1

En Rajs

Vitorio

Anne Rice
Vittorio, The Vampire (New Tales of the Vampires #2)
2

Prvo poglavlje
KO SAM JA, ZATO PIEM, TA BUDUNOST
NOSI
Jo dok sam bio deai,sanjao sam grozomoran san. Sanjao sam da u naruju drim
odrubljene glave svoga mlaeg brata i sestre. Glave su im bile nepomine, bezglasne,
krupnih treperavih oiju i rumenili obraza, a ja ophrvan strahotom, nisam, poput njih,
pustio ni glasa.
San je postao java.
Ali,nema nikog ko bi alio za mnom ili pakza njima.Zakopani su, bezimeni, pod
plastom vremena sazdanog od pet vekova. Ja sam vampir.
Zovem se Vitorio,a ovo sada piem u najvioj kuli ruevnog zdanja zamka na
planinskom vrhu gde sam i roen,u najsevernijem delu Toskane, tom najlepem od svih
krajeva sredinje Italije.
ijim god merilima posmatrano, ja sam naoit i veoma moan vampir, proiveo
sam pet stotina godina jo od znamenitih dana vladavine Kozima de Mediija. ak bi
vam i aneli mogli posvedoiti o mojim moima, kada bi vam samo polo za rukom da
ih naterate da progovore.U tom smislu, budite oprezni.
Ja, meutim, nemam apsolutno nikakve veze sa kovenom prepoznatljivih, tom
druinom udnih romantinih vampira iz junjakog grada Novog sveta, Nju Orleansa,
koji su vas ve poastili mnogobrojnim hronikama i priama.
Nita ja ne znam o tim junacima grotesknog koji su se lano prikazivali kao puka
fantazija, tek plod vae mate. Nepoznat mi je njihov zavodljivi raj u movarama
Luizijane. Na ovim stranama neete saznati nita novo o njima, ak ih ne udostojavam
ni spomena.
Svejedno, izazvali su me da i sam napiem priu o sopstvenom poetku - pripovest
o tome kako sam preobraen u vampira i da u vidu knjige ovaj deli svog ivota
obelodanim vascelom svetu, ako tako mogu da se izrazim, i da na taj, nasumian ili
sudbinski nain, doem u dodir sa njihovim uveliko izdatim knjigama.
Vekove svog vampirskog postojanja proiveo sam na mudar i pronicljiv nain,
putujui i uei, nikada ni u najmanjoj meri ne izazivajui sopstvenu vrstu, ne dovodei
u pitanje njihovo znanje ili pobuujui njihove sumnje.
Ali, ovo nije pria o mojim dogodovtinama.
To e, kao to sam ve i pomenuo, biti pria o mojim poecima. Duboko verujem da
imam tota otkroviteljskog da obelodanim, to e za vas biti posve novo i originalno.
Moda u uiniti neto i u pogledu toga da se na izvestan nain i ja preobrazim u lik
one grandiozne sage koju zapoee oni drugi vampiri u San Francisku i Nju Orleansu,
ali moda, tek moda, poto dovrim pisanje i kada moja knjiga zapone sopstveni
ivot. Zasada, nita o tome ne mogu znati, a ruku na srce, niti marim za to.
Dok provodim spokojne noi ovde, meu kamenjem mesta na kojem sam proveo
veoma sreno detinjstvo, a sada zidinama ruevnim, izmenjena oblika i zaraslim u
trnovitu kupinovu lozu i okruenim miriljavom, gustom hrastovom i kestenovom
3

umom, prinuen sam da zabeleim usud koji se sunovratio nada mnom, jer se ini da
me je snala sudbina tako razliita od bilo kog drugog vampira.
Ja ne obitavam na ovom mestu sve vreme. Sasvim suprotno, najvei deo vremena
provodim u gradu koji za mene predstavlja kraljicu svih gradova - Firenca - u koju sam
se zaljubio na prvi pogled jednog deteta. Bilo je to u vreme kada je Kozimo stariji lino
upravljao svojom monom bankom Medii, i pored toga to je bio najbogatiji
Evropljanin.
U kui Kozima de Mediija iveo je veliki vajar Donatelo, koji je klesao mermerne i
bronzane skulpture, ali boravilo je tu i mnotvo slikara i pesnika, pisaca udesnih dela i
kompozitora. Veliki Bruneleski, koji je stvorio samu kupolu najpoznatije firentinske
crkve, u to vreme je gradio jo jednu katedralu namenjenu Kozimu, a Mikeloco ne samo
to je rekonstruisao Manastir Svetog Marka ve je bio zapoeo i izgradnju Kozimove
palate, koja e jednog dana u budunosti itavom svetu biti poznata kao palata Vekio.
Mnogi su ljudi u Kozimovu ast putovali svud po Evropi pretraujui pranjave
biblioteke u potrazi za davno zaboravljenim grkim i rimskim klasicima, ne bi li ih
Kozimovi uenjaci preveli na na maternji, italijanski jezik, jezik koji je godinama ranije
Dante odvano odabrao za pisanje svoje Boanstvene komedije.
Upravo sam pod Kozimovim krovom, kao smrtni deak sa sudbinom koja je
obeavala, video - da, sopstvenim oima video znamenite pripadnike Tridentskog
sabora koji su stigli iz daleke Vizantije da izglade sukob izmeu istone i zapadne
crkve: rimskog papu Evgenija IV, patrijarha Carigrada i samog cara Istoka, Jovana VIII
Paleologa. Ove znamenite linosti video sam kako ulaze u grad pod platom strahovite
oluje i pljuska, a svejedno u neopisivom sjaju, a gledao sam ih i kako obeduju za
Kozimovim stolom.
Dovoljno, moda pomislite. Slaem se sa vama. Ovo nije i ne treba da bude istorija
Mediijevih. Ali, dozvolite mi samo da vam kaem da svaki onaj koji za njih izrekne da
su bili olo, mislim na ove znamenite ljude, nije nita drugo do maloumnik. Upravo su
Kozimovi potomci bili ti koji su se pobrinuli za Leonarda da Vinija, Mikelanela i
nebrojeno drugih umetnika. A sve se to odigravalo zato to je jedan bankar, zajmodavac
ako vam je tako drae, smatrao odlinom zamilju da jednom gradu kao to je Firenca
podari lepotu i velianstvenost.
Vratiu se na Kozima kada za to doe vreme, i to tek nakratko, mada moram da
priznam da mi nije lako da budem u bilo emu saet, ali zasad u samo rei da Kozimo
pripada ivima.
Ja spadam meu mrtve jo od 1450. godine.
Sada je vreme da vam ispriam kako se to dogodilo, ali dopustite mi da u uvodu
dodam jo neto.
U mom rukopisu neete naii na staromodan nain izraavanja. Tu nema mesta
krutom jeziku osmiljenom da podilazi dvorskoj sviti, utogljenom stilu izraavanja i
ogranienom reniku.
Svoju priu ispriau prirodno i zanimljivo, poigravajui se reima, jer to prosto
oboavam. A s obzirom na to da sam besmrtan, u sebe sam upio raznolikosti engleskog

jezika u rasponu od etiri veka, od drama Kristofera Marloua i Bena Donsona do

estokih, grubih, argonskih rei iz filmova sa Silvesterom Staloneom u glavnoj ulozi.
Videete da sam prilagodljiv, odvaan, a tu i tamo umem i da zaprepastim. A ta mi
je drugo preostalo do da iskoristim koliko god mogu opisnu mo rei i istaknem da
engleski jezik vie nije jezik jedne zemlje, ak ni dve, tri, etiri, ve je postao govor
itavog savremenog sveta, koji see od ruralnog ipraja Tenesija, preko najzabaenijih
keltskih ostrva, sve do krajnje junih podruja novoniklih gradova Australije i Novog
Zelanda.
Ja sam ovek renesanse.U skladu s tim, prilagodavam se svemu, uklapam se bez
predrasuda i nimalo ne sumnjam da se sve ovo to radim tie nekog vieg dobra.
to se mog maternjeg jezika, italijanskog, tie, poujte njegovu mekotu kada
izgovorite moje ime,Vitorio, udahnite ga nalik na parfem u poreenju sa drugim
imenima koja su razbacana po ovom tekstu. Iznad svega, to je jezik do te mere
sladostrastan da englesku re kamen pretvara u troslonu nenost: pi-e-tra. Nikada na
svetu nije bilo melodinijeg jezika. Sve druge jezike priam sa italijanskim naglaskom
koji se ponajpre moe uti u savremenoj Firenci.
Moje rtve koje govore engleskim jezikom doivljavaju moja laskanja i nain na koji
ih izgovaram kao melem i predaju se mom mekom, poudnom italijanskom izgovoru,
to za mene predstavlja neprekidan izvor blaenstva.
Ali, ja nisam srean.
Barem ne mislim da jesam.
Ne bih se latio pisanja knjige da bih vam rekao kako je vampir sreno stvorenje.
Posedujem mozak, kao i srce, a oko mene lebdi moj eterini lik, stvoren sasvim
sigurno od strane neke Vie Sile, u potpunosti utkan u nedokuivo tkanje eterinog tela
koje ljudi nazivaju duom. Sve ja to imam. Nikakva koliina krvi ne moe iz mene
odagnati ivot te due i od mene napraviti pukog krvoednog besmrtnika.
Dobro. Nema problema. Da, da. Hvala vam! kao to bilo ko na ovom svetu moe
da kae na engleskom. Spremni smo da ponemo.
Samo jo neto,elim da vam citiram jednog moda nedovoljno poznatog ali
predivnog pisca, eridana le Fanua, deo izreen u stranoj zebnji ukletog lika jedne od
njegovih mnogobrojnih, izvrsno napisanih pria o duhovima. Ovaj pisac, roen u
Dablinu, umro je 1873, ali obratite panju na savremenost jezika kojim pie, kao i na
opis preplaenog kapetana Bartona, glavnog lika u prii Poznanik: Kakve god da su
moje sumnje u pogledu verodostojnosti onoga to su nas nauili da zovemo
otkrovenjem, uasnut sam i duboko ubeen u jednu stvar, a to je da osim ovog sveta
uistinu postoji i jedan drugi, duhovni - poredak ije je postojanje uglavnom iz milote
skriveno od nas ureenje koje nam moe biti, a ponekad i na na uas jeste,
delimino otkriveno. Siguran sam znam da postoji Bog - straan Bog i da nam
usled krivice stie zasluena kazna, i to na najtajanstvenije i najudesnije naine - putem
neopisivih i zastraujuih sila. Postoji duhovni poredak moan bog, kako sam samo
oduvek bio ubeden u to!Poguban poredak, neumoljiv, usled ijih progona sada, kao i
nekada, proivljavam muke prokletih!
ta vi o tome mislite?
5

Mene samog je to smrtno pogodilo. Mislim da nisam spreman da o naem bogu

govorim kao stranom, niti o naem poretku kao pogubnom, mada se ini da
postoji neizbena, jezovita dimenzija istine u ovim reima, ispisana u romanima, i to sa
mnogo emocija.
Meni je to vano jer patim zbog stranog prokletstva, za mene prilino jedinstvenog,
mislim, kao vampira. Mnogi drugi ne dele sa mnom tu kletvu. Mada, smatram da svi ljudi, vampiri, svi mi koji pripadamo osetljivoj vrsti koja ume da plae - patimo zbog
tog usuda, prokletstva o kojem znamo vie nego to moemo da podnesemo, i ne
postoji nita, apsolutno nita to moemo uiniti da to promenimo.
Na kraju moemo ponovo da se pozabavimo ovom temom. Prvo se upoznajte sa
mojom priom.
Ovde je rano vee.Prkosni ostatak najvie kule moga oca i dalje se dovoljno drsko
uzdie naspram ljupkih, zvezdama posutih nebesa, a s prozora se prua pogled na
meseinom obasjana brda i doline Toskane, pa ak i na svetlucavo more ispod rudnika
Karara. Oseam miris cvetnog zelenila strme, jo netaknute prirode, gde toskanske
perunike i dalje bujaju u dreavocrvenoj ili jarkobeloj boji u suncem obasjanim lejama,
koje obilazim tokom svilenih noi.
Piem okruen i zatien takvom lepotom, spreman za trenutak kada e me pun ali
svejedno mraan mesec napustiti pronalazei utoite u oblacima.Tada u pripaliti
svee,nekih est svea,smetenih unutar debelih, nedovoljno obraenih srebrnih
svenjaka koji su nekada stajali na radnom stolu mog oca,u doba kada je bio staromodni
feudalni vlastelin ove planine i svih njenih sela i vrst saveznik, u miru ali i ratu,
velianstvenog grada Firence i njenog nezvaninog vladara. To je bilo u vreme kada
smo bili bogati, neustraivi, radoznali i udesno zadovoljni.
Sada mi dozvolite da govorim o onome to je iezlo u nepovrat.

Drugo poglavlje
MOJ KRATKI SMRTNI IVOT, LEPOTA FIRENCE I
SLAVA NAEG MALOG DVORA - SVE ONO TO
JE IEZLO U NEPOVRAT
Bilo mi je esnaest godina kada sam umro. Prilino sam visok, imam gustu
kestenjastu kosu do ramena, oi boje lenika iji je pogled do te mere mio da ne moete
predugo gledati u njih. Na neki nain izgledam kao mukarac, ali i kao ena, sa
poudnim uskim nosom neobinih nozdrva, kao i ustima srednje veliine, koja niti su
napuena niti stisnuta. U to doba vaio sam za veoma lepog mladia.
Da nije bilo tako, sada ne bih bio iv.
To je sluaj sa mnogim vampirima,bez obzira na to to neki tvrde drugaije. Lepota
je ono to nam donosi strani sud. Ali, da budem jasniji, nas su besmrtnima nainili
upravo oni koji nisu mogli da odole naim arima.
Ja nemam detinje lice, ali ono skoro da je aneosko. Imam guste i tamne obrve koje
se nadvijaju dovoljno visoko da mi oi izuzetno, moda i previe sjaje. Da mi nije tako
ravno, elo bi mi bilo previsoko, a da nemam tako gustu kestenjastu kosu, ne bih imao
ni loknast, talasast ram koji zaokruuje sliku mog lica. Brada mi je za trunicu jaa i
malo kockastija nego to bi trebalo. A imam i rupicu na njoj.
Telo mi je prilino miiavo, snano, imam iroke grudi, jake ruke, tako da odajem
utisak muke snage. Ta muevnost tela, naspram lica, daje mi izgled odraslog
mukarca, izvesnog odstojanja.
Za dobro razvijeno fiziko telo mogu da zahvalim zahtevnim vebama sa velikim
ratnim maem tokom poslednjih godina ivota, kao i napornom lovu sa sokolima u
planinama, kada sam tumarao gore-dole, i to esto peke, mada sam jo u tim godinama
imao etiri konja, ukljuujui jednog od one jedinstvene i velianstvene sorte koji je
mogao da izdri moju teinu sa sve oklopom.
Moj oklop je i dalje zakopan pod ovom kulom. Nikada ga nisam nosio u bici. U
moje doba, Italija je vrela od ratova, ali su sve firentinske bitke vojevali plaenici.
Jedina obaveza mog oca bila je da bude odan Kozimu, i da ne dopusti vojskama
Svetog rimskog carstva, milanskog vojvode ili rimskog pape da mariraju kroz nae
planinske prolaze, niti da se zaustavljaju u selima koja su nama pripadala. Mi smo bili
izvan tih tokova. I zbog toga nismo imali probleme. Nai preduzimljivi preci izgradili
su ovaj zamak tri stotine godina ranije. Nae poreklo see jo iz doba Lombardana, ili
onih varvara koji su sa severa dospeli u Italiju, mislim da je njihova krv tekla naim
venama.Ali, ko to moe znati? Jo od vremena pada Rimskog carstva toliko je plemena
zaposedalo Italiju.
Svuda oko nas bilo je i zanimljivih paganskih relikvija; ponekad bismo u poljima
nabasavali na drevne, nepoznate nadgrobne spomenike, kao i na smene i male kamene
figure boginja kojima su se seljani i dalje klanjali, ukoliko ih im ne bismo na silu
oduzimali. Ispod kula naeg zamka, nalazile su se podzemne prostorije, katakombe, za
7

koje su neki priali da seu jo iz doba pre Hristovog roenja,a sada zasigurno znam da
je to tano. Ta mesta su pripadala narodu koje istorija zna kao Etrurce.
Nae domainstvo bilo je od onih starofeudalnih koja su s nipodatavanjem gledala
na trgovinu, i zahtevalo je od svojih ljudi da budu grubi i hrabri. Na dom je bio prepun
blaga osvojenog u ratovima, kojem se nije znalo ni poreklo, niti koliina. Re je,
zapravo, o starom srebru, zlatnim svenjacima i zidnim draima za iste, tekim
drvenim sanducima sa ugraviranim vizantijskim arama, flamanskim tapiserijama,
tonama ipke i krevetskih draperija runo porubljenih pozlatom i draguljima, kao i
ostalim najpoeljnijim dragocenim predmetima. Moj otac, koji je uveliko cenio
Mediijeve, kupovao je raznolika blaga prilikom putovanja u Firencu. Retko gde se
mogao videti goli kamen u glavnim odajama, jer su posvuda bili rasprostrti cvetni
vuneni tepisi, a svaki hodnik ili udubljenje u zidu sadralo je sopstveni viteki oklop,
zveckavu borbenu odedu junaka ijih se imena niko nije mogao setiti. Bili smo
neprocenjivo bogati: to sam manje-vie neprestano sluao jo kao dete, a bilo je i nekih
nagovetaja da je, osim ratnog plena, za nae blagostanje bilo zasluno i tajno pagansko
blago. Bilo je i duih perioda tokom proteklih vekova kada je naa porodica ratovala sa
ostalim brdskim gradovima i utvrenjima, kada su jedni zamkovi opsedali druge, kada
su zidine bivale uruivane odmah po izgradnji, a iz Firence bi dolazile svaalaki
raspoloene ubice, gvelfi i gibelini1. Stara firentinska zajednica je slala vojsku da rui
zamkove nalik naem i zatre svakog plemia koji im se nametne kao pretnja.
Ali, to vreme je odavno prolo.
Preiveli smo zahvaljujui pameti i mudrim izborima, ali i zbog toga to smo bili
izopteni na visokom, krevitom i negostoljubivom terenu koji je opkoljavao planinu, na
mestu gde su se Alpi sputali u Toskanu. Zamkovi najblii nama sada su bili naputene
ruevine.Na najblii sused gospodario je sopstvenom grupom planinskih sela koja su
bila odana milanskom vojvodi. Ali, on nije dirao nas, niti mi njega. Njegova politika
opredeljenja nas nisu zanimala. Nae zidine bile su deset metara visoke, nevieno
debele, a bile su i starije nego sam zamak i utvrenja, u svakom sluaju drevnije od
romantinih predanja koja su se o njima raspredala. Neprestano su ih podebljavali i
obnavljali, a unutar njih su se nalazila tri omanja sela iji su stanovnici obraivali
plodonosne vinograde od kojih su pravljena velianstvena crvena vina.Brinuli su se i o
blagodatnim konicama; gajili kupine, penicu i tome slino; starali se o mnotvu
kokoaka i krava, kao i ogromnim stajama za nae konje. Nikada nisam znao koliko,
zapravo, ljudi radi u tom naem malom svetu. Na dom je bio pun dvorana koji su se o
svemu tome starali, tako da se veoma retko deavalo da se otac bavi tim stvarima, kao i
da, ne daj boe, poseuje firentinske sudove zbog nesuglasica na dvoru.
U nau crkvu dolazili su i okolni metani, oni koji su iveli u manje zatienim
zaseocima niz planinu a bio ih je prilian broj koji su se u njoj krtavali, venavali i
Gvelfi i gibelini su bile dve suprotstavljene frakcije italijanske politike u 12. i 13. veku u sredinjoj i
severnoj Italiji. Formiranje tih prvih politikih partija poelo je u 11. veku. Gvelfi su poticali iz bogatih
trgovakih porodica i podravali su pape, a gibelini, koji su svoje bogatstvo stekli od najma zemlje,
podravali su cara Svetog rimskog carstva. (Prim. prev.)
1

tako to. Unutar naih zidina prilino je dugo iveo i jedan dominikanski svetenik koji
nam je svakog jutra drao propoved.
Nekada su se na obroncima nae planine sekli veliki poumljeni delovi zemlje, da
niko od naih neprijatelja ne bi mogao uz nju da se uspne, ali u moje vreme takva vrsta
zatite nije bila potrebna. ume su se u potpunosti oporavile, izrasle i u nekim ancima i
preko nekadanjih puteljaka, divlje kao i sada, skoro do samih zidina. Sa naih kula
jasno se moglo videti otprilike tuce omanjih varoi na obroncima koji su se sputali u
doline, mnotvo izoranih njiva, gustih maslinjaka i vinograda. Svi koji su tu iveli bili su
nai odani podanici. Kada bi kojim sluajem iskrsnuo neki rat, svi bi oni pohitali do
naih kapija, kao to su to inili i njihovi preci, a pravilno bi i postupili.
Bilo je i pijanih dana, seoskih svetkovina, svetakih praznika, poneko alhemiarsko
udotvorstvo, a bogami, katkad i pokoje lokalno udo. Naa zemlja je stvarno bila
fascinantna.
Gostujui svetenici uvek su ostajali podue. Nije bilo neuobiajeno da po dva ili tri
svetenika obitavaju u nekoj od kula zamka ili u niim, novijim, savremenijim kamenim
odajama.
Jo kao veoma mladog poslali su me u Firencu da se obrazujem. iveo sam
raskonim i okrepljujuim ivotom u palati ujaka moje majke, koji je preminuo pre nego
to sam napunio trinaest godina. Upravo tada kada je njegova palata zatvorena
vratili su me kui, zajedno sa dve ostarele tetke. Od tada sam u Firencu odlazio samo
povremeno. Moj otac je, u biti, i dalje bio starog kova, uroeno nepokoran vlastelin,
mada se sa zadovoljstvom drao podalje od borbi za mo koje su se odvijale u
prestonici. Trudio se da odri svoje pozamane raune u bankama Mediijevih i ivi na
staromodan nain koji je oboavao u provinciji, poseujui Kozima de Mediija
kad god bi poslom otputovao u Firencu. Ali, kada bi se postavilo pitanje sina, to jest
mene, otac je tvrdoglavo nastojao da budem odgajan kao princ, gazda, vitez. Morao
sam da savladam sve vetine i poprimim sve osobine viteza, tako da sam sa trinaest
godina umeo da jaem u kompletnoj bojnoj opremi, pognute glave u kacigi, u punoj
brzini koplja uperenog u plast sena koji je sluio kao meta. To mi nije predstavljalo
nikakvu potekou, ve mi je bilo zabavno, podjednako kao i lov ili plivanje u
planinskim potocima, kao i konjske trke sa momcima iz sela. Sa zadovoljstvom sam se
preputao tim aktivnostima.
Meutim, ja sam bio podeljeno bie. Moj um su poduavali izvrsni uitelji latinskog,
grkog, filozofije i teologije, a esto sam glumio i glavne uloge u predstavama bratstva u
ujakovoj kui. Umeo sam dostojanstveno da odglumim biblijskog Isaka koga je
rtvovao posluni Abraham, kao i armantnog anela Gavrila koga su otkrili
sumnjiavi Sveti Josif i njegova Marija.eznuo sam za svim tim,kako tada,tako i
sada,knjigama, podukama u katedralama koje sam sluao sa izrazitim interesovanjem,
kao i za divnim noima u firentinskom domu mog ujaka, kada bi me uspavljivali zvui
velianstvenih operskih arija. Um mi je bio ispunjen sjajem udesnih sviraa na icanim
i duvakim instrumentima, divljim zvucima bubnjeva, plesaima koji izvode uda nalik
na akrobate i glasovima koji su se predivno uglas prolamali. Da, to je bilo lepo i lagodno
detinjstvo. U bratstvu za deake kojem sam pripadao, susretao sam siromaniju decu
9

Firence, sinove trgovaca, siroie i deake iz manastira i kola. Da, tako je bilo u moje
vreme, jedan vlastelin je morao da se mea sa ostalima.
Mislim da sam se jo kao dete iskradao iz kue, podjednako lako kao to sam znao
da mugnem iz zamka u kasnijim godinama. Seanja su mi ispunjena svetkovinama i
svetovnim praznicima i procesijama u Firenci, vie nego to je to svojstveno jednom
disciplinovanom detetu.
I previe esto sam se muvao sa gomilom,parei oi prizorima spektakularno
okienih plovila u ast svetaca, i divei se dostojanstvu onih koji su pripadali redovima
zakletih na utnju, to su nosili svece i usporeno koraali kao da su se nalazili u
pobonom transu.
Da, mora da sam bio mangup. Znam da jesam. Iunjavao sam se kroz kuhinju.
Potkupljivao sam sluge. Imao sam prilian broj drugara koji su skroz-naskroz bili
huligani. Upadao sam u neprilike, pravio haos, a onda trao nazad kui. Igrali smo se i
igara sa loptom i rata na trgovima dok su nas svetenici terali prutovima i pretili nam.
Bio sam i dobar i lo, ali nikada stvarno zao.
Kada sam umro u ovom svetu, a bilo mi je esnaest godina, nikada moje oi nisu
pogledale danom osunanu ulicu, u Firenci,kao ni bilo gde drugde. Mada, video sam
najbolje to se moglo videti, u to ne treba sumnjati. Mogu sebi bez potekoa da
predoim spektakularnu sveanost u ast Svetog Jovana, kada bi svaka radnja u Firenci
izloila svoju najbolju robu, dok su kaluderi i fratri pojali sveane verske pesme na putu
do katedrale gde bi se zahvaljivali bogu za blagostanje i procvat grada.
Mogao bih tako unedogled da priam. Nema kraja hvalama koje neko moe da
izgovori o Firenci toga doba, jer je to bio grad onih koji su se bavili trgovinom i drugim
poslovima, a opet stvarali najdivnija umetnika dela, otroumnih politiara i istinskih
svetaca, prosvetljenih pesnika i najoitijeg oloa. Mislim da su se u Firenci mogle videti i
uti stvari koje e tek kasnije biti viene u Francuskoj i Engleskoj, a koje ni do dananjih
dana nisu poznate u nekim zemljama.Dve su stvari, meutim, bile oigledne. Kozimo je
bio najmoniji ovek u itavom svetu. A ljudi su bili ti, ljudi i nita drugo, koji su inili
da Firenca bude ono to jeste, kako nekada, tako i doveka.
Ali, vratimo se zamku. Kod kue sam nastavio da itam i uim, uskakao sam u
ulogu viteza i pretvarao se u uenika bez ikakvih problema. Ako je i bilo neke senke u
mom ivotu, to se ticalo injenice da mi je bilo esnaest godina i da sam bio dovoljno
zreo da pohaam pravi fakultet. Na neki nain sam eleo da studiram,a opet, gajio sam
sokolove, lino ih uvebavao i lovio sa njima, a priroda je bila prosto neodoljiva.
Sa mojih esnaest godina, smatrali su me za knjikog moljca, naroito stariji roaci
koji su se okupljali za stolom svake veeri, veinom ujaci i strievi mojih roditelja, ljudi
iz prohujalih vremena kada bankari nisu carevali svetom. esto su prepriavali
udesne prie o krstakim ratovima u kojima su i sami uestvovali kao mladi, i o onome
to su videli u opakoj bici kod Akre, to su doiveli borei se na Kipru ili Rodosu, o
tome kako je bilo iveti na moru, kao i u mnogim egzotinim lukama gde su irili strah i
trepet po kafana i uas meu enama.
Majka je bila prefinjena i prelepa brineta zelenih oiju. Oboavala je ivot u seoskoj
sredini i nikada nije upoznala Firencu,osim ako se ne rauna vreme provedeno u
10

manastiru toga grada. Smatrala je da neto sa mnom ozbiljno nije bilo u redu jer sam
voleo da itam Danteovu poeziju i piem sopstvenu.
Njen ivot se sastojao samo od ljubaznog avrljanja sa gostima, brige da su svi
podovi podrobno izribani lavandom i miomirisnim biljkama, a vino dobrano zainjeno.
Plesala je na elu sa svojim deda-ujakom, koji je bio prilino dobar u tome, jer moj otac
nije hteo ni da uje za ples.
Nakon vremena provedenog u Firenci, ovakav ivot je za mene bio prilino miran i
usporen.
A sada bih da ispriam neto to se tie samo nae porodice.
Majka mora da je bila veoma mlada kada se udala za mog oca, jer je u noi kada je
usmrena bila trudna.I to neroeno dete je umrlo sa njom. Vratiu se brzo na tu priu.
Onoliko koliko je to uopte mogue. Ba mi i ne polazi za rukom da ubrzam stvari kad
je o pripovedanju re.
Moj brat Mateo bio je etiri godine mlai od mene. Bio je odlian ak, i mada je
eleo, do tada ga nigde nisu poslali na kolovanje. Imao sam i sestru, Bartolu, koja je
roena manje od godinu dana nakon mene. Roenje moje sestre i mene je bilo tako
vremenski blizu da mislim da je mog oca na neki nain bilo sramota zbog toga.
Matea i Bartolu sam smatrao najdivnijim i najzanimljivijim ljudima na svetu. Igrali
smo se u prirodi, uivali u slobodi, trali smo kroz ume, brali kupine, zajedno sedeli
pod nogama ciganskih pripovedaa pre nego to bi ih pohvatali i oterali. Voleli smo
jedni druge.
Mateo me je oboavao i divio mi se jer nisam prezao da se ubacim u razgovor kada
bi otac vodio glavnu re. On nije primeivao snagu koju je poseovao na otac a da nije
morao ni re da izusti, niti je umeo da ceni staromodan nain ponaanja. Ja sam bio
Mateov pravi uitelj u svim stvarima, barem mi se tako ini. to se Bartole tie, ona je
bila previe divlja za nau majku,koja se neprestano zaprepaivala i uzbuivala zbog
izgleda Bartoline dugake kose,naikane granicama,laticama, liem i pranjavim
ostacima uma po kojima bismo tumarali.
Bartolu su primoravali da mnogo vremena provodi u vezenju, ali ona je, svejedno,
znala da peva, pie pesme i izgovara molitve. Njen karakter je bio isuvie poseban i
bujan da bi je primoravali na neto to nije elela. Otac ju je oboavao, i esto je sebe
podseao, tek po kojom reju, da ja brinem o njoj tokom svih naih umskih lutanja. I
jesam to inio. Usmrtio bih svakoga ko bi se usudio da je takne!
Ah. Ovo je za mene previe! Nisam ni slutio koliko e mi ovo teko pasti! Bartola.
Usmrtio bih svakoga ko bi se usudio da je takne!
Potom su se nad nama nadvile none more, nalik na krilate due, koje su zapretile
da odagnaju ono malo nemutih i oduvek sporadinih nanosa nebeske milosti.
Dopustite mi sada da se ponovo vratim na povezanu nit prethodnih misli.
Nikada, zapravo, nisam razumeo majku, a po svemu sudei, pogreno sam je i
procenio. Za nju je sve bilo pitanje stila i lepih manira, dok za oca smatram da je bio
tvrdokorno samokritian i neizmerno duhovit. On je, u sutini, i pored sveprisutne
aljivosti i duhovitih pria, bio cinik, ali od one vrste koja je istovremeno bila i
dobronamerna; mogao je da prozre ljude, ma ak i njihove namere. Smatrao je da su
11

ljudi, oveanstvo samo, beznadeni.Za njega je rat bio smena pojava, liena junaka i
prepuna budala.Prasnuo bi u smeh usled strasnih govora mog ujaka, ali i onda kada bih
moda predugo naglas iitavao svoju poeziju, a iskreno mislim da nijednom nije
hotimice progovorio jednu pristojnu re sa mojom majkom.
Bio je krupan ovek,uredno obrijan i dugokos.Imao je predivne, dugake i kupaste
prste, veoma neuobiajene za njegovu veliinu, i za razliku od svih njegovih roaka,
koji su imali debele ake. Ja imam ruke na njega. Sve divno prstenje koje je nosio
nasledio je od svoje majke. Odevao se raskono, mnogo skupocenije nego to bi se
usudio da to ini u Firenci, u kraljevski barun izvezen biserima, a nosio je i masivne
ogrtae oiviene hermelinom. Navlaio je prave gospodske rukavice sa lisijim krznom.
Posedovao je krupne oi ozbiljnog pogleda, dublje usaene nego to su moje, ispunjene
iskricama ege, neverice i sarkazma.
On, meutim, nikada nije bio zao, ni prema kome.
Njegovo jedino moderno zadovoljstvo odnosilo se na to to je voleo da pije iz lepih
staklenih pehara pre nego iz starih olja izraenih od drveta, zlata ili srebra.Na naem
dugakom trpezarijskom stolu uvek je bilo mnogo svetlucavog stakla.
Majka se ljubazno smekala svaki put kada bi morala da ga opomene zbog neega:
Gospodaru moj, ljubazno vas molim da smaknete noge sa stola, ili: Neu vam
dozvoliti da me taknete dok ne operete te svoje masne ruke, ili: Da li stvarno mislite
da ete takvi ui u kuu? Meutim, iza te povrne ljubaznosti, mislim da ga je mrzela.
Samo sam je jednom uo da je povisila glas u besu, i tom prilikom je nepokolebljivo
izjavila da je polovinu dece u naim selima napravio niko drugi do on, a da je lino
izgubila osmoro nedonoadi koja nikada nisu doivela da vide svetlost dana i da je sve
to njegova krivica jer nije bio nita bolji od rasplodnog pastuva.
Bio je do te mere zateen ovim majinim ispadom - iza zatvorenih vrata njihovih
odaja da je iz sobe izaao bled i zapanjen. Tom prilikom mi je rekao: Zna, Vitorio,
tvoja majka i nije tako glupa kao to sam mislio. Ne, daleko od toga. U stvari, njena
jedina mana jeste to je dosadna.
U normalnim okolnosti nikada sebi ne bi dopustio da kae tako neto za nju. Sav se
tresao.
Kada sam tom prilikom pokuao da uem u njene odaje, gaala me je srebrnim
kragom. Obratio sam joj se: Ali, majko, to sam ja, Vitorio!, a ona mi se bacila u
naruje. itavih petnaest minuta je gorko plakala. Sve to vreme nismo progovorili ni
re.Sedeli smo u njenoj maloj, kamenoj spavaoj odaji, postavljenoj prilino visoko u
najstarijoj kuli naeg zamka, u kojoj je bilo mnotvo pozlaenog nametaja, kako starog
tako i novog. Obrisala je suze i obratila mi se: On o svima brine, zna. On izdrava
moju familiju, i to treba da zna.ta bi sa njima bilo da nije njega?ta god da sam mu
traila,nikada me nije odbio.Nastavila je da pria smirenim, opratajuim
manastirskim tonom. Pogledaj ovu kuu. Puna je starijih ija je mudrost tako korisna
za vas, decu, a to je tako zahvaljujui tvom ocu, koji je dovoljno bogat da ode gde god
poeli, ali to ne ini... on je previe ljubazan.Samo... Vitorio! Vitorio, nemoj... nemoj i ti...
sa devojkama iz sela.

12

Od velike elje da je uteim, skoro da sam joj istrtljao da sam napravio samo jedno
kopile, barem koliko znam, i da je sa njim sve u najboljem redu. Taman kada sam to
hteo da izustim, shvatio sam da bi to bilo potpuno pogreno, tako da sam utao.
To je moda bio jedini razgovor koji sam ikada imao sa majkom. Ako se to uopte
moe nazvati razgovorom, s obzirom na to da nisam progovorio.
Ruku na srce,bila je u pravu. Dve njene starije roake i dva roaka iveli su sa nama
unutar visokih zidina utvrenja, i iveli su dobro, odeveni u skupocene tkanine
kupljene u gradu i uivali u pravom dvorskom ivotu.Sigurno je da sam mnogo toga
korisnog nauio iz njihovih neprestanih pria, a oni su sasvim sigurno mnogo toga
znali.
Isto je bilo i sa oevim strievima, ali ovo je bila njihova zemlja, vlasnitvo njihovih
porodica, tako da su oni imali vea prava na to, pretpostavljam. Oni su bili ti koji su se
junaki borili u Svetoj zemlji, ili je barem tako prikazano, a sa ocem su neprestano
ulazili u rasprave i svae oko svega i niega, od ukusa ufti posluenih za veeru do
preterano savremenog stila slikara dovedenih iz Firence da oslikaju nau malu crkvu.
To je bila druga moderna stvar koja se dopadala mom ocu, verovatno jedina pored
toga to je voleo predmete od stakla.
Naa mala crkva je od pamtiveka bila prazna. I ona je, kao i sve etiri kule naeg
zamka i okolne zidine, bila izgraena od belog mermera tako karakteristinog za
severnu Toskanu. To nije tamni mermer kojeg je Firenca puna,siv i nekako oprljen.
Kamen sa severa je skoro boje najsvetlijih roze rua. Moj otac je unajmio ikonopisce iz
Firence jo kada sam bio sasvim mali, dobre slikare koje je poduavao lino Pijero dela
Franeska i njemu slini, da oslikaju zidove crkve muralima na kojima su predstavljeni
likovi iz predivnih pria o svecima i biblijskih legendi preuzetih iz knjiga poznatih pod
nazivom Zlatna legenda.
Imajui u vidu da otac nije bio preterano matovit, oponaao je sve ono to je imao
priliku da vidi u firentinskim crkvama i upuivao je slikare da kiicom ispriaju prie o
Jovanu Krstitelju,svecu-pokrovitelju grada i roaku naeg gospodara.I tako je tokom
poslednjih godina mog ovozemaljskog ivota naa crkva zablistala oslikanim likovima
Svete Jelisavete,Svetog Jovana,Svete Ane,Presvete Majke,Zakarija i mnogobrojnih
anela, svim odevenim kao to je i bio obiaj u to doba u raskoni firentinski stil.
Upravo su se ovom modernom slikarstvu, tako drugaijem od utogljenih radova
Dotoa ili imabua2, protivili nai stariji roaci. to se seljana tie, mislim da oni nita od
toga, zapravo, nisu ni razumeli, ali su sve u svemu toliko bili ophrvani
strahopotovanjem prema crkvi tokom venanja ili krtenja da to nije ni bilo vano.
Ja sam, naravno, bio presrean to su te slike oslikavali, ali i to sam imao priliku da
provodim vreme sa tim umetnicima, koji su se svi spakovali i otili do trenutka kada su
moj ivot unitile demonske sile. Imao sam prilike da vidim mnoge od najdivnijih slika
Firence, a slabost mi je bila da etam naokolo i posmatram velianstvene vizije anela i
imabue, puno ime eni di Pepo imabue (1240-1302), (talijanski slikar i autor mozaika iz epohe
gotike. Smatra se za poslednjeg velikog slikara koji je stvarao u maniru vizantijskog slikarstva. Njegov
uenik Doto bio je jedan od prvih velikih umetnika i prethodnik italijanske renesanse. (Prim. prev.)
2

13

svetaca bogatakih crkava i katedrala, a ak sam na putu u Firencu na koji sam otiao
sa ocem u Kozimovoj palati,bacio pogled na rad temperamentnog slikara Filipa
Lipija3 kojeg su u to vreme zakljuavali u jednu prostoriju ne bi li ga primorali da dovri
zapoetu sliku. Opinio me je taj jednostavan ali kapriciozan ovek, nain na koji se
prepirao i smiljao taktiku, radio sve - osim pravljenja haosa - da dobije dozvolu da
izae iz palate,dok se suvonjav,ozbiljan Kozimo smirenog glasa samo smekao i viemanje ga primirivao, savetujui ga da se vrati slikanju jer e biti veoma srean kada
dovri posao.
Filipo Lipi je bio monah koji je ludovao za enama, to je bilo optepoznato. Za
njega biste mogli da kaete da je bio omiljeni nevaljalac. Upravo su ene bile razlog
zbog kojeg je toliko eleo da izae iz palate, te su ak jedanput za veerom naih
firentinskih domaina, kada sam sa ocem bio kod njih u gostima, predloili Kozimu da
dopusti da se nekoliko ena zakljua u sobu sa Filipom, jer e moda to biti nain da ga
barem nakratko usree. Verujem da Kozimo nije dopustio nita slino. Da kojim
sluajem jeste, njegovi neprijatelji bi o tome razglabali po itavoj Firenci.
Hou samo neto da istaknem, jer je to veoma vano. Nikada nisam zaboravio taj
pogled na genija Filipa i njegov rad, jer je on za mene bio i ostao udotvorac.
Pa, ta ti se toliko kod njega dopada?, upitao me je otac.
On je i dobar i lo, odgovorio sam, ,,a ne samo jedno ili drugo. Mogu da osetim
neprestanu borbu koja se unutar njega odvija! A jednom sam video i njegov rad, onaj
koji je radio zajedno sa Fra ovanijem ovo je ovek kojeg e itav svet kasnije zvati
Fra Aneliko4 ,,i kaem ti da je on briljantan umetnik. Zato misli da bi Kozimo
uopte trpeo njegovo nesnosno ponaanje? Da si ga samo uo!
,,A Fra ovani je svetac?, upitao je otac.
Hmmmmm, jeste. I to je u redu, zna, ali da li si video borbu svetakog i
svetenikog koja se odvija u Fra Filipu? Hmmm, upravo je to ono to me zadivljuje.
Otac je pridigao obrve.
Tokom naeg sledeeg ali i poslednjeg putovanja u Firencu, odveo me je da vidim
sve Filipove slike.Bio sam iznenaen to se setio koliko me je ovaj umetnik
fascinirao.Krenuli smo na put ne bismo li videli njegova najdivnija dela, a onda smo se
uputili u Filipovu radionicu. Tamo se nalazila slika za oltar koju je naruio Franesko
Maringi za jednu firentinsku crkvu Krunidba scena iz ivota Bogorodice a koja je
Filipo Lipi (oko 1457-1504), slavni italijanski slikar renesanse. Na njega je veliki uticaj ostavio
Botieli, ali i Leonardo. Neka od najpoznatijih dela su mu Autoportret", Portret starca", Izvoenje
apostola Petra iz tamnice", Vaskrsnue carskog sina"... (Prim. prev.)
3

Fra Aneliko (1387-1455), italijanski renesansni slikar. Sem slika, stvara i freske i minijature.
Slikarstvo ui u Firenci, gde se u 15. veku razvila snana slikarska kola ije je temelje postavio oto di
Bondone. Sa oko 20 godina stupa u dominikanski manastir u rodnoj Fijezoli i dobija ime ovani da
Fijezole. Godine 1438. Fra Aneliko poinje da radi u Manastiru Svetog Marka u Firenci. U toku sledeih
12 godina freskama oslikava 40 manastirskih elija. Ove freske su predstavljale roenje, smrt i vaskrsnue
Isusa Hrista. Papa Jovan Pavle II gaje benifikovao i proglasio za zatitnika umetnika, posebno slikara.
(Prim. prev.)
4

14

skoro bila dovrena. Kada sam video ovo delo,skoro da sam se onesvestio od
divljenja,duboko zanesen i prosto oaran.
Nisam mogao da se odvojim od nje. Samo sam uzdisao i plakao.
Nikada nisam video nita lepe od te slike, sa tom gomilom nepominih i panjom
ophrvanih lica,velelepnih anela i svetaca,vitkih i dostojanstveno makastih ena i
vretenastih boanskih ljudi. Potpuno sam izgubio razum za tom slikom.
Otac me je poveo da vidim jo dva njegova dela, od kojih su oba prikazivala
Blagovesti.
Seate se da sam vam ranije spomenuo da sam kao dete igrao anela Gavrila koji
dolazi kod Bogorodice da je obavesti o Hristovom zaeu u njenoj utrobi,a po nainu na
koji smo tu scenu prikazali,Gavrilo je predstavljao lepog, zabavnog i muevnog anela.
Josif potom, stupa na scenu,pronalazi svoju smernu gospu, Blagoslovenu Mariju, u
drutvu ovog nadmonog mukarca. Mi jesmo bili poboni ali, znate, pomalo smo
zainili tu predstavu. Pa, malo smo je zabiberili. Mislim da u rukopisima nema nieg o
tome da je Sveti Josif naleteo na ugovoreni ljubavni sastanak.
Ali, moram da priznam da je to bila moja omiljena uloga, tako da nije ni udo to
sam naroito bio oduevljen slikama na kojima su bile prikazane Blagovesti.
Pa, ta poslednja slika koju sam video pre nego to sam napustio Firencu, a koju je
naslikao Filipo negde otprilike 1408. godine, predstavljala je najlepu sliku koju su moje
oi ikada videle.
Taj aneo u pravom smislu rei nije bio s ovoga sveta, ali je telesno bio savren.
Njegova krila bila su nainjena od paunovog perja.
Razboleo sam se od oboavanja i pohlepe. Poeleo sam da moemo da je kupimo i
odnesemo kui.To nije bilo mogue. U to doba nijedno Filipovo delo nije bilo na
prodaju. Otac me je, naposletku, odvukao od te slike, a ve sledeeg dana, ili tako neto,
vratili smo se kui.
Tek sam kasnije shvatio da me je paljivo sluao i utao dok sam laprdao o Fra
Filipu: Ona je nena, originalna, a opet hvale vredna sudei po miljenju mnogih.
Njena genijalnost se upravo sastoji u tome da menja, ali tek neznatno, ne moe se
uporediti ni sa jednom drugom slikom, a opet je svima razumljiva. U tome je njegova
mo, oe, kaem ti. Nisam mogao da se zaustavim.
To je ono to mislim o tom oveku,rekao sam. ulnost koju poseduje, strast
prema enama, ta skoro divljaka odbojnost da odri zavet, koja veito ratuje sa onim
svetenikim, koja se neprestano kosi sa njegovim izgledom monaha,jer on je otac
Filipo.Upravo iz te borbe koja se neprestano odvija u njemu, na licima koja slika opstaje
izgled potpune pokornosti.
Otac je utke sluao.
To je to, rekao sam. Ti likovi predstavljaju odraz njegove neprestane nagodbe sa
silama koje ne moe da uskladi, oni su tuni i mudri, nikada dovoljno nevini, uvek
blagi, zamiljeni u bezglasnoj patnji.
Na povratku kui, dok sam zajedno sa ocem jahao kroz umu, uz jedan prilino
strm put, otac me je tek povrno priupitao da li smatram da su slikari koji su oslikali
nau crkvu bili dobri.
15

Oe, ti mora da se ali, odgovorio sam mu. Oni su sjajni.

Nasmeio se.Nisam znao, zna?,rekao je. Samo sam unajmio najbolje. Slegnuo
je ramenima. Nasmeio sam se. Tada se dobroduno nasmejao. Nikad ga nisam upitao
kada u i da li u uopte ponovo otii na kolovanje. Smatrao sam da sam mogao
obojicu da nas usreim. Na tom poslednjem putovanju kui iz Firence mora da smo se
zaustavili dvadeset i pet puta. Gostili su nas vinom i veerama u vie zamkova usput,
etali smo iz jedne u drugu raskonu i svetlom obasjanu vilu i uivali u njihovim
izobilnim vrtovima. Nita mi posebno nije ostalo u seanju, jer sam smatrao da je sve to
tek sastavni deo mog ivota - sve ono drvee prekriveno ljubiastim
puzavicama,vinogradi na zelenim padinama, kao i lepe devojke koje su mi se u loama
umiljavale.
Firenca je,naime, te godine kada smo krenuli na ovo putovanje ratovala. Stavila se
na stranu velikog i znamenitog Franeska Sforce da zajednikim snagama osvoje
Milano. Gradovi Napulj i Venecija bili su na strani Milana. Bio je to straan rat.Ali,on
nas se nije ticao.On se vodio na drugim mestima, a u njemu su ratovali plaenici. O
mrnji i gnevu, kao posledicama tog vojevanja, raspredalo se na gradskim ulicama, ali
ne i na naoj planini.
Ono ega se,meutim, seam u vezi s tim ratom bila su dva neverovatna oveka.
Prvi je bio milanski vojvoda Filipo Marija Viskonti, ovek koji je, hteli mi to ili ne, bio
na neprijatelj jer je bio neprijatelj Firence. Ali, poujte neto o njemu: bio je strano
debeo, prialo se, i po prirodi veoma prljav, a ponekad je imao naviku da se skine go i
prevre po praini svog vrta! Bio je toliko prestravljen od samog pogleda na ma da je
vritao kada bi ga video isukanog, a bio bi uasnut kada bi neko predloio da mu
naslika portret, jer je smatrao da je jako ruan, to i jeste bio. Ali, to nije sve. Njegove
slabane i kratke noge nisu mogle da podre njegovo gojazno telo, tako da su ga paevi
nosali naokolo.Svejedno, imao je smisla za humor. Da bi preplaio ljude, znao je da
izvue zmiju iz rukava! Divno, zar ne? Ali, na neki nain, uspeo je da vlada milanskim
vojvodstvom itavih trideset i pet godina. A njegov lini plaenik, Franesko Sforca,
okrenuo se protiv Milana u ovom ratu. Tog oveka u opisati tek ovla, jer je on
zanimljiv na jedan potpuno drugaiji nain. On je bio jedan lep, zgodan i sin seljaka seljaka koji je kao dete kidnapovan i koji da postane voda bande svojih kidnapera. Taj
Franesko je isto tako postao voda svoje jedinice tek kada se njegov otac, junainaseljak, utopio u potoku pokuavajui da spase jednog paa. Kakva hrabrost. Kakva
vrlina! Kakvi darovi. Nisam video Franeska Sforcu sve dok nisam umro za svet i
postao vrebajui vampir, ali on jeste odgovarao ovom opisu, bio je ovek junakih
osobina i stila i, verovali ili ne, upravo je ovom kurvinom sinu od seljaka i bogomdanom-vojniku ludi milanski vojvoda slabanih nogu dao ruku svoje erke. Uzgred, ta
erka nije bila dete vojvodine jadne ene koja je bila zakljuana, ve dete njegove
ljubavnice. Upravo je ovaj brak naposletku i doveo do rata. Franesko se prvo hrabro
borio na strani vojvode Filipa Marije, ali kada je taj udni i nepredvidivi mali vojvoda
najzad lipsao, njegov zet, lepi Franesko koji je armirao sve Italijane, od pape do
Kozima, prirodno je poeleo da postane milanski vojvoda!

16

Sve je ovo istina.Zar ne mislite da je krajnje zanimljivo? Proverite. Izostavio sam da

kaem da je vojvoda Filipo Marija isto tako bio prestraen od groma, toliko da se pria
kako je naredio da mu se u palati izgradi soba sa zvunom izolacijom. A ima toga jo.
Sforca je, manje-vie, morao da spase Milano i od drugih koji su imali nameru da ga
osvoje, a Kozimo je morao da ga podri u tome jer bi se, u suprotnom, Francuska
obruila na nas, ili jo gore.
Kao to sam i pomenuo, sve je to bilo zabavno, a ja sam bio dobro obuen, i to jo u
ranoj mladosti, da krenem u rat ili na dvor ako bi se to od mene oekivalo. Ali, ovi
ratovi i ova dva lika za mene su postojali samo kao pria za trpezarijskim stolom, a
svaki put kada bi neko poeo da laprda o ludom vojvodi Filipu Mariji i jednom od onih
njegovih uvenih trikova sa zmijom iz rukava, otac bi mi samo namignuo i apnuo:
Nita nije bolje od istokrvne plave krvi, sine moj. Tada bi se slatko nasmejao.
to se romantinog i hrabrog Franeska Sforce tie, otac je mudro utao sve dok se
on borio na strani naeg neprijatelja, vojvode, ali onog trenutka kada smo se svi zajedno
okrenuli protiv Milana, otac je poeo da hvali odvanog i samoniklog Franeska i
njegovog hrabrog oca seljakog porekla.
U starija vremena italijanske istorije, naokolo se vrteo jo jedan golemi
prepredenjak, nasilnik i hulja po imenu ser Don Hokvud, koji je bio spreman da
povede svoje plaenike u borbu protiv bilo koga, ukljuujui i Firentince.Ali, na kraju je
ispao odan Firenci,a ak je postao i njen graanin, a kada je bogu dao duu, izgradili su
mu velianstven spomenik u katedrali! Ah, kakvo je to doba bilo! Smatram, znate, da je
to bilo dobro vreme da se bude vojnik, na neki nain ste mogli da birate gde i na ijoj
strani elite da se borite, kao i do koje granice ete u svemu tome uestvovati. Ipak, to je
bilo i doba roeno za itanje poezije, posmatranje slika i ivljenje u sveprisutnoj
udobnosti i bezbednosti iza zidina predaka, ali i za lutanje blagodatnim ulicama
naprednih gradova. Ukoliko ste imali bilo kakvo obrazovanje, mogli ste da birate ime
ete se baviti. Ali, to je bilo i vreme kada ste morali da budete veoma oprezni. Deavalo
se da gospodari, kao to je bio moj otac, u tim ratovima doive potpunu propast.
Planinski predeli koji nisu bili ni pod ijom vlau i koji su uglavnom bili poteeni
mogli su isto tako da budu osvojeni i uniteni. Povremeno se deavalo da se i oni koji su
se dugo drali po strani u nekom trenutku okrenu protiv Firence, a tada bi se uz galamu
i zveketanje oruja pojavili plaenici da isprave stvar.
Uzgred, Sforca je pobedio u ratu sa Milanom, a jedan od razloga je bio i taj to mu je
Kozimo pozajmio neophodan novac. Ono to se dogodilo nakon toga bio je pravi haos.
Pa,mogao bih doveka da raspredam o ovoj udesnoj zemlji zvanoj Toskana.
Jezivo je i tuno za mene da ak i pokuam zamisliti ta je moglo da postane od
moje porodice da nas nije strefilo zlo. Ne mogu da zamislim svog oca kao starijeg
oveka, niti sebe kako muim starake brige, ali ni udaju sestre, emu sam se unapred
radovao, i to za gradskog aristokratu pre nego za seoskog barona.
Istovremeno sam i uasnut i radostan to postoje sela i zaseoci u samim ovim
planinama koji do danas nisu odumrli - da, do danas. Preiveli su ak i najjeziviji
savremeni rat i opstali sa sve svojim uzanim, kaldrmisanim trgovakim ulicama i
saksijama crvenog zdravca u prozorima kua. Ima i zamkova koji su posvuda opstali,
17

nadiveli generacije i generacije ljudi. A ovde,ovde vlada tama.Evo ga Vitorio koji pie
na svetlosti zvezda. Trnovito bunje i divlja grebuckava stvorenja opstaju u crkvici
ispod, gde vie niko ne moe da vidi slike, a svete relikvije osvetenog kamenog oltara
nalaze se ispod gomile praine. Ipak, to trnje titi ostatke mog doma. Ja ga putam da
raste. Dopustio sam da putevi nestanu u umi, a neke od njih sam i sam unitio. Moram
da zadrim barem neto to je nekada bilo! Moram. Samog sebe krivim to nastavljam
dalje, a upravo to inim, nema sumnje. Trebalo bi da okonam ovo poglavlje.Meutim,
in pripovedanja umnogome podsea na kratke predstave u kojima smo glumili u kui
mog ujaka, ili one koje sam gledao ispred katedrale u Kozimovoj Firenci. U svakoj prii,
kao i u predstavi, mora da bude raznobojnih zakulisnih radnji, scena ispunjenih
raznovrsnim detaljima, brzih prelaza iz jednog ina u drugi, zanimljivih likova.
Svejedno, pokuau da ubrzam stvari i predem na basnu o svom preobraanju. Ali,
hajde da sad okonam ovaj esej o slavi 1408. godine time to u citirati velikog
alhemiara Fiina, koji je nekoliko godina kasnije izrekao: Bilo je to zlatno doba.
Sada prelazim na trenutak tragedije.

