ПРЕДМЕТ

ОПШТА ПЕДАГОГИЈА

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА ПЕДАГОШКА КОНЦЕПЦИЈА Ж.Ж. РУСОА

Алексинац, 2014.

1
 Садржај

Увод .................................................................................................... 3
Педагошки погледи и значење .......................................................... 5
Природно васпитање ......................................................................... 5
Три врсте васпитања .......................................................................... 5
Задатак васпитања ............................................................................. 6
Дете-посебан свет за себе .................................................................. 6
Дете и учење........................................................................................ 8
Дете и васпитање................................................................................. 8
Слободно васпитање........................................................................... 9
Васпитни циљ...................................................................................... 9
Степени развоја детета........................................................................ 10
Васпитање жене................................................................................... 12
Закључак.............................................................................................. 13
Литература.......................................................................................... 14

2
 Увод

Један од највећих умова XVIII века у добу француског просветитељства

јесте швајцарско-француски филозоф и хуманиста Жан Жак Русо. Он се сматра
најутицајнијим мислиоцем и теоретичарем у доба просветитељства. Био је
свестрана личност, писац, политички теоретичар, самоуки композитор. Ипак,
можда највећи траг оставио је у области педагогије. Он је на свој начин
протествовао против средњевековног васпитања тиме што је у средиште
васпитног настојања поставио дете, његове развојне и психичке особине, а
нарочито је тражио његову активност.
Жан Жак Русо се родио у Женеви 28. јуна 1712. године у занатлијској
породици. Младост му је била изратито тешка, јер му је мајка умрла на порођају
и тако је целога живота осећао недостатак брижљиве мајчинске љубави. Отац је
водио бригу о њему, мада се ускоро оженио и препустио сина рођацима. Русо се
касније сасвим отуђио од оца. Као мали имао је врло бујну машту. По природи је
био слабашно и осетљиво дете.
По стицању основног образовања Русо одлази да учи граварски занат.
Његов мајстор – учитељ био је веома груб и суров, те Русо напушта занат и
одлази да лута по свету. Радио је разне послове, био је слуга, кућни учитељ,
преписивач нота, секретар итд. Због финансија није могао да настави
школовање, али се образовао самоуко, читао је књиге славних филозофа,
Декарта, Лока и других.
Године 1741. отишао је у Париз, где је упознао Терезу Левасер, служавку,
са којом је имао петоро деце и сместио их у болницу за напуштену децу. Године
1750. академија у Дижону расписије конкурс на тему ˝Да ли је напредак у
наукама и уметности ослабио или унапредио морал?˝ , на шта је Русо одговорио
да је морал ослабио, што је више цивилизација напредовала. Већ у том првом
литералном раду Русо јасно формулише концепцију коју касније разрађује у
својим делима: у првобитном стању људи су били равноправни и слободнији
него касније, у вештачком политичком уређењу. По њему цивилизација није
донела срећу човечанству.
Након пар година иста академија расписује нови конкурс овога пута са
темом : ˝О извору неједнакости међу људима˝. Русо се и на други конкурс
одазвао, а 1762. године је издао расправу ˝Друштвени уговор˝.
Године 1756. Русо се настанио близу Монморенсија, где је написао дела
која ће га прославити. У делу „Жили, или нова Елоиза“, страственој љубавној
причи, осуђује душтво које ради конвенција раздваја љубав брака, и брани

3
природну религију засновану на недогматском личном тумачењу Јеванђеља које
је, по његовом мишљењу, неопходно за моралност. 
Његово најпознатије и главно дело јесте књига ''Емил или о васпитању'',
која је изашла 1762. Ово дело садржи елементе романа и расправе, а у суштини
идејно представља напад на феудално васпитање, те даје слику идеалног
васпитања.
Пошто је овим делом жестоко напао католичку цркву и религију, а залагао се и
за принципе деистичке вере1 , изазвао је отпор католичке цркве па је књига
спаљена у центру Париза, а њему је запрећено Бастиљом. Због тога из Париза
бежи у Берн а затим у Енглеску. Због сталних претњи и прогона, Русо је
душевно оболео, ипак у тренуцима када је здраствено био добар, написао је
својом великом искреношћу, психолшки дубоко засновану аутобиографију
''Исповест''. Умро је у Француској, 2. јула 1778.

