Risard Legutko: O toleranciji

U savremenom politickom folkloru tolerancija je dobila rang blizak svetinji. Bez preterivanja se moze reci da je trijumf liberalnog pogleda na svet ucinio od tog pojma konacan i jedini opsteprihvacen moralni kriterijum. U svakom slucaju, nijedna druga kategorija - ni pravednost, ni jednakost, ni moral - nema iza sebe tako siroku podrsku u obicajima i politickom jeziku zapadnog sveta. Izgleda, dakle, da formula koju je pre trideset godina izrekao radikalni filozof Robert Pol olf !Robert Paul "jolff# ne zvuci danas narocito kontroverzno$ kao sto je osnovna vrednost monarhije lojalnost, a osnovna vrednost vojne diktature cast, tako je osnovna vrednost novovekovne pluralisticke demokratije tolerancija.% &avremene politicke teorije pozivaju se na uverenja, snazno usadjena u uobicajenim osecanjima, da su skoro sva ljudska ponasanja dozvoljena, samo ako ih prati tolerancija' netolerancija, pak, sledeca je komponenta ovih uobicajenih osecanja - trebalo bi da je se bojimo vise od drugih tradicionalnih mana i grehova, vise od gramzivosti, nelojalnosti, nepostenja, razvrata i bogohuljenja. Izgleda da sve ove i druge mane, koliko god smatrane dostojnim osude, ne ugrozavaju mnogo politicki i drustveni zivot' s njima se covek moze saziveti, moze ih ogranicavati, civilizovati, upotrebljavati u korisne svrhe, ali sve se to mora odigravati uz ocuvanje tolerancije. (ko nje ponestane, politickom zivotu preti smrtna bolest. Pitanje da li tolerancija zasluzuje toliko postovanje danas se - iz jasnih razloga retko postavlja. )o uopste ne znaci da smo prestali da razmisljamo o granicama tolerancije' i dalje su prava retkost intelektualci i politicari koji postuliraju potpunu toleranciju - kategoriju koju mogu da prihvate samo umovi sa izrazito doktrinarnim sklonostima. (ko ipak dodje do konflikta i pojavi se nova ideja ili pokret koji dovode u pitanje zateceni poredak, prihvacenu normu, pravilo ili obicaj, onda u tim slucajevima apel za toleranciju najcesce odnosi pobedu nad zahtevom da sledbenici te ideje ili ucesnici tog pokreta obrazloze cin podrivanja postojeceg stanja' stavise, ovakvi zahtevi se odbacuju kao opasan znak netolerancije. (utori koji pisu o toleranciji, a tim pre ljudi koji se pozivaju na nju, obicno ignorisu problem intelektualne i moralne cene koju za sobom povlaci ova zagonetna neogranicena vlast jedne kategorije, sposobne ne samo da nadvladava druge razloge vec cesto da ih diskredituje kao oblike zarobljavanja. *ogicki i fakticki gledajuci, izgledalo bi da je danasnji liberalnodemokratski svet daleko tolerantniji od, recimo, +vrope osamnaestog veka, dakle, da bi u tom slucaju trebalo sve manju paznju da poklanjamo toleranciji. &ta se onda dogodilo - trebalo bi upitati - s nasim pogledom na svet, ako se sve

vise umesto sve manje, angazujemo u prilog necemu sto smo vec uspeli da postignemo, -oze se pojaviti sumnja da ovde imamo posla s mehanizmom samostvaranja sve vece potraznje tolerancije$ sto svet postaje tolerantniji, to veci broj ponasanja moze biti smatran nedopustivom formom diskriminacije, pritiska ili dominacije.
Negativna tolerancija *ektira klasicnih dela o toleranciji - Bejla, *oka i oltera !Badzle, *ock, oltaire# - obara iluzorno misljenje o ociglednosti ovoga pojma. Pre svega, odmah nailazimo na glavni problem$ u kojoj meri je tolerancija sa- mobitna kategorija i nezavisna od drugih pojmova, a u kojoj se moze sve- sti na njih. .ao ilustracija neka posluzi olterov )raktat o toleranciji, nastao - podsetimo kao reakcija na nepravednu osudu na smrt francuskog protestanta /ana .ala, optuzenog za ubistvo svoga sina katolika. Pitanje koje se smesta namece odnosi se na opravdanost upotrebe pojma tolerancija u takvom kontekstu. /ar nije dovoljno, da ne bismo dozvolili ponavljanje slicnih slucajeva, pozvati se na standarde kao sto su pravicnost, savesnost, postenje, vladavina zakona itd., "a li zakonski sistem funkcionise bolje ako dobrim zakonskim institucijama, dobrim sudijama dodamo nesto sto se zove tolerancija, "a li je /an .ala osudjen na smrt zato sto zakonski sistem u 0rancuskoj nije delovao na odgovarajuci nacin, a 0rancuzi nisu postovali elementarne zahteve zakonitosti, ili je pogubljen zato sto je francuskim katolicima nedostajalo tolerancije,

1edan od razloga koji objasnjavaju pojavu ovih i drugih sumnji je specificna interpretacija netolerancije, dakle suprotnog pojma' *ok i olter su je poistovecivali sa nasiljem i to posebno brutalnim, bar u *okovoj definiciji$ 2proganjati, zlostavljati, unistavati i ubijati druge ljude pod plastom religije2. )o se jos jasnije vidi kod oltera, na primer, u fragmentu o irskim katolicima 2koji prinose na zrtvu svoju protestantsku bracu, spaljuju ih na lomaci, vesaju majke i vezuju im za vratove njihove cerke da zajedno umiru, rasecaju utrobe bremenitih zena zato da bi izvukli iz njih jos neformirana tela dece i dali svinjama ili psima da ih zderu, zabadaju nozeve u ruke zatvorenika i primoravaju ih da ih stavljaju na grudi oceva, majki, zena, dece, da bi ih ucinili krivcima za oceubistvo, majkoubistvo, decoubistvo, i time unistili ne samo njihova tela, vec i duse2. Poistovecivanje netolerancije s nasiljem, progonstvima i svireposcu moralo je da stvori uverenje da je sve sto je umanjivalo rizik od nasilja, proganjanja i svireposti, dobijalo odliku tolerancije. 3tuda je, na primer, bilo prirodno sto je *ok, pozivajuci u svom Pismu o toleranciji na sirenje ove vrednosti, pozivao istovremeno na 2plemenitost2, 2veru koja deluje preko ljubavi2, 2blagost2,

