- sklonost ka pesmi i poeziji (izjednauje Srbe sa starim Jelinima u vreme stihotvorca
Omira)
- trgovaka sposobnost (kae da se trgovina u Srba sastoji u kupovini i teranju stoke na
more)

- zanatstvo (govori da Srbi nisu neke zanatlije preputajui te osobine Bugarima, ali kae
kod zemljoradnje da se herojstvo Srba ne usklauje sa zemljoradnjom i naglaava marljivost
srpske ene na polju)
- sujeverje i obiaji (koje Vuji naziva loim po Srbiju i na njih gleda kao i Dositej i gde
kao lek za to preporuuje Reljkovievu knjigu Satir)
Izvori za pisanje ovog dela se ne moraju nai samo u afarikovom spisu, ve i u
Dositejevom. Andrija Stojkovi je uoio da se vie slinosti nalazi izmeu Vujia i Dositeja nego
izmeu Vujia i afarika.
Karakteristike naroda Ovo je jedno retko delo o psihologiji naroda kojoj kasnije u
romantizmu biva zaokupljena srpska etnologija, a kao nauka ona ima pretee u likovima
Monteskjea, Voltera, Vunta, Fujea itd. Prosvetiteljska etnologija se bazirala na naunosti dok
je etnopsihologija romantizma bila usmerena na velianje svoje kulture i obezvreivanje
tuih. Prosvetitelji su zastupali miljenje da su svi ljudi po prirodi dobri, da ih loi obiaji ine
loima. To navodi prosvetitelje da odustanu od etnopsihologije i zaustave se na opisivanju
geografskih, istorijskih, socijalnih i etnografskih injenica, dok romantiari tee da otkriju
postojanje narodnog duha ijom daljom razradom nastaje itava kultura jednog naroda.
Vuji zato predstavlja prelaznu fazu iz prosvetiteljstva u romantizam. Meutim, Vujievo
izdvajanje Opisanija naroda iz geografije i pokuaj karakterologije srpskog naroda postaje i
tema dela Avrama Brankovia.

KARAKTERISTIKA ILI OPISANIJE NARODA AVRAMA BRANKOVIA

U Budimu je 1827. godine izala knjiga Avrama Brankovia Karakteristika ili opisanije
naroda.
Avram Brankovi roen je 1799. godine u Vranjevu kod Novog Beeja. Bavio se
prevoenjem poezije sa maarskog i nemakog jezika. Poznavao je Vuka sa kojim je 1828.
doao u Srbiju gde je radio kao pisar u Brusnici do 1831. godine kada je iznenada umro. Uz
Karakteristiku objavio je i Pregled u letoisleno oznaenie u carstvu istorie i svemirne od
poetka sveta do danas i nekoliko knjiga koje su ostale u rukopisu.

Delo Avrama Brankovia je objavljeno 2 godine posle Vujievog Noveisee

zemleopisanije i nema podataka koliko je Vujiev plan da objavi knjigu o opisaniju naroda
uticalo na Brankovia. Moe se pretpostaviti da je znao ta se dogaa sa Vujievom namerom
povodom toga.
Pisci su ve uoavali razliku izmeu zemleopisanija i opisanija naroda to se vidi kod
Brankovia. On je slian svojim prethodnicima po sadraju grae koja je podeljena po
kontinentima. Meutim, ovo je delo neujednaeno jer su neki narodi opisani pomou
deterministikih veza, a neki su isto deskriptivni, kao vanevropski narodi.
U Brankovievom delu se uoava vrst deterministiki lanac, onakav kakav se sree kod
Monteskjea gde klima uzrokuje psihike osobine naroda. Iako ne postoje nikakvi podaci koji
svedoe o tome vrlo je verovatno da je koriena Monteskjeova graa. Meutim, kod opisa nekih
naroda (vajcaraca) nema determinizma, ve samo opisivanja narodnih osobina.
Zanimljivo je da Brankovi nije preuveliavao pozitivne osobine svog naroda i to ga
odvaja od romantiarskih etnopsihologa. Kod Srba navodi i sujeverje i meusobnu neslogu kao
negativne osobine ime se pribliava prosvetiteljima, ali tu ve njegov geografski determinizam
pada u vodu jer ne moe to objasniti geografskim determinizmom, kao ni mnogi posle njega.
Prosvetiteljski stav se uoava kada se kae da su svi ljudi dobri, a da ih ravim ine samo
specifine okolnosti. To navodi na primeru Vlaha, gde pokazuje kako su gonjenje i mrnja prema
njima doveli do stvaranja njihovih osobina (istorijska uslovljenost) i na primeru Cigana kae da
je nomadski ivot ovih i prenoenje sujeverja uzrokovalo negativan stav prema njima i uticalo na
formiranje osobina. Dakle, Brankovi navodi geografski determinizam po uzoru na Monteskjea i
socijalno-ekonomski po uzoru na Hjuma. Ono to Brankovia izdvaja od romantiara je
ispitivanje uzroka na nauan nain.
Teorijske postavke u Brankovievom delu se ogledaju u tome da se radi o fazama
razvitka ljudskog drutva i navodi stepen obrazovanosti kao kriterijum za rangiranje,
prikazivanje nomadskog ivota kod Cigana kao survivala starih oblika udruivanja i to je ono
inovativno u odnosu na Solaria.
Drugi deo, gde se govori o vanevropskim narodima obuhvata samo opise pojedinih
naroda na ostalim kontinentima, bez ikakvog determinizma. Kada opisuje afrike narode, tu
nalazimo ideju o prvobitnom monoteizmu to e kasnije postati centralna teorija srpske

etnologije. Upravo ovi opisi ostalih naroda ovo njegovo delo ine prvom etnografijom sveta, a
ujedno i poslednjom, kao i to da je ovo prvo sistematizovano delo iz te oblasti.
Dakle, Brankovi je preneo ideje evolucionizma kod nas, preneo geografski, ekonomski,
socijalni i istorijski determinizam, faze razvoja ljudskog drutva, uvodi pojam survival i ideju o
poetnom monoteizmu.
to se tie interesovanja za knjigu, ono je bilo veliko i brojalo je veliki broj pretplatnika
kao to su Sava Tekelija, Georgije Magaraevi, Jovan Hadi, pa ak i romantiari koje je
privukao naslov, ali verovatno ne i sadraj.

PLEMENITI DIVLJAK U SRPSKOJ KNJIEVNOSTI U PRVOJ POLOVINI XIX

VEKA
Pojava romana Robinzon Kruso Danijela Defoa je kroz lik Petka oznaio poetak
predstavljanja plemenitog divljaka iroj evropskoj javnosti. Meutim, kod nas, presudnu ulogu je
odigrao Joakim Vuji koji je prevodio komade sa tom tematikom i od njih napravio pozorine
komade. Najznaajniji prevod koji je posluio svrsi je prevod Fernanda i Jarike. Istu ulogu je
imao i almanah Zabavnik koji je ureivao Ljubomir Davidovi.
Centralna ideja sentimentalistike knjievnosti je bila da iroj publici predstavi svet
divljih i da kritikuje evropske osvajae koji nisu pokazivali nikakvo razumevanje za nie oblike
drutvenosti, zapostavljajui moral i pravinost.
Pavle Popovi, poznati kritiar Vujievih dela je uoio da upravo u Vujievim prevoda
takva ideja nalazi podlogu. Neke od njegovih prevoda su: Kretalica, Nabrenoe pravo,
Fernando i Jarika, La Pejruz itd.
Najei motiv je isticanje divljih iznad Evropljana. Takva dela su Fernando i Jarika,
panjoli u Peruviji i Negri i data je otra kritika trgovinom robljem u delima Nabrenoe
pravo i Saliko i Beriza. Tu se divljaci pokazuju kao neverovatno dobri, ak se i ponekada
rtvuju za Evropljane i od Evropljana se pokae tek pokoji dobar lik.
Druga tema koja je zainteresovala srpsku publiku jeste osvajanje Meksika i Perua. To se
poklapa sa Dositejevim naravouenijem u basni Dete i zmija gde se prikazuje rasprava izmeu

surovih panskih osvajaa i Montezume, gde se Montezuma prikazuje kao ovek koji zakljuke
donosi na osnovu zdravog razuma, bez daljeg poznavanja Evropljana.
Tu Pavle Popovi sprovodi analizu kroz nekoliko dihotomija. To su: panci Peruanci,
Evropljani Indijanci, civilizovani divlji, porobljivai porobljeni i surovi plemeniti.
Ova dihotomija je sa ireg podruja preneta u lokalnu sferu sa posrbljavanjem komada
panjoli u Peruviji pod naslovom Turci u Bosni ili smrt Miloa. Dihotomija se ovde prenela
na dihotomiju Turci Srbi gde se Turci prikazuju kao surovi, porobljivai ali i civilizovani, dok
su Srbi plemeniti, dobri ali i divlji. Sa ovakvim kontrastom Srba i Turaka sentimentalistika
knjievnost gubi na znaaju i prenosi se na lokalnu sferu.
Procvat je sentimentalistika knjievnost dostigla sa Vujievim prevodima sa kojima je
italaka publika stekla bolju sliku o plemenitom divljaku ali i kroz brojne pozorine predstave.
Podaci u reakciji publike su malobrojni i vie se fokusiraju na samu reakciju kneza
Miloa, ali moe se rei da je, i u inostranstvu i u Srbiji, Vujieva uloga u predstavama o
plemenitom divljaku odigrala u onim viim intelektualnim slojevima drutva.

