I ГЛАВА- ЧОВЈЕК ЈЕ НАЈВИШИ, НАЈБЕЗУСЛОВНИ И

НАЈИЗВРСНИ СТВОР

Када је Питак изговорио своју познату изреку „познај самог себе“ мудраци су је
прихватили, и да би је боље препоручили народу, тврдили су да је пала са неба и
побринули су се да се златним словима испише на храму Аполона Делсфкога. Ово је
било паметно и добро, додуше било је измишљено али блиско истини, што је данас
јасније него њима.
О, кад све ово не би било уклесано само на вратима храмова, исписано на насловима
књига и најзад не ни на језицима, срцима? Ово свакако ваља да раде сви они који се
брину о васпитању људи, да се уче све како би живјели у сјећању на ово своје
достојанство и преимућствои да сва средства усмјере на постизање циља ово
узвишености.

II ГЛАВА- КРАЈЊИ ЦИЉ ЧОВЈЕКОВ ЈЕ ИЗВАН ОВОГ ЖИВОТА

Сам разум говора да је тако изврсно створење прије свих створења одређено за највиши
циљ: да наиме здружено с богом, врхунцем сваке савршености славе и божанства,
ужива довек с њим најпотпунију славу и божанство.
Наш састав показује да нам није довоњно оно што имамо у овом животу. Јер овде
живимо тројаким животом: биљним, животињским и умним или духовним, први се
тиче само тјела, други са радњом чула и кретањем преноси на предмете, а трећи може
стајати и сам за себе, као што се види у анђела.
Све што у свом животу радимо и патимо показује да овде не постижемо крањи циљ, већ
да све наше па и ми сами, тежимо нечем другом. Јер све што јесмо, што радимо,
мислимо, говоримо, размишљамо, стичемо имамо- само је извјесна поступност; по њој
се ми до душе пењемо на све више степенице, али највишу не проналазимо никад.
Примјери оних који умиру показују да ни смрт не доноси крајњу границу живота. Они
који су провели живот као што ваља радују се што ће ући у бољи. А они који су се
утопили у љубави према овом животу почињу дрхтати када виде да треба да га оставе и
да се селе на неко друго мјесто и ако само икако могу мире се с Богом и људима.

III ГЛАВА- ОВАЈ ЖИВОТ ЈЕ САМО ПРИПРЕМА ЗА ВЈЕЧНИ

Кад посматрамо сами себе, видимо да све наше постепено напредује тако да оно
предходно прокрчује пут ономе што наилази. Нпр. : први наш живот је у матерњој
употреби. Али ради чега. Зар себе сама ради? Нипошто; ту је у питању само то да се
телешце згодно развије за стан и оруђе душе, за ваљану употребу будућег живота који
уживамо под сунцем.
Када се то заврши, излазимо на свјетлост, јер ништа више не би могло бити са нама у
том мраку. Тако је, дакле, овај живот под сунцем припремање за вјечни живот гдје
душа помоћу тјела прибаља што јој је потребно за будући живот.
Као што је, дакле, поуздана ствар да је живот у матерној употреби припремање за
живот у тјелу, тако је поуздана ствар и то да је боравак у тјелу припремање за онај
живот који ће наставити овај садашњи и који ће трајати вјечно. Срећан је онај који из
матерње употреба изњео удове лијепа облика! Хиљаду пута је срећни онај који одавде
буде изњео добро његовану душу!