1
Деизам је становиште по којем основа веровања у Бога (Први Узрок, Творца) треба да
буде разум и наука, а не откровења и тврдње појединаца које се не могу проверити. Деизам је,
дакле, иако га многи сматрају религијом, пре поглед на целокупан универзум и веровање да он
није настао случајношћу, него религија у правом смислу те речи. То се нарочито испољава у
чињеници да деисти, иако верују у Бога, немају никакве религијске ритуале, најчешће
нисимболе, немају светих предмета и списа, немају своје храмове (иако неки деисти воле да кажу
да су школе и уопште сва места где се стичу сазнања "храмови" деизма) и организоване верске
институције. Верују да је наука истинска теологија, те целокупна своја схватања формирају у
спектру познатих граница науке. Верују да је најбољи начин "служења" Богу труд да се у
потпуности расветли начин на који је свемир успостављен и на који функционише. Не верују у
чуда и натприродне ствари, иако признају да неке ствари наука још увек није успела да објасни.

4
 Педагошки погледи и значење

Русо је био представник ситне буржоазије коју су чинили занатлије,

надничари, сиромашни сељаци. Ово је битно напоменути када говоримо о Русоу
као о педагогу, и о његовој педагошкој концепцији. Због овог друштвеног и
социјалног положаја, разумљиви су његови ставови, поготову његова идеја о
равноправности свих људи.

Природно васпитање

Као идеолог једнакости, природног права (врховна власт припада народу),

природних праваца и природне вере, Русо је постао представник природног васпитања.
Русо је гајио култ природе, па је познато и његово начело ˝вратимо се природи˝. Такође
код Русоа сусрећемо опет начело ˝васпитање треба да је у складу са природом˝. Русо
мисли на природу детета, коју треба у васпитању безусловно имати у виду и њој се
прилагодити. Русо кроз ова његова начела захтева да мајка сама доји дете и да се нико
не меша у развој детета и не поспешује га, што је у ствари срж његове теорије о
слободном васпитању.

Три врсте васпитања

Ж.Ж Русо у својим теоријама говори о три врсте васпитања: васпитава природа,
васпитава човек и васпитавају ствари. Природа васпитава на тај начин тако што развија
у нама способности и органе. Људи око нас васпитавају тако што нас уче да
употребљавамо оно што у нама развија природа, а то су пре свега способности. Ствари
нас одгајају тако што стичемо сопствено искуство у средини која нас окружује и која
утиче на нас. Складност ове три врсте васпитања, је услов за добро васпитање.
Васпитање које потпуно зависи од нас самих је оно које пружају људи, делимично
зависно оно васпитање које пружају ствари, а сасвим независно од нас је васпитање
које пружа природа. Васпитач се мора у свом раду подредити природи детета и детету
мора давати слободу.

5
 Задатак васпитања

На основу оваквог оцењивања васпитања које пружа природа, Русо је

одредио какво васпитање треба да пруже људи. Према Русоу васпитач мора да
створи што повољније услове за развој детета. Дете мора да стекне бројна
искуства, да се зближи са природним последицама. Тако се на прво место ставља
искуство детета. Русо има велику веру у природу детета, зато што пре свега има
веру у човека, његове идеје и учења су пре свега хуманистичка. Полазна тачка у
његовим учењима је уверење да је човек по природи добар и да међу људима
постоје мале разлике. Задатак васпитања, је према Русоу, у томе да ствара што
повољније услове за стицање искуства. Према томе, овај великан педагошке
мисли поставио је искуство детета на прво место. Међуим, да би васпитање
припремило дете за природно стање, дете треба најпре одвојити од  поквареног
друштва у коме се може наћи. Тако је његов васпитаник одвојен од градског
друштва, васпитава се у посебно створеној средини, изван породице, под
руководсвом нарочитог васпитача. Издвајање детета у крило природе може се
објаснити жељом Русоа да га сачува од штетног утицаја тадашњег друштва и да
га васпитава у природним условима новог човека.