SRPSKA ANTROPOLOGIJA U PRVOJ DECENIJI DVADESET PRVOG VEKA

Poloaj antropologije kao nauke u dravi je takav da drava antropologiju klasifikuje u
sferu istorijske discipline dok u sferi visokog obrazovanja antropologija se vidi kao socioloka
disciplina. Prema sociologiji, podela izmeu sociologije i antropologije se moe izvriti tako to
e sociologija prouavati fenomene koji imaju osobine racionalnog, formalizovanog i
organizovanog dok e se antropologija usredsrediti na fenomene koji su spontani, nesvesni i
kreativni.
Prekid sa prethodnom antropologijom se dogodio u poslednjoj etvrtini 20. veka.
Prethodna antropologija se fokusirala na rekonstrukciji srpskog sela i seljaka u cilju boljeg
omeavanja etnikih i dravnih granica. Takva antropologija je bila instrument nacionalnih
interesa koja je za cilj imala romantiarski poduhvat da pronae postojanje narodnog duha.
Budui da to nije bilo mogue od takve antropologije se odustalo. To je oznailo i postepeno
pisanje antropolokih tekstova o poreklu naroda to je bilo uslovljeno nepronalaskom narodnog
duha.
Tada su se javila dva problema. Budui da je etnografska graa bila u velikoj meri
sakupljena, postavilo se pitanje ta initi sa njom. Jedna ideja je bila da se antropologija umrtvi i
zasnuje se na tome da se uz pomo dravnih organa organizuju muzejske zbirke gde bi se ta
etnografska graa prezentovala. Drugo reenje je bilo daleko produktivnije i sastojalo se u
tumaenju te grae, to prethodna antropologija nije imala za cilj. Pristup etnicitetu i pitanje
etniciteta nije bilo zavreno, ali nije bilo ni stavljeno u povlaen poloaj u odnosu na druge
aspekte antropoloke nauke.
Sa pomeranjem predmeta antropologije iz srpskog sela u urbanu sredinu postepeno su se
javili novi problemi kojima je bilo mogue prii sa antropoloke take gledita. Nova polja
antropolokog delovanja sa sobom su donela i promene u strategijama prouavanja kao i

uvoenje nekih inovativnih postupaka (strukturalna, funkcionalna analiza, istorijska analiza

difuzije), a nove teme koje su se nametnule su bili politiki fenomeni.
Nemogue je povui otru granicu izmeu sociologije, istorije i antropologije. To
proizilazi iz nemogunosti parcijalizacije i raspraravanja delova svetova kojima pripadaju
fenomeni karakteristini na svaku od ovih nauka. U takvoj situaciji, kada je nemogue napraviti
granicu jedino je mogue kretati se u okviru prakse, koja ini jezgro antropoloke nauke. To
jezgro moe se podeliti na dva dela: modernistiko prouavanje klasino shvaene tradicije i
vremenski i prostorno omeen deo jezgra sa slinim tematskim usmerenjem i veim delom
istraivanja u zonama urbanosti, modernosti i savremenosti.
Srpska antrologija se ne razlikuje puno od antropologije karakteristine za NGO
antropologiju koja svoj predmet usmerava na politikom reavanju savremenih sporova izmeu
etniciteta i smanjenju sukoba na etnikoj osnovi.
U antropologiji ne bi smelo da bude ljudi koji se nazivaju antropolozima, a koji su
zanatizovali svoj nauni pristup. U arheologiji se zanatom moe smatrati uspeno iskopavanje.
Antropologija je, meutim, u svojem ranijem periodu imala deo koji se mogao nazvati zanatom.
Taj zanat se odnosio na obuavanje kadrova koji bi mogli na uspean nain prezentovati
etnoloke zbirke u muzejima i koji e pri prvom ulazu u jednu zbirku moi identifikovati
odreeni predmet. Takva nauka nije mogla da detaljie i da da objanjenja koja su dublja ve su
se svodila na puko opisivanje etnografije srpskog sela. Moderna antropologija ne predstavlja
zanat zato to ona uvek moe iznova sprovesti isto istraivanje, to je recimo, u arheologiji
onemogueno. Ono to je potrebno je da se nau kadrovi obueni za antropoloko miljenje koji
e znati da razmiljaju o podacima koje e kasnije sistematizovati i smestiti u odgovarajui
kontekst.
Uspostavljanje distinkcija izmeu antropologije i pojedinih nauka je u neku ruku
neophodno budui da sama antropologija Meri Daglas je rekla da sve ono to je nemogue
jednoznano klasifikovati izaziva nelagodu. Jedan kratak pregled izdvajanja antropologije kod
nas nam govori da se naziv antropologija javlja prvo kao naziv predmeta u okviru sociologije
1959. godine i to kao Osnovi etnologije i socijalna antropologija da bi se 1962. Zvao
socijalna antropologija potom se 70ih antropologija javlja kao postdiplomski smer ili katedra
da bi 1990. godine bilo oformljeno Odeljenje za etnologiju i antropologiju. U sistemu
Ministarstva nauka antropologija se javlja 2005. godine od kada se sprovode projekti koje

realizuje Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i Etnografski

institut SANU. Prema klasifikaciji Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje iz 2006. godine
etnologija i antropologija su svrstane u socioloke nauke sa razdvajanjem na svim stepenima
studija dok u klasifikaciji Ministarstva nauke etnologija i antropologija spada u istorijske nauke.
To znai da razliita drutvena percepcija namee razmatranje odnosa srodnih disciplina.
Shvatanje srodnog odnosa istorije i etnologije je uzrokovano pojavom etnografskog
prezenta, stila pisanja koji je kod italaca trebalo da stvori utisak nepromenljivosti tradicijske
kulture. Prezent tu slui da se stvori slika nepromenljivosti, odnosno da se dalje ukae da pojave
iz 19. veka nisu mnogo razliite od onih iz 16. veka. Ova strategija nije prihvaena ni od strane
samih etnologa smatrajui da je etnografski zapis iskljuivo svedoanstvo vremena u kome je
nastao. Izuavanje materijalne kulture je pomoglo uvrivanju etnologije kao istorijske
discipline to znai da odreeni artefakti vie govore o istorijatu pojave koji oni opredmeuju. To
je podrazumevalo ovladavanje zanatom istoriara, odnosno poznavanja jezika na kojima su
izvori pisani (latinski, staroslovenski). Nova antropologija ima za cilj da granicu istorijata pojave
sve vie priblii ka sadanjosti, dok e se opisivanje 20. veka prepustiti istoriarima, ali ono to
je najdistinktivnija crta antropologije u odnosu na istoriju jeste tumaenje prikupljenih injenica i
tumaenje stvorenih oblika stvarnosti.
Pokuano je vie polarizacija u cilju razdvajanja antropologije i sociologije, a jedna od
njih je ta da se antropologija bavi primitivnim zajednicama, dok bi se sociologija zanimala za
moderna drutva. Druga se konkretno tie metoda kojima bi se ove dve discipline sluile.
Antropologija bi koristila kvantitativnu metodu (posmatranje i razgovor), dok bi sociologija
koristila kvalitativnu (ankete). Iako su takve polarizacije teko izvodljive, one su i dalje prisutne.
Distinkcija sociologije i antropologije se moe napraviti po ve pomenutoj distinkciji
osobina fenomena, pa sociologija prouava organizovano, formalizovano i racionalno dok
antropologija prouava nesvesno, kreativno, spontano, meutim, ne postoje precizne mere po
kojima bi se takva podela napravila. Nasuprot nekim poljima gde je mogue primeniti metode
samo jedne naune naune discipline, postoje i one koje odlikuje parcijalnost. Najjednostavniji
primer je politika koja se kree od antropolokih (politiko ponaanje mase) do sociolokih
(visoko sofisticirana izborna kampanja stranke) polova, ali i pored toga, sociolog treba da
poznaje delatnost i rezultate koje je na tom polju sproveo antropolog. Takva polarizacija

aktivnosti prouavanja u okviru jednog polja je mogua i u drugim oblastima kao to su zatvor i
religija.
Postavlja se pitanje da li sociolozi i antropolozi treba da tee ka tome da ubede sebe i
druge da je nemogue napraviti polarizaciju ove dve discipline. Ako bi je bilo mogue povui to
bi sa sobom povuklo besplodnu raspravu oko toga koja nauka je optija. Ali ipak, oigledno je da
su previe opti pojmovi, kakvi su ovek i kultura sa jedne strane, a drutvo sa druge previe
labavi da bi se na osnovu njih povukla jasna granica izmeu sociologije i antropologije.

ISTORIJA SRPSKE ETNOLOGIJE 2

ROMANTIZAM
Koreni nae etnologije proizale su iz dva potpuno razliita pravca koja su se sukobila u
19. veku: prosvetiteljstvo i romantizam. Vesti o udaljenim narodima sveta kroz putopise
moreplovaca kombinovani sa filozofijom prosvetiteljstva doprinele su ustanovljavanju
antropologije (citat Kuka iz Putovanja oko sveta), dok je romantizam, potekao iz Nemake,
irio termine i nauku o narodu etnologiju. Francuskoj je dugo trebalo da vrati termin
antropologija koji je ponovo oiveo tek sa Klodom Levi-Strosom koji danas paralelno postoji sa
pojmom etnologija.
Od svih prosvetiteljskih ideja, romantiari su prihvatili samo jednu zahtev za narodnim
jezikom to je bila jedna od tri najznaajnije stvari koji ine jedan narod. estoka borba za
ouvanje i velianje srpskih obiaja se otro protivi Dositejevom shvatanju i oliavalo je ono to
je Srbima u tom vremenu trebalo svest o nacionalnom identitetu.
Romantizam je svog junaka video u liku Vuka Karadia koji je ovu ideologiju bazirao
na netrpeljivosti prema Dositeju koji je teio da iskoreni srpske verske svetinje kroz njegovu
reformu crkve. Jedan od napada na prosvetiteljstvo je i recenzija knjige Milovana Vidakovia
Ljubomir u Jelisijumu gde VUK govori da su jezik, vera i obiaji dua srpskog naroda, ono to
je prosvetiteljima najvie bilo mrsko. Vuk kao ljubitelj narodnog stvaralatva se suprotstavio
Dositeju, antitradicionalisti.

