En

Rajs

VAMPIR LESTAT

KNJIGA II
VAMPIRSKIH HRONIKA

Gordana Fiket Ðurković

Čarobna
knjiga
Naslov originala
Anne Rice
The Vampire Lestat
Copyright © 1985 by Anne O'Brien Rice
SUBOTA UVEČE
CENTAR GRADA
DVADESETI VEK
1984
 Ja sam vampir Lestat. Besmrtan sam. Viš e ili manje.
Sunč eva svetlost i postojana toplota snaž ne vatre jeste ono
š to mož e da me uniš ti. Ali, s druge strane, i ne mora da
znači.
Visok sam 180 centimetara, š to je osamdesetih godina 18. veka, kada
sam bio smrtan mlad muš karac, ostavljalo izvanredan utisak. Ni sada
nije loš e. Imam gustu plavu kosu, koja mi dopire skoro do ramena,
koja je prilič no kovrdž ava i koja pod zracima jake svetlosti izgleda
kao da je skoro bela. Oč i su mi sive, ali lako poprimaju plavu ili
ljubič astu boju sa okolnih površ ina. Nos mi je prilič no kratak i uzan, a
usta lepo oblikovana i mož da malo prevelika za moje lice. Ona mogu
da izgledaju veoma podlo ili izrazito velikoduš no, ali su uvek
senzualna. U mom sveukupnom izrazu uvek se odraž avaju oseć anja i
stavovi. Moje lice je neprestano živo.
Moju vampirsku prirodu odaje izrazito bela i veoma sjajna kož a,
koja zahteva debeo sloj pudera svaki put kad se izlaž e bilo kakvim
kamerama.
A kad sam gladan krvi, prava sam slika savrš enog už asa - kož a mi
se skvrč i, a vene mi se pretvore u konopce raspletene po konturama
mojih kostiju. Ali, sada ne dozvoljavam da mi se tako neš to dogodi.
Jedini stalni pokazatelj da nisam č ovek jesu moji nokti. To je sluč aj sa
svim vampirima. Naš i nokti su nalik staklu. A neki ljudi, č ak i ako niš ta
drugo ne primete, to uočavaju.
Sada sam ono š to se u Americi naziva rok zvezda. Moj prvi album
prodat je u č etiri miliona primeraka. Putujem u San Francisko, odakle
ć e krenuti naš a koncertna turneja po č itavoj zemlji, od obale do obale.
Muzič ki kanal MTV već dve nedelje danonoć no puš ta moje video-
spotove. Prikazuju ih i u Engleskoj i na kontinentu, a verovatno i u
nekim delovima Azije, kao i u Japanu. Sirom sveta prodaju se video-
kasete sa svim mojim spotovima i snimcima.
Ja sam, takođe, i pisac autobiografije koja je izdata prošle nedelje.
Sto se mog engleskog tič e - na njemu je napisana ta autobiogra ija -
nauč io sam ga od jednog skeledž ije koji je doplovio Misisipijem u Nju
Orliens pre nekih dve stotine godina. Nakon toga, usavrš avao sam ga
kroz dela engleskih pisaca - od Sekspira preko Marka Tvena do
Rajdera Hogarta, koje sam č itao tokom proš lih decenija. Znanje sam
usavrš io č itanjem detektivskih prič a s poč etka dvadesetog veka
objavljivanih u č asopisu Crna maska. Pustolovine Sema Spejda u Crnoj
maski, koje je napisao Deš iel Hamet, bile su poslednje š to sam
proč itao pre nego š to sam se bukvalno i igurativno povukao u
podzemlje.
To se dogodilo u Nju Orliensu 1929. godine.
Pri pisanju sam sklon upotrebi reč i koje su mi bile bliske u
osamnaestom veku, baš kao i frazama pisaca koje sam č itao. Ali, bez
obzira na moj francuski akcenat, ja u stvari govorim meš avinom
jezika skeledž ije i detektiva Sema Spejda. Zato se nadam da ć ete mi
oprostiti nedoslednost u mom stilu pisanja. Time povremeno
uništavam atmosferu prizora iz osamnaestog veka.
Na scenu dvadesetog veka stupio sam prošle godine.
Dve stvari su me navele na to.
Prvo, sluš ao sam zvuč ne mehanič ke glasove koji su otpoč eli
kakofoniju u vreme kada sam odlazio na počinak.
Naravno, mislim na glasove sa radija i gramofona, a kasnije i sa
televizijskih aparata. Sluš ao sam radio iz automobila koji su prolazili
ulicama starog okruga Garden, blizu mesta gde sam poč ivao. A
gramofone i televiziju slušao sam iz okolnih kuća.
Dakle, kad se vampir povuč e, kako mi to kaž emo - kada prestane
da pije krv i poč ne samo da lež i u zemlji - vrlo brzo postane isuviš e
slab za sopstveno vaskrsenje i obuzme ga stanje sna.
U takvom sam stanju usporeno upijao glasove, okruž ujuć i ih
sopstvenim zamiš ljenim slikama, kao š to to smrtnici rade u snu. Ali, u
jednom trenutku, pre pedeset i pet godina, poč eo sam da “pamtim”
ono š to sam sluš ao, da pratim zabavne programe, da sluš am vesti, reč i
i ritmove poznatih pesama.
I poč eo sam postepeno da razumevam obim promena koje su
zadesile svet. Tež io sam da č ujem određene podatke o ratovima i
izumima, izrečene novim načinom izražavanja.
Potom se u meni razvila jedna vrsta samosvesti. Shvatio sam da
viš e ne sanjam. Razmiš ljao sam o onome š to sam č uo. Bio sam
potpuno budan. Lež ao sam u zemlji, gladan ž ive krvi. Poč eo sam da
verujem da su stare rane koje sam zadobio sada mož da zacelile.
Mož da mi se i snaga povratila. Mož da je č ak vremenom i porasla, š to
bi se inače dogodilo da nisam bio povređen. Želeo sam to da saznam.
Počeo sam neprestano da razmišljam o pijenju ljudske krvi.
Druga stvar koja me je povratila, u stvari, ona presudna - bila je
nenadano prisustvo grupe mladih rokera koji su sebe nazivali Satanin
provod.
Preselili su se u kuć u u Sestoj ulici, koja je bila neznatno udaljena
od mesta gde sam poč ivao - poč ivao sam ispod sopstvene kuć e u
Pritaniji, blizu groblja Lafajet – i poč eli da vež baju rok muziku u
podrumu u neko doba te 1984. godine.
Mogao sam da č ujem zavijanje njihovih električ nih gitara i njihovo
mahnito pevanje. Bilo je dobro kao i pesme koje sam č uo na radiju i
kasetofonu, a bilo je i melodič nije od mnogo č ega drugog. Uprkos lupi
bubnjeva, u tome je bilo neč eg romantič nog. Električ ni klavir zvuč ao
je kao čembalo.
Do mene su dopirale slike iz svesti muzič ara, a iz njih sam saznao
kako izgledaju, š ta vide kada se pogledaju međusobno ili u ogledalu.
Bili su to vitki, snaž ni i, sve u svemu, ljupki mladi smrtnici - varljivo
androgeni, pa č ak pomalo i divlji u pogledu oblač enja i pokreta -
dvojica muškaraca i jedna žena.
Svirajuć i svoju muziku, nadjač avali su već inu ostalih mehanič kih
glasova koji su me okruživali. Ali, to je bilo sasvim u redu.
Zeleo sam da se podignem i priključ im rok grupi zvanoj Satanin
provod. Hteo sam da pevam i plešem.
No, ne mogu da kaž em da je u samom poč etku bilo neke velike
zamisli u toj mojoj ž elji. Pre ć e biti da me je obuzeo nagon, dovoljno
jak da me podigne iz zemlje.
Bio sam oč aran svetom rok muzike - nač inom na koji su pevač i
vriš tali o dobru i zlu, izjaš njavajuć i se pri tom kao anđeli ili đavoli, dok
bi smrtnici ustajali i klicali im. Ponekad bi se č inilo da su č isto
otelotvorenje ludila. A ipak, slož enost njihovog nastupa bila je
tehnološ ki velič anstvena. Bilo je sirovo i promiš ljeno na nač in na koji
svet to nikada ranije nije video.
Svakako, to beš njenje je bilo samo metafora. Niko od njih nije
zaista verovao u anđele ili đavole, bez obzira na to koliko bi se už iveli
u svoje uloge. I glumci u starim italijanskim komedijama bili su isto
tako šokantni, maštoviti i razuzdani.
 Ipak, bilo je to neš to sasvim novo: ta okrutnost i prkos kojima su se
izraž avali, kao i nač in na koji ih je svet prihvatao, od onih vrlo bogatih
do izrazito siromašnih.
Isto tako, bilo je nečeg vampirskog u rok muzici. Mora da je zvučala
natprirodno i onima koji ne veruju u nadnaravno. Mislim na nač in na
koji je struja mogla da produž i ton do beskraja; nač in na koji su se
harmonije slojevito utapale sve dok ne biste osetili da se rasplinjavate
u samom zvuku. Ova muzika je bila odraz č iste strave. Svet je u
takvom obliku nikada ranije nije imao.
Da, ž eleo sam da joj se približ im. Hteo sam da je izvodim. Mož da
sam hteo i da mali, nepoznati bend Satanin provod uč inim slavnim.
Bio sam spreman da izađem na površinu.
Za to mi je otprilike trebalo nedelju dana. Hranio sam se svež om
krvlju sitnih ž ivotinja koje ž ive pod zemljom kad god bi mi poš lo za
rukom da ih uhvatim. Onda sam poč eo da rijem ka površ ini, gde sam
mogao da lovim pacove. Odande nije bilo preterano teš ko uhvatiti i
mač ke, a najzad i neizbež ne ljudske ž rtve, mada sam morao da č ekam
prilič no dugo baš onu vrstu koju sam hteo - č oveka koji je ubio druge
smrtnike i koji se zbog toga nije kajao.
Jedan takav se najzad pojavio, iš ao je tik uz ogradu, mladić sa
prosedom bradom koji je usmrtio nekog na nekom udaljenom mestu
na drugom kraju sveta. Bio je rođeni ubica. Oh, taj prvi gutljaj ljudskog
otpora i ljudske krvi!
Krađa odeć e iz obliž njih kuć a, kao i uzimanje zlata i dragulja koje
sam sakrio na groblju Lafajet, nije bio nikakav problem.
Naravno da sam se povremeno i plaš io. Bilo mi je muka od smrada
hemikalija i benzina. Zujanje klima-uređaja i huk aviona iznad moje
glave parali su mi uši.
Ali, već nakon treć e noć i budnosti, tutnjao sam po Nju Orliensu na
velikom crnom “harli-dejvidsonu” i sâ m praveć i prilič nu buku. Tragao
sam za ubicama kojima bih se nahranio. Nosio sam divnu crnu kož nu
odeć u, koju sam skidao sa ž rtava, a imao sam i mali “Sonijev” vokmen
u dž epu, iz č ijih su majuš nih sluš alica dopirali zvuci Bahove Umetnosti
fuge dok sam jezdio unaokolo.
Ponovo sam bio vampir Lestat. Opet sam krenuo u akciju. Nju
Orliens je još jedared postao moje lovište.
Kada je o mojoj snazi reč , pa, bila je tri puta već a od one kakvu je
pamtim. Mogao sam da skoč im sa ulice na vrh č etvorospratnice.
Mogao sam da strgnem gvozdene š ipke sa prozora. Uspevao sam da
presavijem bakarni novč ić . A kad bih to pož eleo, imao sam moć da
čujem prilično udaljene ljudske glasove i misli.
Do kraja prve nedelje angaž ovao sam zgodnu advokaticu iz jednog
od stakleno-č elič nih nebodera poslovne č etvrti, koja mi je obezbedila
krš tenicu, lič nu kartu i vozač ku dozvolu. Dobar deo mog starog
bogatstva putovao je sa tajnih rač una besmrtne Londonske banke i
Hotšild banke za Nju Orleans.
Ali, š to je još važ nije, preplavila me je spoznaja. Znao sam da je sve
ono što su mi mehanički glasovi rekli o dvadesetom veku bilo tačno.
Dok sam jezdio ulicama Nju Orliensa te 1984. godine, evo š ta sam
uočio.
Mrač an i turoban industrijski svet, za vreme kojeg sam se povukao
u svoje snevanje, najzad je sagoreo, a stara burž oaska č ednost i
konformizam izgubili su svoje uporiš te koje su imali u svesti
Amerikanaca.
Ljudi su ponovo postali skloni avanturama i erotici, kao š to su
nekada u davna vremena i bili, pre velikih revolucija srednjeg stalež a
krajem osamnaestog veka. Čak su i izgledali onako kao nekada.
Muš karci viš e nisu nosili uniforme poput Sema Spejda, koja se
sastojala od koš ulje, kravate, sivog odela i š eš ira. Opet su se oblač ili u
somot, svilu i blješ tave boje, ako su to hteli. Viš e nisu morali da se
šišaju kao rimski vojnici; puštali su dužinu koju su želeli.
A ž ene - ah! ž ene su bile prekrasne, nage u toplini proleć a kao u
doba egipatskih faraona, u oskudnim, kratkim suknjama i haljinama
nalik na tunike, ili su pak oblač ile muš ke pantalone i pripijene koš ulje
preko svojih zaobljenih tela, ako su to ž elele. Sminkale su se i kitile
zlatom i srebrom, č ak i kada bi iš le u bakalnicu. Ili bi izlazile svež e
okupane, bez ukrasa - nije bilo važ no. Uvijale su kosu kao Marija
Antoaneta, sekle je ili je puštale da slobodno leprša.
Možda su, prvi put u istoriji, bile jake i zanimljive poput muškaraca.
Ovo su bili obič ni Amerikanci. Nisu to bili samo bogati, koji su uvek
postizali određenu jednakost polova, izvesno joie de vivre, koje su
revolucionari srednje klase u prošlosti nazivali dekadencijom.
Stara aristokratska senzualnost sada je pripadala svima. To je bilo
u skladu sa obeć anjima revolucije srednje klase, i sada su svi ljudi
imali pravo na ljubav, luksuz i otmene stvari.
Robne kuć e postale su palate gotovo orijentalne lepote - roba je
bila izlož ena na mekim tepisima než nih nijansi, okruž ena
tajanstvenom muzikom i priguš enim svetlom. U dragstorima su
izlož ene laš e ljubič astih i zelenih š ampona blistale poput dragulja na
sjajnim staklenim policama. Konobarice su se na posao dovozile
sjajnim, tapaciranim automobilima. Luč ki radnici uveč e su odlazili
kuć ama da plivaju u svojim zagrejanim dvoriš nim bazenima. Kuć ne
pomoć nice i vodoinstalateri su se na kraju dana presvlač ili u
probranu, odlično sašivenu konfekcijsku odeću.
Zapravo, siromaš tvo i prljavš tina, koji su od pamtiveka bili
uobič ajena pojava u velikim gradovima na zemlji, sada su, takoreć i,
potpuno iščezli.
Niste imali prilike da vidite doseljenike koji crkavaju od gladi po
sokacima. Nije bilo udž erica, gde je osmoro ili desetoro ljudi spavalo u
jednoj sobi. Niko nije bacao splač ine niz ulicu. Bilo je toliko malo
prosjaka, bogalja, siroč adi i neizleč ivo bolesnih da se njihovo
prisustvo na besprekornim ulicama nije ni primećivalo.
Cak su pijanice i ludaci koji su spavali po parkovskim klupama i
autobuskim stanicama redovno jeli meso, pa č ak i posedovali
tranzistore i čistu odeću.
Ali, to je bilo samo na površ ini. Bio sam zateč en količ inom
prožimanja savremenog i davnog, koji su to društvo terali napred.
Nešto se u svakom pogledu čarobno dogodilo sa vremenom.
Staro, po pravilu, nije uvek zamenjivano novim. Naprotiv, engleski
jezik koji se sada govori isti je kao š to je bio i u devetnaestom veku.
Cak je i stari sleng (“vazduh je č ist”, “kurata sreć a” ili “u tome je
koska”) bio u “fazonu”. I pored toga, koristili su se i prijemč ivi novi
izrazi poput “isprali su ti mozak”, “prsô si” i “lupaš gluposti”, koje su
svi koristili.
Svet umetnosti i zabave “ž vakao je” sve š to valja iz proteklih
vekova. Muzič ari su izvodili Mocarta, kao i dž ez i rok; ljudi su jedno
veče gledali Šekspira, a sledeće neki novi francuski film.
U gigantskim trž nim centrima sa neonskim reklamama mogli ste da
kupite kasetu srednjovekovnih madrigala i pustite je da vam svira na
kasetofonu u kolima dok biste se vozili autoputem sto pedeset na sat.
U knjiž arama su se jedno uz drugo prodavali renesansna poezija i
romani Carlsa Dikensa ili Ernesta Hemingveja. Seksualni priruč nici
stajali su na istim stolovima kao i egipatska Knjiga mrtvih.
Ponekad bi mi se č inilo da su svekoliko bogatstvo i č istoć a oko
mene samo priviđenje. Pomišljao sam da ludim.
Zaglupljeno sam u izlozima gledao kompjutere i telefone, koji su
imali tako jasne oblike i boje kao najegzotič nije š koljke u prirodi.
Cudoviš ne srebrne limuzine plovile su kao neuniš tive morske nemani
ulicama francuske č etvrti. Blješ tavi kancelarijski tornjevi parali su
noć no nebo kao egipatski obelisci iznad oronulih zgrada od cigle kod
starog kanala. Bezbrojni televizijski programi neprekidno su odaš iljali
slike u svaku klimatizovanu hotelsku sobu.
Ali, to nisu bile halucinacije. Ovaj vek je u svakom pogledu bio
istinski naslednik prethodnog.
A nemali deo ove nepredvidive misterije bila je i čudnovata
nevinost ovih ljudi usred sve njihove slobode i sveg njihovog
bogatstva. Hriš ćanski Bog je bio mrtav kao š to je to bio i u
osamnaestom veku. A nije bilo nijedne druge religije koja bi se rodila i
zauzela mesto stare.
Baš suprotno, i najobič niji ljudi ovog doba imali su snaž nu potrebu
za svetovnom moralnoš ću, koja je bila jaka kao i bilo koji religiozni
moral za koji sam ikada č uo. Intelektualci su postavljali standarde. Ali,
i najobič niji pojedinci š irom Amerike strastveno su brinuli o “miru”,
“siromaš nima” i “planeti”, kao da su bili vođeni nekim mistič nim
poletom.
U ovom veku imali su nameru da iskorene glad. Odluč ili su da, bez
obzira na cenu, zatru bolesti. Oš tro su se zalagali za ukidanje smrtne
kazna kriminalcima, kao i za abortuse. Protiv opasnosti koja im je
pretila od “zagađenja ž ivotne sredine” i “holokausta” borili su se
ž estinom primerenom ljudima koji su se tokom proteklih vekova
suprotstavljali veštičarenju i jeresi.
Seksualnost viš e nije bila pitanje sujeverja i straha. Poslednji verski
prizvuci bili su uklonjeni. Zato su ljudi naokolo i š etali polugoli. To je
bio i razlog š to su se ljubili i grlili na ulicama. Sada su razgovarali o
etici, odgovornosti i telesnoj lepoti. Preuzeli su kontrolu nad rađanjem
i veneričnim bolestima.

Ah, dvadeseti vek! Ah, okret tog velikog točka!

 Ovakva buduć nost prevaziš la je i moje najluđe snove. Ona je od
sumornih proroka proteklih doba napravila budale.
Mnogo sam razmiš ljao o tom bezgreš nom svetovnom moralu, o
tom optimizmu. O tom briljantno osvetljenom svetu, gde je vrednost
ljudskog života bila veća nego ikada pre.

U električ noj tmini boje jantara prostrane hotelske sobe gledao

sam na ekranu ispred sebe sjajno urađen ratni ilm: Apokalipsa danas.
Izvanredna simfonija zvuka i boje koja je pevala o drevnoj borbi
Zapadnog sveta protiv zla.
“Moraš se sprijateljiti sa už asom i moralnim terorom”, kaž e ludi
komandant u divljem vrtu Kambodž e, na š ta mu zapadni č ovek
odgovara, kao što mu je uvek i odgovarao:
“Ne.”
Ne. Už as i moralni teror nikada ne mogu biti priznati. Oni nemaju
istinsku vrednost. Čisto zlo nema svoje mesto.
A to znači, zar ne, da ni ja nemam svoje mesto.
Osim, mož da, u umetnosti koja porič e zlo - u stripovima o
vampirima, u romanima strave i už asa, u starim gotskim prič ama - ili u
zagluš ujuć em pevanju rok zvezda koje dramatizuje bitke protiv zla
koje svaki smrtnik vodi unutar samog sebe.

To je bilo dovoljno da se č udoviš te iz starog sveta vrati u zemlju, ta

zapanjujuć a beznač ajnost u poređenju sa moć nim poretkom stvari,
sasvim dovoljno da ga natera da legne i tuguje. Ili, sasvim dovoljno da
postane rok pevač, kad malo bolje razmislite...
Ali, gde su bila ostala č udoviš ta starog sveta? Kopkalo me je. Kako
su ostali vampiri mogli da postoje u svetu gde je svaka smrt bila
zabelež ena u gigantskom elektronskom kompjuteru, a tela noš ena u
zamrznute kripte? Po svemu sudeć i, kriju se kao gnusni insekti u
senkama, kao š to su to oduvek i radili, bez obzira na to koliko su
filozofirali ili koliko su kovena ustanovili.
Pa, kada se oglasim sa malim bendom zvanim Satanin provod,
uskoro ću ih sve isterati na videlo.
* * *
Nastavio sam da se obrazujem. Razgovarao sam sa smrtnicima na
autobuskim stanicama, benzinskim pumpama i u lepo uređenim
restoranima. Citao sam knjige. U pomodnim prodavnicama okitio sam
se svetlucavim odelima iz snova. Nosio sam bele rolke i š uš kave safari
jakne, ili bogate sive blejzere od somota sa kaš mirskim š alovima.
Puderisao sam lice da bih mogao da “prođem” ispod veš tač kih svetala
dragstora, hamburgerija, karnevalskih mesta kao š to su bili noć ni
striptiz-klubovi.
Učio sam. Bio sam zaljubljen.
Jedini problem koji sam imao bio je taj š to su ubice kojima sam se
hranio bile retke. U ovom sjajnom svetu nevinosti i izobilja, dobrote,
veselja i punih stomaka skoro da su nestali nekadaš nji obič ni koljač i-
lopovi, kao i njihova opasna priobalna svratišta.
Morao sam da zaradim za ž ivot. Ali, oduvek sam bio lovac. Voleo
sam zadimljene mrač ne lokale sa bilijarom i mutnom svetloš ću iznad
zelene č oje, u kojima su se uvek okupljali istetovirani bivš i robijaš i,
kao š to su mi se dopadali i š ljaš teć i i satenom okić eni noć ni klubovi
velikih betonskih hotela. Sve to vreme sam sve viš e uč io o svojim
ubicama - dilerima droge, makroima, kriminalcima koji su se
priključili motociklističkim bandama.
I, viš e nego ikada, bio sam č vrst u svojoj odluci da neć u piti krv
nedužnih.

Najzad je kucnuo č as da se upoznam sa svojim starim komš ijama -

članovima rok grupe Satanin provod.

U š est i trideset jedne vrele i lepljive subotnje več eri, pozvonio sam
na vrata muzič kog studija na tavanu. Divni mladi smrtnici lež ali su u
svojim svilenim koš uljama duginih boja i uzanim pamuč nim
pantalonama, puš ili haš iš i ž alili se jedni drugima š to nisu imali sreć e
sa ugovaranjem svirki na jugu.
Lič ili su na biblijske anđele, sa svojom dugač kom, č istom kosom i
mač jim pokretima; na sebi su nosili egipatski nakit. Cak i kada su imali
probe, šminkali su lice i oči.
Preplavili su me uzbuđenje i ljubav samo pri pogledu na Aleksa,
Lerija i na sočni, mali Žilavi Kolačić.
I, u jednom jezovitom trenutku, u kojem se č inilo da svet poda
mnom zastaje, rekao sam im š ta sam ja. Za njih reč vampir nije bilo
niš ta novo. U njihovom univerzumu je na hiljade drugih pevač a nosilo
veštačke očnjake i crni ogrtač.
Svejedno, bilo je tako č udno tu zabranjenu istinu glasno izgovoriti
pred smrtnicima. Nikada tokom dve stotine godina to nisam rekao
nikome kome nije bilo suđeno da postane jedan od nas. Cak se ni
svojim žrtvama nisam poveravao sve dok im se oči ne bi sklopile.
A sada sam to rekao jasno i glasno ovim zgodnim mladim bić ima.
Rekao sam im da ž elim da pevam sa njima i da ć emo, ako budu imali
poverenja u mene, postati bogati i slavni. Saopš tio sam im da ć u ih iz
tih prostorija izvesti u veliki svet na talasu natprirodne i nemilosrdne
ambicije.
Oč i su im se zamutile dok su me gledali. Mala soba iz dvadesetog
veka, od gipsanog maltera i kartona, odjekivala je njihovim smehom i
oduševljenošću.
Bio sam strpljiv. Zaš to i ne bih bio? Znao sam da sam demon koji je
mogao da oponaš a gotovo svaki ljudski zvuk ili pokret. Ali, kako sam
od njih mogao oč ekivati razumevanje? Otiš ao sam do električ nog
klavira i počeo da sviram i pevam.
Započ eo sam sa imitiranjem rok pesama, a onda sam preš ao na
stare melodije i reč i koje su mi se vratile u seć anje - na francuske
pesme zakopane duboko u mojoj duš i, ali nikada zaboravljene - i uvio
ih u divlje ritmove; pred sobom sam video majuš no, dupke puno
parisko pozoriš te od pre nekoliko vekova. Obuzela me je opaka strast.
Zapretila je mojoj ravnotež i. Opasno je bilo š to je doš la tako brzo.
Svejedno, udarajuć i po glatkim belim dirkama električ nog klavira,
nastavio sam da pevam. Neš to se u mojoj duš i otvorilo. Nije važ no š to
ova krhka smrtna bić a koja su se okupila oko mene to nikada neć e
saznati.
Bila je dovoljna njihova zanesenost, to š to im se svidela ta jeziva i
nepovezana muzika, š to su vriš tali, videli buduć nost blagostanja i
osetili impuls koji im je dotad nedostajao. Uključ ili su snimanje i
zajedno smo poč eli da pevamo i sviramo, da “ludujemo” - kako su to
oni nazivali. Studio je bio preplavljen mirisom njihove krvi i zvukom
naših gromoglasnih pesama.
A onda se desilo neš to š okantno, neš to š to ni u svojim najluđim
snovima nisam mogao da zamislim, neš to š to je bilo neuobič ajeno kao
i moje priznanje ovim bić ima. Zapravo, to je bilo jedno takvo
prož imajuć e iskustvo da je malo falilo da me ukloni iz njihovog sveta i
odvede nazad u podzemlje.
Ne mislim da bih se ponovo vratio u duboku usnulost. Ali, mož da
bih se povukao od Sataninog provoda i lutao nekoliko narednih
godina, zaprepašćeno pokušavajući da dođem k sebi.
Taj mladić - Aleks, uglađen i in mlad bubnjar, i njegov viš i
plavokosi brat Leri prepoznali su moje ime kada sam im rekao da se
zovem Lestat.
Ne samo da su ga prepoznali već su ga povezali sa mnoš tvom
podataka o meni koje su pročitali u nekoj knjizi.
U stvari, smatrali su da je fantastič no to š to se ne pretvaram da sam
tamo neki vampir. Ili grof Drakula. Svima se ovaj potonji već bio
smuč io. Mislili su da je fenomenalno to š to se pretvaram da sam
vampir Lestat.
“Pretvaram se da sam vampir Lestat?!”, upitao sam.
Smejali su se mom naglašavanju i francuskom izgovoru.
Jedan dugi trenutak sve sam ih posmatrao pokuš avajuć i da
proč itam njihove misli. Naravno da nisam oč ekivao da ć e poverovati u
to da sam pravi vampir. Ali, da su č itali o izmiš ljenom vampiru č ije je
ime bilo tako neobično kao i moje? Kako ovo objasniti?
Poč eo sam da gubim samopouzdanje. A kada se to dogodi, slabe i
moje moć i. Cinilo se kao da malena soba postaje još manja. Bilo je
nečeg otrovnog i pretećeg u vezi sa instrumentima, antenom i žicama.
“Pokažite mi tu knjigu”, rekao sam.
Doneli su iz druge sobe mali roman u mekom povezu, koji se
raspadao. Povez je propao, korice su bile istrgnute i celu knjigu je na
okupu držala samo jedna gumica.
Sâ m pogled na naslovnu stranu u meni je izazvao neku vrstu
natprirodne zebnje. Intervju sa vampirom. Neš to o tome kako je neki
smrtni mladić pronašao jednog nemrtvog koji mu je ispričao priču.
Uz njihovo odobrenje, otiš ao sam u drugu sobu, ispruž io se na
krevetu i poč eo da č itam. Kada sam proč itao polovinu knjige, uzeo
sam je i izaš ao iz kuć e. Stajao sam kao ukopan ispod ulič ne svetiljke
sve dok je nisam dovršio. Zatim sam je pažljivo stavio u gornji džep.
Narednih sedam noći nisam se pojavljivao kod članova benda.
Već inu tog vremena ponovo sam provodio u lutanju; jezdio sam
kroz noć na svom “harli-dejvidsonu” sa Bahovim Goldbergovim
varijacijama pojač anim do kraja. I pitao sam sebe: Lestate, š ta ž eliš da
radiš?
Ostatak vremena provodio sam u uč enju, ali sa novim ciljem. Citao
sam debele, broš irane istorije i leksikone o rok muzici, hronike njenih
zvezda. Sluš ao sam albume i u tiš ini gledao video-kasete koncerata. A
kada je noć bila pusta i mirna, č uo sam glasove Intervjua sa vampirom
kako mi pevaju, kao da su mrmorili iz groba. Knjigu sam iš čitavao
ponovo i ponovo. A onda sam je, u trenutku neobuzdanog besa,
iscepao na komade.