Дете - посебан свет за себе

Различита гледишта у области васпитања и образовања, још од периода

хуманизма и ренесансе (14.-16. век), окрећу се детету као центру педагошких и
друштвених збивања. Критикујући средњовековни утицај цркве и религијских
стега, као и схоластички начин образовања, којим се гуше дечији природни
потенцијали и способности а намећу сувишна и бескорисна знања, педагошка и
друштвена стварност се почиње окретати детету, човеку, истичући гледиште о
човеку као мерилу свих ствари, чиме се се изражава вера у човекову доброту, у
његове природне могућности и способности, а пажња се усмерава и на начине и
методе којима ће се омогућити свестрани развој сваког појединаца а тиме и
општи човечански напредак.
Иако Русо даје основно значење природи детета и његовом развоју, он
изразито цени васпитање од којег очекује да ће променити друштво. По његовом
мишљењу друштво ће постати слично свом првобитном стању само онда ако
васпитање буде помогло природни развој. Ако васпитање хоће да врши тај
задатак, мора пре свега добро да упозна дете. То је велико начело Русоове
педагогије. Русо је заслужан што је утврдио да се природа детета битно

6
разликује од природе одраслог човека. Дете није одрастао човек у малом, већ
поседује свој специфичан физички и друштвени развој.

У свом васпитном деловању Русо је полазио од дечије природе, онакве

каква јесте у датом тренутку, а не од замишљеног идеала коме треба тежити. У
свом најзначајнијем делу, ''Емил или о васпитању'', Русо истиче неколико
принципа на којима заснива своју педагогију. Основни принцип васпитања јесте
принцип природности, којим наглашава поштовање природе детета, његових
природних потенцијала и способности. Русо верује у природну доброту и
чистоту људског разума и срца, па тако указује на карактеристике дечије
природе – оне су урођене, универзалне добре особине, својствене сваком човеку.
Свако дете у себи носи врлине које се манифестују на различите, индивидуалне
начине, па их треба открити, пробудити и развијати. Речима „Све је добро што
излази из руку Творца свих ствари, све се изопачује у рукама човековим" , Русо
упозорава друштво на грешке које чини васпитним поступцима, којима
уназађује по природи човеку дату добру природу. Како је ова природа и сама
основа живота, Русо је узима и за основу васпитања, на коју се ослања и којој се
увек враћа при избору васпитног деловања, садржаја, метода, циља, а и избора
дечијег васпитача. Одређујући човека, дете, природно биће, као основно
полазиште, критеријум, и меру која је најзначајнија у васпитању, Русо поставља
појединца као вредност важнију од друштва, циља државе или цркве. Он тражи
да тежимо да развијамо дате нам, урођене врлине које носимо у себи, и да не
дозволимо да нас спољашње околности учине окрутним и злим.
Из принципа природности изводи остале принципе, а то су принцип
слободе, принцип љубави, принцип активности и принцип уважавања личности
детета (узрасних и индивидуалних), који и данас постављају основна полазишта
у планирању васпитно-образовног процеса. Да би васпитање било усклађено са
природом детета, оно мора бити слободно, јер своју природу, своју
јединственост и индивидуалност дете ће показати када ради оно што хоће, оно
што су његове потребе, могућности и интересовања. Али овако одређена
слобода подразумева велику одговорност и самоконтролу појединца. Наиме, да
би спознало шта заиста може и колике су његове моћи, дете, а и одрасли, мора
прећи дугачак пут искушења и одмеравања својих снага и граница личности.
„Твоја слобода и твоја моћ допиру само дотле докле допиру твоје природне силе,
и никако даље, све друго је само ропство, илузија, опсена" писао је Русо, желећи
да на тај начин каже да човек, само поступцима који су у границама његових
природних способности, настојањима и жељама који су усклађени са његовим
могућностима, може постићи свој потпуни развој.

7
 Дете и учење

Русо је указивао на природну радозналост и заинтересованост детета

за свет око себе, које треба искористити при сазнавању и учењу. Тиме је желео
истаћи важност самосталног, активног учења и сазнавања детета. При томе, врло
је значајна улога васпитача у вођењу детета, а огледа се у сталном надзору,
посматрању и разумевању дечије природе и посредном обликовању васпитне
средине како би деца самостално, активно упознавала свет око себе. Русо
сматра да је мотивација за учење важнија од инсистирања на научним знањима.
У складу са тим, говорио је да је важно да код деце пробудимо вољу за учење
одређених садржаја, и да пружимо различите начине, методе учења у складу са
индивидуалним карактеристикама, потребама и интересовањима.