Romantizam je naiao na dobar odjek kod nas, poto je veliao borbu za osloboenje od
Turaka u periodu od 1804. do 1815. godine. Jovan Skerli pie da su Srbi strasno voleli istoriju,
ali ne onu pravu, ve idealizovanu i liriku, opevanu u pesmama.
Opte ubeenje romantizma je ideja o narodnom duhu koji se manifestuje kroz obiaje
koji lee u narodu, a taj narodni duh dalje doprinosi stvaranju celokupne kulture jednog naroda i
da on poiva na tome da ta kultura ne sme biti tua, kao ona to se uoava u srpskim gradovima
ve koja lei u srpskom selu, gde su romantiari smestili svoja istraivanja narodnog duha.
Poetak Vukove romantiarske borbe je bilo skupljanje narodnih pesama. Kao podstrek
za irenje takvih ideja Vuku je pruio Jernej Kopitar, slavista pod velikim uticajem Herdera, a
isto i Jakob Grim, pisac bajki. Prvo Vukovo takvo delo je bila Pjesnarica iz 1815. godine u
kome se ogleda ivost i lepota narodnog jezika. M. Radovanovi je pisao da je Vuk jednim
delom bio i realista, a ne samo romantiar jer je prikazivao patrijarhalnog srpskog seljaka koji je
bio iva stvarnost. Meutim, Vuk je bio realista samo sa stanovita objektivnosti podataka, ali
isti romantiar sa stanovita klime i jaanja nacionalne svesti.
Prosvetiteljstvo, koje se zalagalo za irenje naunih ideja meu prostim svetom nije
nailo na razumevanje jer seoska sredina nije mogla da odgovori na to. U tom smislu, Vukovo
delo je bilo revolucionarno koje je nalo mnogo bolju podlogu kod Srba.
Svakako da je Vukovo delo znaajno, ali ono je nalo svoj nastavak i u njegovim
sledbenicima koji su irili njegove ideje. Neki od njih su ak prvo i bili prosvetitelji, kao i Vuk
Popovi i Vuk Vrevi. Vuk Popovi je bio sledbenik Dositeja, a onda je poeo rad na skupljanju
istih onih obiaja koje je Dositej kritikovao, ali kada mu je Karadi to zatraio on je imao
negativan odgovor. Petnaetak godina kasnije Popovi je bio estok poborac romantizma i objavio
je Grbaljski statut koji se smatra falsifikatom, poto je Popovi grau prikupljao u sredini gde
postoji velika sloboda improvizovanja pa ni sam Popovi nije bio svestan mistifikacija koje je
inio. Meutim, ovakvi falsifikati su bili esti u periodu romantizma.
Junaci pobede nad prosvetiteljstvom su bili Vuk Karadi i Vuk Vrevi. Kasnije su
njihove ideje nastavili sledbenici poput Milana Milievia i Luke Gria Bjelokosia. Kritika
njihovog je bila ta da su se uputali u prikupljanje etnografske grae sa malo ili nimalo
neophodne strune spreme.
Jo jedan teorijsko istraivaki sistem na kome se formirala etnologija je pravni sistem
Valtazara Bogiia. Istorijsko-pravna kola je time istakla ulogu narodnog duha na kome se

formira pravo. Narodni duh se manifestuje u obiajnom pravu koje za istorijsko-pravnu kolu
predstavlja jedino mogue pravo. Bogii je izuavao rimsko pravo kod kojeg je osnova bila
obiajno pravo. Osim klasinog prava na njega su uticali prava Surovjeckog, Rakovjeckog,
Maejovskog i drugih, takoe romantiarska i Bogiiev Opti imovinski zakonik je inspirisan
ovim pravom. Za Bogiia ne moemo rei da je etnolog u pravom smislu jer je njegovo pravo
posluilo za izradu zakonika, a ne za naune svrhe. Idealizacija obiajnog prava nalazi izvor u
srpskom selu gde se obiajno pravo i stvara, time se suprotstavljajui gradskoj sredini.
Drugi teorijsko istraivaki pravac je antropogeografija Jovana Cvijia. Ovo je delo, za
razliku od prethodnih, sistematizovano i zaokrueno, zasnovano na teorijskim i metodolokim
poduhvatima. Ipak, i kao takvo ostalo je predmet kritike koja je govorila da je njegovo delo
sluio u geopolitike svrhe da se istakne uloga Srbija u stvaranju jugoslovenske drave. Delo o
kojem je re nosi naslov Balkansko poluostrvo. U ovom etnopsiholokom delu Cviji
idealizuje dinarski tip koji nosi odlike cele Srbije i da su upravo Srbi tako dostojni velikog
zadatka nacionalnog osloboenja. Drugi uticaj etnopsihologije romantiarske kole jeste
odreivanje nacionalnih granica na osnovu rasprostranjenosti pojedinih etnolokih elemenata.
Iako je to podruje manje podlono kritici od etnopsihologije ono opet dovodi u pitanje
objektivnost prouavanja. Ova istraivanja nisu bila zasnovana na poznavanju osnovnih
psiholokih elemenata pa je tako polemika sa ovim shvatanjem bila nemogua poto je vrlo brzo
stavljena u orsokak, ali ono to se danas ne naglaava eksplicitno, a ipak je prisutno jeste upravo
odreivanje etnikih granica na osnovu rasporeda etnografskih elemenata.
Dva dogaaja koja su doprinela konstituisanju nae etnologije jesu osnovanje
Etnografskog muzeja u Beogradu 1901. godine i Katedre za etnologiju i etnografiju Univerziteta
u Beogradu 1906. Tu se javljaju i prvi strunjaci iz oblasti antropologije koji su opet bili pod
uticajem romantizma budui da se usredsredilo na prouavanje Srbije i Balkana. Tihomir
orevi je tako odredio folklor kao sredstvo za konstituisanje nacionalnih granica. Definicija
etnologije: Njegova karakteristika je preterana okrenutost istoriji. Erdeljanovi je smatrao da
tradicija ima vrednost istorijskog izvora pa je tako smatrao da istorija moe da prikae proces
geneze jednog naroda.
Ovakva etnologija formirana na romantiarskim osnovama je potisnula u drugi plan sve
druge vrste etnolokih prouavanja, pridajui preveliki znaaj istorijskom nasleu i potragom za
narodnim duhom.

TENJE I PRAVCI RAZVOJA ETNOLOGIJE U SR SRBIJI (1945 1981)

Doprinos antropologije na ovim prostorima moe se posmatrati kao sloen zadatak kojem
je mogue pristupiti sa vie pristupa. Moemo upotrebiti regionalni pristup (prouavanja
fenomena i pojava u okviru antropologije na odreenom geografsko-regionalnom podruju) ili
tematski pristup (prouavanje odreene klase fenomena, polja antropolokog delovanja). Jo
jedan mogui nain je epistemoloki pristup, odnosno sagledavanje teorijsko-metodolokih
postavki u naoj etnologiji.
Radovi na polju etnologije se ogledaju u nekoliko okvira etnolokog rada:
- institucionalni okviri (kroz delovanje Etnografskog muzeja, Etnoloke katedre
Filozofskog Fakulteta i Etnolokog instituta SANU)
- kompleksne ustanove (Albanoloki institut u Pritini, Hungaroloki institut u Novom
Sadu, Balkanoloki institut SANU, Muzikoloki institut SANU...)
- Etnoloke publikacije (Etnoloke sveske, Srpski etnografski zbornik, Glasnik
Etnografskog instituta SANU, Zbornik radova Etnografskog instituta SANU)
- Izdanja i asopise sa antropolokim sadrajem (Vranjski glasnik, Novopazarski glasnik,
Leskovaki glasnik, Gradina iz Nia, Kultura iz Beograda)
Teorijsko metodoloke usmerenosti
I Empirizam je pristup koji je kod nas preovlaivao do 60-ih godina i vie je izraen kao
praksa, a ne teorijski stav. Naime, srpsku etnologiju je obeleilo prikupljanje podataka o to
izvornijem srpskom podruju sa tipino srpskim karakteristikama, odnosno prouavanje i
prikupljanje grae sa sela, ne iz gradova i to bez nekog naunog plana, odnosno daljeg tumaenja
etnografske grae.
Nauni spisi predstavljaju posebnu kategoriju koji su posveeni klasifikaciji etnolokih
radova sa terenskih istraivanja.
II Antropogeografska kola je kola koja prouava uzajamne odnose oveka, prirode i
drutva i svoj puni zamah kod nas je dostigla sa radom utemeljivaa Jovana Cvijia. Ona se

naroito forsirala u periodu nakon 1945. godine gde je kao cilj prouavanja definisano
prouavanje naselja i porekla stanovnitva, narodnog ivota i obiaja i narodnih umotvorina. Ovo
su ciljevi Etnografskog instituta SANU, a Matica srpska je imala slinu koncepciju u
prouavanju po predeonim celinama sa naglaskom na pruavanje ostataka drugih naroda u
etnikom sastavu i kulturi tog odreenog regiona. U posleratnom periodu antropogeografija
postepeno zamire. Pojava antropogeografije je znaajna jer je podstakla prouavanje
uticaja oveka i ivotne sredine, kao i prouavanje migracija i transformaciju migracionih
kretanja kroz vreme.
Prekretnicu su pretstavljali radovi pojedinaca Etnografskog muzeja u Beogradu i
Vojvoanskog muzeja koji su teili prouavanju kroz komparativni pristup meu etnolokim
pojavama kroz to veu dijahronijsku perspekrivu. U metodologiji su i dalje prisutni koreni
Cvijievog rada ali oni nemaju eksplanatornu funkciju, ve su usmereni na deskripciju
geografskih elemenata.
III Istorijsko-komparativni i genetski pristup je srodan sa marksistikim pristupom i
preovlaivao je nakon 1945. godine do danas. Uzroci su:
- uticaj istorijsko-filoloke osnove i romantiarske paradigme o nacionalnoj etnologiji
- priroda predmeta etnolokih istraivanja
- posredan uticaj evolucionistikih ideja na tadanje etnologe
Naglasak se u ovom periodu stavljao na prouavanje seljakog ivota i etnos se izjednaavao sa
seljatvom. Ovde se ve teilo prouavati tradicijsku kulturu na istorijsko-komparativni i
kulturno-genetski nain. Meutim, istorijski okviri nisu dosegli daleko, esto do 18. i 19. veka,
dok su retko dosezali u srednji vek. Radova ove vrste ima iz svih kategorija: materijalne,
socijalne i duhovne kulture, ali je najpotpunija primena ovog metoda u prouavanju materijalne
kulture. Ovaj pristup, iako je postigao rezultate, neophodno je kombinovati sa funkcionalnom i
strukturalnom analizom da bi se dolo do zadovoljavajuih objanjenja. Ova metodologija je
prisutna i u prouavanju etnikog razvoja pojedinih delova Jugoslavije.
IV Evolucionistiko-marksistiki(da smatraju da je drustvo kroz divljastvo, varvarstvo i
civilizaciju proslo dosla wtf) pristup je teorija drutvenog razvoja i prisutana je kod nas od 80-ih
godina. Primena ovog pristupa se vidi u prouavanju dinarskog rodovskog tipa i tezio je da se
ukae na zakonitosti njegovog drutvenog razvitka. Ovakva etnologija podstaknuta
evolucionistima je teila prouavanju drave, privatnog vlasnitva i porodice i odbacila je sve

