Uvod

U Volterovoj knjizi „Rasprava o toleranciji“ glavna tema je filozofija, tj. političke nauke.
Delo je napisano povodom presude Žanu Kalasu. Knjiga počinje opisom jednog pravnog slučaja
i duhovnog stanja u kom je takva besmislena i očito nedokazana osuda uopšte bila moguća. Kako
opisano duhovno stanje odiše dogmatizmom i fanatizmom, lakovernošću i neznanjem koji
stvaraju netoleranciju, sledi neka vrsta apologije tolerancije.
Opšti pojam tolerancije Volter ne objašnjava posebno, niti ga teorijski obrazlaže i
produbljuje. Toleranciju shvata kao priznanje da i drugačija mišljenja i uverenja nego što su naša
vlastita, imaju pravo na postojanje i da se protiv njih ne sme upotrebljavati sila. Kako u to vreme
odlučujuću važnost imaju verska uverenja, toleranciji imeđu religija pridaje najveću pozornost.
Volterova argumentacija uglavnom se temelji na dokazivanju potrebe i koristi verske tolerancije,
potragu za korenima tolerancije i na interpretaciju hršćanstva kao najtolerantnije religije, unutar
koje se, međutim, tolerancija tako učestalo kršila. U tom kontekstu Volter uviđa i poznati
paradoks tolerancije koji se sastoji u pitanju mora li se tolerisati i netolerancija.
 „Šta je to trpeljivost?“, pita se Volter, „To je plata ljudskosti. Svi smo mi sazdani od
slabosti i zabluda: opraštajmo jedni drugima naše gluposti, to je prvi zakon prirode“.1
I danas je tolerancija vrlina, bar u prosvećenom i slobodnom društvu, „vrlina koju
možemo ispoljiti samo prema onome što nam je neprijatno, neprihvatljivo, odbojno i samo na taj
način što ćemo se uzdržati od izvesnih postupaka“2
Samo oni koji imaju ubeđenja mogu biti tolerantni, jer kada se ima neko čvrsto ubeđenje,
drugačija tačka može biti smatrana protivnom tačkom, naspram koje tolerancija i jeste moguća.
Najintenzivnije rasprave se zato vode u domenu politike. Paradigmatičan je slučaj tolerancije
kada se dopušta nešto što izrazito ugrožava nečije duboko usađeno ubeđenje. Zato je tolerancija
najkontroverznija u religijskim i političkim kontekstima, jer se ovde ubeđenja smatraju osnovnim
i afirmišu se strastvenom upornošću. 3
Volterova kritika je prosvetiteljska, što znači da polazi od pretpostavke da su
dogmatizam i fanatizam nerazumni, pa će ih stoga napredak u obrazovanju s vremenom potisnuti
dok će čovečanstvo uvideti da je tolerancija razumna i korisna.
Volterova knjiga „Rasprava o toleranciji“ započinje presudom i opisom događaja koji se
desio 1762. godine. Trgovac Žan Kalas iz osuđen je na smrt, prema presudi da je kriv za ubistvo
svog sina. Svi dokazi i svedoci bili su na strani trgovca. U trenu „celi grad beše uveren da kod
protestanata, u znak vere, otac i majka moraju ubiti sina ako se ovaj želi preobratiti.“ Protiv
porodice nije bilo nikakvih dokaza, ali kako kaže Volter, „mesto dokaza zauzela je zaslepljena
vera“. Cela parnica bila je zapravo farsa sa samo jednom svrhom - da cela porodica završi na
točku. Presuda je izvršena samo ocu s ciljem da „pod udarcima krvnika prizna svoj zločin i oda
pomagače. Starac je u mukama pozvao Boga za svedoka da je nevin i tražio oproštaj za svoje
delo. Nakon nekog vremena gospođa Kalas je uz pomoć advokata tražila pismeno obrazloženje
da se poništi presuda suda u Tuluzu 1762. godine. Do konačne presude prošlo je još dve godine,
kada je zbor od osamdeset sudija poništio presudu suda iz Tuluza i zatražio obnovu celog
procesa. 1765. godine su sve sudije jednoglasno proglasili porodicu nedužnom. Porodica je
podnela tužbu protiv sudija koji su ih nepravedno optužili, dobivši plaćene troškove, štetu i
kamate. Sam kralj Luj XV., darovao je majci i deci trideset šest hiljada franaka.

1
Volter. Filozofski rečnik. (Novi Sad: Matica Srpska, 1973), str. 384
2
I. Primorac. O toleranciji - Rasprave o demokratskoj kulturi. (Beograd: Filip Višnjić, 1989), str. 5
3
J. Halberstam. Paradoks tolerancije. (Beograd: Filip Višnjić, 1989). U: O toleranciji - rasprave o demokratskoj
kulturi, str. 363- 366.