Najzad sam doneo odluku.

Sastao sam se sa Kristinom, svojom mladom advokaticom, u njenoj
zamrač enoj kancelariji u neboderu, gde nam je svetlost dopirala samo
iz ulič nih svetiljki poslovnog centra. Divno je izgledala naspram
staklenog zida iza nje, izvan kojeg su se nalazile nejasne zgrade koje
su formirale krut i primitivan teren u kojem je svetlucalo na hiljade
svetiljki.
“Sada viš e nije dovoljno da moj mali rok sastav bude uspeš an”,
rekao sam joj. “Moramo da osmislimo nač in da proslavim svoje ime i
svoj glas, da se o njima čuje nadaleko, čak i u najudaljenijim krajevima
sveta.”
Uč tivo i pametno, kao š to to advokati i rade, ona me je
posavetovala da ne stavljam na kocku svoje bogatstvo. Ipak, kako
moje ludač ko samopouzdanje nije posustajalo, mogao sam da osetim
njenu zavedenost, polagano rastapanje njenog zdravog razuma.
“Zelim da angaž ujem najbolje francuske reditelje za rok video-
ilmove”, rekao sam. “Moraš da ih namamiš iz Njujorka i Los Anđelesa.
Ima dovoljno novca za to. Ovde, valjda, mož eš pronać i studije u
kojima ć emo raditi. Moraš da unajmiš i najbolje mlade muzič ke
producente, koji ć e kasnije miksovati zvuk. Nije uopš te važ no to
koliko ć e nas ovaj poduhvat koš tati. Ono š to je bitno jeste to da sve
bude usklađeno, da radimo u tajnosti sve do trenutka objave, do
trenutka kada budemo pustili u prodaju naš e albume i ilmove, kao i
knjigu koju nameravam da napišem.”
U njenoj glavi najzad su poč eli da plove snovi o bogatstvu i moć i.
Olovka kojom je zapisivala beleške letela je po papiru.
A o č emu sam ja sanjao dok sam joj govorio? O pobuni bez
presedana, o velikom i užasnom izazovu mojoj vrsti širom sveta.
“Ti spotovi”, rekao sam. “Moraš da pronađeš reditelje koji ć e
zabelež iti moje vizije. Ti ilmovi ć e biti snimljeni u nastavcima. Oni
moraju da isprič aju prič u iz knjige koju nameravam da stvorim. A š to
se pesama tič e, mnoge sam već i napisao. Moraš da obezbediš
vrhunske instrumente - sintisajzere, najbolje sisteme zvuka, električ ne
gitare, violine. Ostalim detaljima mož emo se pozabaviti i kasnije.
Dizajniranje vampirskih kostima, nač ini predstavljanja televizijskim
rok stanicama, organizacija naš eg prvog javnog nastupa u San
Francisku - sve ć e to doć i u svoje vreme. Ono š to je važ no jeste to da
obaviš sve neophodne telefonske pozive i da dobiješ podatke koji su ti
važni za početak.”

Nisam svrać ao do č lanova grupe Satanin provod sve dok nisu

utanač eni prvi dogovori i dobijeni prvi potpisi. Utvrđeni su datumi,
iznajmljeni studiji, razmenjeni ugovori.
Kristina je poš la sa mnom kada smo iznajmili ogromnu neman od
limuzine za moje drage mlade rokere - Lerija, Aleksa i Zilavog
Kolač ić a. Posedovali smo zapanjujuć u količ inu novca i papire koje je
trebalo potpisati.
U senci tromih hrastova tihe ulice okruga Garden, sipao sam im
šampanjac u svetlucave kristalne čaše.
“U čast Vampira Lestata”, pevušili smo na mesečini.
To je trebalo da bude nov naziv grupe i knjige koju sam pisao.
Zilavi Kolač ić me je zagrlila svojim soč nim malim rukama. Než no smo
se ljubili usred svog tog smeha i vonja vina. Ah, taj miris nevine krvi!

Kada su otiš li u motornoj koč iji presvuč enoj somotom, zaputio sam
se sâ m, u toj miomirisnoj noć i, u pravcu avenije Svetog Carlsa;
razmiš ljao sam o opasnosti koja je pretila mojim malim smrtnim
prijateljima.
Naravno da ona nije dolazila od mene. Ali, kada se okonč a dug
period tajnovitosti, stajać e nevino i neuko pod svetlima međunarodne
pozornice zajedno sa svojom opakom i bezobzirnom zvezdom. Pa,
okruž ić u ih telohraniteljima i pristaš ama iz posve razumljivih razloga.
Stitić u ih i sam od besmrtnika najbolje š to mogu. A ako su besmrtni
makar iole nalik onima iz starih dana, nikada ne bi rizikovali i upuš tali
se tek tako u prostačku borbu sa tolikim ljudskim snagama.

Dok sam koračao prometnom avenijom, prekrio sam oči naočarima

za sunce sa ogledalima-staklima. Klimavim tramvajem odvezao sam se
do centra.
Setajuć i se kroz guž vu rane več eri, uš ao sam u elegantnu knjiž aru
na sprat koja se zvala Vil buks, gde sam zurio u maleno broš irano
izdanje Intervjua sa vampirom, koje je stajalo na polici.
Razmiš ljao sam koliko je pripadnika naš e vrste primetilo ovu
knjigu. U ovom trenutku nije bilo važ no koliko je to smrtnika uradilo,
jer ona je za njih predstavljala samo delo maš te. Sta je bilo sa drugim
vampirima? Jer, postoji jedno pravilo koje svi vampiri smatraju
svetim, a to je da se smrtnicima ne govori o nama.
Naš e “tajne” nikada ne prenosi ljudskim bić ima sem ukoliko ne
ž eliš da ih daruješ Mrač nim darom naš ih moć i. Ne imenuj ostale
besmrtne. Nikada ne otkrivaj gde im je eventualno boravište.
Moj voljeni Lui, pripovedač Intervjua sa vampirom, sve je ovo već
uradio. On je otiš ao mnogo dalje od mog tajnog malog otkrić a
rokerima. Rekao je stotinama hiljada č italaca. Samo š to im nije
nacrtao mapu i stavio X na samu lokaciju u Nju Orliensu gde sam
spavao. Sta je, zapravo, on stvarno znao o tome i koje su mu bile
namere, nije bilo jasno.
Bez obzira na to, ostali ć e ga sigurno progoniti zbog onog š to je
uradio. A nač ini na koje se vampiri mogu uniš titi jesu jednostavni,
naroč ito sada. Ako je još uvek postojao, bio je izgnanik i ž iveo je u
neprestanoj opasnosti od naš e vrste, u meri u kojoj nijedan smrtnik
nije bio izložen.
To je bio još jedan razlog viš e da obelodanim knjigu i grupu zvanu
Vampir Lestat i uč inim ih poznatim š to je pre moguć e. Morao sam da
pronađem Luija. Morao sam da razgovaram sa njim. U stvari, nakon
što sam pročitao njegovo viđenje događaja, žudeo sam za njim, čeznuo
za njegovim romantič nim iluzijama, pa č ak i za njegovom
neiskrenoš ću. Nedostajali su mi njegovi pre injeni nestaš luci, njegovo
fizičko prisustvo i varljivo mekan zvuk njegovog glasa.
Podrazumeva se da ga prezirem zbog laž i koje je izrekao o meni.
Ali, ljubav je bila mnogo jač a od mrž nje. On je sa mnom podelio
mrač ne i romantič ne godine devetnaestog -veka, bio je moj sadrug
kao nijedan drugi besmrtnik.
Zudeo sam da napiš em svoju prič u za njega, ne kao odgovor na
njegovu pakost u Intervjuu sa vampirom, već pripovest o svemu š to
sam video i nauč io pre nego š to sam ga sreo, prič u koju nisam mogao
ranije da mu ispričam.
Ni meni više nisu bila važna stara pravila.
Hteo sam sve da ih prekrš im. Zeleo sam da moja grupa i knjiga
opiš u ne samo Luija već i sve demone koje sam ikada upoznao i voleo.
Hteo sam da pronađem one izgubljene i probudim one druge koji su
spavali kao što sam nekad i ja spavao.
Novonastali i oni drevni, divni, zli, ludi i bezduš ni - svi ć e oni
krenuti za mnom kada vide video-kasete sa spotovima i snimcima i
č uju pesme, kada spaze knjigu u izlozima knjiž ara, i znać e tač no gde
da me pronađu. Bić u Lestat - rok zvezda. Samo neka dođu u San
Francisko na moj prvi javni nastup. Čekaću ih.
Ali, bio je tu još jedan razlog za celu pustolovinu - razlog još
opasniji, slasniji i luđi.
Znao sam i da ć e Lui razumeti. To mora da je i bila svrha njegovog
intervjua, njegove ispovesti. Zeleo sam da smrtnici znaju za nas. Zeleo
sam da to obelodanim celom svetu, kao š to sam to uradio Aleksu,
Leriju, Žilavom Kolačiću i mojoj preslatkoj advokatici Kristini.
Nije bilo važ no š to u to nisu verovali, niti š to su smatrali da je to
puka umetnost. Cinjenič no stanje je bilo da sam nakon dva veka
prikrivanja bio u moguć nosti da se prikaž em smrtnicima! Svoje ime
izgovorio sam naglas. Otkrio sam im svoju pravu prirodu. Postojao
sam!
Ali, ruku na srce, iš ao sam još dalje od Luija. Njegova prič a, i pored
svih posebnosti, proš la je kao roman. To je u svetu smrtnika bilo
bezbedno kao i scena starog Pozorišta vampira u Parizu, gde su se
đavoli predstavljali kao glumci koji se pretvaraju da su đavoli na
udaljenoj i petrolejkama osvetljenoj pozornici.
Ja ću iskoračiti pred blešteće svetlosne snopove kamera, posegnuću
i svojim ledenim prstima dotać i na hiljade toplih i ž udnih ruku. Ako
bude moguć e, na smrt ć u ih uplaš iti, š armirati i predoč iti im celu
istinu, ako uspem.
I pretpostavimo, samo pretpostavimo, kada se leš evi budu pojavili
u mnogo već em broju, kada se onima meni najbliž ima budu oglasile
njihove neizbež ne i grozomorne sumnje – samo pretpostavimo da ć e
umetnost prestati da bude ono što jeste i da će postati stvarnost!
Hoć u da kaž em, š ta ako stvarno poveruju, ako zaista shvate da ovaj
svet još uvek pruž a utoč iš te drevnim demonskim stvorenjima,
vampirima - o, kakav bi onda veliki i veličanstveni rat to bio!
Znali bi za naš e postojanje, proganjali bi nas i borili se protiv nas u
ovoj blistavoj urbanoj dž ungli, na nač in na koji se nijedno mitsko
čudovište nije borilo sa čovekom do sada.
Kako mogu da ne obož avam i samu pomisao na to? Zar to nije
vredno najveć e opasnosti, najuzviš enijeg i najstravič nijeg poraza? Cak
i u trenutku uništenja, biću živ kao nikada do tada.
Ali, istini za volju, nikad nisam ni mislio da ć e do toga doć i - to jest,
do toga da smrtnici poveruju u naš e postojanje. Smrtnika se nikada
nisam plašio.
Doć i ć e do onog drugog rata, do onog u kojem ć emo se svi ujediniti,
ili će pak svi krenuti na mene.
To je bio pravi razlog postojanja Vampira Lestata. To je bila igra
koju sam igrao.
Ali ta druga predivna moguć nost stvarnog obelodanjivanja i
uništenja... Pa, to je prokleto dodatno začinjavalo čitavu stvar!
Napustivš i sumornu pustoš ulice Kanal, vratio sam se uza stepenice
u moje odaje u staromodnom hotelu u francuskom kvartu. Hotel je bio
tih, š to mi je odgovaralo, a pod njegovim prozorima prostirala se stara
č etvrt, puna uzanih ulič ica sa nač ič kanim š panskim kuć ama, koje su
mi odavno bile poznate.
Na dž inovskom televizoru pustio sam video-kasetu divnog
Viskontijevog ilma Smrt u Veneciji. U jednom delu tog ostvarenja
glumac kaže da je zlo nužnost, da je ono hrana za genija.
Nisam verovao u to. Ali, pož eleo sam da je to istina. Tada bih
jednostavno mogao da budem č udoviš te Lestat, zar ne? A oduvek sam
i bio jako dobar u ulozi čudovišta! Pa, dobro...
Stavio sam novu disketu u svoj kompjuter i poč eo da piš em prič u
svog života.
Rano obrazovanje i
avanture
vampira Lestata
 1 {1}

U zimu moje dvadeset i prve godine izjahao sam sâ m da

ubijem čopor vukova.
To se dogodilo na imanju moga oca u Overnju u
Francuskoj, nekoliko desetina godina pre Francuske revolucije.
Bila je to jedna od najgorih zima koje pamtim, kada su vukovi
napadali ovce naš ih seljana, pa č ak se usuđivali i da tokom noć i jezde
seoskim ulicama.
To su za mene bile mučne godine. Moj otac je bio markiz, a ja sedmi
sin i najmlađi od nas trojice koji smo dož iveli momaš tvo. Nisam imao
nikakva prava na titulu i zemlju, kao ni izglede za neku iole sjajniju
buduć nost. Cak bi i u bogatoj porodici izgledi za najmlađeg sina bili
ovakvi, a kamoli u naš oj, gde je bogatstvo bilo odavno potroš eno. Moj
najstariji brat, Avgustin, koji je bio zakonski naslednik svega onoga
što smo posedovali, proćerdao je i ženin miraz čim su se venčali.
Zamak moga oca, njegovo imanje i obliž nje selo bili su č itav moj
univerzum. A rođen sam kao nemirna duš a - sanjar, razdraž ljivac,
buntovnik. Nisam hteo da sedim kraj ognjiš ta i prič am o starim
ratovima i danima Kralja Sunca. Istorija za mene nije bila ni od kakvog
značaja.
U tom mrač nom i starovremenskom svetu postao sam lovac.
Donosio sam fazane, divljač i pastrmku sa obliž njih planinskih izvora -
š to god je bilo potrebno i dostupno - da bih nahranio svoju porodicu.
To je postao moj nač in ž ivota u to vreme, koji nisam delio ni sa kim, i
dobro je š to sam se toga prihvatio jer su to bile godine kada smo
zaista mogli da pomremo od gladi.
Naravno da je to bilo plemenito zanimanje, Iov u zemlji mojih
predaka, pravo koje smo samo mi imali. Ni najbogatiji burž uj nije
smeo puš ku da podigne na tlu mojih š uma. Ali, on nije ni imao potrebe
da se prihvati puške. Posedovao je novac.
U dva navrata pokuš ao sam da pobegnem od takvog nač ina ž ivota,
ali sam se ponovo vrać ao, i to slomljenih krila. Ali, o tome ć u neš to
reći malo kasnije.
 U ovom trenutku razmiš ljam o snegu koji je potpuno prekrio
planine i o vukovima koji su straš ili seljane i krali moje ovce. Imam na
umu i staru francusku izreku, č esto se spominjala tih dana, o tome da
vam, ako ste ž iveli u provinciji Overnj, nije bilo suđeno da odete dalje
od Pariza.
Morate da razumete da je samim tim š to sam bio plemić , i to jedini
koji je bio kadar da jaš e i puca iz puš ke, bilo sasvim razumljivo da
seljani dođu kod mene, pož ale se na vukove i oč ekuju od mene da ih
ulovim. To je bila moja dužnost.
Ni najmanje se, naime, nisam bojao vukova. Nikada u svom ž ivotu
nisam video niti č uo da se desilo da vuk napadne č oveka. Da sam
mogao, otrovao bih ih, ali meso je bilo toliko retko da bi bila š teta
kada bih ga zatrovao.
I tako sam se u ranu zoru jednog hladnog januarskog jutra
naoruž ao ne bih li pobio vukove, jednog po jednog. Imao sam tri
piš tolja i jednu odlič nu puš ku kremenjač u, koje sam poneo sa sobom,
kao i svoje muskete i oč ev mač . Ali, pre nego š to sam napustio zamak,
svom malom arsenalu dodao sam jedno ili dva drevna oruž ja koja
nikada ranije nisam koristio.
Naš zamak je bio prepun starih oklopa. Moji preci su se borili u
nebrojenim plemenitim ratovima, koji sež u još u doba krstaš a na č elu
sa Svetim Lujem{2}. Obeš eno na zidu, iznad sve kloparajuć e starudije,
nalazilo se mnoštvo kopalja, ratnih sekira, cepova i buzdovana.
Bio je to jedan zaista golem buzdovan, zapravo, motka sa š iljcima,
koju sam poneo sa sobom tog jutra, kao i prilič no veliki cep -
gvozdenu loptu nakač enu na lanac, kojom ste mogli silovitom snagom
zamahnuti na napadača.
Imajte na umu da je ovo bio osamnaesti vek, doba kada su Pariž ani,
sa svojim belim perikama na glavama, na prstima hodali naokolo u
satenskim papuč ama visokih potpetica, š mrkali burmut i brisali svoje
noseve izvezenim maramicama.
A evo mene kako odlazim u lov, sa č izmama od sirove kož e i
kaputom od jelenske kož e, sa drevnim oruž jem prikač enim o sedlo i u
društvu dva moja najkrupnija mastifa sa šiljatim ogrlicama oko vrata.
To je bio moj ž ivot. Takav bi verovatno bio i da sam ž iveo u
srednjem veku. Dovoljno sam znao o raskoš no odevenim putnicima
koji su jezdili poš tanskim drumom da i ja pož elim da budem nalik
njima. Plemstvo prestonice nazivalo nas je zemljoposednicima
zecolovcima. Naravno da smo imali sva prava da im se podrugljivo
nasmeš imo i nazovemo ih kraljevim i kraljič inim lakejima. Naš zamak
se prkosno uzdizao već hiljadu godina, pa č ak ni velikom kardinalu
Riš eljeu u ratu sa naš om vrstom nije poš lo za rukom da uniš ti te
prastare kule. Ali, kao š to sam već pomenuo, nisam mnogo paž nje
pridavao istoriji.
Bio sam nesrećan i divlji dok sam jahao uz planinu.
Zeleo sam pravu borbu sa vukovima. Po prič ama seljana, to je bio
č opor od pet vukova, a ja sam imao svoje oruž je i dva psa sa tako
snaž nim č eljustima da su njima za tren oka mogli da prelome vuč ju
kičmu.
Jahao sam nekih sat vremena uz padine. Zatim sam stigao u malenu
dolinu koju sam tako dobro poznavao da je nijedna snež na padavina
nije mogla prikriti. Samo š to sam se uputio preko š irokog i praznog
polja prema jalovoj šumi, začuo sam prvo zavijanje.
U roku od nekoliko sekundi č ulo se još jedno zavijanje, pa još
jedno; tako jo zavijanje bilo usklađeno i harmonič no da nisam mogao
da ocenim koliko je vukova bilo u č oporu, već sam samo znao da su
me ugledali i signalizirali jedni drugima da se okupe, č emu sam se,
zapravo, i nadao.
Mislim da nisam osetio ni trač ak straha, bar tada ne. Ali, osetio sam
neš to š to je uč inilo da mi se nakostreš e sve dlake na rukama. Okolna
priroda, i pored sveg svog prostranstva, izgledala je prazno. Pripremio
sam oružje. Naredio sam psima da prestanu sa režanjem i da me prate,
a neka nejasna misao odjedared se pojavila i nagnala me na pomisao
da je bolje da se sklonim sa brisanog prostora i dokopam š ume, i to
što je brže moguće.
Moji psi su se oglasili dubokim lavež om upozorenja. Pogledao sam
preko ramena i na stotinu metara iza sebe ugledao vukove kako
preko snež nih površ ina jure pravo ka nama. Bila su to tri divovska
siva vuka, raspoređena pravolinijski.
Počeo sam da jurim prema šumi.
Cinilo se da ć u se bez već eg napora doč epati drveć a pre nego š to
me ta tri vuka stignu, ali vukovi su veoma pametne ž ivotinje; i dok
sam juriš ao prema drveć u, ugledao sam ostatak č opora, nekih pet
odraslih zveri; pojavile su se ispred mene, s moje leve strane. Bila je to
zaseda i bilo mi je kristalno jasno da nema nač ina da se na vreme
doč epam š ume. Copor se sastojao od osam vukova, a ne od pet kako
su mi seljani rekli.
Cak ni tada nisam osetio strah. Nisam pomislio na oč iglednu
č injenicu da su ove ž ivotinje bile izgladnele, jer inač e nikada ne bi ni
doš le nadomak selu. Njihovo prirodno izbegavanje ljudi u potpunosti
je nestalo.
Pripremio sam se za bitku. Okač io sam cep za pojas i naniš anio
puškom.
Oborio sam velikog muž jaka, udaljenog nekoliko metara od mene, i
ostalo mi je dovoljno vremena da ponovo napunim oruž je; moji psi su
se za to vreme suočili sa vukovima.
Oni nisu mogli da š čepaju pse za vrat jer su oni nosili ogrlice sa
š iljcima. U toj prvoj č arci moji psi su svojim snaž nim č eljustima odmah
ubili jednog vuka. Pucao sam i oborio još jednog.
Tada je, međutim, č opor opkolio pse. Dok sam pucao i punio oruž je
što sam brže mogao, pokušavajući pri tom da nišanim u vukove i da ne
pogodim pse, ugledao sam manjeg psa kako se strovaljuje na zemlju
polomljenih straž njih nogu. Krv je curila na sneg. Drugi pas se izdvojio
iz č opora dok je vuk pokuš avao da prož dere umiruć u ž ivotinju, ali u
roku od dva minuta č opor je rasporio utrobu i onog drugog psa i
usmrtio ga.
To su bile, kao š to sam već rekao, zaista moć ne zveri - mislim na
moje mastife. Sâ m sam ih odgajao i trenirao. Svaki od njih je bio tež ak
viš e od devedeset kilograma. Uvek sam iš ao sa njima u lov, i iako sada
o njima govorim kao o psima, tada sam ih oslovljavao po imenu. Kada
sam ih video da umiru, prvi put mi je sinulo u š ta sam se upustio i š ta
bi moglo da se dogodi.
Ali, sve se ovo desilo u roku od nekoliko minuta.
Cetiri vuka lež ala su mrtva. Još jedan je bio smrtno ranjen. Ali,
ostala su još tri vuka, od kojih je jedan na trenutak prekinuo divlju i
krvavu gozbu nad psima i svojim iskoš enim oč ima zurio pravo u
mene.
Okinuo sam puš ku, promaš io, opalio musketom, a moj konj se
propeo kada je vuk jurnuo ka meni.
Dok sam vukao dizgine, i ostali vukovi se okrenuš e, ostavivš i svoj
svež ulov. Snaž no povlač eć i uzde, pustio sam svog konja da galopira
pravo ka šumskom zaklonu.
Nisam se okrenuo ni kada sam zač uo rež anje i š kljocanje njihovih
č eljusti spremnih da š čepaju. A onda osetih kako mi vuč ji zubi
okrznuš e nož ni č lanak. Dohvatih drugu musketu, okrenuh se ulevo i
povukoh obarač . Izgledalo je kao da se vuk propeo na straž nje noge,
ali se isuviš e brzo izgubio iz mog vidokruga. Kobila se ponovo
propela. Skoro da sam pao na zemlju. Osetio sam kako njene straž nje
noge popuštaju.
Skoro da smo stigli do ivice š ume, i ja skoč ih pre nego š to se sruš ila
na zemlju. Imao sam još jedan napunjen piš tolj. Okrenuo sam se i,
uhvativš i ga obema rukama, paž ljivo sam naniš anio vuka koji se
okomio na mene; upucao sam ga u glavu.
Preostale su još dve zveri. Kobila je sada duboko i zveč eć e rzala;
ubrzo se njeno rzanje pretvorilo u probadajuć u vrisku, neš to
najjezivije š to sam ikada č uo da dopire iz grla nekog ž ivog bić a. Dva
vuka su je ščepala.
Potrč ao sam preko snega, oseć ajuć i tvrdoć u kamene zemlje ispod
svojih nogu, i domogao se drveć a. Da sam mogao ponovo da napunim
oruž je, upucao bih ih odatle. Ali, nije bilo nijednog drveta sa dovoljno
niskim granama na koje bih mogao da se popnem.
Pokuš avajuć i da se uhvatim za bar neku od grana, skakao sam, ali
su mi se noge klizale po ledenoj kori drveta. Pao sam dok su mi se
vukovi približ avali. Nije bilo dovoljno vremena da napunim jedini
piš tolj koji mi je preostao. Na raspolaganju sam imao samo cep i mač ,
jer sam buzdovan izgubio negde daleko usput.
Mislim da sam bio svestan, dok sam se pridizao, da ć u verovatno
umreti. Ali, nije mi č ak ni palo na pamet da odustanem. Potpuno sam
izludeo, podivljao. Skoro rež eć i, okrenuo sam se ka zverima i
pogledao pravo u oči vuka koji mi je bio bliži.
Raš irio sam noge radi boljeg oslonca. Sa cepom u levoj ruci, isukah
mač . Vukovi se zaustaviš e. Nakon š to mi je uzvratio pogled, prvi od
njih je spustio glavu i odkasao nekoliko koraka u stranu. Onaj drugi
kao da je č ekao neki nevidljivi znak. Prvi od njih me je ponovo
pogledao na onaj svoj neobjaš njivo miran nač in, a onda je nasrnuo na
mene.
Poč eo sam tako da vitlam cepom da se naš iljena kugla zavrtela i
napravila krug. Mogao sam da č ujem sopstveni rež eć i dah, i znam da
sam savio kolena kao da imam nameru da skoč im napred. Naciljao
sam cepom zverinje č eljusti, zamahnuo svom snagom i - samo je
okrznuo.
Vuk se naglo izmakao, dok je onaj drugi trč eć i pravio krug oko
mene, prvo plešući prema meni, a potom se povlačeći. Obe životinje su
se ustremljivale na mene sa dovoljne blizine da sam neprestano vitlao
cepom i mahao mačem, a onda bi se nanovo povukle.
Ne znam koliko je sve ovo trajalo, ali sam poč injao da razumevam
njihovu strategiju. Njihov cilj je bio da me iznure, a imali su i dovoljno
snage da to i urade. Za njih je to postala igra.
Okretao sam se, nabadao, povlač io se i skoro padao na kolena. To
sve verovatno nije trajalo duž e od pola sata. Ali, u tim trenucima
vreme je proticalo na jedan sasvim drugačiji način.
Kako su mi noge odbile posluš nost, uč inio sam poslednji oč ajnič ki
pokuš aj. Zastao sam i umirio se; oruž je sam drž ao uz telo. Kao š to sam
se i ponadao, ovog puta ustremili su se na svoj plen.
U poslednjem trenutku zamahnuh cepom, osetih da kugla mrvi
kosti, videh vuč ju glavu kako se trž e uvis nadesno, a drugom rukom
mu mačem prerezah grkljan.
Poslednji vuk me je već napadao. Osetio sam njegove zube kako
kidiš u na moja bedra. Bio je dovoljan samo tren da mi iskida nogu, ali
ja ga postrance udarih mač em po licu i razjapih mu oko. Cepovom
kuglom mlatnuh ga po glavi. Vuk je popustio zagriž aj. Ustuknuvš i,
imao sam dovoljno prostora da ponovo zamahnem mač em i da ga do
balčaka ubodem u zverinje grudi, zatim sam izvukao mač.
To je bio kraj.
Čopor je bio mrtav. Ja sam bio živ.
Jedini zvuk koji se mogao č uti u jalovoj i snegom prekrivenoj dolini
bio je zvuk mog disanja i hroptavog rzanja moje umiruć e kobile, koja
je ležala metrima udaljena od mene.
Nisam posve siguran da sam bio pri svesti. Nisam sasvim siguran ni
da su stvari koje su mi tada prolazile kroz glavu zapravo bile misli.
Pož eleo sam da se stropoš tam na sneg, ali sam ipak nastavio da
korač am, sve viš e se udaljavajuć i od mrtvih vukova, približ avajuć i se
svojoj umirućoj kobili.
Dok sam joj prilazio, podigla je vrat i svom svojom snagom
pokuš avala je da se uzdigne na prednje noge. Ponovo je ispustila
jedan od onih piskavih, prodornih vapaja. Taj už asan zvuk odjekivao
je planinama. Kao da je dopirao do samih nebesa. Stajao sam i zurio u
nju; netremice sam posmatrao njeno tamno, izlomljeno telo naspram
beline snega, njen mrtav zadnji deo i njene prednje noge, koje su se
koprcale; njuš ku je dizala visoko ka nebu, uš i su joj bile pripijene uz
glavu; kolutala je svojim krupnim i nevinim oč ima dok je ispuš tala
samrtne krike. Lič ila je na insekta poluzgnječ enog na podu. Ali ona
nije bila insekt! Ona je bila moja borbena i izmuč ena kobila. Ponovo je
pokušala da se pridigne.
Uzeo sam puš ku okač enu o sedlo. Napunio sam je. I dok je lež ala
zabacujuć i i vrteć i glavom, uzaludno i nanovo pokuš avajuć i da se
pridigne uz ropteće zvuke, upucao sam je pravo u srce.
Cinilo se da joj je sada dobro. Lež ala je usred duboke tiš ine doline,
mirna i mrtva, a krv je curila iz nje. Najež io sam se. Zač uo sam ruž an,
hropteć i zvuk kako izlazi iz mene, a onda sam ugledao i povrać ku
kako se š iri preko snega; tek tada sam shvatio da je ona kuljala iz
mene. Mirisao sam na vukove i krv. Skoro da sam se sruč io na zemlju
kada sam pokušao da hodam.
Ali, ne zastavš i ni na trenutak, odoh među mrtve vukove i dospeh
do onog koji me je skoro ubio, do onog poslednjeg, prebacih ga preko
ramena i uputih se kući.
Verovatno mi je trebalo dva sata da stignem.
Opet, ne mogu to sa sigurnoš ću da tvrdim. Ali, š to god da sam
nauč io ili oseć ao kada sam se borio sa tim vukovima - nastavilo je da
mi opseda um č ak i pri povratku. Svaki put kada bih posrnuo i pao,
nešto u meni bi očvrslo, skamenilo se.
Kada sam stigao do kapije zamka, mislim da viš e nisam bio Lestat.
Sve u svemu, bio sam neko drugi. Posrć uć i, uš ao sam u veliku dvoranu
sa vukom na ramenima; toplota leš a skoro da je potpuno nestala, a
iznenadan bljesak vatre poč eo je da iritira moje oč i. Bio sam i viš e
nego iznuren.
Iako sam poč eo da prič am č im sam ugledao brać u kako ustaju od
stola i majku kako tapš e oca, koji je već tada bio slep i koji je hteo da
zna š ta se događa, uopš te ne znam š ta sam govorio. Znam da mi je glas
bio ravnomeran i da sam imao oseć aj da je u nač inu na koji sam
pokušavao da objasnim šta se dogodilo bilo neke neartikulisanosti.
“A tada... a tada...”
 Tako nekako.
Ali, moj brat Avgustin me je osvestio. Priš ao mi je - obasjavala ga je
svetlost vatre koja je gorela iza njega - i prilič no jasno prekinuo tihu
jednoličnost mojih reči:
“Ti malo kopile”, rekao je ravnodušno. “Ti nisi ubio osam vukova!”
Na njegovom licu jasno se videla sva odvratnost i sve gađenje koje
je osećao prema meni.
Ali, dogodilo se neš to neverovatno: samo š to je izgovorio te reč i, iz
nekog razloga je shvatio da je grdno pogrešio.
Mož da je u pitanju bio izgled mog lica. Mož da besno gunđanje
majke ili ć utanje mog drugog brata. Verovatno je to bio izraz mog lica.
Sto god da je bilo, skoro da je bilo trenutač no, a njega je prož eo
najčudniji osećaj stida.
Poč eo je da trabunja neš to o tome kako je to neverovatno, kako
mora da sam skoro nastradao, da sluge treba odmah da mi ugreju
č orbu i tome slič no, ali niš ta nije pomoglo. Ono š to se dogodilo u tom
datom trenutku nije se dalo izgladiti, a sledeć e č ega sam bio svestan
bilo je to da sam lež ao sâ m u svojoj sobi. Sa mnom u krevetu nisu bili
psi, kao š to je to uvek bivalo tokom zime, jer su bili mrtvi, a i pored
toga š to ognjiš te nije bilo upaljeno, popeo sam se, prljav i krvav, na
krevet, pokrio i zaspao dubokim snom.
Danima sam ostao u svojoj sobi.
Znao sam da su seljani otiš li u planinu, da su pronaš li vukove i
dovukli ih u zamak jer je doš ao Avgustin i isprič ao mi to, ali ja niš ta
nisam rekao na to.
Mož da je proš lo i nedelju dana. Kada sam smogao snage da
podnesem prisustvo drugih pasa pored sebe, otiš ao sam do š tenare i
doneo dva kuč enceta, već prilič no poodrasla, koja su mi pravila
društvo. Noću sam spavao između njih.
Sluge su dolazile i odlazile. Ali, niko mi nije dosađivao.
A onda je u moju sobu došla majka, tiho i potajno.
 2

