Predskolska 2016

Радни материјал из Предшколске педагогије за ученике другог разреда 2016/17.
ПРЕДШКОЛСКА ПЕДАГОГИЈА
РАДНИ МАТЕРИЈАЛ ЗА УЧЕНИКЕ МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ «БЕОГРАД»
ОБРАЗОВНИ ПРОФИЛ МЕДИЦИНСКА СЕСТРА ВАСПИТАЧ
1
1. ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ ПРЕДШКОЛСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ КАО НАУЧНЕ

ДИСЦИПЛИНЕ
Педагогија је наука која се бави проучавањем васпитања и

образовања.
Реч «педадогија» настала је од две грчке речи: pais/paidos- дечак и ago/
agein- водити, што је у античкој Грчкој означавало вођење дечака од куће
до јавног учитеља (за то су обично били задужени робови, који су такође и
бринули о деци). Paedagogus - онај који води дете. У старом Риму
педагозима су називали учене људе који нису само бринули о деци већ су
их и подучавали.
Педагогија је настала из филозофије као и све друге природне и друштвене

дисциплине. Развој друштва, нов начин производње, стварање буржоаске државе
довело је до новог начина размишљања о васпитавању па се на почетку 19. века
педагогија конституисала као посебна друштвена наука.
Доба хуманизма и ренесансе је време када се интензивније размишља о
педагошким проблемима, поготово о проблемима васпитавања (ко треба да се
васпитава, да ли само деца богатијег сталежа или сва деца, на који начин, у којим
институцијама, или само код куће, које су вредности које треба преносити деци...)
Најзначајнији теоретичари: Јан Амос Коменски; Џон Лок; Жан Жак Русо а
најзачајнији теоретичари и практичари Роберт Овен, Фридрих Фребел, Јохан
Песталоци, Џон Хербарт, Марија Монтесори
Џон Хербарт је први конституисао педагогију као друштвену науку (поч.19 века),
увео је у ред универзитетских дисциплина и први користио термин педагогија па
се сматра оснивачем педагогије као науке.
Струкутра педагогије -науке о васпитању- може се издвојити 5 димензија:

- први ниво чини систем педагошких дисциплина – предшколска педагогија,
школска педагогија, историја педагогије, специјална педагогија, дидактика
- други ниво чине различите специјалности у оквиру сваке педагошке
дисциплине (у оквиру предшколске педагогије проучавамо период раног
детињства-до 3.год. и предшколски период од 3.год до поласка у школу.)
- трећи ниво су васпитно-образовна поља проучавања педагогије – то су
естетско васпитање, морално, интелектуално, физичко, породично... ова
поља васпитања могу се проучавати кроз сваку педагошку дисциплину
- четврти ниво чине различита педагошка учења у зависности како
одређени теоретичар или практичар «види слику детета у одређеном
друштву» ( нпр. Монтесори метод)
- пети ниво су педагошки процеси односно појмови: васпитање,
образовање, социјализација, настава.....
*
Да би одређени начин размишљања био научна дисциплина или научни
систем мора да има: предмет проучавања; циљ; задатке.
2
ПРЕДШКОЛСКА ПЕДАГОГИЈА
На конституисање Предшколске педагогије, као посебне научне

дисциплине утицали су:
- веће интересовање за дете, његово сазревање, раст и развој;
- откривање значаја раног детињства на каснији раст и развој;
- интензивнији развој мреже предшколских установа;
- измењена улога породице (запошљавање мајке, дуже радно време);
- утицај социо-културне средине на даљи развој;
- повећана потреба за образовањем – обухватања деце све ранијих узраста
системом васпитња и образовања;
- традиционалне методе школске наставе не одговарају раду са децом
предшколског узраста;
►Педагошка дисциплина која се бави проучавањем свих

карактеристика васпитања и образовања деце од рођења до поласка у
школу назива се ПРЕДШКОЛСКА ПЕДАГОГИЈА
Предшколска педагогија се бави анализом процеса васпитања и

образовања у раном периоду развоја детета и то:
који је значај и суштина предшколског васпитања
анализа циља и задатака предшколског васпитања
утврђивање садржаја, метода и облика ВОР-а
проучава проблеме физичког, интелектуалног, естетског, моралног,
социјалног васпитања
проучава улогу породице, институције, средине и других фактора
који утичу на развој детета у предшколском периоду
Период од рођења до поласка у школу - предшколски период.

Предшколски период није јединствен:
рано детињство – од рођења до 3.године
предшколски период – од 3.год до поласка у школу
► Предмет Предшколске педагогије је проучавање особености и

законитости васпитања и образовања деце у најранијем узрасту тј. од
рођења до поласка у школу у институционалном и/или породичном
контексту.
► Циљ Предшколске педагогије да преко васпитања и образовања

допринесе целовитом развоју детета предшколског узраста, пружањем
услова и подстицаја да развија (дете) своје способности и својства
личности, проширује искуства и изграђује сазнања о себи, другим људима
и свету који га окружује.
Овај општи циљ можемо разложити у три групе циљева:
дете упознаје самог себе – разликује делове тела, упознаје своје потребе,
осећања, мисли, овладава вербалним, музичким, ликовним начинима
изражавања, изражавање покретом, телом, гестом, открива своје
могућности у деловању на физичку средину и кроз интеракцију са другима
3
развија односе и стиче искуства и сазнања о другим људима, упознаје и
разуме правила понашања и опхођења, изграђује елементарне моралне
норме, упознаје и користи различите начине комуникације
сазнаје свет око себе и развија начине деловања на њега и то на основу
посматрања, практичних радњи....
► Основни задатак Предшколске педагогије је утицај васпитања на развој

деце предшколског узраста
Да би се Предшколска педагогија стално развијала њени задаци
подразумевају:
интердисциплинарни приступ проблемима предшколске васпитања значи
коришћење знањима свих наука које су сродне (педагогија, психологија
(развојна), биологија, медицина, социологија.....)
проучавање проблема које намеће пракса предшколског васпитања; не
може да постоји теорија без праксе ни пракса без теорије
примена савремених метода у истраживањима предшколске педагогије; све
што постоји као одређена теорија, идеја мора се испитати, истражити у
пракси у вртићима у породици....
2. Научне и друштвене основе савремене концепције предшколског

васпитања
На интензивни развој Предшколске педагогије утицале су многе науке

које се такође интересују за дете и детињство, за његово сазревање и
развој, могућности васпитања и образовања.
► Захваљујући открићима и развоју у области дечије психологије,
педијатрије, постаје јасно колики је значај овог периода и огромних
развојних потенцијала које дете предшколског узраста поседује.
► Истовремено интензивно се развијају предшколске установе, мења се
улога жене -мајке у породици и поставља се захтев за стварањем теоријске
и практичне дисциплине која ће се бавити проблематиком деце
предшколског узраста.
► У 20. веку појављују се тзв. компензаторни програми направљени ради
укључивања деце из социјално депривираних средина, као и деце са
сметњама у развоју и инвалидитетом.
Предшколску педагогогију карактерише брз и скоковит развој потпомогнут
сазнањима сродних наука које се даве проблемима деце, а пре свега
достигнућа из области опште педагогије као матичне деисциплине.
Научне основе
Развој свих наука (научних сазнања, дисциплина) које директно утичу или
само дотичу феномен предшколског васпитања значајне су за његов развој.
Од свих дисциплина у оквиру Педагогије, Предшколска педагогија се

највише ослања на Породичну педагогију, Теорије васпитања, Историју
педагогије...
Многе науке се баве периодом детињства из свог угла, нпр. психологија,
социологија, антропологија и др. Међутим иако се баве истим појмом,
4
приступ им је другачији. Све ове науке треба посматрати у смислу извора
сазнања које се може прерадити са педагошког становишта.
Најзначајнија наука са којом је Педагогија и поготово Предшколска
педагогија повезана је Психологија а посебно Развојна психологија,
Психологија учења, Социјалана психологија. Психолошка сазнања су од
велике користи када се одлучује шта се може, а шта не може учинити са
децом на одређеном нивоу њиховог развоја. Васпитачу у предшколској
установи психологија може да помогне тако што ће проверити да ли су неки
васпитни поступци које користи добри (ваљани), да разуме реакције деце,
зато што зна које су карактеристике деце одређеног узраста.
Социологија се бави друштвом, и законитостима у вези са положајем
човека у друштву, друштвеним улогама... За педагогија је значајна јер се
феномен васпитања не може изучавати изван друштва и друштвених
односа. Социолошки подаци који се односе на друштвену бригу о деци, као
и на породицу значајни су за предшколску педагогију.
Друштвене основе
- X и XI век – дете припада друштву одраслих и расте међу њима без посебне
социјалне бриге;
- средњи век – дете – човек у малом (разлика је само у величини, дете се не
посматра као индивидуа);
- XIII век – схватање детета се приближава данашњем поимању детета и
детињства;
- XV и XVI век – дете постаје тема уметника, пре свега сликара. Детињство још
увек није посебна тема и деца се на сликама најчешће приказују са одраслима.
Дете се још увек схвата као „извор„ забаве и опуштања одраслих а не као биће
чије потребе је потребно задовољити и о коме је потребно водити рачуна. О деци
из високих сталежа бригу увек воде углавном дадиље и гувернанте;
- XVII век – већа пажња се посвећује васпитању и образовању деце која траје и до
данашњих дана. За овај период је карактеристичан утицај религије па се деца
посматрају као крхка Божија створења која треба чувати, просвећивати и
уразумљивати кроз психолошку и моралну бригу за њих. Чине се почетни напори
да се схвате карактеристике детета како би се методе васпитања боље
прилагодиле њима. за овај период честа је појава телесног кажњавања деце!!!!
- XVIII век – брига о детету се проширује на бригу о хигијени и телесном здрављу.
Дете добија централно место у породици;
Потреба за друштвено организованим предшколским васпитањем као

допуном породичног васпитања се јавила давно, али било је потребно
доста времена и рада познатих педагога да достигне ниво који данас
постоји. Рано детињство је веома значајан период у даљем развоју човека
па је из тог разлога веома битно организовани васпитно-образовни рад у
предшколским установама.
3. Основне карактеристике предшколског васпитно – образовног

процеса
Рани периоди дечијег развоја су специфични јер садрже посебне

карактеристике о којима треба водити рачуна у васпитању као систематском
утицању на развој. Најзначајније карактеристике предшколског периода од
5
којих зависи и сам васпитно – образовни процес су: биолошки дефицит,
пластичност, емоционалност и рањивост, чулност и егоцентричност,
специфично мишљење.
Појам биолошког дефицита везује се за чињеницу да је од свих

животињских врста људска беба најбеспомоћнија у тренутку рађања. Овај
почетни недостатак људске врсте касније постаје предност, из угла
развојних могућности које су њима отворене, јер човек једини користи
искуство које је стекао васпитавањем и може да мења своје понашање.
Деца напредују спорије од осталих врста али касније достижу далеко
сложеније стадијуме развоја. За разлику од животиња код којих је развојни
пут «испрограмиран» човекове могућности развоја су много шире и великим
делом зависе од утицаја средине, а посебно од васпитања.
Пластичност представља подложност утицајима средине, нарочито

социјалне средине који иако су снажни могу да мењају понашање детета и
његов психички развој. Дете је подложно утицајима средине и у првих
неколико година живота оно научи више него у било којем периоду касније
(дете врло брзо учи матерњи језик, па чак и још један језик, ако има прилике
да га слуша у својој средини). Постоје схватања да су утицаји на дете у
предшколском периоду веома значајна (била она позитивна или негативна).
Пластичност дечије природе омогућава да се лако отклоне недостатци који
дете може да доживи у физичком, социјалном, емоционалном и
интелектуалном развоју.
Емоционалност: Емоције играју у дечијем животу много значајнију улогу

него код одраслих. Дечија осећања су веома снажна, неконтролисано се
испољавају, не трају дуго, брзо нестају, јављају се неочекивано. Деца
стварност око себе доживљавају више субјективно, она још увек нису у
стању да разликују стварно од нестварног, њихови поступци су често
вођени интуицијом. Појачана емоционалност код деце раног узраста и
трагови које емоције остављају на њихову личност указују да су деца веома
рањива. Некада лоша атмосфера у породици или установи (вртићу) и
неодговарајући поступци, методе у васпитавању могу изазвати разне
проблеме код деце као што су одбијање хране, осећај одбачености,
агресивно понашање, болесну љубомору итд.
Супротно томе позитивни поступци у васпитавању и у породици и у вртићу
довешће до стварања осећања сигурности, стабилности код деце.
Чулност представља значајну карактеристику деце предшколског узраста.

Своје прве контакте са околиним светом дете доживљава преко чула. Она
су код малог детета посредник између детета и средине која га окружује.
Када се роди најважнија чула код новорођенчета су чуло додира, укуса,
мириса; тако оно доживљава и упознаје свет око себе. касније развија чуло
вида и чуло слуха. У предшколском периоду дете своја чулна сазнања уз
помоћ одраслих преводи на вербални план.
Егоцентричност (усмереност на себе) је значајна карактеристика деце

предшколског узраста. Егоцентричност се изражава кроз сколност детета да
у свему полази од себе, од својих интереса и потреба а да при томе
6
занемарује и не може да схвати интересе и потребе других поготово друге
деце. Дете не може да заузме туђе мишљење, не прихвата заједничка
правила, већ намеће „своја правила“, себе поставља у средиште збивања,
тешко прихвата правила и пораз у игри.
Карактеристичан је и егоцентризам у говору, дете говори и када га нико не
слуша, нпр.када се само игра, оно говором прати оно шта ради и тај говор је
упућен самом детету а не неком са стране. Егоцентризам би требао да буде
само пролазна фаза код детета (нестаје око 6-7 године) и одрасли
(родитељи и васпитачи) то морају знати и толерисати.
Децу предшколског узраста карактерише и специфичан начин мишљења.

У најранијем узрасту за децу је карактеристично да су им мисаони процеси
повезани са практичним радњама (за децу постоји само оно што тренутно
виде, чују или што могу да опипају). Касније код деце процес мишљења се
одвија без практичних радњи, а појава говора доводи до појаве сложенијих
облика мишљења код деце. На основу ових карактеристика предшколског
периода можемо издвојити нека обележја предшколског васпитно –
образовног процеса.
4. Основни појмови предшколске педагогије
Као основни појмови предшколске педагогије по свом значају и учесталости

којом учествују у описивању и тумачењу процеса од којих се састоји развој
деце раног узраста, фактора који на њега утичу и поступака којима се тај
утицај врши целисходно и организовано јављају се: васпитање,
социјализација, образовање, искуство, знање и учење. наведени појмови
су повезани међусобно условљени.
ВАСПИТАЊЕ
Проучавањем разноврсне литературе која се бавила појмом васпитања долази се

до заједничког става - васпитање представља једну врсту утицаја на развој
личности. Недоумице које постоје тичу се следећег: 1. да ли је васпитање утицај
само на развој младих особа (деце) или и одраслих особа; 2. да ли је реч само о
намерном или и о ненамерном деловању; 3. да ли обухвата само позитивно или и
негативно утицање на развој личности.
Васпитање је сложен, комплексан и дуготрајан процес изграђивања и

формирања личности, који траје од рођења до краја живота;
постоје два схаватања васпитања:

васпитање је намерно деловање усмерено ка одређеном циљу помоћу
одређених метода и средстава
васпитање је помоћ при самосталном (природном) развоју детета
Васпитање је двосмеран процес који подразумева активирање онога ко

прима утицаје („васпитаник“) и активирање онога ко организује процес
васпитања (одрасли, појединац, група, установа, институција...);
7
Васпитањем се настоји остварити унапред постављени циљеви и задаци;

организација, садржај, средства, методе, облици рада, цео процес
васпитања почива на унапред постављеном циљу
**
Никола Поткоњак: «Под васпитањем се подразумева укупност утицаја које
врши друштво као целина, друштвене групе, институције, организације и
појединци, разним средствима, путевима и методама, на разним
садржајима, под условом да је све то усмерено ка остваривању
постављеног циља васпитања» -
**
Емил Каменов: «Васпитање представља систем поступака, који се почињу
примењивати од рођења детета да би се плански утицало на ток, правац и
домет његовог узраста, развојним потребама и могућностима конкретног
детета»
**
►Васпитавањем се буде и активирају дечији психофизички потенцијали,
подстичу и активирају позитивне тенденције које се испољавају у развоју, тј.
утиче се на уобличавање и развијање свих позитивних особина његове
личности.
► могу се издвојити неке функције васпитања:
- олакшава интеграцију детета у друштвену заједницу;
- развија способност за превазилажење тешкоћа и решавање

проблема у процесу развоја и учења,
- оспособљава и помаже припреми детета за будући живот и рад;
- отвара нове могућности за развој, а када је то потребно делује

корективно и компензаторски (у случајевима застрањења и заостајања у развоју)
- Васпитање може бити усмерен на развој неких особина, па тако имамо:

интелектуално васпитање, морално васпитање, естетско васпитање,
физичко васпитање....
- У зависности где се васпитање спроводи у формализованом виду - у

институцијама (предшколско, школско...) и у мање формалним облицима,
као што је породично васпитање, утицај осталих чланова друштва или
средстава масовне комуникације итд.
8
СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА
- процес кроз који дете од беспомоћног бића постаје социјално биће -
- процес којим се дете оспособљава да постане члан свога друштва као

формирана личност-
Социјализација представља процес којим се дете прилагођава друштвеној

средини, успоставља са њом хармоничан однос, асимилира* је и интегрише
се у њу, развијајући при том људска својства
Дете се социјализацијом прилагођава захтевима друштвене средине

(постаје члан друштва) тако што усваја начине понашања, правила и
вредности које су у њој уобичајене.
Прва фаза социјализације одвија се у примарној, породичној средини а

касније се укључује дејство предшколске, школске или радне групе и разних
друштвених организација.
• Социјализација зависи од узраста – у зависности који је узраст детета