IV ГЛАВА- ТРИ СТУПЊА ПРИПРЕМАЊА ЗА ВЈЕЧНОСТ:

ПОЗНАВАТИ СЕБЕ( И СВЕ ОКО СЕБЕ), ВЛАДАТИ СОБОМ И
УПРАВЉАТИ СЕ ПРЕМА БОГУ

Јасно је дакле да је крајнији циљ човјечији вјечно блаженство с Богом. Човјек је стављн
међу видљива бића да би био: разумно створење, да управља другим створењима, да би
био слика и радост свог живота.
Ове три ствари су тако повезане да се не може допустити њихово одвајање, јер се на
њима заснива темељ и садасњег и будућег живота.
Бити разумно створење значи посматрати називати све ствари именом и размишљати о
њима.
Бити господар створова значи умјети управити све по одређеном циљу и тако то
употребити у своју корист. Бити слика Божија значи вјерно приказивати приказивати
стварност свог узора. Одатле излази да су прве потребе човјекове да: 1.зна све; 2.врлина
или добро владање; 3. вјерско осјећање или побожност. Под ријечју образовање
подразумјевамо познавање свих ствари умјетности и језика, под владањем на само
спољашњу пристојност већ уравнотеженост свих спољних и унутрашњих осјећања.
А под побожношћу оно унутарње поштовање којим се човјечија душа везује и спаја са
унутрашњим божанством. Уколико више труда употребимо у овом животу на сицање
знања, врлина и побожности, утолико се више приближавамо крајнијем циљу.
Те три ствари нека буду дјело нашег живота, а све остало су трачарије, сметње, обмана.

V ГЛАВА- КЛИЦЕ ЗА ОВО ТРОЈЕ (ЗНАЊЕ, ВРЛИНУ,

ОБРАЗОВАЊЕ) У НАМА СУ ОД ПРИРОДЕ

Под природом на овом мјесту не подразумјевамо ону поквареност која је дошла после
пада у грјех, већ оно наше прво и основно стицање у које ваља да се вратимо као у
почетку. Под природом подразумјевамо и опште провиђење Божије или непрекидни
утицај божанске доброте да све у свему напредује и да свако створеље постигне оно за
шта је одређено. Јер Божанској мудрости није доликовало, да ради нешта узалуд.
Филозофи су назвали човјека „свијет у маломе“ јер садржи у себи скупљно, у маломе,
све што је расуто цијелом свијеа. Знамо да је Питагора обично говорио да је тако
природно да човјек све зна да би семгодошњи дјечак, када бисмо га паметно питали о
проблемима цјелокупне филозофије, одговорио на све тачно. Човјеку је и усуђена и
жеља за знањем, не само трпељивист према раду већ и нагон за радом. Примјери
самоука показују најјасније да човјек, вођен природом, може продрти у све. Аристотел
упоређује људску душу са празном таблом на којој није ништа написано, али на којој се
може написати све.
Да је хармонија особина која је човјеку дата од природе видјели су и сами незнабошци,
иако су, незнајући за другу свјетлост коју је дао Бог непознајући другог поузданијег
вођа у вијечни живот, сматрали ове искре буктињима.
Тако Цинцерон вели: у нашим способностима су усађене клице, свих врлина, и кад би
се оне могле развијати, сама природа би нас водила срећном животу.
Јасно је да се хармонија свиди човјеку и да он жељно иде за њом. И сам је човјек
хармонија, и то у односу на тјело и душу.
Да је побожност човјеку урођена познаје се по томе што је она слика Божија.
А слика је слична ономе што показује сличноме, то је непромјенљив зкон свих ствари.
Простаје дакле, да је за човјека природније и по милости Светог духа лакше да буде
паметан, поштен, побожан него да придошла изопаченост буде кадра да спрјечи
напредак, јер се свака ствар лакше враћа својој граници.