2dobru volju2. 4orenavedenim vrlinama i formama ponasanja mogu se, naravno, dodati druge, koje vode slicnim rezultatima, to jest olaksavanju i ublazavanju medjuljudskih kontakata$ dobro vaspitanje, osecanje pravicnosti, takt, znanje, postenje, postovanje cestitih ljudi, otvorenost duha, inteligencija, itd. /apazeno je takodje da tolerancija ostaje u tesnoj vezi sa izvesnim ljudskim instinktima, pre svega nagonom za samoodrzanjem i egoizmom$ ovaj prvi ispoljavao se u potrebi za davanjem prednosti miru a ne ratu, u kome bi svako mogao da postane zrtva' egoisticki instinkt, a tacnije receno, osecanje sopstvenog interesa, ispoljio se u vezi koja je postojala izmedju tolerancije i trgovine, vezi koju su dosta brzo zapazili posmatraci drustvenog zivota. (li nisu samo vrline i prirodne dispozicije neutralisale netoleranciju i pogodovale stvaranju tolerancije. 5eke ljudske mane takodje su imale ucesca u tome, recimo hipokrizija, jedna od tih, nesumnjivo neprijatnih i opsteosudjivanih odlika karaktera, koja je ipak u izvesnim situacijama cinila, i dalje cini, zajednicki zivot laksim. U olterovom traktatu nalazimo simptomaticnu za to ilustraciju u anegdoti o dominikancu i jezuiti, koji su se tako silno svadjali da su se pocupali za kosu. -andarin, obavesten o ovoj javnoj sablazni, poslao je obojicu u zatvor. 5eki podmandarin rekao je sudiji$ 2+kselencijo, koliko zelite da ih drzite u zatvoru, "ok se ne pomire - odgovorio je sudija. 36 - rekao je podmandarin - onda ce sedeti do kraja zivota. Pa, mozda - pale su sudijine reci - dotle dok ne oproste jedan drugome. 5a to ce onaj drugi$ 5ece oprostiti nikada, ja ih poznajem. 3nda - sudija - mozda dotle dok ne stvore privid da su jedan drugome oprostili.2 /acudjujuce je sirok domen koji su klasici priznali pojmu tolerancija. "a li onda - treba ponoviti pitanje - postoji nesto specificno u pojmu i pojavi tolerancije, sto ga odvaja od drugih, evidentno srodnih, a izrazitijih i vise intuitivnih pojmova i pojava, kao sto su dobrota ili altruizam, &ta ce ostati od tolerancije ako je lisimo takta i pravicnosti, saosecanja i blagosti, velikodusnosti i dobrog vaspitanja, znanja i interesovanja za svet, egoizma i nagona za samoodrzanjem, hipokrizije, kao i drugih mana, koje postaju javne vrline. -oramo li da se pozivamo na toleranciju ako raspolazemo vecinom gorepomenutih odlika, a takodje, sta dobijamo kada to cinimo, erovatan odgovor na neka od ovih pitanja glasio bi$ tolerancija - bez obzira na njen tacan smisao - nastaje iz svih navedenih vrlina, mana, instinkata, navika i obicaja' medjutim, bez njih, bilo u opoziciji prema njima, bilo u apstrahovanoj formi, kao nesto nezavisno, prazna je i bez znacaja. ( posto je tako, onda, ne samo da nema niceg neumesnog u njenom stalnom vezivanju za druge oblike moralnog ponasanja, vec cista tolerancija, lisena svih srodnih znacenja, mora biti smatrana sumnjivom, a odvojena od njih - stetnom. &irenje tolerancije bez

ljubavi, pravicnosti, osecanja zakonitosti, osecanja vlastitog interesa, milosrdja, hipokrizije itd. isto je sto i negovanje hrabrosti bez odgovarajuceg formiranja karaktera i duha - u najboljem slucaju, to predstavlja neku vrstu eticke spekulacije izvan bilo kakvog iskustva, a u najgorem - aktivnost koja ce ugrozavati vazna i siroko prihvacena pravila drustvenog zivota. "akle, moze se dogoditi, i u tome nece biti nikakvog paradoksa, da takva cista tolerancija drezultate koji ne odgovaraju potpuno svom prvobitnom znacenju. Prihvatanje ovog nacela uopste ne mora da se pokaze kao korisno. 1er, tolerantan covek zavisno od toga kakvu toleranciju priznaje - bice ili neko ko uspeva da zivi u miru sa drugim ljudima koji imaju drugacije filozofije, religije ili obicaje, ili neko ko ispoljava antagonizam prema drugima, pozivajuci se na postovanje nekakvog apstraktnog nacela, nevezanog ni sa kakvim iskustvom, nacela koje ce, kako on arbitrarno tvrdi, doneti svima mir i harmoniju. U prvom slucaju tolerancija je vestina koja pripada pojedincima, a u drugom je nacelo kome treba podrediti kolektivni zivot i njegove institucije. Razlike izmedju njih dobro ilustruje sam olter. 0akticki, bilo je dva oltera$ prvi je autor )raktata o toleranciji, dobar hriscanin !ili onaj koji se samo pravi da je takav#, koji brani toleranciju kao jednu od mnogih moralnih komponenti zivota' drugi olter je onaj koji je pristalica nacela ecrasez l7infame !dole sa praznoverjem#, vizionar Prosvecenosti, koji je zeleo da vidi opstu toleranciju na rusevinama hriscanstva, a jednim od svojih glavnih zivotnih zadataka smatrao diskreditovanje ove religije. olter je u svojim borbama protiv l7infame !praznoverja# napravio upravo onu gresku cijem je sprecavanju trebalo da sluzi ideja tolerancije. Pao je kao zrtva intelektualne nadmenosti$ obuzet koncepcijom filozofskog humanizma, nastojao je da se bori protiv zla i lazi, koji su po njegovom misljenju i dalje ispunjavali ljudske umove i srca, za sta je odgovornost trebalo da padne pre svega na inertnost tradicije i predrasuda. *ok je bio oprezniji. 5jegova odbrana tolerancije poticala je iz uverenja o potrebi pokornosti prema istini. Uopstavajuci ovo uverenje, moze se reci da, ako postoji neka specificnost u ideji tolerancije, nesto sto se ne moze svesti na pojmove s kojima je ona cvrsto vezana, ona lezi u prihvatanju ljudske nesavrsenosti - svoje i tudje - narocito kad u igru ulazi sukob prakse s konacnim standardima, medju kojima je najznacajnija istina. *ok je formulisao svoj argument polemisuci s nacelom da vladar ima pravo da kaznjava laznu i obavezu da brani pravu religiju. )olerancija nam je potrebna tvrdio je - ako o onome sto je istinito nemamo znanja ili sigurnosti, ili ako je priroda spora takva da iskljucuje dolazak do pozitivnih usaglasavanja. 3vaj poslednji slucaj tice se, naravno, verskih konflikata koji, kako je *ok isticao,

imaju za predmet pre svega veru i zato se ne mogu resiti pomocu racionalnog argumenta. "akle, cilj tole- rancije nije bilo favorizovanje neke od strana u konfliktu vec skreta- nje paznje svim angazovanim stranama na opasnost koju nosi arogantno i brzo menjanje pravih ili prividno pravih sudova, normi ili ideala u po- liticke instrumente. 3vakva koncepcija tolerancije bila je neobicno skromna i nije sadrzavala mnogo filozofije, sa izuzetkom mozda empirijske poruke da treba biti nepoverljiv prema apstraktnim i apriornim formulama ako se primenjuju kao kriterijumi u politickom zivotu. 3va vrsta tolerancije naziva se ponekad negativnom, jer se obicno ogranicava na negativne kvalifikacije. 5asuprot onome sto je mislio olter, prorok Prosvecenosti !za razliku od oltera, autora )raktata#, ona ne ukazuje na istinu, ne protezira je, niti pak intelektualno pomaze da se do nje dodje. )olerancija u prethodnom znacenju ne pretpostavlja neku narocitu i jasnu metafiziku ili etiku ili, sto je vazno, politicku filozofiju' ona je mogla da bude podjednako prihvatljiva za puritance, deiste, katolike, skeptike ili empiriste. *ok i olter !u )raktatu# isticali su, naravno, da u praksi postoji veza izmedju tolerancije i istine, ali nisu tvrdili niti sugerisali da je istina u svojoj biti represivna kategorija. /ato nisu postulirali njeno izbegavanje ili odlaganje. 5isu dozvoljavali da u jednom istom pitanju postoji nekoliko ravnopravnih istina, od kojih nijedna ne zasluzuje prevagu. *ok je verovao da je njegova religija istinska. olter nije video nista pokudno u cinjenici da su neke vere igrale dominantnu ulogu u izvesnim drustvima, a njihovi vernici dobijali najvaznije politicke polozaje. "akle, smatrao je prirodnim sto su izvesni polozaji nedostupni nekim ljudima zato sto oni pripadaju manjinskoj religiji. & tacke gledista danasnjih normi, ovaj pogled ne zvuci narocito liberalno, ali i pored toga on ne protivreci opstoj ideji tolerancije. Pa ipak, hijerarhija i netolerancija su dve razlicite stvari. 8ilj negativne tolerancije nije zamenjivanje jednakosti, pravde ili drugih moralnih i politickih vrednosti, vec delovanje u njihovu korist. )oleranciji se ne smeju pripisivati nikakve pozitivne pretenzije' zato ne treba - pozivajuci se na nju - zahtevati da izvesna kategorija ljudi dobije neke politicke polozaje ili da svi ljudi imaju pravo na zauzimanje svih polozaja. (ko su takvi zahtevi opravdani, onda je to iz drugih razloga, a ne zbog tolerancije.
Pozitivna tolerancija 3d samoga pocetka bilo je ipak jasno da se kod predstavnika tolerancije mora izazvati zelja za preskakanjem uske granice negativne koncepcije. azno je bilo da tolerancija bude angazovanija u borbi za bolji svet, pristrasnija u simpatijama i antipatijama, drugim recima, pozitivnija.