зависи и начин његове социјализације;
• Социјализација зависи од наслеђа – дете по наслеђу може бити такво да
теже или лакше успоставља контакте са средином, да некада постоји
пренаглашени емоционални начин реаговања;
• Социјализација зависи од психичког и физичког стања детета – лакше се
социјализује дете које здраво (и физички и психички) него дете које има
одређених проблема;
• Социјализација зависи од искуства – лакше успоставља контакте са
друштвеном средином дете које има осећај сигурности у својој примарној
породичној средини, које има задовољене и физичке и психичке потребе
• Социјализација зависи од средине у којој дете живи, одраста – под
средином се подразумева и подорица али пре свега у овом смислу
предшколска установа а задатак медицинске сестре васпитача је велики јер
ту средину мога учинити позитивном.
Свако дете када дође на свет са собом наслеђем «донесе» одређени

степен социјализације, па се зато у предшколским установама врши
такозвана убрзана социјализација и такозвани позитивни емоционали
развој. Социјализација је веома важан фактор у развоју детета и што је
степен социјализације већи, то су негативне емоције слабије.
Основни услови које би требало обезбедити за добру социјализацију:

да се дете васпитава и образује у присуству одраслих;
да се дете налази у групама својих вршњака;
да се детету обезбеде психофизички услови развоја;
да се детету обезбеди љубав;
*
У Пијажеовој теорији асимилација представља процес уклапања нових искустава у старе, већ
учвршћење шеме сазнања
9
Дете прве социјалне контакте са одраслима остварује одмах по рођењу,

али социјални развој различито тече. Са 6.месеци дете активно тражи
контакт са другима – преко додира, осмеха, играчака.....
Код деце преко годину дана запажају се три типа понашања:

социјално слепо дете- своје понашање манифестује тако што је
незаинтересовано, понашање друге деце га не интересује;
социјално зависно дете – исказује своје понашање кроз етапе;
у првој етапи развоја спољашње дражи га стимулишу, дете само посматра,
у другој етапи развоја дете жели и да учествује;
социјално независно дете – дете је свесно присуства друге деце,
реагује на другу децу;
ОБРАЗОВАЊЕ
Образовањем се задовољава основна дечија потреба за интеракцијом и успешним

укључивањем у властиту средину.
“Образовање – пружање средстава уз помоћ којих дете може, прво на

једноставнији а затим на све сложенији начин, да сређује искуство, расуђује
о њему и на боље организованој основи усваја ново искуство”
- Образовање представља део (сегмент) васпитног процеса којим подстичу

и усмеравају све врсте дечјих сазнајних активности, богати (усавршава,
уобличава, проширује) дечије искуство путем преношења одабраних сазнања (које
је човечанство током свог развоја прикупило и стуктуирало у разне области знања) .
- Образовање је организована сазнајна активност, а најуже је повезана са
процесима учења и поучавања односно стицања знања.
- Главни задатак образовања је да треба да припрема децу за будућност,
али и развијање сналажљивости у ситуацијама које деца нису успела да
упознају (нове ситуације) да проналазе нова и оригинална решења.
Овако схваћено образовање уколико води рачуна о зрелости детета и
његовом личном искуству има значајну функцију у развоју деце. У процесу
образовања наглашава се значај интелектуалних активности у
унапређивању сазнајних способности. Да би се то постигло потребно је да
се дете ослобађа везаности за непосредно дато, да се начини
представљања стварности преносе на унутрашњи план, односно да се
моторна и функционална активност трансформише у симболичку.
Образовање треба да припрема за садашњост али и за будућност због све
бржих промена које се одигравају у начину живота.
-разлике између класичног и савременог приступа образовању-
класични – се задовољава давањем готових одговора и објашњења које

треба само упамтити и репродуковати;
савремени – у први план ставља «регеративно сазнање» то значи да се
дешава преношење (трансфер) дејства учења на нове ситуације и
омогућавање васпитања способности;
10
Типови образовања: школско, ваншколско, опште, стручно, природно,

научно, самообразовање....
специфичности образовања деце раног узраста
Рано детињство је веома значајан период за интелектуални, социјални,

емоционални развој детета. То нам показује теза психолога Виготског о
зони наредног развоја (ЗНР) која има непосреднији значај за динамику
интелектуалног развоја и успех неголи актуелан ниво њиховог развоја.
Дете у сарадњи и уз помоћ може да уради више и боље него самостално,
свакако у границама које постављају његова развијеност и интелектуалне
способности. Ову способност да се интелектуалне могућности подижу на
виши ниво захваљујући сарадњи, он посматра као основу целе психологије
учења и веома значајну за васпитање и образовање, јер оно што дете
сада уме да уради у сарадњи, сутра ће моћи да уради самостално.
ЗНР је значајна јер се образовање ослања на оне функције код детета
које се тек развијају а не на оне које су развијене, уобличене.
Рано детињство је период када дете научи и усвоји (и то несистематсти,

спонтано, од случаја до случаја) много више знања, вештина, навика него у
неким каснијим периодима.
Спонтано образовање – образовање које се дешава ненамерно у
свакодневном животу и карактеристично је за образовања деце раног
узраста, односно за предшколско васпитање.
Да би се на најбољи начин оствариле васпитне функције образовања оно

треба да се ослони на сазнајна интересовања деце за прави живот и
социјалну и природну средину која их окружује, њихову радозналост, жеђ за
сазнањем и потребе за стваралачким истраживањем.
ИСКУСТВО
До сада повезани појмови а посебно образовање најуже су повезани са

појмом искуство.
Искуство је оно што је дете доживело својим чулима захваљујући утицајима

из спољашње средине или под утицајем сопственог деловања на стварност
(посматрања, експериментисања, учествовањем у друштвеним односима...)
Стицање искуства, као активан облик учења, подразумева лично учешће и

ангажовање и значајно је процес стицања знања и вештина као и за развој
способности.
искуство
индивидуално колективно
11
индивидуално - искуство сваког појединца/јединке;
на њему се темељи колективно искуство које је човечанство стекло у току
свог развоја и уобличило у системе знања, норми, веровања...(скуп
појединачних искустава)
Код деце - дечија активност је једини пут стицања искуства и може бити
различито зависно од тога како и на чему је акција била изведена, односно
да ли су стечена
- чулним путем (чулна искуства)
- моторичким путем (моторичка искуства)
- симболичким путем (симболичка искуства)
чулна искуства – до којих се долази употребом свих чула на основу

разноврсних дражи из околине (оно што видимо, чујемо, осетимо)
моторичка искуства – које дете стиче тако што се креће, манипулише
разним предметима
симболичка искуства – настају прерадом разних представа и упознавањем
сопственог искуства
Ова искуства доводе до различитих сазнања: физичко сазнање

подразумева откривање особина ствари као што су боја, облик, тежина;
социјално сазнање односи се на упознавање друштвених норми у контакту
са другим људима; логичко сазнање односи се на упознавање логичко-
математичких веза и просторно-временских
пример физичког сазнања је да дете баци чашу и тако сазна да је ломљива; пример
социјалног сазнања јесте откриће да нпр. када се чаша разбије, мајка се наљути; бацивши
много предмета, дете открива да су неки ломљиви а неки нису, што представља логичко
сазнање
- У најмлађем узрасту искуство се стиче кроз спонтане активности, путем

игре, ненамерно. Искуства деце раног узраста су стечена тзв “чулима за
близину” и ограничена су на предмете које могу да виде, дотакну и да
манипулишу са њима.
- У школском периоду дете је свесно шта жели да научи и која искуства

жели да стекне.
Да би се искуство претворило у знање, потребно је да се оно структуише и

тумачи на начин који највише одговара развојном периоду на којем је дете,
то значи да искуство треба да се анализира, среди, систематизује, објасни а
то се постиже процесом образовања.
Треба обезбедити да искуство које дете стиче буде претежно позитивно и
да се повезује са укупним животним искуством које дете стиче кроз игру,
рад и учење, у сарадњи са другим особама.
12
ЗНАЊЕ
Знање представља објективну свест о нечему, познавање и разумевање

неке чињенице, збивања, појма, правила, законитости или стратегије,
односно способност његове примене.
Знање се јавља као последица учења, тј. прераде личног или усвајање
колективног искуства које је човечанство прикупило и средило у системе
научних сазнања (начело истина-лаж),утилитарних сазнања (начело
корисно-штетно), моралних сазнања (начело добро-зло), естетског
сазнања (начело лепо-ружно).
Знање настаје у процесу интеракције (интеракција-међусобно деловање) појединца
са друштвеном и природном средином, деловањем на ту средину, када се у
њу не уносе само промене, већ се те промене дешавају и у самој особи која
делује. Ако дете на тај начин стиче знања, онда она нису пасивна, и да их
само може репродуковати, већ таква знања имају смисла за дете, може са
њима да располаже и манипулише.
УЧЕЊЕ
Стицање искуства и усвајање знања уз активност саме јединке (детета)

дефинише се као процес учења.
Путем учења човек открива и потврђује своју суштину ослањајући се пре

свега на радозналост, мотивацију, тежњу да се све схвати, опроба, научи.
Учење се одређује и као процес који је усмерен на разумевање и усвајање

чињеница, појмова и закључака сређених у системе знања.
Код деце предшколског узраста учење подразумева прераду и

уобличавање искустава, откривање суштина појава, репродуковање
постојећих знања.
Учење је начин стицања знања, вештина, навика и способности потребних

детету за живот и укључивање у друштвене односе, формално образовање
и самообразовање.
Треба разликовати учење од поучавања; Поучавање значи сврсисходно и формализовано

преношење знања и вештина који су до извесне мере већ унапред обрађени, што
подразумева непосредно учествовање одраслог. Подучавање подразумева показивање
детету како се нешто ради, упућивање, обавештавање, објашњавање, саветовање са
циљем да се научи нечему, односно да се образује. Са друге стране код учења деца знања
не граде само пасивно, усвајањем одређених појмова. Ништа што је дете научило није
урођено или дато у буквалном смислу већ је дете морало да га обради на себи својствен
начин, да би га разумело и усвојило као одређено знање.
Да би учење за дете имало ефекта морају се створити ситуације у којима

дете само експериментише, ставља ствари на пробу (испробава) да би
видело шта ће се догодити, манипулише стварима, поставља питања,
покушава само да дође до одговора.
13
Разликујемо учење у раном узрасту (до 3. године), у предшколском и у
школском узрасту.
«Дете раног узраста учи по свом програму, дете школског узраста учи
по школском програму, а дете предшколског узраста учи у оној мери у
којој је програм васпитача постао његов програм»- Виготски
- учење детета до треће године је спонтано, што значи да може да научи
само оно што се подудара са његовим интересовањима, старије
предшколско дете учи онолико колико је програм васпитача постао његов
програм (веома битна улога васпитача, да зна на ком је нивоу дете, колико знања треба
да му пружи да би их разумео и усвојио) док дете школског узраста учи по већ
унапред прописаном школском програму. То значи да поред намерног
свесног учења постоји и узгредно учење
До 6,7. године дете учи успут кроз игру, кроз разне организоване
активности, зато је битно да васпитач организује средину и садржаје тако да
буду значајни, да утичу на дечији развој.
КЛАСИЦИ ПРЕДШКОЛСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ
Основне идеје Јана Амоса Коменског (1592-1670)
- Најпознатија дела: Велика дидактика, Материнска школа, Чулни свет у

сликама (претеча данашњих сликовница)...
- Поставио је темеље првом организованом систему знања о васпитању
деце предшколског узраста; Ј.А.Коменски је такође значајан за формирање
педагогије као самосталне науке, тиме што је поставио темеље савремене
организације школства и прoсвете и тиме што је створио целовит педагошки
систем.
- Коменски верује у огромну моћ васпитања које може да допринесе како
побољшању појединих људи тако и читавог људског рода. Велики значај
придаје природним наукама, природи и човековом положају у њој. Он се у
тумачењу човека и образлагању васпитних поступака често позива на
природу.
Коменски одступа од средњовековног схватања да је дете човек у малом и
захтева да се васпитање и образовање прилагоде природи детета, односно
његовим специфичним карактеристикама.
- Коменски се не ослања искључиво на речи и објашњавање искључиво
речима (као у средњовековној школи) већ да се деца упознају са правим
предметима, да посматрају, стичу искуства, да размишљају, закључују,
разговарају тј. да активно стичу знања. Сматрао је да деца своја знања не
треба да црпе из књига већ да проучавају и испитују саме ствари, а не туђа
запажања и мишљења о стварима, па је самим тим најзначајнији принцип
његовог учења – принцип очигледности.
Све што се учи, треба да се учи поступно и систематично уз стална
понављања и вежбања.
- Коменски даје предност унутрашњој мотивацији над спољашњом. Сматра
да један од услова да деца усвоје нека знања јесте да постоји
интересовање и пажња и унутрашња мотивација за учењем. Деци треба
објаснити значај онога што уче, корист од стеченог знања, подстицати жељу
за сазнањем.
14
- Коменски је био против средњовековних метода васпитања, нарочито
против сурових телесних казни, којима се одликовала тадашња школа.
Казна није мотив за учење, већ може створити одбојност према науци код
деце.
- Коменски је веровао да су сви људи једнаки па је зато сматрао да
образовање треба да буде за све људе, без обзира на њихов сталеж, да ли
потичу из града или села, без обзира на пол.
Коменски о предшколском васпитању
- Пошто се залагао за образовање током читавог живота, одлучујућу улогу

има васпитање и образовање у предшколском периоду. Васпитањем деце
раног узраста, које се обавља у породици, Коменски се бави у својој књизи
Материнска школа. У тој књизи он је указао на потребу систематског
предшколског васпитања и образовања и разрадио задатке, садржаје и
методе којима ће мајке васпитавати и образовати децу до њиховог поласка
у школу у шестој години.
- Родитељи треба да почну са васпитавањем деце у најранијем узрасту.
- Материнска школа (односно васпитање и образовање деце од стране
родитеља) треба да постави темеље физичком, моралном и умном
васпитању деце. Деца у првих шест година треба да се вежбају
1. у разумевању ствари;
2. у раду;
3. у говору;
4. у моралу и врлинама
У књизи «Материнска школа» Коменски је пажњу посветио:
- физичком (телесном) развоју код деце: значајно је свакодневно кретање и

телесне вежбе за физички развој детета.
- потреби да се повеже игра и рад: деца треба да овладају својим
покретима и разним операцијама помоћу једноставних алата и прибора како
би се припремила за практично деловање.
- стицању знања и развијању умних способности: читањем басни и прича
развија се мотивација и мишљење код деце; инсистирао је да деца усвајају
знања која ће касније моћи да примењују у животу.
- развоју и вежбању дечијег говора: сматрао је да треба разговарати са
децом од најранијег узраста и говор код деце развијати кроз игру и
свакодневне ситуације, увек полазити од лакших ка тежим речима...
- моралном васпитању: децу треба учити умерености у свему што раде,
стрпљењу, послушности и поштовању према одраслима...
- развоју социјалних односа: дружење деце са својим вршњацима значајно
је за његов интелектуални и општи развој;
- На крају овог периода (шест година) деца би требала да имају формиране

појмове као што су: ватра, вода, ваздух, земља, киша, снег, лед, сунце,
звезде, месец, олово, гвожђе, час, дан, недеља, месец, година. Да стекну
одређене географске помове: град, село, поље, назив свог места или
града, а што се тиче математичких знања да знају да броје до 20 и
разликовање основних математичких величина и геометријских облика.
15
На основу идеја и препорука о образовању и васпитању деце раног узраста

у књизи Материнска школа, можемо рећи да је Коменски утемељио основне
идеје о значају систематичног предшколског васпитања а самим тим може
се посматрати као један од утемељивача предшколске педагогије.
Систем предшколског васпитања Фридриха Фребела (1782-1852)
Француска буржоаска револуција довела је и до индустријске револуције односно до потребе за

новом радном снагом што доводи до запошљавања жена и запостављања васпитања деце раног
узраста, које је до тада било поверено мајкама. То је један од разлога отварања установа за чување
деце предшколског узраста.
Фридрих Фребел је 1840 године у Немачкој основао прву установу за

предшколску децу, и назвао их дечијим вртићима (kindergarten). И пре овог
вртића су постојала места за чување деце предшколског узраста, али су се
она сводила на „чувалишта“.Познати Фребелов цитат „хајде да живимо за
нашу децу“
- Васпитање по Фребелу почиње од рођења и тај период до поласка у

школу сматра веома битним за развој и формирање деце/човека.
- Васпитање по Фребелу не даје ништа ново, већ развија оно што је дато у
природи човека и треба да буде усклађено са природом која је дете
обдарила инстиктима и нагонима: за рад, за сазнање, за активност. То
значи да васпитање по Фребелу вежба, развија и испољава постојеће
потенцијале које дете поседује.
«Циљ васпитања је да доведе човека до сазнања о његовом правом позиву
и научи да га обавља спонтано и слободно», под тим се подразумева да се
код детета развију све његове природне способности.
- Деца у најранијем периоду треба да се васпитавају у установама са
другом децом јер по Фребелу деца већ у најранијем периоду осећају
потребу за друштвом друге деце.
- Дете је посматрао као биће које се развија слично биљци, отуда и

назив «дечји вртићи».
- Деци у предшколском узрасту треба омогућити физички развој, вежбати
њихова чула и развијати њихов дух у складу са природом.
ИГРА по Фребелу представља основни начин физичког, сензорног,