modernije pristupe kao to su funkcionalistiki, strukturalistiki ili difuzionistiki pristup. Nije

dao plodna prouavanja primitivnih drutava. Ono to ovaj pristup nije iskoristio jesu dobri
odnosi sa lanicama tadanjih nesvrstanih koji su mogli potpomoi etnoloka istraivanja u tom
smeru.
V Funkcionalni i strukturalni pristup karakterisali su revoluciju u etnologiji jer se sa
njihovom pojavom teilo dubljem objanjavanju fenomena i prouavanje veze sa drugim slinim
oblicima istih. Koji e se od ova dva pristupa upotrebiti zavisi od cilja istraivanja i primenjenog
metoda.
Funkcionalni pristup podrazumeva uoavanje uloge koju neki fenomen ima u drutvu i
njegove povezanosti sa drugim elementima u njemu. Radovi u kojima se vide koreni ovog
pristupa su vie bili intuitivni nego nauni, a pravi prelaz ovom pristupu predstavlja
uoavanje nekih prvih funkcija fenomena (kumstvo, tradicijski vaari, sistemi tabua).
funkcionalni pristup se koristio i za utvrivanje nekih problema iz nae tradicijske kulture i tu je
njegov zadatak bio da utvrdi odreene karakteristike i vremensko-prostorni okvir sistema koji se
ispituje, da utvrdi sistem potreba u tipu drutvene organizacije i pronalaenje veze izmeu
fenomena i drutvenog sistema u kome nastaje. Pri tome se tei pronalaenju funkcionalne veze
na tri nivoa: na nivou globalnog drutvenog sistema, na nivou segmenta tog sistema i na nivou
obrasca. Postoje odstupanja od ovakvog postupka koja su, meutim, samo sekundarna. Ovaj
metodoloki tip obuhvata i dijahronu, pored sinhrone dimenzije jer se data pojava tumai u dva
vremenska razdoblja i tako se utvruje njegova transformacija kroz prostor i vreme. Postoji i
funkcionalno-strukturalna analiza gde se prvo formalnom analizom utvrdi deskriptivni model
date pojave, a strukturalnom se odreuje poruka sadrana u njemu.
Strukturalni pristup se kod nas javio sredinom 70-ih godina. Postoje 3 pravca ovog
pristupa:
- sovjetska semiotika kola: utemeljena je na jezikim istraivanja i primenila je svoje
postulate na neke segmente duhovne kulture. Strukturalna analiza Rolana Barta je inspirisala
prouavanja mas-kulture (novinske umrlice, 8. mart)
- klasina analiza mita: ovde se radi o rastavljanju mita na manje celine, miteme,
otkrivanje koda u njima, dekodiranje nekog obiaja ili mita i takav pristup je primenjen na neke
sluajeve (dodolske pesme, iano kumstvo)

- upotreba metoda britanske recepcije strukturalizma: ogleda se kroz prouavanje Van

Genepovih obreda prelaza primenjenih na brojne sluajeve (svadba, krtenje, ispit na fakultetu).
Ovde se jasno vidi upotreba interpretativnog pristupa gde se haotine injenice tumae i dovode
u meusobnu vezu i deifruju se odreene pojave. Ovo je i dijahronijska analiza jer prouava
transformaciju posmatranih fenomena kroz vreme. Ovaj se metod vrlo efikasno moe primeniti
na elemente urbane kulture.
Teorijski rad nije mnogo postigao na naim prostorima i svodio se na probleme
definisanja pojedinih elemenata antropoloke discipline i takve rasprave zamiru 70-ih godina.
U najnovijem vremenu pojavljuju se dve grupe metodolokog i teorijskog karaktera. Prva
grupa su radovi nastali iz istraivakog iskustva u terenskom i arhivskom radu, a druga grupa su
strateki radovi gde se definiu ciljevi nae discipline, a ima i radova koji se bave utemeljivanjem
nekih kljunih pojmova kao to su etnos ili ritual.

MODERNIZAM I STRUKTURALIZAM
Pojava strukturalizma kod nas je znaila raskidanje sa prouavanjem sela i ovakav pristup
je uslovljen primenom modela Van Genepa kroz obrede prelaza i kasnije kod Edmunda Lia i to
je oznailo pojavu moderne antropologije.
Stanje srpske antropologije u poslednjoj etvrtini 20. veka je bilo takvo da se zasnivalo
samo na opisu grae koja se mogla prikupiti u selu bez ikakvog daljeg njenog tumaenja i
interpretacije. Sa druge strane, kod drugih intelektualaca se javljala potreba za prezentovanjem i
primenjivanjem drugaije antropologije koju su podsticali ljudi iz drugih oblasti i izdavakih
kua. Prekretnica ka jednoj novoj etnologiji je bilo upoznavanje sa svetskom antropologijom
kroz prevoenje velikih svetskih klasika kao to su Klod Levi-Stros, Luis Morgan, Margaret
Mid, Rut Benedikt, Edmund Li, Lesli Vajt i drugih. Veliki izdavaki poduhvat Ivana oloviastvaranje edicije XX vek- i izdavaka delatnost u okviru izdavakih kua NOLIT, Vuk
Karadi i drugih dali su Srbiji klasina dela svetske antropologije. Ovakva antopologija nije
bila priznata od strane univerzitetskih i akademskih linosti, ali su prevodi velikih dela oznaili
modernizaciju srpske antropologije i okretanje antropologije u drugom pravcu.

Postavlja se pitanje zato je ba strukturalizam odredio modernizacijsku ulogu u

antropologiji. Ono to je oznailo prodor antropoloskog funkcionalizma u nau antropologiju
jeste pojava dve knjige, odnosno sabranih tekstova Bronislava Malinovskog u dve knjige a to su
Nauna teorija kulture i Magija, nauka, religija. Ovakav upad nove antropologije je doao iz
jedne srodne discipline, odnosno iz sociologije.
Ovaj upad novih ideja je bio primeen od klasinih etnologa koji su teili diskreditaciji
funkcionalistikih antropologa koje je predvodio piro Kulii protiv Milenka Filipovia, a u
pomo Kuliiu doao je tekst objavljen u Glasniku etnografskog muzeja od sovjetskog
istoriara-afrikaniste Potjehina, napisan u staljinistikom maniru sa ciljem da oformi kod drugih
negativan stav o funkcionalizmu. Prvi pokuaj pire Kuliia da istorijski materijalizam primeni
na etnografski materijal se zavrio neslavno.
Druga taka novih ideja je bio prodor funkcionalizma u antropologiji srodnu nauku,
odnosno sociologije 60-ih godina.
Druga struja marksista u srpskoj etnologiji, odnosno humanistiki marksisti su imali
daleko tolerantniji stav prema funkcionalizmu govorei da se on ne kosi sa osnovnim Marksovim
principima i da je Malinovski emom ljudska potreba akcija zadovoljavanje potrebe izgradio
osnovni model funkcionalne analize.
Srpska etnologija nije mogla da se odupre nadmoi tadanje sociologije i velika dela
evropskih klasika od strane naih etnologa nisu mogla da budu podvrgnuta kritici.
Da bi se bolje opisao odnos srpske etnologije i pristiglog funkcionalizma potrebno je
razumeti osnovne stavove u sociologiji. U okvirima opste sociologije uinjena je distinkcija
izmeu strukturalno-funkcionalne analize i samog funkcionalizma, ime je oien ideoloki put
primeni funkcionalne analze. A knjiga koja je dala doprinos korienju funkcionalne analize jeste
knjiga Vojina Milia Socioloki metod jer ukljuuje i Mertonovo razlikovanje latentnih i
manifestnih funkcija, pa tako i sociologija kao marksistiki utemeljena dozvolila uplv
funkcionalizma u etnologiju. Uprkos tome, funkcionalizam nije postao sredstvo ruenja
tradicionalne i okotale etnologije.
Funkcionalizam nije direktno znaio modernizaciju antropologije, ali je nagovestio takve
pokuaje. Jedan od direktnijih pokuaja jeste razlikovanje funkcionalne teorije i funkcionalnog
metoda Milenka Filipovia. Drugi pokuaj je bio pokuaj Ivana Kovaevia 1976. koji je jedan
stari obiaj o dodolama tumaio na funkcionalan i strukturalan nain kao i kroz psihoanalitiku

simboliku. Analiza teksta o zduhakoj moi pojedinca 1978. je pokazala da moe postojati
mnogo funkcija i proireno je manifestna i latentna funkcija ukazivanjem na rad Klajda Klakona
koji prethodi Mertonovoj knjizi na osnovu koje je Merton proglaen tvorcem te distinkcije, a
nekoliko godina kasnije funkcionalna analiza je uz upotrebu pojmova prividna i stvarna funkcija
primenjena na prouavanje sukcesivnog modela jednog obiaja da bi 1985. metodoloki
proiena funkcionalna analiza bila primenjena na prouavanje monumentalnih grobnica u
okolnim selima Beograda. Meutim, ak i ovako usavrena funkcionalna analiza nije mogla da
doprinese veem prouavanju seoske i gradske kulture i pojava u njima. Postoji vie faktora koji
su doveli do toga.
1) meanje pojmova funkcija i upotreba kod tradicionalistikih etnologa
2) proglaavanje optepoznatih istina za naune rezultate
3) izjednaavanje etnoeksplikacije i naunog objanjenja
Da bi se izbeglo ovakvo vulgarizovanje funkcionalizma, teilo se uvoenju pojma
latentna funkcija po uzoru na Klakona i Mertona. Ovakvo uvoenje pojma je postavilo problem
disfunkcije poto je jasno bilo da sve u nekom drutvu ne mora imati funkciju. Ovaj problem je
prevazien uvoenjem pojma drutvene grupe koji su takoe nosioci potreba, a ne samo
pojedinac i drutveni sistem.
U isto vreme pojavili su se nekoliko dela u duhu strukturalne analize koji su kroz
tumaenje drutvenih pojava u vidu obreda prelaza po primeru Van Genepovog ili postupka
Edmunda Lia i takvo tumaenje i takva analiza je oznaila svojevrsnu inicijaciju, odnosno
separaciju od tradicionalne etnologije. Funkcionalizam je bio revolucionaran ali nije mogao da se
izbori sa nekim potekoama zato to se ak i u kroz funkcionalistiki postupak moglo doi do
postulata tradicionalne etnologije. Sa strukturalizmom koji je dobar za miljenje javio se
prelazak iz tradicionalne u savremenu i modernu antropologiju.