3dlucan korak u pravcu pozitivne interpretacije bilo bi, dakle, priznanje da je cilj tolerancije neutralisanje izvesnih tacki gledista i podrzavanje drugih' suprotstavljanje filozofijama, verama, drustvenim normama koje su monolitne, autoritarne, dominantne, represivne, i podrzavanje onih koje nemaju ove neprijatne odlike. "akle, tolerancija ne bi vise bila slepa, neangazovana, ravnodusna prema konacnom rezultatu spora strankoje se medjusobno razlikuju' naprotiv, ona bi postala vazan faktor u sporu koji jaca jednu stranu, a ne daje podrsku drugoj. 3vaj odlucan korak - koji su delimicno najavljivale olterove antihriscanske i anticrkvene dijatribe - napravio je "zon &tjuart -il !1ohn &tuart -ill#. Pozitivna tolerancija usmerena je na mirenje necega sto je, izgleda, tesko pomiriti$ pokoran stav, koji je, kako bi se moglo suditi, organski povezan s tolerancijom, ona povezuje s otvorenom i diskriminacionom pristrasnoscu, koju namece pozitivno angazovanje u borbi za bolji svet. Resenje ove dileme nije uopste tesko, kako je pokazao -il u svom eseju 3 slobodi. 5jegovo rezonovanje je sledece. Istorija je stalna borba izmedju snaga vlasti i snaga slobode' time je jasno da ce onaj ko ceni toleranciju stupiti u savez sa snagom slobode protiv njenog oponenta, znaci, snage vlasti. 5a taj nacin pristrasnost postaje bitna odlika citave koncepcije. Posto su snage koje neko podrzava i snage kojima se neko suprotstavlja stalno prisutne, covek stalno mora da vrsi izbor. /bog toga tolerancija ne moze da se zasniva na uzdrzavanju od cinjenja necega, vec predstavlja delovanje na neki konkretan nacin$ ona je izbor i angazovanje u korist pitanja slobode. Pasivnost, dakle, uzdrzavanje od takvog vrsenja izbora i neizjasnjavanje za slobodu nosi sa sobom rizik da covek postane nehoticni pristalica netolerantne strane. 3pasnost pasivne netolerancije osecala se u -ilovoj koncepciji utoliko jace sto je on medju opasnostima od strane snaga vlasti video nesto sto se razlikuje od *okovog 2proganjanja, zlostavljanja, unistavanja, ubijanja drugih ljudi pod maskom religije2. .ao sto je poznato, politicko nasilje nije predstavljalo predmet njegovih razmatranja. U novim, demo- kratskijim vremenima, posle obaranja apsolutnih monarhija, netoleranci- ja nije vidjena u politickom despotizmu vec u duhovnom zarobljavanju dominantnim misljenjima i sentimentima, idejama, principima ponasanja i obicaja vecine' aktivni element tolerancije postajao je, dakle, pitanje od kljucnog znacaja. 8ovek vise nije mogao biti tolerantan pristajuci na postojece stanje stvari, zadovoljavajuci se svescu da sam nije primenjivao nasilje i nametao drugima svoje tacke gledista. Predstavnici tolerancije - zakljucuje dalje -il - najbolje bi sluzili svojoj stvari kad ne bi podrzavali ni manjinsku ni vecinsku grupu, vec pojedince ponaosob,

a narocito one koji narusavaju pravila koja vaze u drustvu. )o je trebalo da se odnosi uglavnom na savremenost koja, kako tvrdi -il, navodi ljude na utapanje u nesvestan konformizam' otuda je postalo neophodno podsticanje i podrzavanje ekscentricnosti, bez obzira na to da li je jedna ili druga njena forma imala direktan pozitivan uticaj na drustveni zivot. Posledice ovoga stanovista bile su ozbiljne. )o je znacilo da pobornik tolerancije treba da prevazidje aktuelno stanje stvari, zajedno s njegovim duboko ukorenjenim i stabilnim podelama, partijama, interesima i misljenjima. 5jima podrska tolerancije nije bila potrebna, jer su posedovali izvestan obim vlasti ili moci koji im je omogucavao da brane svoje pozicije. Pobornik tolerancije morao bi da trazi simptome odstupanja koje jos nije potpuno nastupilo i koje nema ni moci, ni vlastitog predstavnistva. 3n je duzan da podrzi one koje su postojece pravne, politicke, moralne, obicajne i drustvene norme siste- matski gurale na marginu, poricuci im bilo kakvu vrednost. 5a ovom mestu treba iskljuciti eventualni nesporazum. /acudjujuce je da je -il, mimo svoje vatrene retorike i posvecivanja pitanju ekscentricnosti, bio u velikoj meri tradicionalista u domenu vezmedju tolerancijom i istinom i nije odstupao u svojim sudovima od onoga sto su tvrdili *ok ili olter. 5ije podrivao pojam istine i tesko bi se mogao optuziti za manipulisanje njegovim smislom. )akodje, nije bio relativista, u tom smislu da je verovao u postojanje mnogih ravnopravnih i nezamenljivih istina koje bi trebalo da ostanu u medjusobno neantagonistickom odnosu. 5aprotiv, smatrao je da je, sto je vise sporova oko istinitosti misljenja, to veca sansa da svaki od ucesnika uvidi vlastitu jednostranost i razvije sposobnost autokriticnosti. +kscentricnost, dakle, nije morala da u svakom slucaju unosi nove sadrzine' njena uloga bila je vise psiholoska i zasnivala se na usmerenosti ka stalnoj budnosti za eventualne greske ili mane vlastitog pogleda na svet. &luzeci se ispravnim poredjenjem jednoga od kriticara, moze se reci da je -il interpretirao drustvo kao permanentan debatni klub. Pozitivna tolerancija nije pak nista drugo do efikasno sredstvo za podsticanje autenticne debate, ciji je rezultat trebalo da bude formulisanje sve istinitijih i drustveno sve korisnijih zakljucaka.
Netolerancija i lazna svest 3 -ilu je kasnije napisano da je napravio dve greske$ nije dovoljno ocenio moc vlasti i precenio je moc slobode. Ispostavilo se da je ova prva jaca, a druga slabija nego sto je mislio. -ilov optimizam - podsetimo - poticao je iz njegovog racionalizma$ ljudi su po njemu razumna bica, a kad ih razum izneveri, u pomoc treba da im dodje njihova aktivna i pozitivna tolerancija koja primorava na kriticko i samokriticko misljenje. I upravo je ova premisa bila podrivena kasnijom mislju. 5ema nikakve garancije da bi ekscentricnost -