VI ГЛАВА- ЧОВЈЕКА ВАЉА ВАСПИТАВАТИ, АКО ХОЋЕ ДА

ПОСТАНЕ ЧОВЈЕК

Природа даје сјеме знања,врлине и побожности, као што смо видјели; само знање,
врлину и побожност не даје, већ се то добија молитвом, учењем и радом. С тога није
лоше што је неко рекао да је човјек животиња која се може научити; јер он не може
постати човјек ако не буде учио. Нико дакле, не мисли да неко може уистину постати
човјек ако га неко не буде поучио како да живи као човјек, тј. ако га не буде упутио на
оно што човјека чини човјеком. Човјек је једним дјелом тјела одређен за рад; а ипак
видимо да му је урођен само голи нагон, постепено мора да се учи да сједи, да хода и да
ради рукама. Зна се да је човјеку, пре пада у гријех, била отворена школа да се полако
учи. Примјери показују да неки људи, које су у дјетињству уграбиле животиње и они
међу њима порасли, нису знали ништа о животињама, па њих нису могли разликовати
ни језиком, ни рукама, ни ногама, док год нису провели неко вријеме међу људима.
Примјер : догодило се 1540. године у неком селу у Хесену ко је се налазило у сред
шуме да се изгубио тринаестогодишњи дјечак, непажњом својих родитеља. Сељаци су
неколико година доцније примјетили да са куријацима јури нека животиња другачијег
облика; четвероножна, али човјечијег лица; кад се то рашчуло, сеоски старјешина
нареди да се извиди да ли би на неки начин могла да се ухвати жива. Ухватили су је, а
затим одвели Грофу у Касел. Када је уведена у његов замак, отргла се и побјегла и
сакрила под клупу, одакле је звјерала престрављена и пуштала страшан глас налик на
урлање. Гроф нареди да се одгаја међу људима, кад је то учињено дивља звјер поче да
се припитомљава, затим да се усправља на задње ноге и да иде њима и најзад да говори
паметно и постаје човјек. Онда је тај човјек испричао, колико с емогао присјетити, да
су га куријаци уграбили и одхранили, а после се навикао да иде са њима у лов. Тиме се
уопштено казује да је свима нама потребно образовање. Преостаје, дакле да је свима
који су рођени као људи, потребно образовање, јер треба да буду људи, а не дивље
звјери, неразумне животиње, непокретни пањеви.
У толико проистиче и то да се свако истиче над осталим утолико колико је образовани.
 VII ГЛАВА- ЧОВЈЕК СЕ НАЈУСПЈЕШНИЈЕ ОБРАЗУЈЕ У ПРВО
ДОБА И САМО СЕ ТАДА И МОЖЕ ОБРАЗОВАТИ

Ако баш не би журила смрт која нам пријети, ако бисмо чак били сигурни и за надужи
живот, образовање ипак мора почети рано, јер живот ваља провести, не у учењу већ у
раду. Прво је, дакле, спремити се што прије за животне послове да не бисмо морали
престати да радимо пре него што смо то научили.
Све што се рађа одликује се својствима да се врло лако ставља и уобличава док је
младо, а кад очврсне, одказује се послушност.
Да би се човјек могао развити до човјештва дао му је бог године старости у којима је
погодан само за васпитање, а није кадар за друге ствари. Јер, коњ, во, слон и остале
животиње које му драго величину доспију за једну или двије године до потпуне
величине; само човјек доспије до ње око двадесете или тридесете године. Ко мисли да
то долази случајно или не знам каквих других узрока, уистину показује своју глупост.
Ако нам је стало до наше дјеце, а главарима државе и црквене управе до људског рода,
онда се што прије побринимо да се небесне биљчице почну садити, резати, заливати и
мудро образовати за срећан напредак у науци, у развијању добрих навика и
побожности.

VIII ГЛАВА- ОМЛАДИНУ ТРЕБА ВАСПИТАВАТИ ЗАЈЕДНО, А ЗА

ТО СУ ПОТРЕБНЕ ШКОЛЕ

Прву школу отворио је одмах после потопа патријах Сем, као што свједочи Јосиф, и
после су је прозвали јеврејском. Хришћанском свијету је од користи да се тај свети
обичај не само задржи већ и прошири и да се у сваком добром уређеном људском
насељу подигне школа као заједничком мјесто за васпитање омладине.