EVOLUCIONISTIKO MARKSISTIKA DOKTRINA DRUTVENOG RAZVOJA

Najpoznatiji predstavnik ove struje je bio piro Kulii koji je teio da na domaem
etnografskom materijalu afirmie metodska naela klasinog evolucionizma i istorijskog
materijalizma u prouavanju pretklasnih drutava.

On je pojedine pretpostavke tretirao kao opte istine i na njima bazirao svoju etnologiju
kao to su ideje o periodizaciji praistorije i istorije, opta zakonitost u razvoju gentilnih drutava i
metod survivala. Pojam survilala je direktno preuzeo od Tajlora. piro Kulii je dobro poznavao
marksizam, vodei se Engelsovim delom Poreklo porodice, privatne svojine i drave tako malo
poznavajui zapadnjaku etnologiju. On je ostao veran svojim idealima iako su tadanja
istraivanja ozbiljno uzdrmale ideju o optoj zakonitosti ljudskog razvoja. On je bio u uverenju
da je evolucionistika teorija ne samo nauno produktivna, ve i ideoloki progresivna i ta se
progresivnost ogleda u ideji o psihikom jedinstvu ljudi i razvoju kulture i drutva. Glavne
slabosti takvog evolucionizma su ematizovanost, apstraktnost eksplikativnih konstrukcija i
nedijalektiko shvatanje procesa u razvoju drutva.
Potrebno je saznati izvore ovakvog stava i oni se ne mogu traiti samo u romantiarskoj
paradigmi i nemakoj idealistikoj filozofiji. Od naunih postavki 18. veka evolucionisti su
preuzeli ideje o konstantnim principima ljudske prirode, rekonstrukcija zamiljene prolosti i
prouavanje drutava kao organizama.
Prethodnici evolucionizma koji su uticali na formiranje Kuliievih stavova su Bahofen
koji je prouavanjem mitova pokuao da dopre do duha naroda i civilizacije i u prouavanju
porodice gde je konstruisao tri faze u njenom razvoju: primitivni promiskuitet, matrijarhat i
patrijahat u svom delu iz 1861. godine Materinsko pravo. Govori da je njegova prva faza
zasnovana na literaturi iz klasinih naroda ne gledajui ostale narode, a da je pojava
zemljoradnje uslovila pojavu matrijarhata. Morgan je u svom delu Drevno drutvo potvrdio
njegovu ideju prouavajui Irokeze.
Drugi evolucionistiki uzori su Maklenan koji je objavio knjigu Primitivni brak iste
godine kao i Bahofen gde pokuava da razrei ideju endogamije i egzogamije. Tu ideju je reio
Morgan koji je otkrio da se egzogamija javlja unutar endogamije. Kulii je usvojio veliku ideju
Morgana o periodizaciji ljudske istorije na stadijume divljatva, varvarstva i civilizacije.
Kuliieva rekonstrukcija prolosti koju je prihvatio od njegovih prethodnika je ta da je
prvobitno drutvo odlikovala nerazvijenost materijalnih sredstava gde se javila prva porodica
koju je odlikovao primitivni promiskuitet, a porodica bila takva da se grupni brak stvarao izmeu
brae i sestara, a kasnije i izmeu vie sestara i njihovih mueva. Kasnije se evolucija odigravala
tako to se sve vie pomerala granica mogunosti braka izmeu krvnih srodnika iz eugenistikih

razloga. Savremena etnologija odbacuje ovu teoriju jer moderna genetika nije potvrdila posledice
incestuoznih odnosa.
Kulii je prihvatio i Engelsovu tezu o grupnom braku izmeu vie lanova razliitih
branih klasa, kakav se sree i kod Aboridina gde je takav brak zastupljen kod lovacasakupljaa. Antropoloka prouavanja odbijaju ovu tezu. Kulii je tako tvrdio da je grupni brak
zaista uoen u mnogim plemenima. Uprkos odbacivanju te teze od Milenka Filipovia, on tvrdi
da se dokazi za to mogu nai u srodnikoj terminologiji, svadbenim obiajima i branim
pravilima. Nepoznavanje bioloke uloge oca u prokreaciji uslovilo je to da se srodni odnosi
obrazuju od pripadnika enske loze. Tu Kulii prihvata tezu Marka Kosvena koji je tvorac
podele na rani i razvijeni matrijarhat. Rani matrijarhat karakterie sakupljaka uloga ene, dok je
ribolov karakteristian za oba pola i tu je drutveni status ena i mukarca ravnopravan. Kao
primere za ovo Kosven navodi crnaka plemena u Kongu. Epohu razvijenog matrijarhata
karakterie motika zemljoradnja, ribolov i domestikacija ivotinja. Pojava motike zemljoradnje
je uslovila materinsku dominaciju koju im obezbeuje znaajna uloga u materijalnoj proizvodnji.
Tu majka vodi glavnu re, najstarija ena ima gazdinstvo, dozvoljeni su brakovi kao to su
levirat i sororat, a otac samo povremeno poseuje porodicu. Fazu razvijenog matrijarhata je
oliavalo staro egipatsko drutvo, zatim stara ureenja Irokeza i Aantija i drugih brojnih
plemena. Tu hipotezu Kosvena prihvata i Kulii.
Kljunu promenu porodinog stanja je predstavljao prelazak sa motike na plunu
zemljoradnju, gde je upotreba pluga zahtevala muku snagu. Ovome se, u prilog mukoj
dominaciji u porodici dodaje i pojava stoarstva. Uvoenje patrilokalnog braka, kada su se
muevi pobunili i odupreli starom porodinom ureenju i prevode supruge i svoj dom. Takav
prelaz na patrilokalni monogamni brak prati i promena naina sklapanja braka gde sada
devojina porodica zahteva naknadu za gubitak enske radne snage, odnosno pojava miraza.
Kljuni momenat se javlja kada otac u svoj dom dovodi i zadrava i enu i decu i tako potvruje
svoju dominaciju. Ovde se avunkulat, odnosno uticaj ujaka na neake zadrava kao i razvoj
patrilokalne grupe od mukaraca po enskoj liniji srodstva. To je fratrijarhalna zadruga koju ine
bar dve generacije brae, odnosno ujaci sa njihovim enama i neaci. U prelaznoj fazi se
zadrava materinska filijacija, a kasnije se razvija zajednica brae i dvostruka linija srodstva,
nasleivanja i potovanja predaka. Patrilokalni brak se kasnije razvija uz odravanje miraza, a za
uzvrat, grupa mua stie pravo da zadri decu iz braka i tako se zasniva patrijahralno raunanje

srodstva. Prelazak ene u muevljevu porodicu oznaava prekretnicu u pojavi patrijarhata, a

matrijarhalne ustanove se razvijaju sporo i sekundarno.
Kulii smatra da se ovakvi vidovi porodice javljaju u stoarskim drutvima i da se ove
faze rekonstrukcije prolosti ljudske porodice mogu uoiti prouavajui stare narode.

NACIONALIZACIJA NACIONALNE NAUKE

Nakon ratnog perioda na teritoriji bive Jugoslavije javile su se dve vrste etnologije u
Srbiji i Hrvatskoj koje su bile direktno uzrokovane ratnim dejstvima na tim prostorima. Ono to
je istaklo srpsku etnologiju u tom periodu je:
- distanciranost od ratnih sukoba tokom etnolokih prouavanja
- pojava kritikog pristupa prema tada novonastaloj politikoj antropologiji
Sa druge strane, karakteristike hrvatske etnologije su bile:
- subjektivnost u autorskom pristupu
- ponovna pojava nacionalne etnologije
- razvoj primenjene nauke
- pomeranje ka neetnolokim problemima (izmenjenost svakodnevnog ivota u
izbeglitvu)
Hrvatski sluaj
Etnografija kada samo skupljas podatke bez ikakvog naucnog tumacenja
Hrvatska etnologija je tada bila visoko nacionalizovana, budui da se bavila ratnim
iskustvima i ispitivanjem osoba koje su stradale u ratu. Prvi razlog nacionalizacije hrvatske
etnologije je povezan sa optom antropologizacijom etnologije, dok je drugi razlog gubitak
poverenja u vrednosno neutralni i objektivno nauni pristup. Jedan od drugih razloga za promenu
je i kritiki stav prema rezultatima dotadanje etnologije. Nakon to se njena etnologija zanimala
za kljune probleme, tipa religioznosti i etniciteta ona se tako iskljuila iz nacionalnih ciljeva
koje antropologija treba da ima i da srpsko razdvoji od hrvatskog. Jo jedan od razloga je i taj to
se u to vreme razvila feminizacija antropologije i naklonjenost mlaih generacija prema
feminizmu je uslovila antiscijentizam i antipozitivizam. Svi ovi faktori su samo preduslovi za

promenu etnologije u Hrvatskoj. Ono to je odigralo kljunu ulogu je emocionalna bura koju su
izazvali uasi rata i tako se etnologija svodi na prikazivanje patnje i stradanja hrvatskog naroda
od strane zlih Srba. Tako se nakon ratnih sukoba pojavilo pitanje moralne angaovanosti
etnologije/antropologije.
Tada se u intelektualnim krugovima javilo verovanje u postojanje dve vrste
etnocentrizma i nacionalizma. Sa jedne strane je pozitivni etnocentrizam koji tei da samo
obezbedi identitet jednom narodu, a sa druge strane tu je patoloki etnocentrizam koji se svodi na
etniko ienje. Isto tako, dobar nacionalizam poiva na tome da svaka nacija ima svoje
vrednosti i potovanje kodeksa kulture drugih naroda. Loa struja je kulturni nacionalizam koji je
zatvoren za druge kulture i vrednuje samo svoju. Tako je verovanje da postoji dobar
etnocentrizam reio moralnu dilemu u Hrvatskoj i odredio nacionalizaciju hrvatske etnologije.
Na taj nain u Hrvatskoj se razvila jedna etnologija suza i straha koja je teila da
pokae svu patnju hrvatskog naroda i velike etnologinje i antropologinje su se bavile velikim
temama kao to su Strah, Rat, Smrt i takva etnologija je bila usmerena ka reavanju nacionalnih
pitanja. Hrvatska etnologija je bila svedena na to da se opie kako ljudi pate i da se izazove kod
naroda saoseanje sa izbeglicama i njihovim tekim nainom ivota. To je dopustilo
subjektivnost etnologa u njihovim istraivanjima i graenje slike o naciji kao rtvi u njihovim
tekstovima.
Iako je ovakva etnologija bila nacionalna i liena naunog objektivnog pristupa, ova
etnologija je ispunjavala nacionalni zadatak u graenju slike o hrvatskoj naciji i samim tim,
etnologija kao nauka vie nije bila marginalizovana, ve je smatrana za jednu pozitivnu i
prestinu disciplinu.
Srpski sluaj
Srpski sluaj u etnologiji je bio uveliko razliit od hrvatskog, budui da ni sami etnolozi
kao pojedinci, niti etnoloke institucije nisu bile zainteresovane u graenju jedne nacionalne
etnologije i tako su prestale da politiki vrh snabdevaju informacijama koje mogu
potpomoi njihovom graenju nacionalizma. Takva etnologija nije bila usmerena na
vrednovanju i uniavanju drugih naroda, prosto odreujui etnos kao neto neodreeno. Javni
govor o posledicama rata u tadanjoj Jugoslaviji nije bio prisutan u srpskoj etnologiji kao to je