18

Tree poglavlje
U KOJEM SE UAS NADVIJA NAD NAS
Poetak kraja usledio je narednog prolea.Napunio sam esnaest godina tog utorka
pre uskrnjeg posta,kada smo svi,ukljuujui i seljane, proslavljali. Te godine je post pao
prilino rano, tako da je bilo prohladno ali, svejedno, bilo je vreme veselja.
U noi pred Pepeljavu sredu usnio sam taj jezivi san u kojem sam sebe video kako
drim odrubljene glave moga brata i sestre. Probudio sam se obliven
znojem,prestravljen snom.Zapisao sam ga u sveiu koja mi je sluila za zapisivanje
snova. A potom sam ga, da budem iskren, smetnuo s uma. To je bilo karakteristino za
mene, mada je to bio najjeziviji san koji sam ikada odsanjao.A kada bih svoje
povremene none more pomenuo majci ili ocu, ili bilo kome drugom, svi bi mi redom
govorili: Vitorio, sam si kriv, jer ita te knjige. Ti sam sebi priziva nevolju.
Tek da ponovim, na san sam brzo zaboravio.
Priroda je do Uskrsa procvetala,a tada su se pojavili i prvi znaci upozorenja na uas
koji je usledio. Tada jo nisam uviao da su najnii zaseoci na naoj planini u jednom
trenutku opustoeni. Otac, ja, dva lovca, lovouvar i vojnik smo zatim odjahali da se
uverimo da su metani tih sela zaista, neto ranije, napustili svoje domove i sa sobom
poveli svu stoku.
Bilo je prilino jezivo gledati ta naputena naselja, koliko god da su mala i
beznaajna bila. Odjahali smo nazad uz planinu dok nas je topla tmina grlei
okruivala. Skoro sve kue u ostalim selima kraj kojih smo prolazili na povratku imale
su zakucane prozore i zabarikadirana vrata, a takorei da se nije video ni traak svetla
koje sipi kroz zasune, kao ni jedva vidljiv trag crvenkastog dima to se obino uzdizao
iz dimnjaka. Naravno da je stari dvoranin mog oca buno odreagovao i zahtevao da se
podanici pronau, kazne i nateraju da rade na zemlji.
Otac, dobroudan i potpuno smiren, kakav je i bio, sedeo je za radnim stolom na
svetlosti svea, nalaken, i rekao mu da su seljani slobodni ljudi; njihovo je bilo da
odaberu da li e iveti na planini, jer prema njemu nisu bili ni u kakvoj obavezi. To je
bio moderan pogled na stvari, a sve to je on eleo bilo je da sazna ta se deava na
naoj zemlji.
Iznenada je primetio da stojim i da ga posmatram, a gledao me je kao da me nikada
ranije nije video.Onda je prekinuo prethodnu priu i itavu stvar stavio ad acta.Ja se
tada nisam mnogo optereivao time.
Ali, u danima koji su usledili, neki od seljana sa niih padina doli su da ive unutar
zidina naeg zamka. U odajama mog oca vodili su se ozbiljni razgovori. Nauo sam
rasprave iza zatvorenih vrata, a jedne noi tokom veere,svi su sedeli u previe
mranom raspoloenju,tako nekarakteristinom za nau porodicu, kada se moj otac
najzad pridigao sa svoje masivne stolice, gospodar u samom sreditu stola, kao i uvek, i
izjavio, kao da je bio preutno optuen: Neu valjda da proganjam tamo neku staricu
to je ubadala igle u votane lutke, palila tamjan i izricala budalaste bajalice koje nita
ne znae. Te stare vetice oduvek su ivele na naoj planini.
19

Majka je bila istinski prepadnuta, te nas je sve okupila ja sam se najvie

suprotstavio tome i povela odatle, Bartolu, Matea i mene, i naredila nam da rano
odemo na spavanje.
Nemoj dugo da ita, rekla mi je.
Ali, na ta je otac mislio?, upitala je Bartola.
Pa,na one stare vetice iz sela, rekao sam. Tom prilikom sam iskoristio italijansku
re strega. Svaki se as neka od njih zanese svojim radom i usledi tua, ali uglavnom
samo baju i bacaju ini da izlee nekom groznicu, i tako to. Pomislio sam da e me
majka uutkati, ali ona je samo stajala na uzanim kamenim stepenicama kule gledajui
u mene vidno rastereena, a onda je rekla:Da, da, Vitorio, u pravu si. U Firenci se ljudi
smeju tim staricama. I ti poznaje Gatenu; nikada nije radila nita drugo do prodavala
ljubavne napitke devojkama.
Sasvim sigurno ne treba da je kanjavamo zbog toga!, rekao sam, radostan to ju
je barem neto zainteresovalo.
Bartola i Mario su bili zaneseni.
Ne, ne, ne Gatenu, to nije mogue, sve i da hoemo. Gatena je nestala. Pobegla je.
Gatena je otila?,upitao sam,dok se majka okrenula,oigledno odbijajui da bilo
ta doda, pokazujui mi da ispratim sestru i brata na spavanje. Tek mi je tada sinulo
koliko je, zapravo, situacija bila ozbiljna.
Gatena je bila jedna od onih starih, tajnovitih vraara kojih su se svi plaili. A ako je
ona pobegla jer se neega uplaila, to je svakako bio razlog za zabrinutost. Jer, upravo je
ona oduvek smatrala da svi nje treba da se boje.
Naredni dani bili su prohladni ali divni, bez ijednog detalja koji bi uznemirio
mene,Bartolu ili Matea.Ali, kada sada u glavi vratim film, priseam se da se mnogo toga
upravo tada deavalo. Jednog popodneva, otiao sam na najviu osmatranicu stare
kule, na kojoj je uvar, Tori, kako smo ga zvali, kunjao. Pogledom sam preao po
okoliu, gledajui daleko u daljinu.
Pa, nee ga videti, rekao je.
ta neu videti?, upitao sam.
Dim se ne vije ni iz jednog ognjita. Nema ga ni od korova. Zevnuo je i oslonio se
o zid, oteao od starog konog prsluka i maa koji je nosio. Nema razloga za brigu,
rekao je i ponovo zevnuo. Pa, ako im je drai gradski ivot ili vie vole da se bore na
strani Franeska Sforce protiv milanskog vojvode, neka ih. Nisu ni svesni ta su
izgubili.
Okrenuo sam se od njega i ponovo bacio pogled na okolne ume i doline koje su se
ispod mene protezale, pa ak i dalje, a onda sam pogledao na pomalo magliasto plavo
nebo. Zaista se inilo kao da su zaseoci zaleeni u vremenu, ali kako je neko uopte
mogao to zasigurno da zna? Ba i nije bio sasvim vedar dan. Osim toga, sve je u naem
domainstvu bilo u najboljem redu.
Otac je iz tih sela dobijao maslinovo ulje, povre, mleko, buter i mnoge druge
proizvode, ali to mu uopte nije bilo neophodno. Ako je trebalo tako da bude, onda
neka bude. Dve noi kasnije, meutim, bilo mi je sasvim oigledno da su svi prisutni za
veerom zbog neega bili vidno napeti, mada niko o tome nije zucnuo ni re, i da je
20

nekakva uznemirenost epala majku,toliko da nije uopte uestvovala u svojim

optepoznatim beskrajnim dvorskim avrljanjima. Razgovor nije bio nemogu, ali neto
se u vazduhu promenilo. I pored mnotva starijih lanova naeg doma za koje se inilo
da su duboko zabrinuti, bilo je i onih koje briga nije doticala. Paevi su se veselo
vrzmali naokolo i posluivali, dok nas je omanja grupa muzikanata,koja je doputovala
prethodnog dana,zabavljala divnim pesmama odsviranim na violi i lauti. Meutim, ni
ta muzika nije mogla da natera majku da zaigra.
Mora da je bilo prilino kasno kada je straa najavila neoekivanog posetioca. Svi
smo jo bili u glavnoj dvorani, osim Bartole i Matea, koje sam neto ranije otpratio na
spavanje i ostavio pod budnim okom nae stare negovateljice Simonete. Kapetan oeve
line garde je uetao u dvoranu, udario petama, poklonio se ocu i rekao: Gospodaru,
na vratima zamka je, po svemu sudei, neki ovek visokog porekla. Ne eli da se vidi sa
vama u osvetljenom prostoru, barem tako kae, ve zahteva da vi izaete. Svi prisutni
su se odjedanput uzbunili,dok je majka pobledela od besa i uvreenosti.Kada je moj
otac bio u pitanju,niko nikada nije zahtevao. Bilo mi je oigledno da je i kapetan
garde, jedan prilino staloen stari vojnik, koji je bio svedok mnogobrojnih sukoba
meu iutajuim plaenicima, sada bio nekako obazriv i pomalo potresen.
Otac se pridigao od stola. Meutim, samo je utao i ne pomerivi se.
Da li ete tako postupiti, gospodaru, ili da oteram tog gospodina sa nae kapije?,
upitao je kapetan.
Kai mu da je dobrodoao u moju kuu i da u ga primiti kao gosta, odgovorio je
otac, i nastavio, kome u, u ime naeg svetog Hrista, pruiti sve gostoprimstvo.
Njegov glas delovao je umirujue na prisutne, osim na majku, koja kao da nije znala
ta joj je initi. Kapetan je skoro kradomice pogledao u oca, kao da je imao nameru da
mu tajno prenese poruku da to ne sluti na dobro, ali je svejedno otiao da prenese
poruku.Otac nije ponovo seo. Stajao je i zurio u prazno, a onda je nakrivio glavu kao da
je oslukivao. Okrenuo se i puknuo prstima, pozivajui dvojicu uvara koji su kunjali
svaki na jednom kraju dvorane.
Pregledajte zamak i uverite se da je sve pod kontrolom, rekao je tihim glasom.
ini mi se kao da ujem neke ptice u kui. To je zbog toplog vazduha, a mnogi su
prozori i otvoreni.
im ova dvojica uvara odoe, istog trenutka se pojavie dva druga kao zamena. To
samo po sebi nije bilo uobiajeno, jer je znailo da je mnogo ljudi bilo na
dunosti.Kapetan se vratio sam i ponovo se naklonio.
Gospodaru, posetilac poruuje da nee da doe u osvetljen prostor i da vi morate
da doete do njega, jer nema vremena da eka.
To je bio prvi put da svog oca vidim istinski gnevnog. ak i kada bi me tukao, mene
ili neko seljae, nije bio besan, ve kao da je preko volje morao da obavlja i takve
zamorne stvari. A sada su se uoljivi obrisi njegovog lica, koji su samo svojim
proporcijama ulivali strahopotovanje,ispunili silovitim besom.
Kako se samo usuuje, ko god da je..., proaptao je.
Svejedno je tekim koracima obiao sto, stao na njegovo elo, a potom odmarirao,
dok je kapetan garde pourio za njim.
21

Istog trenutka sam se pridigao sa stolice i ubrzano krenuo za njima. Tada sam zauo
majku koja mi se tiho ali uspanieno obratila: Vitorio, vrati se. Ja sam, svejedno,
nastavio kuda sam krenuo, siao niz stepenice, izaao u dvorite, a tek kada se otac
okrenuo prema meni i oslonio svoju teku ruku na moje grudi, stao sam.
Ostani tu gde jesi, sine moj, izgovorio je tonom uobiajene ljubaznosti i topline.
Ja u se za ovo pobrinuti.
Imao sam dobar pogled sa mesta gde sam stajao, odmah kraj vrata kule, preko
dvorita, na veliku kapiju koja je bila obasjana svetlou baklji. Ugledao sam tog udnog
gospodina koji nije eleo da se prikae na svetlosti dvorane, iako se inilo da mu nije ni
najmanje smetalo ovo oskudno spoljanje osvetljenje.
Ogromna kapija lunog ulaza bila je zatvorena i zabarikadirana im je pao
mrak.Otvorena su bila jedino vrataca u velikoj kapiji, u ijem je okviru sada stajao
tajanstveni posetilac.Sa obe strane je pucketala vatra u bakljama,i izgledalo je kao da se
on bakari u njenom sjaju u svojoj velianstvenoj odori od tamnocrvenog baruna. Od
glave do pete je bio odeven u tu raskonu boju, nimalo u modi tog vremena, ali svaki
detalj na njemu, od dragim kamenjem optoenog pripijenog prsluka i napuvanih
rukava nainjenih od satenskih i barunastih pruga, bio je u istoj nijansi. Ta raskona
boja kao da je bila rad najvetijih farbara tkanine u Firenci. ak je i drago kamenje
uiveno u njegovu kragnu i ono koje mu je visilo oko vrata na tekom zlatnom lancu
bilo u toj raskonoj tamnocrvenoj boji verovatno da su bili rubini, a moda ak i
safiri. Kosa mu je bila gusta i crna i nonalantno mu je padala na ramena. Ali, uopte
nisam mogao da mu vidim lice, ma ni za traak, jer je na njega padala senka plianog
eira. Samo na tren sam uspeo da uoim veoma bledu boju njegove koe, obrise brade i
neto malo vrata, jer se nita drugo nije ni moglo videti. Za pasom je nosio ogroman
ma sa irokom otricom udenut u starinsku koricu, dok mu je preko jednog ramena
nonalantno visio ogrta od istovetnog tamnocrvenog baruna izvezen slikovitim
pozlaenim simbolima, bar mi se tako s te daljine uinilo. Napregnuo sam se da ih
prepoznam, te izvezene znakove, i uinilo mi se da vidim zvezdu i polumesec na
njegovom raskonom ogrtau, mada sam, zapravo, bio previe udaljen da neto
konkretnije zapazim.Visina tog oveka je zaista bila impresivna.
Otac je stajao prilino udaljen od njega, a kada je ovaj progovorio, glas mu je bio tih
i nisam ga mogao uti. Taj tajanstveni ovek, kojem se osim nasmeenih usana i belih
zuba nita drugo nije videlo, sada je neto neno izgovarao, istovremeno osorno i
dopadljivo.
Gubi se s praga moje kue u ime Boga, naeg Presvetog Spasitelja!, iznenada je
uzviknuo moj otac. Hitrim pokretom je zakoraio napred i snano izgurao to stvorenje
sa kapije.Bio sam zapanjen.Ali iz upljih eljusti mraka izvan kapije zauo se tek blagi i
neni smeh, potom smeh sa prizvukom ismejavanja, koji kao da je imao odjek. Zatim
sam zauo snaan topot konjskih kopita, kao da je nekoliko konjanika odjezdilo
istovremeno.
Otac je svojeruno zalupio kapiju.Okrenuo se i prekrstio,a zatim sklopio ruke u in
molitve.

22

Blagi Boe,na gospodaru,kako se uopte usuuju!, rekao je i pridigao glavu ka

nebesima.
Tek sam tada, kada je besno krenuo prema meni i samoj kuli, primetio da je kapetan
njegove garde bio paralisan od straha.Pogledi mog oca i moj ukrstili su se kada je
pristupio na stepeninu svetlost, a ja sam glavom mahnuo u pravcu kapetana. Otac se
okrenuo.
Zabarikadirajte itavu kuu, povikao je otac. Pretraite je od vrha do dna,
zakatanite je, a onda pozovite svu vojniku svitu da bakljama osvetli no. Jeste li me
uli? Hou oveka na svakoj kuli i svakom pedlju ovog zamka. Odmah. To e umiriti i
ospokojiti moj narod!
Jo nismo ni stigli do prostorije za ruavanjc kada nam je jedan stari svetenik koji je
tada iveo sa nama, ueni dominikanac po imenu otac Dijamonte, priao sede kose
sasvim raupane i u poluzakopanoj mantiji. U ruci je nosio molitvenik.
ta je bilo, gospodaru?, upitao je. ta se to, u ime Boga, dogodilo?
Oe, uzdajmo se u Boga i krenimo u crkvu da se zajedno pomolimo, rekao mu je
otac.Tada se obratio uvaru koji nam je prilazio brzim koracima. Osvetli crkvu, upali
sve svee, elim da se pomolim. Uradi to odmah i pozovi deake da siu i zasviraju mi
svetu muziku.
Tada je mene i svetenika uhvatio za ruke. Nita se strano, zapravo, nije
dogodilo,elim da to znate.Sve su to praznoverne budalatine, ali svaki, ma i
najneznatniji povod da se jedan svetovni ovek kao ja okrene bogu jeste dobar povod.
Hajde,Vitorio, ti, otac Dijamonte i ja emo se zajedno pomoliti, ali to se tvoje majke tie,
ne govori joj nita.
Prilino sam se smirio, ali sama pomisao da u itavu no provesti u osvetljenoj
crkvi istovremeno je bila dobrodola i onespokojavajua.
Otiao sam po molitvenike, knjige bogosluenja i ostale pobone spise, bogatom
koom optoene knjige kupljene u Firenci, pozlaene tampe i predivnih ilustracija.
Taman kada sam izaao iz svoje sobe, video sam oca da stoji kraj majke i govori joj: Ne
ostavljaj decu ni na tren samu, i neu vie da te vidim tako izbezumljenu.
Dodirnula je svoj stomak.Tada mi je doprlo do svesti da je ponovo u blagoslovenom
stanju. Isto tako sam shvatio da je otac veoma uznemiren zbog neega.ta je moglo da
znai ono to je maloas izgovorio: Ne ostavljaj decu ni na tren samu? ta je to trebalo
da znai?
U crkvici je bilo prilino prijatno i udobno. Otac je ve odavno nabavio pristojne
drvene kleaonice za molitvu, obloene barunom, mada su tokom verskih praznika svi
za vreme slube stajali. U to doba nisu postojale klupe.
Jedan deo noi, meutim, odvojio je da mi pokae podzemne odaje ispod crkve, u
koje se ulazilo kroz podna vrata sa rukom u obliku prstena, a koja su se savreno
ukapala u kameni pod. Znao sam za postojanje ovih katakombi i dobijao sam dobre
batine to sam se u njih uunjavao kada sam bio mali.Otac je esto znao da mi kae
kako sam ga razoarao jer nisam umeo da uvam porodinu tajnu, a njegova osuda me
je bolela vie od batina.Nikada ga nisam pitao da se zajedno sa njim spustim u
katakombe,mada sam znao da je on povremeno, tokom godina, imao obiaj da u njih
23

silazi. Mislio sam da se tamo nalazi blago, kao i da katakombe uvaju tajne pagana.
Sada sam video da se dole nalazi prostorija nalik na peinu,sa visokim stropom,duboko
ukopana u zemlju i optoena kamenom. Tu je bilo raznolikog blaga prastarih
kovega, ak i drevnih gomila knjiga. A unutra su se nalazila i dvoja zakatanena vrata.
Ta vrata vode u stare grobnice u koje ne treba ni da ulazi, rekao mi je otac, ali
sada je krajnja nuda da se upozna sa ovim mestom. Zapamti.
Kada smo se vratili nazad u crkvu,zatvorio je podna vrata, spustio prstenastu
ruku,vratio kamenu plou na mesto tako da se nije ni primeivalo da u podu postoji
skriven otvor.Otac Dijamonte se pretvarao kao da nita nije video. Majka je spavala, kao
i moji brat i sestra. Pre zore smo svi pospali u crkvi.
im je zarudelo sunce, otac je ietao u dvorite. Zaulo se kukurikanje petlova u
selima unutar zidina naeg zamka, a on se protegao i pogledao u nebo. Samo je slegnuo
ramenima. Tada su mu pritrala dva moja starija roaka i zahtevala da im kae kakvu je
to opsadu pripremao posetilac koji ih je pohodio u noi i kada e doi do bitke.
Ne, ne, ne, sve ste pogreno razumeli, odgovorio im je otac. Nee biti nikakvog
boja. Vratite se nazad u krevet.
Ali, im je izgovorio ove rei, prolomio se straan vrisak koji nas je sve okupio. Kroz
otvorena vrata dvorita dotrala je jedna od mladih seljanki, jedna od nama dragih
devojaka, podvriskujui strane rei: Nestao je, dete je nestalo, uzeli su ga.
itavog dana smo neumorno tragali za izgubljenim detetom. Meutim, od njega
nije bilo ni traga ni glasa. Nedugo poto smo poeli da ga traimo, otkrili smo da je
nestalo jo jedno dete, malian zaostao u razvoju. I pored toga, svi su ga voleli jer nije
predstavljao nikakvu opasnost po okolinu, mada je bio do te mere oteenog uma da je
jedva hodao. Svi smo se u trenutku postideli jer nismo ni primetili kad je to dete nestalo.
Do momenta kada se smrailo, mislio sam da u izludeti ukoliko ne ugrabim priliku
da nasamo popriam sa ocem, ako ne udem u zakljuane prostorije gde je sedeo sa
svojim roacima i svetenicima, domunavajui se i prepirui se. Najzad sam tako
glasno udario rukama - ali i nogama - o vrata, da je morao da me pusti da im se
pridruim. Sastanak samo to nije bio zavren, tako da me je postavio kraj sebe i obratio
mi se unezverenog pogleda:
Da li ti vidi ta su oni uradili? Uzeli su upravo ono to su od mene i traili. Uzeli!
Ja sam ih odbio, a oni su to svejedno uinili.
Ali, ta su to traili? Da li hoe da mi kae da su traili decu?
Imao je divljaki sjaj u oima. Poeao je neobrijano lice, snano udario pesnicom o
sto i sa njega bacio sve to se na njemu nalazilo.
ta oni misle ko su da mogu usred noi da me pohode i od mene zahtevaju da im
dam decu koju niko ne eli?
Oe, o emu se tu radi? Mora da mi objasni.
Vitorio, sutra, im se pomoli zora, kree put Firence, i odnee pisma koja u
noas napisati.Da bih se izborio sa ovom silom,potrebno mi je mnogo vie od nekolicine
seoskih svetenika.A sada se pripremi za putovanje.
Iznenada je pridigao pogled i naulio ui. inilo se da pomno oslukuje i da
pogledom vrlja naokolo. Uoio sam da je svetlost nestala sa prozora. Videli smo jedan
24

drugog tek kao nejasne figure u pomrini,jer je prethodno sa stola sruio upaljeni
svenjak. Pridigao sam ga.Posmatrao sam ga postrance dok sam uzimao jednu sveu i
otiao da je upalim pomou baklje koja je stajala kraj vrata, a potom sam njome pripalio
i ostale svece.Sedeo je zaleen u mestu i pomno oslukivao, a onda se neujno pridigao
sa stisnutim pesnicama oslonjenim o sto. Izgledao je kao da nije ni bio svestan svetlosti
svea koje su mu obasjavale zapanjeno i iznureno lice.
ta to ujete, gospodaru?,upitao sam ga, koristei zvanino ophoenje a da to
skoro nisam ni primetio.
Zlo, proaptao je. Zlo zbog kojeg Bog ivi u patnji ne bi li nas oslobodio greha.
Dobro se naoruaj. Dovedi majku, brata i sestru u crkvu, i pouri. Vojnici znaju ta im je
initi.
Da li da se postaram i da nam donesu neku veeru dole, malo hleba i piva,
moda?, upitao sam.
Klimnuo je glavom kao da to uopte nije bilo vano.
Za manje od sat vremena,svi smo se okupili u crkvi, itava naa porodica sainjena
od petorice ujaka i strieva, etiri tetke, a tu su bili i dve nae starateljke i otac
Dijamonte. Omanji oltar je bio ureen kao za kakvu propoved, prekriven najfinijim
vezenim oltarskim stolnjakom, na kojem su stajali najdeblji zlatni svenjaci sa upaljenim
sveama. Slika raspetog Hrista svetlela je obasjana titravom svetlou plamiaka,
drevna, bezbojna i tek povrno izrezbarena postavka koja je na tom zidu visila jo od
vremena Svetog Franje, jer se prialo da je ovaj veliki svetac navodno boravio u naem
zamku pre dva veka.
Bila je to slika golog Hrista, uobiajena u to doba, koji je bio predstavljen kao
razapeti muenik, ni nalik ilavom i senzualnom liku predstavljenom na savremenim
raspeima.Isticao se u poreenju sa nizom svee naslikanih svetaca na zidovima,
prikazanih u jarkocrvenim i zlatnim odorama.
Smestili smo se na obine braon klupe koje su donete specijalno za nas. Svi su
utali.Otac Dijamonte je tog jutra odrao propoved i stavio u tabernakl telo i krv bojeg
sina u vidu hostije. Crkva je, ovakva kakva je sada bila, sluila kao istinski boji
dom.Jeli smo hleb, a popili smo i malo piva stojei kraj ulaznih vrata. No, bili smo vrlo
tihi. Otac je bio jedini koji je neprestano izlazio, smelo koraajui po bakljama
osvetljenom dvoritu, dozivajui vojnike na kulama i zidinama. Nije se libio da se i sam
popne na osmatranice ne bi li sopstvenim oima utvrdio da je sve pod kontrolom.
I strievi su bili naoruani. Tetke su se arko molile. Otac Dijamonte je bio smeten,a
majka bleda kao smrt i kao da ju je spopala nekakva muka, moda usled blagoslovenog
stanja,tako da se grevito drala za moju sestru i brata, koji su i sami bili
preplaeni.inilo se da emo probdeti no bez ikakvih neprilika.
Ali otprilike dva sata pred zoru, iz kratkog i plitkog dremea prenuo me je uasan
vrisak.Otac je odmah poskoio na noge.Isto su uinili i strievi,isukavi maeve to su
najbolje mogli,s obzirom na njihove starake, vornate prste. Vrisci su se oglasili sa svih
strana u noi, dok su dreka straara i zvuk starih zvona sa kula gromoglasno pozivali
na uzbunu.Otac me je zgrabio za ruku.

25

Vitorio, doi, rekao mi je i istovremeno povukao zvekir vrata u podu, otvorio ih i

gurnuo mi u ruku veliku svecu sa oltara.
Povedi majku, tetke, sestru i brata dole, odmah, i ne izlazite napolje ni za ivu
glavu,ma ta uli! Ne izlazite! Zakljuaj vrata i ostanite tamo! Uradi kako ti kaem!
Istog trenutka sam ga posluao, zgrabio sam Matea i Bartolu i gurnuo ih niz
kameno stepenite ispred sebe.Strievi su istrali u dvorite, uzvikujui drevne borbene
poklie, dok su tetke posrtale, gubile svest i grevito se drale oltara tako da ih niko nije
mogao pomeriti. Majka se prestravljeno drala za oca.
Otac je bio na ivici da eksplodira od gneva. Posegnuo sam da dohvatim najstariju
tetku,ali ona se stropotala u nesvest ispred oltara, a otac se gromovito okrenuo prema
meni i na silu me gurnuo u katakombu i zatvorio vrata. Nisam imao drugog izbora
nego da zakljuam bravu onako kako mi je prethodno pokazao.Tada sam se, pod
treperavom svetlou svece, okrenuo prema uasnutim Bartoli i Mateu.
Spustite se skroz dole, povikao sam. Skroz dole.
Zamalo da padnu pokuavajui da se hitro unatrake spuste niz strme i uzane
stepenice koje ni u jednoj situaciji nisu bile lagane za spust. Licima su bili okrenuti ka
meni.
Zbog ega, Vitorio, zato ele da nas povrede?, upitala je Bartola.
Hou da im se suprotstavim, izgovorio je Mateo, Vitorio, daj mi tvoj bode. Tebi
je dovoljan ma. Nije pravedno.
S, budite tihi, uradite kako je otac naredio. Zar mislite da je meni drago to sam
ovde zatoen umesto da se borim sa odraslim mukarcima? Tiina!
Jedva sam se uzdravao da zaustavim suze. Moja majka se nalazila gore! Moje tetke!
Vazduh je bio hladan i vlaan, ali mi je svejedno prijao. Kupao sam se u znoju, a
poela je i ruka da me boli od dranja velikog zlatnog svenjaka. Najzad smo se sve
troje sklupali u najudaljenijem uglu prostorije. Smirivao me je oseaj hladnog kamena
koji sam dodirivao telom. Ali, tokom grobne tiine koja je meu nama vladala,kroz
debeli pod crkve iznad naih glava mogao sam da ujem urlike, grozomorni vrisak
straha i panike,tree korake,ak i vritavo rzanje konja koje mi je ledilo krv u
ilama.Zvualo je kao da su konji u galopu uleteli u samu crkvu iznad naih glava, to
nikako nije bilo mogue.
Pridigao sam se i pohitao ka vratima koja su vodila u stare grobnice ili u ono to se
tamo nalazilo, savreno me nije bilo briga! Pridigao sam rezu sa jednih vrata i otvorio
ih. Video sam samo nizak prolaz, nedovoljno visok ak i za mene i jedva irok da u
njega uguram ramena. Okrenuo sam se, pridravajui jedino svetlo koje smo imali, i
video da su moji brat i sestra bili zaleeni od straha dok su ne trepui zurili u strop
iznad kojeg se nastavljalo prolamanje uasnih krikova.
Oseam vatru, iznenada je proaptala Bartola, lica odjednom vlanog od suza.
Da li osea miris vatre, Vitorio? Ja je i ujem.
I uo sam je i namirisao.
Oboje se prekrstite;molite se, rekoh,,,i imajte poverenja u mene. Izbaviemo se
odavde.

26

Huka bitke se nastavljala, i dalje su se uli krici, sve dok iznenada, odjednom,
zlokobna i zastraujua buka nije sasvim utihnula. Nastupila je grobna tiina, tako
jezovita i sveproimajua da to nimalo nije liilo na muk izvojevane pobede.Bartola i
Mateo su se grevito drali za mene, jedno s jedne, drugo s druge strane.
Iznad naih glava zauo se zveket. Vrata crkve su s treskom otvorena, a potom se
najednom ukazao i otvor na stropu. U svetlosti plamena koji je buktao iznad nas,
ugledao sam tamnu i vitku, dugokosu osobu.
Od silnog naleta vazduha ugasila mi se svea.
Zahvaljujui paklenom titraju vatre koja je plamtela iznad, nismo bili izloeni
potpunom i bespotednom mraku.Jo jednom, ali prilino nejasno, video sam obrise te
osobe,visoke,skladno graene ene sa dugakim uvojcima i strukom tako uzanim da
sam mogao da ga obuhvatim rukama. inilo se kao da neujno lebdi niz stepenice
prema meni.Kako je, nebesa ti blaenih, to bilo mogue, ta ena?
Pre nego to sam i pomislio da isuem ma na tu vraju enu ili da mi se makar
neto razjasni u glavi, osetio sam da je neno oeala svoje grudi o moje,ali i hladnou
njene koe kada mi se uinilo da me obgrljuje rukama.Nastupio je trenutak neobjanjive
i udesno senzualne zbunjenosti kada mi je draestan miris njenih uvojaka i njene
haljine zapahnuo nozdrve. Uinilo mi se da joj vidim i sjajne beonjae kada me je
pogledala.
Zauo sam Bartolin vrisak, a odmah potom i Mateov.
Bacili su me na zemlju.
Iznad moje glave je buktao razjareni poar.
ena ih je oboje drala, oba izbezumljena deteta pod jednom, na prvi pogled,
krhkom rukom. Zastala je i oigledno me pogledala dok je u drugoj ruci drala
uzdignut ma.Potrala je zajedno sa mojim bratom i sestrom pod rukom uz stepenice
pravo u svetlost vatre.Isukao sam ma obema rukama, pohitao za njom, uz stepenice pa
u crkvu, i video da je na neki apsolutno neverovatan i vraji nain ve bila stigla do
vrata, to se graniilo sa nemoguim. Deca su vritala i dozivala me: Vitorio, Vitorio!
Svi gornji prozori crkve bili su u plamenu, kao i rozarijum iznad raspea. Nisam
mogao da poverujem sopstvenim oima, iako sam sada jasno gledao u tu mladu enu
koja mi je na silu oduzela brata i sestru.
Stani u ime boga!, povikao sam za njom. Kukavice, kradljivice pod okriljem
noi!
Potrao sam za njom, a na moje ogromno zaprepaenje, ona se zaustavila. Stala je
mirno i okrenula se ponovo me pogledavi. Sada sam je jasno video, nju, u svoj njenoj
prefinjenoj lepoti. Lice joj je bilo savreno duguljasto i imala je krupne, dobronamerne
sive oi. Koa joj je bila nalik najfinijem belom kineskom porcelanu.Imala je crvene
usne, previe savrene da bi ih takvima nainio ma kakav vajni slikar, dok joj je
dugaka, platinastoplava kosa, siva nalik na njene oi na svetlosti plamena, padala niz
lea kao nena, gusta masa. Njena haljina, mada isflekana tamnim mrljama koje mora
da su bile od krvi, bila je istovetne tamnocrvene boje kao i kod zloudnog posetioca od
prethodne noi.

27

Prilino radoznalog, a potom pronicljivog izraza na licu, samo je zurila u mene.

Desnom rukom je drala pridignut ma, ali se nije pomerala. Tada je svog monog
stiska oslobodila Bartolu i Matea, koji su joj se koprcali pod levom rukom. Oboje su se
ridajui stropotali na zemlju.
Demonu.Vetice!, urlao sam. Skoio sam preko njih i nasrnuo na nju, mahnito
maui maem. Meutim, ona se tako hitro odmakla da nisam uspeo ni da uoim taj
pokret. Nisam mogao da verujem sopstvenim oima da je uspela toliko da se udalji od
mene. Stajala je sputenog maa i dalje zurei u mene i u uplakanu decu.
Iznenada je okrenula glavu. Zauo se zvidav urlik, a za njim jo jedan, i jo jedan.
Kroz vrata crkve, takorei iz plamena samog pakla, iskoila je jo jedna spodoba u
tamnocrvenoj odori, sa kukuljicom od plia i zlatom optoenim izmama. Kada sam
zamahnuo maem prema njemu, odgurnuo me je u stranu i,u jednom jedinom trenu,
odrubio glavu Bartoli i obezglavio Matea koji je vritao.
Poludeo sam. Poeo sam da arlauem. Okrenuo se prema meni. A tada se oglasila
ena, koja ga je iznenada spreila u naumu.
Njega pusti,uzviknula je glasom koji je istovremeno bio mazan i strog. Tada se taj
ubica,ta spodoba sa kukuljicom na glavi i zlatom optoenim izmama, udaljila
uzvikujui joj: Hajde, hajde sada, jesi li skrenula s uma? Pogledaj u nebo. Pouri,
Ursula.
Nije se ni pomakla. Zurila je, kao i prethodno, u mene.
Ridao sam i psovao, zgrabio ma i ponovo se ustremio na nju. Ovog puta sam jasno
video kako se otrica maa sputa na njenu desnu ruku, tano ispod lakta. Bled, mali i,
ini se, krhki ud, kao to je bilo i itavo njeno telo, pao je na poploanu zemlju zajedno
sa njenim tekim maem. Krv je poela da lipti iz odseene ruke, ali ona je samo bacila
pogled na patrljak. A zatim me je pogledala uz bolni, snudeni i srceparajui izraz lica.
Ponovo sam pridigao ma. Vetice!, povikao sam, stisnuo zube i pokuao jasnije
da vidim kroz suze. Vetice!
Ali u jo jednom vrajem inu, odmakla se unazad, daleko od mene, kao da ju je
povukla neka nevidljiva sila. U levoj ruci je sada drala desnu, u ijem se stisku i dalje
nalazio ma kao da nije bila odseena. Odseenu ruku je vratila na mesto. Posmatrao
sam je. Video sam kako je postavila ruku ispod lakta, gde se nekada nalazila, okrenula
je i namestila je kao to je i bila. Razrogaenih oiju, u istoj neverici, gledao sam kako
rana koju sam joj naneo u potpunosti zarasta na njenoj beloj koi. Zvonasti, do malopre
poluprazan rukav njene raskone barunaste haljine sada joj se vijorio oko zgloba. U
tren oka se nala ispred crkve, sada tek kao silueta naspram udaljenih vatri koje su
gorele u prozorima kula. uo sam je kako apue: Vitorio. Zatim je iezla.
Znao sam da nema svrhe pohitati za njom! Bez obzira na to, istrao sam napolje i
zavitlao maem oko sebe u irokom krugu, urlajui od besa, gorine i pomahnitalosti na
itav svet, oiju zaslepljenih suzama i grla preplavljenog do guenja.
Sve je bilo mirno. Svi su bili mrtvi. Pobijeni. Znao sam.
Dvorite je bilo ispunjeno leevima.Pohitao sam nazad u crkvu. Zgrabio sam
Bartolinu i Mateovu glavu i stisnuo ih u naruje. Seo sam na pod, drao ih u krilu i
ridao.Izgledale su kao da su i dalje ive, ove odseene glave,sjajnih oiju i usta koja kao
28

da su beznadno pokuavala da progovore. Oh, boe! Ovo nijedan ovek ne bi mogao da

izdri. Ridao sam. Kleo.Stavio sam ih jednu pored druge, te dve glave iz mog krila, i
milovao im kosu, obraze i aputao im utene rei da je Bog blizu,da je tu sa nama, da e
nas on uvek uvati, da smo svi u raju. Oh, molim te, Boe, preklinjem te, molio sam se u
dui, ne dozvoli da imaju oseaj i svest o svemu to se dogodilo, kao to mi se ini da
imaju. Oh, ne, to ne. To ne mogu da podnesem. Ne mogu. Ne. Preklinjem te.
Najzad su, u zoru, kada je sunce samouvereno prodrlo kroz vrata crkve, a plamen
zamro, kada su ptice zapevale kao da se nita nije dogodilo, nevine, male glave Bartole i
Matea postale beivotne i umirene, u svakom smislu mrtve. Iz njih su odleprale
njihove vene due, ako to ve nisu uinile u trenutku kada im je ma razdvojio glave
od tela.
Majku sam pronaao ubijenu u dvoritu. Otac, prekriven ranama na akama i
rukama kao da je grabio svaku otricu maa koja ga je sasecala, leao je mrtav na
stepenitu kule.
Ubistva su se odigrala brzo, po kratkom postupku rasporeni vratovi, a samo
ponegde su se videli dokazi borbe, kao u sluaju mog oca.Nita nije bilo ukradeno. Moje
tetke, dve usmrene u udaljenom oku crkve i druge dve u dvoritu, na sebi su i dalje
imale sve svoje prstenje, ogrlice i ukrase za kosu. ak nijedno ukrasno dugme nije bilo
odseeno i odneto.
Situacija je bila ista na itavom imanju.Konji su nestali, stoka je odlutala u umu, a
ivina odletela. Otvorio sam kuicu u kojoj sam drao mnotvo sokolova za lov, skinuo
im kapuljae i pustio ih da odlete u divljinu.
Nije bilo nikog da mi pomogne da zakopam mrtve.Do podneva, odvukao sam svoju
porodicu, lana po lana, do katakombi, i bez ikakve ceremonije ih gurnuo niz
stepenice. Potom sam ih poslagao jedne kraj drugih, najbolje to sam mogao i umeo.Bio
je to vrlo bolan i zamoran zadatak. Skoro da sam pao u nesvest od umora dok sam
naslagao njihova tela, a poslednji je bio moj otac. Bilo mi je sasvim jasno da to neu moi
da izvedem sa svima ija su se tela nalazila na naem posedu.To je jednostavno bilo
nemogue. Osim toga, vraja stvorenja koja su nas pohodila i donela nam nesreu
mogla su da se vrate, jer su znala da sam iv. Svedok je bio mukarac-demon sa
kukuljicom, opaki ubica koji je na najbedniji nain usmrtio dvoje dece. A kakva god da
je bila priroda tog anela smrti,te prelepe Ursule sa jedva vidljivim ruiastim tragom
na belim obrazima, dugakim vratom i uskim ramenima, nije mi bila poznata. I ona bi
mogla da se vrati i osveti za uvredu koju sam joj naneo odsekavi joj ruku.Morao sam
da napustim zamak, da pobegnem sa planine.
Instinkt mi je govorio da ta stvorenja vie nisu bila nigde u blizini, to sam oseao u
srcu kao i u celokupnom okruenju sada obasjanom toplim i ljubljenim suncem, ali to
sam oseao i stoga to sam bio svedok njihove urbe da pobegnu, kada su jedno
drugom zvidali i kada sam uo vraje rei mukog demona koji se obratio onoj eni,
Ursuli, da mora da pouri.
Ne, bio sam sasvim siguran da su to bila stvorenja noi.
Imao sam dovoljno vremena da se popnem na najviu kulu i pogledam po okoliu.
To sam upravo i uinio. Uverio sam se da na kilometre naokolo nije bilo ni ive due
29

koja bi mogla da vidi dim od zapaljenog drvenog poda i ono malo nametaja. Najblii
zamak je bio ruevina, kao to sam ranije i pomenuo.Sela sa niih padina planine su ve
odavna bila naputena.Najblie, jo uvek postojee selo od nekakvog znaaja bilo je
udaljeno itav dan hoda, tako da sam morao da krenem ukoliko sam imao nameru da
dospem do bilo kakvog skrovita pre nego to padne no.
Na hiljade misli me je bacalo na muke. Isuvie sam znao. Bio sam tek deak; nisam
ni u ludilu mogao da proem kao odrastao mukarac! Imao sam bogatstvo u
firentinskim bankama, ali da bih tamo dospeo, morao sam da jaem itavih nedelju
dana! Ovo su bili demoni. Svejedno, nisu se libili da uu u crkvu, niti da ubiju oca
Dijamontea.
Shvatio sam da sam imao samo jednu mogunost.
Osveta. Doi u im glave. Pronai u ih i unititi. Ako oni nisu mogli da izau na
svetlost dana,onda u upravo iskoristiti tu okolnost da im dolijam! Uradiu upravo to.
Uiniu to za Bartolu, Matea, za oca i majku, za najnevinije dete koje je otrgnuto sa moje
planine.
A oni jesu ukrali decu. Da, to su uinili.To sam ustanovio pre nego to sam krenuo,
trebalo mi je malo vremena da shvatim s obzirom na sve brige koje su me morile, ali to
je bilo oigledno kao dan. Nigde nije bilo nijednog dejeg lea, ubijeni su samo deaci i
devojice mojih godina, ali svi koji su bili mlai odvedeni su. Zbog ega! Da bi sluili
uasu! Bio sam van sebe.
Stajao bih tako unedogled na prozoru kule, stisnutih pesnica, ispunjen gnevom i
eljom za osvetom, da mi nije privukla panju jedna dobrodola slika. Dole, u najblioj
dolini, ugledao sam tri svoja konja kako besciljno tumaraju naokolo, kao da su ekali da
im samo dam znak da se vrate kui. Trebalo bi da uzmem barem jednog od svojih
najboljih atova, a morao sam ubrzo da krenem. Jaui konja, moda bih taman mogao
da stignem do prvog grada dok ne padne mrak. Nisam poznavao teritoriju prema
severu. Bio je to planinski predeo, ali uo sam da se tu nalazi i neki grad srednje
veliine, koji ne bi trebalo da je predaleko. Morao sam da stignem do njega pre mraka,
da pronaem utoite, da razmislim i da se posavetujem sa nekim svetenikom koji je
imao malo mozga u glavi i koji bi znao da izae na kraj sa demonima.
Poslednja stvar koju je trebalo da uradim mi se gadila i oseao sam veliku odbojnost
prema njoj, ali sam to svejedno uinio. Pokupio sam sve blago koje sam mogao da
ponesem.To je znailo da sam prvo otiao do svoje sobe,kao to bih uinio i bilo kog
drugog,uobiajenog dana, presvukao se u najbolju tamnozelenu lovaku odeu od svile
i baruna, obuo visoke izme i uzeo rukavice. Zatim sam zgrabio kone torbe koje sam
mogao da priveem za konjsko sedlo i spustio se u katakombe i skinuo sa roditelja,
ujaka, strieva i tetaka omiljeno prstenje, ogrlice, broeve i zlatne i srebrne kope koje su
doneli iz Svete zemlje. Bog neka mi je na pomoi.
Tada sam napunio bisage zlatnim dukatima i florinima koje sam pronaao u oevim
kovezima. Oseao sam se kao lopov, kradljivac mrtvih. Vukui ove teke, prepunjene
kone torbe, otiao sam po konja, osedlao ga, stavio mu uzde i krenuo.Izgledao sam kao
kakav vlastelin,opasan orujem, zaodenut ogrtaem uokvirenim krznom od nerca i s
firentinskom kapom od zelenog baruna na glavi. Krenuo sam put ume.
30

etvrto poglavlje
OTKRIVAM NOVE MISTERIJE, ISKUAVAM
AVOLJE ZAVOENJE I OSUUJEM DUU NA
TEKU KOB
Toliko sam bio ogoren da nisam mogao jasno ni da razmiljam, kao to ste ve
primetili,a siguran sam i da razumete o emu govorim. Nije bilo nimalo mudro s moje
strane to ovako raskono odeven jaem kroz toskanske ume,i to sam-samcat. Svaki
ovek sa imalo mozga u glavi poao bi od jednostavne injenice da je svaka uma u
Italiji imala i svoje bandite. S druge strane, barem mi se tako inilo, nije bilo mudro ni
da izigravam kakvog siromanog uenjaka. Mislim da u tom trenutku nisam doneo, niti
sam uopte bio sposoban da donesem,bilo kakvu zdravorazumsku odluku. arka elja
za osvetom nad demonima koji su nas unitili bila je jedina smernica koja me je vodila.
I tako sam krenuo negde usred podneva,jaui odmereno i pokuavajui da se
drim puteva kroz dolinu. Polako sam izgubio iz vida kule naeg zamka i sve vreme
sam zduno pokuavao da ne ronim suze kao dete. Put me je, meutim, nekako
neprimetno odvlaio u planinu, bez obzira na to koliko puta se vraao na staze u dolini.
U glavi mi se sve mutilo. Ali, okoli kroz koji sam prolazio nije mi davao previe
vremena za razmiljanje. Bio sam veoma usamljen.
Nedugo nakon to sam krenuo, nabasao sam na prizor dva velika ruevna zamka
ije su zidine i bedemi zarasli u gramzivu umu. Setio sam se da su to bili domovi nama
poznatih vlastelina koji nisu bili dovoljno mudri da se ne suprotstave moi Milana ili
Firence. To je bilo sasvim dovoljno da se zapitam da li sam pri istoj svesti, i da me
nagna da pomislim kako nau porodicu moda nisu uopte unitili demoni, ve da su
nas napali obini smrtni neprijatelji.
Bilo je strano gledati razorena borbena utvrenja zamkova koja tre naspram
veselog i vedrog neba.Naiao sam i na zarasle ostatke sela sa njihovim uruenim
udericama i kolibama, kao i na zaboravljene oltarie na raskrsnicama seoskih puteva,
u kojima su mali kameni kipovi devica ili svetaca ve odavno bili zaglibljeni u pauinu i
senke.
Kada sam u jednom trenutku visoko u daljini spazio dobro opasano utvrenje-grad,
znao sam da ono pripada Milanu i da nemam nameru da krenem u tom pravcu. Bio
sam izgubljen!
to se bandita tie,naleteo sam tek na jednu omanju odrpanu grupu, koju sam
odmah namamio svojom priljivou.Ako nita drugo, ova skupina hulja mi je barem
na tren privukla panju i skrenula misli. Krv mi je jurcala telom istom brzinom kao i
jezik: Jaem kao prethodnica vojske od stotinu ljudi,izjavio sam. Tragamo za
grupom odmetnika koji se predstavljaju kao vojnici Sforce, iako nisu nita drugo do
siledije i lopovi; da li ste ih moda videli?Dau svakom od vas po florin ako mi pruite
neka obavetenja. Cilj nam je da ih se reimo im ih pronaemo. Umoran sam. Svega mi
je preko glave.
31

Bacio sam im par novia.

Istog trena kad su ih pokupili, okrenuli su se i otili; no ne pre nego to su pomenuli
da je najblii grad pod firentinskom vlau bio Santa Madalena, dva sata jahanja odatle.
Nisu propustili ni da kau da se gradske kapije zatvaraju im padne mrak i da nakon
toga niko ni pod razno nije mogao da kroi unutra.Pretvarao sam se kao da sam sve to
znao i da sam krenuo put uvenog manastira za koji sam znao da se nalazi dalje na
severu i do kojeg nikako nisam mogao da stignem pre mraka. Tada sam im preko
ramena bacio jo koji novi dok sam odjahivao dalje i uzviknuo da e ukoliko nastave
tim putem naleteti na grupu konjanika iz moje svite koji e ih dodatno nagraditi.
Znao sam da su sve vreme razmiljali o tome da li da me ubiju na licu mesta i
pokradu me. Sve je zavisilo od toga kako ih gledam, koliko uspeno blefiram, da li se
samouvereno drim i obraam, jer oni su bili tek obini prostoduni nitkovi. Polo mi je
za rukom da se izvuem.
Odjahao sam najbre to sam mogao, sklonio se s glavnog puta i krenuo u pravcu
padina sa kojih su se u daljini mogli nazreti obrisi Santa Madalene.Bio je to veliki
grad.Video sam etiri velike kule oigledno naikane pored glavnih kapija grada, kao i
nekoliko udaljenih crkvenih tornjeva. Moram priznati da sam se ponadao da u naleteti
na neki manji grad blii od Santa Madalene,neki koji je bio manje uvan. Meutim,
nisam mogao da se prisetim nijednog naziva, a bio sam isuvie izgubljen da potraim
neki drugi. Podnevno sunce bilo je divno; ipak, dan je polako ali sigurno odmicao.
Morao sam hitro da se uputim ka Santa Madaleni.
Kada sam stigao do podnoja brda gde se grad nalazio, poeo sam da se penjem
strmim stazama koje su koristili pastiri. Svetlost dana je brzo ilela. uma koja je
okruivala grad bila je previe gusta da bi bila bezbedna, naroito tako blizu utvrenog
grada. Opsovao sam u sebi gradske vlasti to nisu raistile planinu, dok mi je, s druge
strane, uma sada predstavljala utoite. U pojedinim trenucima, usled sve veeg mraka
koji je nastupao, inilo mi se da je prosto nemogue da stignem do vrha i doepam se
grada na vreme. Zvezde su sada osvetljavale sjajno nebo boje safira, ali to je samo
doprinosilo oseaju da je ovaj dostojanstveni grad, u svoj njegovoj veliini, jo
nebezbedniji. Najzad se bezbrina no spustila meu debela stabla ume, a ja sam
tumarao naokolo uzdajui se pre u instinkt svog konja nego sopstveno, sada ve
oslabljeno, ulo vida. Bledunjavi polumesec kao da je strasno oijukao sa oblacima.Nebo
sam tek samo u deliima mogao da vidim zahvaljujui gustom tkanju granja. Nesvesno
sam poeo da se molim ocu, kao da se nalazio u bezbednom drutvu mojih anela
uvara. Imao sam poverenje u njega i njegovo prisustvo vie nego to sam ikada imao u
anele, a tada sam mu se i obratio: Oe, preklinjem te, pomozi mi da stignem do
grada.Pomozi mi da se doepam bezbednog tla,jer u suprotnom neu moi da se
osvetim onim demonima. vrsto sam stegnuo ma.Podsetio sam sebe da imam i
bodee u izmama,rukavu, pod ogrtaem i za pojasom. Naprezao sam se da bilo ta
vidim na svetlosti nonog neba i terao konja da sam pronalazi put izmeu debelih
stabala.
U pojedinim trenucima bih zastao, skroz primiren. Nisam uo nikakav neuobiajen
zvuk. Koja bi jo budala tumarala nou po ovakvoj umi? U jednom trenutku, kada se
32

nazreo kraj ovog putovanja, nabasao sam na glavni put. Tu se uma razreivala a onda
je vie nije ni bilo. Ispred mene su se prostirale ravne poljane i panjaci, te sam zajahao
u galop. Grad se najzad uzdigao tik ispred mene, to se esto deava kada dojaete iz
otre krivine. Imali biste utisak kao da vas je neko niotkuda bacio na zemlju u podnoju
udnovatog utvrenja. Duboko sam uzdahnuo u zahvalnosti, bez obzira na injenicu da
su gradske kapije bile vrsto zakatanene kao da se ispred njih nalazila kakva
neprijateljska vojska.
Ovo je bila moja luka spasa.
Podrazumeva se da je straar,uspavani vojnik koji je vikao odozgo, eleo da zna ko
sam.Jo jedanput me je trud izmiljanja spasao od grozomornih, skoro nepodnoljivih
misli, mentalnih slika proklete Ursule i njene odseene ruke, kao i bezglavih tela mog
brata i sestre u polupokretu na podu crkve. Uzvratio sam povikom straaru, poniznim
tonom ali pretencioznim govorom, da sam uenjak u slubi Kozima de Mediija i da
sam poslat u Santa Madalenu da pronaem neke knjige, zapravo odreene drevne
molitvenike koji se odnose na svece i prikaze Blagoslovene Device Marije iz ovog kraja.
Kakve gluposti.
Doao sam,tako sam mu rekao,da obiem crkve,kole i svakog vremenog uitelja
koji je naao utoite u gradu i da sa sobom ponesem sve ono to mogu da kupim
vrednim firentinskim zlatom i odnesem svom gospodaru u Firencu.
Da, da, ali hou da znam vae ime, recite mi kako se zovete!, insistirao je da zna
uvar dok je otvarao malu kapiju i pridizao fenjer visoko ne bi li me bolje osmotrio.
Znao sam da ostavljam dobar utisak, ovako obuen i na konju.
,,De Bardi, izjavio sam. Antonio de Bardi, Kozimov roak, rekao sam
samouvereno, koristei porodino ime Kozimove ene, jer je to bilo jedino prezime koje
mi je u trenutku palo na pamet. Vidi, dobri ovee, uzmi ovu novanu nagradu koju ti
nudim i zajedno sa enom doi i veeraj na moj raun. Evo, znam da je kasno, ali tako
sam umoran!
Kapija se otvorila. Morao sam da sjaem i uvedem konja pognute glave kroz nisku
kapiju. Nali smo se na kamenom trgu odmah iza kapije, gde je sve odjekivalo.
ta ste, u ime boga, traili ovako sami u umi usred mraka?, upitao je straar.
Jeste li svesni u kakvoj ste opasnosti bili? A tako ste mladi. Kakvi su to dananji
gospodari da svoje podreene putaju da jau naokolo bez pratnje?
Stavio je novac u dep. Pogledaj se, ti si jedva stasalo dete! Neko bi mogao da te
ubije samo zarad dugmadi koju ima. ta je, bre, tebi?
Trg na kojem smo se nali bio je ogroman,a mogao sam da vidim i poetke nekoliko
ulica u koje se ravao. Imao sam sree.Ali, ta ako se i demoni nalaze u gradu? Nisam
imao ni najmanju predstavu o tome gde bi takva stvorenja mogla da obitavaju ili da se
skrivaju! Svejedno, nastavio sam da priam.
Krivica je samo moja.Izgubio sam se.Ako to ikome kaete,biu u nevolji,rekao
sam.Odvedite me do najblie gostionice. Tako sam umoran. Evo, uzmite jo novca, ne,
ne, insistiram. Pruio sam mu jo zlatnika. Izgubio sam se.Nisam paljivo
sluao.Onesvestiu se od umora. Neophodno mi je da popijem malo vina, neto

33

pojedem i legnem u krevet. Evo, dobri ovee, ne, ne, uzmite jo, neu da ujem. Moj
gospodar bi mi zamerio da drugaije postupim u ovakvoj situaciji.
Vie nije imao mesta u depovima,ali je nekako uspeo da ugura preostali novac u
koulju,a onda me je uz svetlost fenjera odveo do gostionice.Zalupao je na vrata na
kojima se, potom, pojavila srdana starica koja me je zahvalno povela u sobu im sam
joj u ruke tutnuo kovanice.
Molio bih da mi date neku visoko postavljenu sobu iji prozori gledaju preko
doline, rekao sam, kao i bilo kakvu, moe i hladnu veeru. Neu vam zameriti.
,,U ovom gradu neete pronai nikakve knjige, rekao mi je straar, koji se muvao
naokolo dok sam se ja za enom peo uz stepenice. Sva mlade odlazi odavde; ovo je
mirno mesto, sve sami veseli trgovci. Danas mladii jurcaju na one belosvetske
univerzitete. Ali, videete, ovo je divno mesto za ivot, jednostavno i lepo.
Koliko u ovom gradu ima crkava?, upitao sam staricu kada smo stigli do sobe.
Rekao sam joj da mi ostavi upaljenu sveu.
Dve dominikanske i jedna karmelianska,odgovorio je straar, pogrbivi se u
malenim vratima, a imamo i jednu divnu i staru franjevaku crkvu, u koju ja idem. U
ovom gradu se nikada ne deava nita loe.
Starica je zavrtela glavom i rekla mu da uuti. Spustila je sveu i pokazala mi da mi
je ostavlja. Straar je nastavio da brblja i poto sam seo na krevet,zurei ni u ta.Tada je
starica donela tanjir sa hladnom ovetinom i hlebom, kao i krag vina.
Nae su kole stroge, nastavio je da pria straar. Starica mu je ponovo pokazala
da uuti. Na ovom mestu se niko ne usuuje da stvara probleme, rekao je, a onda su
oboje izali iz sobe. Bacio sam se na hranu kao kakva ivotinja. Sve za im sam sada
udeo bila je snaga. U svoj alosti nisam ni mogao da pomislim na zadovoljstva. Neko
vreme sam gledao u deli vedrog neba posutog zvezdama, oajniki se molei svakom
svecu i anelu ijeg sam se imena setio da mi priskoe u pomo. Zatim sam vrsto
zatvorio prozor i zabarikadirao vrata. Nakon to sam se postarao da stavim veliku
sveu u oak i tako zatitim njen plamen koji je trebalo da gori do zore, bacio sam se u
mali, grbavi krevet, isuvie umoran da izujem izme ili da odstranim ma,bodee ili bilo
ta drugo. Mislio sam da u odmah utonuti u dubok san, ali samo sam leao, zgren,
ispunjen mrnjom i bolom, izlomljene due, i zurio u mrak. Usta su mi bila puna smrti
kao da sam je pojeo.Negde dole sam uo prigueno rzanje mog konja dok su ga
smetali,kao i usamljene korake na naputenoj ulici.Barem sam bio bezbedan,pomislio
sam,pre nego to me je najzad savladao san, sveprisutan, sveproimajui i opojan; sva
napetost koja me je drala na oprezu i podravala moju pomahnitalost jednostavno se
istopila, a ja sam utonuo u mrak bez snova. Bio sam svestan onog prijatnog trenutka u
kojem vie nita nije vano, osim spavanja, nije bilo straha od najezdi snova, samo
nitavilo, tek praznina.
Trgnuo sam se zauvi neki zvuk. Istog trena sam se probudio. Svea se ugasila.
Ruka mi je bila na drci maa i pre nego to sam otvorio oi. Leao sam na uzanom
krevetu lea okrenutih zidu,s licem prema sobi.U prostoriji je bilo neke svetlosti kojoj
nisam znao izvor. Uspeo sam da bacim pogled na zabarikadirana vrata, ali iz tog ugla
nisam mogao da vidim prozor koji se nalazio iznad mene, jer bih u tom sluaju morao
34

da okrenem barem glavu. Ali, nisam morao da vidim da bih znao, da bih bio siguran u
to da je upravo taj vrsto zatvoren prozor bio nasilno otvoren. Traak svetlosti koji je
padao na zid dopirao je sa neba. Bila je to neznatna, krhka svetlost koja je sipila niz
gradske zidine, a koja je ovoj prostoriji u kojoj sam se nalazio odavala utisak zatvorske
elije. Na vratu i obrazu sam osetio dah sveeg nonog vazduha.vrsto sam stegnuo
ma, oslukivao, ekao. Oglasili su se jedva ujni, kripavi zvui. Krevet na kojem sam
sedeo se pomerio tek ovla,kao od nekog omanjeg pritiska.Nisam mogao da
usredsredim pogled.Mrak je odjednom zahvatio itavu prostoriju, a upravo iz te tmine
se uzdigla neka figura tano preda mnom, obris koji se nadvio nad mene, jedna ena
koja me je gledala pravo u lice dok joj je kosa padala preko mog tela. Bila je to Ursula.
Njeno lice je bilo udaljeno od mog tek koji centimetar.Svojom hladnjikavom i
nenom rukom je snano preklopila moju kojom sam drao ma. Trepavicama mi je
milovala obraz, a potom me poljubila u elo.Bio sam preplavljen prijatnou, bez obzira
na to koliko sam arko eleo da joj se suprotstavim. Poplava sladostrasnih oseaja
prodrla je do same moje utrobe.
Vetice!, prokleo sam je.
Nisam ih ja ubila, Vitorio. U njenom glasu naziralo se preklinjanje, ali
dostojanstveno,ispunjeno milozvunom snagom.Imala je tanak glasi, mladolik po
tonu, ali enstvenog prizvuka.
Planirala si da ih na silu odvede, odgovorio sam joj. Jednim snanim trzajem
pokuao sam da je se oslobodim.Meutim, vrsto me je zgrabila rukom, a kada sam
pokuao da oslobodim levu ruku ispod sebe, uhvatila me je za zglob. Sada me je drala
obema rukama, a potom me je poljubila. Tada sam ponovo udahnuo onaj predivan
miris koji je irila oko sebe, dok je kosom milovala moje lice i vrat, to je u meni izazvalo
prijatnu jezu. Pokuao sam da okrenem glavu na drugu stranu, a ona me je neno,
skoro s potovanjem,usnama dodirnula po obrazu. Osetio sam njeno telo na
svom,nabubrelost grudi pod skupocenom tkaninom njene odee,kao i glatku duinu
njene butine kraj mene na krevetu. Jezikom mi je dodirnula usne,a onda ih
liznula.Nisam mogao da se pomerim od prijatne jeze koja me je obuzela, istovremeno
me poniavajui i budei u meni poudu.
Bei od mene, prokleta vetice, proaptao sam.
Ispunjen gnevom, nisam mogao da zaustavim usporeno tinjanje vatre u slabinama;
nisam mogao da se oduprem oseanju ushienja koje je poelo da eta po mojim
ramenima, niz kimu, ak i kroz noge. Njene su oi sijale iznad mene, a podrhtavanje
njenih kapaka vie je bilo oseanje nego prizor koji sam mogao da vidim oima. Njene
usne ponovo su se spustile na moje, sisala mi je usta,ikala me,a potom se povukla i
priljubila svoj obraz uz moj.Njena koa, koja je toliko podseala na porcelan, bila je
meka nego paperje,ah, sva je bila kao neka prefinjena lutka, sainjena od sonog i
arobnog materijala koji je prijao vie od mesa i krvi, a opet je iz nje izbijala takva vatra.
Iz nje je isijavala nekakva toplina u ritminim naletima, zraila je iz same hladnjikavosti
njenih prstiju kojim mi je drala zglobove istovremeno ih milujui.Vrelina njenog jezika
prodrla je izmeu mojih usana, i protivno mojoj volji, silinom tako vlanom, ukusnom i
estokom, protiv koje se nisam mogao izboriti. Zatim mi je sinulo, u tada naskroz
35

mahnitom umu, da je na neki nain iskoristila moju neizdrivu poudu da me uini

bespomonim. Ta bludna potreba je od mene nainila tek telesinu koja je kao metalnim
provodnicima irila vatru to ju je sipala u moja usta. Povukla je jezik i ponovo mi sisala
usne. itavo lice mi je gorelo. Svaki deli moga tela se borio da joj se suprotstavi, a u
isto vreme da je eljno dodirne, da, istovremeno sam eleo da je imam u svom zagrljaju,
a opet da joj se oduprem.Ona se pak nametala u skladu sa svakim detaljem moje
oevidne elje. Nisam to mogao da prikrijem od nje. Mrzeo sam je.
Zato? Zbog ega!, uzviknuo sam, otrgnuvi usta od nje. Kosa joj se rasula s obe
strane kada je pridigla glavu. Jedva sam mogao da diem od siline neprirodne elje koja
me je spopala. Sklanjaj se s mene, izustio sam, ,,i vrati se u pakao,odakle si i dola.
Kakva je ovo milost kojom me daruje? Zato mi to radi?
Ne znam, odgovorila je svojim mudrim, plaljivim glasom. Moda tek ne elim
da umre, rekla je, diui u moje grudi. Rei je izgovorila brzo, isto onako kako joj je
damarao i vatreni puls. Moda je u pitanju i neto vie, nastavila je, hou da ode
odavde,idi na jug, u Firencu, idi i zaboravi sve to se dogodilo. Smetni to s uma kao da
je kakva nona mora ili dejstvo vetijih ini,kao da se nikada nije ni dogodilo; napusti
ovaj grad, idi, mora otii.
Prestani sa tim glupakim laima, izrekao sam i ne razmiljajui. Ti stvarno
misli da u postupiti kako mi kae?Ti si ubila itavu moju porodicu, ti, ti i oni tvoji,
ta god da ste!
Spustila je glavu i prekrila me kosom. Uzaludno sam se batrgao da se oslobodim
njenog zagrljaja.To nije bilo mogue.Nisam mogao ni da oslabim njen stisak.Sve je
najednom postalo tama,neopisiva nenost. Osetio sam slabanu bol na vratu, nita vie
nego ubod igle, a um mi je odjednom bio preplavljen najspokojnijom sreom.Imao sam
utisak kao da sam se iznenada naao na livadi na kojoj su lebdeli cvetovi, daleko
odavde,otrgnut od sveg jada,a ona je leala kraj mene,meu beujno spljotenim
peteljkama i podatnim perunikama,Ursula, sa svojom rasputenom pepeljastoplavom
kosom. Smeila se svojim zaarenim i eljnim oima, vatrenim, ak blistavim, kao da
smo nenadano i u potpunosti bili opinjeni jedno drugim, umom, kao i telom. Popela se
na mene, zajahala me dok me je sladostrasno posmatrala i smeila se,i neno rairila
noge da bih je obljubio.Naao sam se u delirinom spoju njenog vlanog, pulsirajueg
medunoja i obilja nemutih i nenih rei koje su prosto isijavale iz njenog pogleda
kojim me je s ljubavlju posmatrala.
Iznenada,sve je prestalo. Vrtelo mi se u glavi. Usnama je prelazila preko mog vrata.
Svim snagama sam pokuao da je skinem sa sebe.
Unitiu te, rekao sam. Hou. Zaklinjem se. ak i ako treba da te gonim do
samog pakla, proaptao sam. Do te mere sam se napeo da se ne prepustim njenom
zagrljaju da mi je koa jednostavno gorela. Ali, ona nije poputala.Pokuao sam da
budem razborit, da prizovem razum i odagnam ovo sanjivo sladostrae.
Skloni se od mene, vetice.
, budi tih, rekla je oaloeno. Tako si mlad i svojeglav, i tako hrabar. I ja sam
nekada bila mlada kao ti. Oh, da, pravi uzor odlunosti i neustraivosti.
Ne zanimaju me avolje rabote o kojima mi pria, odgovorio sam.
36

, ponovila je. Razbudie sve u kui. Kakvo dobro bi to donelo?