tvrdilo se - mogla u okviru -ilove koncepcije da zastiti razumnost ljudskih jedinki od destrukcije. 3vako predstavljena tolerancija je dakle nemoguca, a pri postojecim premisama i nedostizna. -oc vlasti kontrolise sistem cesto bez naseg znanja' ona kontrolise i nase pokusaje krsenja vazecih pravila, nivelisuci na taj nacin inspirativni uticaj ekscentricnosti. Bez obzira na to, da li smo svesni toga ili ne, svi predstavljamo deo velikog represivnog sistema koji zarobljava duse, a samim tim smo delimicno zrtve netolerancije, a delimicno njeni egzekutori. -ilov strah da se, pristajuci pasivno na postojece uslove i poglede, nesvesno prikljucujemo neprijateljima tole- rancije, na taj nacin mnogo je pojacan i ucinjen verodostojnim, a samim tim postao je jos vise zastrasujuci, jer ga je pratilo odbacivanje ekscentricnosti, u kojoj je -il video resenje problema. 0ilozofsku meru koja je omogucila takvu promenu vidjenja stvarnosti, zahvaljujemo pojmu koji su stvorili -arks i +ngels i nazvali ga 2lazna svest2 ili 2ideologija2. -oc vlasti - kako su smatrali osnivaci marksizma - ne samo da je podredila sebi privredne i politicke strukture, vec nji- hova kontrola doseze oblast drustvene svesti koja sadrzi objektivne norme, standarde i ideale. U sustini, ipak, njihova objektivnost je prividna, jer sve njih su proizvele ove privredne i politicke strukture zato da bi ucvrstile njihovu dominaciju. 3vu interpretaciju drustvenih i kulturnih procesa preuzele su brojne struje savremene misli koje su ostale pod uticajem marksizma. Predstavnicima ovih marksistickih i kriptomarksistickih orijentacija poslo je za rukom da prosire stav duboke podozrivosti prema liberalno-demokratskom sistemu, pripisujuci njegovoj stabilnosti skoro dijabolicne odlike. 3no sto je za vecinu izgledalo kao nenarusiv dokaz radikalnog smanjivanja represivnosti i ucvrscivanja stava negativne tolerancije, sada se moglo obrnuto interpretirati. Iz perspektive frankfurtske skole, takva stabilnost je dokazivala organsku netolerantnost sistema. 3d -aksa 9orkhajmera !-alj 9orkheimer# i 9erberta -arkuzea !-arcuse#, a delimicno cak 9abermasa, filozofi nisu mogli da se odupru uznemirujucem osecanju da je sistemska kritika spolja nemoguca, i da svi - a da toga nismo ni svesni - bivamo zarobljavani i zarobljavamo. I, mada bi se malo ko danas poistovetio sa izjavom /an-Pol &artra !iz njegovog apologetskog predgovora za Prokleti narod zemlje 0ranca 0anona# da 2posto je sve, od citavog politickog sistema do vasih misli lisenih nasilja, uslovljeno hiljadugodisnjom represijom, vasa pasivnost stavlja vas u isti red s dzelatima2, mnogi bi se ipak slozili da takozvani normalan zivot i licno izbegavanje nasilja ne predstavljaju dovoljan dokaz da je covek oslobodjen optuzbe za netoleranciju.

Posledice ovakvog stava su znacajne. 3no, sto je u svetlu nekadasnje koncepcije predstavljalo izvor, prirodnu sredinu i garanciju tolerancije - znaci, drustvena i individualna praksa saradnje, zasnovana na vrlinama, manama, instinktima, navikama i obicajima - sada se pojavilo kao tvrdjava netolerancije. )amo je upravo -il video najperfidniju ugrozenost slobode' tamo su i marksisti nalazili prakticni izraz lazne svesti, to jest skrivene mehanizme manipulisanja svescu radi ocuvanja status-a njuo i skrivanja njegovog represivnog karaktera. &avez ove dve koncepcije - libe- ralne koncepcije stalne borbe izmedju slobode i vlasti i socijalisticke koncepcije lazne svesti - bio je usmeren protiv istog neprijatelja. *ibe- ralna dogma podrzavala je uverenje da ta ista borba izmedju dve sile i dalje traje i da su sadasnji predstavnici netolerancije legalni potomci pocinilaca svih tih uzasnih svireposti, protiv kojih su *ok i olter podigli parolu tolerancije' dakle, nije bilo razlike medju brutalnim vlasnicima plantaza, koji progone robove, i muzevima koji progone zene, heteroseksualaca koji progone homoseksualce itd. &ocijalisticka dogma, medjutim, trebalo je da podrzi uverenje - u slucaju da priznamo liberalnu dogmu za malo histericnu i suprotnu zdravom razumu - da je jedini razlog nasih sumnji to sto smo prevareni laznom svescu, kao i da ideje i prakse koje konstituisu politicki zivot nisu samo represivne vec su i manipulativne, sto znaci da skrivaju vlastitu represivnost' isto kao sto vlasnici plantaza koji zive u kolonijalnoj kulturi nisu bili svesni svoje svireposti, tako ni mi - koji zivimo u muskoj i heteroseksualnoj kulturi - nismo svesni svoje. U savremenoj politickoj filozofiji !mada, na srecu, ne u savremenom zivotu# pozitivna filozofija je u stvari istisla svoj negativni korelat. &veprisutni strah od diskriminacije i podozrenje prema zatecenim obicajnim praksama i normama oba elementa poticu iz liberalnog i socijalistickog nasledja - stvaraju duhovnu klimu u kojoj se skoro sav napor filozofa koncentrise na stvaranje takvih moralnih i institucionalnih okvira koji bi neutralisali svaki potencijalni izvor netolerancije. Posto stare mere bezbednosti nisu vise dostojne poverenja !naprotiv, ispostavilo se da predstavljaju avangardu netolerancije#, treba stvoriti sistem - ne prakticnu vestinu koja omogucuje ljudima saradnju, i pored razlika u pogledima na svet, nezavisno od bilo kakve filozofije, religije ili pogleda na zivot, vec upravo sistem tvrdnji, pravila i nacela koja, posto su maksimalno nediskriminantna i maksimalno otporna na sumnjicavost, najbolje sluze ideji tolerancije.
Protiv represivne tolerancije Ilustracija ovakvog nacina misljenja neka bude pogled koji je pre tri decenije formulisao 9erbert -arkuze u svom eseju o 2represivnoj toleranciji2.: 5ajkrace receno, ovaj pogled svodi se na radikalizovanje -ilovog projekta$

treba pojacati kritiku svih spoljasnjih neprijatelja sistema a istovremeno, uprkos mistifikaciji, izvrsenoj laznom svescu, ustaliti kriterijume racionalnosti. "efinicija 2represivna tolerancija2 odnosi se, uz izvesna uproscavanja, na ono sto je prethodno nazvano 2negativnom tolerancijom2, a sto -arkuze, saglasno koncepciji lazne svesti, smatra perfidnim instrumentom za jacanje kontrole nad drustvom putem vlasti. .ao rezultat dugotrajnog ideoloskog delovanja, ljudski umovi postaju toliko indoktrinirani da preporod autenticne nepristrasnosti i racionalnosti !i tako sasvim neverovatan# nista ne bi promenio u njihovoj situaciji. "a bi se ljudski umovi oslobodili lazne svesti, treba taj proces 2obrnuti2, sto znaci da ljudi treba da 2dobijaju informacije o suprotnoj pristrasnosti2. &ta tacno znaci 2suprotna pristrasnost2, -arkuze otvoreno objasnjava$ 23slobadjajuca tolerancija oznacava netoleranciju prema desnicarskim pokretima, a toleranciju prema levicarskim pokretima$ !...# ona obuhvata oblast delovanja, kao i diskusije i propagande, cina kao i reci.2 *ikvidacija lazne svesti zahtevala bi 2zaustavljanje reci i slik-, kojima se ova svest hrani. 5aravno, bila bi to cenzura, cak pre-cenzura, ali otvoreno usmerena protiv manje ili vise skrivene cenzure2 u medijima. 3va teorija tolerancije, o kojoj se nekada naveliko diskutovalo, a danas je zaboravljena, opterecena je takvim slabostima da je nije vredno ni analizirati. "ovoljno je zabeleziti da ona cini sve one grehe koje je mogla da cini koncepcija koja je predstavljala spoj dva radikalizma - socijalistickog i liberalnog. .oristi koje je davala negativna tolerancija, ma koliko bile skromne, likvidirane su. -arkuze, u svojoj koncepciji, ne samo da nije branio toleranciju, vec je dao obrazlozenje popularne revolucionarne prakse$ svi radikalni pokreti, usmereni protiv sistema zele da imaju slobodu u primeni krajnjih mera 2u delu i reci2. )o, naravno, iskljucuje toleranciju u prvobitnom smislu. Pa ipak, zabelezimo da -arkuze, ne samo da nije odbacio kategoriju istine, vec joj je, naprotiv, dao glavno mesto, smatrajuci da ona predstavlja 2telos tolerancije2. 23brtanje2 procesa, kao i 2suprotna pristrasnost2 bili su po njemu moguci upravo zato sto je smatrao da je moguce odrediti kriterijume, 2racionalne i zasnovane na empiriji2, po kojima treba odvajati toleranciju od netolerancije. 3stajanje pri pojmu objektivne istine predstavlja nit koja spaja -ila i -arkuzea, dva filozofa na neki nacin veoma razlicita' prvi, smatran naivnim i staromodnim sa svojom verom u zdrav razum i napredak, drugi koji se ponosi zreloscu i pronicljivoscu, koje je stekao u marksistickoj skoli demistifikacija. (li izgleda da je analogija medju njima dublja. -il je opteretio ekscentrike obavezom suprotstavljanja sistemu, a takodje, s obzirom na buduce stanje ravnoteze koja ce se stvoriti njihovim aktivnostima, oprostio im je eventualnu zamerku zbog neodgovornosti' kod frankfurtskog filozofa,