B ilo je več e. Sedeo sam na krevetu sa jednim psić em ispruž enim

kraj mene i drugim prostrtim ispod mojih kolena. Vatra je buč no
gorela. Najzad je doš la i moja majka, š to je verovatno i trebalo da
očekujem.
Prepoznao sam je po jedinstvenim pokretima u senci; da mi je
kojim sluč ajem bilo ko drugi priš ao, izdrao bih se na njega i rekao mu
da se gubi. Njoj, međutim, ništa nisam rekao.
Neizmerno sam je voleo, i to ljubavlju koju niš ta nije moglo da
poremeti. Mislim da niko drugi prema njoj nije gajio takva oseć anja. A
ono zbog č ega mi je tako draga jest i to š to nikada nije govorila niš ta
obično.

Zatvori vrata, pojedi supu, sedi mirno - bile su reč i koje nikada nije
izgovarala. Sve vreme je č itala; u stvari, ona je bila jedini č lan naš e
porodice koji je bio iole obrazovan, a kada bi progovorila, to bi č inila
onda kad bi imala š ta da kaž e. Nisam bio ozlojeđen zbog njenog
dolaska.
Bilo je sasvim suprotno, svojim dolaskom probudila je moju
radoznalost. Sta ć e reć i i da li ć e to na bilo koji nač in prodrmati moju
ravnoduš nost? Nisam ž eleo da dođe, č ak nisam ni pomislio na nju, a
nisam ni skrenuo svoj pogled sa vatre da bih je pogledao.
Između nas je, međutim, postojalo veoma snaž no razumevanje.
Kada sam pokuš ao da pobegnem iz ove kuć e i posle toga bio vrać en,
ona je bila ta koja mi je pokazala nač in da sâ m sebi ublaž im bol koji bi
usledio. Pomagala mi je na č udesne nač ine, iako to niko oko nas
nikada nije ni primetio.
Prvi put se umeš ala i stala na moju stranu kada mi je bilo dvanaest
godina, kada je stari parohijski sveš tenik, kod koga sam napamet
nauč io malo poezije, kao i da č itam jednu ili dve himne na latinskom,
izrazio želju da me pošalje u školu u obližnji samostan.
Moj otac se usprotivio; smatrao je da sve ono š to mi je potrebno
mogu da nauč im i kod kuć e. Ali, moja majka je tom prilikom ustala od
knjiga da bi mu se glasno i bučno suprotstavila.
“Ići će”, rekla je, “ako to želi.”
Prodala je jedan komad svog nakita da bi mi platila knjige i odeć u.
Sav svoj nakit nasledila je od svoje bake Italijanke, a poš to je svaki
komad imao svoju priču, bilo joj je teško da se odvoji od njega. Ali, bez
razmišljanja je to uradila.
Moj otac je bio besan i podsetio ju je da se ovo kojim sluč ajeni
dogodilo pre nego š to je oslepeo, njegova volja bi zasigurno
preovladala. Moja brać a su ga ubedila da njegov najmlađi sin neć e
dugo biti odsutan i da ć e dotrč ati kuć i č im budu poč eli da ga teraju da
radi ono što ne želi.
Nisam, međutum, dotrč ao nazad kuć i. Obož avao sam š kolu u
samostanu.
Voleo sam služ be i himne, biblioteku sa hiljadama starih knjiga,
zvona, koja su oglaš avala dnevni raspored, i uvek ponavljane rituale.
Voleo sam č istotu tog mesta, sveprisutnu č injenicu da je sve bilo u
savrš enom redu i dobrom stanju, da se neprestano radilo kako u
velikoj kući, tako i u baštama.
Kada bi me u neč emu ispravljali, š to nije bilo č esto, spoznavao bih
sveprož imajuć u sreć u jer je neko, prvi put u mom ž ivotu, pokuš avao
da od mene napravi dobru osobu, nekoga ko mož e da nauč i razne
stvari.
U tih mesec dana objavio sam svoju odluku o pozivu. Hteo sam da
se zaredim. Zeleo sam da provedem svoj ž ivot u tom neporoč nom
samostanu. Zeleo sam da u biblioteci piš em na pergamentu i da
nauč im da č itam drevne knjige. Zeleo sam da zauvek budem okruž en
ljudima koji su verovali da mogu biti dobar ako to zaista želim.
Voleli su me tamo. A to je bilo neš to potpuno neuobič ajeno. Nikoga
nisam unesrećivao ili ljutio.
Stareš ina manastira je odmah pisao mom ocu i traž io njegovo
odobrenje. Mislio sam da ć e moj otac bez problema dati svoju dozvolu
kako bi me se što pre otarasio.
Ali, tri dana kasnije doš la su moja brać a da me odvedu kuć i. Plakao
sam i molio da ostanem, ali stareš ina manastira nije mogao niš ta da
uradi.
Kada smo stigli u zamak, brać a su mi oduzela knjige i zaključ ala
me. Nisam razumeo č emu toliki njihov bes. Bilo je nekih nagoveš taja
da sam se, po njihovom miš ljenju, iz nekog razloga poneo kao budala.
Nisam prestajao da plač em. Hodao sam naokolo i opet u krug,
udarajući pesnicom stvari oko sebe i šutirajući vrata.
Tada je moj brat Avgustin poč eo da dolazi i razgovara sa mnom. U
poč etku je okoliš ao i izbegavao odgovor, ali ono š to je naposletku bilo
sasvim jasno jeste to da nijedan pripadnik francuske plemić ke
porodice neć e biti sveš tenik. Kako sam samo mogao sve tako
pogreš no da shvatim? Tamo sam bio poslat da nauč im da č itam i
pišem. Zašto uvek bejah sklon preterivanju? Zašto sam imao naviku da
se ponašam kao neko divlje stvorenje?
Sto se tič e moguć nosti da kao sveš tenik napredujem u crkvenoj
hijerarhiji, pa, ja sam bio najmlađi sin u porodici, zar ne? Trebalo je da
razmišljam o svojim obavezama prema bratanicama i bratancima.
Drugim reč ima: mi nemamo novaca da ti obezbedimo pravu
crkvenu karijeru, da ti omoguć imo da postaneš biskup ili kardinal, š to
priliči našem položaju, tako da ćeš svoj život morati da provedeš ovde,
kao nepismeni prosjak, zato dođi u veliku dvoranu i igraj š ah sa
svojim ocem.
Nakon š to sam to shvatio, plakao sam i za stolom kad bismo
več erali i mrmljao reč i koje niko nije razumevao, da je ova naš a kuć a
predstavljala pravi haos, pa bi me zbog toga slali nazad u sobu.
Onda bi majka dolazila kod mene.
Rekla bi:
“Ti ne znaš šta je haos. Zašto koristiš takve reči?
“Znam”, rekao sam.
Poč eo sam da joj opisujem prljavš tinu i trulež kojih je ovde bilo
posvuda i govorio sam joj o tome kako je u samostanu bilo č isto i
uredno, kako je to mesto na kojem se mož e postić i ono š to se ž eli
ukoliko se na to i usredsredi.
Nije se suprotstavljala. I pored toga š to sam bio mlad, znao sam da
ju je zainteresovao nesvakidaš nji sadrž aj onoga o č emu sam joj
pričao.
Sledećeg jutra me je povela na put.
Vozili smo se pola dana pre nego š to smo stigli do impresivnog
zamka obliž njeg lorda, gde su me ona i jedan gospodin odveli do
š tenare i gde mi je rekla da mogu da izaberem š tenad iz novog legla
mastifa.
 Nikada nisam video neš to ovako než no i draž esno kao š to su bili
ovi psić i rase mastif. Odrasli psi izgledali su kao dremljivi lavovi dok
su nas posmatrali. Prosto veličanstveno!
Bio sam toliko uzbuđen da, takoreć i, nisam mogao ni da odaberem.
Poneo sam jednu ž enku i muž jaka koje mi je lord toplo preporuč io i
držao ih u korpi na krilu sve vreme dok smo se vraćali kući.
Tokom tog istog meseca majka mi je kupila i moju prvu musketu
kremenjaču i mog prvog konja za jahanje.
Nikada mi nije rekla zaš to je sve to uradila. Ali, ja sam, na meni
svojstven nač in, shvatio š ta mi je pruž ila. Odgojio sam pse, obuč io ih i
osnovao odgajivačnicu.
Postao sam pravi lovac zajedno sa tim psima, a kada mi je bilo
šesnaest godina, život sam provodio na poljima.
Kod kuć e sam, međutim, bio i viš e nego smetnja. Niko zapravo nije
hteo da me sluš a dok govorim o ponovnoj sadnji vinograda ili o
ponovnom zasejavanju zapostavljenih polja, ili pak o spreč avanju
stanara da nas potkradaju.
Nisam mogao da utič em ni na š ta. Beš čujna oseka i protok ž ivota
bez ikakvih promena bili su za mene smrtonosni.
U crkvu sam redovno odlazio na dane svetkovina da bih na neki
nač in prekinuo monotoniju ž ivota. A kada bi se održ avali seoski
vaš ari, uvek sam bio tamo, ž eljan malih spektakala, koje sam samo u
tim prilikama mogao da vidim. Radio sam sve, bilo š ta š to je moglo da
prekine svakodnevnu rutinu.
Mogli su to da budu isti oni ž ongleri, mimič ari i akrobate koji su
pokazivali svoje umeć e godinama unazad, nije bilo važ no. To je, ipak,
bilo neš to viš e od promene godiš njih doba i praznih razgovora o
prohujaloj slavi.
Ali, te godine, kada mi je bilo š esnaest leta, gostovala je jedna
pozoriš na trupa italijanskih glumaca sa svojim oslikanim zaprež nim
vagonom, na č ijoj je straž njoj strani bila postavljena najslož enija
pozornica koju sam ikada video. Izvodili su staru italijansku komediju
u kojoj su glavni likovi bili Pantalun i Pučinela, mladi ljubavnici, Lelio i
Izabela{3}, stari doktor, kao i svi ostali dobro poznati trikovi.
Posmatrao sam ih sav ushić en. Tako neš to nikada nisam video, tu
veš tinu, ž ivahnost i snagu. Obož avao sam ih č ak i onda kada bi tako
brzo govorili da nisam mogao da ih pratim.
 Kada bi pozoriš na trupa završ ila sa predstavom i pokupila sve š to
je mogla od publike, pridruž io bih im se u krč mi i, samo da bih dobio
priliku da razgovaram sa njima, č astio ih vinom, iako to nisam mogao
sebi da priuštim.
Oseć ao sam neobjaš njivu ljubav prema ovim muš karcima i ž enama.
Objasnili su mi da svaki glumac svoju ulogu igra dož ivotno, da ne
koristi unapred zapamć ene reč i, već da je sve č ista improvizacija na
licu mesta. Dobro biste upoznali svoje ime i lik i č inili biste da on
govori i da se ponaša onako kako vi mislite da treba. Upravo se u tome
ogledala sva izvanrednost ovih predstava.
To se zvalo komedija del art.
Bio sam oč aran. Zaljubio sam se u mlado devojč e koje je glumilo
Izabelu. Uš ao sam u kola sa glumcima i pregledao sve kostime i svu
naslikanu scenogra iju, a kada smo ponovo otiš li u krč mu na pić e,
pustili su me da glumim Lelia, mladog Izabelinog ljubavnika, a zatim
su mi tapšali i rekli mi da imam talenta. Mogao sam da budem isto što i
oni.
U poč etku sam mislio da mi samo podilaze, ali mi, zapravo, nije bilo
ni važno da li su mi se samo ulagivali ili ne.
Sledeć eg jutra, kada su njihova kola izlazila iz sela, ja sam bio u
njima. Bio sam skriven pozadi sa nekoliko novč ić a koje sam uspeo da
uš tedim i svim svojim odelom zavezanim u ć ebe. Odluč io sam da
postanem glumac.
Dakle, Lelio je po staroj italijanskoj komediji trebalo da bude
prilič no zgodan; on je ljubavnik, kao š to sam već objasnio, i ne nosi
masku. Ako pride poseduje manire, dostojanstvo i aristokratsko
držanje, utoliko bolje, jer je i to deo uloge.
Pozoriš na trupa je smatrala da sam prirodno obdaren svim tim
kvalitetima. Odmah su me obuč ili za sledeć u predstavu koju su
nameravali da izvedu. Dan pre nego š to smo odigrali predstavu,
obiš ao sam grad - svakako mnogo već e i zanimljivije mesto od naš eg
sela - razglašavajući predstavu zajedno sa ostalima.
Bio sam na sedmom nebu. Ali, putovanje, probe, kao i druž enje sa
mojim kolegama-glumcima nije bilo ni prineti onoj ekstazi koju sam
osetio kada sam se najzad popeo na tu malu drvenu pozornicu.
Krenuo sam u ludač ku poteru za Izabelom. Iznaš ao sam u sebi jezik
stihova i dosetljivost koje nikada u ž ivotu nisam imao. Mogao sam da
č ujem svoj glas kako odzvanja sa kamenih zidova koji su me
okruž ivali. Cuo sam i smeh koji se kotrljao prema meni iz okupljene
gomile posmatrač a. Skoro da su morali da me odvuku sa scene kako
bi me prekinuli, ali svi su znali da smo postigli veliki uspeh.
Te noć i me je glumica koja je igrala moju ljubavnicu sveč ano
primila u svoj slasni i intimni zagrljaj. Zaspao sam u njenom narjuč ju,
a poslednje š to sam upamtio pre nego š to sam usnio bile su njene reč i
o tome da ć emo, kada budemo stigli u Pariz, odigrati predstavu na
vaš aru Svetog Zermena, a onda napustiti pozoriš nu trupu i ostati u
Parizu, gde ć emo raditi na Bulevar du Templu sve dok ne budemo
primljeni u samu Komedi fransez{4} i dok ne budemo glumili pred
Marijom Antoanetom i kraljem Lujem.
Kada sam se sledeć eg jutra probudio, ona je nestala, kao i svi ostali
glumci, a moja braća su bila tu.
Nikada nisam saznao da li su moji prijatelji bili potplać eni da me
predaju ili su, jednostavno, bili zaplaš eni. Po svemu sudeć i, ovo drugo.
Što god da je bilo u pitanju, ponovo sam bio vraćen kući.
Moja porodica je, naravno, bila u potpunosti už asnuta time š to sam
uradio. Zelja da postaneš sveš tenik u dvanaestoj godini jeste neš to
oprostivo. Ali, pozoriš te - ono je bilo đavolja rabota. Cak ni č uveni
Molijer nije zaslužio da bude sahranjen po hrišćanskim kanonima. A ja
sam pobegao sa trupom dronjavih italijanskih skitnica, ofarbao lice u
belo i glumio zajedno sa njima na gradskom trgu za novac.
Bio sam divljač ki prebijen, a kada sam ih sve prokleo, ponovo su
me tukli.
Najgora kazna je, međutim, bio izgled na licu moje majke. Nisam joj
ni rekao da odlazim. Povredio sam je, a to je neš to š to se nikada ranije
nije dogodilo.
Ali, ona nikada o tome nije rekla ni reč.
Kada je doš la kod mene, sluš ala me je kako plač em. Video sam suze
u njenim oč ima. Spustila je ruku na moje rame, š to je za nju bilo neš to
prilično nečuveno.
Nisam joj isprič ao kako je sve to izgledalo tih nekoliko dana. Ali,
mislim da je ona znala. Neš to č udesno je u potpunosti bilo izgubljeno.
Još jedanput se suprotstavila mom ocu. Stavila je tač ku na osuđivanje,
batine i zabrane.
Postavila me je da sedim pored nje za stolom. Okrenula se ka meni i
uvuka me u razgovor, š to je za nju bilo potpuno neprirodno, sve dok
nije sasvim obuzdala i rastočila srdžbu u našoj porodici.
Najzad, kao š to je to jedared već uradila, izvadila je još jedan
komad svog nakita i kupila mi divnu lovač ku puš ku, koju sam nosio sa
sobom kada sam išao u lov na vukove.
Ovo je bilo izuzetno i skupo oruž je i, pored sveg svog oč aja, ž udeo
sam da ga isprobam. Tome je dodala još jedan poklon, sjajnu kobilu
kestenjaste boje koju su odlikovali takva snaga i brzina koje nikada
pre nisam video ni kod jedne ž ivotinje. Ali, sve ovo je bilo neznatno u
poređenju sa sveopštom utehom koju mi je pružila majka.
Svejedno, gorčina u meni nije jenjavala.
Nikada nisam zaboravio kako je to bilo biti Lelio. Zbog svega toga
š to se dogodilo, postao sam malo okrutniji i nikada, nikada viš e nisam
otiš ao na seoski vaš ar. Pomirio sam se sa idejom da se nikada neć u
izvuć i odavde. Bilo je č udno i to da sam bivao sve korisniji š to je moj
očaj postajao veći.
Sam sam u duš e slugu i stanara usadio strah od Boga već pre svoje
osamnaeste godine. Sâ m sam pribavljao hranu za sve nas. I to mi je, iz
nekog neobjaš njivog razloga, pruž alo zadovoljstvo. Ne znam zaš to, ali
svidelo mi se da sedim za stolom i razmiš ljam kako svi oni jedu ono
što sam ja obezbedio.
* * *
Ti trenuci su me zbliž ili s majkom. Oni su nam podarili uzajamnu
ljubav, koju nisu primeć ivali, a verovatno ni oseć ali - svi oni koji su
nas okruživali i koji joj nisu bili dorasli.
A sada je doš la kod mene, u ovom č udnom trenutku, kada iz viš e
razloga sebe nisam mogao da razumem, kao ni da podnesem druš tvo
bilo kog ljudskog bića.