Kako je samo boleivo, iskreno i ubedljivo zvuala. Dovoljan je bio njen glas skriven
iza zavese da me zavede.
Ne mogu zauvek da pazim na tebe, rekla je, ak ni dovoljno dugo. Vitorio, mora
da ide.
Povukla se da bih joj video krupne oi ispunjene iskrenou i preklinjanjem.Ona je
bila remek-delo. Takvoj lepoti, takvom savrenstvu odraza demona kojeg sam ugledao
u svetlosti plamena moje crkve, nisu bili potrebni arobni napici ili uroci da bi dobila ta
je htela. Bila je besprekorna i neodoljivo velianstvena.
Oh, da, priznala je, poluvidljivih oiju koje su pogledom pretraivale moje lice, ,,u
tebi vidim takvu lepotu da me srce boli, rekla je. Kako je samo nepravedno to
moram da patim, kako da smognem snage da to prevaziem, kao to to inim sa svim
drugim?
U meni se odigravala prava borba. Nisam eleo da joj odgovorim. Nisam sebi
dozvoljavao da hranim taj magini i pakleni plamen.
Vitorio, bei odavde, rekla je, izgovorivi to jo tiim glasom, nenije, zloslutnije.
Ima tek nekoliko noi da pobegne, moda ni toliko. Ako te ponovo posetim, moda
im ukazem na tebe, Vitorio. Nemoj nikome ni u Firenci da govori o ovome to se
dogodilo. Podsmevae ti se.
Potom je u tren oka jednostavno nestala.Krevet je zakripao i zatresao se. Leao sam
na leima, runi zglobovi su me boleli od njenog stiska. Prozor iznad mene je zurio u
nekakvu besprizornu sivu svetlost, u zid zgrade pored gostionice to se uzdizao prema
nebu, koje iz te bespomone pozicije u kojoj sam se nalazio nisam mogao da vidim. Bio
sam sam u sobi. Ona je nestala bez traga.
Iznenada sam naterao sebe da smognem snage i pomerim se, ali pre nego to sam
stigao to da uinim, ponovo se pojavila, sada na prozoru, vidljiva od struka nagore.
Zurila je u mene i jednom rukom strgnula nizak, izvezen dekolte haljine, ogolivi svoje
bele grudi - malene, okrugle, zbijene, pikantnih bradavica vidljivih u svojoj
tamnoputosti.Desnom rukom je zagrebala levu dojku, tik iznad malene bradavice, i
pustila krv.
Vetice!
Naglo sam ustao da je zgrabim, usmrtim, ali sam umesto toga osetio njenu ruku
kojom mi je obuhvatila glavu. Tada sam osetio pritisak njene krvave dojke na ustima,
tako nene a opet tako vrste. Ponovo je sve to je bilo stvarno iezlo u trenu, odneseno
kao kakav dim sa ognjita, a mi smo se nanovo nali na livadi koja je pripadala samo
nama, koja je bila deo samo naih vatrenih i nerazluivih zagrljaja. Sisao sam mleko iz
njene dojke, kao da je bila devojka a istovremeno majka, devica i kraljica, sve vreme
nasrui na nju, pokuavajui da prodrem u jo neku njenu tajnu.
Pustila me je. Pao sam. Bio sam bespomoan, bez dovoljno snage ak i ruku da
pridignem ne bih li je zaustavio da odleti. Stropotao sam se, slabaan i nemoan, na
krevet, vlanog lica i udova koji su podrhtavali. Nisam mogao ni da sednem.Nisam
mogao nita. U blescima su mi se prikazivali prizori nae livade ispunjene nenim
belim i crvenim perunikama, najdivnijim cvetovima Toskane, tim divljim irisima nae
37

postojbine koji se Ijuljukaju na najzelenijom travi, a ona, ona je beala od mene. Ipak,
sve te slike bile su prozirne, poluobojene, praznjikave i nisu mogle da ispune majuni
prostor sobe kao to su neto ranije inile, samo su lebdele, nalik na lagani veo preko
mog lica, izlaui me patnji svojim besteinskim svilenim dodirom koji me je muio
golicajui mi matu.
ini!, proaptao sam. Boe moj, ako si me ikada zatitio anelima uvarima,
dopusti im sada da se obrue na mene i prekriju me svojim milostivim krilima!,
uzdahnuo sam. Potrebna mi je njihova pomo.
Najzad sam se, drhturav i obnevideo, pridigao u sed. Protrljao sam vrat. Jeza mi se
irila uz i niz kimu, kao i u unutranjosti ruku. Telo mi je i dalje bilo eljno telesne
naslade. vrsto sam zatvorio oi i uloio svu raspoloivu snagu da ne mislim na
nju,dok sam, s druge strane, udeo za bilo kakvom vrstom nadraaja koji bi mi ublaio
grozomorni telesni nagon.
Ponovo sam se spustio na krevet i ispruio, mirovao sam sve dok me ta luaka
telesna pouda nije pustila iz svojih kandi. Tada sam oseao da sam mukarac, pravi,
vie nego to sam moda ikada i bio.
Pridigao sam se, spreman da zaplaem, uzeo sam sveu i spustio se u glavnu
prostoriju gostionice u kojoj sam odseo, trudei se da ne pravim buku tokom silaenja
niz krive, vijugave kamene stepenice. Pripalio sam svoju sveu na jednu koja je stajala
okaena o kuku na zidu u ulazu u hodnik, a onda sam krenuo nazad ka sobi. Ta
slabana svetlost mi je pruala utehu, dok sam titravi plamiak zaklanjao akom da se
ne ugasi. Molio sam se u sebi, a kada sam se vratio u sobu, spustio sam svecu. Popeo
sam se na prozor i pokuao neto da vidim sa njega. Ispod nije bilo apsolutno niega,
niega, osim neverovatne provalije, a preko puta visok, strm zid uz koji jedna devojka
od krvi i mesa ni u ludilu nije mogla da se popne. Iznad zida, prostiralo se pasivno i
utljivo nebo, na kojem je bilo tek nekoliko vidljivih zvezda prekrivenih vunastim
oblacima. Kao da mi nije bilo dato da nebeski svod pouje moje molitve, niti da ih uslii.
inilo mi se posve sigurnim da u umreti.Postau rtva tih demona. Bila je u
pravu.Kako u onda da im upriliim zasluenu osvetu?Kako u, paklenih mi muka, to
uopte uraditi! Svejedno, svim biem sam verovao u svoj cilj. Verovao sam u svoju
osvetu, isto onoliko koliko sam verovao u nju, u tu veticu koju sam dodirivao
sopstvenim prstima, onu koja se usudila da zapali plamen poude u mojoj rastrzanoj
dui,toj koja je zajedno sa svojom nonom svitom masakrirala moju porodicu. Nisam
mogao da se izborim sa slikama od prethodne noi,nje koja je zapanjeno stajala na
vratima crkve.Nisam mogao da se oslobodim njenog ukusa na usnama. Bilo je dovoljno
samo da pomislim na njene grudi da se moje telo probudi u strasti, kao da je svojom
bradavicom zadojila moju poudu.
Neka ovo prestane,molio sam se. Ne moe da pobegne. Ne moe da ode u
Firencu,nije mogue da zauvek ivi ni sa im drugim do sa seanjem na pokolj kojem si
bio svedok, to nije mogue, nezamislivo je. Ne moe.
Zaplakao sam kada sam spoznao da ne bih sada ni bio iv da nije bilo nje. Upravo je
ona, ta ena pepeljastoplave kose koju sam kleo na sva usta, zaustavila svog
zakukuljenog pratioca da me ubije. Da je to uradio, odneli bi potpunu pobedu!
38

Osetio sam smiraj. Pa, ako je trebalo da umrem, neka bude, ionako nisam imao
drugog izbora. Ali, ja u im prvi dolijati. Nekako u to uraditi.
im se sunce pridiglo, pridigao sam se i ja. etao sam gradom, torbi nonalantno
obeenih o rame kao da u njimanije bilo nikakvog blaga. Upoznao sam veliki deo Santa
Madalene, njene uske, kamene ulice bez drvea, stare toliko vekova da sam ak
pomislio da su neke od neuredno izmalterisanih zgrada moda sezale ak iz rimskog
perioda. Bio je to velianstveno spokojan i berietan grad. Kovai su ve uveliko radili,
kao i stolari i sedlari; nekoliko obuara radilo je obradu finih cipela, ali i radnikih
izama, a tu su bili i mnogobrojni juveliri, kao i majstori za raznoliku obradu dragog
kamenja. Video sam i majstore koji su izraivali maeve, kljuare, ali i koare koji su
tavili kou i pripremali krzno. Proao sam pored nebrojeno lepih radnji. U njima ste
mogli da kupite divne tkanine, pretpostavljam pristigle iz Firence, ipku sa severa i
juga, kao i orijentalne zaine.Mesari su imali pune ruke posla sa ogromnim koliinama
sveeg mesa.Bilo je tu i mnogo vinarija,a video sam i nekolicinu pisara, pisaa pisama i
tome slino, kao i omanji broj lekara, bolje rei apotekara.
Kroz kapiju grada kotrljala su se zaprena kola, od kojih su se, bogami, neka i
sudarila, i to ak pre nego to je sunce zaarilo po zbijenim, opekom prekrivenim
krovovima i zagrejalo golo kamenje po kojem sam hodao uzbrdo.
Crkve su zvonile pozivajui na misu. Kraj mene su protrala kolska deurlija,
prilino ista i lepo obuena, a koja su se potom prestrojila u dva reda na ijem su se
elu nalazili kaluderi, koji su ih i uveli u crkvu. Bila je prilino stara i na ulazu nije bilo
nikakvih ukrasa, osim kipova u niama - svetaca koji se takorei vie od starosti uopte
nisu razaznavali. Nedostatak ukrasnih detalja na vidno popravljanom kamenu crkve
verovatno je bio posledica estih zemljotresa koji su tresli ovo podruje. Tu su se
nalazile i dve prilino obine knjiare, u kojima izbor knjiga i nije bio bogzna kakav, to
je i moglo da se oekuje, tek pokoji molitvenik i to po veoma visokim cenama. Dvojica
trgovaca prodavala su divne odevne predmete sa istoka. Grupica prodavaa tepiha
odlino se snalazila u mnotvu prcdivnih domaih tepiha i onih udesnih, dopremljenih
ak iz Vizantije. Novac je samo prelazio iz jedne ruke u drugu.Na ulicama je bilo i
mnogo lepo odevenih ljudi koji su ponosno prikazivali svoje odore.inilo se kao da je
ovaj grad sam sebi bio dovoljan, mada su se mogli videti putnici kako se penju uz
planinu, dok je kloparanje konjskih kopita odzvanjalo sa golih zidova utvrenja. Mislim
da sam usput spazio obrise jednog naputenog, ali veoma utvrenog samostana.
Proao sam pored jo barem dve gostionice,a dok sam vrljao tamo-vamo i presecao
jedva prohodne prolaze, shvatio sam da grad, zapravo, ine tri glavne ulice, koje su bile
paralelne jedna sa drugom. Na jednom kraju nalazile su se gradska kapija kroz koju
sam prethodne veeri uao, kao i velika otvorena pijaca to je upravo sada radila na
trgu. Na drugom, uzdignutom kraju nalazila se ruevina tvrave ili zamka gde je
nekada iveo vladar ovog grada.To mesto je bilo tek ogromna gomila starog kamenja,
od koje je samo deo bio vidljiv sa ulice,dok su se u niem delu ovog kompleksa nalazile
prostorije gradskih otaca. Bilo je tu i nekoliko omanjih trgova, kao i starih fontana,
prilino oronulih, ali iz njih je i dalje grgoljila voda. Starice su se muvale naokolo, nosei
pijane korpe, ogrnute toplim alovima bez obzira na to to je bilo vrue; a video sam i
39

prelepe devojke koje su oijukale sa mnom, sve veoma mlade. Ja nisam eleo da imam
ita sa njima.
im je misa bila okonana, a kolski asovi zapoeti, otiao sam u dominikansku
crkvu najveu i najimpresivniju od tri koje sam video i u parohijskom domu pitao
za svetenika. Morao sam da se ispovedim. Utom se pojavio mlad svetenik, veoma lep
i naoito graen, zdravog tena i izrazito lepog dranja u istoj crno-beloj mantiji.
Zagledao je moju odeu i ma i zaista me je primio sa potovanjem.To je uinio jer je
oigledno procenio da sam neko od ugleda i vanosti, a potom me je uveo u jednu
omanju prostoriju da se ispovedim. Odavao je izgled nekoga ko pre ima dostojanstven a
ne pokoran stav.Nije imao vie do krune zlatne kose oiane naskroz kratko oko elave
glave na vrhu, i krupne, skoro pa stidljive oi. Seo je, a ja sam kleknuo pored na kameni
pod, a onda je iz mene provalila itava moja uasna pria. Pognute glave, priao sam i
priao, bez prestanka, skaui sa jednog dela na drugi - od prvih mranih deavanja
koja su pobudila moju radoznalost i oprez, preko nedoreenih i tajanstvenih rei
upozorenja mog oca, do konanog napada i stranih ubistava svih lanova naeg
poseda. Do trenutka kada sam stigao do usmrenja moga brata i sestre, mahnito sam
gestikulirao, ak sam akama pravio obrise bratovljeve glave u vazduhu, duboko sam
soptao i nisam mogao da doem do vazduha.Tek kada sam u potpunosti zavrio sa
priom, pridigao sam pogled i video da je mladi svetenik zurio u mene, naskroz oajan
i uasnut. Nisam znao ta je takav njegov izraz mogao da znai.Takav izraz lica biste
mogli da oekujete kod nekog ko je neoekivano bacio pogled na groznog insekta ili
ugledao bataljon krvoednih ubica.ta sam,uopte,u ime boga,drugaije mogao i da
oekujem?
Vidite, oe, izgovorio sam. Sve to je potrebno da uradite jeste da poaljete nekog
na tu planinu i uverite se da je sve to sam rekao istina! Slegnuo sam ramenima i
preklinjao ga iroko rairenih ruku. To je sve to treba da uradite! Poaljite nekoga da
to vidi. Nita nije ukradeno, oe, nita ne nedostaje sem onoga to sam lino poneo!
Idite i proverite! Mogu da se zakunem da nita nije taknuto, osim ako se u
meuvremenu nisu pojavili gavrani ili leinari, mada sumnjam. Nita nije rekao, samo
je utao. Lice mu se zacrvenelo, usta razjapila u udu, a pogled mu je bio zamuen i
jadan.
Oh, ovo je stvarno bilo strava! Svilenkasti deko u odori svetenika, verovatno tek
izaao iz semenita i naviknut da slua monahinje koje mu govore o kaznama koje slede
usled zlih misli, a jednom godinje i mukarce koji mu ogoreno mumlaju o telesnim
porocima na koje su ih podstrekivale ene traei od njih da se povinuju branim
dunostima. Bio sam ljut.
Obavezali ste se svetom tajnom ispovesti,rekao sam, zduno pokuavajui da
budem strpljiv s njim, da previe ne izigravam kakvog vlastelina, jer sam to mogao da
uinim ako mi popusti panja; inae me je izluivalo kada bih naleteo na nekog glupog
svetenika. Ali, dau vam dozvolu, pod zakletvom, da poaljete glasnika na moju
planinu da biste se uverili sopstvenim oima...
Ali,sine, zar ne vidi, rekao je, izgovorivi te rei neoekivano odluno i strogo,
bez obzira na tanuni glas. Moda su upravo Mediijevi poslali tu grupu ubica.
40

Ne,ne,ne,oe, izgovorio sam preklinjuim glasom, odreno vrtei glavom. Svojim

oima sam video kako joj pada ruka. Odsekao sam ruku tom stvoru, kaem vam. Video
sam kako ju je ponovo namestila kao da nije bila odseena.To su bili demoni.Sasluajte
me. To su vetice, ona su dospela pravo iz pakla, ta stvorenja, a ima ih previe da bih
mogao sam da im se suprotstavim. Neophodna mi je pomo. Nema vremena za
nevericu. Nema vremena ni za razumnu odstupnicu. Potrebni ste mi vi, svetenici!
Zavrteo je glavom. Nije ak ni oklevao.
Ti gubi razum, sine, rekao je. Neto ti se strano dogodilo, u to nema sumnje, ali
veruje u sve ono to govori, a to je nemogue. Tebi se priinjavaju stvari. Vidi, postoje
starice koje tvrde da mogu da bace ini...
Sve ja to znam, odgovorio sam mu. Ali, ja pravim razliku izmeu obine vraare
i vetice.U pitanju nije bila obina magija, oe, nikakvi provincijski uroci. Kaem vam
da su ti demoni poubijali sve u mom zamku, kao i u okolnim selima. Zar ne razumete
ta vam govorim?
Ponovo sam poeo da prepriavam strane detalje. Ispriao sam mu nanovo kako je
dola kroz prozor moje sobe, ali kada sam stigao negde na pola puta sa priom, shvatio
sam da mu se inim sve luim i luim dok nastavljam da jovo-nanovo priam o Ursuli.
Pa, ovaj ovek je oigledno mislio da sam do te mere bio telesno uzbuen u snu da sam
zamislio da me pohodi prokleta sukuba! itav ovaj pokuaj bio je uzaludan. Imao sam
utisak da me srce u grudima boli. Preznojavao sam se. Ovo je bilo isto gubljenje
vremena.
Dajte mi onda oprost od grehova, rekao sam.
elim neto da te zamolim, rekao je on. Dodirnuo mi je ruku. Drhtao je. Vie nego
ikada dotad, izgledao je oamuen i zbunjen a inilo se i prilino zabrinut,
pretpostavio sam zbog stanja mog uma.
A ta bi to moglo biti?, hladno sam ga priupitao. Neizdrivo sam eleo da odem
odatle. Morao sam da pronaem neki manastir! Ili nekog prokletog vraa. I u ovom
gradu je moralo da ih bude. Moda bih mogao da pronaem nekog ko je upoznat sa
starim radovima, spisima Hermesa Trismegistosa,Laktanta ili Svetog Avgustina,nekog
ko zna neto o demonima.
Dali ste itali Svetog Tomu Akvinskog?, upitao sam, izabravi najoitijeg
demonologa koji mi je pao na pamet u trenutku. Oe, on tamo govori sve to se treba
znati o demonima. Da li vi mislite da sam ja, recimo, prole godine u ovo vreme
verovao u tako neto?Magiju sam smatrao zabavom za besposliare.Ovo su bili
demoni! Nisam mogao da se zaustavim. Napao sam ga. Oe, u spisima Summa
theologica, u prvoj knjizi, Sveti Toma govori o palim anelima, da je nekima od njih
dozvoljeno da borave ovde, na zemlji, tako da neki od tih palih anela upravo i jesu
ovde po prirodnom poretku stvari. Oni su ovde, dozvoljeno im je da deluju, da
iskuavaju oveka, i, oe, oni sa sobom nose vatre samog pakla! Tako kae Sveti Toma.
Oni su ovde... Oni poseduju... oni poseduju tela koja mi nismo u mogunosti da
razumemo. Tako pie u Summi. Tu se tvrdi da aneli, pali aneli, imaju telesne moi
kakve mi ne moemo ni da pojmimo! Upravo to poseduje ena o kojoj vam govorim.
Svojski sam se trudio da koristim zvaninu terminologiju, ali latinski mi ba neto nije
41

iao od ruke. Eto ta ona ini, to bie! Re je o prikazanju, odreenom telesnom obliku,
ali onom koji ne razumem, ali ona jeste bila tamo, a to znam jer je ostavila za sobom
strane tragove.
Pridigao je ruku u cilju da me primiri i zatrai moje strpljenje.
Sine, molim te, rekao je. Dozvoli mi da naem glavnom sveteniku u poverenju
prenesem tvoju ispovest, predloio je. Ako to uinim, budi siguran da e se i on
obavezati svetom tajnom ispovesti, kao to sam i ja. Ali, dozvoli mi da ga pozovem i
prenesem mu ono to si ti meni ispriao. Zamoliu ga da popria sa tobom.Vidi, ja
nita od toga ne mogu da uradim ukoliko nemam tvoju zvaninu dozvolu.
Da,to mi je poznato, rekao sam. ,,A kako e to poboljati stvari? Svejedno,
dozvolite mi da se vidim sa tim svetenikom.
Sada sam se ponaao krajnje oholo, i previe drsko. Bio sam iscrpljen. Primenjivao
sam onaj stari gospodski trik kojim sam se prema provincijskom sveteniku ponaao
kao prema slugi. Ovo je bio boji ovek, i morao sam nekako da se obuzdam. Moda je
glavni svetenik proitao vie knjiga, moda je bio upueniji. Ipak, ko bi mogao da
razume ono to njegove oi nisu videle? Javila mi se prolazna ali prilino jasna i tuna
uspomena na oev uznemiren izraz lica u noi koja je prethodila napadu demona. Bol je
bio neopisiv.
Oprostite,oe, izgovorio sam sveteniku. Trgnuo sam se, pokuavajui da
zadrim seanje na tu uspomenu, taj straan nalet oaja i beznaa. Zapitao sam se, tada,
zato je iko od nas uopte iveo, ikada, i koji je tome bio razlog?
A tada su mi se u pamenje vratile rei moje velianstvene muiteljke, izgovorene
iznemoglim glasom prole noi, o tome da je i sama nekada bila mlada, i da je bila
jedinstvena. ta je elela da kae kada je o sebi govorila sa takvom tugom?
Iznenada je moje znanje o uenjima Svetog Tome Akvinskog poelo da me proganja.
Zar demoni nisu bili u obavezi da nas mrze? U svojoj oholosti koja ih je i navela na
greh?Stvorenje koje je dolo k meni nije bilo prevrtljivo i pohotno.Ali, to je bila ista
glupost. Ja sam prema njoj gajio oseanja, upravo ono to je od mene i prieljkivala.
Imao sam tek toliko sati da isplaniram njeno unitenje. Morao sam da se usredsredim
na to.
Da,molim vas, oe,ako tako elite, rekao sam.Ali, prvo me blagoslovite. Ovo ga
je trglo iz munih misli. Gledao je u mene kao da sam ga zaprepastio. im je doao sebi,
blagosiljao me je i dao mi oprost.
Moete rei glavnom sveteniku to vam je drago, rekao sam. Da, molim vas,
zamolite svetenika da se vidi sa mnom. A evo i priloga za crkvu. Dao sam mu
nekoliko dukata. Zurio je u novac, ali ga nije ni dodirnuo. Buljio je u te zlatnike kao da
su bili uareno ugljevlje.
Oe, uzmite. Ovo je ist novac. Slobodno ga uzmite.
Ne, molim vas, saekajte ovde ili, bolje, izaite napolje, u vrt.
Vrt je bio boanstven, a izgledao je kao omanja skrivena uvala iz koje se mogao
videti grad, kako se sa desne strane penje sve do zamka, a iznad zidina ste u daljini
mogli da vidite planine. U vrtu se nalazio antiki kip Svetog Dominika, kao i fontana i
klupica. U kamenom zidu su bile uklesane nekakve prastare rei o nekom udu. Seo
42

sam na klupu. Pridigao sam pogled ka zdravom i plavom nebu i nevinim belim
oblacima. Pokuao sam da se primirim. Da nisam moda stvarno lud?, pitao sam se. To
je bilo glupo.
Trgnuo sam se kada mi se svetenik pribliio. Pojavio se iznenada iz niskih, lunih
vrata parohijskog doma. Bio je to stariji ovek koji skoro da uopte nije imao kose,
omanji, sa ispupenim nosom i opasnim krupnim oima. Mladi svetenik je trkarao ne
bi li odrao korak sa njim.
Gubi se odavde, rekao mi je svetenik apatom. Gubi se iz naeg grada. Idi
daleko odavde, i nikome ovde ne govori svoje prie, jesi li me razumeo?
ta?, upitao sam. O emu se ovde radi?!
Kipteo je od besa. Upozoravam te.
Upozoravate me na ta?, zahtevao sam da znam. Nisam se ni udostojio da se
pridignem sa klupe.On se nadneo nada mnom. Obavezani ste svetom tajnom
ispovesti. ta ete uraditi ako ne odem?, upitao sam ga.
Ja i ne moram nita da uradim, u tome i jeste stvar!, odgovorio mi je. Idi odavde i
ponesi svoj jad sa sobom. Zaustavio se, nekako oaloen, moda i posramljen,kao da
je izgovorio neto zbog ega se kaje. Zakrgutao je zubima, skrajnuo pogled, pa ponovo
pogledao u mene.
Za sopstveno dobro,napusti ovo mesto, ponovio je apatom. Pogledao je u
mlaeg svetenika. Ti, idi, rekao je, pusti me da nasamo popriam sa njim.
Mladi svetenik je bio preplaen. Istog trenutka nas je napustio. Pridigao sam
pogled ka starijem svetenom licu.
Odlazi, ponovio mi je svojim tihim,opakim glasom, pri emu je povukao donju
usnu i prikazao donju vilicu. Odlazi iz naeg grada. Odlazi iz Santa Madalene.
Pogledao sam ga sa neprikrivenim prezirom. Vi znate za njihovo postojanje, zar
ne?, rekao sam tihim glasom.
Ti si lud! Lud!, odgovorio je. Ako ovim ljudima ovde bude priao o demonima,
spalie te na lomai kao kakvog veca. Misli da se to ne moe dogoditi?
U njegovim oima sam video mrnju, bestidnu mrnju.
Oh, jadni prokleti svetenie, rekao sam, ti si u savezu sa avolom.
Gubi se odavde!, zareao je.
Ustao sam i pogledao s visine u njega, u njegove razgoropaene oi, nadimajua i
nadurena usta.
Da se niste usudili da odate svetu tajnu moje ispovesti, oe, rekao sam. Ako to
uinite, ubiu vas.
Gledao je zapanjeno u mene, bolje rei zurio.Hladnokrvno sam se nasmeio i krenuo
put izlaza iz parohijskog doma, to dalje odatle. Potrao je za mnom, apui mi
zahuktalo kao parni ajnik. Sve si pogreno razumeo. Ti si lud, tebi se priinjavaju
stvari. Ja samo pokuavam da te spasem progona i kazne.
Kada sam stigao do vrata crkve, okrenuo sam se i pogledom ga naveo na potpunu
utnju.
Vi ste se ogluili o svoj poziv, rekao sam. Vi nemate milosti. Ali, imajte na umu
ta sam vam rekao, ako se ogluite i o svetu tajnu ispovesti, ubiu vas.
43

Sada je bio preplaen, kao prethodno i mladi svetenik.Dugo sam stajao i gledao u
oltar, uopte ga ne primeujui, u potpunosti zaboravivi na njegovo postojanje.
Pretvarao sam se kao da sam o neemu duboko razmiljao, kao da sam kovao planove
ta mi je initi, a jedino sam se u stvari trudio da sve to izdrim. Tada sam se prekrstio i
napustio crkvu. Bio sam potpuno oajan.
Neko vreme sam tek hodao naokolo. Jo jednom moram da kaem da je ovo bio
jedan od najprijatnijih gradova koje sam ikada video. Svi su vredno i sreno radili,
kaldrma na ulici bila je svee poiena, ispod svakog prozora nalazila se saksija sa
cveem, dok su lepo odeveni ljudi ili svako svojim poslom. Bilo je to najistije mesto
koje sam u ivotu video, ali i najspokojnije. Prodavci su mi nudili da kupim raznolike
stvari, no nisu bili preterano nasrtljivi. Meutim, na neki udan nain grad je bio pust i
dosadan.Nije bilo osoba mojih godina, barem do tada nijednu nisam video. Zapravo,
dece je bilo u veoma malom broju. ta mi je initi? Gde da idem? Za im sam ja, uopte,
tragao? Nisam imao predstavu kako da odgovorim na sopstvena pitanja, ali ono to
sam sigurno u meuvremenu spoznao bilo je da sam se usredsrcdio na pronalaenje
bilo kakvog dokaza da je ovaj grad na neki nain bio povezan sa demonima, zapravo,
da Ursula nije ovde nala mene, ve sam ja pronaao nju. Od same pomisli na nju
preplavio me je oseaj nekakve hladnjikave ali eljno oekivane strasti. Video sam njene
grudi, osetio njen ukus, u nejasnom trenutku ugledao sam i cvetnu livadu. Ne! Budi
razuman. Skuj nekakav plan.A to se ovog grada tie, i bez obzira na to kakva je znanja
svetenik skrivao, stanovnici su bili previe dobri ljudi da bi demonima pruili utoite.

44

Peto poglavlje
CENA MIRA I OSVETE
Kada je vrelina dana dostigla vrhunac, otiao sam u zaklon gostionice da se
poastim gurmanskim rukom.Seo sam sam za sto ispod zidne puzavice koja je
predivno cvetala preko prozorske mree. Gostionica se nalazila u istom delu grada kao
i dominikanska crkva i posedovala je istovetni predivan pogled na grad, kao i na
udaljene planine. Zaklopio sam oi i oslonio laktove na sto, spojio ake i poeo da se
molim.
Boe,reci mi ta da radim. Ukazi mi ta mi je initi. Tada sam nakratko osetio
spokoj u dui, ekao sam, razmiljao. Kakav sam imao izbor? Da razglasim ovu priu u
Firenci?Ko bi mi poverovao? Da odem direktno Kozimu i ispriam mu ta se
dogodilo?Koliko god da sam se divio Mediijevima i koliko god da sam ih cenio, jedno
sam sebi morao da priznam.Niko od moje porodice vie nije bio iv sem mene. Samo
sam ja sada mogao da nasledim porodino bogatstvo u banci Mediijevih. Nema prie
da mi Kozimo na osnovu potpisa i prepoznavanja ne bi dao ono to mi pripada.Ma, dao
bi mi, bez obzira na to da li imao roake ili ne, ali pria o demonima? Zasigurno bih
zavrio amei u nekom firentinskom zatvoru! A to se tie lomae, da budem spaljen
kao kakav vetac, i to je bilo sasvim mogue. Ne po svaku cenu. Ali mogue. U jednom
gradu do toga bi moglo da doe iznenada,sasvim spontano,okupi se rulja, okruni
svetenik iznese javnu optubu,a ljudi ponu da se dernjaju i tre naokolo irei vest.
Povremeno se ljudima ovako neto zaista i deavalo.
Negde otprilike u tom trenutku, posluili su mi ruak, dobar obrok sainjen od
mnogo sveeg voa, dobro ispeene ovetine i moe. im sam poeo da umaem hleb u
mou i slasno jedem, prila su mi dvojica ljudi i priupitala me da li mogu da sednu kraj
mene i aste me vinom. Prepoznao sam jednog kao franjevca, vrlo prijatnog svetenika,
inilo se siromanijeg od dominikanskih svetenika, to je, pretpostavljam, bilo i
logino, dok je drugi bio stariji ovek sa siunim,treperavim oima i dugakim i
ukruenim sedim obrvama koje su izgledale kao da su prilepljene lepkom. Izgledao je
kao da je bio obuen u odoru veselog patuljka iji je cilj bio da razveseli decu.
Videli smo vas kad ste otili do dominikanaca, rekao je franjevac tiho i ljubazno,
smeei mi se. Ba i niste izgledali zadovoljno kada ste izali od njih. Namignuo mi je.
Zato ne isprobate i nas? Tada se nasmejao. Ono to je izrekao nije bilo nita vie do
dobronamerne ale, ali dobro mi je bila poznata netrpeljivost izmeu ta dva crkvena
reda. Izgledate mi kao jedan fin gospodin; dolazite iz Firence?, upitao je.
Da, oe, putujem, rekao sam, mada u kom tano pravcu, ne znam. Ovde sam
se,barem mi se tako ini, zaustavio nakratko. Govorio sam punih usta, ali bio sam
pregladneo da bih sada prestao da jedem. Molim vas, sedite. Krenuo sam da
ustanem, ali oni su ve seli. Naruio sam jo jedan vr crvenog vina za na sto.
Pa,niste mogli da naiete na bolje mesto, prozborio je mali, stariji ovek, koji se
inio aljivim, zato sam tako srean to mi je Bog vratio sina nazad, ovde, da slui u
naoj crkvi i provodi svoj ivot kraj porodice.
Ah, dakle vas dvojica ste otac i otac, rekao sam.
45

Da, nikada nisam mogao ni da zamislim da u ovako dugo poiveti, rekao je

stariji ovek, da budem svedok berietnom dobu koje je zavladalo naim gradom.
Prosto udesno.
To je, to je boji blagoslov, dodao je svetenik nevino i iskreno. To je istinsko
udo.
Oh, stvarno, ispriajte mi neto o tome, kako se to dogodilo?, upitao sam. Gurnuo
sam ka njima tanjir sa voem. Meutim, rekli su da su ve jeli.
Pa, u moje vreme, poeo je da pria svetenikov otac, znate, zadesilo nas je
mnogo jada,i vie nego to treba, barem mi se tako ini. A sada? Sada je ovo mesto
istinski blaeno. Nita se loe vie ne dogaa.
Tano tako, dodao je svetenik. Znate, seam se kada smo nekada imali leprozne
koji su iveli izvan grada. Sada ih vie uopte nema. A nekada je u gradu bilo i stvarno
loih mladia koji su pravili velike probleme, znate, huligani. Ima ih u svakom gradu. A
sada? Sada ne moete pronai niti jednog loeg momka u itavoj Santa Madaleni, niti u
bilo kom selu u okolini. ini se kao da su se ljudi vratili veri svim svojim biem i
duom.
Da, potvrdio je stari, patuljasti ovek, vrtei glavom, ,,a Bog je bio milostiv i na
mnoge druge naine.
Osetio sam jezu kako mi mili uz kimu, kao i u prisustvu Ursule, ali to nije bilo od
zadovoljstva.
,,A na koji to nain, moliu?, upitao sam.
Pa, pogledajte oko sebe, rekao je starac. Da li ste na naim ulicama videli nekog
bogalja? Ili, moda, nekog aknutog? Kada sam ja bio dete, ma ta ja, kada ste vi, oe,
bili dete obratio se svom sinu, sveteniku posvuda je bilo barem nekoliko
nesrenih dua, onih koji su roeni sakatog tela ili bez dovoljno pameti, tako da smo
morali da vodimo rauna. Seam se i vremena kada je ispred kapija grada uvek bilo
prosjaka. Sada ih nema, nema ih ve godinama unazad.
Zauujue, rekao sam.
Da, u pravu ste, rekao je zamiljeno svetenik. Svi u ovom gradu su dobrog
zdravlja. Zato su asne sestre tako davno i otile. Da niste moda videli staru bolnicu
koja je ve odavno zatvorena?U manastiru izvan grada, koji je ve odavno
naputen.Mislim da sada tamo borave ovce. Seljaci koriste njegove stare odaje.
Ovde niko nikada nije bolestan?, upitao sam.
Ma, jeste, odgovorio je svetenik, srknuvi malo vina kao da je u tom pogledu bio
skroman, ali niko ne pati, znate. Nije kao to je nekada bilo. ini se kao da oni koji su
smrtno bolesni brzo umiru.
Da, to je istina, hvala samom bogu, dodao je starac.
,,A ene, nastavio je svetenik, njima se posreilo. Nemaju tako mnogo dece.Oh,
mnogo je male dece koju Bog poziva sebi u prvih nekoliko nedelja ivota znate, to je
usled prokletstva majke - ali, u osnovi, nae su porodice, hvala bogu, male.
Okrenuo se ka svom ocu.Moja jadna majka,rekao je, imala je dvadesetoro zdrave
dece. A sada se to ne deava, zar ne?
Maleni starac je isturio grudi i ponosno se nasmeio.
46

,Jes', jes', ja sam ih sve napravio, svih dvadesetoro, mada su mnogi krenuli svojim
putem, za neke ak i ne znam gde su i ta se sa njima desilo... no, nema veze. Da, da,
ovde su sada sve porodice malobrojne.
Svetenik je sada izgledao pomalo zabrinuto.Moda e Bog biti milostiv da jednog
dana saznam ta se sa svima njima dogodilo.
Ma, zaboravi na njih, rekao je starac.
Da li su vaa braa bila duhovni ljudi, ako smem da pitam?, upitao sam
tiho,kriom ih pomno posmatrajui, pretvarajui se kao da je sve potpuno prirodno.
Bili su loi ljudi, promumlao je svetenik, vrtei glavom. Ali, mi smo u tom
pogledu blagosloveni, vidite, loi ljudi nas brzo naputaju.
Ma nemojte?, upitao sam.
Maleni starac je poeao svoje ruiasto teme.Seda kosa mu je bila tanka i dugaka i
trcala je na sve strane, nalik na dlake njegovih obrva.
Znate,pokuavam da se prisetim, rekao je, ta se dogodilo onim jadnim
deacima bogaljima,sea se, onim koji su roeni sa teko oteenim nogama, bili su
braa...
Oh, Tomazo i Feliks, odgovorio je svetenik.
Da.
Odvedeni su u Bolonju da ih izlee. Kao i Betinin sin, onaj koji je roen bez ruku,
sea se, jadno detence.
Da, da, naravno. Imamo i mi nekoliko lekara.
Imate?, rekao sam. Pitam se ta oni rade, promumlao sam. ,,A ta je sa
gradskim veem, sa gonfalonijerom?, upitao sam.
Gonfalonijer je bio naziv za gradonaelnika,oveka koji je, barem zvanino,
upravljao stvarima koje su se ticale grada.
Mi imamo mesnu zajednicu, odgovorio je svetenik, pa povremeno izaberemo
estoro do osmoro ljudi.Ali, ovde se nita posebno ne deava. Nema svaa.Trgovci
vode rauna o plaanju poreza.Sve se odvija bez problema.
Stari, patuljasti ovek se iznenada zasmejao.Oh, pa mi i nemamo porez!, izjavio je.
Njegov sin, svetenik, prostrelio je starca pogledom koji kao da je govorio da se o
tome ne treba priati, ali onda se i sam zamislio. Pa, ne, tata, obratio mu se, stvar je
samo u tome da su takse ovde... male. Izgledao je zbunjen.
Pa,zaista ste onda blagosloveni,rekao sam sloivi se, pokuavajui da sebi
razjasnim sve ove neverovatne stvari o kojima sam sluao.
A onaj grozni Ovizo, sea li se njega?, iznenada se svetenik obratio ocu, a potom
i meni. ,,E, to je bio bolesnik. Skoro da je ubio sina. Potpuno je skrenuo s uma, rikao je
kao bik. Naiao je neki putujui lekar koji je rekao da ga mogu izleiti u Padovi. Ili bee
u Aziziju?
Drago mi je da se nikada nije vratio, rekao je starac. Svi su u gradu ludeli od
njega.
Oboje sam ih pomno posmatrao. Jesu li oni stvarno verovali u sve to? Da li su
pokuavali da me prevare?Nisam primetio nita lukavo niti kod jednog od njih, ali sam
uoio da svetenik polako postaje melanholian.
47

Bog zaista deluje na najudnovatije naine, rekao je. Oh, znam da se to ne treba
govoriti.
Nemoj da izaziva Svemogueg!,kazao je njegov otac, ispijajui ostatak pia iz
ae.
Brzo sam im dosuo jo vina.
Onaj mali nemi mladi, zauo se neiji glas. Pridigao sam pogled. Bio je to
gostioniar, ruku podboenih na bokove, sa keceljom preko trbuine i posluavnikom u
ruci. asne sestre su ga povele sa sobom, zar ne?
Mislim da su se vratile po njega, rekao je svetenik. Sada se ba uneo u
razgovor.Rekao bih da je bio zabrinut.Gostioniar je uzeo moj prazan tanjir.
Najgora je bila kuga, proaptao mi je na uho. Oh, sada je vie nema, veruj mi,jer
ne bih ovo prio. Nema gore rei koja bi ispraznila grad u trenu od te.
Da,kad se setim svih onih porodica koje su nestale pre nego to lupi dlanom o
dlan, rekao je starac, ,,i to hvala onim lekarima i gostujuim monasima za to. Sve su ih
odveli u bolnicu, u Firencu.
Bolesni od kuge?Odvedeni u Firencu?,upitao sam, sav u udu. Pitam se samo ko
je straario na kapiji grada i kroz koju su to kapiju uli.
Franjevac je na trenutak pomno zurio u mene,kao da ga je neto u onome to sam
rekao jako i duboko uznemirilo. Gostioniar je vrsto stegao svetenikovo rame. Ovo
su srena vremena, rekao je. Moram priznati da mi nedostaju crkvene sveanosti
podrazumeva se da toga vie nema ali nikada nam nije bilo bolje.
Pogledom sam namerno proarao od gostioniara do svetenika i video da me
netremice posmatra. Uinilo mi se da mu jedan kraj usne podrhtava. Bio je nezgrapno
obrijan i imao je oputenu vilicu. Njegovo duboko naborano lice iznenada je poprimilo
tuan izraz. Starac je nastavio da pria o tome da se u oblinjem selu ne tako davno
itava jedna porodica zarazila kugom, ali da su ih odveli u Luku.
Zahvaljujui ljubaznosti... koga ono bee, sine... ne seam se...
Oh, kakve to ima veze?, ubacio se gostioniar. Gospodine, obratio mi se, elite
li jo vina?
Za moje goste, pokazao sam na njih. Ja sada moram da idem. Sav sam se ukoio
od sedenja, rekao sam. Moram da potraim i kupim neke knjige.
Ovo je dobro mesto da u njemu boravi, rekao je svetenik iznenada siguran u
ono to pria,i to blaenim glasom, dok je sve vreme pomno zurio u mene, namrtenih
obrva. Zaista dobro mesto, a ba bi nam dobro doao jo jedan ueni. Ali...
Pa, i ja sam prilino mlad, rekao sam. Spremao sam se da ustanem, prebacivi
jednu nogu preko klupe.,,U gradu nema mladia mojih godina?
Pa, vidi, oni idu svojim putem, rekao je starac. Ima ih nekoliko, ali oni se bave
porodinim poslovima. Ne, besposliari ovde nemaju ta da trae. Ne, ne, kaem ti!
Svetenik me je posmatrao kao da nije ni uo ta je njegov otac govorio.
Da,a ti si jedan mlad i uen ovek,rekao je svetenik, ali sa nedvosmislenim
prizvukom zabrinutosti u glasu. To se vidi, a primeuje se i kada govori, sve to se
tebe tie ukazuje da si uen i pametan... Prestao je da pria. Pa, pretpostavljam da e
uskoro nastaviti svojim putem, zar ne?
48

Zar mislite da treba?, upitao sam. Ili bi bilo bolje da ostanem, ta mislite?
Izrekao sam to blago, bez trunke neljubaznosti.
Uputio mi je nekakav poluosmeh. Ne znam, rekao je. Tada se ponovo snudio,
kao da ga je spopao kakav oaj. Bog neka te uva, proaptao je.
Nagnuo sam se ka njemu.Tada se gostioniar, koji je video ovaj moj poverljiv
pristup,okrenuo na drugu stranu i zaposlio neim. Majuni starac je razgovarao sa
svojom oljom.
ta je bilo, oe?, upitao sam ga apatom. Da ovaj grad nije moda previe
savren, je l' to u pitanju?
Idi svojim putem, sine, rekao je skoro enjivo. Voleo bih da mogu i ja. Ali, ja
sam vezan zavetom poslunosti i injenicom da je ovo moj dom, da mi je tu otac,dok su
svi ostali otili u vaskoliki svet. Odjednom je postao ozbiljan. Ili se samo tako ini,
rekao je i onda dodao, da sam na tvom mestu, ne bih ovde ostajao.
Klimnuo sam glavom.
Izgleda mi neobino, sine, obratio mi se istim apatom. Glave su nam se skoro
sudarale. Isuvie se izdvaja. Zgodan si i ogrnut pliom, a i te tvoje godine; ti vie nisi
dete, valjda ti je to jasno.
Da, jasno mi je ta elite da mi kaete, u gradu ba i nema mnogo mladia, barem
ne onih koji bi se zapitali. Samo stariji, samozadovoljni, oni koji se mire i prihvataju
stvari onakve kakve jesu, koji ne vide da sve i nije tako sjajno kao to izgleda.
Nije niim odgovorio na ovaj moj vatreni monolog, a pomalo mi je bilo i krivo to
sam to na taj nain izgovorio. U tom kratkom govoru na povrinu su moda izbili moj
bes i bol. Strano! Bio sam gnevan na samog sebe.
Gricnuo je usnu, nervozan zbog mene, sebe, ili pak zbog obojice.
Zato si doao u ovaj grad?, upitao me je iskreno, skoro zatitniki. Odakle si
doao? Pria se da si stigao tokom noi. Nemoj da ode odavde dok traje no. Glas mu
je prerastao u takav apat da sam ga jedva uo.
Ne treba da brinete za mene, oe, rekao sam. Molite se za mene, dodao sam.
To je sve to od vas traim.
Tada sam kod njega uoio neku vrstu straha, istinskog, kao to je bila i preplaenost
onog mlaeg svetenika, ali jo nevinija vrsta straha, s obzirom na njegove godine, bore,
kao i dejstvo vina. Izgledalo je kao da ga ono to ne razume uveliko mui.Ustao sam sa
klupe i taman sam imao nameru da krenem kada me je zgrabio za ruku.Spustio sam
uho na njegove usne.
Deae moj, rekao je, ima neeg... neeg...
Znam, oe, odgovorio sam. Potapao sam ga po ruci.
Ne, ne zna. Sluaj me. Kada krene iz grada, uputi se glavnim putem na jug,ak i
ako ti to nije usput.Ne idi nikako na sever; ne upuuj se uzanim putem na sever.
,,A zato?, zahtevao sam da saznam.
Obuzele su ga sumnje, uutao je, pogoen, i pustio me.
Zato?, ponovio sam mu pitanje u uho.
Vie me nije gledao.Lopovi,rekao je.Lopovi koji naplauju drumarinu; oni
kontroliu putnike i teraju ih da im plate to tuda prolaze. Idi na jug. Otro se okrenuo
49

od mene i poeo da razgovara sa svojim ocem, neno ga je grdio, kao da sam ja ve

otiao.
Kakva glupost. Bio sam zateen kada sam kroio na praznu ulicu. Lopovi koji
naplauju drumarinu?Mnoge radnje su sada ve bile zatvorene, to je oigledno bio
obiaj nakon ruka, ali neke i nisu. Ma mi je teio tonu onako oslonjen na bok, a oseao
sam se nekako boleljivo od vina i oamueno od svega to sam saznao od ovih ljudi.
Dakle, razmiljao sam, gorueg lica, evo nama grada u kojem nema mladia,
bogalja, mentalno zaostalih, bolesnih, kao ni neeljene dece! A na putu za sever imamo
opasne bandite.
Krenuo sam nizbrdo, koraajui sve bre i bre, izaao sam kroz irom otvorene
kapije i uputio se u prirodu. Povetarac je odjednom postao velianstven i dobrodoao.
Svuda oko mene nalazile su se bogate, lepo obraene livade, vinogradi, tu i tamo pokoji
vonjak, kao i seoske kue bujno i plodno okruenje koje nisam mogao da vidim
kada sam pristigao u grad pod okriljem noi. to se puta na sever tie, uopte nisam ni
mogao da ga vidim s obzirom na veliinu grada, ija su se najvia utvrenja nalazila u
pravcu severa. Meutim, video sam, malo ispod na jednom brdskom grebenu, ono to
su verovatno bile ruevine manastira, a mnogo nie niz planinu, u pravcu zapada,
ostatke neega to je moda moglo da predstavlja crkvu. U roku od sat vremena, svratio
sam u dva seoska domainstva, sa ijim sam vlasnicima popio po au hladne vode. I
ovde se pria ponavljala, govori o raju na zemlji, odsustvu nitkova i uasa ubistava, o
tome da je ovo bilo najmirnije mesto na svetu, gde su ivela samo zdrava i prava deca.
Prole su godine od kada su se banditi usudili da se unjaju po ovim umama. Naravno
da niste mogli da gledate u pasulj ko e da zabasa, ali grad je bio moan i umeo je da
odri mir.
Oh, situacija je tako divna ak i na severnom putu?, upitao sam.
Nijedan od seljaka nije nita znao o severnom putu.Kada sam ih priupitao ta se
dogaalo sa bolesnima, opavima, povreenima, odgovor je bio isti. Neki lekar ili tome
slino, ili svetenik, ili neko iz reda kaluera ili asnih sestara,odvodio ih je u bolnicu ili
u grad.Seljaci iskreno nisu mogli da se prisete.
U grad sam se vratio dobrano pre sumraka.etao sam i njukao naokolo, ulazio u
radnje,i to na sistematian nain,sve bih zagledao to sam paljivije mogao a da ne
privuem neeljenu panju. Naravno da nisam mogao ni da se ponadam da u prei
makar jednu celu ulicu grada, ali bio sam odluan u tome da otkrijem to god mogu.
Kod prodavaa knjiga sam pregledao stare knjige gramatike i pravopisa, kao i velike,
divne Biblije koje su bile na prodaji, a koje sam mogao da pogledam tek kada bi mi ih
izvukli iz vitrina.
Kako da iz grada krenem na sever?, upitao sam mukarca ogrezlog u dosadi koji
me je nalaken uspavano gledao.
Sever, niko ne ide na sever, izgovorio je i zevnuo mi u lice. Na sebi je imao lepu
odeu, bez ikakve zakrpe, kao i kvalitetne, nove cipele od dobro obraene koe. Ma,
imam ja mnogo bolje knjige od ovih, rekao mi je.
Pretvarao sam se kao da me to zanima,a onda sam mu ljubazno objasnio da su te
knjige bila manje-vie one koje sam i sam imao i koje mi nisu bile potrebne, te mu se
50

zahvalih. Otiao sam u krmu gde su se ljudi uveliko kockali i strastveno urlali zbog
igre, kao da nisu imali pametnija posla. Potom sam se uputio kroz deo grada gde su se
nalazile pekare, gde je ak i mene oarao divan miris svee peenog i ukusnog hleba.
Nikada u ivotu se nisam osetio ovako sam dok sam hodao meu tim ljudima, sluao
njihove prijatne razgovore i upijao istu onu priu o bezbednosti i blagoslovenosti grada,
jovo-nanovo. Ledila bi mi se krv u venama kada bih pomislio na no. I kakvu je to tajnu
skrivao severni put? Niko, niko drugi osim svetenika nije pridigao ni obrvu kada bih
spomenuo tu stranu sveta.
Nekih sat vremena pre no to je pala no, uao sam u jednu radnju u kojoj vlasnica,
prodavaica svile i ipke iz Venecije i Firence, i nije bila tako strpljiva sa mnom kao to
su to drugi bili. Bez obzira na injenicu da je bilo oigledno kako sam imao novca.
Zato postavljate tolika pitanja?,upitala me je. Izgledala mi je umorno, ispijeno.
Mislite da je lako brinuti se o bolesnom detetu? Pogledajte tamo unutra.
Zurio sam u nju kao da sam video luaka.A onda mi je sinulo, jasno kao dan. Tano
sam znao o emu pria. Provirio sam kroz zavesom prekriven dovratak i video dete,
grozniavo i bolesno, kako lei u prljavom i uzanom krevetu.
Mislite da je lako? Iz godine u godinu, nita joj nije bolje, rekla je ena.
Oprostite, rekao sam. Ali, ta valja uiniti?
ena je otkinula konac kojim je ila i spustila iglu. inilo se kao da je izgubila i
poslednju trunku strpljenja.ta valja uiniti? Hoete da mi kaete da vi ne znate!,
proaptala je. Vi, jedan tako pametan ovek kao vi! Zagrizla je usnu. Ali,moj mu
kae da jo nije vreme,i tako nastavljamo da se muimo.
Vratila se ivenju, mrmljajui sebi u bradu, dok sam ja, uasnuto se borei da
ostanem miran, nastavio dalje svojim putem. Uao sam u jo nekoliko radnji. Nita se
posebno nije dogodilo. A onda sam, u treoj radnji na koju sam naleteo, naiao na
oveka koji ba i nije bio pri istoj svesti, i na dve njegove erke koje su se zduno
trudile da mu ne dozvole da strgne sa sebe odeu.
Molim vas, dopustite mi da vam pomognem, odmah sam se ponudio.
Spustili smo ga na stolicu, navukli mu koulju preko glave, a on je najzad prestao da
pravi nerazgovetne zvuke. Bio je sav suvonjav i balav.
Oh, hvala bogu pa ovo nee jo dugo, rekla je jedna od erki, briui znoj sa obrve.
Milosre.
Kako znate da nee jo dugo?, upitao sam.
Pogledala me je, skrajnula pogled, pa ponovo pogledala u mene.
Oh, vi niste odavde, gospodine, oprostite mi, tako ste mladi. Kada sam vas
pogledala, znala sam da ste tek deak. Htela sam da kaem da e nas Bog pogledati.
Na otac je veoma star.
Hmmm, jasno mi je, rekao sam.
Pogledala me je hladnim i lukavim oima, koje kao da su bile nainjene od metala.
Naklonio sam im se i izaao. Starac je ponovo poeo da skida koulju, a onda ga je ona
druga sestra, koja je samo utala, oamarila. Namrtio sam se i nastavio da hodam dalje.
Imao sam nameru da vidim to je mogue vie u ovom trenutku. Prolazio sam kraj
prilino mirnih omanjih krojakih radnji, a potom sam dospeo do dela gde su se nalazili
51

trgovci porcelanom. Naleteo sam na dvojicu koji su se prepirali oko lepo izraenog
posluavnika za prihvat novoroenadi.Posluavnik za prihvat novoroenadi je,
zapravo, nekada sluio bukvalno da se na njega stavi tek roeno dete, pravo iz
materice, ali u moje vreme su ti posluavnici bili vredni i lepi darovi novoroenom
detetu. To su bili veliki ovali oslikani divnim narodnim prizorima, a u ovoj radnji ih je
bilo raznolikih. Prepirku sam uo i pre nego to su me zapazili. Jedan ovek je ubeivao
drugog da kupi prokleti posluavnik, dok je drugi govorio da novoroene nee ni
preiveti i da je poklon suvian. Trei ovek je pak tvrdio da e eni biti drago da dobije
jedan tako divno oslikan oval, bez obzira na okolnosti. Prestali su da se svaaju kada
sam uao u radnju da bacim pogled na svu uvezenu robu, ali im sam im okrenuo lea,
jedan od mukaraca je tiho izgovorio: Ako ima barem malo mozga u glavi, to e
uraditi.
Zaprepastile su me ove rei,do te mere da sam se istog trenutka okrenuo i zgrabio
lep posluavnik sa police i pretvarao se da sam njime zadivljen. Tako je divan, rekao
sam, pravei se kao da ih uopte nisam uo. Trgovac je ustao i poeo da mi hvali svoju
robu. Ostali su se izgubili napolju. Zurio sam u oveka.
Da li je dete bolesno?, upitao sam tiho, najnevinijim dejim glasom koji sam
mogao da iznedrim.
O, ne, pa, barem tako ne mislim, ali znate kako to biva, rekao je ovek. Dete je
nekako majuno.
Mislite, slabano, podstreknuo sam ga.
Veoma nezgrapno je rekao: Da, slabano. Osmeh mu je bio vetaki, ali je imao
dojam da je uspeno odglumio. Zatim smo se oboje okrenuli da se pozabavimo robom.
Kupio sam jednu omanju porcelansku olju, divno oslikanu, za koju je tvrdio da ju je
nabavio od jednog Venecijanca. Znao sam da treba da odem odatle bez ijedne vie
izgovorene rei, ali nisam sebe mogao da spreim da ga prilikom plaanja ne priupitam:
Da li mislite da e to jadno,majuno i slabano dete preiveti? Nasmejao se prilino
snano i grubo dok mi je uzimao novac. Ne, rekao je, a onda me je pogledao kao da se
tek tada osvestio. Nemojte vi brinuti o tome, gospodine, rekao je uz omanji osmeh.
Da li ste doli da ivite ovde?
Ne,gospodine, samo prolazim kroz va grad,idem na sever, rekao sam.
Na sever?, upitao je, pomalo zateen ali podsmeljiv istovremeno. Zatvorio je
blagajnu i zakljuao je. Potom je, vrtei glavom dok je stavljao blagajnu u policu i
zatvarao vratanca, rekao: Na sever, a? Pa, sreno vam bilo,mladiu. Kiselo se
zakikotao. To je jedan drevni put.Bolje bi vam bilo da jaete to bre moete im grane
sunce.
Hvala vam, gospodine, rekao sam.
No se bliila. Pourio sam u jedan prolaz i tamo zastao, naslonjen o zid, jedva
hvatajui dah kao da me je neko jurio. Ispustio sam malu oljicu, a ona se razbila uz
tresku.Prasak je buno odjeknuo izmeu visokih zgrada. Bio sam na ivici da prsnem.
Ali, bio sam potpuno svestan situacije u kojoj sam se nalazio, ubeen u strahotu onoga
to sam otkrio. Doneo sam neopozivu odluku. U gostionici ionako nisam bio bezbedan,
pa kakve veze ima? Ja u to odraditi na svoj nain i uveriti se sopstvenim oima.
52

A evo ta sam uradio.