ekscentrici su se pretvorili u revolucionare koji su dobili slicne zadatke i slican oprostaj. Ispostavlja se, dakle, da se -arkuzeu, kao i -ilu, moze staviti zamerka zbog staromodnosti u pogledu njegove vere u objektivne i razumu dostupne kriterijume. &igurno bi takvu zamerku mogli da formulisu kasniji pobornici pitanja tolerancije, pri cemu bi se, sto je znacajno, oni jezili od -arkuzea ne zbog proklamovanja bezocne pristrasnosti, vec za to sto je odrzao jednu od najvaznijih filozofskih kategorija.
Protiv istine "rugaciji pogled predlazu u poslednje vreme autori, koje smo navikli da ubrajamo u postmodernisticku orijentaciju. Pored mnogih razlika koje ih dele, izgleda da oni gaje zajednicko uverenje da treba likvidirati in- telektualnu osnovu netolerancije' stavise, oni smatraju da je taj cilj moguce postici, pa cak da je taj likvidacioni proces vec poceo. 5ije dovoljna pokornost prema istini, koju su proklamovale pristalice negativne tolerancije' izvor represivnosti je tvrde postmodernisti - sama istina, bez obzira na stepen arogancije ili pokornosti onih koji se na nju pozivaju. 1er, svako priznavanje da je nesto istinito, bilo u filozofiji, ili u moralu, ili u obicajima, iskljucuje ono sto je drugacije i stavlja neke ljude izvan prostora onoga sto je normalno i sto zasluzuje postovanje. 5a primer, isticuci heteroseksualnost kao normu, covek se moze izloziti zamerci da u homoseksualizmu vidi nesto objektivno neprikladno, sto, opet, moze da sugerise da se vrsi napad na dostojanstvo homoseksualaca, a posredno, da se sankcionise njihova diskriminacija. 3d istine do progonstava postoji, dakle, jednostavan logicki prelaz. "a bi se sacuvala tolerancija, treba napustiti tradicionalne kriterijume ocene, a u ambicioznijim planovima - tradicionalnu metafiziku i epistemologiju, iz kojih je kategorija istine crpla svoju snagu. )reba jednom zauvek odstraniti osecanje filozofske sigurnosti, koje je omogucavalo jednima da prezrivo gledaju druge, a dolazilo je iz pretpostavke da stvarnost ima nekakvu sustinu ili objektivnu osnovu, koju mudraci otkrivaju pomocu svojih spoznajnih moci i namecu ih ignorantima. .ad ova pretpostavka izgubi moc, netolerancija ce biti lisena svoje zaoke.

Istina - pisao je -isel 0uko - to je 2sistem vlasti2 !regime#. 2Pod pojmom istine - tvrdio je - ne podrazumevam zbir istina, koje treba otkriti i priznati, vec pre zbir pravila, po kojima se razlikuje istina od lazi i istini daju odredjene odlike vlasti.2; /a nekadasnje sledbenike teorije istine kao vlasti, -arksa, *enjina i njihove ucenike, vlast je povezivana sa necim konkretnim - burzoazijom, kapitalistima, industrijsko-vojnim kompleksom' za sledeca pokolenja filozofa sumnji, za poststrukturaliste, postmoderniste, dekonstruktiviste' neprijatelj koji se pomocu istine nalazi na vlasti, neuhvatljiviji je' obicno imamo posla s

njegovim posledicama - nacinom misljenja, zbirom pojmova, filozofijom. last na taj nacin postaje manje vidljiva nego diktatura obicaja i misljenja, koje su se bojali devetnaestovekovni liberali, ali stetnija za ljudski um. /a "eridu !"errida# ce to biti 2falologocentrizam2, znaci dominacija muskog racionalizma nad ljudskom svescu. Posle pada autoritarizma i u novoj demokratskoj stvarnosti, gde - kako su vec zapazili anticki filozofi - glavno orudje postaje rec, borba za toleranciju po prirodi stvari postaje borba za rec, a njen teren su filozofija, jezik, prosveta, misljenje. Postmodernisticki program oslobadjanja fakticki se svodi na obaranje filozofije u onoj formi u kojoj je ona postojala dvadeset pet vekova. /ajedno s pojmom istine gube filozofsku merodavnost drugi osnovni pojmovi i diferencijacije, koji takodje mogu da budu, bar potencijalno, izvor represije$ sustina, priroda, dihotomija subjekta i objekta, razum, dobro, zlo. 0ilozofija, do tog vremena shvatana kao 2jaka misao2 trebalo bi da bude zamenjena necim manje rigoroznim, manje autoritarnim i diskriminacionim, odnosno 2slabom mislju2 !il pensiero debole#<. &ta ce onda ona biti, 5eki autori prizivaju anticki spor izmedju retorike, ciji su predstavnici bili sofisti, i filozofije, koju su branili &okrat, Platon i (ristotel, tvrdeci da sada imamo posla sa sumrakom jake filozofije, neljudski objektivne i hijerarhijske, i trijumfom slabe retorike. &ofisti, a ne njihovi veliki antagonisti, duhovni su patroni novog vremena, u kome kriterijumi drustvene koegzistencije - promenljivi, elasticni, adaptibilni pocinju da igraju vecu ulogu od objektivnih kriterijuma istine i dobra. Ricard Rorti !Richard Rortdz#, jedan od najuticajnijih savremenih filozofa, izrazio je to u formuli, koja bi sigurno bila bliska sofistima$ demokratija ima prednost u odnosu na filozofiju.= 3no, sto su filozofi nekada predstavljali kao nekoristoljubivo trazenje istine, sada je zamenjeno drustvenom praljis, dijalogom i komunikacijom, dekonstrukcijom i hermeneutikom, igrom i spontanom ekspresijom, individualnom i kolektivnom terapijom. 3baranje filozofije moralo je voditi obaranju podele na centar i periferiju. U novom svetu bez centra nema vise periferije ili, predstavljajuci to drugacije$ postoje iskljucivo periferije ili iskljucivo centri. 5eki entuzijasti slabog misljenja, kao 4. B. -edison !4. B. -adison#, ne kolebaju se cak da govore o novoj eri u medjuljudskim odnosima$ 2Postmoderna politika, kao postmoderna filozofija, nece !...# sadrzavati sudar suprotnosti. -isljenje, za- snovano na suprotnostima, povezuje se s metafizickim hijerarhijama, a one su upravo podrivane novom postmodernistickom globalnom civilizacijom koja nastaje. 5ova era ima sansu da postane epoha u kojoj ce, umesto metafizicke i esencijalne istorodnosti, kao i novovekovne uniformnosti, vladati diferencijacija, partikularizam, pluralizam,