Дете и васпитач

Русо је оставио богато педагошко наслеђе будућим васпитачима. Многе

од његових идеја и данас су актуелне, а за реализацију неких од њих, нажалост
нису још увек пронађени најуспешнији путеви. Захтев да се на дете гледа као на
биће квалитативно другачије од одраслог и да му се пруже најбољи услови за
развој с обзиром на његове особености, данас се сматра једним од најважнијих
педагошких начела. Право појединаца на индивидуални развој и различитост, за
које се залагао Русо, данас се доживљава као једно од основних људских права,
регулисано и законима. Упознавање света кроз манипулацију предметима,
физичку и менталну активност, принцип је који се данас на различите начине
остварује у пракси, у образовном систему, од вртића до факултета. Само,
поставља се питање избора правог начина за практичну реализацију овог
васпитног начела. Тако, неки аутори се залажу за учење путем истраживања,
природе и чињеница, други за радионичарски начин рада и сл.

Индивидуализација васпитно – образовног рада, један је од Русоових

захтева који се примењује у пракси. Наравно, остварење овог принципа
условљено је и ставом према детету, вером у његове способности и могућност
развоја, али и друштвеним очекивањима. Такође, тежак задатак Русо поставио је
васпитачима. Он, пре свега треба да носи велику љубав према детету, да добро
познаје дечију природу и психологију, да стално прати дете и има способност да

8
„прочита " и разуме ознаке и смернице које му даје дечија природа. Он треба
стално да посматра дете, да препознаје његове потребе, могућности,
интересовања и обликује средину како би оне могле да се испоље и развију у
свом пуном облику, а то није нимало лак задатак .

Слободно васпитање

У непосредној вези с природним васпитањем налази се и учење о ''слободном

васпитању'' које је за Русоа једно од главних природних права човека. Истинско
васпитање је слободно васпитање. Слободу је Русо супроставио анархији и замишљао
је као идеални спој онога што васпитаник жели с оним што намерава васпитач. Због
тога, Русоа у историјско-педагошкој литератури сматрају представником слободног
васпитања. Међутим, када говоримо о Русоовом слободном васпитању, треба поменути
да је у неким својим ставовима био недоследан и противречан. Са једне стране све је
очекивао од васпитаника, са друге стране све од васпитача. Он није признавао да
васпитач има водећу улогу у васпитном процесу, те због тога онемогућује планско
усвајање наставног градива, идеализира дететову природу, прецењује улогу биолошких
фактора у дететовом развоју и негира друштву право да поставља васпитне циљеве.

Васпитни циљ

Из Русоовог специфичног ситнобуржоаског хуманизма настаје посебна страна

васпитног циља. Он не жели да васпитава слободно дете одређеног сталежа, класе,
друштвене групе, њему је само битно да васпита човека. Тако је сигурно побијао
феудално сталешку школу и прерано професинално образовање. Залагао се да се
феудална култура отклони, и инсистирао је на искуству деце. По мишљењу многих
претеран је био његов захтев да деца до свих одговора сама долазе. Због тога често је
био критикован. Ипак, Русоова замисао о васпитању младог човека спада међу највеће
резултате његовог духа, и његови ставово битно нам допуњују слику његове
педагошке личности и концепције.

9
 Степени развоја детета

Русо дели човеков развој на четири односно пет ступњева. Пети степен значи
потпуну зрелост и способност за породичан живот. Он је представио узрасну
перодизацију, нудећи одговарајући васпитни модел за сваки период:

 Први степен је период од рођења до друге године, доба одојчета , где садржај
васпитања чини телесна нега васпитаника То је доба утисака, пријатности и
непријатности, период у којем дете осећа само своју слабост, располазе плачом
и сузама, период телесне неге, која се завршава говором детета.

 Други степен развоја траје од друге до дванаесте године. То је период када дете
˝није ни човек ни животиња, него само дете˝, то је доба ˝разума који спава˝. На
том се ступњу пре свега развијају чула. Овај период представља основу
интелектуалног развоја, па се васпитни поступци у овом стадијуму односе на
омогућавање детету да барата и манипулише различитим предметима, стварима
из његовог окружења

 Трећи степен траје од дванаесте до петнаесте године и представља период умног

васпитања. Ово је такозвана , пре-адолесценција. Тек на овом узрасту треба
уводити интелектуално образовање, при чему учење треба повезивати са
стварима из реланог живота, из природе .По Русоу дете треба географију да учи
посматрањем природе, астрономију проналажењем пута до куће, физику при
сусрету са мађионичарем на вашару...

 Четврти степен траје од петнаесте године до пунолетства. Добро познат

назив за овај период је пубертет . У овом периоду велику пажњу треба
посветити моралном васпитању, и то са разлогом. Русо узима овај период
као време јављања страсти, те се стога треба нарочито окренути
моралном и религиозном аспекту васпитања.