емоционалног и сазнајног, социјалног равоја - незаменљиво васпитно
средство, активност у којој дете усавршава своје фуккције, стиче и
прерађује искуства, социјализује се, развија се у сваком погледу.
Да би се оствариле поменуте развојне функције игре Фребел је осмислио и
одговарајуће материјале која ће деца користити и који ће утицати на њихов
психички и физички развој. Тај дидактички материјал тј специјално
одабране играчке он назива «дарови» чија је основна сврха била
разумевање кроз анализу (дете учи да разуме нешто, предмет/појаву тако што је
анализира).
«Фребелове дарове» су се углавном састојали од геометријских дрвених
предмета попут лопте, коцке, ваљка итд. који су се могли користити за
градњу других, сложенијих, предмета. Својим «даровима» дао је различита
16
значења: лопта (од вуне и дрвета) чији је савршен облик симбол јединства,
коцка као симбол разноликости, ваљак као симбол живота, јер у себи
садржи и елементе лопте и коцке.
- Осим ових играчака Фребел је сматрао да у вртићима треба организовати
и разне друге активности (рецитовање, певање, играње, баштованство...)
- Замерке Фребелу могу се упутити његовој претераној организованости
активности, педантизму. Иако је наглашавао самосталност и спонтаност код
деце, врло је детаљно, чак претерано разрадио начине коришћења својих
дарова уз тачно прописане речи и покрете васпитача па се критикује за
шаблонизирање, али је ипак у многим схватањима био испред свог
времена.
- Фребелова велика заслуга за развој предшколске педагогије је у томе што
су дидактички материјали (играчке), затим покретне игре, цртање,
моделовање, плетење, ушивање, конструисање и др. ушли у програме
предшколског васпитања и образовања и уз извесне измене задржали се до
данас.
Систем предшколског васпитања Марије Монтесори (1870-1952)
Прво образовање које је стекла било је медицинско, 1896. године постала

је прва жена лекар у Италији, али се кроз рад у психијатријској болници са
децом са сметњама у развоју заинтересовала за педагошки позив. Касније
је свој рад наставила у сиротињским квартовима Рима са децом која су
била у великој мери ускраћена у социокултурном погледу. На основу свог
искуства у раду са децом, као и психолошког и педагошког знања, Марија
Монтесори је створила специјални метод (нови начин) васпитања и
образовања деце - Монтесори метод, који је примењивала у установи коју
је назвала Дечија кућа (Casa dei Вambini). Она је организовала «природну»
средину из које су биле одстрањене препреке дечјем развоју и обезбеђена
средства за вежбање и развој способности. Парола Монтесори методе је
„Помози ми да то урадим сам“.
Њена педагогија наглашава значај урођених потенцијала у детету, као и
његовог природног развоја. Марија Монтесори је веровала да су за развој
детета потребни одређени средински услови, чије одсуство изазива разне
поремећаје у његовом понашању. Ови поремећаји су знак да је детету
нешто ускраћено, да нека од његових потреба није задовољена на
одговарајући начин. Тако што је деци у психијатријској болници обезбедила
играчке утврдила је да поремећаји слабе уколико се детету обезбеди
активност коју прихвата као своју и концентрише се на њу, односно када
дете развије поверење у себе и прихвати себе и своје могућности.
У средишту педагогије Марије Монтесори је дете Она посматра дете као
целовиту личност. Основно њено начело је помоћи детету у свим
периодима развоја, од рођења па надаље у физичком, интелектуалном и
моралном одрастању. Указивала је да се дете, као и сва друга бића, развија
према сопственим законитостима (сопственом програму) и да потчињавање
детета начину и ритму живљења одраслих ремети његов природан ритам и
задовољавање аутентичних потреба.
17
Основе педагогије Марије Монтесори огледају се у следећем:
• „Упијајући ум“ дете од рођења до шесте године поседује ум којим упија

утиске око себе, који потом образују његов целокупни карактер и личност за
цео живот. Та способност да упија све из околине је јединствена за дете
раног узраста и потребо је да се у потпуности искористи организујући деци
подстицајну средину.
• истицала је значај периода осетљивости - то су периоди развоја у којима

дете поседује способност усвајања појединих вештина као никада касније у
животу. То су периоди развоја у којима је дете толико обузето развојем неке
особине или вештине или неком појавом у својој средини као никада раније
или касније у животу, да га не привлачи ништа друго (дете је у стању да
више пута понавља неку активност, без видљивог разлога). Веома је битно
да се ови периоди осетљивости у развоју неких функција не пропусте.
Период до шесте године је веома значајан за развој детета али и период
адолесценције јер представља увертиру за друштвени живот.
осетљивост на развој чула – истражујући околину и предмете (посебно

направљене материјале за ту потребу) дете развија чула
осетљивост за ред- дете има потребу за доследношћу и познатим како би се
лакше оријентисало, до треће године дете се узнемири на промене у околини, јер
очекује да ће одређени предмет наћи тамо где га је последњи пут видело
осетљивост за језик – дете од рођења слуша и усваја говор одраслих зато је важно
разговарати са дететом
осетљивост на кретање – дете пуже, хода, трчи и тако усавршава своје кретање
осетљивост на друштвено понашање – после 2. године дете показује велико
интересовање за другу децу (игра се са њима и постаје члан групе)
осетљивост за мале предмете – дете између 12 и 24 месеца привлаче ситни
предмети, узима их у руке (користи фину моторику) разгледа и упознаје се са њима
• нормализација у развоју - у периоду од рођења до шесте године одиграва

се процес „нормализације”, када се од непослушног и несташног детета
преобраћа у дете пуно одговорности, љубави за ред и долази до потпуног
мира и хармоније током дружења са другом децом. Та психолошка промена
ка „нормалном” бићу се одиграва захваљујући дубокој концентрацији која је
потребна при било каквим активностима које дете бира својом вољом
током.
Улога васпитача- Васпитач мора бити обучен и способан за рад са децом,
али са друге стране мора да зна када је потребно да се повуче и активност
препустити деци. Кад дете постаје активно, васпитач мора постати пасиван.
Развијајући самосталност детета васпитач треба да покаже детету како се
ради с неким материјалом, ако дете покаже занимање васпитач се мора
повући. Васпитач и у свом пасивном држању ипак мора бити активан и
будно пазити и опажати активности детета. Само преко повученог начина
понашања он може изаћи у сусрет дететовој жељи „помози ми да то
урадим сам“. Васпитачи се сматрају помоћницима за развој самосталне
личности. Они су флексибилни и са стрпљењем објашњавају функцију и
начин употребе Монтесори-материјала и подстичу децу да их користе.
18
- Монтесори метода заснована је на слободи у предходно организованој и
припремљеној средини. Материјал који је она користила био је веома битан
у раду са децом и имао је више дидактичку улогу него што је служио за игру.
У примени материјала која деца користе морју се поштовати следећи
принципи: од једноставног ка сложенијем; од апстрактног ка конкретном;
мора бити «аутокорективан» (материјал је тако направљен да дете само
открије своју грешку, коригује је и дође до жељеног циља.
- Критике Монтесори метода биле су усмерене на то да је у њеним собама

за игру било јако мало играчака за неформалне игре и материјала за
спонтано стваралаштво и уметничко изражавања, као и то да иако је
инсистирала на слободном развоју детета, та слобода је била ограничена
(појам «ограничене слободе»). Критика се такође упућује још једној
активности везане за Монтесори метод а то је чувена игра «круг тишине»
(Изводи се по потреби и има за циљ култивисање покрета, стварање унутрашњег мира, развијање
пажње, стрпљења, кординације и елеганције покрета, контроле сопственог тела и покрета.
Организује се по потреби када деци падне концентрација, када су претерано физички активни, када
испољавају повећан степен нетолеранције или су претерано бучни. Игра тишине траје 3 - 5 минута.
Када постану довољно пажљиви, спретни и стрпљиви следи заједнички рад на неком од Монтессори
материјала. Углавном су то материјали из практичног и сензорно-перцептивног, математичког,
језичког, космичког и музичког центра. Како се граде нивои тишине, тако се продужава време
проведено у кругу тишине.)
ЗАШТО МОНТЕСОРИ МЕТОД
Марија Монтесори је сматрала да је развој интелигенције основа људског развоја, на коме се
заснивају великим делом сви остали аспекти развоја. Имајући у виду да се до пете године живота
формира више од 50 % мозга, ово њено схватање у данашње време додатно добија на значају.
Поред развоја интелигенције, примена Монтесори педагогије омогућава детету да седне и ради са
нечим што га интересује дуже време, чиме се постепено развијају пажња и концентрација, особине
значајне не само за школу већ и за живот. Дете које је самостално успело да сложи одређени
материјал је дете које се због тога осећа задовољно, поносно, а дете које се самостално брине о
себи и не тражи помоћ одраслог при сваком брисању носа или облачењу је достојанствено дете и
ово су начини на који се развијају самопоуздање и самопоштовање. Физички покрет је основа
Монтесори педагогије и развоја детета, па је физичком развоју и координацији покрета поклоњена
велика пажња. У Монтесори средини дете живи у групи деце која га подржавају и учи се позитивном
социјалном понашању, али тако што самостално решава различите социјалне ситуације на
позитиван начин.
Основни савети за одрасле (родитеље и васпитаче) за дете до 3 године: Укључити га у

свакодневне кућне активности, као што су брисање прашине, постављање стола, скидање обуће и
друге активности за које је дете заинтересовано. Детету се прво каже шта ће се радити, покаже му се
полако и тако да јасно види како се нешто ради (на пример, како се корпица са хлебом носи и ставља
на сто) и онда се пусти да то увежбава.
Обезбедити разноврсну средину у којој осим играчака има књига које су прилагођене његовом
узрасту, дидактичких играчака или направљених чинија и посуда за ређање, сортирање, пресипање.
Обезбедити стабилну и сталну средину у физичком смислу – предмети стоје на одређеном месту и у
погледу одраслих – понашање према детету је стално, без великих осцилација. Водити дете са
собом на различита места како би имало прилику да стекне богато искуство – на пијацу, у
продавницу, шетњу парком, шетњу градом. Пустити дете да хода својим темпом при шетњи, да прави
паузе, разгледа око себе. Пустити дете да се пење, трчи, игра у песку, лежи на поду, јер се тиме
испуњавају природне физичке потребе. Када се дете за нешто заинтересује, не прекидати га тако
што ћете му предлагати како нешто да ради већ га пустите да само открије и проба. Пустити дете да
самостално одлучи чиме ће се бавити, од расположивих активности и предмета – ако је занимљивије
да вади лонце и шерпе и ређа их, значи да има потребу да се тиме бави – не треба спречавати.
Више посматрајте дете, а мање му командујте, критикујте га и објашњавајте му.
Основни савети за дете од 3 до 6 година: Укључите дете активно у кућне послове: постављање,
распремање стола, самостално једење, простирање веша, заливање цвећа, распремање собе и
држање ствари у реду. Објаснити детету да сваки предмет има своје место и да након коришћења
треба да га врати на место, али то урадите без сталних критика и подсећања. Обезбедите довољно
времена да се малишан дружи са другом децом, старијом и млађом. Обезбедите довољно
19
дидактичких играчака и других активности које захтевају комплексније ангажовање и размишљање
(на пример, петогодишње дете је у стању да научи да игра шах), које приказују природне и друштвене
појаве и процесе (енциклопедије су занимљиве већ четворогодишњем детету и у стању је и
самостално да их разгледа). Одговарајте стрпљиво на постављена питања, колико год она изгледала
досадна и колико год се понављала. Детету јасно објасните разлику између онога што се ради и што
је добро – да дели играчке, да се захвали, да замоли када нешто жели, и што није добро и не ради се
– ударање, свађање, ружне речи, и онда пустити дете да то примењује, без критика, казни и
опомињања. Овај пут јесте дужи и са успонима и падовима у понашању, али у дугорочном смислу
доприноси развоју личности која разуме мотиве и последице свог понашања и код које лепо
понашање потиче изнутра као резултат свесне одлуке, уместо да је наметнуто споља.
20
АКТИВНОСТИ ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТНО – ОБРАЗОВНОГ ПРОЦЕСА
ИГРА
Игра као централна и доминантна активност у животу детета још од

најстаријих времена привлачила је пажњу филозофа, педагога, психолога.
Исто тако и данас игра је предмет многих проучавања јер представља
активност која је стара колико и човеково друштво. Детињство је одувек
било испуњено игром па према томе игра је била и остала једна од
централних активности човековог раног, почетног развоја. Прва сазнања о
дечијој игри бележимо још код античких филозофа који истичу да игра
представља средство за здрав развој човека.
~разлика између игре и других активности је у томе што је игра слободна, спонтана
активност која је сама себи циљ~
ИГРА, ПОЈАМ, ДЕФИНИЦИЈА
Игра представља један од основних облика васпитно–образовног рада у

предшколским установама. Међутим игра није карактеристична само за
предшколску установу, већ за читав предшколски узраст. Значајна
карактеристика игре је да представља спонтани облик учења. Руски педагог
Леонтјев је за игру рекао: “Дете предшколског узраста учи играјући се и игра
учећи се”.
Свака активност уз поседовање одређених карактеристика се може
претворити у игру, као што и оне делатности за које је утврђено да су игре,
губитком тих карактеристика престају да буду игра.
Значај игре:
дете стиче сазнања о себи и својим способностима;
дете стиче представе о свету;
дете стиче представе о предметима и њиховим значењу;
У савременој психологији и педагогији дечија игра се третира као начин

постојања детета и као основни облик дечије активности, којом дете
најприродније и најслободније задовољава своје потребе за кретањем и
делатношћу.
Суштина игре у психологији и педагогији види се у:

● доминацији средстава над циљевима (играч је ослобођен од притиска
да постигне чврсто одређени циљ)
● умањивање ризика од неуспеха;
● привремени престанак фрустрације код играча (препрека на коју се
наилази у току решавања проблема прима се са равнодушношћу или чак са
радошћу)
● пружање слободе који се састоји у посебној осетљивости играча на свет
око њега, што се огледа у могућности да се запажају наизглед небитни
детаљи
● добровољној природи;
21
Савремена схватања игре
Феномен дечије игре у последње време привлачи пажњу теоретичара

различитих профила, па се у том смислу у тумачењу игре јављају различити
прилази: социолошки,филозофски, педагошки, психолошки, медицински.
Дечија игра исказује се посебно у оквиру психолошких теорија које се
односе на целокупно понашање и развој деце. И поред постојања
вишеструких интересовања, игра није довољно проучена јер ниједна од
навадених аспеката проучавања игре не проучава је као комплетну
делатност. Због великог броја схватања и теорија о дечијој игри, извршена
је подела ових теорија с обзиром на два основна аспекта:
- развојно – когнитивни аспект (психолошки)
- педагошки аспект
За когнитивна схватања (когниција–знање;сазнање) о дечијој игри

карактеристично је да се на игру гледа као на специфичну сазнајну
делатност.
Типичан представник оваквог схватања дечије игре је Жан Пијаже, који је
сматрао да је дечија игра специфичан процес преко којег деца добијају
симболе (способности) који служе као посредници између човека и
стварности која га окружује. Уз помоћ симбола сазнајемо и представљамо
стварност, а игра је она дечија активност у којој настаје систем симбола.
Пијаже игру посматра као примену стечених модела путем имитације нових
ситуација. Дете има потребу да задовољи своје жеље и интересе, као и да
изрази на конкретан начин своју индивидуалност, што чини кроз игру. Иако
је Пијаже сматрао да је дечија игра само једна развојна фаза, сматрао ју је
врло важном за развој дечијег мишљења.
Лав Виготски сматра да игру не треба посматрати као активност без циља:
Игра је активност детета са циљем; Оно што чини њену специфичност и
што је одваја од других активности то је фиктивна ситуација.Виготски је игру
посматрао као практичну машту или машта у дејству, што значи да преко
игре дете сазнаје о себи и свету око себе. Он је против интелектуализације
игре, мотиве игре не тражи у интелектуалној радозналости, већ у
евентуалним конфликтима када дете не може да задовољи своје потребе.
Игра је по мишљењу Виготског веома значајна етапа у развоју свести
детета и она представља пут за развој апстрактог мишљења.

Досадашња сазнања су указала да игра има огроман утицај на развој и
формирање личности детета. У дечијој игри остварују се циљеви и задаци
физичког, интелектуалног, моралног и естетског васпитања, па се из тог
разлога може рећи да је дечија игра прва школа живота.
Путем дечије игре остварује се више васпитних задатака, а то су:
 у области интелектуалног васпитања – јер путем игре деца сазнају о

околини и свету који их окружује; путем игре и играчке дете се упознаје са
различитим облицима, величинама, предметима, релацијама, појмовима;
путем игре деца стичу вештине које им помажу у спретном извршавању
задатака, деца у игри користе различите материјале, врше поређење,
22
класификују предмете по величини, боји, те на тај начин формирају појмове
и развијају мишљење. Игра и играчке имају значајан утицај на развој
интелигенције и других способности. Осим тога игра је значајна за развој
осећања, као активност у предшколским установама има за циљ да развија
позитивна осећања.
 у области физичког васпитања игра и игровне активности доприносе

развоју физичких способности, мишића и моторике. Посебно долази до
изражаја значај покретних игара које имају за циљ да развију поједине
делове организма; као и игра са правилима у којима деца добијају одређене
обавезе и задужења. Физичке игре наравно, морају бити у складу са
узрастом и могућностима деце.
 у области моралног васпитања игра представља непресушни извор за

развој социјализације, колективизације и увођења деце у ближу и ширу
друштвену средину. Деца као мала бића која се још увек развијају и
формирају, уз помоћ игре улазе у свет одраслих, упознају непосредну
околину и стварност. Игра као основна дечија активност и потреба пружа
широке могућности за социјализацију деце, делује на целокупан развој и
васпитање, на развијање позитивних црта, карактера и воље.
 естетско васпитање у игри налази природног савезника јер игра

задовољава дечије потребе и интересе, развија навике за коришћење лепог
и способност за естетско стваралаштво. За све ово потребна је спонтаност,
слобода, позитивни емоционални осећаји, што на предшколском узрасту
деца највише добијају из игре. Естетско васпитање се остварује у складу са
осталим циљевима и задацима, а његови основни циљеви су следећи:
пружити деци услове и могућност да стекну елементарна знања да би могла
да уоче праве естетске вредности;
да уочавају, доживљавају и стварају лепо, наравно у складу са својим
узрастом;
Игра у васпитању
Почетком 20 века игра се све више јавља у оквиру предшколских и