to bio u hrvatskoj. Dakle, dolazi se do zakljuka da nisu bili stvoreni preduslovi za nastanak
etnologije kao jedne nacionalne nauke. Jedino to je specifino za tadanju srpsku etnologiju je
dominacija i pojava politike antropologije koja je teila da objasni i razume ali isto tako i
kritikuje politike uzroke dominantnih tokova drutvenog ivota. Tako je razvijanje kritikog
pristupa bila posebnost koja je diferencirala srpsku od hrvatske etnologije.
Takvo stanje stvari u Srbiji se razvilo rasparavanjem nauke na tri dela, tako da su
postojali etnoloki tradicionalizam, etnoloki/antropoloki modernizam i kritiki orijentisana
politika antropologija.
Prvi pravac, etnoloki tradicionalizam je bio definisan kao prouavanje narodne kulture,
ivota i obiaja, etnikih i etnolokih procesa u Srbiji, meu Srbima u Dijaspori i kao
prouavanje kontakata izmeu Srba i drugih etnikih grupacija. Tri ideje su bile glavne za ovaj
pravac, a to su: narod ili seljatvo, narodna kultura i tradicija i etnos ili etnicitet. Takva etnologija
je bila u neku ruku nacionalistiki nastrojena jer je pomagala na politikim i nacionalnim
projektima.
Drugi pravac je etnoloko/antropoloki modernizam koji se javljao krajem ezdesetih
godina, ali je oiveo tek u kasnijim godinama. On se zasnivao na prevazilaenju razlika
etnologije i antropologije, na usavravanje metodolokih postavki. Ovakva antropologija je imala
za prvu prepreku da porazi romantiarsku tradiciju i da pojmove narodni obiaji zamene
pojmovima struktura, funkcija, kontekst i ova antropologija je za cilj imala da iri drutvena
znanja, a ne da ulae napore u nacionalne projekte. Njeno podruje interesovanja su savremeni
problemi, problemi urbane sredine, a ne etniciteta. Najznaajniji doprinos modernista u
antropologiji je vezan sa promiljanje osnovnih naela etnoloke misli u Srbiji.
Trea struja koja se pojavila je politika antropologija koja se javila 90-ih godina i koja je
svoju panju usmerila na kritiku analizu razliitih oblasti drutvenog ivota. Takva
antropologija je dola do sakupljanja obimne evidencije o zanemarenim temama i problemima,
razvijanja okvira za analizu tog materijala i preispitivanje politike srpske etnologije/antropologije
uvoenjem komponente kulturne i drutvene kritike.
Jedno od vanih pitanja koje je ova etnologija/antropologija postavila je pitanje kako
kulturno-politike opcije utiu na na istraivaki rad i da upravo opredeljenje odreuje polje
rada etnologa/antropologa. Samo ako se udaljimo od naih politikih ubeenja mi moemo

postati drugi u odnosu na sadanje nae. Drugo, razvoj politike etnologije/antropologije je

uobliio razvoj kritikog stava prema etnomitovima, estetizovanju ratnitva i nasilja i kritiki
stav prema sopstvenoj kulturi. Tako je otvoreno pitanje pozicioniranja prema svom predmetu
prouavanja, proizevi dve znaajne posledice. Prva je, potreba da se obnovi razmiljanje o
prirodi odnosa istraivaa i svog predmeta., dok je druga posledica ta to distanciranje od jedne
politike struje dovodi do pripadnosti nekoj drugoj.

NA KONFERENCIJI MIRA
Veliki broj naunika koji su prisustvovali mirovnoj konferenciji je predstavljao novinu
koju je donela Konferencija mira u Parizu. Njihova uloga je tu bila dvojaka: mogli su da
prisustvuju sednicama tela konferencije da bi davali obavetenja i mogli su da obrazuju komisije
za obradu razliitih pitanja i donoenje predloga, a nekada i da utiu na donoenje odluka.
Prvi pojedinano pozvan uesnik nae delegacije je bio Jovan Cviji koga je 1918. godine
Ante Trumbi pozvao da bude nauni referent za geografiju i etnografiju. Pored njega, drugi
lanovi delegacije bili su Tihomir orevi, Jovan Radoni, Stanoje Stanojevi, Pavle Popovi,
Niko upani, Boa Markovi, Slobodan Jovanovi, Aleksandar Beli, Grgur Jaki, Mileta
Novakovi, Kosta Stojanovi, Lazar Markovi, Dragoljub Aranelovi, Jovan ujovi i Velimir
Bajki. Oni su bili rasporeeni u etiri sekcije: sekciju za meunarodno pravo, sekciju za tampu,
ekonomsko-finansijsku sekciju i saobraajnu sekciju. Kasnije se Bogdan Popovi pridruio
lanovima istorijsko-etnografske sekcije.
Veliku ulogu u naoj delegaciji i u istorijsko-etnografskoj sekciji je igrao Jovan Cviji,
iji je drugi odlazak u Pariz, 1920. godine bio znaajan po pitanju granice sa Maarskom gde bi
Jugoslaviji bio dodeljen bajski trougao. Cviji je lino taj deo obiao 1919. godine i svoja
zapaanja dostavio lanovima Teritorijalne komisije Tardijeu, Larou, Kruu i Donsonu. Cviji
nije verovao toliko u svoju mo da taj deo obezbedi Jugoslaviji zato to je znao da je veina
stvari bila u rukama politikih delegata i zato to je taj deo bio van prethodno podnetih
teritorijalnih zahteva Jugoslavije, pa je ansa za njegovo dobijanje bila minimalna. Takoe se
bavio pitanjem za sprovoenje plebiscita u Korukoj gde je pisao da se tamonje stanovnitvo

moe opredeliti za jugoslovensku dravu ali je dao ostavku na to jer je smatrao da je stvar
politike, a ne nauke.
Jovan Cviji je bio na elu etnografsko-istorijske sekcije, Slobodan Jovanovi na elu
sekcije za meunarodno pravo, ekonomsko-finansijsku i saobraajnu je vodio Kosta Stojanovi,
a Pavle Popovi sekciju za tampu. Ipak, iako je naunicima bilo dozvoljeno da daju miljenja o
radu delegacije i iako su obraivali pojedina pitanja koja e biti reavana, mo za donoenje
odluke je bila van njihovih ruku, odnosno, ovlaenje da reavaju i donose odluke imale su samo
politike sekcije koje su donosile strategijske odluke, esto se ogluujui o naune argumente.
Koliko e stav nekog naunika biti cenjen zavisilo je od samog naunika i njegove istrajnosti da
iznosi naune argumente protiv politikih. Jedan takav primer je Jovan Cviji koji je istakao da
se treba sluiti iskljuivo naunim argumentima. Meutim, ak ni takav um nije mogao, a da ne
potpadne pod politiku misao. Po pitanju granice sa Bugarskom izneo je isto nauno miljenje
govorei da se prema zastupljenosti etnografskog materijala srpski deo polako gubi kako se ide
na istok, ka Bugarskoj. Odredio je zonu meovitih elemenata, ili zonu gde su zastupljeni i
bugarski i srpski etnografski materijal i rekao da u toj zoni treba da se povue nacionalna
granica. Taj takozvani prelazni pojas je bio opluk. Skrenuta je bila panja da je reavanje
granica sa Bugarskom stvar politike i iako su verovali da na narod ima pravo na vei deo
teritorije prema Bugarskoj, nauno miljenje je bilo na jako maloj ceni. Primer gde je Jovan
Cviji zanemario nauno miljenje je pitanje o peujskoj oblasti gde je izneo miljenje da treba
traiti strateku granicu kao to je planina Meek.
Budui da je nauno miljenje u velikoj meri bilo zanemarivano, neki od lanova
etnografske sekcije su se pobunili i pisali Nikoli Paiu o njihovoj elji da budu vie ukljueni u
reavanju problema. To je izazvalo podeljene strane, poto je Jovan Cviji govorio da je njihov
zadatak tu samo da daju nauno miljenje, ne da se upliu u politike poslove. Posle tih predloga
odran je sastanak politikih delegata sa predsednicima ostalih sekcija i dogovoreno je da se
redovno odravaju ovi sastanci. Njih je bilo ukupno 5, ali i pored toga, naunici su i dalje davali
nauno miljenje, a politiki delegati reavali probleme.
Ipak, iako nisu mogli da donose odluke, miljenje naunika je u velikoj meri bilo
znaajno. Tu se ogleda uticaj Slobodana Jovanovia na elu pravne sekcije kada se raspravljalo o
takama mirovnog ugovora sa Austrijom koji se ticao prava manjina i slobodnog tranzita u
malim dravama. Jovanovi je predloio da se odbaci ovaj lan ak i po cenu nepotpisivanja

ugovora sa Austrijom. Upravo mogunost nepotpisivanja ugovora sa Austrijom je izazvala

podeljena miljenja i Jovanovi je zajedno sa Paiem otiao nazad u Beograd na konsultacije sa
vladom i tada je Jovanovi izjavio da se moe popustiti samo ako Liga naroda umesto velikih
sila bude odluivala o pravima manjina pri emu e Kraljevina SHS dati svoje miljenje. Takodje
je istakao da nepotpisivanje konvencije ne moe uticati na priznavanje nove drave, ali glavni
izvor njegovog stava o celom problemu je bila tenja da se izbegne potpadanje Makedonije pod
tu konvenciju.
Istaknuto uee u reavanju problema imao je i Kosta Stojanovi gde je izneo svoje
ekonomske i finansijske stavove kada se raspravljalo o preliminarima mirovnih ugovora sa
Nemakom, Austrijom, Maarskom i Bugarskom.
Pored tih kontakata naunih sa politikim delegatima bilo je i manjih, neobaveznih, kao
to je Pavle Popovi komunicirao sa Antem Trumbiem od kojeg je svakog jutra dobijao
obavetenja potrebna za izvetaje njegove sekcije.