Oč iju uprtih u vatru, jedva da sam video kako se penje i uranja u
slamaricu pored mene.
Tiš ina. Samo zvuk š iš tanja vatre i dubokog disanja usnulih pasa
kraj mene.
A onda sam je pogledao i prilično se zapanjio.
Cele zime ju je opsedao kaš alj i sada je zaista izgledala bolesno, a
njena lepota, koja mi je oduvek mnogo znač ila, č inila se prvi put
ranjivo.
 Lice joj je bilo duguljasto, a jagodice savrš ene, visoko postavljene i
š iroke, ali než ne. Imala je jaku, ali izrazito ž enstvenu vilicu.
Posedovala je i vrlo jasne kobaltnoplave oč i, oivič ene gustim
pepeljastim trepavicama.
Ako je i imala neku manu to je mož da bilo š to su sve crte njenog
lica bile isuviš e sitne, previš e mač kaste, š to je č inilo da lič i na
devojč icu. Njene oč i bi postajale još sitnije kada bi se ljutila, a njena
usta, iako su bila lepa, nekada bi se č inila stisnutim. Nisu se povijala
nadole, niti su bila iskrenuta na bilo koju stranu - izgledala su kao
majuš na rozikasta ruž a na njenom licu. Njeni su obrazi bili glatki, lice
uzano, a kada bi se prilič no uozbiljila, njena usta bi se, bez ikakve
vidljive promene, iz nekog razloga činila podmuklim.
Sada je izgledala pomalo klonulo. Ali, meni je i dalje bila prelepa.
Još uvek je bila divna. Voleo sam da je posmatram. Njena je kosa bila
bujna i plava, i to sam nasledio od nje.
U stvari, ja, barem površ no, podseć am na nju. Moje crte su,
međutim, š ire i oš trije, dok su moja usta pokretljivija i u pojedinim
prilikama mogu da izgledaju prilič no zlokobno. U mom izrazu lica
mož ete da vidite i moj oseć aj za humor, i moju spremnost na vragolije,
i moj skoro histerič an smeh; sve to sam oduvek posedovao, bez obzira
na to koliko nesreć an bio. Ona se nije č esto smejala. Imala je
sposobnost da izgleda neobično hladno.
I pored toga, uvek je posedovala umiljatost jedne devojčice.
Posmatrao sam je dok je sedela na mom krevetu, č ak sam i zurio u
nju, pretpostavljam - a ona je istog trenutka počela da mi priča.
“Ja znam kako ti je”, rekla mi je. “Mrziš ih. Zato š to si toliko toga
pretrpeo, a oni o tome niš ta ne znaju. Oni ne poseduju dovoljno maš te
da bi mogli i da pretpostave šta se tebi dogodilo gore u planini.”
Osetio sam hladnokrvni už itak u ovim reč ima. Pruž io sam joj
neizrečeno priznanje o tome da je savršeno razumevala stvari.
“Tako je bilo i kada sam rodila svoje prvo dete”, rekla je. “Porađala
sam se u agoniji dvanaest sati, imala sam oseč aj kao da sam zatoč ena
u bolu, znala sam da je jedini izlaz rađanje ili moja smrt. Kada se
završ ilo, u rukama sam drž ala tvog brata Avgustina i nisam ž elela ikog
drugog pored sebe. Razlog tome nije bilo to š to sam ih krivila za ono
kroz š ta sam proš la. Stvar je jednostavno bila u tome š to sam toliko
patila, iz sata u sat, i š to sam proš la kroz krug pakla i izvukla se. Oni
nisu imali iskustvo paklenog kruga. Osetila sam duboki mir. U tom
uobič ajenom zbivanju, u tom prostom č inu rađanja - razumela sam
značenje potpune samoće.”
“Da, to je upravo to”, odgovorio sam.
Bio sam pomalo potresen.
Nije odgovorila. Iznenadilo bi me da jeste. Rekavš i ono zbog č ega je
doš la, zapravo i nije imala nikakvu potrebu da razgovara. Ali je
spustila ruku na moje č elo - š to je za nju bilo veoma neuobič ajeno - a
kada je videla da nosim istu onu krvavu odeć u nakon sveg ovog
vremena, š to sam i sâ m primetio, shvatila je koliko je stvar bila
ozbiljna.
Neko vreme je ćutala.
Ja sam samo sedeo i mimo nje posmatrao vatru; ž eleo sam da joj
ispričam toliko toga, a naročito to koliko sam je voleo.
Ali, bio sam oprezan. Imala je naviku da me prekine kada bih joj se
obratio. Pomeš ana sa ljubavlju prema njoj, postojala je i snaž na
srdžba.
Celog svog ž ivota gledao sam je kako č ita svoje italijanske knjige i
piš e pisma svojima u Napulj, gde je i odrasla; ali nije imala strpljenja
da mene i moju brać u nauč i alfabetu. A niš ta se nije promenilo ni kada
sam se vratio iz samostana. Bilo mi je dvadeset godina i nisam znao da
čitam i pišem; znao sam samo nekoliko molitvi i da napišem sopstveno
ime. Oseć ao sam snaž nu odbojnost i pri samom pogledu na njene
knjige; mrzeo sam njenu zaokupljenost njima.
Na neki nejasan nač in mrzeo sam č injenicu da je samo ogroman bol
u meni mogao da izazove malo njene topline ili interesovanja.
A opet, ona je bila moj spasitelj. I nije bilo nikog drugog osim nje.
Bio sam umoran od usamljenosti, mož da na onaj nač in na koji to jedna
mlada osoba obično biva.
Sada je bila ovde, izvan granica njene biblioteke, i bila je paž ljiva
prema meni.
Napokon ubeđen da neć e ustati i otić i, poč eo sam da razgovaram sa
njom. “Majko”, rekao sam poluglasno, “ima tu još neč ega. Pre nego š to
se to dogodilo, bilo je dana kada sam imao neki už asan oseć aj.” Njen
izraz lica se nije ni najmanje promenio. “Hoć u da kaž em da ponekad
sanjam da ih mogu sve poubijati”, rekao sam. “U snu ja ubijam svoju
brać u i svog oca. Idem iz jedne sobe u drugu da ih ubijem, kao š to sam
to radio i sa vukovima. U sebi osećam želju za ubijanjem...”
“Oseć am je i ja, sine”, rekla je. “Oseć am je i ja.” Njeno lice je ozario
najčudniji osmeh pošto me je pogledala.
Nagnuo sam se napred i pogledao je izbliza. Stišao sam glas.
“Vidim sebe kako vriš tim dok se to događa”, nastavio sam. “Vidim
svoje izoblič eno lice i č ujem urlik koji dopire iz mene. Moja usta č ine
savršeno O, a vrisci i urlici izviru iz mene.”
Klimnula je glavom sa istim onim izrazom razumevanja kao da je
neka svetlost gorela iza njenih očiju.
“A na planini, majko, kada sam se borio sa vukovima... to je pomalo
bilo slično tome.”
“Pomalo?”, upitala je.
Klimnuo sam glavom.
“Osetio sam se kao neko drugi, kao neko ko se razlikuje od mene,
kad sam ubio vukove. A sada ne znam ko je ovde sa tobom - tvoj sin
Lestat, ili onaj drugi čovek, ubica.”
Dugo je ćutala.
“Ne”, najzad je prozborila. “Ti si bio taj koji je ubio vukove. Ti si
lovac, ratnik. Ti si najmoć niji od svih ovih ovde, a u tome i jeste tvoja
tragedija.”
Zavrteo sam glavom. To je bila istina, ali nije mi bilo važ no. To nije
mogao da bude razlog ovolike nesreć e koju sam oseć ao. Ali, kakva je
uopšte svrha bila to spominjati?
Na trenutak je skrenula pogled, a onda ga ponovo uperila ka meni.
“Ali ti si mnogo toga”, rekla je. “A ne samo jedno. Ti si ubica i č ovek.
Ne smeš se prepustiti ubici u sebi samo zato š to ih prezireš . Ne moraš
na sebe da svališ teret ubistva ili ludila da bi se oslobodio ovog mesta.
Mora da postoje i drugi načini.”
Te poslednje dve reč enice jako su me potresle. Izrekla je samu
suštinu. Ta njena umešnost me je zapanjila.
Oduvek sam oseć ao da nije moguć e biti dobar č ovek i boriti se
protiv njih. Biti dobar znač ilo je pustiti da vas poraze. Ukoliko,
naravno, ne iznađem neku zanimljiviju ideju dobrote.
Nekoliko trenutaka sedeli smo ć utke. Cinilo se da je između nas
zavladala neka, č ak i za nas, neobič na intimnost. Gledala je u vatru,
č eš kajuć i svoju gustu kosu, koja joj je bila skupljena u okruglu punđu
na potiljku.
 “Znaš li ti o č emu ja sanjam?”, pitala me je, ponovo me pogledavš i.
“Ne toliko njihovo ubistvo, koliko odricanje kojim ih u potpunosti
zanemarujem. Zamiš ljam kako ispijam vino sve dok ne postanem
toliko pijana da skidam sa sebe odeć u i kupam se u planinskom izvoru
potpuno gola.”
Skoro da sam poč eo da se smejem. Ali, to je bila zabava puna
strahopoš tovanja. Pogledao sam u nju, na trenutak nesiguran da sam
je ispravno č uo. Ali, ona je izgovorila ove reč i i, ne završ ivš i, nastavila
dalje.
“A onda maš tam o tome da odem u selo”, rekla je, “u krč mu, i
primim u krevet svakog muš karca koji u nju uđe - grubijane, krupne
tipove, starce, momke. Jednostavno lež im i primam u sebe jednog za
drugim, a pri tome oseć am takvo velič anstveno likovanje,
sveprož imajuć e oslobođenje bez ijedne pomisli o tome š ta se zbiva sa
tvojim ocem i brać om, da li su uopš te ž ivi ili mrtvi. U tim momentima
ja sam u potpunosti svoja. Nikome ne pripadam.”
Bio sam isuviš e zaprepaš ćen i zač uđen da bih bilo š ta rekao. Ali,
ponavljam, ovo je bilo strahovito, strahovito zabavno. Kada bih
pomislio na oca, brać u i pompezne vlasnike seoskih duć ana kako
reaguju na ovako nešto, osetio bih skoro đavolsku radost.
Ako se i nisam smejao naglas, to je verovatno bilo zato š to mi je i
sama pomisao na sliku gole majke govorila da ne bi trebalo. Ali, nisam
posve mogao da budem tih. Malo sam se smejao, a ona je klimnula
glavom sa poluosmehom na usnama. Podigla je obrve kao da je htela
da kaže da mi razumemo jedno drugo.
Napokon sam prasnuo od smeha. Pesnicom sam udario svoje
koleno, a glavom tresnuo o drveni naslon kreveta iza sebe. Skoro da je
i sama poč ela da se smeje. Mož da se i jeste smejala na neki tih, sebi
svojstven način.
Cudesan trenutak. Neki skoro divlji oseć aj prema njoj kao prema
ljudskom bić u bio je potpuno izmeš ten iz svega onoga š to ju je
okruž ivalo. Mi jesmo razumeli jedno drugo, i sva moja zlovolja prema
njoj nije bila od preterane važnosti.
Izvukla je ukosnicu iz svoje kose i pustila je da joj padne na
ramena.
Nakon toga smo sedeli nekih sat vremena u potpunoj tiš ini. Nije
viš e bilo smeha, niti razgovora, samo gorenje vatre i oseć aj njenog
prisustva kraj mene.
Okrenula se tako da gleda u vatru. Njen pro il - njen pre injen nos i
njene pre injene usne - bilo je divno gledati. A onda me je pogledala i
istim onim mirnim glasom, bez preteranih emocija, rekla:
“Nikada neću otići odavde. Ja umirem.”
Bio sam zapanjen. Pređašnji šok nije bio ništa naspram ovog.
“Prež iveć u ovo proleć e”, nastavila je, “a verovatno i leto, ali neć u
dočekati još jednu zimu. Znam to. Bol u mojim plućima je previše jak.”
Pustio sam nekakav bolan zvuk. Mislim da sam se nagnuo napred i
rekao:
“Majko!”
“Ne govori ništa više ,” odgovorila je.
Mislim da je mrzela da je zovu majkom, ali š ta sam drugo mogao da
kažem.
“Samo sam htela da kaž em nekome”, rekla je. “Da č ujem kako zvuč i
kada se kaž e naglas. I sama sam potpuno už asnuta tim saznanjem.
Bojim se.”
Zeleo sam da uzmem njene ruke u svoje, ali sam znao da to nikada
ne bi dopustila. Prezirala je da je dodiruju. Nikada nikoga nije
obujmila svojim rukama. I tako smo jedno drugo drž ali u naruč ju
samo pogledima. Moje se oči ispuniše suzama dok sam je posmatrao.
Potapšala me je po ruci.
“Nemoj mnogo da razmiš ljaš o tome”, rekla je. “Ne razmiš ljam ni ja.
Samo tu i tamo. Ali, moraš se pripremiti na ž ivot bez mene kada dođe
moje vreme. To će tebi možda pasti teže nego što misliš.”
Pokuš ao sam neš to da kaž em, ali nisam mogao da izustim ni jednu
jedinu reč.
Napustila me je isto onako kao što je i došla, nečujno.
Iako nije spomenula ni moju odeć u ni bradu, ili pak moj už asan
izgled, poslala je sluge sa č istom preobukom, britvom i toplom vodom,
a ja sam se tiho prepustio njihovoj brizi.
 3

P oč eo sam da se oseć am snaž nijim. Prestao sam da razmiš ljam o

događaju sa vukovima i svoje misli usmerio sam ka njoj.
Razmiš ljao sam o njenim reč ima “potpuno už asnuta” i nisam znao
š ta da mislim o njima, sem da su zvuč ale zaista istinito. I ja bih se tako
osećao da polako umirem. Smrt je bila bolja na planini sa vukovima.
Ali, sem toga nije bilo nič eg drugog. Oduvek je bila preć utno
nesreć na. Prezirala je neaktivnost i beznadež nost ovdaš njeg naš eg
ž ivota isto koliko i ja. A sada, nakon osmoro dece, troje prež ivelih i
petoro mrtvih, ona je umirala. Ovo je za nju bio kraj.
Bio sam odluč an u tome da ustanem ukoliko bi joj zbog toga bilo
bolje, ali kada sam pokuš ao, nisam uspeo. I sama pomisao na to da
umire bila je nepodnoš ljiva. Korač ao sam gore-dole po sobi, jeo hranu
koju su mi donosili, ali još uvek nisam odlazio k njoj.
Ipak, krajem meseca su došli gosti i oni su me izvukli odatle.
Moja majka je uš la i rekla mi da moram da primim trgovce iz sela
koji su želeli da mi ukažu poštovanje zbog ubijanja vukova.
“Do đavola s tim”, odgovorio sam.
“Ne, moraš da siđeš ”, rekla je. “Imaju poklone za tebe. A sada uradi
ono što ti dužnost nalaže.”
Sve ovo sam mrzeo.
Kada sam stigao u dvoranu, tamo su se već nalazili vlasnici radnji.
Sve su to bili ljudi koje sam dobro poznavao; bili su prikladno obuč eni
za ovu priliku.
Ali, među njima je bio i jedan mladić koji mi je privukao paž nju;
nisam ga odmah prepoznao.
Bio je negde otprilike mojih godina, prilič no visok, a kada su nam
se pogledi susreli, setio sam se ko je on bio. Nikolas de Lenfon,
najstariji sin trgovca tekstilom, koga su poslali u Pariz na školovanje.
On je predstavljao divan prizor.
Bio je odeven u izvanredan brokatni kaput od ruž ič astog i zlatnog
tkanja, nosio je papuč e sa zlatnim potpeticama i slojeve italijanske
č ipke oko vrata. Samo je njegova kosa bila, kao i nekada, tamna i
veoma kovrdž ava i iz nekog razloga je izgledala deč ač ki iako je
pozadi bila svezana finim parčetom svilene mašne.
Pariska moda, eto š ta je to bilo - jedan od one sorte koja bi
prošišala što brže može kroz lokalnu poštansku postaju.
A evo mene kako ga doč ekujem u izlizanoj vuni, izguljenim kož nim
čizmama i u požuteloj čipki, krpljenoj sedamnaest puta.
Poklonili smo se jedan drugome, jer je on oč igledno bio
predstavnik varoš i, a onda je iz jednostavnog omota od crnog serž a
izvadio veliki crveni pliš ani ogrtač postavljen krznom. Bio je divan.
Njegove su oč i radosno svetlucale kada me je pogledao. Pomislili biste
da mu je pogled bio uperen u nekog monarha.
“Gospodine, molimo vas da prihvatite”, rekao je veoma iskreno. “Za
postavu su iskoriš ćeni naj iniji delovi vuč jeg krzna i pomislili smo da
ć e vam ovaj krzneni ogrtač dobro doć i kada budete zimi odlazili u
lov.”
“I ovo, gospodine”, rekao je njegov otac, vadeć i veš to saš iven par
krznom postavljenih č izama od crne prevrnute kož e. “Za lov,
gospodine”, rekao je.
Bio sam savladan uzbuđenjem. Na najljubazniji moguć i nač in
postupali su ovi ljudi koji su imali takvu vrstu bogatstva o kojoj sam
samo mogao da sanjam, a ophodili su se prema meni kao prema
aristokrati.
Uzeo sam ogrtač i č izme. Srdač no sam im se zahvalio, do tada se
nikome ni za šta nisam tako zahvalio.
Iza sebe sam čuo svog brata Avgustina kako kaže:
“Sada će stvarno postati nepodnošljiv!”
Osetio sam kako crvenim u licu. Bilo je neč uveno da ovako neš to
kaž e u prisustvu ovih ljudi, ali kada sam pogledao u Nikolasa de
Lenfona, video sam najsrdačniji izraz na njegovom licu.
“I ja sam, takođe, nepodnoš ljiv, gospodine”, š apnuo mi je kada smo
se poljubili na rastanku. “Da li biste mi dozvolili da jedan dan dođem
kod vas da razgovaramo, da mi isprič ate kako ste ih sve poubijali?
Samo nepodnošljivi mogu da učine nemoguće.”
Nijedan trgovac nikada nije sa mnom ovako razgovarao. Na
trenutak smo ponovo postali samo deč aci. Glasno sam se nasmejao.
Njegov je otac bio zbunjen. Moja su brać a prestala da š apuć u, ali
Nikolas de Lenfon je nastavio da se smeš ka kao š to to Pariž ani rade -
spokojno.
Cim su otiš li, odneo sam crveni pliš ani ogrtač i č izme od prevrnute
kože u majčinu sobu.
Kao i uvek, č itala je dok je vrlo lenjo č eš ljala svoju kosu. U
slabaš nom sunč evom svetlu koje je dopiralo kroz prozor prvi put sam
video sede u njenoj kosi. Isprič ao sam joj š ta mi je Nikolas de Lenfon
rekao.
“Zaš to je on nemoguć ?”, upitao sam je. “To je rekao na neki
saosećajan način, kao da je to trebalo nešto da znači.”
Nasmejala se.
“Da, svakako da neš to znač i”, rekla je. “On je u nemilosti.” Sklonila
je na trenutak pogled sa svoje knjige i pogledala u mene. “Znaš da je
celog svog ž ivota odgajan kao mala imitacija aristokrate. Pa, tokom
prvog polugođa studija prava u Parizu, od svih stvari na svetu ludo se
zaljubio baš u violinu. Izgleda da je č uo nekog italijanskog virtuoza,
jednog od onih genijalaca iz Padove koji tako divno svira da ljudi
prič aju da je prodao duš u đavolu. Nikolas je istog trenutka sve
zapostavio da bi uzimao č asove kod Volfganga Mocarta. Prodao je
svoje knjige. Niš ta drugo nije radio sem š to je svirao i svirao, sve dok
nije pao na ispitima. On ž eli da postane muzič ar. Mož eš li ti to da
zamisliš?”
“A njegov otac je van sebe zbog toga.”
“Tač no. Cak je polomio i njegov instrument, a znaš š ta parč e
skupocene robe znači za dobrog trgovca tekstilom.”
Nasmešio sam se.
“I Nikolas sada nema violinu?”
“Ima violinu. Odmah je pobegao u Klermont, prodao svoj sat i kupio
drugu. Nemoguć je, svakako, a ono š to je najgore jeste to da prilič no
dobro svira.”
“Čula si ga?”
Ona je znala š ta je dobra muzika. Odrasla je u njenom okruž enju u
Napulju. Sve što sam ja dotad čuo bili su crkveni hor i vašarski svirači.
“Cula sam ga u nedelju kada sam iš la na misu”, rekla je. “Svirao je u
spavać oj sobi na spratu iznad radnje. Svi su mogli da ga č uju, a njegov
otac je pretio da će mu polomiti ruke.”
Blago sam uzdahnuo č uvš i tu okrutnost. Bio sam izuzetno
fasciniran! Mislim da sam ga već tada zavoleo jer je radio ono š to je
želeo bez obzira na sve.
“Naravno da nikada ništa neće postići”, nastavila je.
“A zašto ne?”
“Prestar je. Ne mož eš se latiti violine kada ti je dvadeset godina. Ali
š ta ja znam. Na neki svoj nač in, on č arobno svira. I mož da mož e da
proda dušu đavolu.”
Nasmejao sam se sa nekom nelagodnoš ću. Zazvuč alo je tako
magijski.
“A zašto ne bi otišao u varoš i sprijateljio se sa njim?”, upitala me je.
“A zašto bi to, do đavola, uradio?”, upitao sam je.
“Lestate, stvarno. Tvoja brać a ć e to mrzeti. A stari trgovac ć e biti
presrećan zbog toga. Njegov sin i markizov sin.”
“To nisu dovoljno jaki razlozi.”
“On je bio u Parizu”, rekla je.
Posmatrala me je malo duž e. Zatim se vratila č itanju svoje knjige,
povremeno lenjo češljajući svoju kosu.
Gledao sam je kako č ita i mrzeo š to to radi. Zeleo sam da je pitam
kako je, da li je puno kaš ljala tog dana. Ali, nisam mogao da započ nem
razgovor sa njom na tu temu.
“Hajde, idi i razgovaraj sa njime, Lestate”, rekla je, a da me viš e
nijedanput nije pogledala.
 4