raznovrsnost. U oblasti, na primer, geopolitickog poretka, svedoci smo javljanja slozene, medjusobno povezane i decentralizovane mreze institucija, u kojima nema vise nikakvog odredjenog izvora ili centra.2> &tanovnici takvog sveta nisu vise muceni metafizickim uzasom ili utvarom nistavila' naprotiv, osecanje 2lakoce postojanja2 izaziva u njima ono sto je Rorti nazvao 2bezbriznim estetizmom2!the air of light-minded aestheticism#, stav koji mu je izgledao neobicno pozeljan i dostojan podrske$ 2Pogodovanje bezbriznosti u odnosu na tradicionalna filozofska pitanja sluzi istom cilju kojem i pogodovanje bezbriznosti u odnosu na tradicionalna teoloska pitanja. 3vakva filozofska povrsnost i bezbriznost - slicno kao i razvoj velikih trzisnih ekonomija, porast obrazovanja, sirenje raznih vrsta umetnosti, a takodje bezbrizni pluralizam savremene kulture - pomazu procesu ukidanja carolije sveta. Pomazu stanovnicima ovoga sveta da postanu pragmaticniji, tolerantniji, liberalniji, osetlji- viji na lepote instrumentalne racionalnosti.2? 5a popularnom nivou, takav pogled na svet, a takodje nadu vezanu za njega, dobro ilustruje postmodernisticka knjizevnost, koja je u mnogim slucajevima zasnovana na jednoj simptomaticnoj shemi$ junak !a zajedno s njim citalac# biva primoran okolnostima, kao i manipulacijom, na visekratnu promenu svoje interpretacije sveta i na podleganje mnogim heuristickim eksperimentima, zahvaljujuci kojima postaje svestan proizvoljnosti njegove prethodne filozofske samouverenosti. 1edan od poznatih postmodernistickih romano- pisaca dozvolio je sebi da otvoreno izrazi uverenje da bi, kad bi Izraelci i Palestinci prosli, kao njegov junak, kroz takve heuristicke vezbe koje otvaraju oci, na Bliskom istoku odavno vladao mir.
Protiv nedobronamerne zatvorenosti "ruga verzija pozitivne tolerancije sadrzana je u stavu definisanom kao 2dobronamerna otvorenost2. Posto je, kako je rekao 4ete, 2tolerancija uvreda2, ne smemo se ograniciti samo na negativnu toleranciju, koja bi mogla da bude shvacena kao ponizenje i protekcionizam. /ato bi toleranciju trebalo pre definisati onako kako je to ucinio R. -. 9er !R. -. 9are#, savremeni liberalni britanski filozof$ covek je tolerantan ako je 2spreman da postuje ideale drugih kao svoje sopstvene2@.

3ni koji propagiraju ovu vrstu tolerancije uopste ne tvrde - i nesporazum ove vrste treba odmah iskljuciti - da dobronamerna otvorenost treba da obavezuje samo u pocetnoj etapi kontakta s nepoznatim pojedincima, grupama ili pogledima. )ime je, dakle, iskljucena mogucnost da neko bude dobronamerno otvoren prema necemu sto jos ne poznaje, potom upoznaje i konstatuje da je antipaticno, pa odluci da to nece tretirati ni dobronamerno, ni otvoreno. "rugim

recima, tolerancija kao dobronamerna otvorenost treba da obavezuje u svakoj etapi kontakta s ljudima, njihovim pogledima i idealima. 5a koji je nacin ovaj stav moguc i kakve su granice postovanja drugih tacki gledista, 9er objasnjava na sledeci nacin$ 2Ideal jednog liberala je i to da u dobrom drustvu, pored svega ostalog, ideali i interesi svih budu podjednako tretirani. 3no je, .antovim jezikom, kraljevstvo ciljeva, u kome, bar potencijalno, svi imaju zakonodavnu vlast !...# *iberal moze cak smatrati da je raznovrsnost ideala sama po sebi dobra stvar !...# jer se svet sastoji od mnogo stvari. .ad je ideal liberala jedna od njih, on taj ideal ne izdaje ako tolerise teznju drugih ljudi ka vlastitim idealima, vec mu je veran, pod uslovom da, kad se teznja jednom idealu suprotstavlja teznji drugoga, bude izvrsena pravilna raspodela koristi i gubitaka. I upravo ova poslednja ograda zadrzava liberala da ne dopusti fanatiku da bez ikakvih ogranicenja tezi svome idealu' sopstveni ideal ipak ne zahteva od liberala da tolerise netoleranciju.2A U praksi je, naravno, tesko biti dobronamerno otvoren prema svim gledistima. (li, to ne diskvalifikuje sam stav, jer njegova sustina nije beskrajna dobronamernost prema beskrajnom broju pogleda, vec izvesna dispozicija, koja se ispoljava u kontaktima s novim pojavama, a koja je zasnovana na pomaganju raznovrsnosti u ljudskom zivotu. )o ipak vodi znacajnoj posledici$ dobronamerna otvorenost zahteva modifikovanje dosadasnjeg shvatanja fanatika. )o vise nece biti covek krajnje religiozne ili njuasi-religiozne pasije, s kojom ispoveda izvesne poglede. Posto se dobronamerno otvorena osoba definise kao neko ko priznaje raznovrsnost i zalaze se za nju, onda, po zakonu kontrasta, kao fanatika treba definisati osobu koja postupa i govori protiv raznovrsnosti kao nacela organizacije, koja ne mora nuzno da zastupa samo jedan kompleks pogledkoji zeli da nametne drugima, vec koja se principijelno suprotstavlja nacelu egalitar- ne raznovrsnosti i zahteva da se u drustveni zivot uvede neki oblik hi- jerarhije. (utenticni fanatici retko postoje u liberalnodemokratskim sistemima' u svakom slucaju, tolerantan covek !u gorenavedenom smislu# ne srece ih u pluralistickom svetu svakodnevno, niti svakodnevno vodi s njima borbe. Posto se i tolerancija i fanatizam u praksi ispoljavaju kao tendencije ili dispozicije - ova prva u korist blazih, ova druga u korist strozih kriterijuma selekcije ideala koji treba da budu prihvaceni u drustvu - sledi da svi kojima je draga vrednost raznovrsnosti moraju smatrati da se svako ko makar razmislja o podredjivanju mnostva ideala principu selekcije i hijerarhizacije nesumnjivo nalazi na drugoj strani barikade. (li, neobicno je lako biti optuzen za netoleranciju raz- novrsnosti - prakticno niko te zamerke nije oslobodjen' otuda, u svetlu dobronamerne otvorenosti, sumnja u fanatizam ima, izgleda, tendenciju da stalno raste, zajedno sa razvojem pluralistickog

poretka' sto svet postaje raznovrsniji, to je veca verovatnoca da ce svaku tvrdnju, cin, misao ili ideju neko smatrati izrazom tendencije ka iskljucivosti, protekcionizmu, diskriminaciji ili zarobljavanju. Pluralisticki liberal !ili libertinac#, fasciniran raznovrsnoscu, mimo deklaracija, vise puta ponavljanih za -ilom, da pluralisticki svet bolje sluzi istini od bilo kog drugog sistema, sigurno ne bi imao - i fakticki nema - teskoca sa prihvatanjem premisa -arksa, +ngelsa, 0ukoa i drugih, da je istina u sustini partijsko oruzje, da ona predstavlja element vlasti i da je zato razbijanje istine isto tako neophodno kao razbijanje vlasti. Ideja koju liberali primenjuju u borbi protiv koncentracije istine - mnoge verzije istine, analogno mnostvu centara vlasti - nesumnjivo je originalna, ali sluzi istom cilju kao i postmo- dernisticki napad na s-m pojam centra. "akle, sve redje nam je stalo do toga da olaksamo razmenu pogleda radi boljeg razumevanja stvarnosti, a sve cesce da se borimo protiv fanatizma, to znaci, da osujetimo nastanak bilo kakve dominantne strukture vlasti-istine, pri cemu je rec 2struktura2 shvacena tako siroko da obuhvata sve, od institucija do filozofskih sistema, obicaja, jezika, navika misljenja.
Protiv pozitivne tolerancije B. Prelazak od negativne na pozitivnu toleranciju - ponovimo jos jednom znacajan je, jer ide od prakse do teorije, dakle, od prakticne vestine do slozene teorijske konstrukcije. .ao sto se negativna tolerancija povezivala sa vrlinama, manama i navikama karaktera, tako se pozitivna tolerancija povezuje s raznim politickim idealima - jednakoscu, pravdom, raznovrsnoscu, slobodom, bratstvom itd. 5egativna tolerancija mogla je da bude primenjena na svaki politicki poredak i na svaku politicku filozofiju, sto je imalo za posledicu da su problemi politickog poretka i filozofije bili deljeni na dobre ili lose, bez obzira na pitanje tolerancije !mada je ona, jasna stvar, mogla da bude koriscena kao jedan od argumenata#. -edjutim, pozitivna tolerancija predstavlja u stvari kompleks fundamentalnih filozofskih tvrdnji ili, prosto, specificnu politicku filozofiju. (li ove sistemske veze pozitivne tolerancije sa drugim idejama mogu da izazovu ozbiljne sumnje. Pre svega, na osnovu ovako shvacene kategorije tolerancije mogu se izvuci dalekosezni zakljucci o jednakosti, pravdi itd. "rugim recima, pomocu ove kategorije moguce je fakticki dovesti do brisanja granice izmedju tolerancije i ovih ideala, zbog cega cemo se od njih sve vise udaljavati, dok ce pouke koje poticu od njih biti ignorisane. &a necim slicnim imamo posla u slucaju postmodernizma i liberalizma. )olerancija u oba slucaja nalaze, na primer, sirenje granica jednakosti mnogo dalje nego sto bi to proizilazilo iz razmisljanja o ovom pojmu, a takodje i nacelno modifikovanje pojma pravde, pri cemu su sve ove kategorije medjusobno tako snazno