IX ГЛАВА- СВУ ОМЛАДИНУ ОБА ПОЛА ТРЕБА ПОВЈЕРИТИ

ШКОЛАМА

У школу не треба узимати дјецу само богатих и знаменитих људи, већ сву дјецу
подједнако, племићку и грађанску, богаташку и сиротињску, дјечаке и дјевојчице по
свим градовима, варошима и селима и засеоцима. Не смета ни чињеница што су неки
од природе тупоглави и глупи; јер то још више налаже и живо гони на оно опште
његовање душе. Што је неко тупље и злобније природе, тим више му ваља помагати да
се ослаби од те природне ограничености и глупости уколико је могуће.
Не може се дати никакав довољан разлог да женски пол вања сасвим исључити из
изучавање наука. Јер су и оне у подједнакој мјери слика Божија, у подједнакој мјери су
дионица Божија милости и будућег живота.
Али ипак тако да им не буде приступачно много књига сваке врсте, већ књиге из којих
ће боље упознати Ббога и његова дјела и увијек црпсти праве врлине и праву
побожност.
Ако би ко рекао: „шта ће бити када занатлије,сељаци,носачи,па и женице постану
учени“?
Одговарам: Биће тако кад се добро уреди опште васпитање омчадине, нико неће после
оскудевати у ономе што је потребно за размишљање, жеље, тежње па и за рад. И сви
знати куда ваља да усмјера своја дјела и жеље свог живота, у којим границама треба да
се крећу и како треба свако да сачува своје мјесто.

X ГЛАВА- НАСТАВА У ШКОЛАМА ТРЕБА ДА БУДЕ ОПШТА

Мора се нарочито и без изузетка тежити за тим да се у школама:

1.развијају способности наукама и умјетности;
2.усавршава језик;
3.васпитава и оплемењује владање и
4.искрено поштује Бог.
Мудро је рекао онај што је рекао да су школе радионице човечности, јер се брину да
људи уистину постану људи, то ће рећи:
1.разумна створења;
2.стоворења која ће господарити над осталим створењима и
3.створења која ће служити на радост своме Творцу.
То ће се постићи ако се школе буду трудиле да створе људе духом мудре, у раду
паметне и побожне срцем. То троје ће морати да се усуђује омладини у свим школама.
То ће доказати узимајући разлоге:
1.из ствари које нас овде окружују:
2.из нас самих и
3.из Христа, богочовјека, најсавршенијег узора нашег савршенства.
Како од дјетињства и образовања зависи сав остали живот, све ће пропасти ако се
свачији дух не припреми за све што га ишчекује цијелога живота. Као што, дакле, у
матерњој утроби сваком будућем човјеку израсту исти удови, свакоме сви руке, ноге,
језик, итд. , иако сви неће бити занатлије, тркачи, писари, говорници: тако у школи
треба да се учи све што се односи на човјека, мада ће после бити од користи једном ово,
а другом оно.
 ХI ГЛАВА-ДОСАД НИЈЕ БИЛО ШКОЛА КОЈЕ БИ САСВИМ
ОДГОВАРАЛЕ СВОМЕ ЦИЉУ

Они који су остали у школама (или просиљени вољом родитеља, примамљени надом да
ће преко науке доћи једном до каква положаја, или из неодољиве и природне жеље за
науком) није се давало образовање ни доста озбиљно ни мудро већ више наопако и
рђаво. Јер је занемаривано највише оно што је нарочито ваљало усађивати у срца,
побожност и морал. О овом се водило, кажем мало бриге по свим школама (па и на
универзитетима на којима би ипак требало да се постане врхунац људског образовања);
стога су из њих, највише излазили, мјесто кротке јагњади, дивљи магарци и неукроћени
и дрски мазгови, а мјесто неизвјештачене природности доносили су из њих спољну
углађеност.
Одакле би било, ако не што се у школама покреће питање о добру животу? То доказује
лабава дисциплина готово свих школа, доказује разуздано владање свих друштвених
редова, то потврђује и безбројне жалбе, уздаси и сузе многих честитих људи. Па да ли
би неко још и сада хтјео да брани стање у школама? Прародитељски грјех који се сњих
прењео и на нас толико да заборављамо дрво живота, у превеликој тежњи за дрветом
знања.
Задовољавајући ту превелику тежњу школе досад нису ишле у потјеру ни за чим
другим но за знањем.