Nisam se vratio u gostionicu, niti zvanino napustio svoju sobu u njoj, ve sam se
uputio uz brdo kada su senke bile dovoljno guste da me prikriju,te sam se uspeo uz sve
uzaniju ulicu koja je vodila do ruevina starog zamka.itav dan sam na neki nain
gledao u tu veliku zbirku kamenja i smea i uverio se da je zaista skroz poruen i
naputen, sem ukoliko ne raunamo ptice koje su letele nad njim i, naravno, kao to sam
i pomenuo,njegove nie spratove,u kojima su se,pretpostavljao sam, nalazile
kancelarije. Ali, zamak je imao dve sauvane kule, jednu koja je gledala na grad, i drugu
neto dalje, ruevniju, i usamljeniju na ivici stene, koju sam video sa seoskog imanja.
Uputio sam se u kulu koja je gledala na grad. Kancelarije gradskog vea ve su,
podrazumeva se, bile zakljuane. Vojnici koji su uvali grad trebalo je uskoro da stupe
na dunost. Iz nekoliko krmi ula se galama, a one su oigledno bile otvorene bez
obzira na propise. Trg ispred zamka je bio prazan, a s obzirom na to da su se tri ulice
krivudavo sputale u grad, osim nekoliko bledunjavih baklji, nisam uspeo skoro nita
drugo da vidim. Nebo je, meutim, bilo neobino vedro, isto sem ponekog okruglog i
diskretno oblikovanog oblaka,veoma primetnog naspram tamnoplavog nonog neba,
dok su zvezde bile neverovatno brojne. Naiao sam na stare, vijugave stepenice, previe
uzane ak i za oveka, koje su krivudale oko korienog dela stare kule i vodile do prve
kamene platforme,ispred ulaza u samu kulu.Podrazumeva se da mi ova arhitektura nije
bila nepoznata. Kamenje je bilo grublje nego ono koje smo koristili u mom nekadanjem
domu, i nekako tamnije, ali je kula bila iroka, kockasta i veoma vrsta. Znao sam da je
ovo mesto bilo dovoljno staro da je bilo neizbeno naii na kameno stepenite koje se
uspinje prilino visoko, to i jeste bio sluaj.Uskoro sam se popeo do vrha i naao se u
visoko postavljenoj prostoriji iz koje sam mogao da vidim itav grad. Bilo je i viih
prostorija, do kojih se u proteklim vekovima uspinjalo pomou drvenih merdevina to
su se mogle povlaiti da bi se spreilo napredovanje neprijatelja ili da bi ga izolovali u
donjim delovima kule i tako porazili, ali ja nisam mogao da doprem do njih. Povie
mene uo sam ptice koje je moje prisustvo uznemirilo.uo sam i zvuk blagog
povetarca.Svejedno, ova visina mi je odgovarala. Imao sam dobar pregled svuda
naokolo sa uzanih prozora koji su gledali na sve etiri strane sveta. A ono to je za mene
bilo veoma vano jeste da sam mogao da vidim itav grad,direktno ispod, oblika kao
kakvo oko - oval koji se suavao sa obe strane sa sporadinim upaljenim bakljama,
kao i ponekim slabo osvetljenim prozorom. U jednom trenutku sam ugledao i svetiljku
koja se usporeno kretala u ritmu leernog hoda nekog prolaznika niz jedan od prolaza.
Tek to sam video tu upaljenu svetiljku, ona je zgasnula.Izgledalo je kao da su ulice bile
potpuno naputene. Ubrzo se i svetio sa preostalih osvetljenih prozora ugasilo, tako da
uskoro nije bilo ni etiri baklje koje sam prethodno video da gore.
Mrak je na mene delovao umirujue. Priroda je potonula u tamnoplavi mrak pod
bisernim nebesima, a mogao sam da vidim i ume koje su se natkriljivale nad izoranom
zemljom, tu i tamo se zlokobno nadvisujui, dok su se brda preklapala jedna preko
drugih ili strmo ponirala u sada veoma mrane doline. Mogao sam da oslunem
sveproimajuu prazninu koja je vladala u kuli.Nita se nije pomeralo,ak ni ptice.Bio

53

sam sasvim sam. Mogao sam da ujem ak i najtii bat koraka na stepenicama daleko
ispod. Niko nije znao da sam ovde. Svi su spavali.
Ovde sam bio bezbedan. Bio sam sam sebi straa.
Isuvie sam bio ispunjen oajem da bih se plaio, a iskreno reeno, bio sam spreman
da se suprotstavim Ursuli na ovom mestu, zapravo, vie mi je odgovaralo nego
ogranien prostor sobe. Niega se nisam plaio dok sam izgovarao molitve, jednom
rukom vrsto drei ma, kao i obino.
ta sam oekivao da vidim u ovom uspavanom gradu?Bilo ta od onoga to se ve
oigledno deavalo u njemu. A ta sam mislio da se deavalo? Nikome nisam mogao da
kaem, ali dok sam kruio prostorijom, dok sam ponovo i nanovo bacao pogled dole u
onih nekoliko sporadinih izvora svetlosti i vrhova bedema pod sjajnim letnjim
nebom,ovo mesto je izgledalo odvratno,kao kakva zloudna obmana,ogrezla u nagodbi
sa samim avolom.
Mislite da ne znam gde se odvode vaa neeljena deca?, gnevno sam
promumlao.Mislite da su vai sugraani zaraeni leprom sa dobrodolicom
doekivani na kapijama susednih gradova?
Bio sam prepadnut odjekom sopstvenog mrmora koji se odbijao o hladne kamene
zidove.
Ali, ta ti radi sa njima, Ursula? ta si planirala da uradi sa mojim bratom i
sestrom?
Moje glasno razmiljanje je moda bilo posledica ludila, ili bi se tako nekome moglo
uiniti. Ali, ja sam nauio da osveta deluje kao melem na duu izmuenu bolom i
okupira misli paenika. Osveta je privlano iskuenje, mono iskuenje, ak i kada je
beznadena. Jednim udarcem ovim maem mogu da joj odseem glavu, pomislio sam, i
zavrljaim je kroz taj prozor. ta bi ona onda bila, demon kojem je oduzeta sva
ovozemaljska mo? Povremeno bi isukao ma, a onda ga ponovo vraao u korice.
Izvadio sam i svoj najdui bode i njegovom otricom neprestano tapao po dlanu leve
ruke. Nisam prestajao da hodam.
Iznenada, dok sam kruio, ugledao sam u daljini, na udaljenoj planini ni sam ne
znam u kom pravcu ali ne u pravcu odakle sam doao - veliku koliinu svetlosti koja
se poigravala iza gustine umskog mraka. U prvi mah sam pomislio da je moda u
pitanju kakav poar jer je bilo toliko svetlosti, ali kada sam suzio pogled i usredsredio
se, uvideo sam da to nije mogao da bude poar. Nije bilo nikakvog plamenog odsjaja na
nekoliko vidljivih oblaka,a svetlost je bila takva kao da je isijavala iz velike grupe koja je
imala fantastinu koliinu upaljenih svea. Kako je postojana, a opet ritmino
pulsirajua bila ova orgija mone svetlosti!
Osetio sam jezu u kostima dok sam posmatrao.To je bilo neije boravite!Nagnuo
sam se kroz prozor.Mogao sam da vidim obrise tog zdanja i njegove mee!Graevina se
isticala naspram okruenja, ta luksuzno osvetljena palata, uzdizala se samotno,
oigledno vidljiva samo sa jedne strane iz grada, taj spektakl umom natkrivenog
zdanja u kome se odvijala neka sveanost koja je zahtevala da svaka baklja i svetiljka
bude upaljena, da svaki prozor, izvidnica i ispust budu osvetljeni.

54

Sever, da, to je bio sever, jer se grad prostirao pravo iza mene, a ova kula se jeste
nalazila na severu, strani sveta na koju su me upozoravali. Kome u ovom gradu to
mesto nije bilo poznato,a opet niko ga nije ni spomenuo,osim aputavog glasa
uasnutog franjevca u gostionici za mojim stolom.
Ali,u ta sam ja to gledao?ta sam mogao da vidim? Gustu umu, da; zdanje je bilo
veoma visoko ali je bilo okrueno gustom i zaklanjajuom umom, kroz koju je svetlost
ponovo i nanovo pulsirala nalik na veliko zlo, ali ta se to pomicalo iz njega, ta je
predstavljao taj divlji, jedva vidljivi pokret u tami, preko padina koje su se protezale sa
tog tajanstvenog grebena? Da li se to neto pomeralo u noi? Da li se to neto kretalo iz
tog udaljenog zamka pravo ka selu? Ta grozomorna crna stvorenja, nalik na velike,
mekane i bezobline ptice iji su pokreti pratili reljef zemlje, ali sasvim osloboeni njene
sile tee. Da li su se ona to kretala prema meni? Da nisam omadijan?
Ne, ja sam sve ovo jasno video. Zar ne?
Bilo ih je na tuce! Sve su se vie pribliavali. Bili su majuni, a njihova veliina bila je
tek iluzija proizvedena injenicom da su leteli u gomili. Kako se pribliavala gradu,
gomila se izdvojila u manje grupe. Video sam ih kako se sputaju na same zidine grada
ispod mene, nalik na dinovske moljce. Okrenuo sam se i pohitao ka prozoru.
Spustili su se u roju na grad! Video sam ih kako poniru i iezavaju u mraku. Ispod
mene na trgu, ugledao sam dve crne prikaze, mukarce u vijoreim ogrtaima, koji su
trali, ili, bolje rei, poskakivali u ulice, dok su se oglaavali zvunim i glasnim
smehom.Zauo sam pla u noi, uo sam i jecaje. uo sam slabani jauk i prigueno
stenjanje.U gradu se nije videlo nikakvo svetlo.
A tada su se iz mraka ponovo pojavila ova zloudna stvorenja, na vrhu zidina,
trala su po ivici a onda odskakala.
Boe, vidim vas! Proklinjem vas!, proaptao sam.
Iznenada sam zauo strahovitu buku, a potom osetio da me je oinulo neto
mekano. Tada se pred mojim lice pojavio lik nekakvog oveka.
Da li nas zaista vidi, deae? Bio je to glas nekog mladia, srdaan, pun veselja.
Moj veoma radoznali deae.
Bio je previe blizu da bih isukao ma. Nisam video nita sem plata to se vijorio
oko mene.Laktom i ramenom sam najsnanije to sam mogao udario mesto gde sam
pretpostavljao da mu se nalaze prepone. Njegov smeh je ispunio kulu.
Ah, ali to mene ne boli, dete, a ako si ba toliko radoznao, pa poveemo te sa
sobom da vidi ono za im udi.
Zahvatio me je zaguujuim vrtlogom tkanine. Iznenada sam osetio kako se
pridiem sa poda, zatoen u vrei. Znao sam da smo napustili kulu! Bio sam okrenut
glavom nadole i bilo mi je toliko muka da sam skoro povratio. inilo se kao da
stvorenje leti, nosei me na leima. Njegov smeh je sada rasprivao vetar. Nisam mogao
da oslobodim ruke. Mogao sam da osetim ma, ali nisam mogao da ga dohvatim.
Oajniki sam pokuavao da napipam bode, ne onaj koji mora da mi je ispao kada me
je zgrabio, ve onaj drugi, koji mi se nalazio u izmi. Poto mi je polo za rukom da ga
dohvatim, poeo sam da se vrpoljim i okreem prema neravnim leima na kojima sam

55

se nalazio, poskakivao sam i reao, a potom luaki poeo da zabadam bode kroz
ogrta, ponovo i ponovo.
Divljaki je vrisnuo. Ponovo sam ga ubo. itavo moje telo u vrei poskakivalo je u
vazduhu.
Ti malo udovite, vritao je. Ti nevaljalo, pogano dete.
Naglo smo se spustili, a tada sam osetio da udaram o zemlju, kamenito i travnato
tlo, poeo sam da se kotrljam, nasrui noem na vreu u kojoj sam se nalazio.
Ti maleno kopile, psovao je.
Da li to krvari, ti prljavi avole?, uzviknuo sam. Je l'? Mahnito sam sekao
vreu i kotrljao se bez kraja i konca, sve dok nisam osetio vlanu travu pod rukom.
Ugledao sam i zvezde.
Tada sam se oslobodio vree. Leao sam pred njegovim nogama, ali samo na tren.

56

esto poglavlje
DVOR GRIMIZNOG GRALA
Nita na svetu nije moglo da mi otrgne bode iz ruke. Duboko sam zario seivo u
njegove noge, to je izazvalo novo gromoglasno arlaukanje. Zgrabio me je i bacio visoko
u vazduh.Pao sam, zateen, na oroenu zemlju. Tada sam ga prvi put zaista video,
nejasno ali zasigurno. Oko njega je zrailo crveno osvetljenje, a bio je odeven nalik na
viteza, u ogrta sa kukuljicom na glavi i dugaku, staromodnu tuniku sa rukavima
poput sjajnog oklopa. Okrenuo je gornji deo tela, a zlatna kosa pala mu je na lice.
Oigledno su ga bolele rane koje je zadobio na leima, a sada je udarao povredenom
nogom o zemlju. Dvaput sam se zakotrljao, vrsto drei bode, a onda sam oslobodio i
pristup mau i izvadio ga iz korica. Skoio sam na noge pre nego to je uspeo da se
pomeri, jednom rukom nespretno zavitlao maem ali svom snagom i zauo kako
se seivo zariva u njegov bok.Udarac je bio propraen munim bljuckavim zvukom.
Izliv krvi pri jarkoj svetlosti bio je straan, udovitan. Ispustio je uasan vrisak. Pao je
na kolena.
Pomozite mi, imbecili; on je sam avo!,vritao je.Kukuljica mu je skliznula s
glave.
Pogledom sam istraio ogromna utvrenja koja su se uzdizala nadesno od mene,sa
visokim kulama,bedemima i vijoreim zastavama u promenljivom odsjaju bezbroj
svetiljki, upravo onako kako sam i iz daljine video. Bio je to divan zamak sa zailjenim
krovovima, lunim prozorima i visokim bedemima naikanim tamnim likovima koji su
se pomerali kao siluete dok su posmatrali nau borbu. Tada sam ugledao Ursulu koja je
hitala preko vlane trave u crvenoj odori, bez ogrtaa, kose upletene u dugake kike sa
crvenim manama. Zurila je ka meni.
Ne diraj ga,nareujem ti, zavritala je na povreenog. Da ga nisi pipnuo.
Grupa mukih likova se tada pojavila, odevena u istovetne staromodne viteke
tunike do kolena,sa sumornim iljatim elinim kacigama, i krenula za njom. Svi su
imali bradata lica i mrtvakibelu kou. Moj protivnik se stropotao na travu, prolivajui
krv nalik na kakvu stravinu fontanu.
Pogledaj ta mi je uradio, pogledaj!, vikao je.
Nabio sam bode u pojas, zgrabio ma obema rukama i zavitlao ga u pravcu
njegovog vrata. Uz riku sam zamahnuo i video kako se njegova glava zakotrljala niz
brdo. Sada si mrtav, istinski mrtav!, povikao sam. Ti avole,ubico,sada si mrtav.Idi
sada po svoju glavu,ik je sada namesti!
Ursula me je obgrlila otpozadi, grudi slepljenih uz moja lea. Rukom mi je vrsto,
kao i ranije, drala ruku, primoravajui me da spustim vrh maa na zemlju.
Ne dirajte ga, ponovo je podvrisnula, sa prizvukom pretnje u glasu. Ne
pribliavajte se, nareujem vam.
Jedan od stvorova je podigao raupanu plavu glavu mog protivnika i pridigao je
dok su ostali posmatrali kako se njegovo telo koprca i vrpolji.
O ne, suvie je kasno, izgovorio je jedan od njih.
Ne, nije, stavi mu glavu nazad, natakni mu je na vrat, povikao je drugi.
57

Pusti me,Ursula, rekao sam. Pusti me da umrem asno, uini mi barem tu

ljubaznost! Pokuao sam da se oslobodim njenog stiska. Pusti me da umrem na svoj
nain, hoe li mi barem to uiniti?
Ne, izgovorila mi je vatreno u uho. Neu.
Bio sam potpuno bespomoan u poreenju sa njenom snagom, bez obzira na
mekotu njenih grudi ili hladnjikavost i nenost njenih prstiju. Imala je potpunu mo
nada mnom.
Idite do Godrika, rekao je jedan od njih.
Druga dvojica su podigla obezglavljeno telo koje se koprcalo i utiralo. Odnesite ga
Godriku, odbrusio je onaj koji mu je nosio glavu. Godrik je taj koji e odluiti.
Ursula je tada glasno urliknula. Godrie! Bio je to zvuk vie nalik zavijanju vetra
ili zveri, tako visokoparan, snaan, iji se odjek odbijao o zidine. Visoko gore, u irokim,
lunim vratima zamka, leima okrenuta svetlosti, stajala je vitka figura vremenog
mukarca, udova povijenih od starosti.
Dovedite ih obojicu, povikao je. Ursula, primiri se, sve nas plai.
Tada sam pokuao da se oslobodim. Ali, ona me je samo jo vie stegla. Onda sam
osetio skoro neosetan ubod njenih zuba na vratu.
O,ne, Ursula,hou da vidim ta e se dogoditi!, proaptao sam. Meutim, ve sam
osetio tmurne oblake kako se uzdiu oko mene, kao da je i sam vazduh nekako postao
gui, obujmivi me mirisom, zvukom i senzualnom snagom.
Oh, volim te, elim te, da, to je bilo tano i nisam mogao da opovrgnem. Osetio sam
kako je drim u visokoj, vlanoj travi livade, dok ona lei poda mnom.Ali, ovo su bili
samo snovi u kojima nije bilo divljih, crvenih cvetova,a ona me je nekuda vodila, prvo
mi oduzevi snagu, oslabivi moje srce snagom svog. Pokuao sam da je prokunem.
Svuda oko nas nalazili su se cvetovi i trava, a ona ree: Bei, ali to nije bilo mogue,
jer sve ovo nije bilo stvarno, ve puka fantazija, vlanost njenih usta i oseaj da me je
obujmila svojim telom kao kakva zmija.
Francuski zamak. inilo se kao da sam bio odveden na sever. Otvorio sam oi. Sve
je bilo kao na nekom francuskom dvoru. ak me je i udaljena umirujua muzika koju
sam uo navela da pomislim na starovremene francuske pesme to su se svirale i pevale
tokom veeri u davno prolom detinjstvu. Kada sam se probudio, sedeo sam
prekrtenih nogu na tepihu, obrnut na stranu.Doao sam sebi, protrljao vrat i oajniki
pokuao da pronaem svoje oruje, koje su mi, meutim, oduzeli. Skoro da sam izgubio
ravnoteu i pao na lea.
Muzika se ponavljala, bila je jednolina i odzvanjala je u ritmu sa nekog udaljenog
mesta ispod mene, s mnogo priguenog prizvuka bubnjeva i blagog unjkavog zavijanja
trube. Nije bilo nikakve melodije. Pridigao sam pogled. Francuski stil je bio u pitanju,
visok, uzan i iljat luk vodio je do dugakog balkona ispod kojeg se odvijala nekakva
velika i prilino buna sveanost. Dostojanstveni francuski stil, sa tapiserijama na
kojima su bile prikazane dame sa visokim picastim eirima i snenobelim
jednorozima. Neobina antika, nalik na ilustracije u dvorskim molitvenicima ili
dvorskim predstavama u kojima su pesnici glasno iitavali dosadne i tugaljive Roman o
rui ili basne Rejnarda Lisice. Na prozoru se nalazila zavesa od plavog satena
58

prekrivenog ljiljanima. Starovremenski filigranski rad mogao se videti oko visokih vrata
i na ono malo prozorskog okna koji sam iz te pozicije mogao da vidim. Police su bile
pozlaene i obojene u francuskom stilu,prevazidenom i utogljenom.Okrenuo sam se.
Na vratima su stajala dva mukarca ije su dugake tunike bile okrvavljene, a rukavi
grubi i debeli. Na glavama vie nisu nosili zailjene kacige. U mene su zurili ledeno
bledim oima, ta dvojica zvaninih, bradatih likova. Svetlost je obasjavala njihovu tvrdu
i belu kou. A onda se pojavila i Ursula, srebrnim okvirom obasjan dragulj naspram
senki, zurila je u mene. Njena haljina je imala visok struk i neno je padala, staromodna
kao i odea njenih pratilaca,kao da je i ona dospela iz davno postojeeg francuskog
kraljevstva. Njene snenobele grudi bile su ogoljene skoro do bradavica, a ispod njih je
nosila bogato izvezen pojas od baruna sa crveno-zlatnim cvetovima. Za radnim
stolom, na stolici iji je oblik podseao na slovo X, sedeo je Stariji. Njegova starost se
poklapala sa mojim opaanjima kada sam ga tek na tren video kao siluetu naspram
svetala zamka. Bio je podjednako bled kao i ostali, istovetnog mrtvakibelog tena, s
jedne strane besprekornog i divnog, a opet tako groznog i udovinog. Po zidovima
itave prostorije bile su okaene turske lampe koje su visile na lancima i pruale svetlost
plamenova to je isijavala iz njih.Svetlost je pekla moje uspavane oi, a oseao sam
odnekud i miris rua i letnjih livada, neto to je bilo posve suprotno vrelini i vonju
gorenja.
Stariji je imao elavu glavu, runu nalik na neiskopanu lukovicu ljiljana, lienu
makar jedne vlasi, na kojoj su se isticala dva sjajna, siva oka, kao i dugaka, tanka i
tugaljiva usta, koja se nisu bunila niti su osuivala.
Dakle, tako, obratio mi se tihim glasom, pridiui obrvu koja jedva da se i videla,
ako izuzmemo otru lunu boru njegove savreno bele koe. Posedovao je debele i kose
linije umesto obraza. Shvata da si usmrtio jednog od nas, zar ne?
Nadam se,odgovorio sam. Pridigao sam se na noge. Zamalo sam izgubio
ravnoteu. Ursula je posegnula da mi pomogne, a onda se povukla nainivi pokret kao
da se saplela o nabor svoje haljine. Ispravio sam se u stojei poloaj, zurei u nju
gnevno, a potom u elavog Starijeg, koji me je pogledao sa nepromenljivim spokojem.
Da li eli da vidi ta si uinio?, upitao me je.
Zato bih?, upitao sam. Ali, video sam.
Na velikom postolju s moje leve strane leao je mrtav nitkov plave kose koji mi je
drao telo i duu uvijene u svojoj vrei. Da, dug je bio vraen, u celosti. Leao je
nepokretno, uasno skvren, kao da su mu se sami udovi uruili, dok je njegova
beskrvna bela glava, otvorenih kapaka na tamnim, zgruanim oima,leala oslonjena na
grubo izrezanom vratu. Kakva radost. Zurio sam u jednu kotunjavu ruku ovog
stvorenja, koja je visila preko ivice postolja, bela i nalik nekom uvenulom stvoru mora
koje se peklo na nemilosnom suncu na pesku kraj obale okeana.
Odlino, rekao sam. Hvala vam na prizoru ovog stvora koji se usudio da me
kidnapuje i dovede me ovde na silu, i to mrtvog da mrtviji ne moe biti. Pogledao sam
u Starijeg. ast ne zahteva nita manje. ak ne moramo ni da govorimo o zdravom
razumu, zar ne? Koliko ste jo ljudi pokupili iz sela? Onog ludog starca koji je cepao

59

koulju sa sebe? I previe sitno novoroene?Nejake, maloumne, bolesne, sve one koje
vam oni daju? A ta vi njima pruate zauzvrat?
Oh, ma uuti ve jednom, mladiu, rekao je Stariji, tugaljivi mukarac. Tvoja
hrabrost prevazilazi svaku ast i svaki zdrav razum,to je oigledno.
Ne,nije. Strano ste se ogreili o mene,a to zahteva da se sa vama borim do
poslednjeg daha, sa svima vama. Vrteo sam se i zurio u otvorena vrata. Od teke
muzike mi se smuilo i postojala je opasnost da me uhvati vrtoglavica od svih udaraca i
padova koje sam preiveo. Kakva se to buka uje odozdo? ta vi to izigravate, neki
krvavi dvor?
Sva tri mukarca su se grohotom nasmejala.
Pa, skoro da si pogodio, rekao je jedan od bradatih vojnika dubokim basom. Ovo
je dvor Grimiznog grala,a to je i nae ime,a od tebe oekujemo da s potovanjem
izgovara to ime, pravilno na latinskom ili francuskom, kao to mi to inimo.
Dvor Grimiznog grala!, rekao sam. Pijavice, paraziti, krvopije, eto ta ste svi vi.
A ta treba da predstavlja Grimizni gral? Krv?
Muio sam se da se prisetim uboda njenih zuba na mom vratu bez arolije koja ga je
uvek pratila, ali ona se ponovo pojavila, zapretila da me proguta, osetio sam lebdenje,
isprekidano seanje na livade i njene nene grudi. Prodrmao sam se. Krvopije.
Grimizni gral! Da li to radite svima, svima onima koje epate? Pijete njihovu krv?
Stariji je zvanino pogledao u Ursulu.ta ti od mene,zapravo, zahteva, Ursula?,
uputio joj je pitanje. Kako da napravim takav izbor?
Oh,ali,Godrie, on je hrabar, dostojanstven i jak,rekla je Ursula.Godrie,
dovoljno je da ti pristane, i svi ostali e se prikloniti tvojoj odluci. Niko ti se nee
suprotstaviti. Molim te, preklinjem te, Godrie. Da li sam te ikada molila...
Zbog ega ga moli?, zahtevao sam da znam, premetajui pogled sa njenog
zabrinutog i srceparajueg izraza lica na Starijeg. Za moj ivot? Da li je to ono za ta
moli? Bolje bi bilo da me ubije.
Stariji je to ve znao.Nisam morao ni da mu kaem.Nije bilo nikakve mogunosti da
budu milostivi prema meni,s obzirom na sve to se dogodilo. U svakom sluaju bih se
ponovo okrenuo protiv njih, sa jedinom svrhom da ih sve pobijem, jednog po jednog.
Iznenada se, kao da su ga obuzeli bes i nestrpljenje, Stariji pridigao sa
iznenaujuom okretnou i zgrabio me za kragnu dok je prolazio pored mene u
dostojanstvenom utanju crvene odore. Vukao me je za sobom, kao da sam bio lak
poput pera, kroz luna vrata sve do ivice kamene ograde.
Pogledaj na dvor, rekao mi je.
Dvorana je bila ogromna. Balkon koji se nadvijao nad njom, a na kojem smo i stajali,
prostirao se svuda oko nje, a dole teko da je bilo imalo golog kamena, sve je bilo
prekriveno draperijama u boji zlata i tamnocrvenoj. Za dugakim stolom dvorane
nalazili su se dame i gospoda, svi odeveni u raskonu tamnocrvenu, boju krvi a ne vina,
kako sam prethodno mislio. Ispred njih je sijalo prazno drvo stola, na kojem nije bilo
niti jednog tanjira sa hranom, kao ni aa sa vinom. Svi su bili zadovoljni, posmatrali su
se sa radou u oima dok su meusobno eretali, a plesai koji su ispunjavali dvoranu
plesali su elegantno na debelim tepisima kao da im se dopadala ova mekota pod
60

stopalima u finoj obui. Mnotvo plesaa preklapalo se u krugovima koji su se vrteli u

ritmu i taktu muzike, pravei pritom udesne oblike.Odea je bila raznolika i
predstavljala je mnotvo stilova i nacionalnosti, od tradicionalnog francuskog do
savremenog firentinskog, a posvuda je bilo i veselih grupica ljudi obuenih u crvenu
svilu ili crvenu tkaninu prekrivenu cveem ili nekim drugim arama koje su veoma
podseale na zvezde ili polumesece, nisam mogao najjasnije da vidim. Bila je to
sumorna ali uzbudljiva slika, svi oni odeveni u tu istovetnu bogatu boju ije su se
nijanse prostirale od uasa ustajale krvi do oaravajue raskoi grimiznocrvene.
Primetio sam svenjake, svee, kao i glamurozne baklje. Kako bi lako bilo zapaliti
svu tu tkaninu.Zapitao sam se da li i oni gore, kao i druge vrste vetica i jeretika.
Zauo sam Ursulin uzdah. Vitorio, molim te budi mudar, proaptala je. Na njen
aptaj odreagovao je ovek koji je sedeo na samom elu stola ispod nas onaj koji je
poasno sedeo na stolici visokog naslona, kao to je to i moj otac inio u naem domu
i pogledao me. Imao je plavu kosu, istovetnu kao i onaj raupani koga sam usmrtio,ali
sa dugakim, razdvojenim i svilenim uvojcima to su mu padali na iroka ramena. Lice
mu je bilo mladoliko, mnogo mlade nego u mog oca, ali znatno starije nego moje, no
neljudski bledo kao i kod ostalih. Probadao me je svojim hladnim, plavim pogledom, a
onda je panju iznenada ponovo usmerio ka plesaima. itav ovaj prizor kao da je
podrhtavao u taktu vrueg plamena, a kada su mi oi zasuzile, zaprepaeno sam
shvatio da likovi na tapiserijama u dvorani nisu bili fine dame i njihovi jednorozi kao
to je bio sluaj na tapiserijama u omanjoj prostoriji odakle smo doli, ve avoli koji
igraju u paklu. Bilo je tu grozomornih gorgojla u najokrutnijim i groznim prikazima,
isklesanih ispod balkona na kojem smo stajali a koji se protezao svud okolo. Na
glavama stubova to su pridravali strop iznad nas, video sam jo demonskih i krilatih
stvorenja uklesanih u kamen. Prikaze zla bile su oslikane na zidovima iza mene, kao i
preko puta. Na jednoj nie postavljenoj tapiseriji, krugovi Danteovog pakla penjali su se
jedan na drugi, sve vie i vie.
Zurio sam u sjajan i prazan sto. Vrtelo mi se u glavi. Osetio sam da e mi pozliti, da
u izgubiti svest.
Ona trai od mene da te nainim lanom naeg dvora, eto ta od mene trai, rekao
je Stariji, grubo me gurnuvi na ogradu, ne putajui me, ne dozvoljavajui mi da se
okrenem.Glas mu je bio strpljiv, tih i bez i najmanjeg stava u pogledu onoga to je
izgovorio.
Ona eli da te priklonim naem dvoru kao nagradu za to to si ubio jednog od nas,
eto to je njena logika.
Pogledao me je razmiljajui, ali bez oseanja. Njegov stisak nije bio ni okrutan niti
grub, jednostavno je bio stisak. Ja sam bio ta razorna oluja koja je bljuvala
poluizgovorene rei i kletve, a onda sam iznenada osetio da padam. U stisku Starijeg,
pao sam preko ograde, i u trenu se spustio na debeli sloj tepiha, gde me je odmah
podigao na noge, dok su se plesai sklanjali od nas,pravei nam mesta s obe
strane.Stajali smo pred Gospodarem, koji je sedeo u stolici visokog naslona, a ja sam
video da su drvene gravure njegovog kraljevskog trona, naravno, bile ispunjene
ivotinjama, makolikim stvorenjima i avolima. Sve je bilo izraeno od crnog drveta i
61

tako izglancano da se mogao osetiti miris ulja, koji se dopadljivo meao sa divnim
mirisom svetiljki. ulo se tiho cvranje baklji. Muziari su odjednom prestali da sviraju.
Nisam ih ni video. A kada mi je to polo za rukom, ugledao sam omanju grupu
muzikanata visoko na jednom drugom balkonu ili ispustu i shvatio da i oni poseduju
porcelanski belu kou i zle maje oi. Posmatrali su me, kao i ja njih, a svi do jednog bili
su vitki mukarci, skromno obueni i vidno prestraeni.
Zurio sam u Gospodara. Nije se pomerao, niti progovarao. On je bio jedna lepa,
kraljevska figura mukarca, guste, masivne plaviaste kose koja mu je bila zaeljana sa
ela i koja mu je padala, kao to sam i ranije uoio, u paljivo oeljanim loknama na
ramena.I njegova odora je bila staromodnog stila, iroka, leerna pliana tunika, ne
nalik vojnikoj, ali skoro da je bila haljina, oiviena tamno ofarbanim krznom koje je bilo
usklaeno sa njenom mranom bojom. Ispod tunike je nosio velike i divne, pune i
pufnaste rukave to su slobodno padali preko njegovih laktova, a onda se vijorili oko
njegovih ruku i runih zglobova. Glomazan lanac sa medaljonima visio mu je oko vrata,
a u svakom zlatnom krugu nalazio se kaboon, rubin, crven kao i njegova odora. Jednu
vitku i golu ruku drao je na stolu, a drugu nisam video. Zurio je u mene svojim plavim
oima. Bilo je neeg dostojanstvenog i uenog u pogledu te gole ruke, kao i prefinjenosti
i istote.Preko debelih tepiha prilazila je Ursula,brzim korakom, pridravajui skute
dvema delikatnim rukama.
Florijane, rekla je, duboko se naklonivi Gospodaru, koji je sedeo za stolom.
Florijane, preklinjem te da ga potedi, u ime njegovog karaktera i snage, da mu
dozvoli da se pridrui dvoru zbog mene, zbog mog srca. Stalo mi je do njega. Glas joj
je podrhtavao ali je svejedno bio vrst.
Dvoru?Ovom dvoru?, zahtevao sam da znam. Osetio sam kako mi srce damara
na licu. Pogledao sam zdesna nalevo. Zurio sam u njihove blede obraze, tamne usne,
ija je boja podseala na svee rane. Zurio sam u blazirana i bezbojna lica kojim su me
posmatrali. Da li su im to oi bile ispunjene demonskom vatrom, ili je jednostavno iz
njihovog izgleda bila iscedena svaka ljudskost?Video sam sopstvene ruke kada sam
spustio pogled, sopstvene stisnute pesnice, veoma rumene i ljudske, a onda sam
iznenada, kao da mi je bilo dato da omiriem, osetio sopstveni vonj, miris svog znoja,
kao i praine sa puta koja se prilepila za mene i pomeala sa im god u meni to je bilo
ljudsko.
Da, ti si za nas jedan dobar komad, izrekao je Gospodar za stolom. Doista jesi,
itava dvorana je ispunjena tvojim mirisom. A malo je rano za nau gozbu. Mi se
gostimo kada se zvono oglasi dvanaest puta, to je na svakoliki obiaj. Njegov glas je
bio divan, ispunjen kristalnom jasnoom i dopadljivou, osenen francuskim
izgovorom, koji je obino sam po sebi milozvuan.Izraavao se sa francuskom
uzdranou, kraljevski. Nasmeio mi se,a njegov osmeh je bio ljubazan, kao i Ursulin,
ali nimalo saaljevajui, niti okrutan ili podrugljiv.Sada vie nisam imao potrebu da
gledam u druge, s njegove leve ili desne strane. Bio sam svestan da ih je bilo mnogo,
kako mukaraca,tako i ena;ene su nosile impozantne frizure u starovremenom
francuskom stilu, a krajikom oka sam uoio da je jedan mukarac poskoio kao pajac iz
kutije.
62

Ursula, ovako neto zahteva mnogo razmatranja, rekao je Gospodar.

Stvarno!, povikao sam. Mislite na to da od mene napravite jednog od lanova
vaeg dvora? Nema tu ta da se razmatra.
Ma, hajde,moj deae, izgovorio je Gospodar nenim, spokojnim glasom. Mi,
ovde prisutni, nismo skloni smrti, propadanju, niti bolestima. Ti se vrpolji na vrhu
udice, ti si na prokleti ulov iz mora, a nisi ni svestan da sada boravi u okruenju gde
tvoj ivot vie ne zavisi od tebe.
Moj Gospodaru, ja nemam elju da budem lan vaeg dvora, rekao sam.
Potedite me ljubaznosti i saveta. Pogledao sam oko sebe. ,,I ne govorite mi o vaoj
gozbi.
Ova stvorenja su odjednom zamrla,poprimila zaleen pogled koji je sam po sebi bio
sasvim neprirodan i zlokoban.Talas munine me je preplavio.Ili je to bila panika,panika
kojoj nisam dozvoljavao da me obuzme,bez obzira na to koliko sam u potpunosti i
beznadeno bio njima okruen, sam-samcat. Osobe za stolom mogle su da budu
sainjene i od porcelana,toliko su bile umrtvljene. inilo se kao da su bile najoitiji
primer poziranja do savrenstva, jer je beivotno mirovanje bilo njihov sastavni deo.
Oh, da mi je da imam krst, rekao sam sebi u bradu, i ne razmiljajui ta govorim.
Nama to nita ne bi znailo, rekao je Gospodar, izjavivi to kao neku
optepoznatu injenicu.
Oh, to mi je i te kako poznato; upravo je ova dama ovde uetala u moju crkvu da
uzme mog brata i sestru kao zatoenike! Da, znam da vam krst nita ne znai. Ali, meni
bi u ovom trenutku znaio. Recite mi, da li ja imam neke anele uvare koji lete oko
mene i tite me? Da li ste vi uvek vidljivi? Ili se povremeno utapate u no i nestajete? A
kada se to desi, da li onda vidite moje anele uvare?
Gospodar se nasmeio.Stariji, koji me je oslobodio svog stiska, na emu mu
neizmerno hvala,tiho se nasmejao sebi u bradu. Niko drugi nije iskazao nikakvo veselo
raspoloenje. Pogledao sam u Ursulu. Izgledala je divno, ali se na njoj video oaj, bila je
odvana i jaka dok je arala pogledom s mene na Gospodara,koga je zvala Florijan. Ali,
ni ona nije izgledala nita ljudskije od ostalih; ona je bila tek privid devojke, bez premca
u talentima i lepoti, ali ve dugo beivotna, kao i svi oni. Ovaj Grimizni gral bio je
daleko od bilo kakve svetinje.
Poujte njegove rei,gospodine,uprkos njihovom znaenju, preklinjala je. Prolo
je toliko vremena od kada smo unutar ovih zidina uli novi glas, onaj koji e ostati uz
nas, postati jedan od nas.
Da, da, on skoro da veruje u postojanje anela zatitnika, a svejedno ga smatra
udnovato pametnim, rekao je Gospodar s razumevanjem. Mlaani Vitorio, elim da
te uverim u to da u tvojoj okolini ne vidim nikakve anele uvare. A to se nas tie, mi
smo uvek vidljivi, kao to i sam zna, jer si nas video u najboljem, kao i u najgorem
svetlu. Ma, dobro, ba ne u naem najboljem i najfascinantnijem svetlu.
Oh, izustio sam, to se toga tie, ne mogu da doekam, Gospodaru, jer ja sam
prosto zaljubljen u sve vas, u va stil ubijanja, a tu je, naravno, i pitanje korupcije i toga
da ste potkupili due ak i samih svetenih lica u gradu.

63

uti,sav gori od vatre sopstvenih rei, rekao je. Tvoj miris mi ispunjava nozdrve
sve do kljuanja. Mogu te ubiti, dete, isei te na komade i predati tvoje tek usmrene
delove u kojima jo uvek ubori ivot prisutnima za ovim stolom, da ti isisaju krv dok je
jo uvek vrela, dok ti oi jo uvek trepere...
Kada je izgovorio te rei, mislio sam da u poludeti. Pomislio sam na svoje mrtve
brata i sestru. Pomislio sam na uasne, beznadne i nene izraze na licima njihovih
odrubljenih glava. Nisam to mogao da podnesem. vrsto sam zatvorio oi. Potraio
sam u umu bilo koju drugu sliku koja bi odagnala ovaj uas. Iz seanja sam izvukao
sliku Fra Filipa Lipija, sliku anela Gavrila kako klei pred Devicom, da, aneli, aneli,
ogrnite me svojim krilima, sada, oh boe, poalji mi svoje anele!
Proklinjem va prokleti dvor, ti slatkoreivi avole!, povikao sam. Kako si
uopte kroio u ovu zemlju! Kako se to dogodilo? Otvorio sam oi, ali sve to sam
video bili su Fra Filipovi aneli koji se u meteu strmoglavljuju, njegov prepoznatljiv
spektakl palih anela, blistavih bia ispunjenih toplim ljudskim dahom zemlje
izmeanim sa nebeskim. Da li je on otiao u pakao?, povikao sam jo glasnije. Onaj
koga sam liio glave? Da li gori?
Ako tiina moe samu sebe da prevazie i utia, to se upravo dogodilo i sa ovom
ogromnom dvoranom,uo sam jedino zvuk sopstvenog uzbuenog disanja. Ali,
Gospodar je i dalje bio potpuno miran.
Ursula, obratio joj se. Razmotriu stvar.
Ne!, vrisnuo sam. Nikada! Da vam se pridruim? Postanem jedan od vas? Ruka
Starijeg me je tako vrsto drala za vrat da sam bio bespomoan. Samo bih ispao jo
vea budala da sam pokuao da se borim. Da kojim sluajem zategne stisak, bio bih
mrtav. A moda bi to i bilo najbolje. Samo, imao sam jo tota da kaem: Nikada neu
pristati na to, neu. ta? Kako se samo usuujete da moju duu smatrate tako jeftinom
da moete njome ispunjavati neije molbe!
Tvoja dua?, upitao je Gospodar. Kakva je to tvoja dua kada ne eli da putuje
kroz vekove pod nedokuivim zvezdama,ve bira da ivi nekoliko kratkih
godina?Kakva je to tvoja dua kada nema potrebu da zauvek traga za istinom, ve bira
da to ini tokom jednog obinog ljudskog veka? Uz prigueno utanje odee,usporeno
se pridigao na noge, pokazujui prvi put svoj dugaki i bogati crveni plat koji se
spustio do poda i stvorio veliku krvavocrvenu senku. Blago je nakrivio glavu, tako da je
sjaj lampi njegovoj kosi podario zlatasti izgled, dok su mu se plave oi smekale.
Mi boravimo ovde due od tebe i tvoje vrste, rekao je. Njegov glas nije izgubio
dostojanstvo. Ostao je uglaen, elegantan.Mi smo postojali u ovom delu sveta
vekovima pre nego to si ti doao na svoju planinu. Mi smo bili tu kada su sve okolne
planine pripadale samo nama. Ti i tvoja vrsta ste osvajai, agresori, dooi. Zastao je i
sasvim se uspravio. Upravo je tvoja vrsta ta koja se iri sve vie i vie, pravei seoska
dobra, sela, utvrenja, zamkove, i prikrada nam se, posee za umama koje nama
pripadaju, tako da nam ne preostaje nita drugo do da postanemo lukavi umesto brzi i
vidljivi, da budemo nalik na jevandeoskog 'lopova iz mraka'.

64

Zato ste ubili moga oca,itavu moju porodicu!, zahtevao sam da znam.Nisam
vie mogao da utim,nije me bilo briga za njegovu oaravajuu govoranciju, njegove
nene, predue rei, njegovo lepo lice.
Tvoj otac i njegov otac, rekao je, kao i gospodar pre njega svi su oni sekli
drvee koje je opkoljavalo va zamak. Slino njima, i ja moram da zaustavim umu ljudi
sa mojeg tla.I povremeno sam primoran da u irokom luku zamahnem svojom sekirom,
a to sam i inio, i dan-danji inim. Tvoj otac je imao priliku da da svoj danak, tada ga ne
bismo dirali. Tvoj otac je mogao da da svoju tajnu zakletvu, sa nama napravi pakt, ime
bi sve ostalo kako je i bilo, i to bi bilo to.
Ne mislite valjda da bi vam ustupio nae bebe, za ta? Da li vi pijete njihovu krv ili
ih na nekakvom oltaru rtvujete satani?
Ubrzo e saznati, odgovorio mi je, jer mislim da e upravo ti morati da bude
rtvovan.
Ne, Florijane, zasoptala je Ursula. Preklinjem te.
Dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje,dostojanstveni Gospodaru, rekao
sam, ,,s obzirom na to da vam pravda i istorija toliko znae. Ako je ovo dvor, istinski
dvor, zato mi nije pruena mogunost da mi ljudska bia priskoe u pomo? Ili ljudski
plemii? Ili bilo koja vrsta ljudi?
inilo se kao da ga je pitanje zainteresovalo. Zatim je progovorio.
Mi smo ti koji inimo na dvor, sine moj, odgovorio je. Ti si nita, i to dobro zna.
Pustili bismo tvog oca da ivi, kao to dozvoljavamo jelenu da ivi u umi da bi mogao
da se pari sa srnom. Postavka stvari je vrlo jednostavna.
Da li ovde ima ljudskih bia?
Ne onih koji bi mogli da ti priskoe u pomo, jednostavno je odgovorio.
Nemate ljudskih straara koji vas uvaju danju?, upitao sam.
Nemamo ljudskih straara koji nas uvaju danju, rekao je, i prvi put se nasmeio s
ponosom. Zar misli da su nam potrebni? Smatra da nae malo skrovite nije
bezbedno tokom dana?Misli da su nam ljudski straari neophodni?
Sasvim sigurno mislim da jesu. A zasigurno ste budala ako mislite da bih se ikada
pridruio vaem dvoru! Nemate ljudskih straara, a odmah ispod vas se nalazi itavo
selo koje zna ta ste i ko ste, zna da dolazite iskljuivo nou, jer danju ne moete.
Strpljivo se nasmeio. Oni su za nas beznaajni, rekao je tiho. Samo gubim vreme
priajui sa tobom o onima koji ne zasluuju ni traak panje.
Hmm, nije vam ba mudro to tako govorite. Smatram da ih volite vie nego to
moete i da zamislite, na ovaj ili onaj nain, moj Gospodaru!
Stariji se nasmejao. Njihovu krv, moda, rekao je sebi u bradu.
Tada se zauo nelagodan smeh odnekud iz dvorane, ali je odmah nestao, nalik na
deli neega to je prekinuto pre nego to je i zapoeto.
Gospodar je ponovo progovorio: Ursula, uzeu u razmatranje, ali nita ne...
Ne, jer ja to ne elim!, rekao sam. ak i da sam proklet, ne bih vam se nikada
prikljuio.
Dri jezik za zubima, upozorio me je mirno Gospodar.

65

Vi ste obine budale ako mislite da se stanovnici grada nee pobuniti i doi da
osvoje ovaj zamak tokom dana i razotkriju vaa skrovita!
Odjednom se u itavoj dvorani zauo zvukutanja i nekakvog beujnog mrmora,
bez govora, rei, barem ih ja nisam uo. inilo se kao da ova bledolika udovita
meusobno razgovaraju putem misli ili jednostavnom razmenom pogleda, to je inilo
da se njihova glomazna i divna odea pomera i uti.
Vaoj gluposti nema kraja!, izjavio sam. Obelodanili ste se itavom dnevnom
svetu, a mislite da e ovaj Grimizni dvor postojati doveka?
Ti me vrea, rekao je Gospodar. Na obrazima mu se sada pojavilo malo divne,
ak boanstvene ruiaste boje. Zamolio bih te da bude toliko utiv da uuti.
Ja vas vream?Gospodaru moj,dozvolite mi da vas posavetujem. Vi ste danju
bespomoni; znam da jeste. Vi napadate samo nou i iskljuivo nou. Sve ukazuje na to.
Seam se kada su vae horde napale kuu mog oca. Seam se upozorenja: 'Pogledaj u
nebo!' Gospodaru moj, previe dugo ste iveli u svojoj izoptenoj divljoj umi. Trebalo je
da se ugledate na primer mog oca i poaljete nekoliko vaih tienika na obrazovanje
kod filozofa i svetenika u grad Firencu.
Nemoj me vie ismejavati, rekao je moleivo sa onom istovetnom uzdranou
lepo vaspitanog.,,U meni stvara bes,Vitorio, i to neu tolerisati.
Tvoje vreme je odbrojano, drevni vrae, rekao sam. Dakle, uivaj u svom
staromodnom zamku dok jo moe.
Ursula je tiho podvrisnula, ali mene nita nije moglo da zaustavi.
Moda ti je polo za rukom da potkupi stariju generaciju idiota koji sada vladaju
gradom, rekao sam, ali ako misli da ljudi Firence, Venecije i Milana ne napreduju ka
tebi, i to takvim snagama da nee moi da se odbrani, onda samo snevaj. Nisu ljudi
kao to je bio moj otac istinska pretnja za tebe, moj Gospodaru. Pretnju ti predstavlja
ueni ovek sa svojim knjigama; univerzitetski astrolog i alhemiar koji e ti doi glave;
to je savremeno doba o kojem ti nita ne zna. Oni e te unititi, kao kakvu drevnu
zverku iz legende, i izvui te iz tvog tajnog skrovita na sunevu toplotu, i svima vam
odsei glave, svima vama...
Ubijte ga!, oglasio se neki enski glas iz gomile posmatraa.
Unitite ga odmah, rekao je neki ovek.
On nije dostojan naeg dvora!, povikao je drugi.
On nije vredan toga da makar trenutak boravi u naem zamku, ak ni da bude
rtvovan.
A potom se oglasio itav hor onih koji su zahtevali moju smrt.
Ne,povikala je Ursula,irei ruke pred Gospodarem.Florijane, preklinjem te!
Na muke, stavite ga na muke, zamantrali su uglas, prvo dvoje, pa troje, a onda i
etvoro.
Gospodaru moj, rekao je Stariji, ali ja sam jedva mogao da ga ujem, on je tek
deak.Dozvolite nam da ga zatvorimo sa ostalim ljudima. U roku od jedne ili dve noi,
vie se nee seati ni sopstvenog imena. Postae pitom i bucmast kao i ostali.
Ubijte ga sad,zavritao je jedan glas koji je nadjaao druge.
I: Dokrajite ga, podvrisnuli su ostali, sve glasniji i glasniji u svom zahtevu.
66

Tada se prolomio uzvik, koji su i drugi istog trena prihvatili: Rasporite ga, ud po
ud. Sada. Uinite to.
Da, da, da!
Damaranje glasova poprimilo je zvuk ritminih udaraca borbenih bubnjeva.

67

Sedmo poglavlje
TAMNICA
Godrik, Stariji, glasno je uzviknuo da se svi utiaju, ba u trenutku kada su me
mnogobrojne ledene ake zgrabile za ruke.
Jednom sam u Firenci prisustvovao prizoru kada je gomila golim rukama
raereila oveka. Naao sam se previe blizu, barem za moj ukus, tom dogaaju, a
tom prilikom su me skoro pregazili oni koji su se, kao i ja, gurali da pobegnu sa mesta
dogaaja.Dakle, nisam smatrao da je tako neto nemogue.Pomirio sam se s tim, kao i
sa bilo kojom drugom vrstom smrti, verujui u smrt isto onoliko snano koliko sam
verovao i u svoj bes i ispravnost onoga to radim.Ali,Godrik je naredio krvopijama da
se povuku,na ta je itava gomila smrtno bledih nakaza dostojanstveno zakoraila
unazad, ednog, ak nekako zasienog izraza na licu, pognutih ili skrajnutih glava,kao
da pre samo par sekundi nisu bili tek grupa edna krvi. Zurio sam u Gospodara, iz ijeg
je lica sada isijavala takva vrelina da je izgledalo skoro ljudski.Krv mu je kolala
mravim obrazima, dok su mu usta bila tamna,nalik na osueni krvavi oiljak, bez
obzira na lep oblik. Njegova zagasitoplava kosa skoro da je poprimila braonkastu boju,
dok su mu se u oima nazirale duboke misli i zabrinutost.
Predlaem da ga smestimo sa ostalima, izgovorio je Godrik, elavi Stariji.
Ursula je najednom poela da rida, kao da se vie nije mogla uzdrati. Pogledao sam
u nju, onako pognute glave i s rukama kojima se trudila da prekrije uplakano lice.
Izmeu njenih dugakih prstiju padale su kapljiice krvi, kao da su joj suze bile
sainjene od nje.
Ne plai,rekao sam, i ne razmiljajui da li pametno postupam. Ursula, uradila si
sve to je bilo u tvojoj moi. Ja sam nesnosan.
Godrik se okrenuo i pogledao me, pritom pridiui debelu boru umesto obrve.Ovog
puta sam mu bio dovoljno blizu da vidim da je na njegovoj beloj, elavoj glavi ipak bilo
kose, oskudnih i kratkih vlasi, debelih i runih nalik na kakvo trnje.
Ursula je izvukla ruiastu maramicu iz nabora dugake haljine visokog struka po
francuskoj modi, bledoruiast ubrus na ijim su okovima bili izvezeni zeleni listovi i
ruiasto cvee.Njome je obrisala svoje divne, crvene suze, i pogledala me, kao da je bila
iscrpljena od enje.
Nema svrhe, rekao sam joj. Uinila si sve da me spase. Da mogu, obujmio bih te
rukama i zatitio od bola koji te razdire.Ali, nalazim se bespomoan u kandama ove
zveri.
Zauli su se besni uzdasi i mrmor iz tamno odevene gomile, a kao u magnovenju,
video sam njihova usukana, kotunjava, bela lica koja su se nizala du dugakog stola
sa obe strane Gospodara. Pogledao sam i u neke od dama koje su se toliko
pofrancuzile,sa starinskim, glomaznim frizurama prekrivenim ruiastocrvenim
velovima, da im se nijedna vlas na glavi nije videla.Njihov izgled odisao je nekom
obeu,apsurdnou, kao i delikatnou, bez obzira na to to su i one bile nita drugo do
demoni.
elavi Stariji, Godrik, samo se zakikotao.
68

Demoni, rekao sam, kakva zbirka.