povezane da bi svaki pokusaj narusavanja preterane jednakosti ili vracanja prvobitnog smisla pravde morao smesta da izazove, i fakticki izaziva, zamerku netolerancije, kojoj se tesko odupreti. &vaki nacelan argument usmeren protiv koncepcije politickog poretka biva u postmodernizmu ili u liberalizmu samim tim diskreditovan kao obrazlozenje za neku formu represije. Prevara koja se u tome nalazi je dublja. (ko zaboravimo podelu na negativnu i pozitivnu toleranciju, lako cemo podleci pogresnom misljenju da nam i jedna i druga postavljaju iste, ne suvise preterane zahteve. U negativnoj koncepciji je zaista tako bilo, jer je ona navodila na ustupke koji nisu izgledali teski, a odnosili su se na spoljasnje forme ponasanja$ trebalo je biti dobro vaspitan, razumeti druge, umeti s njima zajedno ziveti. .oristeci tradiciju upotrebe kategorije tolerancije, branioci pozitivne koncepcije izgleda da sugerisu da je njima takodje stalo do malih ustupaka dok, medjutim, postavljaju maksimalisticke zahteve. Pa ipak, nije mala stvar da treba da odustanemo kako nalaze postmodernizam - od osnovnih filozofskih kategorija, a vecno uverenje o sustinskom smislu sveta da bacimo na smetiliste istorije. 5ije takodje mala stvar sto nam se brani - kao sto to cini libertinizam - da uspostavljamo hijerarhiju razlicitih ideala i sto nam se nalaze da ih - u slucaju konflikta - raspodeljujemo po principu jednakosti. Prevara !ili, blaze receno, haoticnost# sastoji se u tome sto prista- lice pozitivne tolerancije izrazavaju glavne filozofske sudove, neobic- no smele i kontroverzne, ostavljajuci istovremeno utisak da to ne cine. Postmodernisticka filozofija, na primer, brise razliku izmedju - da upotrebim Rotijevu dihotomiju - demokratije i filozofije. 5ije jasno da li postmodernisti izrazavaju veoma kontroverznu filozofsku tezu, da nema objektivne istine, ili pak dokazuju da tolerancija i pluralizam za- htevaju da ne bude objektivne istine. U prvom slucaju, tezu je nemoguce obrazloziti, posto je kriterijum istine, na kome bi takvo obrazlozenje moglo da bude zasnovano, unisten' u drugom, pak, argument nema smisla, jer je tolerancija forma ponasanja, a ne filozofska hipoteza koja pogoduje ovakvoj, a ne drugacijoj metafizici. U konacnom rezultatu, kad izrazavamo sumnje u pogledu antimetafizicke revolucije, koja postoji danas, srecemo se sa konstatacijom o pluralistickom svetu' a kada zahtevamo nekakav oblik hijerarhije u drustvenom zivotu, nailazimo na tezu o anahronizmu metafizike centra. BB. *ako je zapaziti da pozitivna tolerancija !u verziji 2dobronamerne otvorenosti2, a takodje do izvesene mere u postmodernistickim koncepcijama# smera ka pomirenju dva stava koje je neobicno tesko pomiriti. Prvo, ona prihvata da mogu da imam vlastito glediste, na primer, mogu da budem

hriscanin ili musliman' a drugo, pretpostavlja da moram da prihvatim svet raznovrsnosti, u kome su sva uverenja i pogledi na svet jednaki !sa izuzetkom 2fanatizama2, koji s obzirom na svoju agresivnost ne zasluzuju da ih prihvatim#. *ogicno, takva veza vodi stalnim i neresivim konfliktima. 1er, sopstvena tacka gledista pretpostavlja hijerarhiju, u cijoj svetlosti izvesne ideje i stavove moram smatrati vrednim i simpaticnim' druge prihvatljivim' trece pogresnim, opasnim i odvratnim i za odbacivanje. Pristalice dobronamerne otvorenosti kao da sugerisu da su takve hijerarhije neosnovane, a u najmanju ruku kao da ne daju pravo na izvlacenje konkretnih vrednosnih zakljucaka. 3dsustvo efikasnih hijerarhija znaci da ne smemo da cinimo dve stvari. Prvo, prakticno ne smemo da izrazavamo negativne sudove o drugim gledisti- ma, jer bi takvi sudovi mogli da budu smatrani diskriminacionim. eoma je bitno da se njihovo izrazavanje odbacuje !kao sto je to bilo u slucaju negativne tolerancije# ne iz razloga hipokrizije, ili pak za dobro zajednickog zivota sa drugima, vec zbog opstih nacela etickog egalitarizma, koja mi nalazu da postujem stvari koje mi izgledaju odvratne. "rugo, ne smem da se suvise identifikujem. Prema zahtevima dobronamerne otvorenosti ili postmodernistickog antiesencijalizma, autoidentifikacija ne sme postojati bez liste kvalifikacija i ograda koje pomazu da ona ne bude uvredljiva za druge, i da bi se iskljucila sumnja u njenu ekskluzivnost i zatvorenost. 5a primer, zaista tolerantan hriscanin trebalo bi da kaze$ 2"a, ja sam hriscanin ali, mimo toga, ostajem dobronamerno otvoren prema umetniku koji stavlja raspece u urin.2%C "a li je istovremeno postojanje dva stava - treba zapitati - prakticno moguce, 3dgovor glasi ne. 5e moze se, na primer, biti katolik, a istovremeno dobronamerno tretirati nekoga ko stavlja raspece u urin. Postoji ipak izvesna mogucnost pomirenja oba stava i njihovog istovremenog prihvatanja. )reba formirati neku vrstu duhovnosti ili cak izvestan pogled na svet, koji ce se principijelno razlikovati od tradicionalnih hijerarhicnih sistema, takvih kao sto su katolicizam, protestantizam, judaizam, islam, nacionalizam, konzervatizam, socijalizam, itd. )akvu svest imace samo homo liberalis, liberalan covek neko, ko je privatno i javno veran poretku raznovrsnosti, a ne nekom partikularnom sistemu uverenja, ili bolje, neko ko priznavanje opsteg poretka raznovrsnosti poistovecuje sa sopstvenim partikularnim pogledom na svet' neko, ko cvrsto veruje u jednakost kultura, morala, ideala, zato sto ih smatra autenticnim izrazom ljudske egzistencije' neko ko odsustvo hijerarhijkompenzira stalnim suprotstavljanjem razlicitim hijerarhizmima, koje naziva 2fanatizmima2 !suprotstavljace im se utoliko radije sto ce s tacke gledista njegove teorije to biti jedina vrsta negativnog suda za koji je ovlascen, i samo ce u njegovoj formuli moci da izrazava sve svoje antipatije#' neko ko kompenzira neodredjenost vlastitog pogleda na svet time sto stalno postavlja