T rebalo mi je nedelju dana da se odluč im i potraž im Nikolasa de

Lenfona. Ogrnuo sam crveni pliš ani krznom optoč en ogrtač , obuo
krznom postavljene č izme od prevrnute kož e i otiš ao niz krivudavu
glavnu ulicu sela prema krčmi.
Radnja č iji je vlasnik bio Nikolasov otac nalazila se tač no preko
puta krčme, ali nisam ni video ni čuo Nikolasa.
Imao sam novca tek koliko je bilo dovoljno za jednu č aš u vina i
nisam bio siguran kako da se ponaš am kada mi je krč mar pristupio,
poklonio se i spustio flašu svoje najbolje berbe pred mene.
Ovi ljudi su se, naravno, prema meni oduvek ophodili kao prema
sinu jednog visokog plemić a. Ali, mogao sam da primetim da su se
stvari promenile na rač un vukova i, š to je još č udnije, zbog toga sam
se osetio još usamljeniji nego što sam bio.
Ali, č im sam sipao prvu č aš u, pojavio se Nikolas, pravi vatromet
boja na otvorenim vratima.
Nije bio tako lepo obuč en kao ranije, hvala nebesima, ali je i pored
toga sve u vezi s njim odisalo bogatstvom. Svila, somot i nova
novcijata kož a. Bio je, međutim, zajapuren kao da je trč ao, kosa mu je
bila produvana vetrom i neuredna, a oč i pune uzbuđenja. Poklonio mi
se, sačekao da ga pozovem da sedne kraj mene, a onda me upitao:
“Kako je to bilo, gospodine, ubiti vukove?” Sklopivš i ruke na sto,
zurio je u mene.
“A zaš to mi vi ne isprič ate kako je to biti u Parizu, gospodine?”,
rekao sam, istog trenutka shvativš i da je to zazvuč alo podrugljivo i
bezobrazno. “Oprostite”, odmah sam rekao. “Stvarno bih voleo da
znam. Da li ste pohađali univerzitet? Da li vas je stvarno poduč avao
Mocart? Sta ljudi rade u Parizu? O č emu razgovaraju? O č emu
razmišljaju?”
Blago se nasmejao na ovu seriju mojih pitanja. I sâ m sam morao da
se nasmejem. Signalizirao sam za još jednu č aš u i gurnuo laš u prema
njemu.
“Kažite mi”, rekao sam, “da li ste posećivali pozorišta u Parizu? Da li
ste videli Komedi fransez?”
“Viš e puta”, odgovorio je pomalo nehajno. “Sluš ajte, diliž ansa samo
š to nije pristigla. Ovde ć e uskoro biti previš e buč no. Dozvolite mi tu
č ast da vas pozovem na več eru u privatne prostorije na spratu. Tako
bih voleo da to učinim...”
I pre nego š to sam uspeo da se dostojno usprotivim, već je sve
naruč ivao. Uputili su nas u jednu neuglednu ali udobnu malu
prostoriju.
Skoro da nikada nisam boravio u malim drvenim sobama, tako da
mi se odmah svidela. Sto je bio već postavljen, ali je bilo predviđeno
da hrana stigne kasnije. Vatra je stvarno grejala prostor, š to nije bio
sluč aj sa buktinjom od plamena u naš em zamku, a debelo staklo
prozora bilo je dovoljno č isto da se kroz njega vidi plavo zimsko nebo
iznad snegom ovenčanih planina.
“A sada ć u vam isprič ati sve š to ž elite da znate o Parizu”, rekao je
prijatno, sač ekavš i da sednem. “Da, pohađao sam univerzitet.”
Podsmehnuo se kao da je sve to bilo vredno prezira. “I jeste me
poduč avao Mocart, koji bi mi bez pardona rekao da sam beznadež an
sluč aj da mu nisu bili neophodni uč enici. A sada, odakle ž elite da
poč nem? Od smrada grada ili od paklene buke koja u njemu vlada? Od
gladnih gomila koje vas posvuda okruž uju? Od lopova spremnih da
vas u svakom sokaku zakolju?”
Odmahnuo sam glavom na sve to. Njegov osmeh se veoma
razlikovao od njegovog glasa, a njegovo ponaš anje bilo je iskreno i
dopadljivo.
“Pravo, veliko parisko pozoriš te...”, rekao sam. “Opiš ite mi ga...
kako izgleda.”
* * *
Mislim da smo u toj sobi proveli puna č etiri sata, a sve š to smo
radili bilo je da pijemo i pričamo.
Nacrtao je plan pozoriš ta svojim mokrim prstom na stolnjaku,
opisao predstave koje je gledao, poznate glumce, male kuć e na
bulevarima. Uskoro je poč eo da opisuje ceo Pariz i zaboravio je da
bude cinič an, podstaknut mojom radoznaloš ću dok je govorio o Il de
la Siteu i latinskom kvartu, Sorboni i Luvru.
Nastavili smo razgovor o apstraktnijim temama, o tome kako su
novine prenosile događaje, o nač inu na koji su se njegove kolege
studenti okupljali u kafeima da bi vodili rasprave. Rekao mi je da su
muš karci bili nespokojni, da nisu voleli monarhiju, da su traž ili
promenu u vladi i da nisu mogli mirno da sede duž e vreme. Prič ao mi
je o filozofima - Didrou, Volteru, Rusou.
Nisam mogao da razumem sve š to mi je govorio. Ali svojim brzim i
povremeno sarkastič nim nač inom izlaganja pruž io mi je velič anstvenu
sliku celine svega onoga što se događalo.
Naravno da me nije iznenadilo da č ujem da obrazovani ljudi nisu
verovali u Boga, da su neizmerno bili zainteresovaniji za nauku, da
aristokratija nije bila omiljena, kao ni crkva. Ovo je bilo doba razuma,
ne sujeverja, a š to je viš e prič ao, sve sam viš e razumevao to o č emu je
pričao.
Ubrzo je poč eo da mi daje kratak pregled Enciklopedije, č uvene
kompilacije znanja č ije je stvaranje nadgledao Didro. A tu su bili i
saloni u koje je odlazio, pijanke, več eri provedene sa glumicama.
Opisivao je javne balove u kraljevskoj palati, gde se Marija Antoaneta
pojavljivala zajedno sa običnim svetom.
“Reć i ć u vam”, najzad je rekao, “sve to zvuč i mnogo bolje u ovoj
sobi nego što zaista jeste.”
“Ne verujem vam”, rekao sam ljubazno. Nisam ž eleo da prestane da
priča. Želeo sam da se to nastavi i nastavi.
“Ovo je svetovno doba, gospodine”, rekao je, puneć i naš e č aš e
vinom iz nove flaše. “Prepuno opasnosti.”
“Zaš to je prepuno opasnosti?”, š apnuo sam. “Kraj sujeverja? A š ta
može da bude bolje od toga?”
“Govorite kao pravi predstavnik osamnaestog veka, gospodine”,
rekao je sa blagom melanholijom u osmehu. “Ali sada viš e niko niš ta
ne ceni. Moda je sve. Čak je i ateizam moda.”
Oduvek sam posedovao svetovni um, ali ne iz nekih ilozofskih
razloga. Niko u mojoj porodici baš i nije mnogo verovao u Boga, a
tako je oduvek i bilo. Naravno da su govorili da veruju, a iš li smo i na
misu. Ali to je bila puka formalnost. Prava je religija u naš oj porodici
odavno izumrla, kao š to je to, verovatno, sluč aj i kod hiljada drugih
aristokratskih porodica. Cak ni u samostanu nisam verovao u Boga.
Verovao sam u sveštenike koji su me okruživali.
Sve ovo pokuš ao sam da objasnim na jednostavan nač in da ne bih
uvredio Nikolasa jer je u njegovoj porodici bilo drugačije.
 Cak je i njegov ubogi gramzivi otac, kome sam se potajno divio, bio
vatreno religiozan.
“Ali, da li ljudi mogu da ž ive bez vere?”, upitao je Nikolas skoro
tužno. “Da li deca mogu da se suoče sa svetom bez nje?”
Poč injao sam da shvatam zaš to je bio tako sarkastič an i cinič an.
Tek je nedavno izgubio svoju staru veru. Bio je ogorčen zbog toga.
Bez obzira na to koliko je umrtvljujuć i bio ovaj njegov sarkazam, iz
Nikolasa je zrač ila snaž na energija, nesputana strast. Ovo me je i
privuklo njemu. Mislim da sam ga voleo. Još dve č aš e vina i verovatno
bih mu tako nešto glupavo i priznao.
“Oduvek sam živeo bez vere”, rekao sam.
“Da, znam”, odgovorio je. “Da li se seć ate prič e o veš ticama? Onda
kada ste plakali na veštičjem mestu?”
“Plakao sam za veš ticama?!”, bledo sam ga pogledao na trenutak.
Neš to bolno se u meni uskomeš alo, neš to poniž avajuć e. I previš e
mojih uspomena imalo je ta svojstva. A sada je trebalo da se setim
plakanja nad vešticama. “Ne sećam se”, rekao sam.
“Bili smo mali. Sveš tenik nas je poduč avao molitvama. Onda nas je
odveo da vidimo mesto gde su u davna vremena spaljivali veš tice -
stare kolčeve i vatrom zacrnjeno tlo.”
“A to mesto!”, stresao sam se. “To grozno, grozno mesto!”
“Poč eli ste da vriš tite i plač ete. Neko je poslao po markizu jer vaš a
negovateljica nije mogla da vas smiri.”
“Bio sam nesnosno dete”, rekao sam, pokuš avajuć i da sve to
odagnam. Naravno da sam se sada prisetio - vriš tanja, odnoš enja kuć i,
noć nih mora koje su se ticale vatre. Neko mi je mokrim krpama vlaž io
čelo i govorio:
“Lestate, probudi se.”
Na te scene nisam pomislio godinama. Samo to mesto bilo je ono o
kojem sam razmiš ljao svaki put kada bih mu se približ io - č estar pun
vatrom oprljenih kolaca, prizori muš karaca, ž ena i dece ž ivih
spaljenih. Nikolas me je proučavao.
“Kada je vaš a majka doš la po vas, rekla je da je sve to obič na
neukost i okrutnost. Bila je tako besna na sveš tenika š to nam je
ispričao stare priče.”
Klimnuo sam glavom.
Najuž asnije je bilo č uti da su svi oni, ti davno zaboravljeni ljudi iz
našeg sela, umrli bez razloga, da su svi oni bili nevini.
“Žrtve sujeverja”, rekla je tada. “Nikakvih pravih veštica nije bilo.”
Nije ni čudo što sam vrištao i vrištao.
“A moja je majka”, rekao je Nikolas, “prič ala posve drugač iju prič u -
da su veš tice bile u savezu sa đavolom, da su uniš tavale useve, da su u
obličju vukova ubijale ovce i decu...”
“Zar svet neć e biti bolji ako viš e niko nikada ne bude spaljen u ime
Boga?”, upitao sam. “Ako se vera u Boga viš e ne bude odlikovala time
da ljudi jedni drugima č ine takve grozote? Kakva je opasnost
svetovnog života u kojem se ne dešavaju ovakvi užasi?”
Nagnuo se napred i nestašno se namrgodio.
“Vukovi vas nisu ozledili na planini, zar ne?”, upitao je nestaš no.
“Niste postali vukodlak, zar ne, gospodine, a da niko od nas to ne
zna?” Pomilovao je krznom postavljenu ivicu mog pliš anog ogrtač a,
koji je još uvek bio na mojim ramenima. “Seć ate li se da je preč asni
rekao da su zapalili prilič an broj vukodlaka u to doba. Oni su bili č esta
napast.”
Nasmejao sam se.
“Ako se pretvorim u vuka”, odgovorio sam, “mogu ovo da vam
kažem: ne bih se vrteo naokolo ubijajući decu, otišao bih daleko iz ove
mizerne, male, paklene rupč age od sela, gde još uvek plaš e deč ake
prič ama o spaljivanju veš tica. Krenuo bih put Pariza i ne bih se
zaustavljao sve dok ne bih video njegove bedeme.”
“Nać i ć ete da je i Pariz jedna obič na, mizerna paklena rupč aga”,
rekao je, “gde lopovima lome kosti na toč ku kao vid zabave za prostu
masu na trgu De Grev.”
“Ne”, rekao sam. “Videć u divan grad gde se u glavama stanovnika
rađaju velike ideje, ideje koje tež e napretku i osvetljenju zamrač enih
ćoškova sveta.”
“Ah, vi ste sanjar!”, rekao je, ali je bio oduš evljen. Bio je i viš e nego
zgodan kad bi se smešio.
“I upoznać u ljude kao š to ste vi”, nastavio sam. “Pojedince koji
poseduju mislene glave i jezike kojima uoblič avaju svoje misli.
Sedeć emo zajedno u kafeima, piti i obrač unavati se reč ima,
razgovaraćemo celog života sa božanstvenim uzbudenjem.”
Posegnuo je ka meni, zagrlio me oko vrata i poljubio. Skoro da smo
prevrnuli sto u svom blaženom pijanstvu.
 “Moj gospodar - vukoubica”, šapnuo je.
Kada je pristigla i treć a laš a vina, poč eo sam da pripovedam o
svom ž ivotu kao nikada do tada, o tome kako izgleda svakog dana
izjahati u planine, odlaziti tako daleko da se č ak i kule oč evog doma
izgube iz vida, jahati po uzoranoj zemlji ka područ jima gde š uma
izgleda skoro progonjena sablastima.
Reč i su poč ele da pljuš te iz mene kao malopre iz njega, i uskoro
smo razgovarali o hiljadama stvari koje su obitavale u naš im srcima, o
raznolikostima potajne usamljenosti, a te reč i č inile su se ispunjene
č istotom, kao i one koje sam u retkim prilikama razmenjivao sa
majkom. A kada smo poč eli da opisujemo svoje ž udnje i
nezadovoljstva, jedan drugom smo se obrać ali reč ima punim zanosa
k a o : da, da, upravo tako, u potpunosti razumem šta želite da mi
kažete, o, da, naravno, osetili ste da više ne možete da izdržite, i tome
slično.
Još jedna laš a vina i nova gorljivost. Preklinjao sam Nikolasa da mi
odsvira nešto na svojoj violini. Istog trenutka je otrčao kući po nju.
Sada je već bilo kasno popodne. Sunč evi zraci koso su prodirali
kroz prozor, a vatra je plamtela. Bili smo pijani. Uopš te nismo
naruč ivali več eru. Mislim da sam bio sreć niji nego ikada u svom
ž ivotu. Lež ao sam na kvrgavom slamnatom duš eku malog kreveta sa
rukama ispod glave i posmatrao ga kako vadi svoj instrument.
Stavio je violinu na rame i počeo da trže žice i zateže čivije.
Podigao je gudalo i njime snaž no povukao preko ž ica da izvede
prve tonove.
Pridigao sam se, č vrsto oslonio na daš čani zid i zurio u njega u
neverici izazvanoj zvukom koji sam slušao.
Zestoko je zasvirao melodiju. Izvlač io je tonove iz violine, a svaki
ton predstavljao je pravo ganuć e. Oč i su mu bile zatvorene, usta
pomalo nakrivljena, donja usna iskrivljena na stranu, a ono š to me je
dotaklo isto toliko koliko i sviranje bio je nač in na koji se svim svojim
telom, tako mi se č inilo, unosio u muziku; pritiskao je svoju duš u kao
uvo na instrument.
Nikada nisam spoznao muziku kao š to je bila ova, njena sirovost,
intenzitet, brza iskrič ava bujica tonova koji su nadolazili iz ž ica koje je
strugao. To je bio Mocart koga je svirao, i sadrž alo je svu vedrinu,
brzinu i čistu lepotu svega onoga što je Mocart napisao.
 Kada je završ io, zurio sam u njega i shvatio da sam se drž ao za
glavu.
“Gospodine, š ta nije u redu?”, upitao je skoro bespomoć no, a ja sam
ustao, zagrlio ga i poljubio u oba obraza, kao i violinu.
“Prestani da me zoveš gospodinom”, rekao sam. “Oslovljavaj me
imenom.”
Zavalio sam se na krevet, prekrio lice rukom i poč eo da plač em, a
jednom kada sam počeo - više nisam mogao da se zaustavim.
Seo je kraj mene, grlio me i pitao me zaš to plač em; iako nisam
mogao da mu kaž em zaš to, mogao sam da vidim da je bio oduš evljen
š to je njegova muzika proizvela ovakva oseć anja kod mene. U njemu
sada više nije bilo nimalo sarkazma ili gorčine.
Mislim da me je te noći odneo kući.
A sledeć eg jutra sam stajao na zavojitoj kamenoj ulici ispred radnje
njegovog oca i bacao kamenčiće na njegov prozor.
Kada je promolio glavu, upitao sam ga:
“Da li hoćeš da siđeš da nastavimo naš razgovor?”
 5

O d tada pa nadalje, kada nisam iš ao u lov, moj ž ivot se odvijao u

Nikolasovom društvu i u “našim razgovorima”.
Dolazilo je proleć e, planine su bile posute zelenilom, a voć njaci su
počeli da oživljavaju. Nikolas i ja smo stalno bili zajedno.
Prepuš tali bismo se dugač kim š etnjama uz stenovite padine, jeli
hleb i pili vino na suncem obasjanoj travi, tumarali ka jugu kroz
ruš evine nekog starog samostana. Muvali bismo se po mojim sobama
ili bismo se ponekad pentrali po grudobranima. Vrać ali bismo se u
naš u sobu u krč mi i bili bismo isuviš e pijani i glasni da bi nas drugi
istrpeli.
Kako su prolazile nedelje, sve smo se viš e otvarali jedan drugom.
Nikolas mi je prič ao o svom detinjstvu u š koli, o malim razoč arenjima
dok je bio dete, o onima koje je poznavao i voleo.
A ja sam poč eo da mu pripovedam o bolnim stvarima - i najzad i o
staroj sramoti kada sam odbegao sa italijanskim glumcima.
To sam ispričao jedne noći kada smo se ponovo našli u krčmi i kada
smo, kao i obič no, bili pijani. U stvari, u tom trenutku smo se nalazili u
onom stepenu pijanstva koji smo obojica nazivali “zlatnim trenom”,
kada bi sve dobijalo svoj smisao. Uvek smo pokuš avali da rastegnemo
taj trenutak, a onda bi jedan od nas neizbežno priznao:
“Ne mogu više da pratim, mislim da je zlatni tren prošao.”
Te noć i, gledajuć i kroz prozor u mesec iznad planina, rekao sam
mu da dok traje “zlatni tren” i nije tako nepodnoš ljivo to š to se ne
nalazimo u Parizu, to š to ne č ekamo u Operi ili Komediji da se podigne
zavesa.
“Ti i tvoja pariska pozoriš ta”, rekao mi je. “Bez obzira na to o č emu
pričamo, ti se uvek vraćaš na temu pozorišta i glumaca...”
Njegove braon oči bile su velike i pune poverenja. Čak i onako pijan
izgledao je doteran u svom francuskom kaputu od crvenog somota.
“Glumci i glumice stvaraju č aroliju”, rekao sam. “Oni č ine da se na
pozornici odigravaju stvari, oni izmišljaju, oni stvaraju.”
“Sač ekaj samo da vidiš kako im se znoj sliva niz naš minkana lica pri
šljaštećoj svetlosti pozorišnih petrolejki”, odgovorio je.
“Ah, opet poč inješ svoju staru prič u!”, rekao sam. “Ti - koji si se
odrekao svega kako bi svirao violinu.”
Odjednom se jako uozbiljio, č ineć i da izgleda kao da se umorio od
svojih borbi.
“Da, to sam uradio”, priznao je.
Cak je i sada č itavo selo znalo za rat koji je vladao između njega i
njegovog oca. Niki nije hteo da se vrati u školu u Parizu.
“Ti stvaraš ž ivot dok sviraš ”, rekao sam. “Ti stvaraš neš to ni iz č ega.
Ti činiš da se nešto lepo desi. A za mene je to blagosloveno.”
“Ja stvaram muziku, i to me č ini sreć nim”, rekao je. “Sta u tome ima
blagosloveno ili dobro?”
Odmahnuo sam rukom kao š to sam to uvek č inio kada je bio
cinič an. “Sve ove godine ž ivim među onima koji ne stvaraju i ne
menjaju ništa”, rekao sam. “Glumci i muzičari - oni su za mene sveci.”
“Sveci?”, upitao je. “Blaž enstvo? Dobrota? Lestate, tvoj nač in
izražavanja me zbunjuje.”
Nasmešio sam se i zavrteo glavom.
“Ne razumeš . Ja govorim o karakteru ljudskih bić a, a ne o onom u
š ta oni veruju. Govorim o onima koji ne prihvataju beskorisnu laž
samo zato š to su od rođenja nauč eni da to rade. Mislim na one koji su
predodređeni da budu neš to viš e. Oni rade, ž rtvuju se, bave se
stvarima...”
Bio je dirnut time, a ja sam bio pomalo iznenađen š to sam to rekao.
Ipak, osećao sam se kao da sam ga na neki način povredio.
“U tome ima blaž enstva”, rekao sam. “Svetosti. S Bogom ili bez
Boga, u tome ima dobrote. Ovo znam isto tako kao š to znam da se
tamo gore nalaze planine, da zvezde sijaju.”
Izgledao mi je tuž no. Izgledao je i povređeno. Ali, na tren nisam
mislio na njega. Razmiš ljao sam o razgovoru koji sam bio vodio sa
svojom majkom i o svom opaž anju da nisam mogao da budem dobar,
a da se u isto vreme suprotstavim svojoj porodici. Ali ako sam verovao
u ono š to sam govorio... Kao da je mogao da proč ita moje misli, upita
me:
“Da li stvarno veruješ u te stvari?”
“Možda da, možda ne”, rekao sam.
Nisam mogao da podnesem da ga vidim tako tužnog.
 Mislim da sam mu baš zbog toga, viš e nego zbog bilo č ega drugog,
isprič ao celu prič u o tome kako sam pobegao sa glumcima. Isprič ao
sam mu ono š to nikada nikome nisam rekao, č ak ni majci, o tih
nekoliko dana i sreći koju su mi pružili.
“Kako to, onda, nije dobro”, upitao sam, “da pruž aš i dobijaš takvu
sreć u? Mi smo ož iveli taj grad kada smo zaigrali predstavu. Carolija,
kažem ti. Mogla je da izleči bolesne, zaista.”
Zavrteo je glavom. Znao sam da je bilo stvari o kojima je ž eleo da
govori, ali ih je iz obzira prema meni prećutao.
“Ti ne razumeš, zar ne?”, upitao sam.
“Lestate, greh č ini da se oseć amo dobro”, rekao je znač ajno. “Zar to
ne vidiš ? Zaš to misliš da je crkva oduvek osuđivala glumce? Sa
Dionizijom, bogom vina, poč elo je pozoriš te. To mož eš da proč itaš
kod Aristotela. A Dionizije je bio bog razvrata. Oseć ao si se dobro na
toj pozornici jer si bio oslobođen stega i jer si bio raskalaš an - drevna
usluga boga grožđa - i sjajno si se provodio suprotstavljajući se ocu...”
“Ne, Niki. Ne, hiljadu puta ne.”
“Lestate, mi smo partneri u grehu”, rekao je i najzad je poč eo da se
smeš i. “Oduvek smo to i bili. Obojica smo se loš e poneli, obojica smo
na potpuno lošem glasu. To je ono što nas spaja.”
Sada je na mene doš ao red da iskaž em svoju tugu i povređenost. A
zlatni tren je nestao u nepovrat - ukoliko se pak ne desi nešto novo.
“Hajde”, rekao sam iznenada, “uzmi svoju violinu, otić i ć emo u
š umu, gde muzika neć e nikoga probuditi. Videć emo da li ona zaista
poseduje čestitost.”
“Ti si ludak!”, rekao je.
Zgrabio je neotvorenu flašu za grlić i odmah se uputio ka vratima.
Bio sam odmah iza njega.
Kada je sa violinom u ruci izašao iz svoje kuće, rekao je:
“Hajdemo na veš tič je mesto! Vidi, polumesec je. Ima sasvim
dovoljno svetla. Odigrać emo jedan vraž ji ples i svirać emo duhovima
veštica.”
Nasmejao sam se. Mora da sam bio pijan poš to sam pristao na tako
nešto.
“Ponovo ć emo osvetiti to mesto”, insistirao sam, “dobrom i č istom
muzikom.”
Proš le su godine i godine od kada sam poslednji put hodao
veštičjim mestom.
Mesec je bio dovoljno svetao, kao š to je i rekao, da vidimo
pougljenisane kolč eve u njihovom sablasnom krugu i tlo na kojem
niš ta nije raslo, č ak ni sto godina nakon spaljivanja. Novoizrasla stabla
drž ala su se podalje. Vetar je zapuhivao brisani prostor, a iznad,
prionjeno za stenovitu padinu, selo je lebdelo u mraku.
Slabaš na je jeza proš la kroz mene, ali to je bila samo senka straha
koji sam oseć ao kao dete kada bih č uo one jezive reč i “ž ivi ispeč eni”,
kad bih samo zamislio tu patnju.
Nikijeve bele, č ipkane cipele sijale su se na bledoj svetlosti. Odmah
je zasvirao neku cigansku pesmu; igrao ukrug dok je gudao.
Seo sam na š iroki, spaljeni panj i pio iz laš e. Obuzelo me je
srceparajuć e oseć anje, kao š to me je uvek i obuzimalo kada bih č uo
muziku. Gde je tu greh, pomislio sam, sem toga š to sam provodio svoj
ž ivot na ovom groznom mestu? Veoma brzo sam poč eo tiho i
nenametljivo da plačem.
Iako se č inilo da muzika nije prestajala, Niki me je teš io. Sedeli smo
jedan pored drugog, a on mi je govorio da je svet ispunjen nepravdom,
da smo mi, on i ja, zatoč enici ove grozne zabiti Francuske i da ć emo se
jednog dana osloboditi. Pomislio sam na majku u zamku visoko na
planini utrnuo sam do nepodnoš ljivosti, a Niki je ponovo poč eo da
svira, govoreći mi da igram i zaboravim na sve.
Da, muzika ima tu moć , hteo sam da kaž em. Da li je to greh? Kako
to mož e da bude zlo? Krenuo sam za njim, a on je igrao ukrug. Tonovi
kao da su uzletali s violine, tonovi spravljeni od zlata. Skoro da sam
mogao da ih vidim kako svetlucaju. Sada sam plesao oko njega, a on je
strugao sve nedokuč iviju i mahnitiju muziku. Raš irio sam krajeve svog
krznom postavljenog ogrtač a i zabacio glavu da pogledam mesec.
Svuda oko mene muzika se dizala kao dim, a veš tič je mesto viš e nije
postojalo. Samo je nebo bilo iznad nas, nebo koje se svijalo nadole,
prema planinama.
U danima koji su usledili još smo se više zbližili.

Ali, nekoliko noći kasnije dogodilo se nešto posve neobično.