Zatoimo ga, moj Gospodaru, rekao je Godrik, elavi. Sa ostalima; a onda bih
popriao nasamo sa vama,posavetovao vas, a onda bismo zajedno porazgovarali sa
Ursulom. Ona strano pati.
Patim!, uzviknula je. Florijane, molim te, ako ni zbog ega drugog, zbog toga to
nikada ovako neto od tebe nisam traila, ti to dobro zna.
Da, Ursula, odgovorio joj je Gospodar najnenijim tonom koji sam do tada uo.
Ja to znam, najdivniji moj cvete. Ali, ovaj mladi je nepokoran, a njegova porodica je
ubijala nesrene pripadnike nae vrste koji bi se odmetnuli u lov,svaki put kada bi im se
za to ukazala prilika. To se dogodilo vie no jednom.
Savreno!, povikao sam. Kakva hrabrost, kakva divota, kakvim me samo
melemima za ui astite.
Gospodar je bio zaprepaen i besan.
Ursula je, meutim, krenula ka njemu, u vrtlogu tamnih senki svojih barunastih
sukanja, i nagnula se preko uglancanog stola ne bi li mu bila sasvim blizu. Mogao sam
da vidim njenu kosu upletenu u dugake i debele kike,isprepletene crvenom trakom od
plia,dok me je oblik njenih predivnih ruku, tako velianstveno uzanih i mesnatih
istovremeno, zaarao i protiv moje volje.
Zatoite ga, molim vas, moj Gospodaru, preklinjala je, ,,i dopustite mi da
provedem sa njim nekoliko noi da zadovoljim potrebu svog srca. Dozvolite mu da
veeras prisustvuje pononoj misi, pa neka razmisli.
Nita nisam rekao. Samo sam pomno sluao.
Dvojica iz grupe, dva glatko obrijana mukarca u dvorskim odorama, iznenada se
stvorie kraj mene, oigledno da pomognu Godriku da me odvede. Pre nego to sam
spoznao kakva me sudbina eka, stavili su mi povez preko oiju. Nita nisam mogao da
vidim.
Ne,skinite mi to,pustite me da vidim!, povikao sam.
Dobro, u tamnicu s njim, zauo se Gospodarev glas. Osetio sam da su me izveli iz
prostorije, i to tako brzo da sam imao utisak da me je straa odvela hodajui a ne
dotiui zemlju.Ponovo se zaula muzika, nalik na jezivo probadanje, ali mene su
milosrdno otpratili to dalje od nje. Drutvo mi je pravio i Ursulin glas, dok su me
odnosili uz nekakvo stepenite pri emu sam tek nekoliko puta stopalima grubo oeao
stepenice. Ruke koje su me drale nisu nimalo hajale to su me stezale i time mi
nanosile bol.
Molim te, uti, Vitorio, nemoj se suprotstavljati, budi sada moj hrabri deak i samo
uti.
,,A zato,ljubavi?, upitao sam. Zato si se zaljubila u mene? Da li moe da me
poljubi a da me ne ubode tim svojim zubima?
Da, da, i da, proaptala mi je na uho.
Vukli su me du nekog hodnika. uo sam mrmor izmeanih glasova, obian,
svakodnevni govor, osetio sam spoljanji vetar i oslunuo potpuno drugaiju muziku.
ta je ovo? Gde to idemo?, upitao sam.
uo sam da se iza mene zatvaraju neka vrata, a onda mi je skinut povez sa oiju.
69

Ovo je tamnica,Vitorio, rekla mi je, prislonivi svoju ruku na moju, pokuavajui

da mi proape. Ovo je mesto na kojem drimo rtve, sve dok nam ne zatrebaju.
Stajali smo na visokoj, goloj kamenoj platformi sa koje su se sputale stepenice a
onda zaokretale sve do ogromnog dvorita, gde je vrvelo od raznih bizarnih aktivnosti
koje u tom trenutku nisam bio pripravan da shvatim. Ono to jesam znao bilo je da smo
se sada nalazili visoko unutar zidina zamka. I samo dvorite je bilo omeeno sa sve
etiri strane, a kada sam pridigao pogled, video sam da su zidovi bili od belog
mermera, dok je posvuda bilo uzanih i iljatih duplih lunih prozora u francuskom
stilu. Iznad toga su se prostirala blistava i titrava nebesa,emu su svakako doprinosile
bezbrojne plamtee baklje na krovovima i ispustima zamka. Sve ovo to sam video nita
mi nije znailo, osim to sam shvatio da je bilo nemogue pobei, jer su najblii prozori
bili postavljeni previsoko, a mermer je bio isuvie gladak da bi se uz njega moglo
popeti. Iznad nas se nalazilo mnotvo majunih balkona, ali su i oni bili nedostini. Na
njima sam video bledunjave u crveno odevene demone koji su me odozgo
posmatrali,kao da je moja pojava predstavljala kakav spektakl. Bilo je tu i povelikih
verandi,sa kojih su isto tako dokono zurili nemilosrdni stanovnici ovog zamka.
Prokleti bili, pomislio sam.
Ono to me je zaprepastilo, a ujedno i obradovalo, bio je mete ljudi i njihovih kua
to su ispunjavali dvorite ispred mene. Kao prvo, ovo okruenje je bilo daleko
osvetljenije od grozomornog dvora, gde mi se do malopre presuivalo, ako se to tako
uopte moe nazvati. To je bio svet za sebe pravougaono dvorite u kojem je bilo
maslinovih stabala, drugog drvea koje je cvetalo, pomorandinog i limunovog drvea
na koje su bile okaene svetiljke. Bio je to jedan mali ali potpuno izdvojen svet, ispunjen,
barem naizgled, pijanim i obamrlim smrtnicima. Neka polugola, a druga potpuno, ak i
bogato odevena tela, vukla su se, saplitala i leala naokolo bez ikakvog vidljivog
razloga. Svi su bili prljavi, neuredni i raupani, ponieni. Svuda naokolo nalazile su se
kolibe, nalik na staromodne seoske uderice nainjene od slame, drvene straare, male
kamene enklave, kao i ograene bate i nebrojeno krunih puteljaka. Bio je to pijani
lavirint divljeg vrta pod otvorenim nebom.
Drvee sa voem raslo je u gustim grupama koje su izbijale na travnate povrine na
kojima su ljudi samo leali i zurili u zvezdano nebo, kao da su dremali otvorenih oiju.
Bezbroj cvetnih puzavica prekrivalo je ianu ogradu koja nije imala nikakvu svrhu sem
moda da stvori odreenu atmosferu privatnosti. Tu je bilo I dinovskih kaveza sa
pticama, da, pticama,kao i sporadinih ugljenih ognjita na kojima se u velikim
kotlovima kuvalo neto to je imalo teak, zainjen miris. Kotlovi! Da, puni nekakve
orbe.
Video sam neka etiri demona kako se vrzmaju naokolo -moda ih je bilo i vie mrava i bleda kao i njihovi gospodari,odevena u odeu istovetne crvene boje, samo to
su umesto lepih haljina nosili bezoblinu odeu,takorei seljake rite.Dva demona su se
baktala oko kotla sa kljualom orbom, supom, ili ime god da je to bilo, trei je istio
velikom starom metlom, dok je etvrti na boku ravnoduno naokolo nosao uplakano
ljudsko dete, ija se glava bolno klatila na slabanom vratu. Sve je ovo bilo mnogo

70

grotesknije i stranije od grozomornog dvora negde nie, sa svim njegovim velevanim,

bledim nazovi aristokratama.
Peku me oi, rekao sam. Oseam dim koji se uzdie iz ovih kotlova. Bila je to
jetka ali dopadljiva meavina mirisa. Mogao sam da prepoznam miris mnogih
aromatinih zaina, kao i vonj ovetine i govedine, meutim, tu je bilo i drugih
egzotinijih meavina ukusa i mirisa.
Ljudi su svuda naokolo obitavali u tom beznadenom obliku obamrlosti.Deca,
starice, bogalji, koje ni pod razno niste mogli da vidite u gradu, grbavci, mala iskrivljena
tela koja nikada nisu dorasla svojoj prirodnoj veliini, ogromni, debeli mukarci, bradati
i tamnoputi, deaci mojih godina i stariji svi su se oni naokolo vukli ili leali,
nadrogirani, ludi, i dizali svoje uspavane pogleda ka nama, treptali i zurili, kao da je
nae prisustvo neto trebalo da znai, mada nisu imali blage veze ta bi to moglo da
bude.Zaneo sam se stojei na platformi, te me je Ursula prihvatila za ruku. Osetio sam
glad dok su mi opojni i teki mirisi onog tajanstvenog jela ispunjavali nozdrve.Zaposela
me je glad,neizdriva glad, kakvu nikada dotad nisam osetio. Ne, to je bila neobuzdana
ed,potreba za supom, kao da nije bilo hrane koja nije bila tena. Iznenada su se dvojica
ravnodunih i suvonjavih demona koji jo nisu otili oni koji su mi stavili povez
preko oiju i dovukli me ovde - okrenula i sila niz stepenice, dok je zvuk udaranja
njihovih potpetica o kamen otro odjekivao. Zaulo se nekoliko eljnih uzvika iz arene
i sporadine gomile. Pojedine glave su se okrenule ka njima.Troma tela pokuala su da
se izbore sa obamrlou. Dvojica gospodara, sa dugakim, irokim rukavima i prave
kime, zajedno su odmarirala i pristupila jednom od oblinjih kotlova. Posmatrao sam
dok su se pijani smrtnici pridizali i posrtali kreui se prema gospodarima u crvenoj
odori.to se samih gospodara tie, oni su se ponaali kao da se ponose to su glavni
akteri ove apsurdne misterije.
ta oni to rade? ta e uiniti? Bilo mi je muka. Imao sam oseaj da u se
stropotati. A opet, kako je samo zamamno ta orba mirisala, i koliko sam samo udeo
za njom.
Ursula, obratio sam joj se. Meutim, nisam znao koje bih rei mogao da izreknem
da bih ih uskladio sa slau njenog imena.
Drim te, ljubavi moja. Ovo je tamnica. Pogledaj, je l' vidi?
Kao kroz izmaglicu, video sam gospodare kako prolaze ispod otrih i trnovitih
grana pomorandinog drvea u cvatu, na kojem je visilo zrelo, sono, svee i divno
voe, to, inilo se, nije bilo po volji ovih obamrlih i letarginih dua. Gospodari su,
svako sa jedne strane, stali kraj prvog kotla, a tada su ispruivi desne ruke levim
zasekli zglobove. Njihova krv je izobilno curila u orbu. Nejak ali radostan usklik
prolomio se sa usta onih ljudi koji su se ponizno okupljali oko njih.
Oh, paklenih ti vatri, pa to je krv, naravno da je u pitanju njihova krv, proaptao
sam. Stropotao bih se da me Ursula nije vrsto pridravala. orba je zainjena
demonskom krvlju.
Jedan od gospodara je okrenuo glavu, kao da se gadio dima i mirisa koji su se
uzdizali iz kotla, iako je putao svoju krv u to jelo. A potom se hitro okrenuo, skoro pa
gnevno, i posegnuo da uhvati ruku jednog od suvonjavih i slabanih bledih demona
71

obuenih u seljake rite. Uhvatio je jadnika i dovukao ga do kotla. Suvonjavi i bedni

demon je preklinjao i kukao da ga ovaj pusti, ali mu je gospodar isekao zglobove obe
ruke a njegova krv se u potocima slivala u supu, dok je jadniak skrajnuo svoju
kotunjavu glavu da ne gleda.
Ah, svojim krugovima pakla uveliko nadmaujete i uvenog Dantea, zar ne?,
prozborio sam.Meutim,zabolelo me je to joj se obraam na takav nain. Ona je u
potpunosti bila na mojoj strani.
Oni su seljaci,jesu, a sanjaju da postanu gospodari. Ako budu posluni, moda im
se elja i ispuni.
Sada sam se setio da su demonski vojnici koji su me dovukli u zamak, zapravo, bili
tek neotesani lovci. Kako je to sve bilo lepo smiljeno, kakva hijerarhija, a ona, ova moja
ljubav uskih ramena, nenih i poudnih ruku, kao i blistavog lica umrljanog suzama,
bila je istokrvna dama, zar ne?
Vitorio, toliko elim da ivi.
Zaista, najdraa moja?, rekao sam. Zagrlio sam je. Vie nisam mogao da izdrim
bez njene potpore. Vid mi se polako zamagljivao. Ali, glave poloene na njeno rame i
oiju uperenih u gomilu ispod, video sam ljude kako se okupljaju oko kotlova i oljama
grabe orbu, zahvataju tano tamo gde je pala krv, a potom duvaju u vrelu tekuinu da
je rashlade pre nego to je srknu i ispiju. Blag ali uasan smeh odjekivao je sa zidina.
Mislim da je dopirao od posmatraa koji su stajali iznad na balkonima. Iznenada se
niotkuda pojavio vrtlog crvene boje, kao da je upravo pala dinovska, irom rairena
crvena zastava. Meutim, bio je to jedan enski demon koji se spustio sa udaljenih
visina balkona usred poklonikih hordi tamnice. Naklonili su joj se i pozdravili je, a
potom se udaljili glasno uzdiui od zadovoljstva poto je i ona prila kotlu i uz glasan,
buntovniki smeh isekla svoj zglob i pustila da joj krv curi u supu.
Da, da, draesni moji, pilii moji, izjavila je. Pogledala je u nas.
Dodi, Ursula, pridrui nam se, podaj malo milosti naem malom i gladnom svetu;
budi dareljiva veeras. Mada nije red na tebe da daruje krv, daj je svejedno, u ast
nae nove tekovine.
inilo se kao da se Ursula postidela svega to se odigravalo. Neno me je drala
svojim dugakim prstima. Pogledao sam je u oi.
Pijan sam, pijan od ovog mirisa.
Moja krv sada pripada samo tebi, proaptala mi je.
Podaj mi je, onda, eljan sam je, oseam se slabo kao da u umreti, rekao sam.
Oh, boe, ti si mi sve ovo priredila. Ne, ne, ja sam za sve kriv.
, ljubavnie moj, ljubavi moja, odgovorila je. Rukom mi je obuhvatila struk, a
potom sam tik ispod uha osetio njene nene usne kako sisaju moju kou, kao da je
elela da mi napravi ljivu na vratu, da ga ugreje svojim pohotnim jezikom, a potom ga
probode zubima. Osetio sam luaku snagu, nalazio sam se u fantaziji u kojoj sam
obema rukama posegnuo za njenim telom dok smo zajedno trali po livadi koja je samo
nama pripadala, na koju nikome od ovde prisutnih nije bio dozvoljen pristup.
Oh, nevina moja ljubavi, govorila mi je neno dok mi je sisala krv, ,,oh, nevina,
nevina moja ljubavi. Tada sam iznenada osetio ledenovrelu vatru koja je prodrla kroz
72

ranu na mom vratu, oseaj kao da je neki neni parazit sa dugakim pipcima u mom
telu sada posezao za mojim najdubljim enjama. Livada se irila svuda oko nas, velika
i svea, u potpunosti obasuta lebdeim ljiljanima. Da li je i ona bila sa mnom? Pored
mene? U jednom blistavom trenutku stajao sam sam i uo je kako me doziva, kao da se
nalazila iza mene. U tom snu sainjenom od ushienja, u tom dopadljivom, prijatnom
snu plavog neba i nenih plutajuih peteljki, zaista sam imao nameru da se okrenem i
krenem ka njoj. Ali, krajikom oka, ugledao sam neto tako sveano i velianstveno da
mi je srce od toga poskoilo.
Pogledaj, da, vidi!
Pala mi je glava.San je iezao.Visoki beli mermerni zidovi tamnice ovog zamka
uzdizali su se iznad mog uarenog pogleda. Drala me je i zurila u mene, zbunjena i
krvavih usana. Uzdizala me je na rukama. Bio sam bespomoan poput deteta. Ponela
me je niz stepenice, a ja nisam nita mogao da uradim, ak ni da se pomerim, a kamoli
da joj se suprotstavim. Izgledalo je kao da sav svet iznad mene ine siune figure
postavljene na balkonima i ispustima, likovi koji se smeju i pokazuju svojim malenim i
ispruenim rukama. Bili su tako mrani naspram svetlosti baklji koje su ih okruivale.
Crvena krv, omirii je.
Ali, ta je to bilo; da li si videla ono na livadi?, upitao sam je.
Ne!, uzviknula je. Izgledala je tako prestraeno.
Leao sam na gomili slame,improvizovanom krevetu, dok su siroti, mali i
neuhranjeni demonski seljaii glupavo zurili u mene svojim krvavim oima. Ona je
plakala, lica ponovo prekrivenog akama.
Ne mogu da ga ostavim ovde, rekla je.
Bila je daleko, daleko od mene. uo sam ljude da plau. Da se neko od drogiranih i
prokletih nije pobunio? Zauo sam ljude da cvile.
Ostavie ga, htela ti to ili ne, ali prvo pristupi kotlu i pusti krv.
Ko je to izgovorio?Nisam znao. ... vreme je za misu.
Neete ga veeras uzeti.
Zato oni plau?, upitao sam. Pouj, Ursula, svi su poeli da plau.
Jedan od goljavih deaka zurio mi je pravo u oi. Obuhvatio mi je glavu rukom,
poloio je na stranju stranu vrata i primakao mi olju tople supe. Nisam eleo da mi
curi niz bradu. Pio sam i pio, neutaivo. Njome sam ispunio usta.
Ne veeras,zauo se Ursulin glas. Usledili su poljupci u elo i vrat. Neko ju je
zgrabio.Osetio sam da me snano dri za ruku, a onda ju je neko odvukao od mene.
Hajde, Ursula, ostavi ga.
Spavaj,dragi moj, plakala mi je na uho. Osetio sam dodir njenih skuta.
Vitorio,spavaj. Odbacila je olju u stranu.Glupavo sam, u potpunoj zatrovanosti,
posmatrao kako se sadraj olje prosipa i kako ga upija plast sena. Kleknula je pored
mene, usta otvorenih, nenih, sladostrasnih i rumenih. Prihvatila mi je lice svojim
hladnjikavih rukama. Krv je potekla iz njenih usta u moja.
O, ljubavi, rekao sam. eleo sam da ponovo vidim nau livadu. Ali, nije se
pojavila. Dozvoli mi da vidim livadu! Hou da je vidim.

73

Meutim, nije bilo nikakve livade, samo ponovni zaprepaujui pogled na njeno
lice, a potom zagasito svetlo, zagrljaj tame i odsustvo zvuka. Vie nisam imao snage da
se borim. Vie nisam mogao ni da govorim. Nisam se vie niega ni seao... Ali, neko je
isto to nekada izgovorio. I to plakanje. Bilo je tako tuno. Takav pla, takvo alosno i
bespomono prolivanje suza.
Kada sam otvorio oi,ve je bilo jutro. Sunce me je peklo, a glava neizdrivo bolela.
Neki ovek se popeo na mene, pokuavajui da sa mene skine odeu. Pijana budala.
Okrenuo sam se, vrtelo mi se u glavi i spopala me je takva munina da sam hteo da
povratim, ali sam ga svejedno zbacio sa sebe i udario pesnicom tako se onesvestio.Tada
sam pokuao da ustanem,ali nisam mogao. Muka je bila neizdriva. Svi oko mene su
spavali. Bolele su me oi od sunca. Sunce mi je peklo kou. Uukao sam se u seno.
Toplota mi je udarala u glavu, a kada sam prstima proao kroz kosu, bila je vrela. Bol u
glavi damarao mi je u uima.
Doi u sklonite, rekao je neki glas. Bila je to starica koja mi se obratila sa mesta
na kojem je sedela, ispod slamnatog krova. Dodi ovamo, ovde je prijatno.
Prokleti da ste, svi, rekao sam. Zaspao sam. Nemirno snevao.
Tek sam negde u kasno popodne doao sebi. Kleao sam kraj jednog od kotlova. Pio
sam aljkavo kao kakav bednik iz olje sa orbom. Pruila mi ju je ista ona starica.
Demoni, rekao sam. Oni spavaju. Moemo... moemo..., a potom me je opojnost
pijenja tekuine savladala. Poeleo sam da odbacim olju, ali umesto toga sam naiskap
popio preostalu toplu supu.
To nije samo krv, ima tu i vina, dobrog vina, rekla mi je starija ena. Pij, deae,
nee oseati bol. Ionako ete uskoro ubiti. Kada pomisli na to, ovo i nije tako strano.
Kada je ponovo pao mrak, znao sam, osetio sam da je no. Okrenuo sam se.Mogao
sam sasvim da otvorim oi, nisu me bolele kao tokom dana. Imao sam svest o tome da
je itav dan bio protraen u ovom obamrlom, glupom i oajnom stanju mlitavila. Ja sam
sada bio sastavni deo njihovog plana. Bio sam bespomoan kada je trebalo da dam sve
od sebe ne bih li pridigao ove beskorisnike i okupio ih oko sebe u pobuni. Blagi boe,
kako sam to mogao da dopustim! O, tugo, nejasna, daleka tugo... Kao i sladostrast sna.
Probudi se, deko. Bio je to glas demona. Ti si na redu veeras, tebe ele.
O, a ko me to eli i zato?, upitao sam. Pridigao sam pogled. Baklje su bile
upaljene. Sve je treperilo i blistalo, a ulo se i blago ukanje zelenog lia iznad - otar i
sladak miris drvea pomorande. Svet je bio tkanje nainjeno od rasplesanih plamenova
i zanosnih ara crnog lia. Svet je bio glad i ed. Supa je kljuala, a njen miris
odagnavao je sve ostalo. Otvorio sam usta da je ispijem, mada je nije ni bilo u mojoj
blizini.
Ja u ti je dati, rekao je demonski glas. Ali, pridigni se. Treba da te oistim.
Veeras mora lepo da izgleda.
Zbog ega?, upitao sam. Svi su oni ionako mrtvi.
Ko?
Moja porodica.
Ovde nema nikakve porodice.Ovo je dvor Grimiznog grala.Ti si vlasnitvo
Gospodara dvora. A sada, hajde, moram da te sredim.
74

Za ta me to sreuje?
Za misu, ti si odabran, a sada ustani, rekao je demon, koji je smoreno stajao nada
mnom naslonjen na metlu.Blistava kosa mu je avolski neuredno uokvirivala lice.
Ustani, deae. Traie te. Skoro je pono.
Ne, ne, nije skoro pono, ne!, povikao sam. Ne!
Ne plai se, rekao je ravnoduno, zamoren svim tim. Nema svrhe.
Ali,ti ne razume, nije re o strahu, ve o gubitku dragocenog vremena, gubitku
razuma, gubitku sati u kojima je moje srce kucalo, a mozak spavao! Ne bojim se ja, ti
bedni i jadni demonu!
vrsto me je drao priljubljenog na senu. Prao mi je lice.
Eto, eto vidi kako si sada lep. Takve lepotane kao to si ti odmah rtvuju.Previe
si jak, zgodan i lep. Vidi ti njega, ak i ledi Ursula o tebi sanja i za tobom plae. Oni su je
zato odveli.
Ah, i ja sam sanjao..., rekao sam. Da li sam ja to eretao sa ovim udovinim
slugom kao da smo bili prijatelji? Gde se denula velianstvena mrea mojih snova,
velevano i blistavo dostojanstvo?
Moe sa mnom da pria,to da ne?, rekao mi je. Umree u zanosu, moj lepi i
mladi gospodaru, nastavio je. Videe i crkvu svu osvetljenu, a i misu; ti e biti
sveano rtvovan.
Ne,sanjao sam livadu, odgovorio sam. Video sam neto na livadi. Ne,to nije bila
Ursula. Razgovarao sam sam sa sobom, sopstvenom bolesnom i demonima
posednutom umu, vodio sam dijalog sa sopstvenim razumom ne bi li me uo. Video
sam nekoga na livadi, nekoga tako... ne mogu...
Ti sam sebi oteava stvari, ini ih bolnijima nego to treba da budu, rekao je
demon uteno.Evo, vidi kako sam ti lepo zakopao sve dugmie. Mora da si bio vrlo
lep i veliki gospodin.
Mora da si bio, mora da si bio, mora da si bio...
uje li to?, upitao je.
Ne ujem nita.
To otkucava vreme,sada je trea etvrtina sata. Skoro je vreme za misu. Ne obraaj
panju na te zvuke. To su jauci ostalih koji e biti rtvovani. Nemoj da te to brine. To je
samo obino cmizdrenje, i nita vie.

75

Osmo poglavlje
REKVIJEM ILI SVETO RTVOVANJE ILI SVETA
MISA KOJE NIKADA MOJE OI VIDELE NISU
Da li je ikada ijedna crkva bila tako divna? Da li je ikada beli mermer bio iskorien
u bolju svrhu,a na krstionici od venog zlata postojale velianstvenije krune are ili
lepi zmijoliki ukrasi? A tek ovi visoki i iljati prozori,sa spoljanje strane osvetljeni
snanim vatrama koje svojom blistavou,nalik savrenom dragulju, obasipaju majune
i debele bruene ploice obojenog stakla stvarajui uzviene i uzane, naizgled svete
vitrae.
Samo to to nisu bili sveti vitrai.
Stajao sam na horskoj galeriji,visoko uzdignutoj, i gledao dole, preko crkvene lae,
u oltar na drugom kraju dvorane. Ponovo su me savladali zlonamerni i vatreno odani
gospodari kraljevskog dranja, predano me drei uspravljenog. Um mi se razbistrio,
ali samo donekle. Nanovo su mi stavljali vlanu oblogu na oi i elo. Voda mi se inila
tako lekovitom, kao da potie iz planinskog potoka u kojem se topio sneg. ak i ovako
bolestan, grozniav,video sam sve.Video sam prikaze demona izraene u treperavim
prozorima,umetnika dela u crvenoj, zlatnoj i plavoj boji, nalik na raznolike anele i
svece. Video sam njihova zlobna lica dok su gledala nadole, lica udovita sa
pauinastim krilima i kandama od ruku, i posmatrala skup. Sa obe strane irokog
sredinjeg prolaza,okupio se veliki dvor, odeven u svoju prepoznatljivu tamnocrvenu
odeu. Stajali su licem okrenuti ka dugakoj,irokoj i gusto uklesanoj priesnoj ogradi,
kao i oltaru odmah iza. Nia iza oltara bila je prekrivena slikama. Demoni koji pleu u
paklu, dostojanstveni u vatri kao da su se kupali u plamenu dobrodolice. A na
odmotanim i blago vijoreim barjacima bile su okaene zlatnim slovima ispisane rei
Svetog Avgustina, meni tako poznate: Ovaj plamen nije plamen istinske vatre, ve
predstavlja odsustvo Boga, s tim to su rei odsustvo Boga bile zamenjene latinskim
reima u znaenju osloboenje od Boga.Latinska re za osloboenje bila je uklesana
i na visokim mermernim zidinama, u frizovima koji su se protezali ispod balkona s obe
strane crkve, na istom nivou na kojem sam se i ja nalazio, a odakle je mnotvo
pripadnika dvora posmatralo predstojeu sveanost. Svetlost se pridizala visoko ne bi li
obasula i udubljene lukove krova.
A o kakvoj se, zapravo, sveanosti radilo?
Visoko postavljen oltar bio je presvuen tamnocrvenom tkaninom obrubljenom
zlatnim. Bogata tkanina na oltaru sezala je do belog stola na kojem su bili izrezbareni
likovi koji pleu u paklu, mada je sa ove udaljenosti moja mo opaanja bila nesigurna u
pogledu toga da li je njihova igra zaista bila tako uproena. Ono to sam, meutim,
jasno video bili su masivni svenjaci postavljeni ispred onoga to je trebalo da bude
raspee, ali nije bilo to, ve ogromna kopija Lucifera uklesana u kamenu. Statua palog
anela, sa dugakim uvojcima u plamenu i vrtlonom vatrom zahvaenom odorom,
zaleenog u mermeru. U rukama je drao pridignute simbole smrti u desnoj kosu
stranog eteoca, dok je u drugoj stezao ma delata. Zasoptao sam kada sam video taj
76

prizor! udovino, jer je kip stajao tano na mestu na kojem sam izgarao od elje da
vidim naeg raspetog Isusa,a gde je on i trebalo da bude.I pored toga,u jednom
momentu bunila i duevne pometnje, osetio sam kako mi se usne krive u osmeh, a
zauo sam i sopstveni lukavi um koji mi je govorio da nita manje udovino ne bi bilo
da je na tom mestu, umesto Lucifera, zaista i stajao razapeti bog.
Straari su me vrsto drali. Da li sam se moda zateturao?
Iz gomile oko i iza mene, iz one rulje koju nisam udostojio ni pogleda, iznenada su
se zauli prigueni zvui bubnjeva, zloslutni i usporeni, ali i tugaljivi i divni u svojoj
priguenoj jednostavnosti. Odjednom se tom zvuku prikljuilo i duboko sazvuje horni,
divno istkana melodija, lagana i dopadljiva izmeanost, ni nalik monotonoj muzici
icanih instrumenata od prethodne noi. Bilo je to snano, tuno i moleivo viezvuje,
tako alosno da mi je ispunilo srce tugom, celivalo mi bolnu duu i skoro da mi je
navelo suze na oi. O, ta je to? Kakvo je to proimanje i bogatstvo muzike to me
okruuje i iri se prema crkvenoj lai? Kakva je to savrena modulacija zvuka koja
odzvanja sa satenskog mermera i dopire do mesta na kojem sam stajao i zanesen zurio u
udaljenu statuu Lucifera? Pod njegovim nogama sve darivano cvee nalazilo se u
srebrno-zlatnim posudama, i bilo je crveno - crvene rue,crveni karanfili,crvene
perunike, crveno divlje cvee koje nisam mogao da imenujem.Bio je to ivotvoran oltar,
ispunjen i preplavljen raznolikou jarke boje, velianstvene boje avola, te boje koja
mu je jedina preostala da se uzdigne iz vene i neiskupljive tame u kojoj je obitavao.
Zauo sam dosadan i visokoparan zvuk tranih svirala, malenih oboa i
dulcijana,srednjovekovne vrste fagota,kao i drugih duvakih instrumenata s jezikom
od trske, a tu je bio i zvuniji ton plehane horne, a moda i blagi tonovi udaraljki koje su
dodirivale napete ice imbala.
Sama muzika me je i opinila, ispunila mi duu svojim melodinim
stapanjem,preklapanjem, umirivanjem i razluivanjem. Ostavljala me je bez daha da
progovorim,oi nisu bile sposobne da ita drugo vide. Svejedno, video sam kipove
demona koji su se nizali zdesna nalevo tako nalik gospodi i damama za dvorskim
stolom od sino do samog kipa naoitog avola.Jesu li i svi oni bili krvopije,ovi
uasni,suvonjavi sveci pakla, uklesani u sjajnom drvetu boje mahagonija? Da li su i oni
bili ispijai krvi, te spodobe u svojim monim,stilizovanim odorama koje su visile na
mravim telima?Krvopije polusklopljenih oiju, otvorenih usta na ijim su se donjim
usnama isticala dva bela onjaka, po svemu sudei nainjena od snenobele slonovae,
kako bi se, oigledno, istakla priroda svakog od ovih udovita.
O,crkvo udovina,pokuao sam da okrenem glavu, da zaklopim oi, ali me je,
svejedno, monstruoznost svega toga potinila. Patetine i bezobline misli koje su mi
prolazile kroz glavu nikada moja usta nisu izustila.
Oko mene su prestale da sviraju horne,a zamro je i zvuk drvenih duvakih
instrumenata.Ne naputaj me blaena muziko. Ne ostavljaj me ovde, ovako samog. Ali
ono to je usledilo bio je hor predivnih i najnenijih tenora; ispevali su latinske rei koje
nisam mogao da ispratim, himnu mrtvima, himnu o nestalnosti svega, da bi potom
usledilo strasno pevanje soprana, mukih kao i enskih, basova i baritona. Njihova

77

pesma mono se u pozadini uzdizala i savreno usklaivala kao odgovor na usamljene

rei tenora:
Sada odlazim Gospodaru, jer on je dopustio ovim stvorenjima tame da uslie
molbe moje...
Kakve su ovo nonomorne rei?
Ponovo se oglasio hor raskonih i monih glasova koji su pevali u pozadini:
Smrt e mi oni podariti svojim opojnim i odanim poljupcima, a po volji bojoj, u
njihova tela slie se i kroz njih prostrujati moja ivotvorna krv, moj zanos,spajanje moje
due sa njihovom,te mi kroz mranu misu podarite spoznaju o nebesima i paklu.
Orgulje su zasvirale svojini tugaljivim milozvukom.
U crkvenu dvoranu su sada,uz glasne i do sada najmonije zvuke instrumenata,
sveano uetale figure tako nalik svetenicima. Video sam Gospodara Florijana u
raskonoj crvenoj misnoj odori, kao da je bio lino biskup Firence.Jedino je na njemu
Isusov krst bio bogohulno okrenut naopako u ast Prokletog, a na neobrijanoj glavi
tamnoplave kose nosio je pozlaenu i dragim kamenjem optoenu krunu, kao da je
istovremeno predstavljao obesnog monarha i slugu Gospodara Tame.
Duboki, reski tonovi horni zagospodarili su pesmom. Zapoet je sveani hod.
Bubnjevi su potmulo ali postojano dopunjavali horne. Florijan je zauzeo svoje mesto
pred oltarom, licem okrenut ka okupljenima. S jedne njegove strane stajala je krhka
Ursula, guste, putene kose koja joj je padala na ramena, mada je bila prekrivene glave
nalik na Mariju Magdalenu, sa crvenim velom koji joj je padao sve do samog ruba
kupaste haljine. Lice je pridigla nagore, ka meni, a ak i sa ove udaljenosti mogao sam
da vidim da su joj ruke, spojenih dlanova i priljubljenih prstiju kao u molitvi, drhtale. S
druge strane ovog nazovivelikog svetenika Florijana,stajao je elavi Stariji, odeven u
sopstvenu misnu odoru sa bogato izvezenim ipkanim rukavima, nalik na
svetenikovog pomonika.Ostali sledbenici stajali su sa obe strane, visoki, mladi
demoni sa istovetnim isklesanim bledim licima, odeveni u jednostavnu odeu svih onih
koji prisustvuju misi. Stali su na svoja mesta du dugake, mermerne priesne ograde.
Ponovo se zauo velianstveni poj glasova oko mene,falseta koji su se meali sa
glasovima soprana i probadaj uim mukim basovima, drvenih horni sa mirisom uma,
a kao zavrnica te mone muzike, zauo se zvuk duvakih instrumenata.
ta su to smerali? Kakva je to bila himna koju su sada ispevali tenori, a kakvo se tek
znaenje skrivalo u odgovoru koji je pesmom odzvanjao meni tako blizu? Nejasne
latinske rei opsedale su moj opijeni um:
Gospode, pristigao sam u dolinu smrti; Gospode, doao je kraj mojih muka;
Gospode, u sopstvenom osloboenju darujem ivot onima koji bi uivali u paklu da nije
tvoje boanske zamisli.
Dua mi se bunila.Sve sam ovo prezirao,mada nisam mogao da odvojim oi od
sveanosti koja se ispod mene odvijala. Pogledom sam preao itavu crkvu. Prvi put
sam sada video uasne demone sa onjacima na postoljima izmeu uzanih prozora, a
posvuda nizove i nizove sjajnih malenih sveca. Ponovo se oglasila muzika u pozadini
alopojne objave tenora:
Prinesite krstionicu, a rtve nae operite.
78

I to je bilo to.
Grupa mladih demona, preobuenih u odore ministranata, pristupila je napred.U
svojim natprirodno snanim rukama nosili su velianstvenu krstionicu nainjenu od
zagasitoruiastog mermera iz rudnika Karare. Smestili su je neka tri i po metra ispred
priesne ograde.
O, uasu, kako moe biti tako lepa, proaptao sam.
Utiaj se,mladiu moj,rekao je kraljevski uvar pored mene. Posmatraj, jer ono
to e ovde videti neto je to ti se vie nikada nee prikazati izmeu nebesa i zemlje, a
poto e neokajanih greha otii bogu na ispovest, goree u tami zauvek. Zvuao je
kao da zaista veruje u ono to govori.
Vi nemate mo da kunete moju duu,proaptao sam,uzaludno pokuavajui da
razbistrim pogled, da se ne bih i dalje bakario u lepoti slabosti koja me je nagonila da
se fiziki oslanjam na njih.
Ursula,zbogom, proaptao sam,usnama joj aljui poljubac. Ali u ovom
udnovatom i intimnom trenutku, koji kao da niko od prisutnih nije primetio, video
sam kako skoro neprimetno odreno vrti glavom. Niko to nije video jer su oi sviju njih
sada bile uperene u jedan drugi spektakl, daleko traginiji od prethodnog
protokolarnog i usklaenog rituala.
Niz prolaz,na elu sa svetenikovim pomonicima,demonima odevenim u crvene
tunike sa ipkanim rukavima oivienim crvenim i zlatnim, koraali su zlosrenici iz
tamnice,starice koje su jedva hodale, pijani mukarci i deaci, tek deca. Svi su se oni
pridravali ni za kog drugog do za svoje pratioce demone koji su ih vodili u smrt.Bili su
nalik ubogim rtvama nekog stranog i drevnog obiaja, u kojem su deca osuenih
zajedno sa roditeljima ila na pogubljenje. Uas.
Sve vas proklinjem.Prokleti da ste. Boe, spusti ma svoje pravde na sve ovo,
proaptao sam. Boe,pusti svoje suze. Plai zbog nas, Isuse, zbog svega ovoga to se
dogaa.
Oi su mi se zakovrnule u glavi.inilo mi se kao da sanjam, jer sam ponovo ugledao
svetlu, zelenu i beskrajnu livadu na kojoj je Ursula nanovo beala od mene, a dok je
njena mlada dua hitala preko travnate poljane obasute ljiljanima, pojavio se neki drugi
lik, jedan drugi, meni poznat lik...
Da,vidim te!, uzviknuo sam ovoj viziji u tom poluodsanjanom snu. Ali im sam
ga spoznao i za njega se zakaio, on je nestao; iezao je, a sa njim je nestala i svakolika
spoznaja, svaka, ma i najmanja uspomena na njegovo velianstveno lice, izgled, znaaj,
njegovo isto i mono znaenje.
Rei su mi se izmigoljile.
Odozgo sam video da je Gospodar Florijan pogledao ka meni, besan i nem. Ruke
pored mene arile su mi se u meso. Tiina, odbrusili su mi uvari, ne u jedan glas.
Divna muzika bila je sve glasnija i glasnija, kao da su visoki soprani, probadanje i
zavijanje horni imali nameru da me utiaju i odaju potu samo bogohulnom inu
krtenja. Krtenje je poelo.
Prva rtva, starica pognutih i kotunjavih lea, bila je svuena do gola i okupana
punim akohvatima vode iz krstionice. Potom su je poveli ka priesnoj ogradi, tako
79

krhku, tako nezatienu od svojih milih i dragih, od svog roda, bez svojih anela
uvara!
Oh,a sada sam gledao kako svlae i decu,gledao u njihove majune noice i gole
butine,koata ramena,izbaene lopatice gde kao da su se nekada nalazila krilca bebaanela, gledao kako ih kupaju, a potom dovode da stanu onako drhtei pred mermernu
priesnu ogradu.
Proklete ivotinje,jer to je ono to vi jeste,niste vi nikakvi duhovni demoni,ne,
niste! Buncao sam, vrpoljei se u stisku dvojice miljenika zla. Da, kukavice proklete,
obojica, vi koji sluite zlu.
Muzika je nadjaala moje molitve. Mili Boe, poalji mi moje anele, obratio sam
se svom srcu,svom tajnom srcu, poalji mi moje gnevne anele, poalji mi ih zajedno sa
tvojim ognjenim maem. Boe, ovo ne moe biti, ovo se ne dogaa.
Priesna ograda je sada bila ispunjena rtvama, nagim, drhtali su i prosto bletali
bojom ljudske koe naspram bletavog mermera i bezbojnih ministranata. Svee su
treperile i osvetljavale dinovskog Lucifera, sa njegovim velikim pauinastim krilima,
koji je nad svima njima gospodario.
Gospodar Florijan se spustio do ograde da bi prihvatio u ruke svog prvog
priesnika, i spustio svoje usne da ga ispije. Bubnjevi su estoko i opojno damarali, dok
su se glasovi pojaca uvijali i uspinjali ka nebesima. Ali, pod ovim razgranatim belim
stubovima, ispod uvuenih lukova nije bilo nikakvih nebesa. Nije bilo nieg drugog do
smrti.
itav dvor je poeo da se rava u dve kolone koje su se pruale du ivica crkvene
dvorane.Spodobe su neujno koraale ka drugoj strani priesne ograde, gde je svaka od
njih redom mogla da uzme jednu rtvu, nekog od onih koji su stajali bespomoni i
spremni na ono to ih eka. Gospodar i Gospodarica mogli su da odaberu koga e uzeti,
a neki od njih su i delili rtve, jednog od nesrenika ak su meusobno razmenjivali, i
tako se nastavljala ova arada, ovo samrtniko, krvoedno priee. Samo se Ursula nije
pomerila.
Priesnici su umirali. Neki su ve bili mrtvi. No nijedan od njih se nije sruio na
zemlju.Njihove mlitave, isuene udove u tiini su spretno prihvatali pomonici demoni,
a tela su potom na brzinu odnoena. Jo je bilo rtava koje su tek kupali, dok su druge
ve odvodili do priesne ograde. Nastavljalo se unedogled.
Gospodar Florijan je ispijao i ispijao, inilo se u beskraj, dete za detetom koje bi
postavljali pred njega. Svojim tankim prstima zahvatio bi maleni vrat i pridravao ga
dok bi sptitao svoja edna usta. Zapitao sam se koje je rei na latinskom izgovarao u
tom trenutku.Pripadnici dvora polako su se povlaili iz crkve,kreui se niz bone
prolaze i vraajui se svom uobiajenom postojanju.Ugasili su e.Posvuda po
crkvi,boja krvi nadahnula je nekada bleda lica, a ako sam dobro video svojim
zamagljenim pogledom i pravilno shvatio umom ispunjenim divotom pesme, sada su
svi oni bili ljudi, ljudi barem nakratko.
Da, rekao je Florijan, iji je blag i samouveren glas dopirao do mene preko itave
crkvene lade. Ljudi smo,barem ovog trenutka,sa krvlju smrtnika u nama,ponovo smo
ovaploeni,jesmo, jesmo, mladi prine. Pravilno si razumeo.
80

Ah,ali, Gospodaru, rekao sam iscrpljenim apatom, ja vam ne opratam.

Nastupio je trenutak opteg muka. Tada su se oglasili tenori: Vreme je, pono jo
nije prola.
vrste i sigurne ruke koje su me pridravale sada su me gurnule u stranu. Izveli su
me sa galerije za hor i poveli niz vijugave stepenice od belog mermera. Kada sam doao
sebi, i dalje su me pridravali, a ja sam zurio u sredinji prolaz i video da se tamo i dalje
nalazi krstionica. Sve su rtve bile odnesene.Meutim, u dvoranu su uneli veliki krst.
Bio je postavljen naopako, sa jedne strane oltara i malo napred, naslonjen na priesnu
ogradu.Gospodar Florijan je pridigao ruku i pokazao mi pet ogromnih gvozdenih
eksera. Pozvao me je da priem. Krst je postavljen na predvieno mesto, kao da je esto
ba tu bio smetan. Bio je izraen od kvalitetnog drveta, debeo, teak i imirglan, mada
su se na njemu videle i rupe od drugih, prethodno ukucavanih eksera, i bez sumnje
mrlje od neije krvi.Donji kraj krsta se savreno uklapao na samu priesnu ogradu,
naslonjen na mermer, tako da se onaj koji je trebalo da bude razapet nalazio otprilike
metar iznad zemlje da bi ga mogli videti svi prisutni.
Poklonici zla,vi pogana bando!, nasmejao sam se. Hvala dragom bogu i svim
njegovim anelima da su oi mog oca i moje majke bile ispunjene nebeskom svetlou i
da nisu gledale ovaj odvratni, poniavajui in. Stariji, Godrik, pokazao mi je dva zlatna
putira u svojim rairenim rukama. Znao sam ta oni predstavljaju i emu treba da
poslue - da se u njih slije moja krv koja bude iknula iz rana od ukucanih
eksera.Naklonio je glavom. Gurnuli su me niz prolaz. inilo se kao da se kip Lucifera
jo vie uzdie iza treperave papinske figure Florijana.
Moja stopala nisu dodirivala mermer. Svuda oko mene, pripadnici dvora su se
okrenuli da me posmatraju kako se pribliavam, ali su svejedno njihovi netremini
pogledi bili upereni u Gospodara. Kada su me postavili ispred krstionice,umili su
me.Zabacio sam glavu,besomuno vrteo vratom, drsko polivao vodom sve one koji su
pokuavali da me operu. Ministranti su me se plaili. Prili su mi i hitro posegnuli u
pokuaju da me otkopaju.
Svucite ga,rekao je Gospodar,i jo jedanput pridigao eksere da ih vidim.
Dovoljno ih lepo vidim,moj kukaviki Gospodaru,rekao sam. Nikakva muka nije
razapeti jednog deaka kao to sam ja. Ali ik spasite svoju duu, Gospodaru, eto to
uradite! Tada e itav dvor ostati u udu.
Zaula se muzika sa ispusta iznad. Ponovo je zapevao hor, odgovarajui i u
pozadini pratei himnu tenora. Vie nisam imao rei da se izrazim; video sam samo
svetlost svea i znao sam da e mi sada skinuti i oduzeti odeu, da e se ovaj uas
odigrati. Pogano naopako raspee Sveti Petar nikad nije blagoslovio, jer je takav krst bio
simbol samog Zla. Iznenada su se drhtave ruke ministranata povukle. Iznad nas, horne
su svirale svoju najdivniju i najbolniju melodiju.Tenori su, sa ispusta iznad, otpevali
pitanje svojim besprekornim glasovima:
Zar ovaj ne moe biti spaen? Zar ovaj ne moe biti osloboen?
Hor je uglas odgovorio pojanjem:
Zar ovaj ne moe biti osloboen sataninog zagrljaja?

81

Ursula je zakoraila napred i strgla sa glave ogroman i dugaak crveni veo koji joj je
padao do stopala, i bacila ga tako da se spustio na zemlju kao kakav crveni oblak oko
nje. Kraj nje se pojavio jedan ministrant sa mojim maem u rukama, kao i mojim
bodeima. Jo jednom se oglasio glas tenora izgovarajui:
Jedna dua slobodna da se vrati u svet,luda,koja e samo najstrpljivijem uhu
prenositi svoje znanje o moi satane.
Hor je pojao, itav vrtlog melodije dopirao je od njega, a inilo se da je u njihovoj
pesmi sada prevladalo svetio.
ta, ne elite da umrem?!, rekao sam. Napinjao sam se da vidim lice Gospodara,
od koga je zavisila moja sudbina. Ali nisam mogao da ga vidim. Godrik, Stariji, ispreio
se izmeu nas. Otvorivi kapiju priesne ograde kolenom, krenuo je niz prilaz ka meni.
Gurnuo je jedan od svojih zlatnih pehara na moja usta.
Pij i zaboravi, Vitorio, inae emo izgubiti njeno srce i njenu duu.
,,Oh, pa onda ete morati da ih izgubite!
Ne!, zavritala je. Nemoj. Preko njegovog ramena sam video da je zgrabila tri
eksera iz Florijanove leve ruke i bacila ih na mermerni pod. Pojanje je snano i divno
odjekivalo ispod lukova. Nisam uo kako ekseri padaju na kamen.Zvuk hora bio je
razdragan,svean.Zalopojni ton rekvijema bio je okonan.
Ne. Boe, ako spase njenu duu, neka me vode na krst. Vodite me!
Ali zlatni pehar nasilno mi je stavljen na usne. Ursula mi je otvorila usta i osetio sam
kako mi se tekuina sliva niz grlo. Video sam svoj pridignuti ma pred sklapajuim
oima kao da je bio kakav krst, njegovu dugaku drku, njegove ruke. uo sam
odzvanjanje tihog, podrugljivog smeha koji se utopio sa arobnom i neopisivom
lepotom horskog pojanja. Njen crveni veo je vijorio oko mene nalik na aroliju, ispunjen
njenim parfemom, mekan od nenosti.
Ursula, poi sa mnom..., proaptao sam.
To su bile moje poslednje rei.
Izgnanik, povikae glasovi odozgo. Izgnanik..., zavapio je veliki hor, a inilo se
da i itav dvor peva sa njim. Izgnanik, dok su se moje oi zatvarale a crveni veo mi
prekrio lice kada je pao nalik na vetiju mreu preko mojih opiruih prstiju i primirio
se preko mojih otvorenih usta.
Horne su obelodanjivale istinu. Oproteno mu je! Izgnanik!, pojali su glasovi.
Izgnan u ludilo, proaptao mi je Godrik na uho. ,,U ludilo koje e te pratiti do
kraja ivota, a mogao si, mogao si da bude jedan od nas.
Da, jedan od nas, zauo se Florijanov ravan, uravnoteen apat.
Kakva si ti budala, rekao je Godrik. Mogao si da postane besmrtan.
Jedan od nas,zauvek,besmrtan,neunitiv,da zauvek vlada ovim dvorom u slavi,
dodao je Florijan.
Besmrtnost ili smrt, rekao je Godrik, pravi kraljevski izbor, a ti si odabrao da
ide kroz ivot i luta svetom pomuenog uma i prezren.
Da, pomuenog uma i prezren, zauo se deji glas koji mi je govorio na uho. A
potom i drugi: Pomuenog uma i prezren.
Pomuenog uma i prezren, rekao je Florijan.
82

Ali hor je nastavio da peva, izbacujui svaku aoku iz svojih rei, dok je njihova
mahnita himna postala jo mahnitija u mojoj polusvesti.
Zadovoljna budala koja luta svecom, rekao je Godrik.
Oslepljen i zapeaen mekoom vela,obamro od ispijene tekuine, nisam mogao da
im odgovorim.Mislim da sam se osmehnuo.Njihovi glasovi bili su nerazumno izmeani
sa raskonim umirujuim glasovima hora.A kakve su samo budale bili kada nisu znali
da me ono to su govorili nimalo nije doticalo.
,,A mogao si da bude na mladi princ. Da li se to kraj mene nalazio
Florijan?Hladni, neustraivi Florijan. Mogli smo da te volimo kao to te voli ona.
Mladi princ,rekao je Godrik, koji je mogao zauvek sa nama da vlada.
,,A sada je obian komedija alhemiara i baba, rekao je Florijan tuno i sveano.
Da, rekao je neki deji glas, budala je to nas je napustio.
Kakve su divne bile te himne koje su uinile da njihovi glasovi postanu lepi i
kontrapunktni slogovi. Mislim da sam osetio njen poljubac kroz svilu. Mislim da sam ga
osetio. Mislim. ini se da je najtiim enskim apatom izgovorila, obino, nimalo
sveano: Ljubavi moja. U te rei bio je utkan usklik pobede, a istovremeno i zbogom.
A potom sam poeo da tonem, sve nie i nie,u najraskoniji i najlepi san kojim nas
Bog moe darivati. Muzika je oblikovala moje telo, a mojim pluima udahnula vazduh
kada sam se svega drugog odrekao.

83

Deveto poglavlje
ANELI KOJE SAM POZNAVAO
Pljutala je kia. Ne, kia je prestala da pada. I dalje nisu mogli da me razumeju.Bio
sam okruen ljudima.Nalazili smo se u blizini Fra Filipove slikarske radionice.
Poznavao sam ovu ulicu. Pre samo godinu dana bio sam ovde sa ocem.
Govori malo sporije. Dvvv... kiv, nita te ne razumemo!
Vidi, rekao je drugi ovek. elimo da ti pomognemo. Kai nam ime tvog oca.
Izgovori ga polako.
Vrteli su glavom u nedoumici.Imao sam utisak da sam savreno razumno govorio,a
mogao sam i da ih ujem.Lorenco di Ranijari, kako nisu mogli da me uju, a ja sam bio
njegov sin, Vitorio di Ranijari. Oseao sam usne, bile su skroz naduvene. Znao sam da
sam sav prljav od kie.
ekajte,odvedite me u Fra Filipovu radionicu.Poznajem te ljude, izgovorio sam.
Moj omiljeni slikar, moj strastveni i izmueni slikar, njegovi pomonici e me
prepoznati.On nee, ali prepoznae me njegovi pomonici koji su me videli onog dana
kako plaem. A onda, onda e me ti ljudi odvesti u kuu Kozima u Ulicu Vija del Largo.
Frrr, fiii?, izgovorili su.Ponavljali su moje nespretne pokuaje da
progovorim.Ponovo nisam uspeo.Krenuo sam ka slikarevoj radionici. Zateturao sam se
i skoro pao. Ovo su bili dobri ljudi. Preko levog ramena nosio sam teke torbe, dok mi je
ma zveketao o nogu, skoro me sapliui i inei da izgubim ravnoteu. Visoki zidovi
Firence su se obruili na mene. Skoro da sam udario o kameno tlo.
Kozimo!, prodrao sam se iz sve snage.
Ne moemo te ovakvog odvesti Kozimu! Kozimo te nee primiti.
Ah, sada ste me razumeli; uli ste me.
Ali ovek je sada iskrivio uho. Poten trgovac, mokar do koe u svojoj sumornoj
zelenoj odei, i to nesumnjivo zbog mene. Nisam hteo da uem unutra i sklonim se sa
kie. Nije bilo nikakvog smisla. Pronali su me kako leim na kii usred Trga Pjaca dela
sinjora.
Polako se priseam, sve mi je razgovetnije.
Malo dalje sam ugledao ulaz u Fra Filipovu slikarsku radionicu. Podizali su
aluzine.Otvarali su je poto je gromovita oluja prestala, a voda se ve suila na
kamenim ulicama. Ljudi su poeli da izlaze.
Oni ljudi tamo, unutra, povikao sam.
ta, ta hoe da kae?
Svi su slegali ramenima, ali su mi svejedno pomagali. Jedan stariji ovek me je
pridravao za lakat.
Trebalo bi da ga odvedemo u Manastir Svetog Marka, da pustimo da se kalueri
pobrinu za njega.
Ne, ne, ne, moram da razgovaram sa Kozimom!, uzviknuo sam.
Ponovo su slegnuli ramenima i zavrteli glavama.
Iznenada sam se zaustavio.Klatio sam se, te sam se zadrao da ne padnem grubo
zgrabivi za rame jednog mlaeg oveka.Zurio sam u udaljenu radionicu.Ovde ulica
84

nije bila nita ira od prolaza, jedva da je bilo mogue da prou konji a da se peaci
izvuku neozleeni, dok su kamene fasade zaklanjale tmurnosivo nebo. Prozori su bili
otvoreni i inilo se kao da je neka ena mogla da posegne i sa sprata dotakne kuu
preko puta. Ali pogledajte ta se nalazilo tamo, tik ispred radionice. Ugledao sam ih.
Dvojicu!
Pogledajte!, ponovio sam. Da li ih vidite?
Ljudi ih nisu videli.Gospode, dva lika koja su stajala ispred radionice bila su
svetla,kao da su isijavala iznutra, ispod rumene koe i odee leerno opasane kaiem.
Torbe sam nosio preko levog ramena, dok sam aku stavio na ma. Mogao sam da
stojim, a oi mora da su mi bile razrogaene dok sam zurio u ono to sam video. Dva
anela koja su se prepirala. Dva anela, sa krilima koja su se blago pomerala u taktu
rei koje su izgovarali i pokreta koje su izvodili, svaala su se na mestu gde su stajala,
tano ispred radionice. Stajali su ne hajui za ljude koji su kraj njih prolazili a koji ih
nisu mogli videti.Meusobno su se prepirali. Oba anela imala su plavu kosu, i oba su
mi bila poznata, da, poznavao sam ove anele, znao sam ih sa slika Fra Filipa,a mogao
sam da ujem i njihove glasove.Bile su mi poznate kovrde jednog od njih, ija je glava
bila krunisana vencem od malenih, savreno usklaenih cvetova. Na sebi je imao iroku
crvenu odoru, dok mu je potkoulja bila neboplava i oiviena zlatnom. A onaj drugi, i
njega sam poznavao, poznavao sam tu golu glavu i mekanu, krau kosu, njegovu zlatnu
ogrlicu, znak na njegovoj mantiji, kao i debele narukvice na rukama. Ali, ono to je
najhitnije od svega, poznavao sam njihova lica, ta nevina, ruiasta lica, njihove
spokojne i krupne, mada uzane oi. Svetlost je oslabila,i dalje je bilo tmurno i olujno
vreme,iako je sunce arilo iza oblanog neba. Oi su poele da mi suze.
Pogledajte njihova krila, proaptao sam.
Ljudi nisu mogli da ih vide.
Poznajem ta krila.Obojicu ih znam,pogledajte kako padaju uvojci onom anelu
plave kose,to je sa Blagovesti, a krila, krila su mu napravljena da lie na paunova,
briljantno plava, dok mu je perje posuto najistijom zlatnom prainom.
Aneo sa cvetnom krunom na glavi uzbueno je gestikulirao onom drugom;
smrtnik bi, po njegovim pokretima i poloaju tela, pomislio da je besan, ali nije bilo rei
o tako negativnom raspoloenju. Aneo je samo eleo da ga ovaj drugi shvati. Polako
sam krenuo, oslobodivi se ruku ljudi koji su mi priskoili u pomo, koji nisu videli ono
u ta sam ja gledao!ta su oni mislili, u ta ja to zurim? U otvorenu radionicu, slikareve
pomonike u tamnoj senci prostorije, puka poluosvetljena platna i panele, zevajua usta
koja su sa dosadom odraivala posao?
Drugi aneo je utueno zavrteo glavom.Ja se sa tim ne slaem, rekao je svojim
mirnim, pevueim glasom. Ne moemo toliko daleko da idemo. Zar ne misli da sam
i ja tuan zbog toga?
ta?, povikao sam. Zbog ega si tuan?
Oba anela su se okrenula.Zurila su u mene.Kao po dogovoru, istovremeno su
skupila svoja tamna, viebojna i sveana krila i pribila ih uz telo, kao da su imala
nameru da postanu nevidljiva. Ja sam ih, meutim, i te kako video,onako sjajne, svetle,

85

tako prepoznatljive. Oi su im bili ispunjene zaudenou dok su zurili u mene. Jesu li

se zaprepastili to me vide?
Gavrilo!, povikao sam. Ja te poznajem,znam te sa Blagovesti. Obojica ste Gavrilo,
poznajem te slike, video sam vas, Gavrilo i Gavrilo, kako to moe biti?
On nas vidi, rekao je aneo koji je tako ustro gestikulirao. Glas mu je bio utian
ali je svejedno neno dopirao do mojih uiju. On nas uje, rekao je,dok mu se
zauenost na licu udvostruila. Iznad svega je izgledao nevino i strpljivo, a ponajvie
zabrinuto.
ta to, za ime boga, trabunja, deae?, upitao je stariji ovek pored mene. Doi
ve jednom k sebi. U tim torbama nosi silno bogatstvo. Ruke su ti prepune prstenja.
Govori razumno. Odveu te tvojoj porodici, ali mi prvo mora rei ko si.
Nasmeio sam se. Klimnuo sam glavom, ali mi je pogled bio prikovan za dva
zaprepaena i zauena anela. Njihova odea se inila laganom, skoro providnom,
kao da nije bila u pitanju tkanina sa ovog sveta, kao to ni njihova blistavost nije bila
prirodna. Izgled im je bio nekako proreen, isprepleten svetlou. Bia vazduha,
svrsishodna, postojana i blagoslovena da li su ovo bile rei Svetog Tome Akvinskog
kojih sam se priseao, iz knjige Summa Theologica, iz koje sam uio latinski?
O, kako su bili udnovato lepi, i tako bezbedno izdvojeni od svega to ih je
okruivalo, ukoeni na ulici u svojoj jednostavnosti iroko otvorenih oiju, prouavajui
me i zurei u mene saoseajno i zainteresovano. Jedan od njih,onaj koji je imao krunu od
cvea na glavi,onaj koji je nosio neboplave rukave, onaj koji mi je toliko prirastao srcu
kada sam ga video na Blagovestima zajedno sa ocem, onaj u kojeg sam se zaljubio,
krenuo je ka meni. Bio je sve vei kako mi se pribliavao, vii, neto vei od obinog
oveka, a tako ispunjen ljubavlju u beujnom ukanju iroke i graciozne odee da se
jo vie inio nematerijalnim i velianstveno vrstim, moda jo oiglednijim primerom
boje tvorevine nego bilo koje bie od krvi i mesa.
Zavrteo je glavom i nasmeio se. Ne, jer upravo si ti najlepa boja tvorevina,
rekao je tihim glasom koji je nadjaao brbljanje to me je okruivalo.Hodao je kao da je
bio smrtno bie,istim golim stopalima preko vlanog i prljavog kamenja firentinske
ulice, ne obraajui panju na ljude koji ga nisu mogli videti mada je sada stajao blizu
mene, naizmenino irei i vrsto skupljajui krila,tako da sam samo mogao da im
vidim perjani vrh iznad njegovih ramena, koja su padala kao u kakvog deaka. Lice mu
je bilo izrazito isto i obojeno blistavou kakvim ga je Fra Filipo i naslikao.Kada bi se
smeio,oseao sam kako mi itavo telo snano podrhtava nesputanom radou.
Da li je ovo posledica ludila, moj arhanele?, upitao sam. Da li su se njihove
kletve obistinile, da u sve ovo videti dok bulaznim lud i izlaem se opasnosti da
budem ismevan? Glasno sam se nasmejao.
Uplaio sam gospodu koja su se toliko trudila da mi pomognu. Bili su zaista
uzrujani. ta? ta si rekao? Ponovi.
Ali u jednom kratkom blesku, povratilo mi se seanje, osvetlilo mi je srce,duu i um
sve ujednom,imao sam utisak kao da je samo sunce obasjalo mranu i beznadnu
tamnicu.
Tebe sam video na livadi, tebe sam video kada mi je ispijala krv.
86

Pogledao me je pravo u oi,ovaj samouvereni aneo, sa nizovima i nizovima

besprekornih plavih uvojaka i glatkim, blaenim obrazima.
Arhaneo Gavrilo, rekao sam s potovanjem. Oi su mi se ispunile suzama, a
plakati je za mene sada bilo isto kao i zapevati.
Deae moj, moj jadni, nesreni deae, rekao je stari trgovac. Ispred tebe nema
nikakvog anela. Saberi se, molim te.
Oni nas ne mogu videti, jednostavno mi je odgovorio aneo. Ponovo se blaeno
nasmeio. Njegove oi upile su svetlost koja je sada dopirala sa neba to se
razvedravalo. to me je due posmatrao, kao da je sve dublje ponirao u mene.
Znam, odgovorio sam. Oni ne znaju!
Ali, ja se ne zovem Gavrilo, i nemoj me tako zvati, rekao je veoma ljubazno i
uteno. Mladiu moj, daleko sam ja od arhanela Gavrila. Zovem se Set, i samo sam
aneo uvar. Bio je tako strpljiv sa mnom, tako pun razumevanja dok sam plakao, a
imao je strpljenja i za gomilu slepih i zabrinutih smrtnika oko nas. Stajao mi je dovoljno
blizu da sam mogao da ga dodirnem, ali nisam se usudio.
Ti si moj aneo uvar?, upitao sam. Da li je to istina?
Ne, odgovorio je aneo. Ja nisam tvoj aneo uvar. Svog anela uvara mora
nekako sam da pronae. Ti si video tueg anela uvara, mada zato i kako, ne bih
znao rei.
Nemoj sad da se moli, rekao je ivahno stariji ovek. Reci nam ko si, mladiu.
Izgovorio si malopre neko ime, oevo, mislim, ponovi ga.
Onaj drugi aneo, koji je stajao kao da je bio previe zaprepaen da bi se pomerio,
iznenada se pokrenuo i poao ka meni na isti onaj neujan i bos nain, kao da mu
neravno kamenje, vlanost i prljavtina ulice nisu smetali, niti ga povreivali.
Da li je ovo to radimo ispravno, Sete?, upitao je. Meutim, njegove blede i
raznobojne oi bile su uperene u mene sa istom onom ljubopitljivom panjom, istim
ushienjem i opratajuom zainteresovanou.
,,A ti, ti se nalazi na onoj drugoj slici, i tebe poznajem i volim te itavim svojim
srcem, izustio sam.
Sine, sa kim to razgovara?, zahtevao je da zna mlai ovek. Koga to voli
itavim svojim srcem?
Ah, vi moete da me ujete? Okrenuo sam se ka oveku. Vi moete da me
razumete.
Da, a sada mi reci kako se zove.
Vitorio di Ranijari, odgovorio sam, prijatelj i saveznik Mediijevih, sin Lorenca
di Ranijarija iz zamka Ranijari na severu Toskane, a moj otac je mrtav, kao i itava moja
familija. Ali...
Dva anela su stajala odmah ispred mene,glave su im se skoro dodirivale dok su
me posmatrali,a inilo se da smrtnici, i pored svog slepila, nisu uspeli da se ispree
izmeu mene i njih. Da sam samo imao hrabrosti. Toliko sam eleo da ih dodirnem.
Krila jednog od njih, onog koji je prvi progovorio, poela su da se ire. Blagi treptaj
zlatne praine kao da se neznatno osuo sa uzdiuih krila, tih titravih, blistavih krila, ili

87

mi se barem tako uinilo.Svejedno, nita nije moglo da odagna anelovo zamiljeno i

zaudno lice.
Dozvoli im da te odvedu u Manastir Svetog Marka, rekao je ovaj aneo, onaj koji
se zvao Set, pusti ih da te odvedu. Ovi ljudi ti ele dobro, tamo e te staviti u eliju,
gde e o tebi brinuti kalueri. Ne moe biti na boljem mestu od tog, jer je taj manastir
pod Kozimovim pokroviteljstvom, a poznato ti je daje Fra ovani lino oslikao elije u
kojima e boraviti.
Sete, on sve to zna, rekao je drugi aneo.
Da,znam,ali ga samo uveravam u to,rekao je prvi aneo i jednostavno slegnuo
ramenima, zaudno pogledavi u svog druga. Nita nije toliko odlikovalo njihova lica
kao ta pritajena zauenost.
Ali ti, rekao sam, Sete, mogu li da ti se obratim imenom, ti e dozvoliti da me
odvedu od vas?Ne moe to uiniti.Molim vas, ne naputajte me. Preklinjem vas. Ne
ostavljajte me.
Moramo da te ostavimo, rekao je drugi aneo. Mi nismo tvoji zatitnici. Zato ne
moe da vidi svoje anele uvare?
ekaj, ja znam kako se ti zove. ujem tvoje ime.
Ne, rekao je onaj aneo koji se vie protivio, pretei mi prstom kao da me je
prekorevao. Ali, ja nisam prestajao. Znam kako se zove. uo sam tvoje ime kada ste
se prepirali, a ujem ga i sada kada te pogledam u lice. Ramijel, zove se Ramijel. A
obojica ste Fra Filipovi aneli zatitnici.
Ovo je katastrofa, proaptao je Ramijel, sa izrazom najdirljivijeg oaja. Kako je do
ovoga uopte dolo?
Set je samo zavrteo glavom i ponovo se ljubazno nasmeio. Mora da je u ime nekog
dobra, mora biti tako. Moramo da idemo sa njim. Naravno da moramo.
Sada?Da idemo sada?, zahtevao je da zna Ramijel, ali i pored sve uzrujanosti,on
se nije ljutio.inilo se kao da su njihove misli bile proiene od svih niih emocija, a
naravno da je bilo tako, upravo tako. Set se nagnuo blie starom oveku, koji, naravno,
nije mogao ni da ga vidi, niti da ga uje, a onda mu je proaptao na uho: Odvedite
deaka u Manastir Svetog Marka; neka ga smeste u udobnu eliju, jer moe da je plati, i
neka ga lee sve dok ga ne izlee. Tada je pogledao u mene: Poi emo sa tobom.
Ne moemo to da uradimo,rekao je Ramijel.Ne moemo da napustimo svoju
dunost;kako tako neto moemo da uradimo bez dozvole?
Tako mora biti. To nam je dovoljna dozvola. Znam da jeste, rekao je Set. Zar ne
vidi ta se dogodilo? On nas je video, on nas je uo, uo je i tvoje ime, a uo bi i moje da
mu sam nisam rekao. Jadni Vitorio, uz tebe smo. Klimnuo sam glavom, skoro spreman
da zaplaem kada sam uo da mi se obraa imenom. itava ulica postala je bezbojna,
tiha i nerazgovetna oko njihovih velikih, neujnih i rumenih figura, prefinjenog izgleda
njihove odee koja je treperila kao da je nebeska tkanina, od koje je bila sainjena,
izloena nevidljivom strujanju vazduha koje ljudi nisu mogli da osete.
To nisu naa prava imena!, izjavio je Ramijel besnim tonom, ali opet nenim, na
isti nain kao to bi odrastao ovek grdio neko dete.
Set se nasmeio. Sasvim su dobra imena da nas tako zove, Vitorio, rekao je.
88

Da, odvedite ga u Manastir Svetog Marka, rekao je ovek pored mene.