школских активности и представља камен темељац целокупног рада. Игра
се сматра једним од најмоћнијих покретача енергије код деце, па се зато у
настави примењује у оквиру такмичења и користи се као главни стимуланс
за даље учење.
Учење кроз игру представља задовољство, извор радости и мотивације, а
њена обележја су спонтаност, одсуство било какве принуде и ефикасности.
Игра као једна од централних и доминантних активности, произилази из
мотивације детета и његових когнитивних могућности и представља
активност која највише може ангажовати дете. Што су деца мања њихово
учење путем игре је спонтаније, а улога васпитача је да својом вештином
усмери ову дечију активност, а да при свему томе не нарушава интегритет
игре.
Дете се потпуно предаје игри која је интересантна и која задовољава
његове потребе. У предшолским установама игри и игровним активностима
придаје се посебан значај и у том смислу одређује се време за спонтану и
усмерену игру. Игра и игровне активности треба да задовоље и одређене
23
васпитно – образовне захтеве, при чему је посебно значајна предност игре
да дете само ствара ситуацију у којој се, наравно под контролом васпитача
може осећати сигурним, задовољним, може се социјализовати, развијати
комуникацију. У игри се користе и разноврсне играчке, средства, материјали
који омогучавају извођење игровних активности. Ови материјали су обично
различитих величина, облика и боја, па се ствара могућност за уочавање
лепог и грађење естетског критеријума и укуса, чиме се потврђује
педагошки значај игре.
Васпитни значај игре огледа се у следећем:
-помаже свестраном развоју личности детета;

-развијају се и долазе до изражаја: радозналост, осетљивост, сазнајна и
физичка активност, потреба за социјализацијом;
-значајно учешће емоција (покретач игре) и сазнајних процеса
-развија се комуникација са околином, вршњацима, васпитачима
/одраслима;
-развија се сарадња са околином/ вршњацима и одраслима;
-развој самосталности ( сам бира, одлучује);
-развија се машта и естетски сензибилитет (цртање, моделовањ, слободна
драматизација);
-физичка активност и физички развој детета
Васпитно дејство игре остварује се различитим механизмима:

-имитација (опонашање гестова, гримаса...),
-идентификација (поистовећивање са „идолом, узором“),
-интериоризација (преношење облика понашања на „унутрашњи план“).
Врсте дечијих игара
У педагошкој литератури постоје различите поделе игре, једна од њих је и

следећа:
-по садржају -по броју учесника
-по месту извођења -по начину организације
Према развојном редоследу: 1. функционална игра, 2. игра маште,

3. перцептивне игре (игре опажања), 4. стваралачка игра, 5. игра са правилима;
Према степену социјалне укључености: 1. посматрачка игра, 2. самостална

игра, 3. паралелна игра, 4. асоцијативна игра(игра деце у групи чије улоге нису ни довољно
диференциране, нити усклађене и усмерене ка заједничком циљу) 5. кооперативна игра;
Карл Билер:
1. функционалне или сензо-моторичке игре;
2. игре фикције или илузије.
3. рецептивне игре;
4. конструктивне игре;
5. групне игре.
24
Жан Пијаже:(основа његове класификације игре су: вежбање, симбол,
правило)
1. игре вежбања или сензо-моторичке игре;
2. симболичке игре;
3. игре реда.
Педагошки аспект поделе игара: Стваралачке игре и Игре са правилима
Стваралачке игре: 1. игре улога; 2. конструктивне игре са предметима;

3. игре драматизације.Стваралачке игре су игре које дете само измишља и
изводи. Јављају се веома рано и развојем детета постају богатије и
садржајније. У њима до изражаја долазе машта и мишљење, деца сама
бирају игру, траже средства да би се игра остварила. Дете само поставља
циљ игре, одређује садржај, и начин остваривања игре. Садржаји
стваралачких игара најчешће су из дечије околине (породица (мама), дечији
вртић, у гостима). Са узрастом се мења карактер и садржај стваралачких
игара. Оне постају садржајније и разноврсније, што зависи од умног
развитка и сазнајног искуства деце.
1.Игре улога - Деца најпре имитирају активности одраслих као и догађаје из
свакодневног живота који привлаче њихову пажњу. У овим играма дете
прерађује своје утиске односно своје искуство. У млађем узрасту садржај
ових игара је оскудан и најчешће се састоји у имитирању животних појава
(нпр. у игри са луткама дете имитира мајку и све оно што мајка ради са
њим, пресвлачи, храни...), путовање превозним средствима (имитирање
звука аута «брм-брм»...). У овом узрасту децу интересује радња игре, а не
циљ игре.
Најбитније карактеристика игре улога је та што се јавља селективна
идентификација, односно дете се идентификује са оним према коме или
чему има одређену наклоност (нпр. мама, тата...). Игра улога се мења са
узрастом детета, што су деца старија игре постају сложеније, дуже трају,
укључују више деце и средстава. Код млађе деце садржај игре улога је
оскудан и скроман (имитирање животних појава као што је звук аута или
«љуљање» лутке..), што су деца старија игра улога постаје богатија и
претвара се у кратку причу (дете љуља лутку, храни, покрива....). У каснијим
узрастима деца се договарају о подели улога у игри и навикавају се на
заједнички рад (играју се путовања аутобусом, преузимају улоге возача,
путника, кондуктера...). Значајна је улога одраслих у играма улога, они кроз
причање прича, богаћењем дечијег речника, упознавањем деце са
играчкама и активним учешћем у играма, помажу да ове игре постану
богатије, садржајније и дуже трају.
2.Конструктивне игре са предметима – могу бити игре грађења,слагања и
моделовања. Деца помоћу различитих конструктивних материјала (песак,
тесто, пластелин, коцке, кутије, дрвца) праве куће, брда, планине, фигуре
људи, аутомобиле. Ове игре имају истраживачки карактер (деца упознају
различите материјале), развијају перцепцију (опажање), фину моторику,
утичу на развој маште и креативности.
3.Игре драматизације - јављају се већ у млађем предшколском узрасту. У
њима деца на основу текста неке бајке или приче, преузимају речи неке
личности и подражавају их у говору или радњама (нпр. речи и покрети из
приче „Деда и репа“). Драматизације су мање заступљене у средњем и
25
старијем предшколском узрасту. Ове игре развијају изражајност говора,
смисао за планирање и организацију. За њих је потребан материјал маске,
костими... Улога одраслог је значајна пошто су у почетку одрасли
драматизују неки текст а тек касније што су деца старија, одрасли само
помажу дечију драматизацију.
Игре са правилима: 1.народне игре; 2.покретне игре; 3.дидактичке игре.

Карактеристика ових игара је да се пред децу се постави одређени задатак
који треба да реше по одређеним правилима која нису рестриктивна него
стимулативна. Правила одређују дечије радње у игри а одрасли презентују
(усмено или показивањем) та правила.
1.Народне игре - преносе се са колена на колено и служе очувању културе
итрадиције, вежбању окретности, јачању тела, развијању досетљивости, а
такође служе забави. У ову групу спадају: игре с луткама, жмурке, између
две ватре, коло, игре које служе вежбању досетљивости
(загонетке,питалице, бројалице)... У народним играма правила су преузета
од претходних генерација и одрасли упознаје децу са њима.
2.Покретне игре – (постоје покретне игре са садржајем и без садржаја)
Ове игре имају значај за физичко васпитање (ходање, трчање, скакање,
пузање, бацање, хватање). Код организовања ове врсте игара треба водити
рачуна о избору игара (што зависи од узраста, индивидуалних способности,
годишњих доба, места где се игра изводи); условима за организацију,
извођењу игара. Када се изводи игра треба правилно и јасно изложити
правила, образложити, пробудити интерес за правила и игру, придржавати
се правила. Кроз ове игре дете стиче сигурност у своју физичку снагу и
спремност. Неке се састоје само из покрета, док су друге праћене речима
или певањем. Васпитач организује, тумачи и помаже да се игра заврши.
Пример покретне игре са садржајем је „полигон“, где васпитач поставља различите препреке које
деца треба да пређу до циља, објашњава усмено правила али за млађи узраст их и показује,
организује децу у игри и ако је потребно помаже појединој деци да заврше полигон до краја
(похваљује свако дете појединачно).
3.Дидактичке игре - поседују општа својства игара, али садрже
интелектуалне активности који служи за интелектуални развој деце. У овим
играма се јављају проблеми које дете не може или може делимично да
реши на основу раније стеченог искуства. Веома је битан напор који дете
улаже да би решило проблем на који је наишло, мотивисано самом игром, и
тако развојно делује на интелигенцију. Формирају позитивне особине као
што су стрпљивост и упорност. Дидактичке игре измишљају углавном
одрасли који има улогу организатора. Дидактичке игре не треба да се
претворе у поуку или учење, већ треба да се повежу са забавом и
задовољством, што се постиже занимљивим садржајима.
Свака дидактичка игра садржи следеће компоненте:
- садржај или задатак - упознавање деце са задатком у оквиру заједничке
активности (задаци могу бити различити, одређивање предмета по једној особини,
загонетка, игра меморије, препознавање звука...)
- дидактички циљ - циљеви могу бити различити као што су: развијање чула
и опажање, упознавање са природом, упознавање са основним правилима
матерњег језика и начинима рачунања, стицање нових знања, развијање
мишљења и говора, сналажљивост и досетљивост.
26
- правило игре - одређује поделу улога међу децом, начин решавања
проблема, редослед радњи у игри. Правило се саопштава се усмено или
показивањем и треба да буде кратко, јасно и тачно.
- активност игре - омогућава да се оствари дидактички циљ и да за децу
игра буде забавна и привлачна јер активно учествују кроз
експериментисање, трагање за решењима, размишљање...
Дидактичке игре стварају позитивне услове за примену различитих знања,
помажу интелектуални развој. Ове игре имају и емоционалну вредност, јер
буде позитивне емоције и стварају оптимистичко расположење код деце,
иако понекад доживе неуспех у игри. У дидактичким играма деца улазе у
активне односе са другом децом и одраслима чиме проширују своје
социјално искуство.
Улога васпитача у дечијим играма
Жан Пијаже сматра да је улога васпитача да дете учини свесним проблема

а не да му пружи решење за проблеме у игри. Помоћ васпитача је потребна
како у стваралачким тако и у играма са правилом. У стваралачким
играма,које деца сама смишљају, учешће васпитача је често потребно у
организацији игре, јер деца често само започну игру али не умеју да је
наставе, па је потребно да васпитач само да одређену идеју за наставак
игре. Улога васпитача је не само да подстиче децу и помаже им у току игре,
већ и да игру у одређеном тренутку и прекине, ако примети да игра губи
смисао. Његова помоћ је неопходна и у организацији групних игара, које се
изводе најчешће према неким правилима. Васпитач утиче на теме и
садржаје игре. Он ствара различита ситуације, које су извор дечијих
доживљаја и подстицаја за играње. Улога васпитача није да намеће готов
садржај игре и да одређује како ће се тачно деца играти, већ да усмерава и
руководи, јер детету често недостаје стрпљење и истрајност да доведе
своју замисао до краја и савлада тешкоће. Неопходно је учешће васпитача
у дидактичким играма. Васпитач упознаје децу са правилима игре, руководи
њиховом активношћу, даје им потребне информације, а ако треба он и
непосредно учествује у игри, јер је њен целокупан ток одређен правилима.
Када су у питању стидљива и повучена деца, треба им посветити више
пажње и покушати на различите начине да се укључе у игру, корак по корак.
27
КАРАКТЕРИСТИКЕ УСМЕРЕНИХ АКТИВНОСТИ
Развој деце предшколског периода и васпитно-образовни задаци који се

постављају предшколским установама не могу се остварити само кроз игру.
Истраживања у психологији и педагогији су показала да, осим игре за
интелектуални развој деце у предшколском периоду битне су и одређене
организоване активности, вођене од стране одраслих чији је циљ пре свега
систематско учење и усвајање одређени знања,вештина и навика.
Усмерене активности по свом циљу, садржају и методици која се у њима
примењује специфични облици васпитно-образовног рада у предшколским
установама. То су организовани и планирани облици васпитно-образовног
рада који се остварују одређеним програмом и под руководством васпитача.
Помоћу усмерених активности деца стичу знања о свету, формирају слику
стварности и развијају своје физичке, интелектуалне и естетске
способности, а такође стичу особине друштвеног понашања.
ОРГАНИЗАЦИЈА УСМЕРЕНИХ АКТИВНОСТИ- Усмерене активности се одвијају
према унапред предвиђеном плану сваког дана, у одређено време, према
одређеној теми и под руководством васпитача. Оне се организују у
одређено време по распореду живота у вртићу (најчешће се планирају
између 9.30h и 11.30h). Трајање усмерених активности зависи од узраста
деце, тако да за најмлађу групу могу трајати око 10 минута, за средњу групу
око 20 минута и за најстарију групу око 35 минута (време трајања је оквирно и
зависи од узраста али и од заинтересованости деце, организације од стране васпитача...) .
Тема усмерених активности је заједничка за целу групу и одвијају се по плану и
програму који обухватају шест различитих области из којих деца стичу
знања:матерњи језик, природа, друштво, математика, музике и стваралаштва.
Значај усмерених активности у раду са децом предшколског узраста је пре
свега у утицају на интелектуално васпитање, јер омогућава да се деци на
организован начин пренесе знање уз њихову активност (активан је васпитач али
су активна и деца кроз постављање питања и узрочно-последично повезивање, намерно
памћење). Знања стечена кроз усмерене активности деца користе у својим
играма па оне постају сложеније, богатије садржајем и дуже трају.
Својом организацијом усмерене активности највише доприносе припреми
деце за школу, па су из тог разлога најорганизованије у најстаријој групи у
вртићу.
КЛАСИФИКАЦИЈА УСМЕРЕНИХ АКТИВНОСТИ – разликујемо их по садржају,
форми и васпитно-образовним задацима.
По садржају: -активност стицања знања и развијања говора, -активност за
стицање математичких појмова, -музичке активности, -активности цртања и
моделовања, -активности физичког васпитања, -активности примене
стечених знања у раду.
Свака од ових активности се може реализовати кроз различите форме: нпр.
-активност стицања знања и развијања говора могу имати форму као што је
посматрање,читање помоћу сликовница, причање, препричавање, памћење
разговор, дидактичке игре...;
-активност за стицање математичких појмова се могу остварити кроз
вежбање са одређеним материјалом и у дидактичкој игри;
-музичке активности се остварују кроз песму, музичку игру, слушање
музике...
28
-активности цртања, моделовања и конструисања могу имати форму кроз
слободно ликовно изражавање деце или задато од стране васпитача...
-активности физичког васпитања реализују се у форми физичких вежби,
покретно-спортских игара....
Путем усмерених активности остварују се следећи васпитно-образовним
задаци: 1. деца добијају нова знања и развијају им се способности и
вештине; 2. дечија знања се учвршћују и даље развијају; 3. дечија знања се
проверавају, систематизују и усавршавају се дечије способности;
4.подстиче се самосталан и слободан рад;
ПЛАНИРАЊЕ УСМЕРЕНИХ АКТИВНОСТИ - усмерене активности се брижљиво
планирају и за њих се васпитач врло детаљно припрема.Усмерене
активности морају имати јасан циљ, садржај и тему рада. ПЛАН активности
подразумева: број активности, тему активности, циљ активности (који се
конкретно формулише), дидактички материјал (хартија, пластелин, темпере...),
организацију активности (организација групе, простора, где се изводи активност,
организација материјала...) и процес активности (уводни, централни и завршни
део активности).
Планирање, припрема и организација усмерене активности зависи од
узраста деце али и њихових карактеристика. Најмлађу групу чине деца која
су тек дошла у вртић, карактерише их спонтаност и емотивност, не показују
још увек смисао и интересовање за заједничке активности, желе играчке за
себе, брзо прелазе са једне активности на другу, пажња кратко траје –
уважавајући ове карактеристике групе васпитач започиње са игром која ће
заинтересовати децу, показивањем одређених играчака или материјала,
њихово именовање (нпр. именовање животиња и њихово оглашавање).
Када се овакве игре више пута понове у току недеље, оне постају нешто
што деца изчекују и постају усмерене активности. Деца овог узраста
најчешће одговарају у хору, што васпитач у почетку толерише али
постепено се деца навикавају да сачекају ред и поштују друге. У средњој
групи деца већ поседују извесно знање о предметима и појавама и имају
одређено искуство као и самосталност и истрајност. У старијој групи деца
се ослањају на мишљење, памћење и развијен говор, карактерише их
озбиљност, вољна пажња, дисциплина и одговорност да заврше задатак.
УЛОГА ВАСПИТАЧА У УСМЕРЕНИМ АКТИВНОСТИМА – може се рећи да
васпитач пре свега има доминантну/водећу улогу у планирању и
организацији усмерених активности, али он је такође и партнер и активни
учесник. Припремајући усмерену активност васпитач полази од плана и
програма (која активност је препоручена за који узраст, узимајући у обзир и
њихове способности, интересовања, годишње доба...), места где се изводи
активност (отворени или затворени простор), време када се изводи
активност, дидактичког материјала потребног за активност. Васпитач пре
свега треба да заинтересује децу за усмерену активност тако што је
најављује, показује припремљени материјал, на занимљив начин уводи
децу у саму активност (именовањем радњи, постављањем питања,
укључивањем и активирањем деце). Други моменат је постављање
задатака која деца треба да испуне. Задатак се деци представља и усмено
и демонстрацијом, задатак мора бити приступачан деци тј. донекле познат
али треба да претпоставља и неке нове ситуације које ће деца решити на
основу предходног знања. Васпитач у усмереној активности планира и
користи различите методе и поступке рада са децом да би остварио
29
планирани циљ. Увек треба имати у виду да усмерена активност
подразумева активирање и учествовање целе групе јер је циљ да цела
васпитна група усвоји одређена знања и вештине.
пример усмерене активности:
МОДЕЛ ПИСАНЕ ПРИПРЕМЕ
(за усмерену активност из Методике развоја говора)
Узрасна група: 4. године (средња)
Тема: Басна о лаву и мишу
Циљеви и задаци: упознавање са народном басном; ширење и продубљивање сазнања о свету животиња,
уочавање моралних вредности басне, повезивање порука басне са свакодневним животом.
Материја за рад: исцртани листови већег формата, ЦД плејер, играчке са ликовима животиња и сл.
Облици рада: фронтални, групни.
Методе рада: игра, метода разговора, методе коришћења текстова дечје књижевности, метода демонстрације и
илустрације.
Корелација: упознавање околине, физичка култура, ликовно.
Опис рада:У уводном делу часа васпитач разговара са децом о животињама. Које животиње познају? Где живе?
Како се хране? А да ли сте чули за лава? Да ли сте га негде видели? Како он изгледа? Ставља велику апликацију
лава на пано.
Поставља им питање: Шта мислите због чега лава називамо царем животиња? Деца тада одоговарају да је то
због тога што је највећи, најснажнији, може свакога да победи и поједе ... Затим, васпитач поставља питање које
све мале животиње деца познају. Између осталих, они спомињу и миша те васпитач на пано качи апликацију
миша. Посматрајући апликације лава и миша, сви заједно покушавају да уоче разлике међу њима захваљујући
знању стеченом на усмереним активностима из методике упознавање околине.
На почетку главног дела активности, деца се подсећају шта су басне. Затим васпитач говори да ће им он сада
испричати једну басну која носи назив „Лав и миш“. Васпитач полако и изражајно прича басну, а током причања на
пано качи апликације које прате саму радњу басне. Након испричане басне васпитач поставља питање деци: Да
ли вам се басна допала? Објасните шта вам се свидело? Има ли нешто што вам се није допало? Након тога
следи разговор о басни: Који је наслов ове басне? Ко су њени главни ликови? Какав је лав? А какав је миш? Због
чега је миш помогао лаву? Који вам се лик више допада? Објасни због чега ти се више допада? На крају
разговора, васпитач поставља деци питање: Шта смо научили из ове басне? Заједно са децом долази до
одговора да увек треба помоћи некоме у невољи. Да сте били на месту миша, шта бисте ви радили? Како бисте
ви помогли лаву? А да ли хоћете да помогнете другу? Хоћете ли помоћи и мени? Како бисте то урадили?
У завршном делу активности успоставиће се корелација са методиком ликовног васпитања. Васпитач, заједно са
децом, на столове поставља новински папир, темпере у боји и воду. Свако дете добија чист лист папира и има
задатак да темперама наслика онај догађај из басне који му се највише допао. Када сви радови буду завршени и
осушени, васпитач ће их закачити на пано у радној соби. ДРУГА МОГУЋНОСТ завршетка активности. Корелација
са музичким васпитањем. Слушамо песму „Био једном један лав, нарогушен и љут сав“ певамо је и
имитирамо шта лав ради.
КАРАКТЕРИСТИКЕ СЛОБОДНИХ АКТИВНОСТИ
Овакве активности су најчешће заступљене ујутру приликом окупљања