Први степен развоја- Васпитање на првом степену развоја детета је пре свега
физичко васпитање. Русо даје много упутстава мајкама како да негују своје дете док је
још у периоду дојења..''Дете не треба повијати, пошто новорођенче треба слободно да
креће своје удове ''. Саветује када треба престати са дојењем, упозорава на прве зубе и
тд. Родитељи треба сами да васпитавају своју децу, што значи да у васпитавању треба

10
равноправно да учетвују и мајка и отац. Русо тражи од васпитача да буде примеран
узор свом васитанику, да поседује морал, да буде добро васпитан и мудар, и да му буде
пријатељ и друг.
Према Русоу, дете већ од самог почетка треба физички да јача и треба да се
навикне на то да се одриче одређених ствари. Због тога детету се не смеју
задовољавати све жеље, и сви његови захтеви. У супротном дете ће постати размажено,
а то свакако није у интересу ни детета ни родитеља. Не сме се силом развијати дететов
говор, јер се тако квари његов изговор. Најбољи начин да се преваспита хировито дете
јесте да му се не поклања превелика пажња.
Други степен развоја- Друго раздобље за Русоа не значи раздобље учења.
Према њему пре него сто дете започне умно васпитање дете мора имати развијена чула.
Русо тврди да су деца у том раздобљу способна да мисле само конкретно, што је лоше.
Исправно је то да је потребно поклонити велику бригу развоју чула. У том раздобљу
потребно је наставити са физичким васпитањем као што су шетање, рад у врту итд. али
је одлучно против тога да се дете у том периоду морално васпитава, због тога сто дете
није у стању да схвати моралне појмове. Насупрот суровом феудалном кажњавању
Русо препоручује дисциплину природних казни: дете треба да осети последице својих
дела. Он је први прогласио начело ˝природних последица˝. Дете ће из последица свог
деловања шта је дужност, потреба, нужност, немогућност. Медјутим погресио је када је
тврдио да је то једино васпитно средство.
Русо је посебно против систематске наставе у том периоду. На тај начин
ослобађа дете од књиге, која је како он казе узрок најгорег зла за дете. У том периоду
дете никако не треба присиљавати да научи да чита и писе, али неможе му никако
нашкодити ако научи.
Трећи степен развоја- Овај степен је период схватања науке. Дете има вишак
енергије и треба негде да је истроши, да би на тај начин стекло знање. Поред тога је
битно да ученици уче оно шта ће им бити од користи. На прво место ставља предмете
из наука о природи као што су географија, астрономија, физика, а потпуно је уклонио
веронауку. Ту је његова велика заслуга. Али пре тога деца тог узраста треба да уче
писање, читање, рачунање и геометрију.
Учитељ треба свој рад да ослања на радозналост и лични интерес детета да
развија у детету самосталност, активност и способност запажања. Ученик мора да све
разуме и много посматра, истражује и да са својим учитељом о томе разговара.
Приликом посматрања и проучавања потребно је да ученик буде што више самосталан.
Након што га учитељ изведе на пут, ученик треба сам да стиче знање колико он сматра
да му је потребно. Русо овде делимично греши јер од систематског знања, до научних
сазнања и навика самосталног рада не може ученик доћи сам без поузданог и планског
вођења и учитељове помоћи. Он не придаје велику важност уџбеницима. Једина књига
коју он препоручује Емилу је књига ˝Робинсон Крусо˝.

11
 Русо јако цени радно васпитање. Он тврди да рад зближује човека са природним
стањем. Васпитаник треба да зна да ради сељачке послове и да изучи неки занат. Тако
ће упознати раднички живот и васпитавати се радом. Русо тврди да је код тако
васпитаног детета при крају трећег степена развијен разум, тј. способност да стекне
знање и да је то знање не толико велико колико је чврсто. Главни недостатак таквог
знања је тај да је недовољно систематско и разноврсно.
Четврти степен развоја- Код моралног васпитања ради се о животу за друштво
и уређењу односа према људима. Морално васпитање чини језгро васпитних задатака
четвртог ступња. Код васпитаника се појављује осећај пријатељства према другом
полу, у којим је корен саосећања за друге људе. Дете треба васпитавати тако да гаји
велику љубав према свим људима. Морал треба да буде једно од основних начела
васпитања и људи.Улога васпитача у овом добу је велика и незамењива.
Задатак моралног васпитања је одгајање доброте. Око седамнаесте и
осамнаесте године јавља се питање религије, које до тада није било битно. У том
раздобљу такође се јављају полне спознаје и страсти. Русо говори прилично опширно о
полном животу и даје много добрих савета. Треба пазити да у детету не пробудимо
прерано полне жеље. Да не би постала мекушци деца не смеју да ленчаре и не смеју да
читају еротске књиге. Када дете пита о стварима везаним за полни живот треба се
трудити да се на та питања неда одговор или га бар некако избећи, али никако се не сме
лагати.