Krenimo. Neka se kalueri pobrinu za njega.
Ljudi su me brzo poveli ka poetku ulice.
Dobro e o tebi brinuti u Manastiru Svetog Marka, rekao je Ramijel, kao da se
pozdravljao sa mnom, mada su se oba anela kretala u hodu sa nama, tek samo
povremeno zastajkujui.
Da me sluajno niste ostavili, nijedan od vas, ne moete to da uradite!, rekao sam
anelima. Izgledali su zaprepaeno. Njihova divna vazduasta odea nije bila umrljana
kiom, rubovi su joj bili isti i sjajni kao da nisu dodirivali ulicu, dok su njihova gola
stopala bila tako velianstveno nena dok su hodali u korak sa nama.
Dobro, rekao je Set. Ne brini, Vitorio. Tu smo.
Ne moemo tek tako da ostavimo nae dunosti zbog drugog oveka, ne
moemo, nastavio je da se buni Ramijel.
Boja volja; kako bi uopte moglo da bude drugaije?
,,A Mastema? Zar ne moramo da pitamo Mastemu?, upitao je Ramijel.
Zato da pitamo Mastemu? Zato da brinemo Mastemu? Mastema mora da ve
zna. I tako su opet poeli da se prepiru, iza nas, dok su me ljudi pourivali niz ulicu.
elino nebo je sjajilo, zatim je pobledelo, a kada smo stigli na otvoren trg, potpuno
se razvedrilo. Sunce me je povreivalo, od njega mi je bilo zlo, dok sam ga,s druge
strane, bio eljan, izgarao sam za njim, a ono me je opet muilo, skoro da me je
kanjavalo, kao kakav bi. Bili smo blizu Manastira Svetog Marka. Noge su mi
otkazivale. Stalno sam se okretao preko ramena. Dve sjajne, pozlaene figure pratile su
nas, tiho,a Set mi je rukom pokazivao da nastavim da hodam.
Tu smo, s tobom smo, rekao je Set.
Ne znam ta da kaem, prosto ne znam!, kazao je Ramijel.
Filipo nikada nije bio u ovakvoj nevolji, nikada nije bio izloen takvom iskuenju,
takvom ponienju... To je i razlog zato smo sada ovde, da se ne meamo u ono to se
Filipu mora dogoditi. Dobro znamo da smo bili na ivici da i sami upadnemo u nevolje
zbog njega i onoga to je uinio. O, Filipo, sada mi je sve jasno, u ovome vidim boji
prst.
O emu oni to priaju?, priupitao sam ljude. Neto govore o Fra Filipu.
Ako smem da pitam, ko to govori?, upitao je stariji mukarac, vrtei glavom u
neverici dok me je vodio, mene, mladog luaka sa zveketavim maem za koga je bio
odgovoran. uti sada, moj mladiu, rekao je drugi ovek, koji me je u najveoj meri
pridravao. Sada kada te ujemo i razumemo, ti si nerazumniji nego ikada, razgovara
sa ljudima koje niko ne vidi niti uje.
Fra Filipo, slikar, ta se sa njim deava?, zahtevao sam da mi kau. ini se da je u
nekakvoj nevolji.
,,Oh, ovo je nepodnoljivo, rekao je aneo Ramijel iza mene.
Neuveno je da se tako neto deava. Ako mene pita, to niko nije niti
hoe,verujem da bi Kozimo dc Medii,da kojim sluajem Firenca nije u ratu sa
Venecijom, zatitio svog slikara od ovoga.
Ali, da ga zatiti od ega?, upitao sam. Pogledao sam starijeg oveka u oi.
89

Sluaj me, sine, rekao je stariji ovek. Hodaj pravo, i prestani da me mlati tim
maem. Ti si jedan veliki gospodin, to mi je jasno, a ime Ranijari mi odzvanja u uima iz
udaljenih toskanskih planina. Samo zlato na tvojoj desnoj ruci tei vie od miraza obe
moje erke, da ne spominjem drago kamenje, ali to ne znai da moe da mi se dere u
lice.
Oprostite. Nije mi to bila namera. Samo, aneli mi nisu rekli o emu je re.
Drugi ovek koji me je ljubazno vodio i koji mi je zduno pomagao sa torbama u
kojima se nalazilo moje bogatstvo (a dovoljno poten da me ne pokrade), poeo je da
govori: Ako pita za Fra Filipa, ponovo je u velikoj nevolji. Stavljen je na muke. Nalazi
se na spravi za muenje.
Ne, to ne moe biti, ne Filipo Lipi! Zastao sam kao ukopan i poeo da viem. Ko
bi tako neto uradio velikom slikaru?
Okrenuo sam se, a dva anela su iznenada prekrila lice, neno kao to je to i Ursula
uinila, i poeli da plau. Njihove su suze, meutim, bile velianstveno kristalne i
prozirne. Jedva da su pogledali u mene. O, Ursula, odjednom sam pomislio na nju uz
neizdriv bol, kako su samo divna ova bia u koja gledam.A u kom li to grobu ispod
dvora Grimiznog grala poiva pa ne moe da ih vidi, ne moe da vidi njihovo tiho
i tajno koraanje kroz gradske ulice?
Istina je, rekao je Ramijel. Strano, ali istinito. Kakvi smo mi to bili aneli uvari
kada je Filipo upao u takvu nevolju,kada je bio tako svaalaki i obmaniteljski
raspoloen?Kako smo mogli da budemo tako bespomoni?
Mi smo samo aneli, rekao je Set. Ramijele, ne treba da optuujemo Filipa. Mi ne
sudimo, mi uvamo, a zbog mladia koji ga voli, ne govori takve stvari.
Oni ne smeju da mue Fra Filipa Lipija, povikao sam. Koga je on to obmanuo?
Obmanuo je samog sebe, rekao je stariji ovek. Ovog puta je nainio
prevaru.Prevario je komisiju,a svi znaju da je jedan od njegovih pomonika naslikao
vei, ak najvei deo tih slika. Stavljen je na muke, ali nije uistinu povreen.
Nije uistinu povreen! Pa, on je divan ovek!, rekao sam. Kaete mi da su ga
muili. Zato su ga muili, kako neko uopte moe da opravda takav straan in, takvu
uvredu, uvredu nanesenu samim Mediijevima.
Tiho, dete; priznao je, izgovorio je mlai od smrtnika. Skoro da je zavrena stvar.
Ba mi je taj Fra Filipo Lipi neki monah, ako mene pita; ako ne juri za enama, svaa se
i tue.
Stigli smo do Manastira Svetog Marka. Stajali smo na istoimenom trgu, tano ispred
vrata manastira, koja su bila na istom nivou kao i ulica, to je bio sluaj sa svim slinim
zgradama u Firenci, kao da se reka Arno nikada nije izlivala na svoje obale, a jeste. Bilo
mi je tako drago, oh, tako drago da vidim ova nebesa. Ali, u glavi mi je vladao haos. Sva
seanja na demone i uasna ubistva bila su izbrisana u trenutku kada sam saznao da je
slikar koga sam cenio i voleo najvie na svetu osuen na muenje kao da je obian
kriminalac.
On se povremeno... pa, izgovorio je Ramijel, ,,i ponaa kao obian... kriminalac.
Izvui e se, platie kaznu, rekao je stariji ovek. Pozvonio je na vrata manastira.
Potapao me je dugakom, umornom i suvom rukom. A sada prestani da plae, dete,
90

prestani. Filipo je nesnosan ovek, svi to znaju. Da je samo barem malo svetakih
osobina Fra ovanija u njemu, barem malo!
Fra ovani. Naravno da su pod Fra ovanijem mislili na velikog Fra Anelika,
slikara koji e u vekovima koji dolaze uiniti da mu se svi dive i poele da klee pred
njegovim delima, a upravo je u ovom manastiru Fra Dovani radio i iveo, i upravo je
ovde, za Kozima, oslikao monake elije.
ta sam mogao da kaem? Da, da, Fra ovani, ali njega... njega... ne volim.
Naravno da sam ga voleo;cenio sam njega,kao i njegova velianstvena dela, ali to nije
bilo ni nalik ljubavi koju sam gajio prema Filipu, slikaru koga sam nakratko video tek
jednom... Kako ovek da objasni ovakve neobine stvari? Spopao me je nagon za
povraanjem, pa sam se presamitio. Odmakao sam se od svojih ljubaznih pratilaca.
Izbacio sam ostatke iz stomaka na ulicu, krvav potok prljavtine kojom su me demoni
nahranili. Video sam kako curi i tee ulicom. Osetio sam smrdljiv vonj te splaine, i
video kako izlazi iz mene i uliva se u pukotine kaldrme, ta grozota sainjena od
polusvarenog vina i krvi.
itav uas dvora Grimiznog grala kao da mi se u ovom trenutku vratio u
seanje.Bespomonost me je zgrabila,zauo sam apat demona u uhu, bezuman i
podsmeljiv, posumnjao sam u sve to sam video, to sam bio, u sve ono to se ulo
nekoliko trenutaka ranije. U sanjivoj umi, otac i ja smo zajedno jahali i razgovarali o
Filipovim slikama; bio sam uenik i mladi vlastelin, itav svet mi je bio pod nogama;
oseao sam i rezak i dopadljiv miris konja koji mi je ispunio nozdrve, zajedno sa
mirisom uma.
Bezuman predmet prezira.Lud, a mogao si da bude besmrtan.
Kada sam se ponovo pridigao, naslonio sam se na zid manastira. Svetlost plavog
neba bila je dovoljno jaka da zatvorim oi, ali prosto sam se kupao u njegovoj toplini.
Polako, kako mi se u stomaku smirivalo, pokuao sam da se usredsredim samo na
pogled ispred sebe, da se oslobodim bola koji mi je svetlost nanosila, da je zavolim, da
steknem u nju poverenje. Vidokrug mi je bio ispunjen licem anela Seta, koji je stajao
tano ispred mene, samo tridesetak centimetara udaljen, zabrinuto zurei u mene.
Hvala bogu da si tu, proaptao sam.
Da, rekao je. Obeao sam ti.
Nee me ostaviti, zar ne?, upitao sam.
Ne, neu, odvratio je.
Ramijel me je izbliza posmatrao preko Setovog ramena, kao da me je prvi put
gledao oputeno i posveeno. Kraa i jednostavnija kosa inila je da izgleda mlade,
mada takva obeleja, kada su aneli u pitanju, nisu imala nikakav znaaj.
Ne, ne, ne naputamo te, proaptao je i ini se prvi put nasmeio. Uradi kako ti
ovi ljudi nalau, rekao je Ramijel. Neka te povedu unutra, a onda spavaj lepim,
okrepljujuim i prirodnim snom, a kada se probudi, biemo uz tebe.
Oh, ali to je uasno, to je pria sainjena od istokrvnog uasa, proaptao sam.
Filipo nikada nije slikao takve uase.

91

Mi nismo naslikana bia, rekao je Set. ta je Bog isplanirao za nas, videemo

zajedno, ti, Ramijel i ja. A sada mora da ue.Evo i kaluera. Preputamo te njihovoj
brizi, a kada se probudi, biemo kraj tebe.
Kao u molitvi, proaptao sam.
,,Oh, da, zaista je tako, rekao je Ramijel. Pridigao je ruku. Video sam senku
njegovih pet prstiju, a onda osetio njihov svileni dodir dok mi je zatvarao oi.

92

Deseto poglavlje
RAZGOVORI SA NEVINIM I MONIM SINOVIMA
BOGA
Spavau, i to duboko, da, ali tek mnogo kasnije.
Ono to je usledilo bili su magloviti zatitniki prizori nalik na snenu zemlju uda.
Jedan krupni kaluer me je zajedno sa svojim pomonicima odneo u Manastir Svetog
Marka. Za mene nije bilo boljeg mesta u itavoj Firenci od ovog dominikanskog
manastira osim, moda, Kozimovog doma. Dobro su mi poznata sva velianstvena
zdanja i divote Firence, ali ni kao deak nisam mogao da zapamtim sve to mnotvo koje
se sada nalazilo preda mnom.Meutim, smatram da nema spokojnijeg manastira od
Svetog Marka, koji je tek nedavno renovirao pokorni i poteni Mikeloco, i to na zahtev
Kozima starijeg. Ovaj firentinski manastir ima dugu i potovanu istoriju, mada je tek
nedavno poveren u ruke dominikancima. Obdaren je nekakvom uzvienou, to nije
bio sluaj sa ostalim slinim institucijama. Kao to je itava Firenca znala,Kozimo je
davao akom i kapom ovom manastiru,moda da se iskupi za sav onaj novac koji je
zaradio zelenaenjem,jer je kao bankar uzimao dobit, to ga je samim tim i inilo
zelenaem.Ali, zar nismo bili zelenai i svi mi koji smo drali novac u njegovoj
banci?Kako god, Kozimo, na glavnokomandujui, na istinski voa, oboavao je ovo
mesto i podario mu je mnogobrojna blaga, a moda najvie od svega, divna i skladna
nova zdanja. Klevetnici, gunala, svi oni koji nita za ivota znaajno nisu postigli, i koji
sumnjaju u sve to nije u stanju neprekidnog rasula, za njega kau: On ak i sopstveni
grb uva u gaama kaluera. Uzgred da kaem, njegov grb izgleda kao tit sa pet
ispupenih loptica, ije je znaenje objanjeno na vie naina, ali ono to su njegovi
neprijatelji esto govorili u pogledu toga bilo je: Kozimo je ak i svoje loptice okaio o
kaluerske gae. Eh! Da su njegovi neprijatelji bili te sree da imaju takva muda, iliti
loptice! Mnogo bi mudrije bilo da su ti ljudi isticali koliko je esto Kozimo provodio
vreme u ovom manastiru, u promiljanju i molitvi, kao i to da je bivi stareina,
Kozimov nekadanji veliki prijatelj i savetodavac, otac Antonio, sada bio nadbiskup
Firence. Ah, toliko o neukima, koji i dan-danji, pet stotina godina od tada, govore
svakojake lai o Kozimu.
Dok sam ulazio u manastir, pomislio sam, ta, zaboga, da kaem ovim ljudima u
ovom bojem domu? Samo to mi je ta misao pala na ovu moju pospanu pamet a, bojim
se, i izala iz mojih buncajuih i opijenih usta, zauo sam Ramijelov smeh u uhu.
Pokuao sam da vidim da li se nalazi kraj mene, ali ponovo sam poeo da buncam, i
nanovo mi je bilo muka, vrtelo mi se u glavi, i jedino to sam mogao da shvatim bilo je
to da smo upravo uli u najspokojniji i najprijatniji manastir. Sunce mi je toliko peklo oi
da jo uvek nisam stigao da zahvalim Bogu na lepoti kockastog zelenog vrta u samom
sreditu zdanja. Svejedno, uspeo sam, na sopstveno veliko zadovoljstvo, savreno da
vidim niske i zaokruene lukove koje je napravio Mikeloco, lukove koji su pravili blage,
bezbojne i skromne svodove iznad moje glave. A mir koji je postignut tim jednostavnim
stubovima, sa malim korintskim kapitelima u obliku uvojaka, pomogao mi je da se
93

osetim bezbedno i mirno. Skladnost je oduvek bila Mikelocov dar. Kada bi gradio,
veliku panju posveivao je prostoru. A ove iroke i prostrane loe bile su njegov ig.
Nita nee moi da izbrie moje seanje na visoke i otre vrhove gotskih lukova
francuskog zamka na severu, na filigranske kamene iljke koji su se posvuda sa
mrnjom uzdizali ka Svevinjem. Mada sam znao da neprimereno sudim o ovoj
graevini i njenoj nameri jer se zna da je, pre nego to su je Florijan i njegov dvor
Grimiznog grala prisvojili, ona roena iz predanosti Francuza i Nemaca - i dalje nisam
mogao da izbacim tu omraenu viziju iz glave. U oajnikoj nameri da ponovo ne
uzbunim svoju utrobu, pokuao sam da opustim telo pri pogledu na ovaj firentinski
manastir.
Neto nie, iza manastira, jo nie, iza vrelog vrta, krupan kaluer, istinski medved
od oveka,koji me je gledao s uobiajenom ljubaznou, nosio me je u svojim ogromnim
rukama. Usput su nam se prikljuili i drugi kalueri u svojim irokim crno-belim
mantijama, sa mravim i blistavim licima, bez obzira na injenicu da smo hitali dalje.
Nisam mogao da vidim svoje anele.Ali,ovi ljudi su bili neto najblie anelima to
postoji na ovom svetu.
Uskoro sam shvatio - imajui u vidu da sam i ranije poseivao ovo mesto da me
ne vode u bolnicu,gde su se delili lekovi bolesnim Firentincima, niti u prenoita za
hodoasnike, koja su uvek bila prepuna iskuenika i onih koji su dolazili da se mole, ve
smo se uspeli uz stepenice u samu dvoranu gde su se nalazile monake elije. U napadu
munine, u kojem me je lepota oko mene spreila da povraam, na zidu koji se nalazio
na samom vrhu stepenica, video sam Fra ovanijevu fresku Blagovesti. Moja slika,
Blagovesti! Moja omiljena slika, koja mi je znaila vie od bilo kog drugog verskog
motiva. I ne, to nije bila slika mog genija, buntovnog Filipa Lipija, ne, nije, ali je ona
svejedno bila moja slika. Ovo je zasigurno bio znak da nijedan demon ne moe da kune
duu otrovom nametnute krvi. Da li je Ursula i vama nametnula svoju krv? Kakva
uasna pomisao. Pokuaj da se ne prisea njenih nenih prstiju koji te vuku, budalo
jedna, pijana budalo, pokuaj da se ne sea njenih usana i dugih i sonih poljubaca
kojima ti je sipala svoju krv u usta.
Pogledajte je!, povikao sam i zamahnuo rukom prema slici.
Da,da, videli smo je toliko puta,rekao je ovaj veliki medved od kaluera.
Podrazumeva se da ju je naslikao Fra ovani. Ko to ne bi uoio na prvi pogled?
Osim toga, ja sam je poznavao. A da vas podsetim jo jednom, Fra ovani je vekovima
ve poznat kao Fra Aneliko. On je naslikao anela i Majku Boju, ozbiljne,
verodostojne, ali sasvim pojednostavljene, preterano ponizne i bez ulepavanja, a susret
je smeten izmeu niskih, zaokruenih lukova skoro istovetnih kao to su bili i oni u
manastiru u kojem smo se nalazili.
Dok me je kaluer nosio niz irok hodnik zaista je bio irok, i tako uglaan, a
meni je delovao isposniki i divan pokuao sam da uobliim rei kojima bih opisao
sliku ovog anela u mojoj glavi.
eleo sam da kaem Ramijelu i Setu, ako su i dalje bili ovde sa mnom, neto u
pogledu izgleda tog anela.Hteo sam da im objasnim da su Gavrilova krila bila
obinija, sa jednostavnim, raznobojnim prugama, a da mu je halja padala u simetrinim
94

i urednim naborima.Sve sam ovo razumeo, kao to sam bio svestan i neobuzdane
raskoi Ramijela i Seta, ali ponovo sam poeo da lupetam kojetarije.
Oreoli, rekao sam.Hej, vas dvojica, gde ste?Vai oreoli krue iznad vaih
glava.Video sam ih.Video sam ih na ulici,kao i na slikama.Ali, vidite, na Fra
ovanijevim slikama oreol je ravan i okruuje naslikano lice,to je jedan tvrd, zlatan
kotur koji kao da stoji uspravno iza njihovih glava.
Sa kim to razgovarate, mladi gospodine Vitorio di Ranijari?, upitao me je jedan od
kaludera.
Budi tih,dete, rekao je krupni kaluer, dubokim glasom koji mi je kroz njegove
ogromne grudi prodrmao telo.
Ti se sada nalazi na naoj intenzivnoj nezi.Sada mora da uuti, vidi tamo, to je
biblioteka, vidi li kako nai kalueri rade?
Oni su se ponosili time,zar ne?ak i dok smo hodali, kada je lako moglo da mi se
desi da povratim po besprekornom podu, kaluer se okrenuo i dozvolio mi da kroz
otvorena vrata pogledam u dugaku prostoriju ispunjenu knjigama i kaluerima koji su
radili. Ali, tada sam ponovo ugledao i Mikelocov naslikani svod, koji nije sezao u visine
da bi se udaljio od nas, ve se neno pregibao iznad glava kaludera, putajui da ih
natkrile svetlost i vazduh. inilo se kao da mi se ukazuju prikazanja. Video sam duple i
trostruke figure na mestu gde je trebalo da bude samo jedna, a u jednom trenu zapazio
sam i magliastu zbirku aneoskih krila, kao i jajolikih lica koja su se okrenula i zurila u
mene kroz koprenu natprirodne tajne.
Vidite li?, bilo je sve to sam mogao da izustim. Morao sam da uem u tu
biblioteku,morao sam da pronaem knjige koje su razjanjavale postojanje demona.
Da, pogaate, nisam odustao! O, ne, ja nisam bio nikakav poludeli idiot koji
bunca.Sami boji aneli su bili uz mene. Poveu Ramijela i Seta u biblioteku i pokazati
im te knjige.
Vitorio, mi to znamo, izbrii te slike iz svoje glave, jer mi ih svejedno vidimo.
Gde ste?, povikao sam.
Tiho, upozorili su me kalueri.
Ali, hoete li mi pomoi da se vratim tamo i ubijem ih?
Ti bunca, rekli su kalueri.
Kozimo je bio glavni pokrovitelj te biblioteke. Kada je stari Nikolo de Nikoli umro,
taj velianstveni kolekcionar knjiga sa kojim sam mnogo puta razgovarao u
Vaspasijanovoj knjiari, sve njegove verske knjige, a moda i druge, Kozimo je poklonio
manastiru. Pronai u ih u toj biblioteci, i iznai u dokaze kod Svetog Avgustina ili
Tome Akvinskog o postojanju demona sa kojima sam se borio. Ne, ja nisam bio lud. Ne,
nisam odustao. Ja nisam bio idiot koji bulazni. Kada bi samo sunce koje je prodiralo sa
omanjih, visokih prozora ove prostrane dvorane prestalo da pri moje oi i ruke.
Tiina, tiina, rekao je krupni kaluer, i dalje se smeei. Oglaava se kao neko
majuno dete. Hhhhh. Ku-i-ku-i-ku. Je l' uje sebe? Vidi da se u biblioteci radi.Danas
je otvorena za javnost i svi pomno sede i prouavaju spise.
Samo nekoliko koraka od biblioteke,okrenuo se i uveo me u jednu monaku eliju.

95

Tamo dole..., nastavio je da pria, kao da je tepao nekoj jogunastoj bebi. Samo
nekoliko koraka dalje, nalazi se elija stareine manastira. A pogodi ko je sada, ovog
trenutka u njoj? Nadbiskup lino.
Antonino, proaptao sam.
Da, da, lepo si to izgovorio. Nekada samo na Antonino, a sada nadbiskup. E, pa,
on je sada ovde, a pogodi iz kog razloga?
Bio sam previe mamuran da bih mu odgovorio. Prili su mi i drugi kalueri.
Obrisali su me vlanom tkaninom i zagladili mi kosu.
Ovo je bila ista i velika elija. O, kada bi samo sunce prestalo da pri. ta su mi oni
demoni uradili, stvorili od mene nekakvog poludemona? Da li da se usudim da ih
pitam da mi daju ogledalo?Kada su me stavili na debeo i mekan krevet, na ovom istom
i toplom mestu, izgubio sam svaku kontrolu nad telom. Ponovo mi je bilo muka.
Kalueri su mi prineli srebrni lavor. Sunevi zraci arko su se odbijali o jednu fresku, ali
nisam mogao da izdrim da gledam u njene bletave figure,barem ne dok mi je to
priinjavalo bol.inilo se da se u eliji nalaze i druga bia. Da li su to bili
aneli?Ugledao sam prozirna bia kako lebde i komeaju se, ali nisam mogao da vidim
njihove jasne obrise. Samo se freska na zidu, okupana u svojim bleteim bojama, inila
stvarnom, verodostojnom, istinskom.
Da li su oni zauvek to uinili sa mojim oima?, upitao sam. Uinilo mi se da sam
krajikom oka video neki aneoski lik na vratima elije, ali to nisu bili ni Set niti
Ramijel. Da li je to bie imalo mreasta krila? Demonska krila? Preplaio sam se. A onda
je iezlo. ukalo je, aputalo. Mi znamo.
Gde su moji aneli?, upitao sam. Plakao sam. Izgovarao sam imena svog oca i
njegovog oca, kao i imena svih Ranijarijevih kojih sam mogao da se prisetim.
, rekao je jedan mladi kaluer. Kozimo je obaveten da si ovde. Ali ovo je
straan dan. Pamtimo tvog oca. A sada nas pusti da ti skinemo tu prljavu odeu.
U glavi mi se sve kovitlalo, a onda je soba potpuno iezla iz moje svesti.Nastupio je
iznenadan san,jedan kratak pogled na nju,moju spasiteljku Ursulu. Trala je po livadi
na kojoj je travu snano ibao vetar. Ko ju je to jurio, terajui je iz tog polja gde je
isprepletano cvee klimalo svojim glavama? Ljubiaste perunike oko nje bile su
izgaene. Okrenula se. Nemoj, Ursula! Ne okrei se. Zar ne vidi plameni ma?
Probudio sam se u toploj kupki. Da li je to bila prokleta krstionica? Nije. Video sam
fresku, svete likove, nejasne dodue, a odmah i stvarne, ive kaluere koji su kleali oko
mene na kamenom podu i zasukanih rukava me kupali u toploj, mirisnoj vodi.
Ah, taj Franesko Sforca..., razgovarali su meusobno na latinskom. Da tako
upadne u Milano i preuzme kneevinu! Kao da Kozimo ionako nema dovoljno
problema, samo mu je falilo jo i da brine o tome ta je Sforca uradio.
Zaista? Zaista je preuzeo Milano?, upitao sam.
ta si rekao?Da, sine, jeste. Prekrio je mirovni sporazum. A tvoja porodica, itavu
tvoju porodicu su muki ubili nasilnici; nemoj misliti da e proi nekanjeno, takvo
divljanje kroz pokrajinu, ti prokleti Venecijanci...
Ne, ne smete, morate da kaete Kozimu. To nije bio ratni pohod, to to se dogodilo
mojoj porodici, to nisu uradila ljudska bia...
96

Utiaj se, dete.

asne ruke sapunjale su moja ramena. Sedeo sam zavaljen i oslonjen na toplu
metalnu kadu.
... Di Ranijarijevi, oduvek lojalni, rekao mi je jedan od njih. Tvoj brat je trebalo da
dode kod nas na kolovanje, tvoj mili brat, Mateo...
Ispustio sam strahovit krik, a onda mi je nena ruka zaklopila razjapljena usta.
Kaznie ih niko drugi do Sforca lino. On e ve oistiti to podruje.
Plakao sam i plakao. Niko me nije mogao razumeti. Oni nisu hteli da me
sluaju.Kalueri su me pridigli na noge.Obukli su me u dugaku, udobnu i mekanu
lanenu odoru. Palo mi je na pamet da me oblae za pogubljenje, ali vreme takve
opasnosti je prolo.
Ja nisam lud!, rekao sam razgovetno.
Ne, naravno da nisi, duevno si bolestan, skrhan od bola.
Vi mene razumete!
Iscrpljen si.
Evo tebi mekanog kreveta koji je specijalno donesen zbog tebe. A sada se primiri,
ne luduj.
To su uinili avoli, proaptao sam. To nisu bili vojnici.
Znam, sine, znam. Rat je uasna stvar. Rat je avolja rabota.
Ne, ali to nije bio rat. Zato me ne sluate?
Tiina, ja sam, Ramijel, kraj tvojeg uha; zar ti nisam rekao da spava? Zar nas nee
posluati? Mi smo uli tvoje misli, kao i tvoje rei!
Spustio sam se na krevet i legao na stomak. Kalueri su me prethodno oeljali i
osuili mi kosu. Bila je tako dugaka. Nenegovana kosa jednog provincijskog vlastelina.
Ali, bilo je tako uteno biti okupan i ist.
Jesu li to svee?, upitao sam. Sunce je zalo?
Da, odgovorio je kaluer pored mene. Spavao si.
Mogu li da dobijem jo neku sveu?
Da, doneu ti ih.
Leao sam u mraku. Trepnuo sam i pokuao da se prisetim rei molitve Zdrava
Marija Majci Bojoj. Mnoga su se svetla tada pojavila na vratima, nekih est ili sedam
savreno izvajanih plamenova. A kada je kaluer poeo da mi prilazi, poeli su da
titraju. Jasno sam ga video kada je kleknuo da stavi svenjak kraj mog kreveta. Bio je
mrav i visok, mladi kaluer u mantiji. Ruke su mu bile tako iste.
Ti se nalazi u posebnoj eliji. Kozimo je poslao ljude da zakopaju tvoje mrtve.
Hvala dragom bogu, rekao sam.
Da.
Dakle, sada sam mogao da govorim!
Oni dole jo uvek razgovaraju,mada je prilino kasno,rekao je kaluer.Kozimo je
veoma zabrinut.Ostae da prespava u manastiru. itav grad je pun venecijanskih
podstrekaa koji hukaju narod da se pobuni protiv njega.
,,A sada dosta prie, rekao je drugi kaluer, koji se iznenada pojavio.

97

Sagnuo se i pridigao mi glavu kako bi mi stavio jo jedan debeli jastuk. Kakav je ovo
bio blagoslov. Pomislio sam na proklete zatoene u tamnici.
O, uasu! No je, a oni ekaju na red za krvavu priest.
Ko to, dete? Kakva priest?
Jo jednom sam bacio pogled na likove koji su se pomerali, lebdeli u senkama. Ali, i
oni su ubrzo nestali. Morao sam da povraam. Bio mi je potreban lavor. Kalueri su mi
pridravali kosu. Da li su pri svetlosti svea videli krv koju sam bljuvao? Taj istinski
izliv krvi? Smrdela je na trule.
Kako neko moe da preivi toliki otrov?, proaptao je jedan kaluer drugom na
latinskom. Da li da ga proistimo?
Uplaie se. Tiho. Zasada nema potrebe, nema vruicu.
Pa, grdno ste se prevarili ako ste mislili da sam siao s uma, iznenada sam
izjavio.Povikao sam te rei Florijanu i Godriku,i svima njima. Kalueri su me pogledali
vidno zaprepaeni. Nasmejao sam se.
Samo sam razgovarao sa onima koji su pokuali da me povrede, izgovorio
sam,ponovo se trudei da svaka prozborena re poprimi jasan oblik.Mravi kaluder sa
izrazito istim rukama kleknuo je kraj mene. Milovao mi je elo.
,,A tvoja divna sestra, sestra koja je trebalo da se uda, da li je i ona...?
Bartola! Zar je trebalo da se uda? Nisam znao. Pa, sada taj neko moe da dobije
njenu glavu za nevestu. Ridao sam. Crvi su se bacili na posao u mraku. A dok demon
plee na planini, grad nita ne preduzima.
Koji grad?
Ponovo bulazni,rekao je drugi kaluer,koji je stajao van kruga svetlosti.Kako je
samo udaljeno izgledao, mada je bio odmah tu, iza goruih svea, figura sa zaobljenim
ramenima, orlovskim nosom i debelim, sumornim onim kapcima.
Ne luduj vie, ti jadno dete.
eleo sam da se pobunim, ali sam iznenada ugledao dinovsko i neno krilo, na
kojem je svako pero bilo posuto zlatnim. Ono se spustilo na mene, prigrlilo me je.
Posvuda po telu me je golicala mekota perja. Ramijel je tada rekao: ta treba da
uradimo da uuti? Sada smo potrebni Filipu; moe li nam dati malo mira i tiine
zarad Filipa,koga nam je Bog poslao da titimo? Nemoj da mi odgovara.Posluaj me.
Krilo je rasprilo svaki prizor, jad. Nastupila je senovita i bleda tama. Jednaka i
sveopta. Svee su se nalazile iza mene, postavljene visoko. Probudio sam se. Pridigao
sam se na laktove. U glavi mi se razbistrilo. Predivno i jednako rasporeeno blago
svetlo ozrailo je prostoriju. Sa visokog prozora video se mesec. Meseev zrak dotaknuo
je fresku na zidu, fresku koju je oigledno naslikao Fra ovani. Moje oi su je videle
neverovatno jasno.Da li je u pitanju bila moja demonska krv?udna misao mi je pala na
pamet.Odzvanjala je mojom sveu jasnoom zlatnog zvona. Ja nisam imao sopstvene
anele uvare! Moji su me aneli napustili; otili su jer je moja dua bila prokleta.
Nisam imao anele. Filipove anele sam video usled moi koju su mi podarili demoni, i
jo zbog neega. Filipovi aneli su se toliko meusobno prepirali! Zato sam ih i video.
Neke od zapisanih rei vratile su mi se u seanje; setio sam se onoga to je pisao Sveti
Toma Akvinski, ili je to bio Sveti Avgustin? Toliko sam njihovih rukopisa proitao ne
98

bih li nauio latinski, a bio sam oduevljen njihovim beskrajnim raspravama. Demoni su
puni strasti. Ali, aneli nisu. No, ona dva anela su bila izrazito temperamentna. Zato
su i doprli do moje svesti.
Svukao sam prekrivae i spustio bosa stopala na kameni pod. Bio je
hladnjikav,prijatan, a s obzirom na to da je u sobi itavog dana bilo suneve svetlosti,i
dalje je bila topla.Nije bilo promaje na izglancanom, besprekornom podu.
Stajao sam ispred slike na zidu. Nije mi se vrtelo u glavi, nisam oseao muninu, niti
sam imao oseaj da u se stropotati. Ponovo sam bio onaj stari. Kakva nevina i
pribrana dua mora da je bio Fra ovani. Svi njegovi likovi bili su potpuno lieni zlobe.
Mogao sam da vidim figuru Isusa koji sedi ispred planine. Imao je okrugli oreol sa
iscrtanim crvenim kracima i vrhom krsta. Kraj njega su stajali njegovi aneli zatitnici.
Jedan mu je pridravao hleb, a drugi, ija je figura bila odseena vratima u zidu, i kome
su se vrhovi krila jedva nazirali, nosio je vino i meso. Iznad, na planini, video sam i
Hrista. Bila je to slika sainjena od razliitih dogaaja u nizu, a iznad je stajao Hrist u
svojoj istovetno jednostavnoj i naboranoj ruiastoj halji, s tim to je ovde bio uzrujan, i
to tek u meri u kojoj ga je takvim mogao naslikati Fra ovani.Hrist je pridigao levu
ruku,kao u gnevu. Figura koja je beala od njega bio je avo!Bilo je to uasno stvorenje
sa mreastim krilima koja su mi se, mislim, priinila neto ranije, a imao je i odvratna
mreasta stopala.Na mreastim stopalima imao je kopita. Ogoren, u prljavim sivim
ritama, beao je od Hrista, koji je samouvereno stajao u pustinji, odolevi iskuenju. Tek
nakon ovog suoavanja, pristigli su njegovi aneli uvari,a Hrist je zauzeo svoje mesto
sa rukama sklopljenim u molitvi.
Uasnuto sam usisao vazduh dok sam gledao ovaj prikaz demona. Meutim,
ispunilo me je veliko olakanje, od kojeg su me zasvrbeli teme i stopala na uglaanom
podu. Porazio sam demone, odbio sam da prihvatim dar besmrtnosti. Odbio sam to da
uradim. ak i onda kada sam bio suoen sa krstom!
Povratio sam. Opsela me je bol kao da me je neko upravo utnuo u stomak.
Okrenuo sam se. Na podu se i dalje nalazio ist i sjajan lavor. Pao sam na kolena i
izbljuvao jo jednu koliinu njihove sirupaste prljavtine. Zar ovde nije bilo
vode?Pogledao sam oko sebe. Video sam bokal i oljicu. olja je bila puna i dok sam je
prinosio ustima prosuo sam malo vode. Imala je razreen, ustajao i grozan ukus. Bacio
sam olju.
Otrovali ste me da ne mogu da osetim pravi ukus obinih stvari, vi udovita.
Neete me poraziti!
Ruke su mi drhtale. Pridigao sam olju, jo jednom je napunio i ponovo pokuao da
pijem. Ali ukus te vode meni nije bio prirodan. Sa im bih mogao da ga uporedim?Nije
bio zaprljan kao ukus urina; to je bio ukus vode koja je u sebi sadrala mnogo minerala i
metala, voda kadra da stvori krenjak i njime vas ugui. Bila je odvratna! Odloio sam
je. Dobro. Vreme je za prouavanje. Vreme je da se uzmu svee, to sam i uinio. Izaao
sam iz elije. Hodnik je bio prazan i sijao je u blagoj svetlosti koja je dopirala sa
majunih prozora iznad elija niskih plafona. Okrenuo sam se nadesno i pristupio
vratima biblioteke. Bila su otkljuana. Uao sam unutra nosei svenjak. Jo jedanput mi
je pogled na mir Mikelocovog dela uneo toplinu, veru u sve to postoji, poverenje. Dva
99

reda lukova i korintskih stubova prostirala su se ka sreditu prostorije i stvarala irok

prolaz do udaljenih vrata, dok su se sa obe strane nalazili radni stolovi, a du udaljenih
zidova bilo je mnotvo polica sa knjigama i papirnim svicima. Preko poda sa arom u
obliku riblje kosti hodao sam bos.Pridigao sam sveu da bih osvetlio i strop,tako srean
to sam bio sam.Sa prozora sa obe strane biblioteke sipili su bledi svetlosni zraci i
prodirali kroz mnotvo prepunih polica.Ali,kako je samo boanstveno i spokojno
izgledala visoko postavljena tavanica.Kako je samo to smelo smislio,od biblioteke je
napravio istinsku baziliku.
Kako sam uopte mogao da znam, tada kada sam bio tek dete, da e ovaj stil biti
podraavan u celoj mojoj ljubljenoj Italiji?Oh, tada je bilo toliko velianstvenih stvari u
kojima su ivi uivali i u kojima e uivati zauvek.
A ja?ta sam ja?Da li ivim?Ili koraam u veitoj smrti, zauvek u ljubavi sa
vremenom?
Stajao sam mirno i drao sveu. Kako su moje oi tek uivale u divoti meseine.
Koliko sam samo udeo da zauvek stojim tu, i sanjarim, tako blizu vaskolike lepote
uma,duhovnosti,a tako daleko u seanju od uasnog, okovanog grada na toj prokletoj
planini i oblinjeg zamka, koji je moda ba u ovom trenutku sijao u svojoj stranoj i
ukletoj svetlosti. Da li u raspoznati knjige koje traim u bogatstvu znanja koje se preda
mnom prostiralo?ovek koji se bavio katalogizacijom ovih knjiga, kaluer koji je bio
upoznat sa zdanjima ove biblioteke i uenjak koji je za sve to bio zasluan, sada je bio
niko drugi do papa sveg hrianskog sveta Nikola V.Krenuo sam du polica sa moje
desne strane, visoko pridignute svee. Da li su knjige sloene po alfabetu? Pomislio sam
na Svetog Tomu Akvinskog, jer sam njegova dela bolje poznavao, ali pre njega sam
naleteo na Svetog Avgustina. Oduvek sam ga oboavao, voleo sam njegov raznobojni
stil i njegovo zanesenjatvo, kao i dramatini nain na koji je pisao.
O, ti si vie pisao o demonima, dakle, bie mi korisniji, rekao sam.
O dravi bojoj. Video sam ga, kopiju za kopijom ovog remek-dela, a da ne pominjem
ostale rukopise ovog velikog sveca, njegove Ispovesti, koje su me obuzele kao kakva rimska
drama, i toliko toga jo. Neke od ovih knjiga bile su drevne, napravljene od velikih,
umrljanih pergamenata, druge su bile ekstravagantno uvezane, dok su tree bile
jednostavne i nove. U milosti i obziru, morau da uzmem najnovije, mada se tu moe
naii na propuste, a sam bog zna koliko su se kaluderi trudili da ih izbegnu. Znao sam
koji tom traim. Znao sam u kom se tomu nalaze tekstovi o demonima, jer sam nekada
njime bio zanesen, smatrajui ga obesnim, istom budalatinom. O, kakva sam budala
bio.
Spustio sam sa police debeli,veliki tom pod rednim brojem devet, stavio ga pod
ruku i otiao do prvog radnog stola. Paljivo sam spustio svenjak ispred sebe, tano
onako da pravilno osvetljava tekst, ne bacajui senku na moje prste, a potom sam
otvorio knjigu.
Sve je ovde!, proaptao sam. Kai mi, Sveti Avgustine, ta su oni da bih mogao
da ubedim Ramijela i Seta da mi pomognu, ili da mi barem kau kako da ubedim ove
moderne Firentince, kojih se izgleda nita drugo ne tie sem da unajmljuju plaenike

100

i napadaju mirnu republiku Veneciju, neto severnije odavde. Pomozi mi, svee. Molim
te.
Ah, poglavlje deset, tom devet, znao sam...
Sveti Avgustin je citirao Plotina,ili ga je objanjavao: ... na samoj injenici da je
ovek sklon telesnoj smrti treba da zahvalimo bojoj samilosti, jer njegova elja nije da
nas dri veno zatoenima u jadu ovozemaljskog ivota. Poronost demona ocenjena je
kao nedovoljno vredna njegove samilosti,te usled njihovog bednog postojanja i due
naklonjene raznolikim poudama, za razliku od ljudi, nemaju raspadljivo fiziko telo,
ve veni ivot.
Ah, da!, rekao sam. ,,A to je upravo ono to mi je Florijan ponudio, brbljajui o
tome kako oni nisu starili niti se raspadali, nisu bili skloni bolestima, da sam tamo sa
njima mogao da ivim zauvek. Zlo, zlo. Pa, evo, ovo je dokaz, imam ga ovde, i mogu ga
pokazati kaluerima! Nastavio sam dalje da itam, tragajui za sutinom koja e
podrati ono to imam da kaem. Preao sam na jedanaesto poglavlje: Apulej iz
Madaura isto tako tvrdi da su oveje due demoni. Poto napuste ljudsko telo, due
koje su se u ivotu pokazale kao dobre, postaju lari, a one koje su za ivota bile zle,
pretvaraju se u lemure ili larve.
Da, lemuri ili larve. Poznate su mi te rei. Lemuri ili larve, a Ursula mi je jednom
rekla da je i sama nekada bila mlada, kao i ja; nekada su svi oni bili ljudi,a sada su
postali larve.Sudei po Apuleju,larve su aveti,due pokojnika koji su za ivota bili zli.
Bio sam preplavljen uzbuenjem.Bili su mi potrebni papir i olovka. Morao sam da
obeleim ovo mesto u knjizi. Morao sam da zapiem ono to sam otkrio i nastavim
dalje.Jer, sledee to sam oigledno morao da uradim bilo je da ubedim Ramijela i Seta
da moraju...
Iznenada su mi se misli ukopale u mestu. Iza mene je neko uetao u
biblioteku.Zauo sam teak korak,svejedno priguen.Iza mene se zamrailo, kao da je
ono malo tajanstvene meseine koja je dopirala sa prozora sada nestalo.Polako sam se
okrenuo i pogledao preko ramena.
,,A zato si izabrao da se okrene ba preko levog ramena?, upitao me je taj neko.
Uzdigao se ispred mene, ogroman i krilat. Zurio je u mene, lica osvetljenog
treptajima svea. Blago je pridigao obrve koje su i dalje bile ravne, nije bilo luka koji bi
njegov izraz uinio bezazlenim. Posedovao je bujnu zlatnu kosu tako karakteristinu za
Fra Filipovu slikarsku kiicu, onu koja se kudra ispod velikog crvenog borilakog tita,
dok su mu krila bila obloena zlatom. Na sebi je imao oklop, ukraen na grudnom delu,
ramena su mu bila prekrivena velikim kopama, dok mu je za pojas bila privezana
svilena plava earpa. Ma je drao u koricama, dok je jednom rukom pridravao tit sa
crvenim krstom.Nikada ga ranije nisam video.
Potreban si mi!, izjavio sam. Ustao sam i pritom nesmotreno prevrnuo klupu na
kojoj sam sedeo. Posegnuo sam da je uhvatim da ne bi glasno udarila o pod. Okrenuo
sam se ka njemu.
Potreban sam ti!, izgovorio je u priguenom besu. Stvarno! Ti koji si bio spreman
da odvue Ramijela i Seta od Fra Filipa Lipija. Tebi trebam? Da li ti uopte zna ko sam
ja?
101

Glas mu je bio divan, raskoan, svilenkast, ali svejedno gorak, dubok i probadajui.
Ima ma, rekao sam.
O, a od kakvog je to znaaja za tebe?
Da ih ubijem, da ubijem sve njih!, rekao sam. Poi sa mnom tokom dnevne
svetlosti u njihov zamak. Da li ti je poznato o emu ja govorim?
Klimnuo je glavom. Poznato mi je ta si sanjao, o emu si trabunjao, kao i ono to
su Ramijel i Set videli u tvom grozniavom umu. Naravno da mi je poznato. Kae da
sam ti potreban, a Fra Filipo Lipi lei u krevetu sa kurvom koja mu lie bolne udove, a
naroito jedan koji posebno izgara za njom!
Takve rei ne prilie jednom anelu, odgovorio sam mu.
Nemoj da se zavitlava sa mnom ili u ti lupiti amar, rekao je. Krila su mu se
pridigla, a potom se spustila kao da je uzdahnuo zajedno sa njima, ili zasoptao,
verovatnije, i to prilino ljut na mene.
Pa, onda to i uradi!, rekao sam. Oi su mi se hranile neprijateljskim pogledom na
njegovu blistavu lepotu, na crveni svileni ogrta koji mu je sezao ispod ono malo tunike
koja mu se videla iznad oklopa, a ispod uzviene glatkoe njegovih obraza. Ali, poi sa
mnom u one planine da ih ubijemo, preklinjao sam ga.
Zato sam ne ode i to uradi?
Misli li da mogu?, zahtevao sam da znam.
Lice mu se primirilo.Donju usnu je tek malo isprio,izgubljen u mislima. Vilica i vrat
bili su mu snani,mnogo snaniji nego to je to bio sluaj sa Ramijelom i Setom.Oni su
izgledali mnogo mlae,a ovaj je liio na njihovog velianstvenog starijeg brata.
Ti nisi jedan od palih anela, zar ne?, upitao sam.
Kako se samo usuuje!,proaptao je gnevno,povrativi se iz zamiljenosti. Gadno
se namrtio.
Ti si Mastema, eto ko si ti. Oni su mi rekli tvoje ime. Mastema.
Klimnuo je glavom i podrugljivo se nasmeio. Da, nema sumnje da su oni
izgovorili moje ime.
,,A ta bi to trebalo da znai, moj veliki anele? Da li to znai da mogu da te
prizovem,da posedujem mo da ti nareujem? Okrenuo sam se i posegnuo za knjigom
Svetog Avgustina.
Spusti tu knjigu!, rekao je nestrpljivo ali staloeno. Ispred tebe stoji aneo,
mladiu; gledaj me dok ti se obraam!
Ah, ti govori kao Florijan, demon iz onog udaljenog zamka. Poseduje istovetnu
nadmo, isti ton glasa. ta ti hoe od mene, anele? Zato si doao?
utao je,kao da nije mogao da iznedri odgovor.Zatim mi je tiho postavio pitanje. ,,A
ta ti misli?
Doao si jer si usliio moje molitve?
Da, rekao je bezizraajno. Da! I zato to su oni doli kod mene zarad tebe.
Oi mi se rairie. Osetio sam kako mi svetlost prodire u njih, ova svetlost koja mi
nije nanosila bol. Zvuk blagog komeanja vazduha ispunio mi je ui.Sa obe strane ovog
velikog anela pojavili su se Ramijel i Set. Njihova blaga i nena lica uperila su svoje

102

poglede u mene. Mastema je ponovo pridigao obrve poto je usmerio svoj pogled
nanie, ka meni.
Fra Filipo Lipi je pijan, rekao je. Kada se bude probudio, ponovo e se napiti sve
dok ne prestane da ga boli.
Kakve budale kada su mogle da mue takvog velikog slikara, rekao sam, ali ve
ti je poznato ta ja o tome mislim.
Ah, a tek sve one njegove misli kada su ene Firence u pitanju, na to e Mastema.
A sama pomisao na sve one velike ljude koji plaaju njegove slike, kada im misli nisu
obuzete ratom.
Da, rekao je Ramijel, bacajui moleiv pogled na Mastemu. Bili su iste visine.
Mastema se nije obazirao na njegov pogled i nije se okrenuo, tako da mu se Ramijel
pribliio da mu na sebe skrene panju. Kada im misli nisu tako obuzete ratom.
Rat je svet, rekao je Mastema. Postavio sam ti jedno pitanje, Vitorio di Ranijari,
da li ti zna ko sam ja?
Bio sam potresen, ne zbog pitanja koje mi je ponovo postavio, ve zbog injenice da
su sva trojica sada bila na okupu. Za razliku od njih, ja sam stajao sam, bio sam jedino
ljudsko bie dok su svi ostali smrtnici, po svemu sudei, spokojno spavali. Zato nijedan
kaluer nije proetao hodnikom i video ko je aputao u biblioteci? Zbog ega nijedan
uvar u noi nije doao da vidi zato je svetlost svea lebdela u prolazu? Zato je bolesni
deak bulaznio i divljao u noi?Da li sam ja zaista bio lud?
U tom trenutku mi je iznenada neto vispreno palo na pamet. Ukoliko tano i jasno
Mastemi odgovorim na postavljeno pitanje, dokazau da nisam lud. Ova moja misao je
kod njega izazvala blag smeh, ni naroito buran ali ni srdaan. Set je zurio u mene,
oigledno saoseajno. Ramijel nita nije rekao, samo je ponovo pogledao u Mastemu.
Ti si aneo,rekao sam, kojem je Gospodar dao dozvolu da rukuje
maem.Nisam dobio nikakav odgovor od njega. Nastavio sam da govorim. Ti si
aneo koji je usmrtio prvoroenog u Egiptu, rekao sam. I dalje nije odgovarao. Ti si
aneo, aneo osvetnik.
Klimnuo je glavom, ali to je zapravo vie izgledalo kao treptanje. Oi su mu se
zatvorile, a potom otvorile. Set mu se pribliio i stavio svoje usne na njegovo uho.
Pomozi mu, Mastema, hajde da mu svi pomognemo. Filipo sada nema nita od
naih saveta.
,,A zato? Mastema je zahtevao da mu aneo pored njega objasni.
Pogledao je u mene.
Bog mi nije dao dozvolu da kaznim te tvoje demone. Nikada mi Bog nije rekao:
'Mastema, ubij te vampire, te lemure, larve, krvopije!' Nikada mi se Bog nije obratio i
rekao: 'Pridigni svoj moni ma da oisti svet od njih.'
Preklinjem te,rekao sam. Ja, smrtni deak, tebe preklinjem. Ubij ih, izbrii sa lica
zemlje to pogano gnezdo svojim maem.
Ne mogu to da uinim.
Mastema, moe!, izjavio je Set.
Ramijel se tada oglasio. Ako on kae da ne moe, onda ne moe! Zato ga nikada
ne slua?
103

Zato to znam da on to moe,rekao je Set bez oklevanja svom sadrugu. Znam da

moe, kao to i Bog moe.
Set je neustraivo stao pred Mastemu.
Pridigni knjigu,Vitorio, rekao je. Zakoraio je napred. Istog trenutka, veliki
listovi,koliko god da su teki bili,poeli su sami da se okreu. Spustio mi je knjigu u
ruku i svojim bledim prstom ukazao na jedno mesto, skoro i ne dotiui crn i gust
rukopis. Glasno sam proitao:
,,I tako se bog, koji stvori vidljiva udesa neba i zemlje, ne suspree da ini vidljiva
uda na nebu i pod nebom,podstiui ljudsku duu zaokupljenu tim vidljivim stvarima
da njemu slui.
Pomerio je prst, a sa njim se pomerio i moj pogled. Nastavio sam da itam o
bogu:Za njega nema razlike da li nas vidi kako se molimo ili slua nae molitve, jer i
kada nas njegovi aneli sluaju, Bog je taj koji nas slua kroz njih.
Zastao sam, oiju ispunjenih suzama. Uzeo mi je knjigu da bi je zatitio od mojih
suza. Zaula se neznatna buka. Dolazili su kalueri. uo sam ih kako apuu u
hodniku, a odmah zatim, otvorila su se vrata. Kroili su u biblioteku.Plakao sam, a kada
sam pridigao pogled, video sam da u mene zure dva kaluera koje nisam poznavao ili
kojih se nisam seao, a moda ih nikada nisam ni video.
ta se dogodilo, mladiu? Zato ovde sedi sam i plae?, pitao je prvi.
Hajde,dopusti nam da te vratimo u krevet.Doneemo ti neto da pojede.
Ne, ne mogu da jedem, rekao sam.
Ne, on ne moe da jede,preneo je prvi kaluer drugom.Od hrane mu je jo uvek
muka.Ali, moe da se odmori. Pogledao je u mene. Okrenuo sam se.Tri svetla anela
stajala su tiho i zurila u kaluere, koji ih nisu mogli videti, koji nisu imali pojma da su
aneli tu!
Dragi Boe na nebesima, molim te, reci mi, kazao sam. Da li sam ja to
poludeo?Da li su to demoni odneli pobedu, da li su me do te mere zatrovali svojom
krvlju i svojim napicima da mi se prikazuju stvari koje su ista obmana, ili sam kao i
Marija priao grobnici i video anela?
Doi u krevet, rekli su mi kalueri.
Ne, rekao je Mastema, tiho se obrativi kalueru koji ga nije ni video, niti ga je
uo. Pusti ga da ostane. Neka ita da primiri um. On je mladi od znanja.
Ne,ne, odvratio je kaluer,vrtei glavom.Pogledao je u drugog kaluera. Treba
da ga pustimo da ostane ovde. On je mladi od znanja. Neka tiho ita. Kozimo je rekao
da mora da dobije sve to poeli.
Hajde, idite, ostavite ga sada, tiho je rekao Set.
Tiina, rekao je Ramijel. Pusti Mastemu da im to kae.
Bio sam toliko preplavljen emerom i sreom istovremeno da bih im bilo ta rekao.
Prekrio sam lice, a kada sam to uinio, prisetio sam se svoje jadne Ursule, zauvek
zatoene u njenom demonskom dvoru, i kako je plakala zbog mene. Kako to moe
biti?, proaptao sam u svoje sopstvene prste.
Moe, jer je ona nekada bila ljudsko bie, a poseduje ljudsko srce, rekao mi je
Mastema u tiini.
104

Dva kaluera su pourila da izau. U jednom trenutku je ova mala grupa anela
postala prozrana kao sama svetlost, tako da sam kroz njih mogao da vidim dve figure
kaluera koje su se povlaile prema vratima, a potom izale i zatvorile ih za sobom.
Mastema me je pogledao svojim vrstim, monim pogledom.
Ti svakome moe da doapne ta da radi, rekao sam.
Tako je oduvek bilo i jeste sa skoro svim anelima, odgovorio je.
Preklinjem te, rekao sam. Poi sa mnom. Pomozi mi. Vodi me. Uradi ono to si
upravo uinio sa onim kaluerima! To moe da uradi, zar ne?
Klimnuo je glavom.
Ali, ono to treba da zna jeste da ne moemo nita vie od toga, rekao je Set.
Pusti Mastemu da mu objasni, dodao je Ramijel.
Brii, bre, nazad na nebesa!, odbrusio mu je Set.
Molim vas,uutite ve jednom, rekao je Mastema. Vitorio, ja ne mogu da ih
ubijem. Nemam dozvolu za to. To moe ti da uradi, i to sopstvenim maem.
Ali, ti e poi sa mnom.
Poveu te, rekao je. Kada se sunce pridigne, a oni budu pospali pod
zemljom.Ali,ti ih mora ubiti,izloiti ih sunevoj svetlosti,i mora osloboditi one jadne i
bedne nesrenike, njihove zatvorenike, mora se ili suoiti sa tim stvorenjima ili
osloboditi one jadnike i pobei.
Razumem.
Moemo li da pomerimo kamen sa mesta gde spavaju?, upitao je Set. Pridigao je
ruku da sprei Ramijela da pisne. Moraemo.
To moemo da uradimo.Ali, ne moemo ih ubiti. A isto tako te ne moemo ni
naterati da sam to uradi,ukoliko izgubi hrabrost ili posustane, rekao je Mastema.
Vi ne mislite da e mi udesna okolnost to ste uz mene pomoi da izdrim?
Hoe li?, upitao je Mastema.
Ti misli na nju?
Da li?, upitao je.
Izdrau, ali mi mora rei...
ta ti moram rei?, upitao je Mastema.
Njena dua, da li e otii u pakao?
To ti ne mogu rei, rekao je Mastema.
Mora.
Ne, ja ne moram nita sem onoga to mi je sam Gospodar Bog naloio, a to je ono
to i radim. Ali, da je na meni da reim tajnu o kojoj je Sveti Avgustin razmiljao itavog
ivota, ne, to nije ono to ja moram uiniti, to treba da uinim ili to u uiniti.
Mastema je pridigao knjigu. Jo jednom su strane poele da se okreu po njegovoj
volji. Osetio sam kako sa njih dopire blag povetarac. itao je: Iz nadahnjujuih svetih
rukopisa Svetog pisma mnogo toga se moe nauiti.
Nemoj mi itati te rei; one mi ne pomau!, rekao sam. Da li ona moe da bude
spaena? Da li njena dua moe da se spase?Da li ona jo uvek ima duu? Da li je ona
podjednako mona kao i vi? Da li vi moete da postanete pali aneli? Da li avo moe
da se vrati nazad bogu?
105

Spustio je knjigu brzim, vazduastim pokretom koji sam jedva mogao da propratim
pogledom.
Da li si spreman za ovu bitku?, upitao me je.
Leae bespomoni na svetlosti dana, rekao mi je Set. Ona, takoe. I ona e
bespomono leati. Mora da pomeri kamen koji ih skriva, a dalje zna i sam ta ti je
initi.
Mastema je zavrteo glavom. Okrenuo se i pokazao im da mu se sklone s puta.
Ne, molim te, preklinjem te, nemoj!, rekao je Ramijel. Uini to za njega. Molim te,
uini. Filipo je van uticaja nae moi, a tako e biti i u danima koji predstoje.
Tako neto ne moe da zna, rekao je Mastema.
Da li moji aneli uvari mogu da budu sa njim?, upitao sam. Zar ja nemam
nijednog koga mogu da poaljem njemu u pomo?
im sam izgovorio te rei, shvatio sam da su se dva druga bia stvorila tano pored
mene, svaki sa jedne moje strane, a kada sam pogledao sleva udesno, ugledao sam ih.
Bili su bledi i nekako daleki, i nisu posedovali plamen Filipovih anela uvara, ve tih i
kvazividljiv plamsaj. Svejedno, nesporno su prikazivali svoje prisustvo i volju. Dugo
sam gledao u jednog, a onda u drugog, ali nisam uspeo da izvuem nijednu re iz uma
koja bi mogla da potie od njih. Lica su im izgledala prazno, strpljivo i mirno. Bila su to
krilata bia, visoka, da, toliko o njima mogu da kaem, ali ta bih vam jo drugo mogao
rei kada ih nisam mogao opisati pomou nijedne boje, slikovitosti ili individualnih
karakteristika, a na sebi nisu imali ni odeu, nisu se kretali niti bilo ta drugo da bih
mogao da ih zbog neega zavolim.
ta je ovo?Zato nee da razgovaraju sa mnom?Zato me tako gledaju?
Oni te poznaju, rekao je Ramijel.
Ispunjen si osvetoljubivou, i poudom, kazao je Set.
Oni to znaju; oni su bili sve vreme kraj tebe. Oni su slika i prilika tvog bola i besa.
Dragi boe, pa ti demoni su poubijali itavu moju porodicu!, izjavio sam. Da li
iko meu vama zna ta moju duu eka u budunosti?
Naravno da ne, rekao je Mastema. Zato bismo inae bili ovde da to znamo?
Zato bi iko od nas bio ovde da je sve predodreeno?
Da li oni znaju da sam pre bio spreman da se suoim sa smru nego da ispijem
demonsku krv? Zar osveta ne bi podrazumevala da je popijem i da ih onda, poto
zadobijem njihovu mo, unitim?
Moji aneli su mi se pribliili.
O, a gde ste vi bili kada sam ja skoro umro!, izjavio sam.
Nemoj da im se ruga. Ti, zapravo, nikada nisi istinski verovao u njih. Bio je to
Ramijelov glas. Ti si nas zavoleo kada si video kako izgledamo, i kada si bio ispunjen
demonskom krvlju,tada si video ono to moe da voli. U tome lei opasnost. Da li
moe da ubije neto to voli?
Sve u ih unititi, rekao sam. Na ovaj ili onaj nain, kunem se duom svojom.
Pogledao sam u svoje blede i beskorisne zatitnike, koji me, ipak, nisu osuivali, a onda
sam pogledao i u ostale, koji su sijali tako snano naspram senki velike biblioteke, u
poreenju sa tamnim bojama polica i gomilom knjiga.
106

Sve u ih unititi, zakleo sam se. Zaklopio sam oi. Zamislio sam je kako
bespomono lei tokom dana,i video sam sebe kako se saginjem i ljubim njeno hladno i
belo elo. Priguio sam jecaj dok mi se telo treslo. Ponovo sam i nanovo klimao glavom
potvrujui da u to uiniti, da, hou, uiniu.
,,U zoru, rekao je Mastema. kalueri e ti pripremiti i doneti istu odeu, odeu
od crvenog baruna, kao i tvoje uglaano i oieno oruje i izme. Do tada e sve biti
gotovo. Nemoj ni da pokuava da jede. Isuvie je rano, demonska krv i dalje kola
tvojim telom. Pripremi se, a onda emo te povesti na sever, u lov, da uradi ono to se
mora odraditi tokom dnevne svetlosti.