деце или у поподневним часовима, после одмора. Колико ће трајати
слободне активности зависи од организације других активности у току дана.
Слободне активности су све оне активности којима се деца баве
самостално, сами се опредељују за активности, могу слободно да се крећу
по соби, да бирају кутке/ценрте интересовања, играју самостално или у
мањим групама. За разлику од усмерених активности која је иста за целу
групу, слободне активности пружају могућност сваком детету посебно да
изабере омиљену игру (кутак/центар интересовања) и занимање које га и
том моменту интересује, и другове са којима ће се играти. Садржај
слободних активности је веома богат и разноврстан. Значај и васпитна
вредност слободних активности је у томе што обогаћују и развијају дечије
искуство и знање. Васпитна вредност ових активности је у томе што
омогућава развој индивидуалних способности и што у тим активностима
васпитач може да упозна свако дете, његове позитивне особине као и
недостатке. Задатак васпитача је да брижљиво прати свако дете и да
открива његова индивидуална интересовања, као функционишу у мањим
групама, као сарађују, које центре интересовања најчешће бирају, ако је
потребно интервенише када се деца сусретну са тешкоћама око поделе
материјала или улога...
30
Могући центри интересовања у вртићу:

• Манипулативни центар (ситни предмети, слагалице, боцкалице, друштвене игре, коцке за
слагање)
• Центар за развој говора (књиге које су деца направила и готове књиге, папир, касетофон,
табла за писање, јастучићи и тепих за седење)
• Центар за развој крупне моторике (справе, пењалице, струњаче, вијаче, обручеви,
клупице, други реквизити)
• Уметнички (ликовни) центар (штафелаји, бојице, папири, оловке, кецеље, маказе, траке,
лепак и сл.)
• Центар за драматизацију и игру улога (кревет, фотеља, разне врсте лутака, кухиња,
огледала, различите врсте униформи и гардеробе коју деца могу облачити, шешири,
посуђе, предмети из куће и сл.)
• Центар за сензорни развој (велике пластичне посуде за песак, воду идр., играчке за воду,
тегле за пресипање, полице за различито зрневље, биљке и сл.)
• Градитељски центар (велике коцке и материјали са којима деца могу градити у простору,
дрвене греде, обложене кутије од ципела, велики камиони у којима деца могу да седну)
• Центар за игру деце напољу (баштенски алат, лопте, колица, играчке које деца износе из
собе у двориште, вијаче и сл.)
Сви ови центри, сем центра за игру напољу, налазе се у соби и деца се свакодневно
опредељују за неки од центара.
центар за игру деце напољу градитељски центар
центар за сензорни развој центар за драматизацију и игру улога
АКТИВНОСТ РАЗВИЈАЊЕ МАТЕМАТИЧКИХ ПОЈМОВА

СЛОБОДНА АКТИВНОСТ
Васпитно-образовни циљеви:
(Циљеви треба да буду формулисани тако да првенствено следе жеље деце за неком активношћу, али од
креативности васпитача зависи какав ће им материјал понудити у изабраном кутку/центру, тако да поред забаве и
задовољства слободна активност буде мотивација и припрема за планирану усмерену активност. На пример, ако
је тема усмерене активности „Геометријске фигуре у простору", деца ће у граћевинском кутку од лего коцака
градити куле, куће или правити фигуре од пластелина, песка, теста и сл.; у кутку кухиње или у козметичком кутку
добиће посуде облика геометријских фигура, итд. и кроз игру и разговор васпитач ће подстицати њихову
радозналост и интересовања за облик и особине предмета. Циљеви су: развијање опажања, радозналости и мо-
тивација за усмерену активност.)
31
ПЛАНИРАЊЕ И ПРОГРАМИРАЊЕ ВАСПИТНИ-ОБРАЗОВНЕ
ДЕЛАТНОСТИ У ПРЕДШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА
Програм васпитно-образовне делатности предшколског васпитања

представља документ који одређује циљ, задатке и садржаје рада у
предшколским установама (јаслицама и дечијим втрићима). Програм је
заснован на научним сазнањима о психо-физичким особеностима деце
предшколског периода и друштвеним циљевима васпитања. Програм
одређује захтеве који се морају остварити у свакој узрасној групи и указује
на методичке поступке којима ће се предвиђени садржај реализовати.
У програму циљ васпитно-образовног рада је јединствен за цео
предшколски период а садржаји и задаци су издиференцирани (подељени) по
узрастима и усклађени са психо-физичким особеностима деце. Због разлика у
психо-физичким карактеристикама деце предшколског узраста постоје
посебни програми за узрасне етапе од рођења до 3. године и од 3. до 7.
године. Садржаји васпитно-образовне делатности за сваку годину се
донекле разликују:
Од рођења до 3. године-рани узраст-
- за прву годину карактеристично је формирање основних хигијенских и
здравствених навика храњење,нега, спавање;
- у току друге године предвиђене активности са циљем развоја моторике и
говора (невербална и вербална комуникација), развој чулне осетљивости.
Основна активност је игра, коју васпитач подстиче разноврсним играчкама и
другим материјалима.
- у току треће године садржај ВОР-а је више усмерен на различите
активности које подстичу различите аспекте развоја код деце: физичко
васпитање, упознавање околине, развој говора, интелектуално васпитање,
подстицање графичког и ликовног развоја...
Од 3. до 7. године -предшколски узраст- садржај васпитно-образовног рада

је издиференциран по аспектима развоја и усклађен са карактеристикама
развоја деце. Активности у вртићу се спроводе кроз игру али и кроз
организоване усмерене и слободне активности за физички развој,
интелектуални развој, морални развој, равој говора, развој стваралаштва...
Главни садржај програма васпитно-образовног рада у периоду од 3. Године
до поласка у школу су:
1. језик- средство личног изражавања и комуникације појединца са
средином, који треба да потпомогне развој мишљења и процес
социјализације код деце.
2. појмови/наука - односе се на усвајање основних појмова који се односе на
биљни и животињски свет, на географске појмове и појмове о природним
појавама, појмове који уводе дете у друштвени живот, појмове који пружају
сазнања о сопственом организму и појмове о друштву и различитим
односима.
3. уметност - значајан извор садржаја који су неопходни за развој естетске
перцепције, естетских осећања и стваралачких способности деце. посебан
заначај имају литература, музика и ликовна уметност.
32
ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ПРИ ИЗРАДИ ПРОГРАМА ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА
1. активирање дечијих психо-физичких процеса- овај принцип подразумева
подстицање унутрашње и спољашње мотивације код деце односно
подстицање моторичке, мануелне и менталне активности, сензо-моторних и
мисаоних процеса. 2. принцип уважавања дечијих интересовања
интересовање и радозналост омогућавају много већи степен активности
деце у стицању знања, значајно је мотивисати децу за одређене активности
и за усвајање одређеног знања. 3. принцип поступности - програм васпитно-
образовног рада мора бити заснован да томе да се увек креће од
једноставног и да постаје сложенији са старошћу деце. 4. принцип
систематичност - односно обезбеђивање континуитета, како би се нова
знања интегрисала у предходно искуство и појмове. 5. принцип груписања
садржаја у теме – чиме се доприноси лакшем увиђању онога што је опште
међу сличним појавама.
ВРСТЕ ПЛАНИРАЊА
Остваривање програма васпитно-образовног рада повезано је са тим како
се планира. Постоје различите врсте планирања у предшколској установи:
1.годишњи план васпитно-образовног рада саставља колектив васпитача;
2.тромесечни план васпитно-образовног рада састављају васпитачи за
своју групу; 3.недељни план васпитно-образовног рада у коме морају бити
заступљени сви облици рада (игра, усмерене и слободне активности).
Добро планирање укључује избор одговарајућих метода, постављање
развојних задатака, креирање подстицајног окружења за учење и
временски оквир.
У предшколској установи постоје различите могућности планирање васпитно
образовног рада са децом:
Тематско планирање: сродни садржаји се интегришу у једни смислену
целину. Васпитач не смишља тему него она потиче од деце, теме могу
трајати једну недељу, неколико недеља или неколико месеци.
Васпитач до теме долази кроз:
-посматрање и разговор са децом; -анализом значајних догађаја за дете у
вртићу и окружењу; -анализом циљева и садржаја који су реализовани у
предходном периоду; -анализом очекивања родитеља и могућност њиховог
укључивања у рад;
Планирање по центрима интересовања: центре интересовања дефинишемо
као области у оквиру којих су организовани материјали и опрема у соби.
Могу постојати различите области као што су уметност, драмска игра,
градитељски центар, језичка култура, центри сензорних активности...
васпитач се у планирању ослања на могућности и интересовања деце као и
могућности ових центара интересовања и на основу тога планира месечне и
недељне активности.
Планирање по пројектима (карактеристично за старије узрасте): метода
интегрисаног учења чији је циљ пружање помоћи детету да разуме своје
сопствено искуство и свет у коме живи. Ово планирање подразумева низ
повезаних активности у којима једно или више деце детаљније проучава
неки проблем или одређену тему. Код овог облика планирања поштује се
право детета да бира шта ће радити, како ће истраживати, кога ће укључити
у истраживање. Васпитач заједно са децом може одабрати више тема за
пројекат и истраживање. Планира се почетак, ток и завршетак пројекта као и
стечена знања на основу пројекта.
33
У планирању васпитач полази од:
- анализе потреба деце и њихових интересовања, података добијених посматрањем
развојних могућности деце;
- анализе реализације из претходног месеца - теме;
- могућности за укључивање родитеља;
- предлога могућих садржаја рада (основних ситуација, појмова, вештина);
- анализе одабраних циљева и садржаја у односу на дугорочне циљеве програма;
- могућих активности деце и васпитача;
- разматрања актуелности и догађаја који могу утицати н а одабране садржаје или
тему;
- разматрања и припреме материјала потребних за реализацију одабраних садржаја.
Структура активности у дневном распореду:

- заједничко окупљање на почетку дана, како би се направио заједнички
договор о ономе чиме ће се бавити , деца испричала групи неки догађај који је
за њих важан и сл;
- активности у малим групама (могућност да деца имају прилику да
бирају групу и активносту којој ће боравити), индивидуалне активности, које ће
деца бирати и бити одговорна за тај избор, активности у пару;
- заједничке активности деце и васпитача (повремено и по потреби
окупљање целе групе);
- заједничко окупљање на крају дана, како би: разменили утиске и
представили оно што им је било најзначајније за тај дан, како би се заједнички
договорили за сутрадан, планирали за даље, поздравили се...;
- физичке активности, вежбе, рекреативне активности ,полигони;- боравак напољу.
34
МЕТОДЕ ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА
СА ПРЕДШКОЛСКОМ ДЕЦОМ
Метод = начин, пут, поступак.
Методе у васпитно-образовном раду предшколске деце примењују се
полазећи од циљева васпитно-образовног рада а вредност сваке од њих
процењује се на основу тога колико су активно укључиле децу и омогућиле
им да делују у складу са својим интересовањим. Само такве методе су
прихваћене а не наметнуте, тако могу наићи на одзив код деце без отпора.
Разликујемо васпитне и образовне методе.
Васпитне методе се односе на развој у целини - могу се одредити као
поступци за помагање, подстицање и усавршавање квалитета дечје
личности
Образовне методе односе се на унапређивање учења - оне се називају и
методе поучавања, уже од васпитних, усмерене на стицање, прераду и
уобличавање дечјег искуства, као и развој сазнајних способности.
*Деца долазе из различитих животних средина, са различитим предзнањем и животним
искуством, па је зато немогуће примењивати потпуно исте васпитно-образовне методе у
раду са различитом децом*
МЕТОДА ПОСМАТРАЊА - посматрање је метода чија је функција да

оспособљава децу да опажају предмете и појаве у својој средини и да на тај
начин стичу тачне прдставе и појмове о њима. Предшолска деца су
почетници у учењу, а задатак учења у овом периоду је да дете стиче
представу о свету, природи, друштву и човеку на основу запажања
предмета и појава у средини која га окружује, и то путем опажања њихових
обилка, боја, величине и других карактерисика. У оквиру разних активности
деца уче да посматрају не само гледањем и слушањем већ и
манипулацијом разним предметима и играчкама. Неопходан је директан
контакт деце са предметима и појавама из средине као и управљање
дечијим посматрањем а ту улогу има васпитач, који усмерава децу да
посматрају одређене предмете и појаве. Посматрање је активни и свестан
процес, који укључује чула, пажњу, анализу и синтезу. Код предшколске
деце способност посматрања још увек није развијена, па их је потребно
систематски уводити у начин посматрања.
Улога васпитача: -усмерава децу да посматрају предмете и појаве, да
запажају њихове карактеристике; систематски уводити децу у начин
посматрања, усмерава их како и шта да посматрају; бира предмете и појаве
из дечије околине које ће посматрати у зависности од узраста и њиховог
тренутног знања.
МЕТОДА ДЕМОНСТРАЦИЈЕ функција метода демонстрације је

-
оспособљавање деце да путем показивања/демонстрација предмета и
појава стекну тачне и јасне представе о животу и свету у коме живе.
Демонстрирање је праћено посматрањем и објашњавањем, пружа
могућност непосредног и посредног стицања знања и може се примењивати
у свим облицима васпитно-образовног рада (физичком, интелектуалном,
моралном и естетском васпитању) и у затвореном и на отвореном простору.
Улога васпитача: -бира материјал (појаве, предмете) за демонстрацију,
одређује време и поставља циљ, редослед и начин демонстрирања;
35
подстиче децу на описивање и упоређивање; објашњава и тумачи
и на крају проверава степен дечојег знања о појавама и предметима које су
демонстриране. За демонстрирање васпитач може да користи различита
средства/материјале, предмете, макете, слике...
Видови демонстрације:
1. демонстрација природних предмета и појава остварује се најчешће
извођењем деце у природу чиме се подстиче њихова заинтересованост,
такође се може изводити и у установи и за то се користе одабрани
предмети за демонстрацију (плодови воће, примерци разних биљака).
2. демонстрација покрета - деца предшколског узраста још увек не
владају добро својом моториком и координацијом покрета па је овај вид
демонстрације веома битан. Овим видом демонстрације усавршавају се
основни покрети код деце као што су прање руку, зуба, облачењe, употреба
прибора за јело, цртање, бојење...). Улога васпитача је да демонстрира
извођење различитих покрета, њихово објашњавање и дечије вежбање
ради бољег извођења.
3. демонстрација радних операција - показивањем или демонстрирањем
разних свакодневних операција као што су слагање играчака, распремање
одеће, посуђа после оброка, васпитач развија радне навике код деце.
МЕТОДА ОБЈАШЊАВАЊА - ова метода примењује се у свим облицима

васпитно-образовног рада (игри, усмереним и слободним активностима).
Ова метода је значајна за предшколско васпитање јер деца у овом периоду
немају довољно знања и искуства, и способности за увиђање логичких веза
међу појавама. Објашњавање може бити у облику кратког описа, покрета
тела и у облику примера.
Улога васпитача: Начин како ће васпитач објашњавати нешто зависи од
тога шта објашњава и којем узрасту. Васпитач одређује меру у којој треба
дати неко објашњење, моменат објашњења адекватне речи. Ако објашњава
неки предмет или појаву које тренутно не могу да се виде ослања се на
раније представе и знање код деце. Подстицај за употребу ове методе могу
дати сама деца својим питањима о појавама и догађајима које виде
непосредно око себе.
МЕТОДА ПРИЧАЊА И ПРИПОВЕДАЊА -функција ове методе је да преко