TRADICIJA MODERNOG
INDIVIDUALNA ANTROPOLOGIJA
Osnovna idela potkulturnih radova u antropologiji se zasniva na kritici pojma kulture u
teorijskom i epistemolokom smislu i jedan od primera takve kritike je Nejgelova kritika
funkcionalizma Malinovskog i Retklif-Brauna koja se zasniva na kritici radova koji:
- se baziraju samo na iznoenju stavova bez mogunosti kritike
- se zadrava na teorijskim stavovima bez razmatranja o metodologiji
- insistiraju na slabostima koji se mogu preradom otkloniti.
Drugi izvor postmodernistike kritike je kritika uloge pojedinca u kulturi koja zastupa
miljenje da je pojedinac lien svakog individualnog postojanja i da je kultura ta koja ga
odreuje tako unizujui individualne razlike.
Takva kritika je dovela do pojave individualne antropologije, ili antropologije gde e se
glavna stvar usmeriti na ivot odreenog pojedinca u grupi.

Individualna antropologija ima dugu istoriju. Od dela Sun Chief od Lea Simonsa, do
dela Gelije Frank Venera na tokovima koja je iznela miljenje da samo ispitanici, odnosno
individue imaju pravo da autoritativno govore. Kod nas takvu podlogu ima knjiga Miroslave
Maleevi Didara. ivotna pria jedne Prizrenke
Kao prvi problem takve antropologije je problem koga pisati?, odnosno pitanje ko je iz
grupe vredan da se izabere i da se opisuje. Tradicionalni antropolozi su izabrali pojedince koji su
izloeni akulturaciji, dok postmodernistiki antropolozi smatraju da je svaki pojedinac
podjednako bitan.
Druga vrsta individualno-antropolokih knjiga kod nas su ispovesti velikih linosti, kao
to su knjiga Bila Klintona Moj ivot ili nedavno uraena knjiga o folk pevau Miroslavu Iliu
koja je ak i bila tumaena sa antropolokog stanovita.
Pored problema koga pisati? javlja je problem ta pisati, odnosno ta o pojedincu
treba da se zapie. Takva individualna antropologija stavlja antropologa u pasivni poloaj gde on
zapisuje ono to mu informant kae i svako uplitanje antropologa u tu priu bi bilo naruavanje
prirodnog toka prie i samo ono to lino pojedinac kae se smatra kao istina, bez obzira to
pojedinac bira dogaaje koji su za njega bitni i gde se negativna iskustva mogu izostaviti ili
prepravljati. Takva antropologija ne obraa panju na simboliku neke prie, ve na samu priu.
Postmodernistika analiza jednog takvog teksta je usmerena na:
- folkloristiku analizu (koja e poi od anra prie da bi se dolo do modela na koji se
nain te prie priaju)
- sociolingvistiku analizu (dekonstruie pojedinanu priu da bi dola do pravila po
kojima se pria)
- individualno-psiholoka analiza (konstatuje da nam pamenje omoguava da
odaberemo dogaaje koji su za pojedinci bitni i da se ti dogaaji spoje u koherentnu celinu)
To vodi do uoptavanja sa pojedinca na opte modele prianja pri emu pojedinci
relevantne dogaaje mogu prodabrati i izmeniti bez uplitanja antropologa sa ciljem da se pokae
jedna koherentna celina ivotne prie.
Takva antropologija za cilj ima samo zgrtanje novanih sredstava i veoma je povezana sa
politikom antropologijom. Gomilanje etnografije u smislu masovnom opisivanja ivotnih pria
podsea na situaciju u srpskoj antropologiji u periodu kada je ona bila kliniki mrtva i kada je
etnografija bila cilj sama po sebi. Tako i ovde, zastupanje postaje cilj, a etnografija sredstvo.

Politika borba je smisao delanja, a etnografija je dokazni materijal u iskazivanju politikih

stavova.
Ako se pogleda unazad, videe se da nikada nije vie pisano o tome ta je etnologija nego
u periodu od 1955 1975. To je klasino pisanje o antropologiji koje zamenjuje i potiskuje
antropoloko pisanje to oznaava jednu krizu discipline koja stagnira i nikuda ne napreduje.
Napredak antropologije poinje tek sa antropolokim pisanjem. Pa tako i postmodernistika
struja samo pie o tome ta antropologija treba da bude, a ne vodi daljem napretku nauke.
To dovodi do zakljuka da je individualna antropologija samo preitak one
preantropologije, antropologije etnografije.
Funkcionalna analiza se vidi kao izlaz iz ovakve antropologije, koja svoje nedostatke
objanjenja pojmova disfunkcije nalazi u pojmovima drutvenih grupa.
Razlog zbog kojeg evropska antropogija nije u takvom stanju u kome je naa je ta to je
ona definisala pojam etnos i nije se pretvorila u politiki pokret, ni u naglaavanje individualnih
razlika.
IZ ETNOLOGIJE U ANTROPOLOGIJU
Romantiarska tradicija je postavila osnove za etnografsko skupljanje podataka pod
uticajem Herdera, Kopitara i Vuka. Nakon ostvarenja nacionalnog zadatka sticanja nezavisne
drave i ujedinjenja u Jugoslaviju ta tradicija je ispunila svoj zadatak i postavilo se pitanje ta
sada radi etnologija koja sakuplja grau o svom narodu. Nakon toga otvorila su se vrata za
naputanje tog nenaunog zadatka i tumaenju prikupljenih podataka, a to je zahtevalo primenu
metoda savremene evropske antropologije sa kojima je naa etnologija bila potpuno neupoznata.
Znai, trebalo je sesti u klupu i uiti antropologiju ispoetka. Stoga je interpretativna nauka
zamenjena pregrupisavanjem prethodno sakupljenih etnografskih podataka i to se smatralo
naunom raspravom.
Odsustvo svakog etnolokog znanja je pruio podlogu za formiranje evolucionistikih
ideja koje su bile jednostavne u obliju dijalektikog materijalizma sa kojim je glavni problem
bio taj to je sve ve bilo objanjeno. Takva etnologija je bila usmerena na prikupljanje podataka
i seosko poreklo je bilo garant naunosti. Svetska etnologija je ve uveliko napredovala kroz
funkcionalizam, strukturalizam i ostale metode, dok je srpska etnologija stagnirala.

Takvo stanje je ubrzo uslovilo strah da etnologija moe nestati kao nauka kod nas. Prodor
socijalne antropologije kao konkurentske discipline koja je bila metodoloki upuena u velika
naela svetskih istraivanja je polako odnosila prevagu nad etnologijom i dalje zasnovanoj na
romantiarskoj tradiciji. Odeljenje za etnologiju je bilo nemogue da samostalno opstaje pa je
Odeljenje za sociologiju vodilo brigu o ovom odeljenju i kako je vreme odmicalo sve se vie
govorilo o ukidanju etnologije i njenog svrstavanja u podistorijske nauke. To je etnologiju vodilo
u potinjen poloaj gde bi svako opisivanje narodne kulture, obiaja, umetnosti crkava i
manastira bila samo zanimljiva istorijska pria.
Srpska je etnologija spala na to da se pojavljuju radovi o etnikim karakteristikama
stanovnitva, pa bi se onda pozivalo na istorijska i arheoloka istraivanja od ranije i zakljuilo
bi se sa prikazom antropogeografskog stanja po uzoru na Cvijia. Prouavanje obiaja je bilo
takvo da se etnoeksplikacija ravna sa naunim objanjenjem. Prouavanje materijalne kulture i
istorijsko-pravne kole je bilo samo dalje potpadanje pod istoriju.
Prevod dela velikih evropskih klasika je oznaio promenu antropologije kod nas. Prevod
dela iz opte lingvistike koja su predstavljala osnov za graenje strukturalizma kod nas su
odigrala presudnu ulogu u modernizaciji nae antropologije. Znaajna knjiga je knjiga LeviStrosa Strukturalna antropologija i knjiga Edmunda Lia Kultura i komunikacija. Kod nas
primenu tih metoda su izvrili Ivan Kovaevi kroz strukturalno prouavanje obiaja, Ivan
olovi kroz prouavanje moderne narodne knjievnosti i istraivanje ruskih folklornih tekstova
od Radenkovieve.
Obeleja ovog perioda su istraivanje obreda prelaza koji su pokazali da:
- obiaji nemaju znaenje koje zna svaka stara baba
- da je struktura obreda prelaza laka za razumevanje i da je vrlo korisna inicijantima u
antropoloki svet.
Prouavanje obreda prelaza uslovilo je to da se predmet istraivanja pomera iz sela u
gradove i prvi radovi na temu obreda prelaza jesu gradski fenomeni (ispiti na fakultetu, odlazak
radnika u penziju). Promenu antropologije je pratila i spora promena etnolokih institucija pa je
Etnoloko drutvo, nekada periferno sada imalo glavnu ulogu u transformaciji etnolokih
institucija. Reforma nastave na fakultetu i Odeljenju za etnologiju i antropologiju kao i projekti
Etnografskog instituta sa urbanom tematikom odigrali su ulogu u modernizaciji srpske
etnologije.