107

Jedanaesto poglavlje
I vidjelo se svetio u tami,
I tama ga ne obuze.

SVETO JEVANELJE PO JOVANU 1.5

Manastiri se rano bude, ako uopte ikada i spavaju. Oi mi se iznenada otklopie, i
tek tada, kada sam video kako jutarnje svetlo obasjava fresku, kao da je veo tame
skliznuo sa nje, tek tada sam shvatio koliko sam duboko spavao. Kalueri su se vrzmali
po mojoj eliji. Doneli su mi crvenu plianu tuniku,odeu kao to mi je Mastema i rekao
da e doneti, i tek su je sputali na krevet. Dobio sam i lepe crvene pantalone da ih
obuem sa tunikom, kao i koulju od zlatne svile, preko koje se oblaila jo jedna od
bele svile, a onda i debeo nov kai kojim sam pritegao tuniku.Oruje mi je bilo oieno
i izglancano,kao to mi je i bilo reeno da e biti.Moj teki, dragim kamenjem optoeni
ma sijao je kao da se moj otac lino pozabavio njime tokom mirne veeri pored vatre. I
moji bodei su bili spremni. Izvukao sam se iz kreveta i kleknuo da se pomolim.
Prekrstio sam se.
Boe,podaj mi snage da u tvoje ruke poaljem one koji se hrane smru. Izgovarao
sam te latinske rei apatom. Jedan od kaluera mi je dotaknuo rame i nasmeio mi se.
Zar se zavet utanja nije okonao? Nisam imao pojma.Pokazao mi je na sto na kojem mi
je bila pristavljena hrana hleb i mleko. Mleko je imalo penu na vrhu. Klimnuo sam
glavom i uzvratio mu osmeh,a onda su mi on i ostali kalueri nainili naklon i izali iz
elije. Vrteo sam se oko sebe, okretao.
Svi ste ovde, znam, rekao sam i vie nisam troio vreme na te stvari. Ako ne budu
doli, to znai da sam normalan, ali tako neto nije moglo da bude, ni vie ni manje od
toga da je moj otac iv.
Na stolu,ispod svenjaka,nedaleko od pristavljene hrane,nalazila se hrpa nekih
papira.To su bili svee ispisani dokumenti,potpisani krasnopisom. Uurbano sam ih
proitao. To su bile potvrde za sav moj novac i nakit, za sve one stvari koje su se
nalazile u torbama koje sam nosio sa sobom kada sam pristigao. Svi ovi dokumenti na
sebi su imali peat Mediijevih. Tu se nalazio i novanik sa novcem koji je trebalo da mi
se okai o pojas. I sve moje prstenje je bilo tu, oieno i uglancano, tako da su kaboon
rubini sjajili, a smaragdi posedovali besprekornu dubinu. Zlato je blistalo kao to nije
mesecima pre toga, a ja sam bio taj koji ga je zapustio.
Oeljao sam kosu, nezadovoljan njenom gustinom i duinom, ali nisam imao
vremena da zamolim da mi poalju frizera da je skrati iznad ramena. Barem je bila
dovoljno dugaka, a takva je bila ve neko vreme, da mi pada preko ramena, a ne na
elo i oi. Bio je pravi luksuz to je bila tako ista. Brzo sam se obukao. izme su mi bile
pomalo krute jer su nakon kie osuene kraj vatre. Ali dobro su stajale preko tankih
pantalona. vrsto sam zategnuo sve kaieve i namestio ma. Crvena pliana tunika
imala je pletenice od zlatnog i srebrnog konca du ivica, dok je spreda bila bogato
ukraena srebrnim ljiljanima, koji su bili najstariji simbol Firence. Kada sam vrsto
zategnuo pojas, tunika mi je padala otprilike do polovine butina. To je bila odea
108

namenjena zgodnim mukim nogama. itavo odelo bilo je i vie nego dopadljivo za
vojevanje, ali o kakvoj se bici ovde radilo? Ovo je trebalo da bude masakr. Obukao sam i
kratki bletavi ogrta koji su mi dali, dodirujui njegove zlatne kope, mada je on bio
isuvie topao za grad. Bio je postavljen krznom od tamnobraon veverice. Nisam
obraao panju na eir. Zavezao sam novanik oko pojasa. Stavio sam prstenje na ruku,
jedan po jedan prsten,sve dok mi i same ake, zahvaljujui teini, nisu postale
oruje.Navukao sam mekanim krznom postavljene rukavice. Pronaao sam i brojanicu
od tamnog ilibara koju ranije nisam primetio. Na sebi je imala zlatno raspee koje sam
poljubio, a onda sam je stavio u dep ispod tunike.
Shvatio sam da samo zurim u pod, gledajui u par bosih stopala. Polako sam
pridigao pogled. Moji aneli su stajali kraj mene, moji lini zatitnici, u dugakim,
lepravim tunikama tamnoplave boje, za koje se inilo da su napravljene od neeg
lakeg, a opet neprovidnijeg od svile. Lica su im bila bela kao slonovaa i blago su
svetlucala, dok su im oi bile krupne, tako nalik opalima. Imali su tamnu kosu ili bolje
rei kosu koja kao da je menjala boju nalik na senke. Stajali su okrenuti prema meni,
dok su im se glave gotovo dodirivale. inilo se kao da tiho razgovaraju bez rei.
Bio sam oduevljen.Ovo je liilo na velianstveno intiman trenutak u kojem sam
mogao da ih vidim tako jasno i tako meni blizu, i da ih poznajem kao dva bia koja su
oduvek bila sa mnom, ili sam barem u to eleo da verujem. Bili su neznatno vii od
ljudskih bia, kao to su bili i drugi aneli koje sam video, ali ih nisu krasila ljupka lica
kao kod onih drugih. Imali su glatkija, ira i vea lica, mada velianstveno oblikovane
usne.
,,I ti ni sada ne veruje da postojimo?, upitao je jedan apatom.
Hoete li mi rei kako se zovete?, uzvratio sam.
Obojica su zavrtela glavama, istovremeno, iskazujui protivljenje.
Da li me volite?, nastavio sam.
,,A gde to pie da moramo?,odgovorio je onaj koji dotad nije progovorio. Njegov je
glas bio takorei bez tona i blag kao kakav apat, ali nekako odvojeniji i jasniji. Mogao je
biti i glas onog drugog.
Da li ti voli nas?, upitao je drugi.
Zato me uvate?, rekao sam.
Zato to su nas poslali da to radimo,i biemo sa tobom sve dok ne umre.
Nevoljno?, upitao sam.
Ponovo su odreno zavrteli glavama.
Svetlost u sobi se postepeno pojaavala. Hitro sam se okrenuo da pogledam gore u
prozor. Pomislio sam da je sunce. Sunce me, dakle, ne povreuje, pomislio sam. Ali to
nije bilo sunce. Bio je to Mastema, koji se pridigao iza mene nalik na zlatni oblak, a sa
njegove obe strane nalazile su se moje svaalice, oni koji su me podrali, moji ampioni,
Ramijel i Set. Soba je svetlucala i kao da je vibrirala u taktu nekog zvuka. Moji aneli
kao da su sijuckali, a potom su velianstveno zasijali u beloj i plavoj boji svojih odora.
Svi su pogledali u figuru Masteme sa lemom na glavi. Snano i muzikalno ukanje
ispunilo je vazduh,nekakav pojni zvuk,kao da se veliko jato majunih zlatogrlih ptica
razbudilo i pohitalo ka nebu sa grana sunevim zracima ispunjenog drvea.
109

Mora da sam zaklopio oi. Izgubio sam ravnoteu, a vazduh je postao

hladniji.Izgledalo mi je kao da mi je pogled bio zamagljen prainom. Zavrteo sam
glavom. Pogledao sam oko sebe.Stajali smo unutar samog zamka.
Mesto je bilo vlano i veoma mrano.Svetlost je sipila oko ivica ogromnog
pokretnog mosta,koji je, naravno, bio podignut i zatvoren. S obe strane mosta nalazile
su se grube zidine, sa kojih je tu i tamo visila poneka zarala velika kuka, kao i lanci
koji oigledno godinama nisu bili korieni. Okrenuo sam se i uao u mrano dvorite.
Najednom sam izgubio dah od samog pogleda na visinu zidina koje su me okruivale, a
koje su se uzdizale sve do udaljene kocke vedrog, plavog neba. Sasvim sigurno da je
ovo bilo samo jedno od dvorita, ono na samom ulazu, a onda se pred nama ukazala jo
jedna ogromna kapija, dovoljno velika da kroz nju prou najvea mogua zaprena
kola sa senom ili neka najmodernija ratna maina. Zemlja je bila gnjecava. Visoko gore,
s obe strane zidina nalazili su se prozori, nizovi i nizovi duplih lunih prozora, a preko
svakog od njih bile su postavljene gvozdene ipke.
Sada si mi potreban, Mastema, rekao sam. Ponovo sam se prekrstio. Izvadio sam
brojanicu i poljubio raspee, na trenutak pogledavi majuno iskrivljeno telo naeg
izmuenog Hrista.
Ogromna vrata ispred mene su se najednom odkrinula. Zauo se dugaak, kripav
zvuk, a potom lomljava metalnih reza, dok se kapija uz cviljenje zavrtnja otvarala.
Tamo se nalazilo mnogo vee, udaljeno i suncem obasjano unutranje dvorite. Zidine
izmeu kojih smo hodali protezale su se nekih deset do dvanaest metara u dubinu. S
obe strane su se nalazila vrata, sa visokim izrezbarenim kamenim lukovima, a to je bio
prvi vidljiv znak da je neko ovde boravio od kada smo uli u krug zamka.
Ova stvorenja niti ulaze niti izlaze kao to to normalna bia rade, rekao sam.
Pourio sam da bih to pre stigao do suncem osvetljenog dvorita. Planinski vazduh
je bio previe hladan i vlaan u groznoj atmosferi prolaza. I dok sam ovde stajao,
ugledao sam prozore kojih sam se seao, sa kojih su visili okieni barjaci i svetiljke to e
u noi biti upaljene. Ovde sam video tapiserije koje su nehajno bile prebaene preko
ivica prozora, kao da im kia nita nije mogla. A skroz visoko gore, video sam iljata
utvrenja i delikatnije izraene zidne vence od belog mermera.Ali ni ovo nije bilo ono
ogromno dvorite koje se nalazilo jo dalje i dublje unutar dvorskih zidina.
I ovi zidovi su bili izraeni od grubog kamena. Kamen je bio vlaan i zaputen ve
godinama. Tu i tamo nalazile su se lokve. Divlji korov rastao je iz pukotina, ali tu je bilo
i lepog divljeg cvea. Neno sam ga posmatrao i posegnuo da ga dotaknem, divio sam
mu se to je uopte postojalo na jednom ovakvom mestu.
Pred nama je bilo jo kapija, a ona pred kojom smo se sada nali bila je ogromna i
drvena,ispresecana gvoem.Imala je izrazito iljat vrh uklopljen u dubok mermerni
luk.I ona je popustila i otvorila se, a mi smo proli kroz jo jedan zid.
O, kakav nas je vrt doekao!
Dok smo hodali kroz jo nekih deset-dvanaest metara mranog hodnika,ispred nas
sam ugledao velike lugove pomorandinog drvea i zauo dreku ptica.Zapitao sam se
da nisu ovde dole zatvorene kao zatoenici, ili su mogle da se uzdignu sve do vrha i

110

odlete? Da, mogle su. Bilo je tu dosta prostora.A tu je bila i fasada od dopadljivog belog
mermera koje sam se seao, sve gore do vrha, tako visoko gore.
Dok sam se kretao prema vrtu, dok sam koraao prvim mermernim puteljkom koji
se protezao izmeu leja ljubiica i rua, video sam ptice kako dolaze i odlaze, letei u
irokom krugu ovog ogromnog prostora. Mogli smo da vidimo kule koje su se uzdizale
tako visoko i tako velianstveno naspram neba.Miris cvea me je preplavio. Ljiljani i
perunike bili su pomeani u lejama, dok su pomorande koje su visile sa drvea bile
zrele, skoro crvene. Limunovi su jo uvek bili tvrdi, pomalo zeleni. ikara i loza visili su
preko zidina.
Aneli su se okupili oko mene. Tek sam tada shvatio da sam nas sve vreme ja
vodio, ja sam prvi krenuo i bio pokreta svakog, ma i najmanjeg pokreta. Ja sam nas i
sada ovde okupio, unutar ovog vrta. ekali su dok nisam naklonio glavom.
Naulio sam ui ne bih li uo utamniene, rekao sam. Ali ne ujem ih.
Pogledao sam u druge, jo ukraenije balkone i prozore, sa duplim lukovima,a tu i
tamo u koju dugaku lou,ali i filigranski rad tako drugaiji od naeg.Video sam
zastave koje lepraju,a sve su bile u onoj prepoznatljivoj tamnocrvenoj boji, umrljanoj
krvlju. Prvi put sam pogledao u svoju divnu tamnocrvenu odeu.
Nalik na sveu krv?, proaptao sam.
Prihvati se onog to je sada vanije, rekao je Mastema. Sumrak te moe prikriti
kada bude otiao do zatvorenika, ali sada mora odraditi onaj najvaniji deo posla lov.
Gde su oni? Da li ete mi rei?
,,U paljivo promiljenom svetogru, u staromodnom skrovitu, oni lee ispod
kamenova crkve.
Tada se zauo glasan, kripav zvuk. Isukao je ma. Pokazao je njime, okrenute glave
sa lemom crvenim od plamena sunevog sjaja koji se odbijao sa mermernih zidina.
Ona vrata tamo, pa stepenicama gore. Crkva se nalazi na treem spratu, levo.
Krenuo sam ka vratima bez okolianja. Pohitao sam uz stepenice, prelazei jednu po
jednu, dok su mi izme kloparale na kamenu. Nisam se nijednom okrenuo da vidim da
li me prate, niti sam se pitao kako to rade. Ono to sam znao bilo je da su oni uz mene,
oseao sam njihovo prisustvo kao da sam mogao da osetim njihov dah iako ga nije bilo.
Najzad sam uao u hodnik, irok i otvoren nadesno prema dvoritu ispod. Preda mnom
se protezala beskrajna traka bogatog persijskog tepiha sa cvetovima umetenim u polje
tamnoplave boje,nimalo izbledele ni osujeene. Protezao se sve dalje i dalje, dok nije
skrenuo iza krivine ispred mene. A na kraju hodnika nalazilo se savreno uokvireno
nebo i pogled na zelenu planinu u daljini.
Zato si zastao?, upitao je Mastema.
Stvorili su se, materijalizovali oko mene, u svojim naboranim odorama i sa nikada
sasvim primirenim krilima. Ovo su vrata crkve, to zna.
Samo gledam u nebo, Mastema, samo gledam u plavo nebo.
I razmilja o emu?, upitao je jedan od mojih anela uvara svojim bezglasnim,
jasnim apatom. Odjednom se popeo na mene i video sam njegove prste pergamentne

111

boje, bez teine, kako mi stoje na ramenu. Razmilja o livadi koja nikada nije postojala
i mladoj eni koja je mrtva?
Jesi li ti bezduan?, upitao sam ga. Pribliio sam mu se, tako da sam ga dodirivao
elom, i uivao sam da ga osetim i gledam u njegove tako daleke, svetlucave oi.
Ne,nisam bezduan.Ja sam samo onaj koji podsea,podsea i upozorava.
Okrenuo sam se ka vratima crkve. Povukao sam obe dinovske kuke sve dok nisam
osetio da je spojka popustila. Tada sam irom otvorio jedno krilo, pa za njim i drugo,
mada mi nije bilo najjasnije zato sam imao potrebu da sebi napravim toliki prolaz za
beg. Moda je to bio put izlaza za moju monu grupu pomagaa.
Ispred mene se prostirala ogromna crkvena dvorana, koja je jo sino, bez ikakve
sumnje, bila ispunjena sjajnim krvopijskim dvorom, a iznad moje glave nalazila se
njihova galerija za hor, odakle su se ule najduhovnije alopojke.
Sunce je nasilno probadalo i ulazilo kroz demonske prozore.Zasoptao sam u
zaprepaenju kada sam video mreaste due koje su tako snano bletale u izdeljenim i
izlemljenim delovima treperavog vitraa. Koliko je samo debelo bilo ovo staklo,tako
duboko izbrueno, a kako su tek zloudno izgledali izrazi na licima onih
pauinastokrilatih udovita koja su nas posmatrala kao da e svakog trenutka oiveti u
dnevnom bletavilu i zaustaviti nas u naumu.
Nisam mogao nita drugo da uradim do da skrajnem pogled sa njih, da gledam dole
i na drugu stranu, du ogromnog mermernog poda. Video sam kuku na kamenom
podu, kao da sam se nalazio u crkvi svog oca. Stajala je poloeno u krugu isklesanom u
kamenu, bila je to zlatna kuka, izglancana i poravnata da se ne izdie iznad nivoa poda,
da se u nju ne moe zakaiti nijedna peta, niti tikla. Nije bila prekrivena. Jednostavno je
direktno ukazivala na mesto jednog dugakog, glavnog ulaza u grobnicu. Bio je to uzan
mermerni pravougaonik uklesan u sreditu crkvene dvorane. Krenuo sam napred, a
zvuk udaraca mojih potpetica odzvanjao je praznom crkvom. Pribliio sam se u nameri
da povuem kuku.
ta me je zaustavilo? Ugledao sam oltar. Ba u tom trenutku, sunce je svojim
zracima snano obasjalo kip Lucifera, dinovskog crvenog anela koji se uzdizao nad
svojom gomilom poklonika i mnotvom crvenog cvea, koje je bilo svee kao i one noi
kada su me doveli na ovo mesto.
Video sam ga, njega i njegove opake, plamtee ute oi, naoito drago kamenje
postavljeno u crveni mermer, a video sam i bele onjake od slonovae koji su virili ispod
njegove reee gornje usne. Video sam i sve ostale demone sa onjacima koji su se nizali
du zidova s njegove desne i leve strane, kao i njihove dragim kamenjem optoene oi,
koje kao da su nezajaljivo sjajile na svetlosti. Grobnica, rekao je Mastema.
Povukao sam kuku to sam najsnanije mogao. Nisam mogao da odvojim
mermernu plou. Nijedan ovek to ne bi mogao. Trebalo je snage na tuce konja da to
postigne. Obema rukama sam vre zgrabio kuku, stiskajui je jo jae, ali svejedno
nisam mogao da je izvuem iz leita. To je bilo isto kao da sam pokuavao da pomerim
same zidine.
Uradi to umesto njega!,molio je Ramijel. Pusti nas da mu pomognemo. Nije to
nita, Mastema. To je kao i kada si otvorio kapiju.
112

Mastema je posegnuo i blago me gurnuo u stranu. Posrnuo sam ali sam se svejedno
vrsto pridigao na noge. Dugaka, uzana mermerna podna vrata polako su se pridizala.
Bio sam zapanjen njihovom teinom. Bila su debela vie od pola metra. Samo je njena
povrina bila mermerna, dok je ostatak bio nainjen od teeg, tamnijeg i tvreg kamena.
Ne, nijedno ljudsko bie ne bi moglo da ih podigne. A onda je iz otvora koji se prikazao
izletelo koplje kao da ga je izbacio skriveni katapult. Poskoio sam unazad, mada
uopte nisam bio dovoljno blizu da mi je pretila opasnost da budem pogoen. Mastema
je spustio u stranu kameni poklopac grobnice. arke su se odmah polomile pod teinom
kamena. Svetlost je osvetlila prostor koji se nalazio ispod. Jo me je kopalja ekalo
unutra, sjajei na sunevoj svetlosti, postavljenih pod uglom paralelnim sa stepenicama.
Mastema je zakoraio na vrh stepenica.
Probaj da ukloni koplja, Vitorio, rekao je.
Ne moe. A ako se spotakne i padne, pae na gomilu njih, kazao je Ramijel.
Mastema, pomeri ih ti.
Pustite mene da ih sklonim, rekao je Set.
Isukao sam ma. Zavitlao sam ga na prvo koplje i otkinuo mu metalni vrh, ali je
zato samo koplje ostalo da stoji. Zakoraio sam u grobnicu, odjednom osetivi kako se
hladnoa pridie i dodiruje mi noge. Ponovo sam zavitlao na drveni stub koplja i
otkinuo vei deo. Onda sam stao pored njega, samo da bih levom rukom osetio par
kopalja koja su me doekala u nejednakoj svetlosti. Ponovo sam pridigao ma, od ije
me je teine zabolela ruka.Meutim, polomio sam ih hitrim zamahom, sve dok im
metalni vrhovi nisu odleteli. Zakoraio sam nie, desnom rukom se vrsto pridravajui
da se ne okliznem na stepenicama, a onda sam se iznenada, uz glasan krik, stropotao i
pao ni u ta, jer se stepenite tu zavravalo. Desnom rukom sam zgrabio telo
izlomljenog koplja, iji sam vrh drao u levoj ruci. Ma mi je pao i uo sam ga kako
klopara negde ispod.
Dosta je bilo, Mastema, rekao je Set. To ne moe da izvede nijedan ovek.
Visio sam, obema rukama se vrsto drei za krhotine drveta, zurei gore u njih dok
su stajali na ivici samog ulaza u grobnicu. Ako padnem, nema sumnje da u poginuti,
jer je dno kripte bilo daleko ispod. A ako ne poginem, nikada se neu izvui odatle.
ekao sam nita ne govorei, mada su me ruke luaki bolele.
Iznenada su i oni sili, neujno, kako su uostalom sve radili, u vrtlogu svile i
krila,sputajui se istovremeno u grobnicu,svi odjednom, i okruujui me, obgrljujui
me i odnosei me pravo dole na dno.im su me spustili, pustili su me.Vrteo sam se
naokolo u tmini,sve dok nisam pronaao ma. Sada mi je ponovo bio u rukama.
Poto sam se pridigao, dahui, vrsto drei ma za balak, pogledao sam gore u
otre obrise pravougaonika svetlosti. Zaklopio sam oi i sagnuo glavu, a onda sam ih
usporeno otklopio da bih se navikao na ovu duboku, vlanu pomrinu.
Nesumnjivo da se u ovom delu zamka ispod uzdizala planina, jer je ova prostorija,
mada ogromna, bila oigledno nainjena samo od zemlje. Barem je to ono to sam
mogao da vidim pred sobom u vidu neobraenog kamena, a kada sam se okrenuo na
suprotnu stranu, video sam svoj lov, kako se Mastema izrazio.Vampiri, larve leali
su i spavali, bez kovega, bez zasebnih grobnica, poreani u dugake redove, a svako
113

od divno odevenih tela bilo je prekriveno tankim velom ispletenim od zlata. Zauzimali
su tri zida grobnice. Na udaljenom kraju su visile polomljene stepenice koje su vodile u
nitavilo.
Zatreptao sam i suzio oi, i imao sam utisak da je tako svetlost uspenije dopirala do
njih. Pribliio sam se prvom telu sve dok nisam ugledao tamnocrvene papue i kone
uzane pantalone, a sve to pod mreastim tkanjem, kao da su svake noi vredne svilene
bube tkale ovaj veo za to stvorenje, a bilo je tako gusto, savreno i lepo. No nije tu bilo
nikakve arolije, to je bilo samo jo jedno od najfinijih tvorevina bojih stvorenja. A bilo
je istkano na razboju mukaraca i ena, i imalo je lepo obraenu ivicu. Strgnuo sam i
pocepao veo. Primakao sam se prekrtenim rukama ovog stvora, a onda sam iznenada,
na sopstveni uas, video da mu se uspavano lice pomera. Otvorio je oi i jednom rukom
nasilno krenuo prema meni. Povukli su me unazad, van domaaja njegovih prstiju, i to
u poslednjem trenutku. Okrenuo sam se i ugledao Ramijela kako me dri, a onda je
zaklopio oi i spustio svoju glavu na moje rame.
Sada su ti poznati njihovi trikovi. Budi obazriv. Vidi. Sada ponovo prekrta ruku
nazad. Misli da je bezbedan. Ponovo zatvara oi.
ta da radim! Ah, ubiu ga!, rekao sam.
Zgrabivi veo levom rukom, desnom sam pridigao ma. Ponovo sam se primakao
uspavanom udovitu,a ovog puta,kada je pridigao ruku, zgrabio sam je i obavio
velom, dok sam maem, nalik na delata, snano zamahnuo. Istog trenutka, njegova
glava se skotrljala na pod. Zauo se grozan zvuk, ini se pre iz vrata nego iz grla. Pale
su mu ruke. Na dnevnoj svetlosti, on nije mogao da se batrga kao to bi to uinio u
tmini noi, to je bio sluaj u mojoj prethodnoj borbi, kada sam obezglavio svog prvog
neprijatelja. Ah, pobedio sam.
Zgrabio sam glavu, posmatrajui kako se krv sliva iz usta. Oi, ako su se ikada i
otvorile, sada su bile zatvorene. Zavrljaio sam glavu nasred poda ispod svetlosti
otvora na tavanici. Istog trenutka svetlost je poela da pali meso.
Pogledajte je, glava gori!, rekao sam. Ali nisam se zaustavio. Otiao sam do
sledeeg, grabei providni svilenkasti veo jednog udovita enskog pola sa dugakim,
debelim pletenicama, koje je ovu jezivu smrt doivelo u samom cvetu ivota. Zgrabivi
joj pridignutu ruku, odsekao sam joj glavu istom onakvom estinom i uhvatio je za
jednu kiku, a onda je bacio tamo gde se nalazila i ona prva. Prva otkinuta glava se
skvrila i pocrnela u svetlosti koja je sipila iz pravougaonog otvora iznad.
Luciferu, da li ovo vidi?, uzviknuo sam. Odjek je zazvuao kao kakav podsmeh.
Vidi li? Vidi li? Vidi li?
Pohitao sam ka sledeem. Florijane!, povikao sam dok sam grabio veo.
Nainio sam stranu greku. Kada je zauo svoje ime, oi su mu se istog trenutka
hitro otvorile, ak i pre nego to sam stigao do njega. Nalik na marionetu, ustao bi da ga
nisam jako udario maem i rasekao mu grudi. Bezizraajno je pao unazad. Postavio sam
mu ma na neni, gospodski vrat. Njegova plava kosa bila je slepljena od krvi, dok mu
je pogled poprimao poluzamagljen izgled, prazan, a potom je zamro na moje oi.
Zgrabio sam ga za dugaku kosu, ovo udovite bez tela, ovog vou sviju njih, ovog
srebroustog vraga, i zavrljaio sam mu glavu na zadimljenu, smrdljivu gomilu. I tako
114

sam nastavio, redom nalevo, a zato ba nalevo, ne bih znao da kaem, osim da je to bio
put kojim sam krenuo. A svaki put kada bih pridigao veo,zaskoio bih napred
neverovatnom brzinom, grabei ruku ako bi se podigla, a ponekad bih tako ubrzao
stvari da ne bi stigla ni da se pridigne, a onda bih odsekao glavu takvom brzinom da
sam postajao aljkav a moji udarci runi, te mi se deavalo da presecam vilinu kost
mojih neprijatelja, pa ak i njihovu ramenu kost, ali svejedno sam ih ubijao.
Ubijao sam ih.
Otkidao sam im glave i njihovom krvlju napajao planinu, ija je unutranjost sada
bila tako zadimljena da je izgledala kao zgarite sagorelog jesenjeg lia. S njega se
uzdizao pepeo, sitan, pranjav pepeo, ali sve u svemu, glave su gorele, masne i crne, a
masa je postajala sve gua dok je pepela bilo sve manje. Da li su patili? Da li su znali?
Gde su odletele njihove due na svojim nevidljivim nogama u ovom stranom i
grozomornom trenutku kada se njihov dvor raspadao, kada sam urlao dok sam radio,
udarao nogom o zemlju i zabacivao glavu, i plakao, ridao sve dok nisam obnevideo od
suza.
Odrubio sam glave dvadeset udovita, a moj ma je bio tako oblepljen sveom ali i
usirenom krvlju da sam morao da ga oistim. Obrisao sam ga na njihovim telima, a
onda sam se vratio ubijanju, sada na drugoj strani grobnice. Brisao sam ma na jednom,
pa onda i na ostalim telima, udei se kako su im se bele ruke smeurale i osuile na
grudima, i kako je crna krv iz njihovih rasporenih vratova tekla tako usporeno tokom
dana.
Mrtvi, svi ste vi mrtvi, a opet, gde ste se denuli, kuda je otila ivua dua iz vas!
Svetlost je polako postajala priguenija. Stajao sam i hvatao dah. Pogledao sam u
Mastemu.
Sunce je visoko na nebu, rekao je blago. Njega kao da sve ovo nije nimalo
doticalo, mada je stajao tako blizu njih, njihovih izgorelih i aavih glava. inilo se kao
da najvie dima dopire iz njihovih oiju, vie nego od bilo kuda, kao da se elatinasta
masa najistinitije topila.
Svetlost u crkvi polako nestaje iako je tek podne. Pouri. Ima jo dvadesetoro s
ove strane, to zna. Na posao.
Ostali aneli su stajali kao da su ukopani u mestu,grupisani, velianstveni Ramijel i
Set u njihovim raskonim odorama, kao i dve obinije, jednostavnije, utuenije due. Svi
su me oni posmatrali u potpunoj neizvesnosti. Video sam Seta kako gleda u hrpu
zadimljenih glava, a onda ponovo u mene.
Nastavi, jadni Vitorio, proaptao je. Pouri.
Da li bi ti to mogao?, upitao sam.
Ne bih.
Ne, znam da ti to nije dozvoljeno, rekao sam, dok su me grudi bolele od
naprezanja, a sada i ova pria na koju sam sebe primorao. Mislim, da li bi to mogao da
uradi? Da li bi mogao da natera sebe da ovo uradi!
Ja nisam bie od krvi i mesa, Vitorio, odgovorio mi je Set bespomono. Ali,
uradio bih ono to mi Bog kae da uradim.

115

Proao sam pored njih.Okrenuo sam se da ih pogledam onako velianstveno

blistave, onako grupisane, i njihovog vodu, Mastemu, iji je oklop sjajio na svetlosti i iji
je ma bio tako briljantan na njegovom boku.
Nita nije rekao. Okrenuo sam se. Strgnuo sam prvi sledei veo. Bila je to Ursula.
Ne, povukao sam se unazad.
Pustio sam da veo padne. Bio sam dovoljno udaljen od nje da se inilo kao da se nije
probudila; nije se pomerala. Njene divne ruke bile su i dalje prekrtene u istom onom
poloaju dostojanstvene smrti koju su svi oni iskusili, samo to je u njenom sluaju to
bilo ljupko, kao da ju je u najnevinijem devojatvu zadesila nekakva tragedija usled koje
je izgubila ivot, ne remetei joj ak ni vlas kose dugakih, rasputenih uvojaka. Bilo je
to zlatno gnezdo u kojem su se nalazili glava, ramena i njen labui vrat.
uo sam sebe kako teko diem. Pustio sam da mi se vrh maa vue, pevuei po
kamenju. Polizao sam ispucale usne. Nisam se usuivao ni da ih pogledam,mada sam
znao da su grupisani tek nekoliko metara od mene, i da su me pomno posmatrali. A u
toj gustoj tiini, uo sam hrskanje i cvranje goruih glava prokletih.
Uvukao sam ruku u dep i izvukao brojanicu od ilibarskih perlica. Ruka mi je
sramotno podrhtavala dok sam je drao, potom sam je pridigao, putajui da se raspee
klati,i bacio na nju.Palo je tik iznad malih prekrtenih ruku,pravo na belu pridignutost
njenih polugolih grudi. Raspee je tamo lealo, ugneeno u krivinama njene bele koe,
a ona se nije ak ni pomerila.Svetlost se drala njenih trepavica kao da je bila praina.
Bez opravdanja ili objanjenja, okrenuo sam se ka sledeem vampiru, trgajui veo i
napadajui nju ili njega, nisam znao ko je bio, uz glasan vrisak. Zgrabio sam odseenu
glavu za guste braon lokne i zavrljaio je. Proletela je kraj anela i pala u gomilu taloga
kraj njihovih nogu.
A onda sam krenuo dalje.Godrik.O,boe, ovo e zaista biti zadovoljstvo. Ugledao
sam njegovu elavu glavu i pre nego to sam dotaknuo veo, a onda sam, strgnuvi ga i
zauvi kako se cepa usled moje nepanje, saekao da otvori oi, saekao da se pridigne
na pola puta sa ploe i zagleda se u mene.
Poznaje li me, udovite? Poznaje me?, rikao sam. Ma je zasekao njegov vrat.
Bela glava je udarila o pod, a onda sam dodatno zabo ma kroz krvavi patrljak od vrata.
Poznaje li me, udovite?, ponovo sam povikao, trepui, s balavim ustima u
soptaju. Zna li ko sam?, ponovo sam uskliknuo.
Potom sam se gnevno vratio na svoj zadatak. Jo dva, tri, onda pet, sedam, potom
devet, a onda jo nekih est, da bih okonao sa dvorom. Svi njegovi plesai, gospoda i
dame bili su mrtvi. Zatim sam se oteturao na drugu stranu, gde sam se brzo okomio na
one jadne, seljake sluge koji nisu imali velove da im prekriju tela, i iji su mravi,
poluizgladneli beli udovi jedva nalazili snage da se pridignu u odbranu.
Gde su lovci?
Skroz na kraju. Ovde je sada skoro potpuni mrak. Povedi rauna.
Vidim ih, rekao sam. Pridigao sam se i udahnuo vazduh. Leali su u redovima od
po est, glava okrenutih ka zidu kao i ostali, ali su bili opasno grupisani, priljubljeni
jedan uz drugog. Nee im biti lako prii.

116

Odjednom sam se nasmejao tome kako je sve, ipak, bilo jednostavno. Smejao sam se.
Zgrabio sam prvi veo i zasekao vragu noge. Le se pridigao, a onda sam lako uvideo
gde treba da udarim, dok je krv ve poela da iklja. Drugog sam odmah isekao na
delove, zasekao ga preko polovine tela i osvrnuo se na glavu kada je skoro rukom
uhvatio otricu mog maa. Povukao sam ma i odsekao mu ruku. Crkni, kopile, ti koji
si me dovukao ovde zajedno sa onim tvojim drugom; seam te se.
Najzad sam doao i do poslednjeg, i uskoro je i njegova bradata glava visila u mojoj
ruci. Polako sam se vratio nazad i dalje drei glavu svoje poslednje rtve, usput
utirajui glave koje bi mi se nale na putu, one koje nisam imao snage daleko da
zavrljaim. utirao sam ih kao kakve otpatke sve dok ih sve nije obasjala dnevna
svetlost.
Sada je bilo svetlo.Podnevno sunce sada se videlo na zapadnoj strani crkve. Iz
otvora koji je zjapio iznad nas dopirala je uasna i smrtonosna vruina. Polako sam
obrisao lice stranjom stranom leve ruke. Spustio sam ma i posegnuo za maramicama
koje su mi kalueri stavili u depove. Uzeo sam ih i obrisao lice i ruke. Tada sam
ponovo pridigao ma i otiao do podnoja njenog groba. Leala je kao i ranije. Svetlost
joj nije bila ni blizu. Nije mogla da dotakne nijednog od njih na mestima na kojima su
leali. Bila je bezbedna na svojoj kamenoj postelji, ruku mirnih kao i ranije, prstiju
predivno prekrtenih, desne ruke preko leve, a na uzdignuu njenih belih grudi leao je
zlatni razapeti Isus. Kosa joj se pomicala na blagoj promaji koja mora da je dopirala iz
uzanog otvora iznad. Ali, to je bio tek oreol sainjen od vlasi oko njenog inae
beivotnog lica. Njena putena kosa, bez traka i perlica, pala je malo preko ivica njenog
postolja, koje je bilo tako uzano, a isto je bilo i sa naborima njene dugake zlatnim
opivene haljine. To nije bila haljina koju je imala na sebi kada sam je video. Samo je bila
u istovetnoj tamnokrvavoj crvenoj boji, a sve ostalo je bilo blistavo, ukraeno i novo.
Izgledala je kao istinska princeza, uvek spremna za poljubac svog princa.
Da li pakao zaista moe da primi ovakvu lepotu?, proaptao sam. Primakao sam
joj se koliko sam mogao. Nisam mogao da podnesem ni pomisao na to da joj se pridigne
ruka na onaj mehaniki nain, iznenadno grabljenje vazduha prstima, ili da joj se
otklope oi. Nisam to mogao da podnesem. Vrhovi njenih papua tek su neznatno virili
ispod obruba haljine. Mora da je elegantno legla na poinak u zoru. Ko je zatvorio otvor
na stropu?Ko je postavio zamku sainjenu od kopalja, iji mehanizam nisam ni
pogledao niti o njemu promislio? Prvi put sam u pomrini koja nas je okruivala video
majuni, zlatni ukras na njenom elu. Kakva tanana stvar.
Da li je i njena dua bila tako mala? Da li e je pakao uzeti, kao to bi i vatra
preuzela svaki, makar i najneniji deo njenog tela, kao to bi sunce izgorelo do uasa
njeno svetlucavo lice?
U utrobi neke majke ona je nekada spavala i sanjala, a neki otac ju je drao u svom
naruju. Kakvu je to tragediju doivela koja ju je dovela u ovaj grozan i smrdljiv grob, u
kojem su glave njenih ubijenih drunika leale polako gorei u sunevoj, oduvek
strpljivoj, oduvek ravnodunoj svetlosti? Okrenuo sam se ka njima. Drao sam ma
sputen uz nogu.
Jednog, pustite jednog da ivi. Samo jednog!, zavapio sam.
117

Ramijel je prekrio lice i okrenuo mi lea. Set je nastavio da zuri u mene, odrino
vrtei glavom. Moji uvari su samo buljili u mene ravnoduno, kao to su to oduvek i
inili. Mastema je zurio u mene, bezglasno, prikrivajui svaku misao koju je posedovao
iza te spokojne maske od lica.
Ne,Vitorio, rekao je.Da li ti smatra da ti je skup bojih anela pomogao da
pree sve ove prepreke da bi jednog ovakvog ostavio u ivotu?
Mastema,ona me je volela.A volim i ja nju.Mastema, ona mi je podarila ivot.
Mastema, u ime ljubavi te molim. Preklinjem te u ime ljubavi. Sve ostalo to se ovde
odigralo, dogodilo se u ime pravde. Ali, ta da kaem bogu ako ubijem nju, koja me voli
i koju ja volim?
Nita se na njegovom izrazu lica nije promenilo. Samo me je posmatrao u svojoj
venoj mirnoi. Zauo sam uasan zvuk. Bio je to pla Ramijela i Seta. Moji aneli
uvari su se okrenuli ka njima, inilo se iznenaeni, ali tek neznatno, a onda su se
njihove sanjive oi ponovo nepromenjene usmerile na mene.
Bezmilosni aneli, rekao sam. O, ali to nije pravedno, ja to znam. Laem. Laem.
Oprostite mi.
Opratamo ti, rekao je Mastema. Ali, ti mora uraditi ono to si mi obeao da
hoe.
Mastema, zar ona ne moe da bude spaena? Ako se sama odrekne... da li moe...
da li je njena dua i dalje ljudska?
Od njega nije stigao nikakav odgovor. Nikakav odgovor.
Mastema,molim te, reci mi. Zar ne vidi? Ako ona moe da bude spaena, onda
mogu da ostanem ovde sa njom, mogu da isteram tu pogan iz nje, znam da mogu, jer
ima dobro srce. Njeno srce je mlado i dobro. Mastema,reci mi.Da li jedno stvorenje kao
to je ona moe da bude spaeno?
Nije bilo odgovora. Ramijel je spustio glavu na Setovo rame.
O, molim te, Sete, rekao sam. Reci mi. Da li ona moe biti spaena? Da li mora da
umre od moje ruke?A ta ako ostanem ovde sa njom i nateram je da se ispovedi, da se
pokaje za sve to je ikada uradila? Zar ne postoji svetenik koji joj moe dati oprost od
grehova? O, boe...
Vitorio, do mene je dospeo Ramijelov apat. Jesu li ti ui zapuene voskom? Zar
ti ne vidi one zatvorenike kako gladuju, zar ih ne uje kako plau? Jo ih nisi ni
oslobodio. Da li to planira da uradi kada padne no?
Mogu to da uradim. Jo uvek to mogu da uradim. Ali, zar ne mogu da ostanem
ovde sa njom, a kada bude otkrila da je potpuno sama, da su svi ostali nestali, da su sva
obeanja koja su joj davali Godrik i Florijan bila nita drugo do neistine, zar ne postoji
nain da ona poda svoju duu bogu?
Mastema je, bez ikakve promene u svojim nenim, hladnim oima, polako okrenuo
lea.
Ne! Nemoj to da radi, ne okrei mi lea!, povikao sam. Zgrabio sam njegovu
snanu ruku ogrnutu svilom. Osetio sam njegovu nesavladivu snagu ispod tkanine, te
udesne, natprirodne tkanine. Spustio je svoj pogled u mene.
Zato mi ne odgovori!
118

,,U ime boje ljubavi, Vitorio!, iznenada je zagrmeo, glasom koji je ispunio itavu
grobnicu. Zar ne razume? Mi to ne znamo, mi to ne moemo da znamo! Protresao
me je i oslobodio se mog stiska, nastavio je da zuri u mene, nabranih obrva, ruke
sputene na balak maa. Mi ne pripadamo vrsti koja je ikada znala bilo ta o
opratanju!, povikao je. Mi nismo od krvi i mesa, a u naem svetu stvari su ili svetlost
ili tama, i to je sve to znamo! Besno se okrenuo i poeo da koraa ka njoj. Pohitao sam
za njim, vukui ga, ali nisam uspeo nimalo da ga odvratim od cilja koji je sebi postavio.
Spustio je ruku iznad njenih prekrtenih aka,i uhvatio je za majuni vrat. Njene oi su
zurile u njega onim uasnim i stranim slepilom.
Ona poseduje ljudsku duu, rekao je apatom. A onda se povukao kao da nije
eleo da je dodiruje, kao da nije mogao da podnese da je dotie, odmakao se od nje,
gurajui me nazad, terajui me da se kao i on povuem. Poeo sam da ridam. Sunce je
polako zamiralo, dok su u grobnici senke bivale sve gue. Najzad sam se okrenuo.
Svetlost sa otvora sada je bila bleda. Bila je raskone zlatne boje, ali bleda. Moji aneli su
tamo stajali, zajedno, posmatrali me i ekali.
Ja ostajem ovde sa njom, rekao sam. Uskoro e se probuditi. Rei u joj da se
moli za boju milost. Znao sam to tek kada sam izgovorio. Razumeo sam tek kada sam
to obelodanio. Ostau ovde sa njom. Ako se odrekne svih svojih grehova zarad boje
ljubavi, onda moe da ostane sa mnom, tada e nastupiti smrt, a mi neemo pridii ni
ruku da je ubrzamo, a Bog e nas oboje primiti sebi.
Ti misli da ima snage da to uradi?, upitao me je Mastema. To misli za nju?
Ja joj to dugujem, rekao sam. Obavezan sam. Nikada vas nisam lagao, niti
jednog od vas. Nikada nisam lagao ni sebe. Ona je naredila da se usmrte moji brat i
sestra. Video sam je. A nema sumnje da je ubila i mnoge, mnoge lanove moje porodice.
Ali mene je spasla. I to dvaput. Ubiti je lako, ali spasti nije!
Ah, rekao je Mastema, kao da sam ga pogodio. To je istina.
Dakle, ostajem.Ne oekujem nita od vas. Znam da se odavde ne mogu izvui.
Moda ak ne moe ni ona.
Naravno da ona moe, kazao je Mastema.
Ne ostavljaj ga,rekao je Set. Povedi ga makar i protivu njegove volje.
Niko od nas to ne moe da uradi, i ti to dobro zna, tvrdio je Mastema.
Samo ga izvuci iz grobnice, molio je Ramijel, kao iz neke provalije u koju je
upao.
Ali to nije sluaj i ne mogu to da uradim, rekao je Mastema.
Onda nam dopusti da ostanemo sa njim, zamolio je Ramijel.
Da, dopusti nam da ostanemo, rekla su moja dva anela uvara, manje-vie u isto
vreme, i ini se sa istim nemim izrazom na licu. Dozvoli da nas ona vidi.
Kako da znamo da je ona sposobna to da uradi?, upitao je Mastema. Kako
moemo da znamo da e vas videti? Koliko esto nam se deava da nas ljudska bia
vide?
Ovo je bio prvi put da sam video da je besan. Pogledao me je. Bog se prilino
poigrao sa tobom, Vi-to-rio!, rekao je. Dao ti je takve neprijatelje, ali i saveznike!

119

Da, znam, i moliu ga svim snagama i teinom svoje patnje za njenu duu. Nisam
imao nameru da zaklopim oi. Znam da nisam. Meutim, itava scena se u potpunosti
promenila.Gomile izgorelih glava stajale su kao i ranije.Neke su sporadino
cvrale,suile se, a sa njih se i dalje uzdizao kiselkast dim. Svetlost koja je dopirala
odozgo je potamnela, iako je i dalje bila zlatasta, zlatna iznad polomljenih stepenica,
dok su odseene glave kopalja blistale na poslednjim areim zracima kasnog
popodneva.
A mojih anela vie nije bilo.

120

Dvanaesto poglavlje
SPASITE ME ISKUENJA
Bez obzira na moju mladost, moje telo vie nije moglo da izdri. A opet, kako da
ostanem u ovoj grobnici, ekajui da se probudi, a da ne pokuam da se nekako
izvuem odavde? Nisam ni razmiljao o anelima koji su me napustili.To sam i
zasluio,i pored injenice da sam bio ubeen u ispravnost toga da treba da joj pruim
priliku da moli boga za milost, da zajedno napustimo ovu grobnicu, a, ako bude
potrebno, potraimo i nekog svetenika koji e njenoj ljudskoj dui dati oprotaj od
grehova. Ako i ne bude mogla da se iskreno ispovedi u ime same ljubavi prema bogu,
pa, sigurno je da e je oprost grehova spasti.
Poeo sam da hodam po grobnici, koraajui izmeu usukanih leeva. Ono malo
svetlosti sijalo je na zgruanim potocima krvi koja je donedavno lila niz ivice kamenih
grobova. Najzad sam pronaao ono emu sam se nadao, velike merdevine koje su
mogle da se podignu sve do izlaza visoko iznad. Ali, kako sam mogao da podignem
tolike merdevine? Vukao sam ih prema sreditu grobnice, utirajui usput glave koje su
mi smetale a koje su bile toliko oteene da su bile neprepoznatljive. Spustio sam
merdevine na pod i stao negde kod njihove polovine,odakle sam pokuao da ih
pridignem.Bilo je nemogue.Jednostavno nisam imao tu snagu. Bile su preteke, a bez
obzira na to to nisu bile masivne, bile su predugake. Moda bi snaga tri ili etiri
oveka bila dovoljna da se najvia preka zakai za vrhove odseenih kopalja, ali sam to
nisam mogao da uradim. No postojala je jo jedna mogunost moram da pokuam da
pronaem neki lanac ili konopac, koji bih zabacio do kopalja iznad. Pao je suton, a ja
sam se i dalje trudio da pronaem neto tome slino, ali nije mi polo za rukom. Zar
ovde nije bilo nikakvih lanaca? Nijedan kalem konopca? Zar su i mlade larve bile
sposobne da preskoe razdaljinu izmeu poda grobnice i polomljenih stepenica?Najzad
sam krenuo da hodam kraj zidova, u potrazi za bilo kakvom izboinom, kukom ili
okvirom koji bi ukazali na postojanje nekog skladita ili, boe oprosti, druge grobnice
ovih vragova. Meutim, nisam nita pronaao.Najzad sam se ponovo oteturao do
sredita prostorije. Pokupio sam sve glave, ak i odvratnu elavu Godrikovu glavu, koja
je sada bila crna i kruta kao koa, sa utim prorezima od nekadanjih oiju, te sam ih
nagomilao tamo gde svetlost nee posustati da ih uniti. Tada sam, posrui preko
merdevina, pao u podnoje groba na kojem je leala Ursula. Utonuo sam u pod. Samo
u malo da odspavam. Ne, neu spavati, samo u se malo odmoriti. Ne elei to, zaista,
plaei se toga i alei zbog toga,osetio sam kako mi udovi otkazuju.Leao sam na
kamenom podu, a moje se oi zaklopie u blagoslovenom, okrepljujuem snu. Kako je
samo udno bilo. Pomislio sam da e me njen vrisak probuditi, da e ustati nalik na
kakvo uplaeno dete u mraku svog groba i shvatiti da je sama usred tolikih
mrtvih.Pomislio sam da e je pogled na gomilu nagomilanih glava uasnuti.
Ali nita se tome slino nije dogodilo.
Sumrak je ispunjavao prostor iznad mene, bojei ga u ljubiasto, nalik na cvee
livade. Ona je stajala iznad mene. Okaila je brojanicu oko vrata, to nije bilo
uobiajeno, i nosila je kao divan ukras sa zlatnim raspeem koje se okretalo i vrtelo na
121

svetlosti. Bio je to svetlei traak zlata koji se slagao sa trunicama svetlosti u njenim
oima. Smeila se.
Moj hrabri deae, junae moj, hajde da se izbavimo sa ovog mesta smrti. Uspeo si,
osvetio si ih.
Da li si pomerila usne?
Da li je to neophodno kada si ti u pitanju?
Osetio sam uzbuenje koje mi je prostrujalo telom kada me je pridigla na noge.
Stajala je i gledala me u lice, rukama me vrsto drei za ramena.
Blagosloveni Vitorio,rekla je.A onda me je uhvatila oko struka i pridigla se
zajedno sa mnom. Poleteli smo i proli kraj izlomljenih kopalja a da skoro i nismo
dodirnuli njihove otre krhotine, nakon ega smo se nali u zamraenoj crkvi. Prozori su
se zatamneli, a senke su jezivo ali samilosno plesale oko udaljenog oltara.
O, draga moja, najdraa moja, rekao sam. Da li zna ta su aneli uradili? Da li
zna ta su rekli?
Hajde, idemo da oslobodimo zatvorenike, kao to si i eleo da uradi, rekla mi je.
Oseao sam se tako svee, tako ispunjen snagom. Kao da nisam odradio iscrpljujui
posao, kao da me ta bitka nije umorila i slomila, kao da borba i rat nisu bili moja muka
ve danima. Zajedno sa njom hitao sam kroz zamak. Uz tresak smo otvarali vrata, jedna
za drugim, i oslobaali jadne stanovnike iz tamnica. Ona je bila ta koja je jurcala na
svojim laganim, makastim nogama puteljcima ispod pomorandinog drvea i kaveza
za ptice,obarala kotlove sa supom,koja je vikala jadnima i opavima, beznadnima,da su
sada bili slobodni, da vie nisu niiji zatoenici.
U jednom jedinom trenu,nali smo se na visokom balkonu.Daleko ispod,u
polusvetlu tmine,video sam njihovu ubogu vojsku, dugaku vrludavu povorku koja se
sputala niz planinu nad kojom se prostiralo ljubiasto nebo i uzdiua Veernjaa.
Slabi su pomagali jakima; stari su nosili mlade.
Kuda idu, nazad u onaj zli grad? Nazad kod onih udovita koja su ih rtvovala?
Iznenada sam se razbesneo. Oni moraju biti kanjeni, moraju biti.
Sve u svoje vreme, Vitorio; ima dana. Tvoje jadne i tune rtve su sada osloboene.
Ovo je sada nae vreme, tvoje i moje, doi.
Njeni skuti su se zavijorili u velikom, mranom krugu dok smo se sputali, nie i jo
nie, proleui kraj prozora, hitajui niz zidine, sve dok stopalima nisam dodirnuo
mekanu zemlju.
O,boe dragi, to je livada, vidi, livada, rekao sam. Mogu je videti jasnije na
meseini nego to sam je ikada takvu video u snovima. Odjednom me je obuzela neka
milina. Obgrlio sam je rukama, dok sam prstima duboko zaranjao u njenu rasputenu
kosu. inilo mi se kao da se itav svet oko mene ljulja, a ja sam svejedno bio ukotvljen u
plesu sa njom. Neni vazduni pokreti drvea pojali su nam dok smo se spajali.
Nita nas ne moe razdvojiti,Vitorio, rekla je. Oslobodila se mog zagrljaja.
Potrala je ispred mene.
Ne,ekaj, Ursula,ekaj!, povikao sam. Potrao sam za njom, ali su trava i perunike
bili visoki i gusti. Nije bilo kao u snu, a opet na neki drugi nain jeste, jer je sve nekako
bilo ivo i ispunjeno sveim i raskonim mirisom divljine.uma je neno povijala svoje
122

grane na mirisnom vetru. Pao sam iscrpljen i pustio da me natkrili cvee. Pustio sam
crvene perunike da zure odozgo u moje ka nebu okrenuto lice.
Klekla je iznad mene. On e mi oprostiti, Vitorio, rekla je. On e mi oprostiti u
svoj svojoj bezgraninoj milosti.
O,da, ljubavi moja, moja blagoslovena i divna ljubavi, moja spasiteljko. Hoe,
oprostie ti.
Maleno raspee mi je skakutalo po vratu.
Ali, ovo mora uiniti zbog mene, ti koji si mi dozvolio da ivim dole u grobnici, ti
koji si mi potedeo ivot i koji si zaspao u podnoju mog groba, ti koji ima poverenje u
mene, mora mi to uiniti...
ta to, blagoslovena moja?, upitao sam. Kai mi ta, i uiniu.
Prvo se pomoli za snagu,a potom e u svoje ljudsko telo,u svoje celovito i krteno
telo, uzeti svu demonsku krv iz mene, mora da je isisa iz mene i tako e osloboditi
moju duu tog uroka; ispovratie je kao i tekuinu koju smo ti davali da pije, ona ti ne
moe nakoditi. Da li hoe to da uradi za mene? Da li hoe iz mene da izvue taj
otrov?
Pomislio sam na muninu, na izbljuvane ostatke koji su lili iz mojih usta u
manastiru. Na sve sam to pomislio, na uasno, nesuvislo blebetanje i ludilo.
Uini to za mene, rekla je.
Legla je oslonivi se na mene, a ja sam osetio njeno srce zatoeno u grudima, osetio
sam i svoje. inilo mi se kao da nikada nisam osetio takvu sanovitu slabost. Mogao sam
da osetim kako mi se prsti gre. Na trenutak mi se uinilo da ih oslanjam o tvrdo
kamenje ove livade, kao da su stranje strane mojih ruku pronale tvrde kamenie, a
onda sam ponovo osetio izlomljene peteljke, postelju od ljubiastih, crvenih i belih
perunika. Pridigla je glavu.
,,U ime boga,rekao sam, za spas tvoje due,prihvatiu u sebe tvoj kakav god otrov
moram;izvui u krv kao iz kakve zarazne rane, raspadajue rane leproznog. Daj mi je,
podaj mi svoju krv.
Njeno lice kao da je bilo zaleeno iznad mene,tako malo, neno, tako belo.
Budi hrabar, ljubavi moja, budi hrabar, jer prvo moram da ispraznim dovoljno
mesta da ona u tebe stane. Smestila se i spustila usne na moj vrat, potom sam osetio
ujed njenih zuba.Budi hrabar, samo jo malo, da napravim dovoljno mesta da stane.
Samo jo malo?, proaptao sam. Samo jo malo. Ah, Ursula, pogledaj, pogledaj
gore u nebesa i pakao na nebu, jer su zvezde tek plamene lopte koje su tamo obesili
aneli. Ali, jezik kojim sam govorio postao je nekako rastegnut i besmislen, a ubrzo je
odzvanjao u mojim uima kao odjek. Obavila me je tama, a kada sam pridigao ruku,
izgledala je kao da je bila prekrivena zlatnom mreom, a ja sam mogao da vidim
daleko, daleko. I prsti su mi bili opasani tom mreom.Livada je iznenada bila obasjana
suncem.eleo sam da se oslobodim,da se pridignem,da joj kaem: Pogledaj, izalo je
sunce, a ti nisi povreena, moja draesna devojice. Ali talasi boanskog i sladostrasnog
zadovoljstva su nastavili da me obasipaju iznutra,izvlaei iz mene,iz mojih
prepona,ovo laskavo i divno zadovoljstvo.