усмене речи упознаје децу са историским догађајима, догађајима из
савременог живота, а нарочито са књижевним садржајима као што су басне,
бајке, песме. Битно је да причање и приповедање буде интересантно,
изражајно, сликовито, да побуђује дечију пажњу, машту и емоције. Ова
метода служи за увођење деце у поједине активности са циљем да им се
побуди интересовање или на крају акривности као начин систематизације и
повезивања дечијих знања и искустава. Причањем и приповедањем се
развија стваралачка машта, пажња, памћење и дечији говор и
интересовање и љубав према литератури.
Улога васпитача: У зависности од садржаја зависи и како ће га васпитач
причати и приповедати; веома је битна драматизација, изражајност,
интонација, мимика, гестикулација васпитача јер на тај начин деца лакше
упамте басну,бајку, песму... У предшколском узраст прво се деци читају
басне па тек касније бајке.
36
МЕТОДА РАЗГОВОРА -представља најприроднији начин комуникације
између васпитача и деце и примењује се у свим облицима васпитно-
образовног рада. Методом разговора остварује се близак контакт васпитача
са децом и са садржајем, деца се подстичу на размишљање и разговор.
Битно је да разговор буде у вези са садржајима које деца познају; Помоћу
питања и одговора, подстиче се активност деце, комуникација, њихова
потреба за истраживањем, њихова радозналост, стимулише се њихова
мисаона активност и доводи до сређивања дечијих искустава и знања.
Питања постављају и деца и васпитач. Дечија питања су веома значајна за
васпитача и често служе као полазна тачка у разјашњавању неких појмова и
допуњавању дечијих занања о свету. Кроз дечија питања васпитач сазнаје: -
у којој мери су развијене мисаоне активности код деце; како дете
размишља, повезује ствари и појмове; -шта им недостаје тј. на чему треба
више обраћати пажњу у раду са њима; -индивидуалне разлике код деце;
Улога васпитача: -успех ове методе зависи од технике постављања питања
од стране васпитача; -битно је да васпитач поставља кратка језички тачна и
прецизна питања, да наводи на одговор али до одређене границе (питања
која поставља васпитач морају бити кратка и јасна али подстицајна да би
дечији одговор био што садржајнији јер се на тај начин развија говор код
њих);
МЕТОДА ГРАФИЧКИХ И ЛИКОВНИХ РАДОВА-функција ове методе је

оспособљавање деце да путем цртања предмета и појава стекну знања о
њима и да развијају мисаоне и естетске способности. Ова метода
подразумева разне видове дечијих графичких и других радова,
моделовање, цртање, израда предмета од различитих материјала помоћу
којих деца изражавају своје жеље, мисли, знања и схватања а такође стичу
и увежбавају способност руковања оловком, бојом, четкицом, воштаним
бојицама, разним прибором и развијају стваралачке способности.
Најтипичнији видови ове методе су: цртање, моделовање и израда
предмета. Они за дете представљају један од најприроднијих начина на који
изражава своје мисли, жеље, ставове, схватања итд. Зато ова метода има
вишеструки значај: деца изражавају оно што знају и желе, помаже им се у
графомоторици и савладавању рада са одређеним материјалима, помаже
им се у бољем разумевању апстрактних појмова што
утиче на когнитивне
процесе код ове деце.Улога васпитача је да подстиче
креативност и спонтаност код деце али ипак не
занемарује организован рад на развоју стваралачке
способности. Битно је увек подстицати децу и
похваљивати их у њиховном ликовном изражавању. Цртежи су нарочито
погодни када је деци тешко да речима објасне неки предмет, појаву,
занимање, друштвени садржај и слично. Цртежима се могу приказати
различите природне појаве које деца посматрају (падање кише, залазак
сунца, дуга, магнетне особине, електрицитет и слично), различити природни
материјали (вода, ваздух, песак, шљунак, гвожђе и слично), биљке и њихова
грађа, животиње,животна станишта (њиве, ливаде, шуме и слично),
друштвени догађаји (прославе рођендана, праѕници и слично); породица;
разне друштвене институције (продавница, амбуланта, пошта , вртић и
слично) и слично.
37
МЕТОДА ВЕЖБАЊА - подразумева понављање неке радње ради стицања
одређених вештина и навика. Честим понављањем стиче се психомоторна
способност која омогућава да се лакше брже и тачније обавља одређена
радња. Квалитет ових радњи не зависи само од броја понављања већ и од
разумевања извођења покрета.Метода вежбања користи се свуда где је
потребно формирати одређену моторну способност: говор, ходање,цртање,
плесање... Вежбањем одређених покрета и понављањем идентичних радњи
код деце се ствара аутоматизам. То значи да се отклањају непотребни
покрети, смањује мишићни напор, успоставља координација око-рука,
диференцирања моторике што повећава прецизност, брзину и ефикасност
моторне радње. У примени вежбања треба водити рачуна да број
понављања буде добро дефинисан како не би дошло до монотоније,
стереотипије или механизирања код деце. Ово се постиже коришћењем
разних ситуација и форми вежбања.
Улога васпитача:да организује, објашњава, контролише и исправља дечије
радње и покрете, да прати вежбање објашњавањем.
ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНА СРЕДСТВА; КЛАСИФИКАЦИЈА И

КАРАКТЕРИСТИКЕ
Да би се остварили васпитно-образовни задаци, програми и методе рада

приликом предшколског васпитања веома су значајна одговарајућа
средства. Средства представљају све оно што окружује децу и што им
помаже да усвоје одређена знања, вештине и навике и што се може
користити у процесу васпитања и образовања. У том смислу као средство
образовања може се третирати сваки предмет или појава из природе,
непосредне околине, предмети који служе у животу и друго. Међутим сва та
средства нису дидактичка. (под дидактичким средствима се подразумевају она
средства која су специјално припремљена и намењена образовању деце).
Васпитно-образовна средства се деле на: играчке, аудитивна, визуелна,
аудиовизуелна, мануелна.
ИГРАЧКЕ
ПОЈАМ, КЛАСИФИКАЦИЈА,ПОДЕЛА ПРЕМА ОБЛИКУ
ИГРАЧКЕ – Ако је игра основна активност и облик васпитно-образовне

делатности у предшколском периоду онда се за играчку може рећи да
представља најзначајније средство васпитно-образовног рада у
предшколском периоду. Играчке су средства за игру,служе као повод за
игру и одређују њен садржај. Као средства за игру помажу деци да остваре
своју замисао, да развију социјална осећања и естетски смисао, да остваре
своје потребе и жеље. Врста играчака одређује дечију активност и наводи
дете на одређену врсту игре (коцке, слагалице-конструктивна игра; лутке,
предмети домаћинства-игра улога; лопте, обручеви-покретне игре). Велики број
играчака није довољан услов за игру.
Играчка је основа дечије игре, њен покретач. Играчка је свакако више од
обичног предмета за дете. Дете је у игри „оживљава“ и својом маштом
преображава.
38
Некад је играчка партнер, саиграч, понекад и друг у усамљености, често и
повод за дружење са другом децом или средство за испробавање
сопствених могућности. Играчка обликује искуство детета и усмерава
његово понашање.Зато је важно направити добар избор играчака.
Психолошко-педагошка класификација:
1.играчке за игру улога: лутке, ликови људи, животиња и митских бића;
2.покретно-спортске играчке: лопте, кугле, обручеви, тротинет, конопци за
прескакање и др. Оне служе за вежбање мишића, за координацију покрета,
за вежбање равнотеже тела и јачање организма, значајне су за физичко
васпитање;
3.играчке за грађење-конструктивне играчке: служе за вежбање и развијање
фине моторике, развијају визуелну прецизност, смисао за димензије и
пропорције, али утичу и на развој маште.То су коцке, слагалице,
„конструктори“ од којих деца могу да конструишу кулу, тунел, кућу...;
4.дидактичке играчке (играчке које поучавају)-појам се користи најчешће за
играчке које су првенствено намењене побољшању моторичких и
когнитивних способности (мисаоних процеса), развијање координације рука-
око, учењу боја, бројева, слова, употребљавају се у дидактичким играма. То
су: разнобојне лопте, предмети разних облика и димензија, пирамиде и и
различити материјали за склапање;
5.забавне играчке: служе искључиво за забаву деце, функција им је да
пруже деци уживање, радост и весеље;
6. играчке које сама деца праве имају функцију да подстакну дечију
активност и напор и на тај начин делују на развој стваралачке маште и
кеативност. Материјал који се може употребљавати за израду је хартија,
картон, пластелин, дрво, вата, кутије...
Класификација по облику:
1.обликоване - приказују разне предмете из стварности: људске и
животињске ликове, предмете домаћинства, разне механизме...овде спадају
и играчке за спортске и забавне играчке. Ове играчке остварују васпитну
улогу својим обликом, својом функционалношћу и естетским изгледом.
3.полуобликоване - полуготове играчке јер немају дефинитиван облик, али
су тако направљене да деца од њих могу правити разне предмете. То су:
разне гарнитуре за састављање и растављање, картони за урезивање,
мозаик за слагање, коцке...
2.необликоване – (необликовани/неструктуирани материјал) обухвата разне
материјале од којих дете може слободно, по својој вољи правити разне
облике: песак, пластелин, вода, папир, тесто, снег, текстил...
39
ЗАХТЕВИ ЗА ДОБРУ ИГРАЧКУ
У Предшколској педагогији се најчешће помињу педагошки, хигијенско-
здравствени и естетски захтеви које треба да испуњава дечја играчка.
Када је реч о педагошким захтевима играчка треба да је примерена
узрасту детета коме је намењена, да је урађена тако да покреће дечје
психофизичке снаге, да може да се преображава, да буди дечју
радозналост, имагинацију, стваралаштво, добро расположење и подстиче
на активну и радосну игру, да подстиче на сарадњу итд. Играчка би требала
развојно да делује на дете. То значи да играчка треба да буде прилагођена
актуелном развојном ступњу детета али и да по својим функционалним
захтевима превазилази тренутне могућности детета (зона наредног
развоја). Такође играчка мора да активира дете, мора да подстиче на
истраживачке активности, манипулисање....
Здравствено-хигијенски - добра играчка не сме да штети здрављу деце;
треба да је израђена од квалитетног материјала, без оштрих ивица или
металних делова који могу повредити дете током игре, постојаних боја, да
се може лако прати и дезинфиковати, да не задржава прашину. Добро је,
приликом куповине, проверити да ли играчка поседује атест о
нешкодљивости материјала од којих је направљена.
Естетски- играчка треба да буде привлачна и лепа, ведрих боја, складних
облика јер она представља и средство за васпитање естетског укуса.
ВИЗУЕЛНА СРЕДСТВА су многобројна и њихова функција је да у оквиру

усмерених активности омогуће деци стицање представа и појмова о свету
посредством визуелне перцепције.
-природни објекти - извођењем деце у природу омогућава се непосредно
упознавање природне средине у којој деца живе (воће, поврће, лишће,
плодови...)
-модели и макете - својом тродимензионалношћу верно приказују предмете
и омогућавају жив и активан процес сазнања, могу се користити у случају да
се одређени објекти не могу приказати у природној величини и на тај начин
се ангажује пажња и мисаона способност деце.
- фотографије и различите апликације – Фотографије су веома квалитетно
визуелно наставно средство јер верно одражавају објекат или ситуацију која
је предмет обраде и добар презентациони материјал који деци приближава
разноврсне садржаје (нека појава или догађај која је представљена сликом
привућиће више дечије пажње него да је описана само речима). Апликације
су специјално направљени цртежи који се причвршћују на одређену
површину (картон, стиродур, хамер) и омогућавају динамично приказивање
различитих збивања у одређеним усмереним активностима (могу се
користити за приказивање некаквог догађаја и имају предност над фотографијама
које су статичне)
- сликовнице – представљају илустроване књиге за децу предшколског
узраста. Деци се на уметнички, ликовни начин представљају појаве и
догађаји из живота, света, средине у којој дете живи и света басни и бајки.
Коришћењем сликовница убрзава се целокупни психички развој код деце,
проширују представе о свету и развија говор. Сликовнице за најранији
предшколски узраст су са врло мало текста или без текста али су својим
ликовним садржајем деци приступачне и разумљиве.
Захтеви које мора испунити сликовница:
40
За децу млађу од три године слике у сликовници морају бити велике штампане у тврдом
повезу, приказивати један предмет једноставног и јасног облика у основним бојама. Дете
тог узраста тек развија моторику и координацију покрета и руковање сликовницом је
назграпно па су листови од картона, пластифицирани (да би се лакше одржавали), а ивице
обавезно заобљене. Цртежи треба да буду што једноставнији и јаснији са што мање
детаља. Погрешно је мишљење да сликовнице треба да буду што шареније. Дете треба да
фокусира предмете препозна, именује и тако развија свој речник и говорнне способности.
Уосталом дете узраста 2-3 године успешно разликује четири боје те се препоручује да се у
сликовницама користе четири основне боје и на тај начин се развија и естетски
сензибилитет код деце.Поступно ће дете занимати све сложенији ликовни садржаји, а већ
око пете године уживаће у проучавању и откривању садржаја богатога цртежа с много
елемената и бројним међусобним односима ликова у акцији.
-књиге и разне збирке песама и прича за децу- развијају интересовање за
писану реч и развија правилан и изражајан говор.
АУДИТИВНА СРЕДСТВА треба да омогуће деци да што адекватније,

прецизније чују звуке из средине која их окружује. Такође је битно да деца
развију слушну пажњу, диференцијално слушање и опажање, развој говора.
У њих спадају: звучни инструменти, носачи звука. Њихова предност је у
томе што је могуће понављање садржаја, који ће деца тако лакше
запамтити.
АУДИО-ВИЗУЕЛНА СРЕДСТВА су средства која подразумевају

синхронизацију слике и тона. У ова средства спада све оно што је везано за
мултимедијалне презентације одређених едукативних садржаја за децу.
- цртани филмови - нису само средство забаве већ је значајно васпитно
средство. Фантастика је основна карактеристика већине ових филмова,
садржај цртаног филма је свет необичних појава, свет у коме биљке,
животиње и цела природа говори, осећа и поседује чудесну моћ. Пружа
деци могућност да доживе читаву скалу људских осећања и емоција, као
што су: симпатија, саучешће, узнемиреност због опасности и патњи
појединих личности филма и радост због победе оних који се боре против
неправде. Цртани филм је својим садржајима и начином њиховог
приказивања психолошки близак предшколској деци, јер се обраћа дечијој
машти, чулима и осећањима. Главне личности су носиоци позитивних
моралних особина. Срећан расплет позитивно делује на развијање дечијег
односа према животу, развија животни оптимизам и веровање да праве
вредности побеђују. Цртани филм је значајно средство естетског
васпитања.
-телевизија- је средство информисања и забаве али може се користити на
плану васпитања и образовања јавља у своја три основна вида: 1.као
саставни део наставе и обавезног учења, 2.као средство перманентног
васпитања и образовања, 3.као културна забава у слободном времену.
Данас телевизија остварује значајне васпитне задатке. Она пружа помоћ у
појединим наставним подручјима као што су географија, историја, уметност,
учење језика
МАНУЕЛНА СРЕДСТВА- свака активност захтева специјална средства која се

називају прибором. Мануелна средства служе за стицање прецизности руке
и развијање радних навика. Свака активност захтева посебна мануелна
средства. Тако на пример имамо прибор за физичко, цртање, ручни рад,
математику... Мануелна средства су најчешће комплети направљени од
41
пластике (лопате, мотике, грабуље, ексери, чекићи, кљешта, маказе), разне
врсте посућа, прибор за цртање и моделовање ( хартија, оловка, креда,
боје, четкице, пластелин...), о прибору за стицање математичких представа
(рачунаљке, дрвца, природни предмети, бројне слике...).
КРИТЕРИЈУМИ ИЗБОРА СРЕДСТАВА ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА

Ефикасност метода и средстава васпитно-образовног рада у процесу
предшколског васпитања зависи од правилног избора и познавања технике
рада.
Основни крутеријуми: - ниво развоја предшколске деце у појединим
узрасним групама и индивидуалне карактеристике сваког детета у групи;
- облик активности - у зависности да ли је у питању игра, слободна или
усмерена активност бирају се одговарајућа средства и методе васпитно-
образовног рада и како ће се комбиновати; - материјална опремљеност
установе и стручност васпитачког кадра; - повезаност теорије и праксе
доводи до повезаности метода и средстава.
ЗНАЧАЈ И ЗАДАЦИ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА У ПРЕДШКОЛСКОМ

ПЕРИОДУ
Предшколски период се сматра значајним за целокупни развој будуће

личности и представља период када треба посветити пуну пажњу физичком
васпитању. То је период интензивног развоја костију, мишића, нервног
система и моторике, што захтева одговарајуће услове који омогућавају
правилно функционисање и телесно формирање организма који се развија.
Организам предшколске деце је специфичан и разликује се од организма
одраслих.
(у првој години живота могуће је развијати само условне рефлексе али развојем великог мозга и убрзане нервне
делатности јављају се вољни покрети, који постају све прецизнији. Захваљујући активности више нервне
делатности, јавља се могућност организованијег понашања детета. Покрети новорођенчета су импулсивни, под
утицајем физичке неге и васпитања и јачањем коштано-мишићног система, постају више координисани и
усмерени)
Из тих разлога целокупан физички развој детета од рођења до поласка у
школу захтева организовано васпитно деловање, која помаже
функционисању свих органа и њихов нормалан раст.
Физичко васпитање има специфичне задатке: -потпомагање правилног