Bilo je kasno. Ponovo smo bili u krč mi; Nikolas, š partajuć i po sobi i
praveći žustre pokrete, izusti ono što nam je sve vreme bilo na umu.
Rekao je da bi trebalo da pobegnemo u Pariz, bez obzira na to š to
smo bez prebijene pare, da je to bolje nego da ostanemo ovde. Cak i
da živimo u Parizu kao prosjaci! Moralo je da bude bolje.
Naravno da smo obojica težila ovome.
“Pa, prosjaci na ulici mož da ć emo i biti, Niki”, rekao sam. “Pre ć u
dozvoliti da me prognaju u sam pakao, nego š to ć u odigrati ulogu
seljač kog rođaka bez prebijenog novč ić a koji moli po kuć ama
vlastele.”
“Da li misliš da ja ž elim da ti to radiš ?”, zahtevao je da zna. “Mislim
da pobegnemo, Lestate”, rekao je. “Njima u inat, svima njima.”
Da li sam zaista ž eleo ovako da ž ivim? Pa, naš i ć e nas oč evi
prokleti. Uostalom, naš život ovde bio je besmislen.
Naravno, obojica smo znala da ć e ovaj zajednič ki beg biti hiljadu
puta ozbiljniji od onoga š ta sam im ranije priredio. Viš e nismo bili
dečaci, već odrasli muškarci. Naši će nas očevi proklinjati, a ovo je bilo
nešto što nijedan od nas nije mogao da odagna smehom.
Isto tako bili smo dovoljno odrasli da znamo šta znači siromaštvo.
“Sta ć u da radim u Parizu kada ogladnimo?”, upitao sam. “Da
ubijam pacove za večeru?”
“Ja ć u svirati violinu za novč ić e na Bulevaru du Templu ako budem
morao, a ti bi mogao da igraš u pozoriš tima!” Sada me je stvarno
izazivao. Kao da je pitao: 'Da li su to samo prazne reč i, Lestate?' “Sa
tvojim spoljaš noš ću, znaš , bić eš na pozornici na Bulevaru du Templu
očas posla.”
Obož avao sam ovu promenu u “naš im razgovorima”! Obož avao sam
da vidim da veruje da mi to mož emo da izvedemo. Sav njegov cinizam
je nestao, iako mu je svaka deseta reč , otprilike, i dalje bila - u inat.
Odjednom je izgledalo moguće da sve to izvedemo.
A taj utisak besmislenosti naš ih ž ivota ovde poč eo je da nas
uzbuđuje.
Ponovo sam se vratio na to da su muzika i gluma korisne jer
odstranjuju haos. Haos je predstavljao besmislenost svakodnevnog
ž ivota, a kada bi trebalo sada da umremo, naš i ž ivoti ne bi bili niš ta
drugo do č ista besmislica. Zapravo, pomislio sam da je umiranje moje
majke bilo besmisleno i ispričao sam Nikolasu šta mi je bila rekla:
“Potpuno sam užasnuta. Bojim se.”
Pa ako je tada i vladao “zlatni tren” u prostoriji, sada je nestao.
Nešto posve različito počelo je da se dešava.
 Trebalo bi da to nazovem “mrač nim trenom”, iako je još bio dan,
ispunjen tajanstvenim svetlom. Govorili smo ž ustro, preklinjuć i
besmislenost svega, a kada je Nikolas najzad seo i stavio glavu među
ruke, uzeh nekoliko velič anstvenih, srč anih gutljaja vina i poč eh da
hodam i gestikuliram kao što je i on to do malopre radio.
Shvatio sam usred svog kazivanja da č ak i kada umremo, a
verovatno ni tada, ne nalazimo odgovor na to zaš to smo uopš te ikada i
bili ž ivi. Cak i najokoreliji ateista verovatno pomiš lja da ć e u smrti
dobiti neki odgovor. Dakle, ili ć e Bog biti tamo, ili uopš te neć e biti
ničega.
“U tome i jeste stvar”, rekao sam. “U tom trenutku ne dolazimo ni
do kakvih otkrić a! Jednostavno se samo zaustavimo! Prelazimo u
nepostojanje, a da nikada niš ta ne spoznamo.” Video sam univerzum,
sliku Sunca, planeta, zvezda, crnu noć koja se prostire u beskraj. I
poč eo sam da se smejem. “Da li to shvataš ? Nikada neć emo znati zaš to
se, do đavola, bilo š ta od toga dogodilo, č ak ni onda kada svemu dođe
kraj!”, povikao sam na Nikolasa, koji je ponovo sedeo na krevetu,
klimajuć i glavom i pijuć i svoje vino iz vrč a. “Umreć emo, a to neć emo
ni znati. Nikada neć emo saznati, a sva ova besmislenost samo ć e se
nastaviti i nastaviti do u nedogled. A mi viš e neć emo biti svedoci toga.
Neć emo posedovati ni ono malo moć i koja tome daje neki smisao u
naš im umovima. Samo nas viš e neć e biti, bić emo mrtvi, mrtvi, mrtvi, a
da toga nećemo biti ni svesni!”
Prestao sam da se smejem. Stajao sam mirno, u potpunosti
shvatajući ono što sam govorio!
Nije bilo sudnjeg dana, nikakvog konač nog tumač enja,
prosveć ujuć eg trena u kojem se sve už asne stvari pretvaraju u dobra
dela, u kojem se sva užasnuća iskupljuju.
Veštice koje su spaljene na lomači nikada neće biti osvećene.
Niko nam nikada neće pružiti nikakve odgovore!
Ne, u ovom trenutku nisam to razumeo. Video sam. Poč eo sam da
ispuštam jedan jedini zvuk:
“Oh!”, i ponovih to isto: “Oh!”
A onda sam to isto rekao glasnije, još glasnije, najglasnije, te
ispustih laš u vina na pod. Stavih ruke na glavu i nastavih to da
izgovaram, mogavš i skoro da vidim svoja usta otvorena u taj krug koji
sam opisivao majci, nastavljajući da izgovaram:
 “Oh, oh, oh!”
Izgovarao sam to kao da me je zahvatila jaka š tucavica koju nisam
mogao da zaustavim. Nikolas me je uhvatio i poč eo da me trese
govoreći:
“Lestate, prestani!”
Nisam mogao da se zaustavim. Potrč ao sam ka prozoru, otvorio ga,
zafrljač io napolje teš ku malu č aš u i zurio u zvezde. Nisam mogao da
podnesem da ih vidim. Nisam mogao da izdrž im da gledam č istu
prazninu, tiš inu, apsolutno odsustvo bilo kakvog odgovora i poč eo
sam da urlam; urlao sam sve dok me Nikolas nije povukao sa
prozorskog simsa i zatvorio okno.
“Biće ti dobro”, govorio je nanovo i nanovo.
Neko je udarao po vratima. Bio je to vlasnik krč me, koji je zahtevao
da zna zašto smo morali da budemo tako bučni.
“Oseć ać eš se bolje ujutro”, insistirao je Nikolas. “Samo treba da
spavaš.”
Razbudili smo sve. Nisam mogao da budem tih. Iz mene je izlazio
onaj isti zvuk, nanovo i nanovo. Istrč ao sam iz krč me sa Nikolasom,
koji je hitao za mnom, niz seosku ulicu i nagore, prema zamku, a
Nikolas je pokuš avao da me sustigne. Tako prođosmo smo kroz
kapiju, pa pravo u moju sobu.
“San, to je ono š to ti je potrebno”, nastavio je da mi govori
očajnički.
Bio sam naslonjen na zid sa š akama preko uš iju, a onaj zvuk se
nastavljao.
“Oh, oh, oh.”
“Ujutro će”, rekao je, “biti bolje.”
* * *
Ali ujutro nije bilo bolje.
A nije mi bilo bolje ni kada je pao mrak, u stvari, kako je noć
padala, sve mi je bivalo gore.
Hodao sam, govorio i gestikulirao kao svako ljudsko bić e, iako sam
bio skrhan. Drhtao sam. Zubi su mi cvokotali. Nisam to mogao da
spreč im. Už asnuto sam gledao u sve oko sebe. Mrak me je plaš io. Sâ m
pogled na stare oklope u hodniku už asavao me je. Zurio sam u
buzdovan i cep kojima sam krenuo na vukove. Buljio sam u lica svoje
brać e. Netremice sam gledao okolo, videvš i iza svakog oblika, boje,
svetlosti i senke istu stvar: smrt. Samo š to to nije bila smrt o kakvoj
sam nekada razmiš ljao, već smrt onakva kakvu sam je sada
dož ivljavao. Stvarna smrt, apsolutna smrt, neizbež na, nepovratna
smrt, smrt koja ne rešava ništa!
U tom neizdrž ivom stanju uznemirenosti započ eo sam neš to š to
nikada do tada nisam uradio. Okrenuo sam se prema svima onima koji
su bili oko mene i počeo nemilosrdno da im postavljam pitanja.
“Da li veruješ u Boga?”, pitao sam svog brata Avgustina. “Kako
možeš da živiš ne verujući u Boga?”
“Da li uopš te u neš to veruješ !”, zahtevao sam da mi kaž e moj slepi
otac. “Da znaš da ć eš umireti u ovom trenutku, da li bi oč ekivao da
vidiš Boga ili tamu? Reci mi!”
“Ti si lud, oduvek si bio lud!”, prodrao se. “Napolje iz ove kuć e! Svi
ćemo poludeti zbog tebe.”
Ustao je, š to mu nije bilo lako s obzirom na to da je bio sakat i slep,
i pokušao da me pogodi svojim peharom, ali, naravno - promašio je.
Nisam mogao da pogledam svoju majku. Nisam mogao da budem u
njenoj blizini. Nisam ž eleo da pati zbog mojih pitanja. Otiš ao sam u
krč mu. Nisam mogao da podnesem ni samu pomisao na veš tič je
mesto. Ne bih ni za š ta na svetu otiš ao na taj kraj sela! Sakama sam
preklopio uši i zatvorio oči.
“Odlazite!”, rekao sam pri samoj pomisli na one koji su umrli a da
nikada, nikada ništa nisu shvatili.
Ni sledećeg dana nije bilo ništa bolje.
Jeo sam, pio, spavao, ali svaki trenutak jave bio je č ista strava i
sveprož imajuć i bol. Otiš ao sam do seoskog sveš tenika i zahtevao od
njega da mi kaž e da li zaista veruje u to da je Hristovo telo zaista
prisutno na oltaru pri č inu prič eš ća. A nakon š to sam č uo njegove
zamuckujuć e odgovore i video strah u njegovim oč ima, otiš ao sam
odatle još očajniji no što sam bio.
“Ali, kako ž ivite, kako nastavljate da diš ete, da se pomerate i da
radite sve š to radite ako znate da nema objaš njenja?”, najzad sam
počeo da jaučem.
Tada je Nikolas rekao da ć e mi mož da od muzike biti bolje. Ponudi
se da mi nešto odsvira na violini.
Plaš io sam se njene ž estine. Otiš li smo u voć njak, gde je Nikolas, na
suncu, odsvirao svaku pesmu koju je znao. Sedeo sam prekrš tenih
ruku i zgrč enih kolena, zubi su mi cvokotali iako smo sedeli na toplom
suncu, č iji su se zraci odbijali sa male lakirane violine, i posmatrao
sam Nikolasa, kojim je ovladala muzika, dok je stajao ispred mene;
sirovi i č isti zvuci č arobno su talasali i preplavljivali voć njak i dolinu,
ali to nije bila č arolija. Nikolas me je najzad zagrlio; sedeli smo ć utke,
a onda je on, veoma blago, rekao:
“Lestate, veruj mi, ovo će proći.”
“Sviraj ponovo”, rekao sam. “Muzika je čedna.”
Nikolas se nasmešio i klimnuo glavom. Ludaku treba ugađati.
A ja sam znao da neć e proć i, i niš ta u ovom trenutku nije moglo da
uč ini da to zaboravim, ali ono š to sam oseć ao bila je neizreciva
zahvalnost prema muzici - č injenici da u svem ovom už asu postoji
nešto tako divno kao što je ona.
Niš ta niste mogli da razumete i niš ta niste mogli da promenite. Ali,
mogli ste da stvarate takvu muziku. Osetio sam istu onu zahvalnost
koju sam oseć ao uvek kad bih ugledao seosku decu da pleš u, kada bih
video njihove uzdignute ruč ice i savijena kolena, njihova tela kako se
okreć u u ritmu pesama koje su pojali. Poč eo bih da plač em gledajuć i
ih.
Uš ao sam u crkvu, spustio se na kolena i oslonio se na zid;
posmatrajuć i drevne statue - te spretno isklesane prste, noseve, uš i,
izraze lica i duboke nabore njihove odeć e - osetih istu tu zahvalnost i
nisam mogao da ne zaplačem.
“Bar imamo ove divne stvari”, rekao sam. “Takvu dobrotu”.
Ali, niš ta prirodno mi viš e nije izgledalo divno! Sâ m prizor velikog
drveta koje stoji samotno na livadi mogao je da uč ini da zadrhtim i
ispustim krik. Treba preplaviti voćnjak muzikom.
Dozvolite mi da vam saopš tim jednu malu tajnu. To, zapravo,
nikada nije prošlo.
 6

Š ta je bio uzrok toga? Da li je to bila posledica noć nih pijanki i

razgovora, ili je to imalo neke veze sa mojom majkom i njenom
izjavom da ć e umreti? Da li su vukovi imali neš to s tim? Da li su to bile
čini veštičjeg mesta bačene na moju uobrazilju?
Ne znam. To neš to je doš lo izvana i opselo me. U jednom trenu bila
bi to samo zamisao, a već sledeć eg to je bilo stvarno. Mislim da tako
nešto možete da prizovete, ali da ga ne možete naterati da dođe.
Naravno da je to moralo da oslabi. Ali, nebo viš e nikada nije bilo
iste one plave boje kao nekada. Hoć u da kaž em da je svet od tada
poč eo da izgleda drugač ije, pa č ak i u trenucima izvanredne sreć e,
tama je vrebala, osećaj naše krhkosti i beznadežnosti.
Mož da je to bila slutnja. Ne verujem. Bilo je to neš to važ nije od
toga, a iskreno rečeno, ja ne verujem u predosećaje.
Ali da se vratimo na prič u. Tokom sve te patnje drž ao sam se
podalje od majke. Nisam imao nameru da pred njom izgovaram te
monstruozne stvari o smrti i haosu. Ali, ona je od drugih č ula da sam
skrenuo s uma.
I najzad, u noći prve nedelje posta, došla je kod mene.
Bio sam sâ m u svojoj sobi; svi ukuć ani su u sumrak otiš li do sela na
veliku logorsku vatru, što je bio običaj svake godine na ovo veče.
Oduvek sam prezirao ovu sveč anost. Nosila je u sebi neki sablasni
prizvuk - huku vatrenih plamenova, igranje i pevanje, seljake koji bi
nakon toga odlazili u voć njake sa svojim bakljama i hodali u taktu
svog čudnog pojanja.
Nekoć smo, jedno kratko vreme, imali sveš tenika koji je ova
zbivanja nazivao paganskim. Ali, oni su ga se brž e-bolje otarasili.
Seljaci sa naš ih planina drž ali su se svojih drevnih rituala. Sve ovo
č inili su da bi drveć e donelo plodove i da bi usevi bili rodni. U ovoj
prilici, viš e nego u ijednoj drugoj, oseć ao sam da vidim onu vrstu
muškaraca i žena koja je bila sposobna da spaljuju veštice.
U svom tadaš njem duš evnom raspolož enju bio sam prestraš en.
Sedeo sam kraj sopstvene male vatre pokuš avajuć i da se oduprem
porivu da odem do prozora i pogledam dole, u veliku vatru, koja me je
snažno privlačila, kao što me je i užasavala.
Moja majka je uš la, zatvorila vrata za sobom i rekla mi da mora da
razgovara sa mnom. Nač in na koji mi se obratila bio je ispunjen
nežnošću.
“Da li te je sve ovo spopalo zbog toga š to ja umirem?”, upitala je.
“Kaži mi ako jeste. I daj mi svoje ruke.”
Cak me je i poljubila. Izgledala je krhko u svojoj izbledeloj
spavać ici i sa nesređenom kosom. Nisam mogao da podnesem da
gledam sede pruge po njoj. Izgledala je izmoždeno.
Ali, rekao sam joj istinu. Ne znam kako, ali objasnio sam joj neš to
od onoga što se dogodilo u krčmi. Pokušao sam da ne nagovestim užas
svega toga, č udnu logiku koja je time ovladala. Trudio sam se da ne
zazvuči previše strašno i konačno.
Slušala je, a onda je rekla:
“Ti si veliki borac, sine moj. Ti se nikada ne miriš. Cak ni onda kada
je to sudbina čitavog čovečanstva, ti za to ne mariš i ne prihvataš to.”
“Ne mogu!”, rekao sam očajno.
“Ja te zbog toga volim”, rekla je. “Tako lič i na tebe da to uvidiš u
majuš noj spavać oj sobi u krč mi kasno u noć kada piješ vino. I potpuno
lič i na tebe da besniš zbog toga, na isti nač in kao š to bi podivljao i
zbog bilo čega drugog.”
Ponovo sam poč eo da plač em iako sam znao da me ne osuđuje.
Tada je izvadila maramicu i razgrnula je da mi pokaž e nekoliko
zlatnika.
“Prebrodić eš ti to”, rekla je. “U ovom trenutku smrt ti kvari ž ivot, to
je sve. Ali, ž ivot je važ niji od smrti. Uskoro ć eš i sâ m to shvatiti. A sada
sluš aj š ta imam da ti kaž em. Dolazio je lekar i jedna starica iz sela koja
zna viš e o leč enju nego on. Oboje se slaž u sa mnom da neć u još dugo
živeti.”
“Prestani, majko”, rekao sam, svestan koliko sam samož iv bio, ali
nisam mogao da se uzdrž im. “Ovoga puta neć e biti nikakvih poklona.
Skloni taj novac.”
“Sedi”, rekla je.
Pokazala je na klupu kraj ognjiš ta. Nerado sam uradio ono š to mi je
bilo rečeno. Sela je pokraj mene.
“Znam”, rekla je, “da ti i Nikolas pričate o tome da pobegnete.”
 “Neću da idem, majko...”
“Šta? Dok ne umrem?”
Nisam joj odgovorio. Ne mogu da vam opišem svoje duševno stanje.
Još uvek sam bio rovit, drhturav, i morali smo da razgovaramo o
č injenici da ć e ova ž ena koja još uvek ž ivi i diš e uskoro prestati da ž ivi
i diš e i poč eti da se raspada i truli, da ć e se njena duš a strmoglaviti u
ponor, da ć e sve ono zbog č ega je patila u ž ivotu, uključ ujuć i i njegov
kraj, nestati u niš tavilu. Njeno sić uš no lice izgledalo je kao neš to
naslikano na velu.
Iz udaljenog sela dopirao je slab zvuk raspevanih seljaka.
“Zelim da odeš u Pariz, Lestate”, rekla je. “Hoć u da uzmeš ovaj
novac, to je sve š to mi je ostalo od moje porodice. Zelim da znam da si
u Parizu, Lestate, kada kucne moj poslednji č as. Zelim da umrem sa
saznanjem da si ti u Parizu.”
Bio sam zapanjen. Prisetio sam se njenog uvređenog izraza na licu
kada su me pre mnogo godina vratili iz italijanske pozoriš ne trupe.
Posmatrao sam je dugo. Skoro da je zvuč ala ljutito u svom
nagovaranju.
“Už asnuta sam umiranjem”, rekla je. Glas joj se skoro potpuno
prelomio. “Kunem se da ć u izludeti ako ne budem znala da si u Parizu
i da si slobodan kada taj dan najzad osvane.”
Ispitivao sam je pogledom. Očima sam je pitao da li to stvarno misli.
“Ja sam te zadrž avala ovde isto koliko i tvoj otac”, rekla je. “Ne na
rač un gordosti, već sebič nosti. A sada ć u se iskupiti za to. Hoć u da te
vidim da odlaziš . Ne tič e me se š ta ć eš raditi u Parizu, da li ć eš pevati
dok Nikolas svira violinu, ili praviti salto na pozornici vaš ara Svetog
Žermena. Ali, idi i radi ono što radiš najbolje.”
Pokuš ao sam da je zagrlim. U poč etku se ukrutila, a onda sam
osetio kako popuš ta i kako se topi uz mene; u tom trenu mi se u
potpunosti prepustila; mislim da sam tada razumeo zaš to je oduvek
bila tako uzdrž ana. Plakala je, š to do sada nikada nisam imao prilike
da č ujem. Už ivao sam u ovom trenutku i pored sveg njegovog bola.
Bilo me je sramota š to sam už ivao u njemu, ali nisam ž eleo da je
pustim. Cvrsto sam je drž ao i ljubio je za svaki onaj put kada mi nije
dozvoljavala da to uradim. Na trenutak smo izgledali kao dva dela iste
stvari.
A zatim se smirila. Cinilo se da se sabrala u sebi, i polako, ali veoma
snažno, pustila me je i odgurnula.
Dugo je prič ala. Govorila je o stvarima koje tada nisam razumeo - o
tome kako je svaki put kada bi me videla da na konju idem u lov
osetila neku vrstu divnog zadovoljstva, a to isto zadovoljstvo oseć ala
je kada bih sve oko sebe ljutio i kada bih obasipao oca i brać u svojim
pitanjima o tome zaš to smo morali da ž ivimo ovako kako smo ž iveli.
Govorila je na neki tajanstven nač in o tome da sam bio jedan skriveni
deo njene anatomije, jedan organ koji žene u stvarnosti i ne poseduju.
“Ti si ono muš ko u meni”, rekla je. “I zato sam te zadrž avala ovde,
bojala sam se da ž ivim bez tebe, i mož da sada, kada te š aljem od sebe,
radim ono što sam i ranije radila.”
Pomalo sam bio š okiran onim š to je govorila. Nikada nisam
pomislio da bi jedna ž ena mogla da oseti ili izgovori neš to slič no
ovome.
“Nikolasov otac zna za vaš e planove”, rekla je. “Vlasnik krč me vas
je prisluš kivao. Veoma je važ no da krenete odmah. Krenite koč ijom u
zoru i piš i mi č im stignete u Pariz. Na groblju Les Inosant, pored pijace
Sveti Zermen, nać i ć eš pismopisač e. Pronađi nekog ko ume da piš e
italijanski. Tako niko, sem mene, neće moći da čita ta pisma.”
Kada je napustila sobu, nisam, zapravo, mogao da verujem da se
sve ovo dogodilo. Jedan dugi trenutak sam samo stajao i zurio ispred
sebe. Zurio sam u svoj krevet sa slamnatim duš ekom, u dva kaputa
koja sam posedovao, crveni ogrtač i moj jedini par kož nih cipela kraj
ognjiš ta. Zurio sam kroz uzanu pukotinu prozora u crne masive
planina, koje sam znao č itavog svog ž ivota. Mrak i tama su, makar u
jednom dragocenom momentu, skliznuli sa mene.
Zatim sam se strmoglavio niz stepenice i sjurio niz planinu u selo da
pronađem Nikolasa i kaž em mu da idemo u Pariz! Uradić emo to.
Ovoga puta nas ništa neće zaustaviti.
Bio je sa svojom porodicom, koja je posmatrala logorsku vatru. Cim
me je ugledao, obgrlio me je oko vrata, a ja zabacih ruku oko
njegovog struka i odvukoh ga od gomile i plamena, do nakraj poljane.
Vazduh je mirisao na svež e zelenilo, kao š to to obič no i biva samo u
proleć e. Cak ni raspevani seljani nisu zvuč ali tako odurno. Poč eo sam
da plešem ukrug.
“Uzmi svoju violinu!”, rekao sam. “Zasviraj pesmu o odlasku u
Pariz, krećemo na put. Idemo ujutro!”
 “A od č ega ć emo ž iveti u Parizu?”, pevao je dok je nameš tao ruke
kao da svira neku nevidljivu violinu. “Hoć eš li da ubijaš pacove za
večeru?”
“Nemoj da me pitaš š ta ć emo da radimo kada tamo stignemo!”,
rekao sam. “Važno je samo da stignemo.”
 7