nova pitanja, u kojima se koncentrise konflikt medju silama tolerancije i netolerancije - jednom ce to biti situacija zena u muslimanskim zeljama, drugi put zakonodavstvo koje ogranicava imigraciju, treci put neprijateljstvo prema bolesnima od side, ili antiabortivni zakon u Irskoj. 9omo liberalis je sigurno posebna koncepcija coveka i, kao svaka slicna koncepcija, ima svoje mane i vrline. 5jena ocena nema ipak znacaj za obrazlozenje tolerancije. 1er, vazno je da je homo liberalis jedino otelovljenje humanoga, koje udovoljava zahtevima i uslovima ideje tolerancije !shvacene kao dobronamerna otvorenost#, i to kao specificna koncepcija coveka u postmodernoj verziji. )o - precizno uzev - predstavlja u stvari okolnost koja diskvalifikuje pozitivnu toleranciju. Podsetimo da je glavna vrlina negativne tolerancije bilo to sto protestant nije morao da napusta protestantizam, 1evrejin nije morao da se odrice svoga jevrejstva, itd. &ada se ispostavlja da bi - kako bismo zasluzili odliku tolerantnosti - trebalo svi da postanemo liberalni ljudi i nacelno promenimo svoje vidjenje stvarnosti. &tavise, moramo to da ucinimo, ne zato sto se ispostavilo da je ono lazno, vec zato sto je sama njegova struktura politicki i drustveno diskriminaciona. Izrazavajuci to jos drugacije, tolerancija u prethodnom znacenju pretpostavlja manje ili vise artikulisani program potpune i duboke drustvene reedukacije. )akav program moze, naravno, sam po sebi da bude dostojan preporuke, a njegove posledice blagotvorne, ali zasto treba to da nazivamo tolerancijom, 1asna stvar, ne moze se iskljuciti da ce se drustvo koje se sastoji od liberalnih ljudi pokazati tolerantnije od bilo kog realno postojeceg drustva' to ipak ne znaci da ce ono biti bolje, niti da predstavlja cilj kome vredi teziti, bez obzira na cenu, niti, najzad, da ce biti moguce pomiriti nacine njegove realizacije s pravilima koja proizilaze iz prvobitnog smisla tolerancije. BBB. Pristalice pozitivne tolerancije, kao sto se lako moze zapaziti, ignorisu vaznu ulogu jakih identiteta i jake misli u funkcionisanju kolektivnog poretka. .ao -il, oni smatraju da su stabilni identiteti i jaka misao neprijatelji slobode, sto - tesko je osporiti - ponekad biva istina. (li, s druge strane, moze se dokazati, bez protivrecenja elementarnom iskustvu da su oni vazne ljudske potrebe, koje daju osecanje bezbednosti i sigurnosti, predstavljajuci samim tim nuzne komponente odgovornog i predvidivog kolektivnog ponasanja. Postoji, nesumnjivo, nekakava pozitivna korelacija izmedju jakog identiteta, proizaslog iz svesti da je moguce osloniti se na norme, smatrane stabilnim i argumentovanim, i civilizovanog pristupa drugim gledistima' na slican nacin, iskorenjenost, nestabilnost, kriza identiteta cesto ugrozava koegzistenciju grupa i pojedinaca. Pristalice negativne tolerancije bile su svesne toga i zato su jedino zahtevale civilizovanje jakih identiteta i jake misli, dok pristalice pozitivne

tolerancije zahtevaju njihovu likvidaciju. )o je sledeci zahtev koji povezuje maksimalizam sa arbitrarnoscu' on se na dramatican nacin mesa u drustveni zivot, sa intencijom da ga preobrazi, a istovremeno se poziva na veoma problematicnu koncepciju politickog poretka i sveta strukturno lisenog netolerancije. .ao svaka koncepcija konacnog resenja, i ona spada u sferu politickog profetizma i trebalo bi da bude tretirana s velikim nepoverenjem. 1ak identitet i jaku misao ne treba suprotstavljati toleranciji jos iz jednog razloga. .ategorija tolerancije nastala je upravo da bi se savladali problemi koji su proizilazili iz sudara jakih identiteta i jakih pogleda na svet. 3na nije predstavljala resenje tih problema vec nacin zivljenja u situaciji kada takvo resenje, ni na teorijskom, ni na strukturnom nivou, nije bilo moguce. .ad ukinemo mocne identitete i mocnu misao, tolerancija ce prestati da bude potrebna, jer prvobitni problem zbog kojeg je nastala nece vise postojati. (ko se slozimo sa takvim entuzijastama postmodernisticke struje kao sto je /igmunt Bauman !/dzgmunt Bauman#, koji tvrdi da je u nasem vremenu 2uobicajeni nacin egzistencije2 2dozivljaj otudjenosti2 i da su iskorenjenost i otudjenost dostigli takav stepen univerzalizma da su prakticno nestali !2ako je svako stranac, onda niko to nije2#, tada problem tolerancije postaje bespredmetan.%% 5a cemu se moze zasnivati netolerancija, ako svi budemo ne samo iskorenjeni, bez otadzbine, otudjeni vec i zadovoljni tim novim egzistencijalnim iskustvom, izgubivsi sa olaksanjem iluzije tradicionalne metafizike, 4de ce u novom svetu povrsnih, provizornih, lako promenljivih i pluralizovanih identiteta biti izvor diskriminacije, 3vde ponovo doticemo vec poznati paradoks$ u svetu, u kome bi trebalo da bude sve manje netolerancije, raste opsesija ugrozenosti njome. Postmodernisti i pluralisti ne prekidaju krstaski rat za toleranciju, niti su skloni da modifikuju svoje maksimalisticke ambicije. -ada veruju u neizbeznost nove ere konacne tolerancije, svesni su - slicno kao njihovi prethodnici - opasnosti od strane onih koji ne dele s njima veru u blagotvorne posledice slabih identiteta i slabe misli. 5e primaju k znanju to da neprijatelji nove civilizacije - 2neofasizmi2 i 2novi arhaizmi2, kako ove orijentacije naziva 4. B. -edison - stalno postoje, jer stvarnost danas unistava nade svetlih umova, slicno kao sto je to cinila u proslosti. 5e znamo i ne mozemo da znamo kakav ce biti finalni rezultat ovih procesa !ako postoji nesto kao sto je finalni rezultat u tim stvarima#. -ozda ce ovi neprijatelji - apsolutisti, esencijalisti, tradicionalisti, monisti - izgubiti svoju poslednju bitku i nikada vise necemo cuti za njih. -ozda ce postati mala znacajna manjina i u svetu opste iskorenjenosti igrati ulogu ekscentrika, za koju su stari liberali smatrali da ce je uvek igrati antikonzervativne snage. -ozda ce takodje njihovo znacenje porasti, a posto je tako, ne moze se iskljuciti

mogucnost da postmodernisti i pluralisti tako histericno reaguju na fanatizam jer u stvari ne veruju da ce njihov ideal potpuno otvorenog sveta i bez centra biti ikada ostvaren. Ipak, bez obzira na to sta ce se dogoditi, jedna stvar izgleda sigurna. /ajedno sa daljom borbom za pozitivnu toleranciju koja traga za sve dubljim izvorima diskriminacije, u nadi da ce mozda ovoga puta uspeti da dopre do korena i likvidira ih ili bar zigose' zajedno sa sve jacim uverenjem da je put u toleranciju neizbezno skidanje carolije sveta' zajedno sa progresivnom homogenizacijom, maskiranom sve glasnijom ideologijom raznovrsnosti' zajedno sa sve vecom pristrasnoscu u filozofiji i u svakoj spoznaji, kao i rastucom podozrivoscu prema takvoj pristrasnosti - svet ce mozda zaista postajati sve tolerantniji, bar u posebnom znacenju te reci, ali istovremeno stvari koje ce se o tom svetu govoriti, kao i one o kojima ce smeti da se govori bez izlaganja zamerci netolerancije, bice sve manje interesantne.