раста и унапређење здравља; -развијање моторике, перцепције простора,
времена и осећаја за ритам; -развијање основних навика личне хигијене;
-развијање основних облика комуникације детета са средином у којој живи.
Физичко васпитање у предшколском периоду има за циљ да допринесе
развијању сензомоторних вештина, дисциплинованости, смелости,
истрајности, и складност покрета.
Дете се у овом периоду оспособљава да правилно изводи основне покрете.
Дечији покрети у раном детињству су некоординисани и битно се разликују
од покрета одраслих. Овладавање покретима омогућава детету да постане
самостално, да релативно независно задовољава неке своје потребе и да
слободније комуницира са средином. Детету је потребна помоћ одраслих
при учењу и савладавању покрета и моторних навика. Учење покрета
одвија се прво у игри и путем имитације одраслих, где значајну улогу
42
заузима перцепција средине (опажање себе и предмета у одређеном
времену и простору).
У оквиру развијања моторике, посебан значај има развијање покрета руке
(развој фине моторике). Развијање покрета руке повезано је са развојем
мишића и са визуелним опажањем. Развој моторике руке – рука
предшколског детета се разликује од руке одраслог човека не само по
величини и дужини већ и по тактилној осетљивости, а нарочито способност
хватања. (хватање подразумева: -затварање шаке, односно прстију; -слободно кретање палца и могућност
његове опозиције; - окретљивост зглоба у корену шаке, -покрете раменог зглоба и умешност да се дланом
инитира Процес развоја ове способности веома је дуг:
кашичица).
-по рођењу-дете хвата предмет целом шаком, без употребе палца -дете од
2 до 5 године- почиње да савија палац и хвата предмет савијањем свих
прстију. Користећи се шаком, дете покреће целу руку, а покрет почиње од
струка. Моторика руке у другој години детета праћена је синкинезијом -
истовременим учешћем и друге руке. Општа карактеристика мануелне
моторике до 4. године је недиференцираност покрета. Имајући у виду
велике могућности развијања покрета руке у периоде од 3 до 7 године,
треба предузети мере за развијање мануелне спретности, као што су:
способност да се само храни, облачи, умива и обавља низ других радњи
свакодневног радњи.
У развијању покрета руке, поред сазревања нерава и мишића, значајну
улогу имају васпитни утицај и вежбање. Основна средства физичког
васпитања су игра, мануелни радови и физичке вежбе. Игра се сматра
најефикаснијим средством које омогућује кретање. Најбоље игре за
физички развој су покретне игре, које садрже: трчање, скакање, пузање,
бацање. Оне доприносе развијању окретности, брзине самосталности,
самопоуздања, смелости, иницијативе, способности сналажења.
Најподесније су моторичке игре, народне игре и ритмичке игре. Мануелни
радови као средство физичког васпитања имају значајну улогу у општем
физичком и психичком развоју предшколског детета а посебно су значајни
за развој покретљивости руке, коришћењем мануелних средстава. Физичке
вежбе представљају специјални вид васпитног рада, који је усмерен на
формирање телесног развоја организма, на правилно функционисање
органа за кретање и на стицање вештине извођења елементарних покрета
тела (развој крупне моторике). Најзначајније су: вежбе ходања, трчања,
одржавање равнотеже, бацања, пузања, пењања и скакања...
Методама физичког васпитања као што су метода демонстрације,
објашњавања, вежбања, подстицања, практичног рада показују је начини
усмеравања, организовања, извоћења и вредновања активности у
предшколском узрасту које служе за физички развој.
43
ИНТЕЛЕКТУАЛНО ВАСПИТАЊЕ - ЗНАЧАЈ ЗА ПРЕДШКОЛСКИ ПЕРИОД
Интелектуално васпитање је једна од најзначајнијих компоненти целокупног

процеса васпитања. Дете се интелектуално најбрже развија у
предшколском периоду, зато се интелектуалном васпитању у предшколским
установама посвећује посебна пажња. Интелектуално васпитање у
предшколском узрасту има задатак да обогаћује и проширује дечија
сазнања о природи која их окружује и о друштвеним појавама са којима
долазе у контакт.
Могу се издвојити три задатка интелектуалног васпитања деце
предшколског узраста:
I Развијање сазнајних и изражајних способности деце предшколског
узраста, а то су: 1.опажање; 2.пажња; 3.памћење; 4.машта; 5.мишљење
6.говор.
II Подстицање природне радозналости и развијање мотивације за
интелектуални рад и учење;
III Стварање услова за стицање елементарних представа о природи и
увођење предшколске деце у математичко-логичке односе, који омогућавају
стицање основних појмова о броју, величини и простору.
I Развијање сазнајних процеса и способности – односи се на сазнања о

визуелној, акустичној и просторној осетљивости, о карактеристикама
пажње, памћења, мишљења и говора код деце предшколског узраста.
-визуелна осетљивост - око друге године, приликом непосредног опажања
деца доста добро разликују 4 боје: црвену, жуту, плаву и зелену. У току
предшколског узраста разликовање боја побољшава се приликом
непосредног опажања и именовања боја. На тај начин се ствара шврста
веза између основне боје и њеног имена, што доводи до тога да касније
деца прецизније именују прелазне тонове тј. изведене боје. Велики значај
за уочавање боје у том узрасту има веза између предмета и боје. Зато се у
активностима одређена боја учи везујући се за предмете и појаве који су
„типични представници“ одређене боје.
-акустична осетљивост – везује се за формирање говорног и музичког
слуха. Говорни слух почиње да се развија код деце крајем прве године, тако
да деца до треће године разликују све гласове матерњег језика тј. разуме
језик и активно га употребљавају. Што се тиче музичког слуха, после
четврте године деца разликују различите висине звукова.
-опажање простора - представља основу за разликовање предмета по
најбитнијим обележјима: форми, обиму, положају, простору... У току раног
предшколског узраста постепено се усавршава способност опажања
простора. Код опажања простора битну улогу играју покрети очију и главе
при гледању. При разликовању просторних односа оку помаже рука.
Диференцијација просторних односа се код детета развија на основу
диференцијације просторног односа сопственог тела (када дете почне да
разликује десну од леве руке, разликоваће који су предмети лево а који
десно).
- пажња предшколског детета и услови њеног развоја – основна
карактеристика пажње у току предшколског периода је доминација
спонтанисти и ненамерности. Пажња у целини зависи од непосредних
44
особина предмета, његове привлачности. Са повећањем говорне
способности и усмеравањем дечије активности почиње да се формира
вољна пажња. У случајевима када је пажња стимулисана, она постаје
сталнија, шира по обиму и ефикаснија. Важну улогу у формирању вољне
пажње имају услови живота и активност детета. На развој вољне пажње
утичу сложеније игре (у којима дете мора да поштује нека правила) и
правилна организација активности деце. Ниво пажње зависи од тога колико
је јасно постављен задатак активности, њен циљ и услови. Трајање и обим
пажње на предшколском узрасту тесно су повезани са развојем намерне и
усмерене пажње, са повећањем индивидуалног искуства и са развојем
интеракције детета и околине. Трајање и обим пажње се повећавају у току
предшколског узраста. Обим се повећава помоћу инструкције, када се
детету дају упутства шта и како да посматра.
- развој памћења – памћење као психички процес задржавања и
репродуковања стечених представа, није урођена способност, већ се
развија под утицајем животних услова и васпитања. Код деце око треће
године нема сврсисходног памћења и сећања, она памте ненамерно и
репродукују без напора у току неке активности или игре. Око четврте године
почиње да се развија намерно памћење и рапродуковање, а развој
памћења огледа се у повећаном (обиму) квантитету запамћених појмова и
квалитету (детаљи везани за предмет или радњу). Између 6 и 7 године деца
успостављају логичке смисаоне везе између предмета и појава, што
олакшава зпамћивање. Деца предшколског узраста веома лако усвајају
неке садржаје не учећи их напамет, већ доживљавајући их на разне начине:
препричавањем, драматизацијом, цртањем....
- карактеристике маште –већ око треће године, у првим играма имитирања
јавља се почетак развоја маште односно зачеци замишљања ситуације. Све
до тада дечија машта је слабо развијена, пасивна па се дечије игре своде
на манипулисање предметима. Око 4. године почиња да се формира
намерна или активна, стваралачка машта. То је период када се под
утицајем подстицаја одраслих у заједничким играма појављују елементи
планирања, у играма улога јављају елементи стваралачке маште. Дете на
свој начин интерпретира улогу неке личности и онда када је представља у
своме цртежу. Дечија машта је процес који се развија помоћу игре,
ликовног, драмског изражавања и других облика активности. Облици и
начин васпитања дечије маште су веома различити: причање прича, бајки,
басни, њихово извођење путем представе или цртаног филма, спонтане
игре.
- развој дечијег мишљења- мисаони процеси се развијају под утицајем
личног искуства, упознавањем предмета и појава које окружују дете. Око
друге године јавља се прва манифестација дечијег мишљења (опажајно
практично мишљење) и уско је повезан са радњама које дете тог тренутка
обавља (ако нешто не може да дохвати са стола, дете приближава и пење
се на столицу да би дошло до циља). Развојем говора и истраживачких
активности код деце сам процес мишљења постаје сложенији, дете мисли и
о предметима који тренутно нису присутни и доступни. Мисаоне активности
детета предшколског узраста изражавају се честим и многобројним
питањима (како, зашто, где...). говор и мишљење у предшколском периоду
се преплићу и узајамно подстичу.
45
- Развој говора- Говор се појављује као средство комуникације и као

средство мишљења. За развој говора код деце битна је богата средина и
стално присуство бар једне одрасле особе која ће пружити заштиту, негу,
љубав, која ће реаговати на дететове невербалне, а касније и вербалне
сигнале и потребе, осигурати оптимални емоционални, социјални и
интелектуални развој. А то се посебно односи на развој дечијег говора.
Говор, више него било која друга способност, разликује људе од осталих
живих бића. Готово да је немогуће спречити дете да научи да говори. Који
ће језик дете научити и колико ће бити корисно то што научи као средство
мишљења и комуникације зависи од искустава на најранијем узрасту.
Позната је чињеница да се говор учи и усваја слушањем. Ступајући у
комуникацију са одраслим особама дете усваја говор. Ако дете у раном
детињству остане ван процеса социјализације, његове говорне могућности
ће бити у знатној мери ограничене.Садржај говора до четврте године,
углавном, је везан за непосредну ситуацију. Тек касније говор постаје
разумљив сам по себи и без обзира на непосредну ситуацију.Функција
говора – деца користе говор у разне сврхе, некад њиме изражавају
емоционална стања, некад саопштавају намере, или нешто захтевају.
Предшколска установа и рад васпитача је веома битан фактор у развоју
комуникације и говорне културе код деце. Све активности између васпитача
и детета морају бити пропраћене комуникацијом јер се само на тај начин
она развија и богати.
II Подстицање природне радозналости код деце. Задатак интелектуалног

васпитања деце предшколског узраста није да се стечено знање акумулира
и да се памте само издвојене чињенице, већ да сазнају о свету, предметима
и догађајима који их окружују. Основни покретач сазнајне активности код
деце је радозналост. Радозналост их подстиче да постављају питања о
предметима и појавама што осликава њихову заинтересованост за свет у
коме живе. Дечија радозналост развија се кроз различите активности у
вртићу а улога васпитача је да ствара богату и подстицајну средину.
РАЗВИЈАЊЕ ДЕЧИЈЕГ СТВАРАЛАШТВА
Естетско васпитање у предшколском периоду има задатак да подстиче

дечије изражавање у виду говора, цртања, моделовања, драматизације и
др. Постоје два гледишта на дечије стваралаштво, која имају утицај на
методику васпитног рада, односно на начин подстицања дечијег
стваралаштва.
Једно гледиште посматра дечије стваралаштво као игру и спонтано, често несвесно,
изражавање детета (Ж. Пијаже). Ж. Пијаже исиче да деца од 3. до 7.год. показују наклоност
према: цртању, грађењу, моделовању, певању и драмском представљању. Ове активности
представљају низ настојања детета да задовољи своје унутрашње потребе, своја
интересовања, жеље, радости и узбуђења и да путем њих комуницира са реалним светом.
Спонтане активности изражавају унутрашњу потребу детета да комуницира са средином.
Ове активности имају не само индивидуални већ и социјални карактер, јер су усмерене на
социјализацију.
Дечији цртежи као средство комуникације имају сопствене карактеристике и законе
одређене унутрашњим субјективним осећајима или чулним доживљајем, а не мерилима
објективног визуелног реализма и правилима одраслих.
46
Друго гледиште објашњава дечије стваралаштво као облик култивисане игре и наглашава
потребу и значај организованих васпитних утицаја и подстицаја. Дечији цртеж је
реализација чулне представе, искуства и стваралачке намере. Дете активно запажа и
активно реагује, а узајамним деловањем ових компоненти стваралачког процеса развија се
све већа способност владања објективним материјалом којим се служи у свом ликовном
изражавању. Покретач ових активности нису унутрашњи импулси и несвесно, већ активна
тежња детета да упозна свет око себе и да га стваралачки представи. Корени дечијег
стваралаштва су дечијој игри.
Видови дечијег стваралаштва:

-језичко стваралаштво: спонтани зачеци језичког стваралаштва су веома
значајни, они нису довољни. Потребно је култивисање дечијег језичког
изражавања, које омогућава да се дете креативно језички изрази.
Подстицаји могу бити у виду причањем по дати речима према теми или
измишљањем прича.
- ликовно стваралаштво: ликовни израз деце представљају интересантно
поље истраживања (дечији цртеж заузима битно место психолошким
истраживањима).
Зашто дете црта? –постоје два гледишта: једно (Пијаже) које ову појаву
тумачи унутрашњим факторима и друго које цртање и сликање деце у овом
периоду објашњава као резултат утицаја средине. Поред психолошке
претпоставке да код деце предшколског узраста постоји потреба за
ликовним изражавањем, постоји и потреба за утицајем одраслих и учењем.
Дете почиње да црта играјући се, док је и цртање игра.
У психологији и генези дечијег ликовног израза постоје 3 стадијума:
I шарање-у овом стадијуму се врши координација покрета и њихово
вежбање, а дете одушевљава сам моторички процес и процес упознавања
материјала. Одвија се у 5 фаза: 1.снажне дугачке линије, покрети се изводе
из рамена; 2.линије постају краће и нијансиране, покрети су из лакта,
3.линије завијене, округласте, елипсасте, покрети су из шаке; 4.линије се
скраћују и појава тачке; 5.линије спиралне и затворене форме, покретима
ситних мишића прстију.
II шематско приказивање -траје до 7.године. Ово је стадијум у правом
смислу дечијег ликовног стваралаштва, златни период дечијег ликовног
стваралаштва. Његова карактеристика је да дете шематски приказује разне
предмете, догађаје и појаве. Дете спонтано, искрено и према степену свог
развоја ликовним средствима исказује своје доживљаје. Дете у овом
стадијуму развоја црта по памћењу (сећању). Карактеристика дечијег
шематског приказивања је тзв. провидност или рендгенски цртеж (дете не
црта предмете како их види већ шта зна о њима - када црта кућу, оно црта
њену унутрашњост).
III реалистично представљање - стадијум у коме дете тежи да прикаже
предмете онако како их визуелно перципира.
Еволуција дечијег ликовног израза повезана је са питањима побуде и
садржаја, односно тематике дечијег ликовног израза. Тематика дечијег
ликовног изражавања је врло разноврсна. Најчешће теме су човек, куће,
животиње, дрвеће, цвеће, моторна возила... односно садржаји са којима се
дете свакодневно сусреће. Еволуција дечијег цртежа одговара приближно
прогресу дечије мисли.
Васпитни рад у овој области представља: развијање моторике мишића,
шаке и руке; развијање доживљајних способности и неговање основног
47
стваралачког потенцијала, уз оспособљавање деце да се служе прибором
за цртање, сликање, вајање; као и процењивање (анализирање) завршених
радова путем разговора.
-драмско стваралаштво је типичан пример култивисане стваралачке игре.
Покретач и тумач драмске игре је васпитач. Подстицај може бити прочитана
песма, прича, басна, бајка или догађај. Потребно је поделити улоге и
пратити ток игре.
** Може се закључити да могућност стваралаштва поседује свако дете, у

већем или мањем степену, и да је стваралачки израз предшколског дета
разноврстан. Због тога ове могућности треба подстицати од најранијих дана
организованим начинима и средствима **
МОРАЛНИ РАЗВОЈ
Теорије о развоју моралности

Према традиционалном гледишту, општеприхваћеном све до краја XIX века
у Европи, човек се рађао као морално биће, тј. моралне вредности (ставове
и уверења о томе шта је добро а шта зло, шта треба, а шта не треба чинити
и сл.), као и остале карактеристике личности, давао је Бог, тако да су се
људи рађали као добри или зли, морални или неморални. Психијатар
Сигмунд Фројд, тврдио је управо супротно: дете се рађа аморало (дакле, ни
морално ни неморално, већ без икаквог односа према моралним нормама),
а његова моралност развија се у току раног детињства, око четврте или
пете године живота у непосредној вези са моралним нормама његових
родитеља. Процес којим дете уноси у себе (усваја) ове моралне вредности
Фројд је назвао идентификација (поистовећење са родитељима, из страха
од казне – да не би било кажњено или одбачено од стране родитеља, дете
усваја њихове моралне вредности и поштује норме које они постављају, до
те мере да их доживљава као своје сопствене). Критични период за
усвајање ових моралних вредности, тј. за идентификацију и сам развој
моралности, јесу првих неколико година живота.У том периоду, зависно од
односа са родитељима, дете ће усвојити њихове моралне норме (тј. доћи ће
до идентификације) или их неће усвојити, и развиће се у личност без
моралних вредности.
Из Фројдове теорије произилази да ће различити аспекти дететовог
(и касније одраслог) моралног понашања бити конзистентни (у међусобном
складу, доследни). Једна серија студија, изведена још тридесетих година
(Хартсхорне и Маy), имала је за циљ управо да испита ову претпоставку.
Хоће ли се, дакле, исто дете у различитим ситуацијама у којима има
прилику да прекрши неку моралну норму, несвесно чињенице да је
посматрано (дакле, кад одговара пред сопственом савешћу) понашати
конзистентно (доследно)? Ова емпиријска студија показала је да неће.
Овакав експериментални налаз, свакако, није у складу са Фројдовом
претпоставком да ће морално понашање појединца, будући да сви његови
поступци произилазе из исте структуре личности, бити конзистентно у
различитим ситуацијама. Ова студија је, такође, показала да између
вербалног изражавања моралних вредности и стварног моралног понашања
деце не постоји никакав однос, или да је чак негативан (деца која су варала
и лагала, вербално су осуђивала варање и лагање, дакле, кршење
48
моралних норми – исто, или чак више, него деца која су ове норме и "на
делу" поштовала). Ови налази, свакако, доводе у сумњу Фројдове поставке
о развоју моралности. Ипак, ово је и до данас остала најобухватнија и
најразрађенија теорија у овој области.
У оквиру једног другачијег приступа развоју уопште, Пијажеовог
приступа, настала је једна другачија теорија о развоју моралности. И сам
Пијаже је развио неке идеје о настанку моралности, наглашавајући
прелазак са субјективне на објективну моралност, око седме године (у
складу са својом општом идејом о стадијумима, он је сматрао, и
испитивањима доказивао, да дете на преоперационом ступњу развоја није у
стању да једну ситуацију процењује објективно, узимајући у обзир и друге
тачке гледишта осим своје сопствене, услед егоцентризма. Отуда ће, на
овом ступњу, често доносити погрешне моралне судове. Тек
превазилажење егоцентризма ствара услове за развој објективне
моралности.
Лоренс Колберг је, полазећи од Пијажеове идеје развојних