N isu proš le ni dve nedelje, a ja sam stajao usred podnevne guž ve

na ogromnom javnom groblju Les Inosant, sa svim njegovim
grobnicama i smrdljivim zjapeć im grobovima - najč udesnija trž nica
koju sam ikada imao prilike da vidim - i, usled svih tih mirisa i buke,
naginjao sam se nad italijanskim pisač em diktirajuć i svoje prvo pismo
majci.
Da, bezbedno smo stigli nakon danonoć nog putovanja; iznajmili
smo sobe u Il de la Site, bili smo neopisivo sreć ni, a Pariz je bio topao,
divan i veličanstveniji nego što se to dalo i zamisliti.
Poželeo sam da se sâm latim olovke i napišem joj pismo.
Pož eleo sam da joj opiš em kako sve izgleda - zdanja prepuna
tornjeva, drevne vijugave ulice preplavljene prosjacima, torbarima,
plemić ima, kuć e na č etiri ili pet spratova koje se naginju nad
zakrčenim bulevarima.
Pož eleo sam da joj opiš em koč ije, kloparajuć e pozlać ene naprave
od stakla, kako se provlač e kroz guž vu preko mostova Nef i Notr Dam
i jezde pored Luvra, kraljevske palate.
Pož eleh da mogu da joj opiš em ljude, gospodu sa njihovim
izvezenim hulahopkama i srebrnim š tapovima, kako tapkaju po blatu
u svojim papuč ama pastelnih boja, dame sa njihovim perikama
ukraš enim biserima i namreš kanim suknjama od svile i muslina, moj
prvi pogled na kraljicu Mariju Antoanetu kako odvaž no š eta sama
vrtovima Tiljerija.
Naravno da je sve to i sama videla pre nego š to sam se ja rodio.
Zivela je u Napulju, Londonu i Rimu sa svojim ocem. Zeleo sam da joj
kaž em š ta mi je sve pruž ila, da joj kaž em kako je to sluš ati hor Notr
Dama, probijati se u prepunim kafeima sa Nikolasom, razgovarati sa
njegovim bivš im cimerima iz studentskih dana, pijuckati englesku
kafu, kako izgleda obuć i se u Nikolasovu divnu odeć u - on me je
naterao da to uradim - stajati ispod svetiljki Komedi fransez i sa
divljenjem zuriti u glumce na pozornici.
Ali, od svega š to sam u ovom pismu napisao bilo je mož da najbolje:
adresa mansarde u Il de la Site, koju smo nazivali domom, i vest:
Angažovali su me u pravom pozorištu da učim za glumca, sa dobrim
izgledima da uskoro dobijem ulogu u predstavi.
Ono š to joj nisam rekao bilo je to da smo morali da se penjemo
stepeniš tem sa š est odmoriš ta do naš ih soba, da su muš karci i ž ene
galamili i vriš tali u sokacima ispod naš ih prozora, da nam je već
ponestalo para zahvaljujuć i meni koji sam nas odvlač io na svaku
operu, balet i predstavu u gradu. A ustanova gde sam radio bila je
oronulo, malo bulevarsko pozoriš te, jedan korak viš e od vaš arske
pozornice, a moj posao sastojao se od toga da glumcima
pripomognem pri oblač enju, da prodajem karte i da č istim i izbacujem
kavgadžije.
Ali, ponovo sam se nalazio u raju. Kao i Nikolas, kojeg, međutim,
nije hteo da unajmi nijedan pristojan orkestar u gradu, i sada je svirao
solo, zajedno sa grupicom muzič ara u pozoriš tu gde sam radio, a kada
bi nam zaista prigustilo, svirao je na Bulevaru, a ja stajao pored njega i
držao ispružen šešir. Bili smo bez stida i srama!
Svake noć i smo trč ali uz stepenice sa laš om jeftinog vina i veknom
ukusnog i slatkog pariskog hleba, š to je bilo bož anska hrana u
poređenju sa onim š to smo jeli u Overnju. U svetlosti naš e jedine
lojane sveć e mansarda je bila najdivnije mesto u kojem sam ikada
živeo.
Kao š to sam i ranije spomenuo, retko kada sam pre toga boravio u
nekoj maloj drvenoj sobi, osim onda u krč mi. A ova soba je i po
zidovima, pa č ak i na plafonu, imala drvene grede! Ovo je zaista bio
Pariz! Pod je bio sač injen od lakiranih drvenih dasaka, a bio je tu i
mali kamin sa novim dimnjakom, odakle je duvala promaja.
Pa š ta ako smo morali da spavamo na kvrgavim slamaricama i š to
nas je iz sna budila tuč a komš ija. Budili smo se u Parizu i mogli smo,
ruku pod ruku, satima da lutamo ulicama i sokacima, gvireć i u radnje
prepune nakita, pehara, tapiserija i statua, bogatstvo kakvo nikada
nisam video. Cak su me i smrdljive prodavnice mesa oduš evljavale.
Sudaranje kola i klopot grada, neumorna marljivost na hiljade i
hiljade njegovih radnika, č inovnika, zanatlija, dolasci i odlasci u
beskrajnom mnoštvu.
Tokom dana skoro da bih i zaboravio sliku krč me i tame. Osim
kada bih, naravno, ugledao neki zaboravljen leš u prljavom prolazu, a
njih je bilo na pretek, ili kada bih se zadesio na mestu gde su se
izvršavala javna pogubljenja, na trgu De Grev.
A uvek mi se događalo da naletim na javno pogubljenje na trgu De
Grev.
Sa trga bih otpeš ač io drhteć i, skoro ječ eć i. Mogao sam lako da
postanem opsednut time, ako ne i ometen. Ali, Nikolas je bio čvrst.
“Lestate, neć u viš e niš ta da č ujem o več nom, nepromenljivom,
nesaznatljivom!”
Pretio je da ć e me odalamiti ili prodrmusati ako se usudim da
započnem razgovor na tu temu.
A kada bi nastupio sumrak - doba dana koje sam sada mrzeo viš e
no ikada - bez obzira na to da li bih prisustvovao pogubljenju ili ne, da
li je dan bio divan ili uznemiravajući, počeo bih da se tresem. Samo me
je jedna stvar spaš avala od toga: toplina i uzbuđenje jarko osvetljenog
pozoriš ta, a ja sam se pobrinuo da pre sumraka uvek budem na
bezbednom, unutra.
Znate, u Parizu u to vreme pozoriš ta na bulevarima nisu bila č ak ni
zakonita. Samo su Komedi fransez i Italijansko pozoriš te bile vladine
ustanove, i njima je bilo dozvoljeno da izvode sve ozbiljnije komade.
Tu je spadala tragedija i komedija, kao i drame Rasina, Kornelija i
briljantnog Voltera.
Ali, stara italijanska komedija koju sam toliko voleo - Pantalun{5},
Harlekin{6}, Skaramuš {7} i ostali - nastavljala je da postoji kao i uvek,
sa hodač ima na konopcu, akrobatama, ž onglerima i lutkarima, kao
spektakli sa platformi vašara Svetog Žermena i Svetog Lorena.
Bulevarska pozoriš ta su nadrasla vaš are. U moje vreme, tokom
poslednjih decenija osamnaestog veka, ona su postala stalne ustanove
duž Bulevar du Templa, i iako su se njihove predstave izvodile za
siromaš ne, koji nisu mogli sebi da priuš te grandioznija pozoriš ta,
privlač ile su i imuć ne. Veliki broj aristokrata i bogatih građana
okupljao se na klupama da posmatra bulevarske predstave, jer su one
bile vrcave i pune nadarenosti, a ne tako krute kao komadi velikog
Rasina ili Voltera.
Igrali smo italijansku komediju onako kako sam je ja nekada
nauč io - sa mnogo improvizacije, tako da je svake več eri bilo neč eg
novog i drugač ijeg, a opet istog. Isto tako smo i pevali i kreveljili se, ne
samo zato š to su ljudi to voleli već zato š to smo i morali: nismo smeli
da dozvolimo da nas optuž e da ruš imo monopol drž avnih pozoriš ta na
izvođenje ozbiljnih komada.
Pozoriš no zdanje je bilo troš no, zapuš teno i prljavo, i nije imalo
viš e od trista mesta za sedenje, ali su zato mala pozornica i njeni
propratni delovi bili otmeni - bogata pozoriš na zavesa od plavog pliš a
i lož e odeljene paravanima. Glumci i glumice su bili dobri i zaista
talentovani, ili se barem meni tako činilo.
Cak i da nisam imao tu novonastalu bojazan od mraka, tu “bolest
smrtnosti”, kako ju je Nikolas uporno nazivao, prolazak kroz vrata te
pozornice nije mogao da bude uzbudljiviji. Pet do š est sati svake
več eri ž iveo sam i disao u tom malenom univerzumu dranja, smejanja
i prepiranja muš karaca i ž ena, boreć i se za nekog a protiv nekog
drugog, svi drugari iza kulisa bez obzira š to nismo bili prijatelji.
Mož da je to bilo slič no kao biti u malenom č amcu usred okeana, svi na
okupu, bez moguć nosti da pobegnemo jedni od drugih. Bilo je
božanstveno.
Nikolas je bio malo manje oduš evljen, ali to se moglo i oč ekivati. Sa
još već om količ inom ironije govorio bi kada bi njegovi nekadaš nji
bogati prijatelji studenti doš li da razgovaraju sa njim. Oni su mislili da
je lud š to ovako ž ivi. A za mene, plemić a koji uteruje glumice u
njihove kostime i prazni kante za đubre, ostali su potpuno bez reči.
Zapravo, sve š to su ovi mladi građani zaista ž eleli bilo je da budu
aristokrate. Kupovali su titule i sklapali brakove sa aristokratskim
porodicama kad god bi im se pruž ila prilika za to. A tu je i taj jedan
istorijski paradoks da su se upravo takvi priključ ili Revoluciji i
pripomogli da se sruš i klasa kojoj su, zapravo, oni hteli da se
prišljamče.
Nije me bilo briga da li ć emo ponovo videti Nikolasove prijatelje.
Glumci nisu znali niš ta o mojoj porodici, i u korist jednostavnog imena
Lestat de Valoa, koje, zapravo, niš ta nije znač ilo, izostavio sam svoje
pravo prezime - De Lionkur.
Uč io sam sve š to sam mogao o pozornici. Pamtio, oponaš ao,
postavljao bezbroj pitanja. Svake noć i pravio sam samo jednu pauzu u
svom uč enju, koja je trajala onoliko dugo koliko je Nikolasu bilo
potrebno da izvede svoju solo tačku na violini. Nikolas bi tada ustao sa
svog sediš ta u malenom orkestru, svetlo petrolejki bi ga izdvojilo od
ostalih, a onda bi se bacio na malu sonatu, dovoljno ljupku i kratku da
oduševi gledaoce.
Sve to vreme maš tao sam o sopstvenom trenutku slave - kada ć e
stariji glumci, koje sam prouč avao, oponaš ao, sač ekivao kao neki
lakej i kojim sam dosađivao, najzad reći:
“U redu, Lestate, več eras ć eš nam biti potreban za ulogu Lelia.
Trebalo bi da znaš šta ti je činiti.”
Taj trenutak je najzad osvanuo krajem avgusta meseca.
U Parizu je danju vladala velika vruć ina, ali su noć i bile pravi
melem. Pozoriš te je bilo ispunjeno nervoznim gledališ tem, koje se
hladilo maramicama i kartama. Debela bela š minka poč ela bi da se
topi na mom licu čim bih je naneo.
Nosio sam mač od kartona i Nikolasov najbolji kaput od somota;
tresao sam se i pre nego š to sam stupio na pozornicu, a u glavi mi je
bila misao: ovo je kao da iščekujem sopstveno pogubljenje ili nešto tome
slično.
Ali č im sam stupio na scenu, okrenuo sam se, pogledao pravo u
dupke punu dvoranu i tada se desilo neš to najč udnije moguć e: strah je
nestao bez traga.
Nasmeš io sam se publici i polako se poklonio. Zurio sam u
prekrasnu Flaminiju kao da sam je video prvi put. Morao sam da je
osvojim. Bučno veselje je započelo.
Pozornica je sada pripadala meni kao š to mi je pripadala pre
mnogo, mnogo godina u dalekoj varoš i u unutraš njosti. I dok smo se
udvoje š aš avo š epurili po daskama, prepiruć i se, grleć i se i kreveljeć i
se, smeh je zahvatio publiku.
Mogao sam da osetim njihovu paž nju kao zagrljaj. Svaki pokret i
svaka replika izazivali su salve smeha u gledališ tu - skoro da je bilo
isuviš e lako - i mogli smo da igramo još pola sata da nas drugi glumci,
nestrpljivi da započ nu sledeć i trik, kako su to zvali, nisu na silu
odvukli prema zavesi.
Publika je ustala da nas obaspe aplauzom. A to nije bila seoska
publika pod otvorenim nebom. Ovo su bili Parižani i traž ili su da se
Lelio i Flaminija vrate na pozornicu.
U senci zavese sam se zateturao. Skoro da sam se sruč io na zemlju.
Niš ta nisam mogao da vidim u tom trenutku, sem prizora publike koja
preko svetala pozornice zuri u mene. Zeleo sam da se vratim na
pozornicu. Zgrabio sam Flaminiju i poljubio je, a onda shvatio da i ona
meni uzvraća strastvenim poljupcima.
Onda ju je Reno, stari upravnik, odvojio od mene.
“U redu, Lestate”, rekao je kao da je zbog neč ega bio ljut. “U redu,
prilič no si dobro to odradio i odsad ć u te puš tati da redovno igraš u
predstavi.”
Ali pre nego š to sam poč eo da skakuć em gore-dole od radosti, pola
trupe se stvorilo oko nas. I Lukina, jedna od glumica, odmah reče:
“O, ne, nećeš ga angaž ovati redovno!”, rekla je. “On je najzgodniji
glumac na celom Bulevaru du Templu i uvrstić eš ga u stalnu postavku
ovog trenutka i platić eš ga odmah. I da viš e nije dodirnuo metlu ili
krpu!”
Bio sam prestravljen. Moja karijera tek š to je poč ela, a situacija je
pretila da ć e odmah biti i završ ena, ali na moje zaprepaš ćenje Reno je
pristao na sve uslove.
Naravno da mi je godilo da me nazovu zgodnim; i sada sam, kao i
nekada, razumeo da je Lelio ljubavnik i da treba da poseduje
poprilič no stila. Svaki aristokrata sa malo vaspitanja savrš en je za ovu
ulogu.
Odluč io sam da ć u uč initi sve da me pariska publika u pravom
smislu primeti, a ako sam ž eleo da prič aju o meni u Komedi fransez,
morao sam da budem neš to malo viš e od plavokosog anđela koji je na
pozornicu stigao pravo iz markizove porodice. Morao sam da
postanem odličan glumac, a to je upravo ono što sam i naumio.
Te noć i smo se Nikolas i ja slavno napili. Pozvali smo celu
pozoriš nu trupu u naš e sobe na pijanku, ja sam se ispentrao na klizave
krovove i raš irio ruke Parizu, dok je Nikolas svirao svoju violinu na
prozoru sve dok nismo razbudili čitav komšiluk.
Muzika je bila zanosna, ali su ljudi ipak rež ali i vriš tali u sokacima,
lupali š erpama i tiganjima. Nismo obrać ali paž nju na to. Plesali smo i
pevali kao š to smo to radili na veš tič jem mestu. Skoro da sam pao sa
ivice prozora.
Sledeć eg dana, sa laš om u ruci, diktirao sam celu prič u
italijanskom pismopisač u na smrdljivoj sunč evoj svetlosti groblja Les
Inosant i pobrinuo se da pismo odmah bude odneto mojoj majci.
Pož eleo sam da zagrlim svakoga koga bih sreo na ulici. Ja sam bio
Lelio. Bio sam glumac.
Do septembra je moje ime bilo ispisano i na plakatima. I njih sam,
takođe, poslao majci.
Nismo prikazivali staru komediju. Igrali smo farsu nekog poznatog
pisca koja, s obzirom na generalni š trajk pisaca, nije mogla da se
izvodi u Komedi fransez.
Podrazumeva se da nismo mogli da obelodanimo njegovo ime, ali
svi su znali da je to njegovo delo i pola dvora je preplavljivalo
Renoovo glumačko pozorište svake noći.
Nisam bio glavni lik, ali sam bio mladi ljubavnik, zapravo, neka
vrsta ponovnog Lelia, što je bilo skoro bolje od glavne uloge; krao sam
paž nju publike u svakoj sceni u kojoj bih se pojavio. Nikolas me je
uč io ulozi; stalno se izdirao na mene š to ne znam da č itam. Do
četvrtog izvođenja pisac je napisao dodatni tekst za mene.
Niki je imao sopstveni trenutak u pauzi - njegovo najnovije
izvođenje penuš ave male Mocartove sonate prikovalo bi publiku za
sediš ta. Cak su se i njegovi prijatelji studenti ponovo pojavili. Dobijali
smo pozive za privatne balove. Svakih nekoliko dana trč ao bih na Les
Inosant da napiš em pismo majci, a najzad sam mogao da joj poš aljem i
iseč ak iz engleskih novina Gledalac koji je hvalio naš mali komad, a
naroč ito plavokosog nevaljalca koji slama srca u treć em i č etvrtom
č inu. Razume se da nisam mogao da proč itam ovaj iseč ak. Ali je
gospodin koji mi ga je doneo rekao da je pohvalan, a i Nikolas je to
potvrdio.
Kada su nastupile prve hladnije jesenje noć i, na pozornici sam
nosio svoj krznom postavljeni crveni ogrtač . Mogli ste da ga vidite i u
poslednjem redu galerije, č ak i da ste bili skoro slepi. Sada sam bio
spretniji u nanoš enju bele š minke; tu i tamo senč io sam njome svoje
lice da bih naglasio njegove konture; iako su mi oč i bile iscrtane crnim
krejonom a usne blago narumenjene, izgledao sam u isto vreme i
zapanjujuć e i č oveč no. Dobijao sam ljubavna pisma od ž ena iz
publike.
Nikolasa je svakog jutra jedan italijanski maestro poduč avao
muzici. I pored toga, imali smo dovoljno novca za dobru hranu, drvo i
ugalj. Majč ina pisma pristizala su mi dva puta nedeljno; u njima me je
obaveš tavala da se njeno zdravlje sada poboljš alo, da ne kaš lje tako
jako kao proš le zime, da nema bolove, da su nas se naš i oč evi odrekli i
da ne žele ni da nam se imena spomenu.
Bili smo isuviš e sreć ni da bi nas to brinulo. Ali stari, mrač ni strah,
“bolest smrtnosti”, bio je sve prisutniji u meni sa dolaskom hladnijeg
vremena.

Zima se č inila još gorom u Parizu. Nije bila tako č ista kao na
planinama. Siromaš ni su se vrzmali po dovracima, drhć uć i gladni, a
krivudave nepoploč ane ulice bile su prekrivene debelim slojem blata.
Video sam bosonogu decu kako pate na moje oč i i sve već i broj leš eva,
za koje niko nije mario, a koji su lež ali naokolo viš e nego ikada pre.
Nikada mi nije bio draž i moj krznom postavljeni ogrtač nego sada.
Zaogrnuo bih njime i Nikolasa i pribio ga bliž e sebi kada bismo
zajedno izlazili, pa bismo hodali u bliskom zagrljaju kroz sneg i kišu.
Hladno ili ne, nemoguć e je preuvelič ati sreć u iz tih dana. Zivot je
bio upravo onakav kakav sam zamiš ljao da mož e da bude. I znao sam
da neć u dugo ostati u Renoovom pozoriš tu. Svi su to govorili.
Zamiš ljao sam velike pozornice, turneje po Londonu i Italiji, pa č ak i
po Americi, sa velikom glumač kom trupom. Ipak, nije bilo razloga za
žurbu. Moja čaša je bila prepuna.
 8

A li, u mesecu oktobru, kada je Parizom već zavladao mraz, u

publici sam poč eo da zapaž am, prilič no redovno, jedno
misteriozno lice, koje mi je neizostavno odvlač ilo paž nju. Ponekad se
č inilo da to lice tako deluje na mene da zaboravim š ta radim. A onda
bi ga jednostavno izgubio iz vida, kao da sam ga umislio. Mora da sam
ga povremeno viđao približ no dve nedelje pre nego š to sam napokon
to spomenuo Nikiju.
Osećao sam se budalasto i bilo mi je teško da to izrazim rečima.
“Tamo je neko ko me posmatra”, rekao sam.
“Svi te posmatraju”, rekao je Niki. “To je ono što želiš.”
Te več eri se oseć ao nekako neraspolož eno i njegov odgovor je bio
pomalo odsečan.
Ranije te več eri, dok je potpaljivao vatru, rekao je da neć e daleko
stić i u sviranju violine. I pored dobrog sluha i veš tine, bilo je previš e
toga š to nije znao. Bio je siguran da ć u ja postati veliki glumac. Ja sam
mu tada odgovorio da su to gluposti, ali mi se uč inilo da nisam bio
iskren. Setio sam se da mi je majka rekla da je za njega isuviše kasno.
Rekao mi je da nije zavidan. Bio je samo malo nesreć an, i to je sve.
Odluč io sam da odustanem od prič e o misterioznom licu. Pokuš ao sam
da se dosetim nekog nač ina kako da ga ohrabrim. Podsetio sam ga na
to da njegova muzika podstič e duboka oseć anja kod ljudi, da su se č ak
i glumci iza scene zaustavljali da sluš aju njegovo sviranje. Posedovao
je neosporan talenat.
“Ali ja želim da budem slavan violinista”, rekao je. “A bojim se da do
toga nikada neć e doć i. Dok smo bili kod kuć e, mogao sam da se
pretvaram da će se to zaista i dogoditi.”
“Ne smeš da odustaneš!”, rekao sam.
“Lestate, da budem potpuno iskren prema tebi”, rekao je. “Tebi sve
ide kao po loju. Cega god da se dohvatiš , to i ostvariš . Znam o č emu si
razmiš ljao sve one godine dok si bio oč ajan kod kuć e. Pa č ak i tada, na
š ta god da si se usredsredio, to si i postigao. Otiš li smo u Pariz istog
onog dana kada si ti odlučio da to uradiš.”
 “Nije valjda da se kaješ što si došao u Pariz?”, upitao sam ga.
“Naravno da ne. Samo hoć u da kaž em da ti misliš da su stvari
moguć e č ak i onda kada one to nisu! Barem ne za nas ostale. Kao
ubijanje vukova...”
Obuzela me je neka hladnoć a kada je ovo izgovorio. Iz nekog
razloga sam ponovo pomislio na ono misteriozno lice u publici, na ono
koje me je posmatralo. Imalo je neke veze sa vukovima. Bilo je tu
neč eg povezanog sa oseć anjima koje je Niki iskazivao. Nije tu bilo
nikakvog smisla. Pokušao sam sve to da odagnam.
“Da si se kojim sluč ajem usredsredio na sviranje violine, do sada bi,
verovatno, svirao na dvoru”, rekao je.
“Niki, ovakvi razgovori su otrov”, rekao sam š apatom. “Nije ti
preostalo niš ta drugo nego da pokuš aš da dostigneš ono š to ž eliš .
Znao si da je sve protiv tebe kada si započinjao. Nema tu šta... osim...”
“Znam.” Nasmešio se. “Osim besmisla. Smrti.”
“Da”, rekao sam. “Sve š to mož eš da uradiš jeste to da uč iniš da tvoj
život ima smisao, da ga učiniš dobrim...”
“O, neć eš valjda opet o dobroti!”, rekao je. “Ti i tvoja bolest
smrtnosti i bolest dobrote.” Promatrao je vatru, a zatim se okrenu ka
meni sa namernim izrazom podrugljivosti na licu.
“Mi smo gomila glumaca i zabavljač a, koji č ak ne mogu biti ni
sahranjeni u osvešćenoj zemlji. Mi smo izgnanici.”
“Bož e, kada bi samo verovao u to”, rekao sam, “da č inimo dobra
dela kada ljudi zbog nas zaborave na svoju tugu, da č inimo da bar
nakratko smetnu s uma da...”
“Sta? Da ć e umreti?” Nasmeš io se na neki naroč ito zloban nač in.
“Lestate, mislio sam da ć e se neš to u tebi promeniti kada dođemo u
Pariz.”
“To je bilo glupo od tebe, Nik”, odgovorio sam. Sada je već počeo da
me ljuti. “Ja činim dobro dela na Bulevaru du Templu. Osećam to...”
Zastao sam zato š to sam opet video misteriozno lice; obuze me
neko mrač no oseć anje, neka zla slutnja, iako se č ak i to zapanjujuć e
lice smeškalo obično, što je i bilo čudno. Da, smešilo se... uživalo je...
“Lestate, volim te”, rekao je Niki tuž no. “Volim te kao š to sam voleo
samo nekoliko ljudi u svom ž ivotu, ali ti si, u stvari, budala, zajedno sa
svim tim tvojim zamislima o dobroti.”
Nasmejao sam se.
 “Nikolase”, rekao sam, “ja mogu da ž ivim bez Boga. Mogu č ak i da
se pomirim sa idejom da nakon smrti nema ž ivota. Ali, mislim da ne
bih mogao da nastavim dalje da ne verujem u moguć nost postojanja
dobrote. Umesto što me ismevaš, zašto mi ne kažeš u šta ti veruješ.”
“Onako kako ja vidim”, rekao je, “postoje nemoć i moć , postoje
dobra i loš a umetnost. A to je ono u š ta ja verujem. U ovom trenu
bavimo se neč im š to spada u prilič no loš u umetnost, i to nema nikakve
veze sa dobrotom!”
Naš razgovor je tada mogao da se pretvori u pravu borbu da sam,
kojim sluč ajem, izlož io sve ono š to mi je bilo na pameti u vezi sa
građanskom pompeznoš ću. Jer ja sam iskreno verovao da je naš rad
kod Renoa, na viš e nač ina, bio bolji od onoga koji sam imao prilike da
vidim u velikim pozoriš tima. Samo je spoljaš nji izgled bio manje
impresivan. Zaš to jedan gradski gospodin nije mogao da zaboravi na
okvire? Kako je mogao da ne vidi ništa više od površine?
Duboko sam udahnuo.
“Ako dobrota postoji”, rekao je, “onda sam ja njena suprotnost. Ja
sam zao, i už ivam u tome. Cač nem ti nos na dobrotu. A ako već moraš
da znaš , ja ne sviram violinu idiotima koji dolaze kod Renoa da bih ih
učinio srećnima. Ja sviram za sebe, za Nikolasa.”
Nisam viš e ž eleo da ga sluš am. Bilo je krajnje vreme da odem na
spavanje. Ali, povredio me je ovaj č udan razgovor, i on je to znao;
kada sam poč eo da izuvam č izme, ustao je sa stolice, doš ao do mene i
seo.
“Oprosti”, rekao je najskruš enijim glasom. To je bila tako velika
razlika u odnosu na njegovo drž anje od pre samo minut da sam ga
pogledao; bio je tako mlad i jadan da nisam mogao da se uzdrž im a da
ga ne zagrlim i kaž em mu da ne bi trebalo o tome viš e da brine. “U tebi
ima neke blistavosti, Lestate”, rekao je. “I to sve privlač i ka tebi. To
postoji čak i kada si besan ili obeshrabren...”
“Poezija”, rekao sam. “Obojica smo umorni.”
“Ne, to je istina”, rekao je. “U tebi ima neke svetlosti i ona je skoro
zaslepljujuć a. A u meni obitava samo tama. Ponekad mislim da je ona
nalik onom mraku koji te je zarazio one noć i u krč mi kada si poč eo da
plač eš i drhć eš . Bio si tako bespomoć an, tako nepripremljen za to. Ja
pokuš avam da odagnam mrak od tebe jer mi je potrebna tvoja
svetlost. Očajnički je trebam, a tebi tama nije potrebna.”
 “Ti si lud”, rekao sam. “Da mož eš sebe da vidiš , da č uješ sopstveni
glas, svoju muziku, koju, naravno, sviraš samo za sebe - ne bi video
mrak, Niki. Ugledao bi sopstveno prosveć enje. Sumorno, da, ali
svetlost i lepota se u tebi spajaju na hiljadu različitih načina.”

Sledeć e je noć i predstava bila naroč ito dobro izvedena. Publika je

bila ž ivahna i inspirisla je sve nas na dodatne kerefeke. Nač inio sam
nekoliko novih plesnih koraka, koji se iz nekog neobjaš njivog razloga
nikada nisu pokazali zanimljivim na probama, ali su zato
velič anstveno izgledali na pozornici. I Niki je bio izvanredan na svojoj
violini; svirao je jednu od svojih kompozicija.
Ali kako se več e bliž ilo kraju, ponovo sam ugledao ono misteriozno
lice. Uznemirilo me je viš e nego ikada do tada i skoro da sam izgubio
ritam svoje pesme. U stvari, č inilo mi se kao da mi se na tren sve
rasplinulo u glavi.
Kada smo Niki i ja ostali sami, morao sam da prič am o tome, o
neobičnoj senzaciji da sam zaspao na pozornici i sanjao.
Zajedno smo seli pored ognjiš ta, spustivš i laš u vina na malo bure.
Niki je izgledao iscrpljeno i potišteno, kao i prethodne noći.
Nisam ž eleo da ga uzrujavam, ali nisam mogao da se nateram da
zaboravim to lice.
“Pa, kako izgleda?”, upitao je Nikolas. Grejao je ruke. Iznad
njegovog ramena, kroz prozor, video sam grad i njegove snegom
prekrivene krovove, od č ega mi je bilo još hladnije. Nije mi se svideo
ovaj razgovor.
“To je ono najgore”, rekao sam. “Samo vidim lice. Mora da na sebi
nosi neš to crno, ogrtač , mož da č ak i kapuljač u. Ali meni to lice - tako
izrazito belo i neobič no jasno - izgleda kao maska. Hoć u da kaž em da
su linije na tom licu tako duboke da izgledaju kao da su urezane
crnom š minkom. Vidim ga na tren. Zaista svetli. A kada ponovo
pogledam, tamo nema nikoga. Ovo je, ipak, preterivanje. Suptilnije je
od toga, način na koji gleda, a opet...”
Opis je, izgleda, uznemirio Nikija isto koliko i mene. Niš ta nije
rekao. Njegovo lice se nekako smekš alo, kao da je poč eo da
zaboravlja svoju tugu.
“Neć u da ti ulivam nadu”, rekao je. Sada je bio veoma ljubazan i
iskren. “Mož da je to š to vidiš maska. I mož da je to neko iz Komedi
fransez došao da vidi tvoju glumu.”
Zavrteo sam glavom.
“Voleo bih da jeste, ali niko nikada ne bi nosio takvu masku. A reć i
ću ti još nešto.”
Cekao je, a ja sam mogao da vidim da na njega prenosim delić svoje
strepnje. Posegnuo je za laš om vina, uzeo je za grlić i sipao malo vina
u moju čašu.
“Ko god da je”, rekao sam, “on zna za vukove.”
“On - šta?”
“Zna za vukove.'” Bio sam veoma nesiguran. Bilo je to kao da sam
se prisećao sna koji sam sanjao i koji sam umalo zaboravio. “On zna da
sam ubio vukove kod kuć e. Njemu je poznato da je ogrtač koji nosim
postavljen njihovim krznom.”
“O čemu ti to pričaš? Hoćeš da kažeš da si razgovarao sa njim?”
“Ne, u tome i jeste stvar”, rekao sam. Ovo me je tako zbunjivalo,
tako je bilo nejasno. Opet sam imao onaj oseć aj rastakanja. “To i
pokuš avam da ti kaž em. Nikada nisam progovorio sa njim, nikada mu
nisam prišao blizu. Ali on zna.”
“Ah, Lestate!”, rekao je, zavalio se na klupu i smeš io mi se na
najumiljatiji moguć i nač in. “Sledeć e š to ć eš videti bić e duhovi. Ti imaš
moćniju maštu od bilo koga drugog koga sam ikad upoznao.”
“Duhovi ne postoje”, odgovorio sam blago. Namrš tio sam se na
našu malu vatru. Spustio sam još nekoliko komada uglja u nju.
Sav humor je nestao u Nikolasu.
“Kako bi, do đavola, on mogao da zna za vukove? I kako si ti...”
“Već sam ti rekao: ne znam!”, izustio sam. Sedeo sam razmiš ljajuć i i
ne govoreć i niš ta, mož da zgađen potpunom besmislenoš ću svega
ovoga.
I dok smo tako sedeli u tiš ini, a vatra stvarala jedine zvuke i
pokrete u sobi, ime Vukoubica veoma je razgovetno doprlo do mene,
kao da ga je neko izgovorio.
Ali to niko nije uradio.
Pogledao sam u Nikija i bolno se uverio u č injenicu da se njegova
usta nisu ni pomerila; mislim da mi je sva krv nestala sa lica. Osetio
sam - ne strah od smrti, kao š to je to bio sluč aj tokom silnih drugih
noć i, već ono š to mi je bilo potpuno strano: č istu stravu. Još uvek sam
sedeo, isuviš e nesiguran u samog sebe da bih iš ta rekao kada me je
Nikolas poljubio.
“Hajdemo u krevet”, rekao je blago.
 1