123

Kada je izvukla zube iz mog mesa, izgledalo je kao da je ostavila ig svoje due na
mojim organima,na svim delovima mene koji su istovremeno nekada predstavljali
mene kao mukarca i kao deaka, a sada kao ljudsko bie.
,,Oh,ljubavi moja,dragi moj,nemoj da stane.Sunce je igralo zadivljujui igru
svetlosti meu granama kestenovog drvea. Otvorila je usta, a iz nje je potekla krv,
tamni poljubac krvi. Uzmi je od mene, Vitorio.
Svi tvoji gresi neka uu u mene, moje nebesko dete, rekao sam. O, Boe, pomozi
mi. Boe, imaj milosti nada mnom. Mastema... Tu su se rei prekinule. Usta su mi bila
ispunjena krvlju, a to nije bila ona proreena tekuina izmeanih sastojaka, ve opora i
jezovita slast koju mi je prvi put dala kroz svoje najtajnovitije i najuzbudljivije poljupce.
Samo, ovog puta je to iskustvo dolo u preplavljujuem izlivu. Ruke je stavila ispod
mene. Pridigla me je. Ta krv kao da nije znala za postojanje vena, ve se slivala i
ispunjavala mi udove, ramena, grudi, u njoj se guilo i okrepljivalo moje srce. Zurio sam
u svetlucavo veselo sunce. Osetio sam njenu zaslepljujuu i nenu kosu preko oiju ali
sam svejedno virio kroz njene zlatne vlasi. Disao sam u uzdasima. Krv je potekla nie, u
moje noge i ispunila ih sve do vrka prstiju. Telo mi je vapilo od snage. Moje prepone su
oivele pod njom, i ponovo sam osetio njenu nenu, erotinu teinu, njene obline koje
me grle, dre,vezuju,njene ruke koje su se prekrstile iza mene,njene usne zapeaene
mojim.
Oi su mi se pobunile,razrogaile. Ispunila ih je suneva svetlost, a onda se povukla.
im se povukla, imao sam utisak da mi se vidno polje strano proirilo, dok su otkucaji
moga srca poeli da odjekuju, kao da nismo bili na divljoj livadi, ve da su zvui to su
dopirali iz mog osnaenog tela, mog izmenjenog tela,mog tela tako ispunjenog njenom
krvlju, odjekivali sa kamenih zidina! Livada je iezla, ako je nekada uopte i postojala.
Sumrak je predstavljao pravougaonik visoko iznad mene. Leao sam u grobnici.
Pridigao sam se, odbacio je sa sebe, daleko od sebe dok je ona vritala od bola.Poskoio
sam na noge i zurio u svoje bele ruke ispruene preda mnom.U meni je prtala uasna
glad, ogromna snaga, poeo sam i da zavijam! Zurio sam u tamnoljubiastu svetlost
iznad mene i zavritao.
Uradila si mi to! Nainila si me jednim od vas!
Ridala je. Krenuo sam da je napadnem. Povukla se, presavila, s rukama preko
usana, plakala je i beala od mene. Potrao sam za njom. Trala je kao pacov, naokolo
po grobnici, vritei.
Vitorio, ne, Vitorio, ne, Vitorio, ne, nemoj da me povredi. Vitorio, ovo sam uradila
za nas; Vitorio, sada smo slobodni. Ah, Boe, pomozi mi!
A onda je poletela uvis, zamalo izbegnuvi moje rairene ruke. Pobegla je u crkvu
iznad.
Vetice, udovite, larvo, ti si me prevarila svojim prikazama, svojim vizijama, ti si
me nainila jednim od vas, ti si mi to uradila! Moje urlanje je burno odjekivalo i
preklapalo se sa onim to sam u tom trenutku vikao. Teturao sam se naokolo sve dok
nisam pronaao svoj ma. Tada sam malo poskakivao da prikupim smelost a potom i
sam poskoio, preleteo preko vrhova odrezanih kopalja, i sledee ega sam bio svestan
bilo je da stojim na podu crkve. Ona je okoliala oko oltara sa treptavim suzama u
124

oima. Povukla se meu naslage crvenog cvea koje su se jedva nazirale pod svetlou
zvezda to je prodirala kroz zamraene prozore.
Ne, Vitorio, nemoj me ubiti, nemoj. Nemoj, plakala je i vriskala. Ja sam samo
dete, kao i ti, molim te, nemoj.
Posegnuo sam besno za njom, a ona se popela na sam kraj svetilita. U besu sam
maem zavitlao na kip Lucifera. Zateturao se, a onda se preturio, lomei se na
mermernom podu prokletog svetilita.Ona je lebdela na udaljenom kraju.Spustila se na
kolena i rairila ruke. Besomuno je vrtela glavom, dok joj je kosa letela s jedne na
drugu stranu.
Nemoj da me ubije, nemoj da me ubije, nemoj da me ubije. Ako to uini,
poslae me u pakao; nemoj to da radi.
Bednice!, urlao sam. Bednice! Suze su mi mahnito padale, kao i njoj. edan
sam,ti bednice nad bednicama.edan sam i mogu da ih namiriem, one robove u
tamnici. Mogu da ih namiriem, njihovu krv, prokleta da si!
I ja sam se bacio na kolena. Leao sam na mermeru i utnuo u stranu izlomljene
delove stranog kipa.Maem sam strgnuo ipku sa oltarske tkanine i povukao je
zajedno sa mnogo crvenih cvetova koji su popadali po meni. Mogao sam da se
ukotrljam u njih i nabijem lice u njihovu mekotu.
Svuda je vladala tiina,grozomorna tiina ispunjena mojim zapomaganjem. Oseao
sam snagu, ak i u boji moga glasa, u ruci u kojom sam drao ma bez iscrpljenosti ili
ogranienja, oseao sam je i u bezbolnoj mirnoi sa kojom sam leao na onome to je
trebalo da bude hladno ali nije bilo takvo, ili je bilo hladno, ali mi je prijalo.
O, ona me je nainila ovako monim i snanim.Preplavio me je neki miris. Pridigao
sam pogled. Stajala je odmah iznad mene, neno stvorenje puno ljubavi, kakva je bila,
oiju sada ispunjenih zvezdanim sjajem, tako treperavim, tihim i neosudujuim. U
rukama je drala mlado ljudsko bie, ljudsko bie pomuenog uma, koje nita nije znalo
o opasnosti u kojoj se nalazilo. Kako je samo ruiast i soan bio, tako nalik peenom
prasetu spremnom za moje usne, ispunjen prirodnom grgoljivou i kolanjem ljudske
krvi, spreman za mene. Spustila ga je kraj mene.
Bio je go, mravih nogu, drhturave grudi bile su mu izrazito ruiaste dok mu je
kosa bila crna, dugaka i mekana oko nevinog lica. inilo se kao da sanjari ili izuava
pomrinu, moda u potrazi za anelima?
Pij, dragi moj, pij iz njega, rekla je, ,,a onda e imati snage da nas oboje odvede
do Oca naeg na okajanje greha.
Nasmeio sam se.elja za umobolnim deakom ispred mene bila je skoro jaa nego
to sam mogao da izdrim. Ipak, ovo je bilo jedno potpuno novo poglavlje u mom
ivotu, zar ne, ta mogu, a ta ne mogu da izdrim, tako da nisam nikud urio. Pridigao
sam se na laktove i pogledao u nju.
Do naeg Oca,kae? Da li stvarno misli da emo tamo otii? Ovog trenutka, tek
tako, i to nas dvoje?
Poela je da plae. Ne ovog trenutka, ne, ne ovog trenutka, plakala je. Vrtela je
glavom. Poraena.Uzeo sam ga. Polomio sam mu vrat kada sam ga isisao. Nije pustio ni
zvuka. Nije bilo vremena za strah, bol ili plakanje.
125

Da li ikada zaboravimo prvo ubistvo? Da li to moemo, ikada?

itavu tu no proveo sam u tamnici, prodirui, gostei se i sladei se njihovim
vratovima, uzimajui to god sam hteo od svakog od njih, aljui svakog od njih Bogu
ili u pakao, kako sam mogao da znam, zakovan sada za ovu zemlju zajedno sa njom. I
ona se hranila zajedno sa mnom, na svoj nean nain, obraajui panju na moje
zavijanje i urlike, hvatajui me i ljubei me, preklinjui me svojim suzama da se smirim
kada bi me obuzeo straan gnev.
Izaimo odavde, rekao sam.
Sunce skoro da je zarudilo. Rekao sam joj da mi ne pada na pamet da dan provedem
ispod ovih iljatih kula, u ovoj kui uasa, na ovom mestu zla i poganog roenja.
Znam za jednu peinu,rekla je. Skroz dole niz planinu, iza panjaka.
Da, negde na ivici neke stvarne livade?
Na ovoj divnoj zemlji ima bezbroj livada, ljubavi moja, rekla je. ,,A na meseini
njihovo cvee sjaji tako lepo vieno pogledom naih arobnih oiju, isto kao to i ljudi
vide na svetlosti bojeg sunca. Seti se da je Njegov mesec i na. A sutra uvee... pre nego
to razmisli o sveteniku... daj sebi vremena da razmisli o tome...
Nemoj ponovo da me nervira. Umesto toga mi pokai kako da letim. Obuhvati
me rukama oko struka i pokai mi kako da se spustim sa visokih zidina
bezbedno,spustom koji bi nekom oveku polomio sve koice u telu. Ne pominji vie
svetenike. Nemoj da me zavitlava!
... a pre nego to se odlui za svetenika, zarad oprotenja grehova, nastavila je
neobeshrabrena, svojim divnim tihim glasom, oiju koje su bile omeene suzama
ljubavi, vratiemo se u Santa Madalenu, u grad u kojem ljudi jo uvek spavaju, i
zapaliemo ga.

126

Trinaesto poglavlje
MLADA NEVESTA
Nismo zapalili Santa Madalenu. Isuvie zadovoljstva nam je prualo to smo lovili u
tom gradu.Nakon tree noi, prestao sam da plaem u zoru, kada smo se zajedno
povukli, spojeni u zajednikom zagrljaju unutar skrivene i nedostine peine. Do tree
noi, stanovnici su isto tako znali ta ih je snalo kako se njihova mudra nagodba sa
avolom okrenula protiv njih i uspaniili su se.Ba smo uivali dok smo ih
nadmudrivali, skrivajui se u mnotvu senki koje su ispunjavale njihove vijugave ulice i
obijajui njihove sloene i pametne brave.
U nonim satima kada se niko nije usuivao ni da priviri, dobar franjevaki
svetenik bio je budan i kleao je u svojoj eliji izgovarajui Zdravu Mariju, molitvu
Majci Bojoj, preklinjui Boga da mu pomogne da razume ono to se deavalo. Seate se
ovog svetenika sa kojim sam se sprijateljio u gostionici, koji je sa mnom veerao i koji
me je upozorio, ne gnevno kao njegov dominikanski brat, ve od srca. I dok se ovaj
svetenik molio u svojoj eliji,ja sam se uunjao u franjevaku crkvu i takoe se molio.
Ali,svake noi sam sebi govorio ono to svaki mukarac sebi govori u bradu kada
odlazi u neverniki krevet sa svojom kurvom: Jo jedna no, Boe, a onda u otii na
oprost grehova. Jo jedna no poude, Gospode, a onda idem kui svojoj eni.
Stanovnici grada nisu imali nikakve anse protiv nas.
Vetinama koje nisam stekao prirodnim putem ili vebanjem poduila me je moja
voljena Ursula,uz puno strpljena i lepote.Mogao sam da proitam tue misli, pronaem
greh i progutam ga samo jednim pokretom jezika dok bih sisao krv nekog lenjog
trgovca to je sopstveno neno dete podario tajanstvenom Gospodaru Florijanu,koji je
zahvaljujui tome potovao primirje.
Jedne noi smo otkrili da su stanovnici grada tokom dana pohodili naputeni
zamak. Bilo je dokaza nasilnog upadanja, ali je malo toga bilo ukradeno ili pomereno.
Mora da ih je ono to su videli strano uplailo, oni uasni sveci koji su i dalje okruivali
postolje palog Lucifera u crkvi. Nisu uzeli zlatne svenjake, niti stari tabernakl,
svetohranite gde se uvaju osveene hostije, u kojem sam otkrio, tj. napipao sparueno
ljudsko srce.
Tokom nae poslednje posete dvoru Grimiznog grala, sakupio sam izgorele,
kouraste glave vampira iz duboke grobnice i zavrljaio ih, kako i dolikuje, kao obino
kamenje kroz prozore sa vitraima. I tako je poslednje umetniko delo ovog zamka
otilo u nepovrat.
Ursula i ja smo zajedno lutali kroz spavae odaje dvora, koje ja nikada nisam video,
niti sam mogao da ih zamislim. Pokazala mi je i prostorije u kojima su se pripadnici
dvora okupljali da se kockaju ili igraju ah, ili pak da sluaju muziku. Tu i tamo bismo
uoili da je neto ukradeno tako to je prekriva bio smaknut sa kreveta ili jastuk
zbaen na pod. No bilo je sasvim oigledno da su stanovnici grada bili vie preplaeni
nego gramzivi. Malo su toga odneli iz zamka.
I dok smo tako nastavljali da lovimo stanovnike grada, majstorski ih poraavajui,
oni su odluili da napuste Santa Madalenu. Radnje su bile otvorene kada smo dospeli
127

na prazne ulice u pono; prozori otkriljeni, a kolevke prazne.Dominikanska crkva je bila

oskrnavljena i naputena, a oltar uklonjen. Kukaviki svetenici, kojima nisam podario
milost brze smrti, napustili su svoje stado.
Za mene je ova igra postajala okrepljujua. Stanovnici koji nisu otili iz grada bili su
svadljivi, pohlepni i odbijali su da se predaju bez borbe. Bilo je jednostavno izdvojiti
nevine, one koji su verovali u mo bdenja ili u svece zatitnike, od onih koji su nekad
pregovarali sa avolom a sada budno motrili u mraku sa maem u ruci. Voleo sam da
razgovaram sa njima, da se verbalno nadmudrujem dok ih ubijam. Da li ste mislili da
e vaa igra trajati veno? Da li ste mislili da se stvorenja koja ste hranili nikada nee
okomiti na vas? to se moje Ursule tie, ona nije imala eludac za takve stvari. Nije
mogla da podnese patnju. Krvavo priee u zamku podnosila je samo zbog muzike,
mirisa i neogranienog autoriteta Florijana i Godrika, koji su bili uz nju na svakom
koraku.
Kako su noi prolazile, grad se polako praznio, a seoska imanja bivala naputana.I
dok se Santa Madalena, grad u kojem sam savladao umea besmrtnosti, pretvarala u
ruevinu, Ursula je poela da se zanima za siroie. Deavalo se da sedne na stepenite
crkve u rukama drei ljudsko dete, tepajui mu i priajui mu prie na francuskom.
Pevala je stare pesme na latinskom sa dvorova njenog vremena, od pre dve stotine
godina, kako mi je rekla,a priala je i o bitkama koje su se odigrale u Francuskoj i
Nemakoj, ija imena meni nita nisu znaila.
Nemoj da se igra sa tom decom, rekao sam joj. Ona e se seati toga. Ona e se
setiti nas.
Nakon neke dve nedelje,stanovnitvo grada je bilo nepopravljivo istrebljeno i
iseljeno.Samo su ostali siroii, nekoliko izrazito starih ljudi, kao i franjevaki svetenik i
njegov otac, onaj patuljasti ovek koji je nou sedeo u svojoj osvetljenoj sobi igrajui se
neke kartake igre sam sa sobom. On kao da ni sada nije bio svestan ta se dogaa.
Petnaeste noi, ini mi se da je tako bilo, pristigavi u grad, odmah smo znali da je
samo dvoje ljudi ostalo. Mogli smo da ujemo malenog, starog oveka kako sam sebi
peva u praznoj gostionici otvorenih vrata. Bio je jako pijan,a njegova vlana, ruiasta
glava sijala je na svetlosti svece. Za stolom je redao karte ukrug,igrajui se igre poznate
kao Sat. Franjevaki svetenik je sedeo kraj njega. Kada smo uetali u gostionicu,
pogledao nas je mirno i bez straha. Preplavila me je glad, divljaka glad za krvlju oba,
meni tako draga, oveka.
Nikada vam nisam rekao kako se zovem, zar ne?, upitao me je.
Ne, niste, oe, rekao sam.
Doua,rekao je. Zovem se otac Doua.Svi stanovnici Santa Madalene otili su u
Azizi, i sa sobom su poveli i poslednje dete. Ima mnogo da se putuje do tamo, putem na
jug.
Znam, oe, rekao sam. Bio sam u Aziziju, molio sam se u Hramu Svetog Franje.
Kaite mi, oe, kada pogledate u mene, da li oko mene vidite anele?
Zato bih video anele?, tiho je upitao. Pogledao je u mene, a potom u Ursulu.
Vidim lepotu,vidim rasko. Ali, ne vidim anele. Nikada ih nisam ni video.
Ja ih jesam jednom prilikom video, rekao sam. Mogu li da sednem?
128

Kako vam drago,odvratio je. Posmatrao nas je i pridigao se u svojoj

jednostavnoj,drvenoj stolici poto sam seo naspram njega. Kao i onog dana, samo to se
sada nismo nalazili na sunevoj svetlosti, ve unutra, u samoj gostionici, gde nas je
svetlost svee osvetljavala i irila toplinu.
Ursula me je pogledala zbunjeno. Ona nije znala ta mi je bilo na umu. Nikada je
nisam video da razgovara sa nekim ljudskim biem, ako se izuzmemo ja i ona deca sa
kojom se igrala, drugaije reeno, samo sa onima zbog kojih joj je srce bre kucalo i koje
nije imala nameru da uniti.ta je mislila o ovom malenom oveku i njegovom
sinu,franjevakom sveteniku, nisam mogao ni da zamislim. Starac je sam sebe
pobedivao u kartakoj igri.
Eto, vidi, rekao sam ti da imamo sree!, rekao je. Pokupio je svoje masne i
odrpane karte da ih promea i ponovo zaigra. Svetenik ga je pogledao sjajnim oima,
kao da nije mogao da skupi dovoljno hrabrosti ni roenog starog oca da prevari ili
ohrabri,a onda je ponovo uperio pogled u mene.
Video sam te anele u Firenci,rekao sam, ali razoarao sam ih, prekrio sam
zavet koji sam im dao, izgubio sam duu.
Nakon to je ponovo pogledao oca, naglo se okrenuo ka meni.
Zato odugovlaite s ovim?, upitao je.
Ja vas neu povrediti.Niti e to uiniti moja saputnica,rekao sam. Duboko sam
uzdahnuo.To je bio trenutak kada bi tokom razgovora posegnuo za oljom ili kragom i
popio gutljaj pia. Glad mi je nanosila bol. Pitao sam se da li je i Ursulu bolela.Zurio
sam u svetenikovo vino, koje meni sada vie nita nije znailo, nita, a onda sam ga
pogledao u lice, i video kako se znoji. Nastavio sam da priam:
elim da znate da sam ih video, da sam razgovarao sa njima, sa tim
anelima.Pokuali su da mi pomognu da unitim ona udovita koja su imala vlast nad
ovim gradom,kao i nad duama njegovih stanovnika. elim da to znate, oe.
Zato, sine, zato to meni govori?
Zato to su oni bili divni, bili su stvarni kao to smo i mi, a nas ste videli. Imali ste
priliku da vidite paklene stvari; videli ste lenjost i prevaru, kukaviluk i izdaju.A sada
gledate u demone, vampire. Pa, elim da znate da sam sopstvenim oima video
anele,istinske anele, velianstvene anele, a oni su bili divniji nego to vam ja to
ikada reima mogu opisati.
Dugo me je samo zamiljeno posmatrao, a onda je pogledao u Ursulu, koja je sedela
zabrinuta,pogleda uperenog u mene, prilino uplaena to sebe nepotrebno muim.
Tada je svetenik progovorio:
Zato ste ih razoarali?Zato su uopte i krenuli sa vama?A ako ste zaista imali
podrku anela,kako to da ste ih razoarali?
Slegnuo sam ramenima. Nasmeio sam se. Zbog ljubavi.
Nije mi odgovorio.
Ursula je naslonila glavu na moju ruku. Osetio sam kako mi kosom miluje lea dok
se svom teinom naslanja na mene.
Zbog ljubavi!, ponovio je svetenik.
Da, kao i zbog asti.
129

asti.
Niko to nikada nee razumeti. Bog to nee prihvatiti, ali to je istina. A sada, oe, ta
je to to nas razdvaja, vas i mene, kao i ovu enu koja sedi sa mnom?ta je to izmeu
nas izmeu ove dve grupe - iskrenog svetenika, s jedne, i dva demona, s druge
strane?
Starac se iznenada zakikotao.Bacio je na sto odlinu ruku karata. Pogledaj ti to!,
rekao je. Pogledao me je svojim malim, pametnim oima. Oh, vae pitanje, oprostite,
mislim da znam odgovor.
Zna?, upitao je svetenik okreui se ka malom starom oveku koji mu je bio
otac. Ti zna odgovor?
Naravno da znam, rekao je. Udelio je sebi jo jednu kartu. Ono to njih sada
spreava da ispovede svoje grehe jesu slabost i strah od pakla, koji sledi ako se odreknu
svog postojanja. To je ono to pravi razliku meu nama.
Svetenik je zaprepaeno zurio u svog oca.Kao i ja, uostalom.Ursula nita nije
rekla. Samo me je poljubila u obraz.
Hajde da ih sada ostavimo, proaptala je. Vie nema Santa Madalene. Hajde,
idemo.
Pridigao sam pogled ka zamraenoj prostoriji gostionice. Pogledao sam u staru
burad. Gledao sam sa stranom zbunjenou i strahovitom tugom u sve te stvari koje su
ljudi koristili i dodirivali. Pogledao sam u velike svetenikove ruke, prekrtene na stolu
preko puta mene. Pogledao sam u malje na njegovim rukama, a onda pridigao pogled
na njegove debele usne, kao i na krupne, vlane i tune oi.
Hoete li da prihvatite ovo to sam vam rekao?, proaptao sam. Tajnu o
anelima? Da sam ih video! Ja! A vi, vi vidite ta sam, a samim tim znate da znam o
emu govorim.Video sam njihova krila, video sam njihove oreole,njihova bela lica,a
video sam i ma monog Masteme. Upravo su mi oni pomogli da upadnem u zamak i
ubijem sve demone, sem ovog, ovu mladu nevestu, koja samo meni pripada.
Mlada nevesta,proaptala je. To ju je ispunilo neizmernim zadovoljstvom.
Pogledala me je, sanjivo i tiho zapevuila neku nenu, starinsku pesmu, jednu od onih
melodija iz njenog vremena. Govorila mi je hitnim i ubedljivim apatom, stiskajui mi
ruku.
Hajde, Vitorio, ostavi ove ljude u miru i poi sa mnom. Ispriau ti kako sam
nekada zaista i bila mlada nevesta.
Pogledala je u svetenika sa novosteenom ivahnou. ,,I bila sam, zaista. Doli su
u zamak mog oca i kupili me. Rekli su da moram da budem devica, tako da su dole
babice sa lavorom tople vode, pregledale me i potvrdile da zaista to i jesam bila. Tek me
je tada Florijan poveo sa sobom. Ja sam bila njegova nevesta.
Svetenik je netremice zurio u nju, kao da se nije mogao pomeriti sve i da je
hteo,dok je za to vreme starac samo povremeno bacao poglede na nas, veselo klimajui
glavom dok je sluao, sve vreme se igrajui kartama.
Da li moete da zamislite moj uas?, upitala ih je. Pogledala me je, zabacujui
kosu preko ramena. Kosa joj je bila talasasta od pletenica koje je malo ranije razvezala.
Da li moete da zamislite kako sam se oseala kada sam se popela u krevet i videla ko
130

je zapravo bio moj mladoenja, to belo stvorenje, to mrtvo stvorenje, kao to i mi vama
sada izgledamo?
Svetenik nita nije odgovorio.Njegove su se oi polako ispunjavale suzama.
Suzama! To je bio jedan divan prizor, kristalno iste ljudske suze, bez traka krvi.One su
sada krasile njegovo staro i neno lice, sa podvaljkom i mesnatim ustima.
,,A onda sam odvedena u ruevnu crkvu, rekla je, bilo je to uniteno mesto,puno
paukova i pacova,i tada sam za oskrnavljenim oltarom svuena, poloena i podata
njemu. Tako sam postala njegova nevesta.
Pustila mi je ruku da bi obema rukama poela da gestikulirala. Oh, imala sam i
veo, veliki, dugaak i divan veo, i haljinu od raskone cvetne svile.A onda mi je strgnuo
haljinu i obljubio me svojim beivotnim i kamenotvrdim udom bez semena,a potom me
je ugrizao zubima, istim ovakvim kakve sada imam i ja. Oh, kakvo je to venanje bilo.
Otac me je dao, samo da bih postala ovo to jesam.
Suze su lile niz svetenikove obraze.
Zurio sam u njega, zaleen od tuge i besa, gnevan na demona koga sam ve
usmrtio, ispunjen besom za koji sam se ponadao da e dopreti kroz tinjajue ugljevlje
pakla i pronai ga prstima nalik na vrele pipke.Nita nisam rekao.Pridigla je obrve;
nakrivila glavu.
Zasitio me se, rekla je. Ipak, nikada nije prestao da me voli. Bio je pridolica u
dvoru Grimiznog grala, mladi gospodar koji je stalno koristio priliku da uveava svoju
mo, kao i da zavede! A kasnije, kada sam ga zamolila da potedi Vitorija, nije mogao
da me odbije na raun zaveta koje smo razmenili na onom kamenom oltaru tako
davno.Nakon to je dozvolio da nas Vitorio napusti,kada ga je izgnao u Firencu posve
siguran u njegovo ludilo i svakoliko unitenje, Florijan mi je pevao pesme, pesme
namenjene nevesti. Pevao ih je kao da e one uiniti da naa ljubav oivi.
Prekrio sam obrvu desnom rukom. Nisam mogao da podnesem da lijem krvave
suze to iz nas teku. Nisam mogao da podnesem ni da pred sobom vidim tu romansu
koju je opisivala,a koju kao da je sam Fra Filipo naslikao.
Svetenik je prvi progovorio.
Vi ste deca, rekao je. Usna mu je podrhtavala. Samo deca.
Da, rekla je svojim izuzetnim glasom, tako sigurna u ono to je rekla, sa smekom
prihvatanja na licu.Moju levu ruku stavila je u svoju i protrljala je, istovremeno snano i
neno. Deca zauvek. Ali, i Florijan je bio mladi, i sam je bio veoma mlad.
Video sam ga jednom,rekao je svetenik, glasa promuklog od plakanja ali
svejedno nenog. Samo jednom.
Vi ste znali za vampire?, upitao sam.
Znao sam da sam bespomoan i oajan u veri, a da su se oko mene nalazile veze
koje nisam mogao da izgubim ili pokidam.
Hajdemo sada, Vitorio, nemoj da i dalje plae, rekla je Ursula. Hajde, Vitorio.
Idemo odavde. Veeras nam nije potrebna krv i ne smemo ni da pomislimo da ih
povredimo, ne smemo...

131

Ne,voljena, nikada, rekao sam joj. Ali, oe, molim vas primite moj poklon, jedinu
asnu stvar koju vam mogu podariti, a to je moja ispovest o tome da sam video anele, i
da su me oni izleili kada sam bio slab.
Zar nee od mene da zatrai oprost grehova,Vitorio!, rekao je. Povisio je glas,a
inilo se kao da su mu se i grudi uveale. Vitorio i Ursula, dajem vam oprost.
Ne, oe,rekao sam.Mi ne moemo to da prihvatimo.Mi to ne elimo.
Ali zato?
Zato, oe, kazala je ljubazno Ursula, jer planiramo da zgreimo im nam se
ukae prva prilika.

132

etrnaesto poglavlje
KAO ODRAZ U OGLEDALU
Nije lagala.
Te noi smo otputovali u zamak mog oca. Za nas nita nije predstavljalo da
preemo toliki put, koji je za jednog oveka bio kilometrima dug. Vest da je opasnost od
nonih demona Florijanovih vampira nestala jo nije stigla u taj zabaeni kraj.
Sasvim je mogue da su moji posedi i dalje bili naputeni jer su se strane prie irile sa
usta onih koji su prebegli iz Santa Madalene, putujui preko brda i dolina, od usta do
usta. Nije mi, meutim, trebalo mnogo da shvatim da je zamak moga oca nastanjen
ljudima.Grupe vojnika i inovnika naporno su radile. Poto smo se uunjali preko
dinovskog zida iza ponoi,videli smo da je itava moja mrtva familija propisno
pokopana, ili upokojena u kamene kovege ispod crkve. Isto tako, sve stvari iz
domainstva, kao i preostalo blago, bilo je odneseno. Ostalo je samo jo nekoliko kola
stvari koja je tek trebalo da krenu put juga.
Onih nekoliko ljudi koji su spavali u prostorijama oevog nadzornika bili su
inovnici banke Mediijevih. Na prstima sam se dounjao i na priguenoj svetlosti
zvezdanog neba pregledao papire koje su ostavili da se osue. Sve naslee Vitorija di
Ranijarija bilo je prikupljeno i zapisano, i bie u njegovo ime odneseno u Firencu.Bie
bezbedno smeteno kod Kozima sve dok Vitorio di Ranijari ne napuni dvadeset i etiri
godine, ime stie pravo da preuzme odgovornost za sebe kao odraslog oveka.
Samo je nekoliko vojnika spavalo u barakama. Samo je nekoliko konja bilo smeteno
u talama. Samo je nekoliko paeva i pomonika spavalo u blizini svojih gospodara.
Bilo je oigledno da e veliki zamak zatvoriti, da ga nee restaurirati ili popravljati s
obzirom na to da nije bio od stratekog znaaja ni Milaneanima, ni Nemcima, ni
Francuzima, niti papskim vlastima, a ni Firenci. I tako smo pre zore napustili moj dom,
ali pre nego to smo otili, otiao sam na oev grob. Znao sam da u se vratiti. Znao sam
da e uskoro drvee izrasti uz planinu sve do zidina zamka. Znao sam da e trava
visoko idikljati iz pukotina i rupa u kaldrmi. Znao sam da e ljudi zaboraviti na ovo
mesto,kao to su zaboravili i na tolike druge ruevine svuda naokolo.Tada u se vratiti.
Vratiu se.
Te noi, Ursula i ja smo lovili u okolini onih nekoliko razbojnika koje smo pronali
kako se unjaju po umi.Veselo smo se smejali kada smo ih uhvatili i zbacili ih sa konja.
Bila je to jedna buna, drevna gozba.
,,A kuda sada,gospodaru moj?, upitala me je moja nevesta kada se jutro pribliilo.
Ponovo smo nali neku peinu kao skrovite, duboko i skriveno mesto,puno trnovite
puzavice koja jedva da je ogrebala nau otpornu kou, iza gustog vela od divljih kupina
to e nas skriti od svakojakih oiju, ukljuujui i oi velikog izlazeeg sunca.
,,U Firencu, ljubavi moja. Moram da odem tamo. Na ulicama tog grada nikada
neemo biti gladni, nikada nas nee ni otkriti, a ima i stvari koje moram videti
sopstvenim oima.
Ali kakve su to stvari, Vitorio?, upitala me je.
133

Slike, ljubavi moja, slike. Moram da vidim anele na slikama. Moram... da se

suoim sa njima, kao to nekada i jesam.
Bila je zadovoljna. Nikada do tada nije videla veliku Firencu. itavu svoju prokletu
venost sainjenu od obreda i dvorskih protokola provela je na planini.Legla je kraj
mene da sanja o slobodi, o briljantnoj plavoj, zelenoj i zlatnoj boji, tako drugaijoj od
tamnocrvene koju je jo uvek nosila. Legla je pored mene sa beskrajnim poverenjem, a
to se mene tie, ja nisam imao poverenje ni u koga, i ni u ta.
Samo sam polizao ljudsku krv sa svojih usana i zapitao se koliko u vremena
provesti na ovoj zemlji pre nego to mi neko, otrim i vrstim maem, odrubi glavu.

134

Petnaesto poglavlje
BESPREKORNA ZAMISAO
Firenca je bila u potpunom meteu.
ta se deava?, upitao sam.
Odavno je vladao policijski as, iako se na njega niko nije preterano obazirao,a u
Katedrali Santa Marija Madore okupila se velika grupa studenata koja je sluala govor
jednog humaniste o tome da Fra Filipo Lipi nije bio takav nitkov kakvim su ga mnogi
smatrali. Niko se nije preterano obazirao na nas. Neto ranije smo utolili glad na selu, a
nosili smo i teke ogrtae tako da se na nama skoro nita nije videlo, osim neto malo
blede koe.Uao sam u katedralu. Unutra je bilo puno ljudi, a gomila je dola skoro do
vrata.
ta se deava? ta se dogodilo sa velikim slikarem?
O, sada mu je odzvonilo, odgovorio mi je neki ovek, koji nije naao za shodno ni
da me pogleda, kao ni u zgodnu Ursulu, koja se vrsto drala za mene. ovek je bio
previe usredsreen na udaljenog govornika, kome je glas otro odzvanjao u
preplavljenoj dvorani.
ta je sada uradio?
S obzirom na to da nisam dobio odgovor, progurao sam se dublje u gustu,miriljavu
ljudsku gomilu, vukui Ursulu za sobom. Ona se i dalje pribojavala jednog tako velikog
grada, a katedralu veliku kao to je bila ova u kojoj smo se nalazili nije videla vie od
dvesta godina svog ivota. Jo jednom sam postavio istovetno pitanje dvojici studenata,
koji su se odmah okrenuli da mi odgovore.Obojica su bila moderni mladii od nekih
osamnaest godina, dakle najnezgodnije mladalako doba, najtee, ono koje su u
tadanjoj Firenci nazivali giovaniprevie stari da bi bili deca, kao to sam bio i ja, a
previe mladi da bi bili odrasli mukarci.
Pa, zahtevao je da mu najlepa kaluerica pozira za sliku za oltar koju je upravo
slikao sa blagoslovenom Majkom Bojom, eto ta je uradio, rekao je prvi student,
crnokos i dubokook, koji je zurio u mene sa aljivim osmehom na licu. On je traio da
mu bude model, traio je od manastira da mu je dovedu, da bi Majka Boja koju slika
bila savrena, a onda...
Tada je priu preuzeo drugi student.
...onda je pobegao sa njom!Kidnapovao je kaluericu pravo iz manastira,pobegao
sa njom i njenom sestrom,samo da znate, njenom roenom sestrom,i zapoeo je
zajedniki ivot odmah iznad svoje radionice, on, njegova kaluerica i njena roena
sestra, njih troje, kaluer i dve kaluerice... i sa njom ivi u grehu,sa tom Lukrecijom
Buti, i slika sliku za oltar i ne daje ni pet para na to ta bilo ko misli.
Nastalo je nekakvo komeanje i guranje u gomili oko nas. Ljudi su nam rekli da
uutimo. Studenti su se guili od smeha.
Da mu nije Kozima, rekao je prvi student, sputajui glas na posluni ali nestani
apat, obesili bi ga, mislim na njenu porodicu, Butijeve, barem to, a ako ne, onda bi to
svakako uradili svetenici karmelianskog reda, a moda i itav prokleti grad.
135

Drugi student je zavrteo glavom i rukom zaklopio usta da se ne bi glasno nasmejao.

Govornik, daleko ispred, posavetovao je sve prisutne da budu mirni i da puste da ovaj
neuveni skandal ree oni koji su za to bili nadleni. Svi su znali da je Fra Filipo najvei
slikar itave Firence i da e se Kozimo pobrinuti za to na svoj nain i u svoje vreme.
On je oduvek bio muenik, rekao je student kraj mene.
Muenik, proaptao sam. Muenik. U seanje mi se vratilo njegovo lice, lice tog
monaha koje sam nakratko video u Kozimovoj kui u Ulici Vija de Largo, oveka koji se
tako burno svaao samo da ga oslobode, samo da bi barem nakratko bio sa
enom.Osetio sam najudniju borbu u sebi, najudniji i najmraniji strah. Oh, nee
valjda opet da ga povrede.
Pitam se, zauo se tihi glas u mom uhu. Okrenuo sam se ali nisam video nikog ko
bi mi to rekao. Ursula je isto poela da se vrti.
ta je bilo, Vitorio?
Ali ja sam poznavao taj apat,koji se ponovo oglasio,bestelesan i intiman: Pitam se
gde su bili njegovi aneli uvari onog dana kada je Fra Filipo uinio tu ludost?
Okrenuo sam se u luakom krugu oko samog sebe, traei izvor odakle je dopirao
taj glas.Ljudi oko mene su se malo povukli unazad i rukama mi besno pretili da se
primirim.Zgrabio sam Ursulu za ruku i uputio se ka vratima.Tek kada sam se naao
napolju na trgu, srce je prestalo luaki da mi lupa. Nisam znao da u i sa ovom novom
krvlju moi da oseam takvu uznemirenost, takav oaj i strah.
Oh, pobegao je sa kaluericom da naslika Majku Boju!, povikao sam ostajui bez
daha.
Nemoj da plae, Vitorio, rekla je.
Ne razgovaraj sa mnom kao da sam ti mlai brat!, odgovorio sam joj, a onda sam
se postideo svojih rei. Bila je pogoena nainom na koji sam joj se obratio, kao da sam
joj udario amar. Uzeo sam je za prste i poljubio ih. Oprosti mi, Ursula, izvini.
Pribliio sam je sebi.
Ali, gde mi to idemo?
,,U Fra Filipovu kuu,u njegovu radionicu.Nemoj sada nita da me pita.
Dovoljno nam je bilo nekoliko trenutaka da pronaemo put. Koraci su nam
odjekivali i kloparali niz uzanu ulicu, i ubrzo smo se nali ispred njegovih vrata. Bila su
zakljuana, a nisam video nikakvu svetlost, sem na prozorima treeg sprata, kao da je sa
svojom nevestom morao da pobegne tako visoko.Ovde nije bilo nikakve gomile. No
iznenada je iz mraka doletelo neko ubre i udarilo o zakljuana vrata, a onda je pored
nas proleteo jo jedan takav dar, da bi potom usledilo kamenje. Povukao sam se titei
Ursulu. Posmatrao sam dok je jedan po jedan prolaznik smeem gaao vrata.Najzad
sam,oslonjen na zid preko puta, tupavo zurio u mraku. uo sam i dubok zvuk
crkvenog zvona koje je odzvonilo jedanaest puta, to je oigledno oznaavalo policijski
as i predstavljalo injenicu da svi moraju da se sklone sa ulice.
Ursula me je samo strpljivo ekala nita ne govorei. Primetila je i kada sam
pogledao gore i video da se i poslednje svetlo u Fra Filipovoj kui ugasilo.

136

Za sve sam ja kriv, rekao sam.. Ja sam mu tada odveo anele i zato se naao u
ovakvoj nevolji. A zbog ega sam to uradio, zbog ega, da bih te imao kao to on sada
ima tu kaluericu?
Ja tebe ne razumem,Vitorio, rekla je. ta meni znae kaluerice i svetenici? Ja
nikada nisam izgovorila nijednu re da te povredim, nikada, ali sada u ih izgovoriti.
Nemoj da stoji tu i plae zbog smrtnika koje si nekada voleo. Sada smo spojeni u
venosti i nijedan manastirski zavet niti sveteniko miropomazanje nee nas razdvojiti.
Hajdemo odavde. A kada bude poeleo da mi pod svetlou lampe pokae uda koja
je naslikao ovaj slikar, onda me dovedi, dovedi me da vidim anele o kojima si priao,
ta bia oivotvorena u boji i ulju.
Ukorila me je svojim vrstim stavom. Ponovo sam je poljubio u ruku. Rekao sam joj
da mi je ao. Drao sam je blizu srca.
Koliko sam samo tu stajao sa njom, ne bih znao rei. Minuti su prolazili. uo sam
zvuk tekue vode i udaljene korake, ali nita bitno, nita to bi mi znailo u ovoj gustoj
noi prepune Firence, sa njenim palatama od etiri i pet spratova, starim polusruenim
kulama, crkvama, i sa hiljadama i hiljadama uspavanih dua.
Trgnuo sam se od iznenadnog svetla. Palo je na mene u jarkoutim zracima. Video
sam prvu, tanku, briljantnu liniju. Zrak je prelazio tano preko njenog tela, a onda se
pojavio jo jedan, osvetljavajui ulicu nalik na prolaz iza nas, i onda sam shvatio da su
se lampe unutar Fra Filipove radionice upalile. Okrenuo sam se u trenutku kada su
povuene reze sa unutranje strane vrata, uz blag, struui zvuk, koji je odjeknuo uz
mrane zidove. Nijedno se svetlo iza zabarikadiranih prozora nije pojavilo. Vrata su se
iznenada otvorila i blago udarila nazad u zid, skoro neujno. Video sam pravougaoni
prostor unutra, iroku i plitku prostoriju ispunjenu sjajnim platnima koja su bletala na
svetlosti sveca postavljenih ispod njih, a kojih je bilo u tolikom broju da su mogle da
osvetle biskupsku misu.
Ostao sam bez daha. vrsto sam je drao, moja ruka na njenom potiljku, dok sam joj
pokazivao to to se deavalo.
Eno ih, obe, Blagovesti!, proaptao sam. Da li vidi anele, anele koji klee,
tamo i tamo, anele koji klee pred Majkom Bojom!
Vidim ih,rekla je smerno. Ah, oni su lepi nego to sam ih zamiljala.
Prodrmala mi je ruku. Nemoj da plae, Vitorio, sem ukoliko ne plae u ime lepote,
jedino tada.
Da li je to nareenje,Ursula?, upitao sam. Pogled mi je bio tako zamagljen da sam
jedva video Ramijela i Seta koji su kleali. Ali dok sam pokuavao da razbistrim pogled,
prikupim hrabrost i progutam bol u grlu, udo kojeg sam se plaio najvie na svetu, a za
kojim sam istovremeno izgarao, udeo, pojavilo se.
Sa samog slikarskog platna, istovremeno su se pojavili moji, u svilu odeveni,
plavokosi aneli, moji aneli sa oreolima, prikazali su se iz samog gustog tkanja.
Okrenuli su se, prvo zurei u mene, a onda su se pokrenuli tako da vie nisu bili ravni
profili,ve cele,vrste figure, a onda su iskoraili sa platna i spustili se na kameno tlo
radionice. Sudei po Ursulinom soptaju,znao sam da je i ona videla istovetnu jasnu
sliku udotvornih pokreta. Stavila je ruku preko usta.Na njihovim licima nije bilo
137

nikakvog gneva, niti tuge. Samo su me gledali, a u njihovim dopadljivim i nenim

izrazima nalazila se sva osuda koju sam ikada uspeo da spoznam.
Kaznite me, proaptao sam. Kaznite me tako to ete mi izvaditi oi da vie
nikada ne mogu da vidim vau lepotu.
Vrlo usporeno, Ramijel je zavrteo glavom da bi mi ukazao na odrean odgovor. To
je za njim uinio i Set, istovetnim pokretima. Stajali su jedan kraj drugog, bosi, kao i
uvek, njihova bogata odea isuvie lagana za pokrete na tekom vazduhu, dok su samo
nastavili da zure.
ta onda?,upitao sam. ta zasluujem da mi uradite? Kako je mogue da vas i
dalje mogu videti, vas i va sjaj? Ponovo sam poeo da plaem kao kakvo dete, bez
obzira na to kako me je Ursula gledala, bez obzira na to koliko je svojim bezglasnim
postupcima pokuavala da od mene napravi mukarca. Nisam mogao da se obuzdam.
ta sada? Kako to da vas jo uvek mogu videti?
Uvek e moi da nas vidi, rekao je Ramijel neno, bezglasno.
Svaki put kada bude gledao neku od njegovih slika,videe nas, rekao je Set, ili
nama sline.
U onome to su rekli nije bilo nikakve osude. Samo je bilo onog jednako divnog
mira i nenosti kojima su me oduvek obasipali. Ali, to nije bilo sve. Iza njih sam ugledao
tamne oblike u vidu mojih anela uvara, taj uzvieni beli par, odeven u svoje halje u
senkovitoplavoj boji. Kakve su im samo tvrde bile oi, sveznajue, kako ohole a opet bez
one otrine koje ljudi pridaju takvim osobinama. Kako su samo bile ledene i udaljene.
Usne su mi se razdvojile. Krik samo to nije izleteo sa njih. Uasan krik.
Meutim,nisam se usudio da uznemirim no koja me je okruivala, beskrajnu no koja
se protezala preko na hiljade nakrivljenih krovova od crvenih crepova, preko brda i
prirode, daleko ispod bezbrojnih zvezda.
Iznenada je itava zgrada poela da se drma. Podrhtavala je, a platna, sjajna i titrava
u kupki od gorueg svetla, tresla su se kao da ih je uznemirio drhtaj same zemlje.Ispred
mene se odjednom pojavio Mastema, a prostorija se pomerila unazad,u drugi plan,
proirila, produbila, a svi oni manji aneli su oduvani dalje od njega kao nekim
neujnim vetrom kojem se ne moe prkositi.
Poplava svetlosti zapalila je njegova ogromna zlatna krila dok su se irila,
zauzimajui i same okove tog velikog prostora i irei ga do veliine prostranstva, dok
je crvena boja njegovog lema ljatila kao da je bio uaren. Iz korica je isukao ma.
Povukao sam se unatrag. Gurnuo sam Ursulu iza sebe. Gurnuo sam je skroz do
vlanog i hladnog zida, i tu je ogradio, titei je sopstvenim telom. To je za nju bilo
najbezbednije mesto na zemlji. Ispruio sam ruke da je obujmim, da niko ne moe da joj
prie i odvede je.
Ah, rekao je Mastema, klimajui glavom, smeei se. Pridigao je ma. ,,I dalje bi
radije otiao u pakao nego da dozvoli da bude ubijena!
Da!, povikao sam. Nemam drugog izbora.
Oh, da, ima ti izbora.
Ne, ne nju, nemoj nju da ubije.Ubij mene, i poalji me tamo, da, ali njoj prui jo
jednu ansu...
138

Ursula je plakala oslonjena na moje rame, rukama me je drala za kosu, vukla je kao
da joj je to ulivalo oseaj sigurnosti.
Poalji me sada,rekao sam. Hajde, odrubi mi glavu i poalji me na straan sud
pred Gospoda da ga preklinjem da joj potedi ivot! Molim te, Mastema,uini to, ali
nemoj da ubije nju.Ona ne zna kako da moli za oprotaj. Jo ne zna!
Pridigao je ma i posegnuo za mnom. Zgrabio me je za okovratnik i povukao me k
sebi. Osetio sam kako je poletela za mnom. Drao me je ispod svog lica, i bletao u mene
svojim sjajnim oima.
,,A kada e ona nauiti, a kada e ti nauiti?
ta sam mogao na to da kaem?ta sam mogao da uradim?
Ja u te nauiti,Vitorio, izgovorio je Mastema tihim, zapenjenim apatom. Ja u te
nauiti da bi znao kako da preklinje za oprotaj svake noi svog ivota. Ja u te tome
nauiti.
Osetio sam kako me pridie,osetio sam kako mi vetar nosi odeu, osetio sam njene
majune ruke koje se vrsto dre za mene, kao i njenu glavu na svojim leima.Vukao
nas je kroz ulice,a onda se pred nama iznenada stvorila ogromna gomila zaludnih
smrtnika koja je izala iz vinarije. Bili su pijani i smejali su se na sav glas, bila je to jedna
zbrka od podbulih, prirodnih lica i tamne odee koju je nosio vetar.
Da li ih vidi, Vitorio? Da li vidi one kojima se hrani?, zahtevao je da zna
Mastema.
Vidim ih,Mastema!, rekao sam. Posegnuo sam za njenom rukom, pokuavajui da
je pronaem, da je zadrim, zatitim. Vidim ih, vidim.
,,U svakom od njih pojedinano, Vitorio, nalazi se isto ono to i u tebi vidim, to
vidim i u njoj - ljudska dua. Da li ti zna ta je to, Vitorio? Da li moe da zamisli?
Nisam se usudio da mu odgovorim.
Gomila ljudi se ratrkala po meseinom obasjanom trgu i pribliila nam se, ak i
onako razvodnjena.
Iskra moi koja nas je sve stvorila nalazi se i u svakom od njih, povikao je
Mastema, iskra nevidljivog, tananog, svetog, iskra tajne - iskra onoga to je stvorilo sve
na svetu.
O, boe!, kriknuo sam. Pogledaj ih, Ursula, pogledaj!
Svakog od njih, oveka, enu, bez obzira na to da li su bili stari ili mladi, obasuo je
moan, maglovit,zlatan sjaj. Iz njih je isijavala svetlost, okruivala je i obgrljivala svakog
od njih pojedinano, tanano telo svetlosti oblikovano prema obliku svakog
pojedinanog ljudskog bia koje je u njoj hodilo i ne znajui, i itav trg je bio prekriven
tom zlatnom svetlou. Pogledao sam nie u sopstvene ruke,i one su bile okruene tim
suptilnim, eterinim telom, tim divnim sjajem boanskog prisustva, tom dragocenom i
venom vatrom. Vrteo sam se dok mi se odea vijorila i video sam kako taj plamen
obgrljuje Ursulu.Video sam kako ivi i die unutar njega, a kada sam se okrenuo ka
gomili, ponovo sam video daje svaki od njih pojedinano ivco i disao u njemu.
Odjednom sam spoznao, savreno razumeo da u ga uvek i videti. Nikada neu videti
ivo ljudsko bie, bilo ono zlo ili pravedno, a da ne vidim i njegovu sveproimajuu,
zaslepljujuu vatru due.
139

Da, proaptao mi je Mastema na uho. Da. Zauvek, a svaki put kada se bude
hranio,svaki put kada bude ogolio neki od njihovih nenih vratova i primakao ga
svojim prokletim onjacima, svaki put kada bude ispijao njihovu krv, nalik na
najkrvolonije boje zveri, videe svetlost koja titra i bori se, a kada srce tvoje rtve
prestane da kuca voljom tvoje gladi, videe kako ona iezava!
Otrgnuo sam se od njega. Pustio me je.
Drei je vrsto za ruku, trao sam i trao, trao prema reci Arno, u pravcu mosta,
prema krmama koje su moda jo bile otvorene. Ali, mnogo pre nego to sam video
bletee plamenove dua ljudi u krmama, video sam sjaj dua sa hiljada prozora, video
sam titraj dua u pukotinama izmeu zamandaljenih vrata i pragova.
Video sam, i znao sam da je ono to je govorio bila istina. Uvek u to videti.Videu
iskru Tvorca u svakom ljudskom ivotu na koji budem naleteo,i u svakom ljudskom
ivotu koji budem oduzeo.Kada sam pristigao do reke, nagnuo sam se preko kamene
ograde.
Vritao sam i vritao, putao sam da moji krici odzvanjaju preko vode i uz zidove sa
obe strane. Bio sam lud od alosti, a onda se iz mraka pojavilo maleno dete koje je
krenulo prema meni, mali prosjak, ve nauen da reima trai hleb ili koju paru, ili bilo
koju drugu vrstu milostinje kojom bi ga bilo ko udostojio,a on je sijao i prtao i treperio i
plesao u briljantnoj i neprocenjivoj svetlosti.

140

esnaesto poglavlje
I TAMA GA NE OBUZE
Tokom godina koje su usledile, svaki put kada bih ugledao neku od Fra Filipovih
predivnih tvorevina,aneli su za mene oivljavali.To bi se dogaalo samo na tren,
dovoljno da mi bocne srce i pusti krv, kao nekom iglom, do sri.Sam Mastema se nije
nalazio na delima Fra Filipa iz tog doba, ve se pojavio nekoliko godina kasnije, kada je
Fra Filipo, nesnosan i prgav, kakav je oduvek i bio, poeo da radi za Pjera, Kozimovog
sina, nakon to je sam Kozimo preminuo.
Fra Filipo se nikada nije odrekao svoje dragocene kaluerice, Lukrecije Buti, a za
Filipa se prialo da je svaka Majka Boja koju je naslikao a bilo ih je dosta posedovala Lukrecijino divno lice. Lukrecija je Fra Filipu podarila sina,a taj slikar je
uzeo ime Filipino.I njegov rad je bio velianstven i raskoan u prikazima anela, a i ti
njegovi aneli bi me uvek na trenutak dodirnuli pogledom kada bih doao da im se
divim. Tada bih bio tuan, slomljenog srca, ali ispunjen ljubavlju i strahom.
Godine 1469, Filipo je umro u gradu Spoletu, i tu se okonao ivot jednog od
najveih slikara koje je svet ikada upoznao. To je bio ovek koji je kanjavan i muen
zbog prevare i koji je zaveo i izopaio kaluericu; ovo je bio ovek koji je naslikao
Mariju kao uplaenu Majku Boju, kao Gospu Boine Noi, kao Kraljicu Nebesa, kao
Kraljicu Svih Svetih.
A ja, ni pet stotina godina nakon toga, nikada nisam odlutao mnogo daleko od tog
grada u kojem je roen Filipo, kao i od doba koje nazivamo zlatnim dobom.Zlato. To je
ono to vidim kada te pogledam.
To je ono to vidim kada pogledam u bilo kog mukarca,u bilo koju enu, u bilo
koje dete.Vidim rasplamsano, nebesko zlato koje mi je otkrio Mastema. Vidim ga kako
te grli, i pridrava, oblae, i kako sa tobom plee, mada ga ti sam moda i ne vidi, niti
te je briga.
Iz ove toskanske kule veeras gledam u prirodu i u udaljenu zemlju, u duboke
doline, vidim zlato ljudskih bia, vidim sjajnu ivotnost ivih dua.
Eto, sada imate moju priu.ta mislite o njoj? Da li uviate udnu oprenost u njoj?
Da li uoavate nedoumicu?
Evo, pokuau da vam objasnim.
Prisetite se kada sam vam priao o tome kako smo moj otac i ja jahali kroz umu i
razgovarali o Fra Filipu, i kada me je otac upitao ta je to to me je toliko privlailo tom
monahu. Ja sam mu tada odgovorio da je to ta unutranja borba u njemu i ta njegova
podeljena priroda koji su me tako privlaili, i da je upravo iz te podeljene prirode, iz tog
sukoba u njemu iznikla i muenika patnja na licima koje je Filipo slikao.
Filipo je bio besna oluja koja unitavala njega samog. A takav sam i ja.
Moj otac, ovek mirne due i jednostavnijih misli, na ovo se nasmeio.
Ali, kakav to znaaj ima za ovu priu?
Da, ja sam vampir, kao to sam vam i rekao; ja sam stvorenje koje se hrani ljudskim
ivotom.Moje postojanje je tiho, a ja sam zadovoljan u svojoj domovini, u tamnim
senkama mog zamka. I Ursula je tu sa mnom, kao i uvek, a pet stotina godina nije
141

mnogo za jednu ljubav koja je tako jaka kao to je naa. Mi smo demoni. Mi smo
prokleti. Ipak, zar mi nismo videli mnogo toga, razumeli mnogo toga, zar nisam
napisao toliko toga to vam moe biti dragoceno? Zar nisam opisao sukob tako ispunjen
mukom da iz njega izranja neto to je puno sjaja i boje, nalik na Filipove radove? Zar
nisam vezao, tkao i zlatio, zar nisam krvario? Pogledajte i proitajte moju priu i kaite
mi iskreno da vam ona ne prua nita. Neu vam verovati ako mi kaete da je tako. A
kada se u mislima vratim na Filipa, njegovo oskrnavljenje Lukrecije, ali i na druge
njegove burne grehove, kako ih mogu odvojiti od velianstvenosti njegovih slika? Kako
mogu da razdvojim skrnavljenje njegovih zaveta, prevare, njegove svae od raskoi
koju je podario svetu?
Ja ne kaem da sam ja veliki slikar. Nisam tolika budala.
Ali kada kaem da je iz mog bola, iz mojih gluposti, iz mojih strasti roena vizija prikaz koji sa sobom veno nosim, a koji i vama nudim verujte mi. To je vienje
svakog ljudskog bia koje prti od vatre i tajne, vizija koju ne mogu da pobijem, niti
izbriem, niti mogu da joj okrenem lea, niti je umanjim, a kamoli pobegnem od nje.
Drugi piu o sumnji i tami.
Drugi piu o besmislu i tiini.
Ja piem o neobjanjivom nebeskom zlatu koje e uvek goreti u sjaju.
Ja piem o edi za krvlju koja nikada nije zadovoljena. Ja piem o znanju i njegovoj
ceni.
Pogledajte, vidite, kaem vam da je svetlo u vama samima. Ja ga vidim. Vidim ga u
svakom od vas pojedinano,a videu ga zauvek. Vidim ga kada sam gladan, kada se
borim sam sa sobom, kada ubijam. Vidim ga kako se raspruje i umire u mojim rukama
kada ispijam neiju krv.
Da li moete da zamislite kako bi izgledalo kada bih ubio vas?
Molite se bogu da vam ne priuti iskustvo da nekog morate da ubijete ili oskrnavite
kako biste ugledali to svetio u onima oko vas. Boe, zabrani da iskuenje ima toliku
cenu. Dozvolite mi da tu cenu ja platim umesto vas.

Kraj

142