стадијума, дао разрађенију теорију развоја моралности код деце. Према
Колбергу, морално суђење (просуђивање да ли је неки поступак исправан
са моралне тачке гледишта), које је, по њему, од централне важности за
морални развој, пролази кроз шест основних стадијума, и три развојна
нивоа.
I. Предконвенционална моралност
1. Оријентација на казну и послушност
Морални судови и поступци мотивисани су споља, претњом казне, а
карактерише их послушност да би се избегла казна. Пажња у просуђивању
посвећује се последицама, а не намерама (па ће тако поступак који је, из
добре намере, изазвао велику штету, бити процењен као лошији него онај
којим је створена мања штета, иако је намера била зла).
2. Наивни инструментални хедонизам
На овом стадијуму, дете се конформира (поступа у складу са моралним
нормама) да би нешто добило, да би дошло до награде. Ова, још увек
примитивна форма моралности (јер дете верује да са собом самим и оним
што поседује може да чини шта хоће, без обзира на последице које то може
имати по друге) ипак означава развојни напредак: дете постаје свесно
својих сопствених интереса (будући да му је централна вредност
задовољење сопствених потреба).
II. Конвенционална моралност
3. Оријентација на интерперсонално слагање (оријентација "добар дечко-
девојчица")
На овом стадијуму, дете се конформира да би избегло неодобравање
других. Важно је бити "добар". Овде се, на додуше површан и
стереотипизиран начин, признаје важност добрих намера и помагање
другима (али само док не излази из оквира прописаних улога).
4. Оријентација на ауторитет ("ред и закон")
Оно што одражава поштовање ауторитета, доживљава се као добро.
Савест је изједначена са ограничењима која постављају званични
ауторитети. Особа се конформира да би избегла неодобравање тих
званичних ауторитета, а не себи равних.
III. Постконвенционална моралност
49
5. Оријентација на друштвени уговор
Исправно понашање се одређује у смислу стандарда око којих постоји
слагање у друштву. Јавља се свест о релативности личних вредности и
придаје се важност усаглашавању индивидуалних вредности у циљу општег
добра. Појединац се конформира управо у циљу општег добра.
6. Оријентација на универзалне етичке принципе
Моралност се дефинише као одлука на основу савести. Морални принципи
се усвајају према личном избору, засновани пре на апстрактним идејама
(нпр. "живи и пусти друге да живе") него на конкретним правилима
понашања (нпр. десет божјих заповести или правила понашања које
прописује нека друга религија).
Колберг сматра да овај развојни след може варирати што се тиче темпа
(може бити бржи или спорији) али, према његовим испитивањима, нема
промене редоследа ових стадијума (ова испитивања вршена су у
срединама тако међусобно различитим као што су: САД, Турска, Тајван,
Мексико). На основу тога, Колберг сматра да морално суђење има исти
универзални развојни пут као и мишљење уопште – да је, дакле, у знатној
мери независно од утицаја средине у којој дете одраста.
Морални развој код детета
Новорођенче нема морал, нема усвојене вредности, ставове, нити веровања

у првих 6-7 месеци
8-10 10-12 месеци 12-18 18 месеци - 2 2-3 3-5 година 5-7 година
месеци месеци године године
Може да Разумевање Страх од Дечије Још увек Још увек Мења се
покаже родитељских казне и схватање је везано веома дечији суд о
знаке забрана и задовољење родитељских за егоцентрично, "исправном".
повлачења даље потреба моралних конкретне али почиње да Чешће је
када је ограничено, уобличавају норми своди ситуације осећа кривицу поштовање
укорено односи се понашање се на просто и да само него страх,
због лошег само на детета до 6. разликовање регулише љубав
владања. непосредне и 7. године доброг и своје
ситуације лошег понашање
РАЗВОЈ МОРАЛНОСТИ КОД ДЕЦЕ

Дете до 2. или 3. године
Једино је мерило понашања за дете тог узраста постизање властитог задовољства. Та је
фаза посебно важна за успостављање савести. Најбоља основа моралног развоја биће
нежност, топлина и задовољавање свих дечјих потреба (оп. потреба, не тренутних жеља!
Потребе: биолошке потребе, потреба за сигурношћу, љубављу и припадањем. Тренутне
жеље: прекомерно једење слаткиша, добијање сваке жељене играчке, ударање,
допуштање детету да чини све што му падне напамет). Топла емоционална веза с
родитељем, а не строгост и морално поучавање, јесте основа будућег моралног развоја
детета. На прелазу између 2. и 3. године дете почиње учити што је “добро”, а што није.
Дете између 3. и 5. године
У овом узрасту превладава егоцентрична фаза развоја моралности. “Добро” је оно што се
не кажњава. Послушност се заснива на страху од кажњавања. Деца још немају унутрашњи
осећај моралности и савести – њихово понашање усмеравају награда и казна. У почетку
тог раздобља важан је страх од казне јер утиче на развој једноставног облика савести.
50
Деца не разумеју смисао добра и зла. На пример, будући да дете не разуме појам намере,
оно ће сматрати да је случајно разбијање 5 чаша већи преступ него намерно разбијање
једне чаше. Иако је дечије мишљење ограничено – конкретно и егоцентрично, код деце
млађе од 6 година налазимо многа обележја мишљења које омогућују развој савјести. Деца
између 3. и 5. године разумеју основна морална правила: не сме се лагати, красти,
прекршити обећање. Она могу и тачно објаснити зашто се нешто не сме, али такво знање
још није савест, јер деца тог узраста не схватају да су та правила обавезна и за њих.
Непоштовање моралних правила неће у њима изазвати осећај срамоте или тешкоћа, а
поштовање осећај поноса. Њих није брига како се осећају остали учесници у некој
ситуацији. Деца тог узраста разликују преступе по тежини и сматрају да казна мора бити
одмерена према тежини преступа. Она већ тада знају да је прекршај социјалних
(пристојност, уредност, чистоћа) мањи и мање кажњив преступ него прекршај моралних
правила (лагање, кршење обећања). Деца између 3. и 5. године разликују морално
(суздржавање од туче или примена неког моралног правила) од просоцијалног понашања
(помагање у невољи или дељење играчака с другима). Иако су деца те доби способна
препознати кад су други људи весели или жалосни, не разумеју емоционалне последице
доброг или лошег чина. Она очекују да ће лопов бити “весео” ако му крађа успе, а
“жалостан” ако му не успе. Према томе, она се не могу навести на морално понашање или
да управљају својим понашањем очекивањем добрих или лоших осећаја након учињеног
доброг или лошег дела. Деца тог узраста поступно развијају савест све бољим
разумевањем туђих емоционалних реакција на своје поступке. Она врло рано показују
осетљивост за потребе других и спремност да занемаре своје интересе у корист туђих
интереса. Зато можемо упућивањем на туђе осећаје и позивањем деце да замисле како се
осећају они према којима су била зла или добра саградити мост који помаже у развоју
савести и док је знање и искуство још на почетном степенику.
Могући проблеми ове фазе
Основни проблеми последица су дететове тешкоће у успостављању самоконтроле: учење

одлагања задовољства, властитог интереса и давање предности другоме отежано је јер
дете још не осећа задовољство само собом и понос као замену за изгубљену предност.
Код детета није развијен појам времена, будућности, који је најважнији у схваћању одгоде.
Зато, девојчици тог узраста мало значе молбе да лутку посуди пријатељици, уз обећање да
ће је она добити касније. Још јој мање значе уверавања да је добра девојчица и да може
бити поносна што није себична. Последице немогућности детета да разуме намеру биће
нежељене реакције. Такво дете неће разумети извињење кад га нетко случајно удари и
једнако ће агресивно реаговати на случајни и намерни ударац. Повремене наизглед
окрутне и непоштене реакције деце тог узраста морају се посматрати као последице
њихова неразумевања зла и неразвијене савести. Поступно изграђивање њихове савести
мора се основати на уживљавању у туђе осећаје.
Дете после 6. године
Деца постају све осетљивија на врсте и тип туђих осећаја. Око седме године она разумеју
сложеније осећаје, као стид, понос, кривицу, а након осме године нагло се побољшава
разумевање туђих осећаја. Истодобно почиње повезивање преступа с негативним
осећајима, чиме се развија права савест. Поступно деца постају стварно моралне особе,
понашају се према моралним начелима. Потпуно разумеју емоционалне последице доброг
или лошег чина, и предвиђају што ће већина људи осећати због њиховог преступа или
доброг дела.
51
ПОРОДИЦА И ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА
Предшколске установе као васпитне институције и морају бити отворене

према непосредној животној средини и укључити у свој рад све
заинтересоване друштвене факторе, а пре свега породицу, односно
родитеље. Родитељи су сарадници, који заједно са предшколском
установом делију да би се остварило неопходно јединство васпитних
утицаја.
Сарадња предшколске установе са породицом је неопходан, због тога што
је дете део породице. У њој дете проводи један део времена и живи под
њеним утицајима. Ови утицаји се преплићу са утицајима предшколске
установе, с тим да породица не губи своју васпитну улогу. Успех у
васпитању зависи од усклађеног деловања породичног васпитања и
васпитања у предшколској установи. Ако породично васпитање није у
складу са васпитањем у предшколским установама, то може ометати
правилан развој детета. Према томе, само координираним радом породице
и предшколске установе могу се доследно остварити циљеви и задаци
савременог предшколског васпитања. Васпитни рад предшколске установе
треба да буде подржан у породици. Успех васпитног рада предшколске
установе зависи у великој мери и од услова породичног живота. Васпитачи
морају познавати ове услове, као што родитељи треба да упознају циљеве,
задатке и програм васпитног рада предшколске установе.
ОБЛИЦИ САРАДЊЕ ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ
Сарадња предшколске установе и породице остварује се у индивидуалним

и групним контактима, с циљем усклађивања васпитних утицаја. Форме
сарадње:
-отворени дан за родитеље („отворена врата“)- омогућава родитељима да
се обавесте о свом детету и да се консултују са васпитачем, педагогом,
психологом и другим стручњацима у предшколској установи о педагошким и
психолошким карактеристикама детета. Овај облик има најчешће
консултативни карактер и пружа прилику родитељима да боље упознају рад
предшколске установе и понашање свога детета у условима организованог
васпитног рада.
- родитељски састанци (групни и општи)- могу бити састанци који окупљају
родитеље једне васпитне групе и општи састанци за родитеље све деце у
установи. Садржај ових састанака утврђује се програмом васпитно-
образовног рада. Предшколска установа планира круг теме. Садржај ових
тема најчешће је педагошко-психолошког карактера нпр.: развијање
хигијенских навика и навика културног понашања; шта треба читати деци;
поремећаји у дечијем понашању; дечије играчке; болести које се јављају у
дечијем узрасту; упознавање родитеља са основним питањима физичког,
интелектуалног васпитања. На тај начин се знања родитеља о васпитању
проширују, употпуњују, а тиме се стварају услови за систематско васпитање
у породици. За предаваче се ангажују стручњаци различитих области:
педагози, психолози, специјални педагози, лекари, што зависи од теме.
Садржај родитељских састанака може бити и расправљање о неким
текућим питањима, која су значајна за живот ирад деце у предшколским
52
установама (змовање, летовање, припремање приредби и прослава у
установи).
-индивидуалне и колективне консултације- ови облици сарадње пружају
могућност васпитачима да у непосредном контакту са родитељима добију
потрбне информације о детету, а родитељима пружају прилику да
интензивније учествује у решавању васпитних проблема који се постављају
у вези са развојем и животом њихове деце. Током консултација васпитач
разговара са родитељима о деци, анализира природу и узрок неких појава у
дечијем понашању и договара се са родитељима опреузимању васпитних
мера. Захваљујући директном контакту са родитељима, васпитачи су у
ситуацији да могу открити узроке поремећаја у моторном и психичком
развоју детета и на основу тих података саветовати родитеље да примене
одговарајуће мере у породичном васпитању. Отворен и пријатељски однос
васпитача доприноси да се родитељивише заинтересују за васпитну
проблематику и да се обраћају васпитачу за договор, савет и мишљење.
-заједничке активности родитеља, деце и васпитача- активно укључивање
родитеља у васпитно-образовни рад у установи кроз радионице, припреме
за приредбе у остале активности у којима учествују заједно са својом
децом. На тај начин могу очигледно видети и упознати рад васпитача и
напредовање свог детета.
ЛИТЕРАТУРА
1. Митровић, Д. (1986): Предшколска педагогија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства

2. Брковић, А. (2000): Развојна психологија, други део, Ужице, Учитељски факултет
3. Група аутора (1983): Игра и играчке, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства
4. Ђорђевић, Д. (1981): Развојна психологија, Горњи Милановац, Дечје новине
5. Каменов, Е. (1997): Интелектуално васпитање кроз игру, Београд, Завод за уџбенике и наставна
средства
6. Каменов, Е. (1997): Предшколска педагогија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства
7. Смиљанић, Б., Чоловић, Б., Толичич, И. (1966): Дечја психологија, Београд, Завод за уџбенике и
наставна средства
8. Толичич, Погачник, С. (1964): Дечји цртежи као израз душевног развоја детета, Београд, Рад
9. Трнавац, Н. (1979): Дечја игра, Горњи Милановац, Дечје новине
10. Трој, Ф. (1968): Психологија детета, Београд, Научна књига
11.Стевановић,М. (2003) предшколска педагогија, ријека, Андромеда
53

Predskolska 2016

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Predskolska 2016

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Радни материјал из Предшколске педагогије за ученике другог разреда 2016/17.

1. ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ ПРЕДШКОЛСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ КАО НАУЧНЕ

Педагогија је наука која се бави проучавањем васпитања и

Педагогија је настала из филозофије као и све друге природне и друштвене

Струкутра педагогије -науке о васпитању- може се издвојити 5 димензија:

На конституисање Предшколске педагогије, као посебне научне

►Педагошка дисциплина која се бави проучавањем свих

Предшколска педагогија се бави анализом процеса васпитања и

Период од рођења до поласка у школу - предшколски период.

► Предмет Предшколске педагогије је проучавање особености и

► Циљ Предшколске педагогије да преко васпитања и образовања

► Основни задатак Предшколске педагогије је утицај васпитања на развој

2. Научне и друштвене основе савремене концепције предшколског

На интензивни развој Предшколске педагогије утицале су многе науке

Од свих дисциплина у оквиру Педагогије, Предшколска педагогија се

Потреба за друштвено организованим предшколским васпитањем као

3. Основне карактеристике предшколског васпитно – образовног

Рани периоди дечијег развоја су специфични јер садрже посебне

Појам биолошког дефицита везује се за чињеницу да је од свих

Пластичност представља подложност утицајима средине, нарочито

Емоционалност: Емоције играју у дечијем животу много значајнију улогу

Чулност представља значајну карактеристику деце предшколског узраста.

Егоцентричност (усмереност на себе) је значајна карактеристика деце

Децу предшколског узраста карактерише и специфичан начин мишљења.

4. Основни појмови предшколске педагогије

Као основни појмови предшколске педагогије по свом значају и учесталости

Проучавањем разноврсне литературе која се бавила појмом васпитања долази се

Васпитање је сложен, комплексан и дуготрајан процес изграђивања и

постоје два схаватања васпитања:

Васпитање је двосмеран процес који подразумева активирање онога ко

Васпитањем се настоји остварити унапред постављени циљеви и задаци;

► могу се издвојити неке функције васпитања:

- олакшава интеграцију детета у друштвену заједницу;

- развија способност за превазилажење тешкоћа и решавање

- оспособљава и помаже припреми детета за будући живот и рад;

- отвара нове могућности за развој, а када је то потребно делује

- Васпитање може бити усмерен на развој неких особина, па тако имамо:

- У зависности где се васпитање спроводи у формализованом виду - у

- процес кроз који дете од беспомоћног бића постаје социјално биће -

- процес којим се дете оспособљава да постане члан свога друштва као

Социјализација представља процес којим се дете прилагођава друштвеној

Дете се социјализацијом прилагођава захтевима друштвене средине

Прва фаза социјализације одвија се у примарној, породичној средини а

• Социјализација зависи од узраста – у зависности који је узраст детета

Свако дете када дође на свет са собом наслеђем «донесе» одређени

Основни услови које би требало обезбедити за добру социјализацију:

Дете прве социјалне контакте са одраслима остварује одмах по рођењу,

Код деце преко годину дана запажају се три типа понашања:

Образовањем се задовољава основна дечија потреба за интеракцијом и успешним

“Образовање – пружање средстава уз помоћ којих дете може, прво на

- Образовање представља део (сегмент) васпитног процеса којим подстичу

-разлике између класичног и савременог приступа образовању-

класични – се задовољава давањем готових одговора и објашњења које

Типови образовања: школско, ваншколско, опште, стручно, природно,

специфичности образовања деце раног узраста

Рано детињство је веома значајан период за интелектуални, социјални,

Рано детињство је период када дете научи и усвоји (и то несистематсти,

Да би се на најбољи начин оствариле васпитне функције образовања оно

До сада повезани појмови а посебно образовање најуже су повезани са

Искуство је оно што је дете доживело својим чулима захваљујући утицајима

Стицање искуства, као активан облик учења, подразумева лично учешће и

чулна искуства – до којих се долази употребом свих чула на основу

Ова искуства доводе до различитих сазнања: физичко сазнање