VAN GENEP PO DRUGI PUT MEU SRBIMA

Postavlja se pitanje zato je prevod Van Genepovog dela na srpski jezik kasnio skoro
itav jedan vek. Odgovor na to lei u izdavatvu, koje se sa jedne strane oslobaalo politikog i
drutvenog pritiska i koje je sa druge strane karatkerisala veoma jeftina proizvodnja knjiga.
Van Genep je u svetu bio zapaen tek sa prevodom njegovog velikog dela na engleski
jezik 1960. godine uz pojavljivanje zbornika koji je ureivao Maks Glukman o ritualima
socijalnih odnosa sa esejima o obredima prelaza Glukmana i Tarnera, a posebno je na to uticao
Edmund Li knjigom Kultura i komunikacija. Kod nas je ta teorija zaivela tek sa Hrvatom
Milivojem Vodopijom. Prvi rad o obredima prelaza u Srbiji potie iz 1978. godine o pokladama,
a posle toga se pojavljuju drugi oblici razraenih obreda prelaza.
Nakon toga poinje ekspanzija obreda prelaza kroz razna prouavanja mnogih tek
uoenih obreda prelaza. Od 1982. godine poinje zlatno doba prouavanja obreda prelaza kada
se javljaju mnogobrojni radovi na tu temu (analiza posmrtnog umiranja je dala misao da postoji
produena faza separacije od ovog sveta u onaj svet, a prouavanje volovske bogomolje
da postoji obredi sa pojedinanim ciljevima). U ovom periodu javljaju se dva rada koja se bave
svadbom jedan kojem je svadba cilj po sebi, a drugi gde je to samo sredinji poloaj ene u
procesu njenog razvoja: prva menstruacija svadba poroaj.
Interpretativna mo obreda prelaza je ukinula neke od obeleja stare etnologije kao to je
prepisivaka praksa i izbegnuto je brkanje etnoeksplikacije i naunog objanjenja. Samo
ispitivanje pojedinaca nije vodilo niemu i tek se analizom njihovih iskaza dolazilo do same
sutine neke radnje. Kao to je prouavanje obreda prelaza igralo vanu ulogu u preporodu
srpske etnologije tako je isto to prouavanje igralo vanu ulogu u odbrani od nadolazee struje
postmodernista i nacionalista to nije bio sluaj u susednim zemljama i njihovim etnologijama.
Posle 1990. godine interesovanje za obrede prelaza ne jenjava, ali se pokazala blaga kriza
u shvatanju obreda prelaza. Bilo je izvesnih stanovita da Li nije nigde primenjivao strukturu
obreda prelaza i postavilo se pitanje koji obred zadovoljava uslove da se nazove obredom
prelaza. Raspravljajui o odnosu Van Genepove strukture obreda prelaza i uz primenu
strukturalistikog metoda dolo se do zakljuka da je svaki obred obred prelaza. U jednom

rezimiranju ovih rasprava ustanovljeno je da su faze obreda prelaza ree faze koje se esto
javljaju ispreturane ili sasvim redukovane i tako se dolo do reenja problema.
Radovi o obredima prelaza koji su oznaili pobedu nad tradicionalistikom etnologijom
su bili mnogobrojni i bila je to sada ve dobro uvebana praksa kroz seminarske i diplomske
radove. Tako se izbeglo dolaenje do truizama i do toga da su svi obredi obredi prelaza tako to
je ustanovljena polifuncionalnost obreda.
Postavlja se pitanje da li i dalje treba prouavati obrede prelaza kada je toliko o njima
pisano i odgovor je pozitivan to je neophodno da bi se analitiki duh i dalje razvijao i izbeglo
potpadanje u jednu lenjografiju prikupljanja podataka.

NATIVNA ETNOGRAFIJA I ETNOGRAFIJA DRUGOG U POSETI SRPSKOM SELU

Etnografija srpskog sela u svom vremenu
Da bi se rasvetlile razlike izmeu srpske i amerike etnografije potrebno je posmatrati
knjigu Doela Halperna Srpsko selo koje je nastalo kao rezultat rada u selu Oraac gde je
Halpern proveo godinu dana. Razlike su jo uoljivije kada se to delo uporedi sa delom
Jarmenovci od Srebrice Kneevi i Milke Jovanovi, nastala na osnovu rada na terenu u roku
od dvadesetak dana u istoimenom selu gde su geografske razlike svega desetak kilometara.
Jarmenovci je knjiga nastala od strane dvaju najboljih asistentkinja Borivoja
Drobnjakovia na Filozofskom fakultetu koji su svoje istraivanje sproveli u dva navrata gde je
prvi period od 1. do 11. avgusta 1953. godine dok je Halpern svoje istraivanje sprovodio godinu
dana gde se uoava prva razlika ova dva dela. Druga razlika se nalazi u tome to su Srebrica
Kneevi i Milka Jovanovi nativni etnolozi dok je Halpern drugi, ameriki etnograf koji pie
o srpskom selu. Trea razlika je razlika u samom naslovu dela. Naslov nativnih antropologinja je
jednostavan i nepretenciozan dok je Halpernov naslov uopteniji i odgovara amerikom tritu.

Uoavanje razlika ova dva dela predstavlja idealan sluaj razlike u etnografskoj praksi amerike
i srpske etnologije.
Ameriki entograf je antropolog koji je obrazovan kao antropolog. U svom obrazovanju
je imao malo uea u poznavanju antropoloke teorije i interpretacije i moe se smatrati
neobrazovanim antropologom. Takav antropolog je poslat u udaljen kraj da napie nauni rad i
poto nije imao nikakvu predspremu niti teorijsko ili interpretativno znanje on pie etnografiju.
Srpski etnograf je obrazovan kao etnolog i njegovo antropoloko znanje ne postoji.
Obrazovanje se sastojalo iz optih etnolokih predmeta i za njegov uspeh u karijeri on mora za
doktorat da napie etnografiju o srpskom selu poto oni koji odreuju njegovu karijeru to
zahtevaju. Takav etnolog je primoran da pie etnografiju srpskog sela.
Tama Hofer, maarski etnolog je uoio da autsajder tei ka objektivnosti, teoriji i
formulisanju zakona, dok je za insajdere na prvom mestu istraivanje, definisanje i slavljenje
kulturne jedinstvenosti. To su razlike u etnografijama ova dva dela. Amerika prirodnonauna
strategija tei da otkrije zakone putem komparacije ali je umesto toga dolo do samog
nagomilavanja podataka. Sa druge strane, odsustvo objektivnosti i naunosti je dovelo do toga da
se jedna kultura slavi, to je ostatak evropskog nacionalizma.
Poreenje izmeu Cvijia i Boasa moe dobro osvetliti razlike izmeu srpske i amerike
antropologije. U Cvijievoj etnologiji formiranju hipoteza prethodi etnografija, gde je glavna
svrha dokazivanje postojanja narodnog duha ijom emanacijom nastaje celokupna kultura nekog
naroda. Narodni duh stvara kulturu, ali analizom kulture moemo rekonstruisati narodni duh.
Cviji traga za rasporedom etnografskih elemenata jednog narodnog duha na odreenoj teritoriji
da bi sve teritorije na kojima se uoava kultura narodnog duha grupisale u jednu dravu.
Oigledno je da je takva etnologija nacionalistika. To je metafiziki utemeljena nacionalna
kvazinauka kojoj je etnografija sredstvo, instrument. Nakon Prvog svetskog rata, kada je
nacionalna etnologija ispunila svoj zadatak, srpska etnologija smatra da nauka poinje od
injenica, ali u celini svoje prakse na tome i ostaje samo na injenicama. Izgradnja teorija
uopte ne postoji i tu je jo jedna razlika izmeu Cvijieve i Boasove etnologije. Kod Cvijia,
etnografija postoji sama za sebi i sama po sebi je cilj, dok kod Boasa injenice formiraju teorije.
Iracionalnost konstituisanja predmeta i zastupnitvo nacionalne nauke svrstavaju u sferu
iskrivljene svesti, a ne u istoriju nauke. Istorijska rekonstrukcija nije nita vie do novi pokuaj

Cvijieve etnologije. Iako su se javile novije teme o promeni stare kulture one se zasnivaju samo
na tome ta je to novo to je zamenilo stare, ne ispitujui uzroke te promene.
Ako se govori o ciljevima ovih istraivanja onda je etnografija Jarmenovci u stvari
projekat naruen od strane drave koja je u to vreme sprovodila elektrifikacije i unapreenja
poljoprivrede i dravi su bili potrebni podaci o ivotu u jednom srpskom selu. Tako su teili da
rekonstruiu istoriju sela i da nain ivota pre uporede sa novim nainom ivota koji vlada eli
da sprovede. U tom smislu ova etnografija ima za cilj samo spaavanje od zaborava neto to e
se ubrzo izgubiti. Smisao knjige Srpsko selo ima za cilj da poslui amerikoj tenji da skupe
podatke o svim delovima sveta, prvo sastavljajui etnografije, a nakon toga da uporede nain
ivota jednog kraja sveta sa nainom ivota drugog. Ova etnografija takoe ima za cilj samo
puko nagomilavanje podataka.
Kod teksta o Jarmenovcima vidi se tehnika etnografskog uoptavanja jer nigde ne
moemo nai pojedinane iskaze ispitanika, dok je u Srpskom selu autor istraivao metode
saradnje sa ispitanicima putajui ih da sami govore, to neodoljivo podsea na
postmodernistike pisce.
Po pitanju politike tekst o Jarmenovcima izostavlja odnose politike i sela poto u to
vreme nije bilo dozvoljeno diskutovati o politici u selu i narodu dok Halpernova knjiga sadri te
opise.
Oba dela, oba teksta o dva srpska sela su neodreena jer su pisana etnografskim
prezentom, stilom koji ne sadri nikakve vremenske niti prostorne odrednice. Umesto podataka
70% sluajeva i 1953. godine u delima se upotrebljavaju rei obino, najee,
nekada to itaocu deluje zbunjujue. U tekstu o Jarmenovcima autorkinje nisu mogle da kroz
due vreme prouavaju neke pojave pa same promene u njima nisu ni mogle da zabelee. Isto
tako je bilo i kod Halperna koji je mogao da prisustvuje nekom obiaju koji se izvodio jednom
godinje i da opie jedan sluaj koji je video, ali budui da je njegovo istraivanje trajalo godinu
dana nije ni mogao da napravi dijahroni presek jednog obiaja.
Ako bi se morao opisati susret ove dve etnografije nekim fudbalskim rezultatom,
moemo rei da se on zavrio nereeno. Moemo rei da to da li je neko bio nativni etnolog ili ne
nije uticalo na ove monografije. Pisci su proizali iz gradskih sredina da bi prouavali selo i
pripadali su strujama koje su nesamerljive sa prouavanjem srpskog sela tako da, ako bi se

postavilo pitanje ko je bolje uradio monografiju o srpskom selu, ne moemo izdvojiti nikoga kao
pobednika.