XII ГЛАВА- ШКОЛЕ СЕ МОГУ ПОПРАВИТИ

Обећавамо такво уређење школа помоћу кога ће моћи:

• Да се поучава сва омладина (сем оних којима је Бог ускратио разум);

• И то у свему што човјека може научити паметним, добрим и светим;
• Да се то образовање као припрема за живот заврши у доба зрелости;
• Да само образовање тече без ударца и строгости, или без икакве силе, врло
лако, врло благо и као од своје воље;
• Да образовање не буде привидно, већ право, не површно већ темељно, тј. да
се разумна животиња, човјек нвикне да га не води туђи већ сопствени разум,
да у књигама не чита, не схвата или памти и говори само туђа мишљења о
стварима већ да сам продире до корјена ствари и сазнаје њихово право
значење и намјену. Исто тако ваља мислити о моралној чистоти и
побожности.;
• Да то образовање не буде тешко, већ веома лако, стим да се само по четри
часа дневно даје на јавне вјежбе, и то тако да један учитељ буде довољан за
поучавање и стотине ученика са десет пута мањег труда но што се сада
улаже у појединце.
 Четри следећа доказа показују да се једним истим методом може поучавати и
васпитавати сва омладина тако различите обдарености:

• Прво све људе ваља водити напрјед истим циљевима: мудрости, доброти и
побожности.
• Затим, сви људи, ма колико се разликовали обдареношћу, имају једну исту
људску природу снадбјевени истим органима.
• Треће та разлика у даровисти није ништа друго до претјераност или
недостатак природне складности, исто онако као што су тјелесне болести
претјераност у влази или сувоћи топлоти или хладноћи.
• Нјзад, тим недостацима и сувишностима обдарености мозе се лакше помоћи
док су људи млади. И као што се у војсци наоваци мјешају са старим
ратницима, слаби са јаким, лијени са хитрама, па им се заповједи да се боре
под истим заставама и да се управљају по истим заповјестима док борба
траје у затвореним редовима; а свако гони непријатеља докле хоће и може,
тјерајући га по вољи као плен,тек када се стекне побједа: тако треба да буде
и овој научној ратној служби- да се спорији мјешају са бржима, глупи са
оштроумијима, спори са поводљивима, и да их воде држећи се истих прописа
и примјера догод им је потребан вођ.

Учитељ наиме чим опази неког даровитијег, мозе да му повјери дватри слабија да их
поучава; а кад у неког буде запазио добар карактер, нека му преда друге који су лошег
кова да их нагледа и води. На тај начин ће се старати као што ваља и о једним и о
другим, особито ако учитељ буде пазио да се све ради по одређеним прописима.

XIII ГЛАВА ОСНОВ ЗА ОБНОВУ ШКОЛА ЈЕ ТАЧАН РЕД У

СВЕМУ

Ништа друго,дакле, не захтјева вјештину проучавања до вјештину у распореду времена,

ствари и метода. Будемо ли успјели потпуно, неће бити нимало теже учити свему
школску омладину, колико год је има на броју, неголи узети штампарске справе и
сваког дана испуњавати хиљаде листова најљепсим словима, или подметнути
Архимедову справу и пеносити куће, кул и какав му драго терет, или се укрцат у лађу и
препловити океан и отићи у нови свијет.
И све ће ићи лако баш као што иде часовник кад га утега заклати као што ваља.
И то тако лијепо и пријатно као што је лијеп и пријатан изглед такве справе која сама
ради. Покушајмо уиме Највишега да створимо такав облик школа који ће до ситница
одговарати часовнику који је врло вјешто начињен и лијепо искићен разноврсним
накитом.