Васпитање жене

Када се говори о жени и васпитању жене, Русо је према овом питању

имао најзаосталије погледе. Његова уверења заснивала су се на томе да између
жене и мужкарца постоје велике ралике, и то у самом постојању, занимањима и
способностима. По његовом мишљењу жена постоји само да би угађала мужу и
да би рађала децу, што се свакако не може поредити са ставовима данашњице.
По њему, жена постоји само да усрећи мушкарца, те се треба васпитавати у том
духу, да се брино о домаћинству и мужу. Такође је потребно неговати њено
телесно здравље, како би рађала здраву децу. У моралном погледу жена треба да
буде послушна, понизна, уљудна, умерена, смерна, и стално бити подређена
ауторитету. Схватање Русоа о женама и њеном образовању су веома заостала и
назадна. По њему за жену, нису умна занимања јер жена нема мисаону дубину. .
Иако је много допринео педагогији и васпитању деце, његови ставово по питању
жена никако не могу наићи на одобравање.

12
 Закључак

Жан жак Русо је снажна фигура француског просветитељства. Поседовао је

снажан књижевни стил, чудесну и јединствену природу,а његова приврженостт идејама
за које се залагао је била фанатична. Захваљујући њему снажно су се разбудиле
педагошке идеје XVIII века. Захваљујући њему дете је доведено у средиште пажње.
Основи његових филозофских, социјалних, политичких и педагошких погледа су
слобода и природа. Страсвено с еборио против феудализма, постао је представник идеја
братства, слободе и једнакости, међутим у неким својим ставовима био је доста
контрадикторан; бори се против феудализма и критикује га, а уједно идеализује
економску и социјалну средину ситних власника. Мада, ове противречности се могу
преписати његовом нестабилном карактеру и личности.
Иако Русоов педагошки концепт има много позитивних страна, постоје и неке
тезе које морају бити критиковане. Он је тежио да дете удаљи од феудалног друштва,
тј. од злих људи, па је потпуно изоловао васпитаника од било којих друштвених
утицаја, што свакако не треба чинити. Русо је превише очекивао од самосталности
детета, па је много и очекивао од њега, притом је мало уважавао уџбенике. Јасно је
такође, да васпитање човека не треба спроводити само кроз појединца, већ се човек
треба васпитавати у друштву и бити социјално прилагодљив. Његови погледи везани за
жену очигледно су лоши и данас несхватљиви.
Најочигледнији контрадикторни ставови Русоовог учења у васпитању јесу:
Русо забрањује да васпитаника уводимо у културу, а уједно га сам упознаје с
културним напретком; износи да треба почети с умним и моралним васпитањем након
дванаесте године, а с моралним иза петнаесте, док сам почиње с тиме већ раније;
забрањује утицај на развој детета, док уједно очекује од васпитача врло много; захтева,
да се жена у свему подређује мужу, дакле такође и у мишљењу, док уједно истиче, да га
умно не достиже.
Без обзира на мане и недостатке, Русо је снажно утицао тада, а и касније на
педагогију. Жестоко се опирао сколастичкој 2 наставно- васпитној теорији , и
одушевљавао се васпитном демократијом. Његова педагошка концепција лежи у
начелима да васпитање треба да буде у складу са природом, он инсистира да дете треба
да учи кроз искуства, подржава негу, чула и осећаје, негује физичко и радно
васпитање, укратко, он дубоко и искрено поштује личност детета - све су то ствари
које су прешле у најбољу васпитну традицију.

2
Схоластика (од грч. σχολεῖον - доколица; лат. schola - школа) је средњовековна хришћанска
филозофија, упражњавана у црквеним и манастирским школама и раним
европским универзитетима.

13
 ЛИТЕРАТУРА

1. Грандић Радован (2004): Увод у педагогију, Нови Сад

2. Зининовић Мате (1985): Педагошка хрестоматија, Школска књига , Загреб
3. www.deteplus.rs
4. www.wikipedia.org

14