Mora da je bilo tri sata ujutro; č uo sam crkvena zvona u

snu. Kao svi razboriti muš karci u Parizu, i mi smo
zamandalili vrata i zabravili prozore. To baš i nije bilo
zgodno jer smo se grejali na ugalj, ali se preko krova pravo stizalo do
našeg prozora. Bili smo zaključani.
Sanjao sam vukove. Nalazio sam se na planini, opkoljen; mahao
sam starim srednjovekovnim cepom. Vukovi su ponovo bili mrtvi. San
je krenuo nabolje, jedino š to mi je ostalo da prepeš ač im sve te
kilometre po snegu. Konj je vriš tao u snegu. Moja kobila se pretvorila
u ogavnog insekta, poluspljoštenog na kamenom podu.
Neko je produž enim, potmulim š apatom, koji je u isto vreme bio i
poziv i iskazivanje poštovanja, izgovorio:
“Vukoubica.”
Otvorih oč i. Ili sam barem mislio da sam ih otvorio. Neko je stajao
nasred sobe. Visoka, pognuta igura, leđima okrenuta malom ognjiš tu.
Zeravice su još uvek svetlele u njemu. Svetlo se izdizalo jasno
obasjavajuć i obrise tog stvora, a onda je, pre nego š to bi stiglo do
njegovih ramena, do njegove glave, zamiralo. Shvatih da gledam
pravo u belo lice koje sam video u pozoriš noj publici, a moj um je,
budeć i se i izoš travajuć i se, spoznao č injenicu da je soba zaključ ana,
da Nikolas leži kraj mene i da taj neko stoji iznad našeg kreveta.
Mogao sam da čujem Nikolasovo disanje. Pogledao sam u belo lice.
“Vukoubico”, ponovo se zač u onaj glas. Ali se usne ne pomeriš e; a
kako se to stvorenje približ avalo, videh da njegovo lice ne beš e
maska. Crne oči, hitre i lukave, i bela koža, sa koje se širio neki ogavan
miris, vonj plesnjive odeće u vlažnoj prostoriji.
Mislim da sam se pridigao. Ili sam, mož da, bio podignut. Svejedno,
u jednom trenu se nađoh na nogama. San se sa mene svlač io kao
odeća. Povlačio sam se ka zidu.
To stvorenje je u rukama drž alo moj crveni ogrtač . U oč aju
pomislih na svoj mač , na svoje muskete. Nalazili su se na patosu ispod
kreveta. To stvorenje je zabacilo crveni ogrtač prema meni i tada,
kroz krznom postavljeni barš un, osetih njegovu ruku kako hvata
revere mog kaputa.
Povukao me je napred. Podigao me je sa poda i povukao preko
sobe.
Uzviknuo sam Nikolasovo ime. Drao sam se š to sam glasnije
mogao.
“Niki! Niki!”
Kada sam pogledao odš krinut prozor, iznenada se staklo rasprš ilo
na hiljade komadić a; drveno okno beš e skrš eno. Leteo sam iznad
sokaka, šest spratova iznad zemlje.
Vrisnuh. Sutnuo sam stvora dok me je nosio. Umotan u crveni
ogrtač, pokušavao sam, koprcajući se, da se oslobodim.
Ali leteli smo iznad krovova, a zatim i vertikalno, uz ravnu površ inu
zida od cigala! Njihao sam se u stisku ruke ovog stvorenja, a onda,
sasvim iznenada, bio sam bačen na površinu nekog visokog mesta.
Lež ao sam nekoliko trenutaka i gledao Pariz, rasprostrt preda
mnom u š irokom krugu - beli sneg, dimnjake, crkvena zvona i nebo
puno pretnje. Tada sam se podigao i, saplić uć i se o krznom postavljeni
ogrtač , poč eo da trč im. Dotrč ao sam do ivice krova i pogledao dole.
Nije se videlo niš ta sem provalije od nekoliko stotina metara, a onda
sam odjezdio do druge ivice i video to isto. Skoro sam pao!
Okrenuo sam se u oč aju, dahtao sam. Nalazili smo se na vrhu nekog
č etvorougaonog tornja, koji u preč niku nije imao viš e od petnaest
metara! Nisam uočio ništa što je bilo više ni u jednom pravcu. Spodoba
je stajala i zurila u mene; č uo sam da iz nje dopire potmuo i hrapav
smeh nalik na onaj prethodni šapat.
“Vukoubico”, ponovo je izgovorila.
“Proklet da si!”, povikao sam. “Ko si, do đavola, ti!” U besu se
pesnicama bacih na njega.
Nije se pomerio. Udarao sam u njega kao u zid od cigala. Uistinu
sam bivao odbacivan sa njega; iako sam gubio uporiš te u snegu, dizao
sam se i ponovo ga napadao.
Njegov smeh je bivao sve glasniji i glasniji, namerno podrugljiv, ali
sa snaž nim skrivenim zadovoljstvom, koje me je izluđivalo još viš e od
ruganja. Otrčao sam do ivice tornja i ponovo se ustremio na njega.
“Sta hoć eš od mene?”, zahtevao sam da znam. “Ko si ti?” Ali poš to
mi nije odgovorio, već je samo nastavio sa svojim izluđujuć im
smejanjem -ponovo sam nasrnuo na njega. Ovoga puta sam se rukama
kao kandž ama ustremio na njegovo lice; smaknuo sam mu kapuljač u i
ugledao crnu kosu i ceo oblik njegove č ovekolike glave. Mekana kož a,
no, svejedno, nepomična kao i ranije.
Malo je ustuknuo, podigao ruku da se poigra sa mnom, a onda me
je prodrmao napred-nazad, kao š to bi to odrastao muš karac uradio sa
malim detetom. Previš e brzo za moje oč i, okretao je glavu na jednu,
pa na drugu stranu, a svaki taj pokret kao da je bio uč injen bez trunke
napora. Dok sam ludač ki pokuš avao da ga povredim, nisam mogao da
osetim niš ta viš e do te njegove bele, mekane kož e, koja je klizila pod
mojim prstima. Mož da sam jednom ili dvaput okrznuo njegovu lepu,
crnu kosu.
“Hrabar, jak mali Vukoubica”, rekao je sada punijim, dubljim
glasom.
Zadihan i preplavljen znojom, zastao sam i poč eo da zurim u njega;
detaljno sam gledao njegovo lice, oš tre linije, koje sam samo okrznuo
pogledom u pozorištu, usta nameštena u osmeh nekog lakrdijaša.
“O, Bož e, pomozi mi, pomozi mi...”, rekao sam, povlač eć i se. Cinilo
se nemoguć im da se jedno takvo lice pomeri, iskaž e oseć anja i zuri u
mene sa takvim zadovoljstvom kao što je on to tada uradio. “Bože!”
“A koji je to bog, Vukoubico?”, upitao je.
Okrenuo sam mu leđa i ispustio už asan krik. Osetio sam njegove
ruke kako se sklapaju na mojim ramenima kao metalne mengele. Kad
sam se poslednji put mahnito upustio u borbu sa njim, on me je tako
okrenuo da su njegove oč i, razrogač ene i mrač ne, naš le tik preda
mnom; njegove su usne bile zatvorene ali još u osmehu; onda se
sagnuo i ja osetih ubod njegovih zuba na vratu.
Pravo iz prič a koje sam sluš ao u detinjstvu i iz starih basni do mene
je, kao potonula stvar koja izranja na površ inu mrač ne vode i
oslobađa se u svetlosti - doprlo ime.
“Vampir!”, izustio sam poslednjim ludač kim krikom, gurnuvš i ga
svom preostalom snagom.
A zatim je nastala tišina. Mrtvilo.
Znao sam da se još uvek nalazimo na krovu. Znao sam da me još
uvek drž e ruke ovog stvora. Ipak, č inilo mi se kao da smo se uzdigli,
postali bez tež ine, kao da putujemo kroz tamu slobodnije nego
prethodni put.
 “Da, da”, želeo sam da kažem, “tačno tako.”
Svuda oko mene odzvanjala je i prož imala me snaž na buka, mož da
zvuk dubokog gonga, koji je u savrš enom ritmu bivao udaran veoma
polako; njegovi zvuci su me preplavljivali do te mere da sam u svojim
udovima osetio najčudesnije zadovoljstvo.
Usne su mi se pokretale, ali sa njih nije niš ta silazilo, a opet, to i nije
bilo važ no. Sve ono š to sam odvajkada ž eleo da kaž em bilo mi je
savrš eno jasno, a to je ono š to je bilo važ no, a ne to š to ć e reč i biti
izgovorene. I bilo je toliko vremena, toliko dragocenog vremena
tokom kojeg sam mogao da kaž em i uradim bilo š ta. Nije bilo nikakve
žurbe.
Ushić enje. Izrekao sam tu reč i postala mi je jasna, ta jedna reč ,
iako nisam mogao da progovorim niti da pomerim usne. Shvatio sam
da viš e ne diš em. Opet, neš to je uč inilo da poč nem da diš em. Neš to je
disalo umesto mene, a udisaji su dopirali u ritmu gongova; moje telo
nije imalo nikakvo uč eš će u tome. Obož avao sam to, taj ritam, nač in
na koji je nastavljao i nastavljao da postoji. Viš e nije bilo ikakve
potrebe da dišem, govorim ili bilo šta da radim.
Nasmešila mi se majka. A ja joj rekoh:
“Volim te...”
A ona mi odgovori:
“Da, oduvek voljena, oduvek voljena...”
Sedeo sam u biblioteci samostana; imao sam dvanaest godina i
obratio mi se sveš tenik koji reč e: “Veliki uč enjak”, a ja sam otvorio sve
knjige i mogao sam da č itam bilo š ta: latinski, grč ki, francuski.
Svetlucava slova su bila neopisivo lepa, zatim se okrenuh i suoč ih sa
publikom Renoovog pozoriš ta i ugledah ih sve na nogama. Jedna ž ena
je sklonila oslikanu lepezu sa svog lica, bila je to Marija Antoaneta.
Rekla je:
“Vukoubica.”
Nikolas je trč ao prema meni urlajuć i da se vratim. Njegovo lice je
bilo ispunjeno patnjom. Kosa mu je bila puš tena, a oč i obrubljene
krvlju. Pokušao je da me uhvati. Rekoh mu:
“Niki, bež i od mene!”, i ja shvatih u agoniji, ali pozitivnoj agoniji,
shvatih da je zvuk gonga počeo da iščezava.
Povikah, počeh da molim:
“Nemoj da staješ, molim te, molim te. Ne želim... ne... molim te.”
 “Lelio, Vukoubica”, reč e stvor koji me je drž ao u svojim rukama, a
ja sam plakao jer je čarolija prolazila.
“Nemoj, nemoj.”
Osetih tež inu u celom telu; telo mi se vratilo sa svim svojim
mukama, bolovima i hropteć im kricima; bio sam uzdignut, bač en uvis,
a onda sam pao na rame tog stvora i osetio njegovu ruku oko svojih
kolena.
Zeleo sam da zamolim Boga da me zaš titi, hteo sam to da izreknem
svakom svojom č esticom, ali nisam mogao. Ispod mene se ponovo
naš ao sokak, pad od stotinu metara, ceo Pariz bio je nagnut pod
neprirodnim uglom, padao je sneg i duvao suvi vetar.
 2

B io sam budan i veoma ž edan. Zeleo sam puno vrlo hladnog belog
vina, onakvog kakvo je kada ga u jesen izvadite iz podruma.
Žudeo sam da jedem nešto sveže i slatko kao što je zrela jabuka.
Palo mi je na pamet da sam izgubio razum, ali nisam mogao da
kažem zašto sam došao do tog zaključka.
Otvorio sam oč i i znao sam da je rano več e. Svetlost je mogla da
bude i ona jutarnja, ali isuviš e je vremena proteklo da bi to bila. Bilo je
veče.
Kroz š irok i teš kim š ipkama zasunjen kameni prozor video sam
brež uljke i š ume prekrivene snegom, kao i ogromnu zbirku majuš nih
krovova i kula koje su sač injavale grad u daljini. Nisam ga ovakvog
video od onoga dana kada sam koč ijama stigao u grad. Zatvorio sam
oči, ali prizor je ostao, kao da sam ga zamislio.
Ali to nije bila samo vizija. Bilo je stvarno. Prostorija je bila topla,
bez obzira na prozor. U sobi je bilo vatre, mogao sam da je omiriš em,
ali je sada bila ugašena.
Pokuš ao sam da se priberem, ali nisam mogao da ne razmiš ljam o
hladnom belom vinu i jabukama u koš ari. Mogao sam da vidim
jabuke; osetio sam da se spuš tam sa grana drveta i svuda oko sebe
mogao sam da omirišem sveže pokošenu travu.
Sunč evi zraci bili su zaslepljujuć i na zelenim livadama. Svetleli su
po Nikolasovoj braon kosi i odbijali se o debeo sloj laka na njegovoj
violini. Muzika se pela sve do mekanih, kolutajuć ih oblaka. Naspram
neba ugledah bedeme očeve kuće.
Bedemi.
Ponovo sam otvorio oči.
Znao sam da lež im u sobi u nekom visokom tornju nekoliko
kilometara udaljenom od Pariza.
Tik ispred mene, na neobrađenom malom drvenom stolu, nalazila
se flaša hladnog belog vina, tačno onakva kakvu sam sanjao.
Dugo sam je posmatrao, gledao u hladne kapi kojim je bila oroš ena
i nisam mogao ni da zamislim da sam sposoban da posegnem za njom i
da pijem iz nje.
Nikada do sada nisam osetio ovakvu ž eđ. Citavo moje telo vapilo je
da utoli ž eđ. Bio sam tako slab. A pomalo je poč elo i da mi biva
hladno.
Soba bi se pomerila kad bih se ja pomerio. Nebo je bleš talo kroz
prozor.
Kada sam najzad posegnuo za laš om, izvukao č ep i omirisao
kiselkastu i ukusnu aromu, poč eo sam da pijem; pio sam i pio ne
zaustavljajuć i se, ne mareć i za to š ta ć e mi se dogoditi, niti gde sam se
nalazio, ili pak zašto je flaša bila ostavljena ovde.
Glava mi klonu napred. Flaš a je bila skoro prazna, a daleki grad je
nestajao u crnom nebu ostavljajući za sobom majušno more svetiljki.
Rukama obuhvatih glavu.
Krevet na kojem sam spavao nije bio niš ta viš e do kamen sa senom
prebač enim preko njega, i polako sam poč injao da prihvatam
činjenicu da sam, možda, u nekoj vrsti zatvora.
Ali vino, ono je bilo isuviš e dobro za jedan zatvor. Ko bi jednom
zatvoreniku dao takvo vino da pije, sem, naravno, u sluč aju da
zatvorenika očekuje pogubljenje.
Još jedan ukus dopro je do mene - bogat, neodoljiv i tako slastan da
sam zajaukao. Pogledao sam naokolo, bolje reč eno - pokuš ao sam to
da uradim jer sam bio isuviš e slab da se pomerim. Ali izvor ovog
ukusa bio mi je blizu, a to je bila velika č inija goveđe č orbe. Bila je
gusta i sa mesom, i mogao sam da vidim paru kako se uzdiž e sa nje.
Još uvek je bila vruća.
Istog trena sam je zgrabio obema rukama i, ne razmiš ljajuć i,
gramzivo je popio, kao i vino.
Tako me je zasitila kao da nikada nisam jeo takvu hranu, ta bogata
skuvana esencija od mesa, a kada je č inija bila ispraž njena, zavalio
sam se, takoreći bolestan, na seno.
Uč inilo mi se kao da se neš to u mraku pomerilo blizu mene. Ali
nisam bio siguran. Začuo se zveket čaše.
“Još vina”, rekao mi je jedan glas, a ja sam ga prepoznao.
Postepeno sam poč eo svega da se priseć am - veranja uza zidove,
malenog kockastog krova, nasmejanog belog lica.
Na trenutak sam pomislio: Ne, nemoguć e, to mora da je bila noć na
mora. Ali, to jednostavno nije bilo tako. Zaista se dogodilo. Iznenada
se setih ushić enja, zvuka gonga, i osetih da mi se vrti u glavi kao da
ponovo gubim svest.
Zaustavih tu navalu. Neć u dozvoliti da se dogodi. Neki strah me je
tako prožeo da nisam smeo da se pomerim.
“Još vina”, ponovio je glas.
Malo okrenuvš i glavu, ugledao sam novu laš u, zač epljenu i
spremnu za mene; njeni obrisi jasno su se ocrtavali naspram sjaja sa
prozora.
Nanovo osetih ž eđ, ali ovoga puta ona je nakon slane č orbe bila još
jača. Obrisao sam usne, posegnuo za flašom i ponovo počeo da pijem.
Naslonih se na kameni zid i pokuš ah da vidim jasno u mraku,
poluprestrašen onim što sam znao da ću videti.
Podrazumeva se da sam sada bio prilično pijan.
Video sam prozor, grad. Video sam mali sto. A kako su mi se oč i
polako pomerale preko tamnih ćoškova sobe, video sam i njega.
Viš e na sebi nije imao crni ogrtač sa kapuljač om i nije ni sedeo ni
stajao kao što bi to neki čovek uradio.
Oslonio se na debeli kameni ram prozora da predahne; jedno
koleno blago je savio prema prozoru, dok mu je druga noga, kao
vreteno dugač ka i tanka, bila ispruž ena na suprotnu stranu. Cinilo se
kao da mu ruke vise sa strane.
Odavao je utisak neč eg mlitavog i bež ivotnog, iako mu je lice bilo
ž ivahno kao i prethodne noć i. Ogromne crne oč i kao da su mu
rastezale belo meso u duboke nabore, nos mu je bio dugačak i tanak, a
usta nameš tena u osmeh nekog lakrdijaš a. Tu su bili i oč njaci, koji su
mu jedva dodirivali bezbojnu usnu, a kosa - sjajna masa crnog i
srebrnog - rasla je visoko sa belog č ela i prelivala mu se preko ramena
i ruku.
Mislim da se smejao.
Prevazišao sam stanje užasa. Nisam mogao ni da vrištim.
Ispustio sam vino. Staklena laš a se zakotrljala po podu. Kada sam
pokuš ao da se pomerim napred, da povratim č ula i uč inim svoje telo
korisnijim od neč eg tako pijanog i tromog, njegovi tanki i krakati
udovi u isti mah oživeše.
Primakao mi se.
Nisam kriknuo. Ispustio sam potmuli rik besnog straha, izmigoljio
se iz kreveta, spotaknuvš i se pri tom preko malog stola i poč eo da
bežim što dalje od njega; bežao sam koliko su me noge nosile.
Ali uvek me je dostizao svojim dugač kim, belim prstima, koji su bili
isto tako snažni i hladni kao i prethodne noći.
“Pusti me! Proklet... bio ... proklet... bio... proklet bio!”, mucao sam.
Razum mi je govorio da ga molim, te sam to i pokuš ao: “Samo me
pusti da odem, molim te. Oslobodi me. Moraš. Pusti me odavde.”
Njegovo ispijeno lice nadvilo se nada mnom, usana zaseč enih i
povuč enih u bele obraze, dok se smejao potmulim, razuzdanim
smehom, koji se č inio beskrajnim. Borio sam se, beskorisno ga gurao,
ponovo ga molio, mrmljao gluposti i izvinjenja, a onda sam povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Zatvorio mi je usta svojom čudovišnom rukom.
“Dosta viš e sa tim u mom prisustvu, Vukoubico, inač e ć u tobom
nahraniti vukove pakla”, rekao je, blago rež eć i. “Hmmm? Odgovori mi.
Hmmm?”
Klimnuo sam glavom i on olabavi svoj stisak.
Njegov glas je posedovao momentalni smirujuć i efekat. Zvuč ao je
prilično razumno dok je govorio. Skoro prefinjeno.
Podigao je ruke i pomilovao me po glavi, dok sam ja sedeo
sklupčan.
“Sunč evi zraci u kosi”, š apnuo je, “i plavo nebo zauvek smeš teno u
tvojim oč ima.” Kao da je bio zamiš ljen dok me je posmatrao. Cinilo se
kao da ni njegov dah ni njegovo telo nemaju nikakav miris. Miris buđi
dopirao je iz njegove odeće.
Nisam se usudio da se pomerim iako me nije drž ao. Zurio sam u
njegovu odeću.
Otrcana svilena koš ulja sa š irokim rukavima i ukrasnim naborima
umesto kragne. Vunene dokolenice i kratke, ofucane pantalone.
Sve u svemu, bio je obuč en onako kako su se oblač ili muš karci pre
nekoliko vekova. Takvo odelo viđao sam na tapiserijama u naš oj kuć i,
na slikama Karavađa i La Tura koje su visile u odajama moje majke.
“Ti si savršen, moj Lelio, moj Vukoubico”, rekao mi je. Dugačka usta
su mu se š irom otvorila i ponovo sam video male bele oč njake. Oni su
bili jedini zubi koje je imao.
Stresoh se. Osetih kako klizim na pod.
Sa lakoć om me je podigao jednom rukom i než no me spustio na
krevet.
 Zestoko sam se molio u mislima dok sam gledao naviš e, u njegovo
lice: Bož e, pomozi mi, device Marijo, pomozi mi, pomozi mi, pomozi
mi.
Sta je bilo to š to sam video? Sta sam to video prethodne noć i?
Masku iz proš losti, ovog iscerenog stvora sa duboko urezanim
znacima vremena a opet sleđenog, č inilo se, isto koliko i njegove ruke.
On nije bio ž ivo stvorenje. On je bio č udoviš te. Vampir, eto š ta je bio,
krvopija, živi leš iz groba nadaren intelektom!
A njegovi udovi, zaš to su me toliko plaš ili? Izgledao je kao ljudsko
bić e, ali se nije pomerao. Cinilo se da mu nije bilo važ no da li hoda ili
puzi, da li se saginje ili kleč i. Sve me je to ispunilo gnuš anjem. S druge
strane, on me je fascinirao. Morao sam to sebi da priznam. Fascinirao
me je. Ali, bio sam u isuviš e velikoj opasnosti da bih sebi mogao da
dozvolim da razmišljam na ovaj način.
Duboko se nasmejao, kolena su mu bila š irom raskreč ena, prsti
položeni na moje obraze i nadvijao se nada mnom.
“Daaaa, divni moj, teš ko me je gledati!”, izgovorio je. Njegov glas je
još uvek bio nalik š apatu i govorio je u dugač kim dahtajima. “Bio sam
star kada su me stvorili. A ti si savrš en, moj Lelio, moj plavooki
mladiću, još lepši van svetlosti pozornice.”
Dok je uzdisao, njegova dugač ka bela ruka ponovo se poigravala
mojom kosom, podižući pramenove i puštajući ih da padnu.
“Nemoj da cmizdriš , Vukoubico”, reč e. “Ti si onaj koji je izabran i
tvoji bezvredni, mali trijum i u glumač kom pozoriš tu neć e
predstavljati ništa kada se ova noć privede kraju.”
Ponovo se oglasio onaj potmuli raskalašan smeh.
U mom umu nije bilo sumnje, bar ne u tom trenutku, da je on
dolazio od đavola, da Bog i đavo postoje, da izvan granica
usamljenosti, gde sam obitavao samo pre nekoliko č asova, postoji
prostrano carstvo stvorenja tame i skrivenih znač enja i da sam ja
nekako u to uvučen.
Pala mi je na pamet jasna misao: kaž njen sam zbog svog nač ina
ž ivota, a opet, to se č inilo potpuno besmisleno. Milioni ljudi š irom
sveta verovali su u ono u š to sam i ja verovao. Zaš to se, do đavola, ovo
desilo baš meni? Neodoljivo poč e da se uoblič uje jedna jeziva
pomisao: da svet nije bio niš ta ispunjeniji smislom nego ranije, i da je
ovo bio još samo jedan užas više...
 “U ime Boga, skloni se!”, povikao sam. Sada sam morao da verujem
u Boga. Morao sam. To je bila jedina nada. Poč eo sam da pravim znak
krsta u vazduhu.
Očiju razrogačenih od besa, pogledao je u mene, a onda se smirio.
Posmatrao me je kako pravim znak krsta u vazduhu. Sluš ao me je
kako ponovo i ponovo prizivam Boga.
Samo se smeš io, praveć i od svog lica savrš enu masku kakvu su na
pozornici u komedijama nosili stari Grci i Rimljani.
A mene je, kao neko dete, uhvatio napad plača.
“A onda đavo zavlada nebesima i nebesa postaše pakao”, rekao sam
mu. “O, Bož e, nemoj da me napuš taš ...” Pozivao sam se na sve svece
koje sam ikada, makar i nakratko, voleo.
Udario me je snaž no po licu. Sruš io sam se na jednu stranu i skoro
pao sa kreveta na pod. Soba je poč ela da se okreć e. Osetio sam kiseo
ukus vina u ustima.
Ponovo sam osetio njegove prste na svom vratu.
“Da, bori se, Vukoubico”, rekao je. “Nemoj da odeš u pakao bez
borbe. Rugaj se Bogu.”
“Ja se ne rugam!”, pobunio sam se.
Još jedared me je povukao ka sebi.
A ja sam se borio još jač e, snaž nije nego š to sam to ikada radio sa
bilo kim ili bilo č im u svom ž ivotu, pa č ak i sa vukovima. Udarao sam
ga, š utao, vukao za kosu. Ali to je bilo isto kao da sam se borio sa
naslikanim grotesknim bićima iz katedrale, toliko je bio jak.
Samo se smešio.
Odjednom je svaki izraz sa njegovog lica iš čezao. Izgledalo je kao
da se njegovo lice znatno izduž ilo. Obrazi su mu upali, oč i razrogač ile i
postale skoro zamiš ljene, a onda je otvorio svoja usta. Donja usna se
skupila. Ugledao sam očnjake.
“Proklet bio, proklet bio, proklet bio!”, rikao sam i urlikao. Približ io
mi se još više i njegovi zubi zariše se u moje meso.
Ne i ovog puta - besneo sam u sebi - ne i ovog puta. Neć u to osetiti.
Odupreću se. Ovoga puta ću se boriti za svoju dušu.
Ali, ponovo se dogodilo.
Zadovoljstvo, než nost i tako udaljen svet; pa č ak je i on, u svoj
svojoj ogavnosti, bio č udnovato izvan mene, kao insekt spljoš ten na
staklo, koji u nama zbog toga ne izaziva prezir jer nas ne mož e dotać i.
I zvuk gonga, sveopš ti už itak. A nakon toga sam se potpuno izgubio.
Bio sam bestelesan, a nematerijalno je bilo i už ivanje. U meni nije bilo
ničeg do čistog užitka. Skliznuo sam u mrežu blistavih snova.
Video sam katakombu, odurno mesto. I belog vampirolikog stvora
kako se budi u plitkom grobu. Bio je svezan teš kim lancima, a iznad
njega se naginjao ovaj monstrum koji me je oteo; znao sam da se zove
Magnus i da je u ovom snu on još uvek bio smrtan, velik i moć an
alhemič ar. Otkopao je i vezao tog usnulog vampira tik pre najvaž nijeg
trenutka u sumrak.
Dok je svetlo zamiralo na nebesima, Magnus je iz svog
bespomoć nog besmrtnog zatoč enika pio tu č arobnu i prokletu krv,
krv koja ć e od njega nač initi jednog od ž ivih mrtvaca. Bila je to
podmuklost, krađa besmrtnosti. Mrač ni Prometej, koji krade
prosveć ujuć u vatru s neba. Smeh u tami. Smeh koji odzvanja
katakombom. Kao da odzvanja vekovima. I smrad groba. Ekstaza,
potpuno nedokučiva i neodoljiva, a onda je došao kraj.
Plakao sam. Ležeći na slami, rekao sam:
“Molim te, nemoj da prekidaš...”
Magnus me viš e nije drž ao, moje disanje je ponovo postalo moje, a
snovi se rasprš iš e. Padao sam sve dublje i dublje, a noć no nebo puno
zvezda - koje su kao dragulji prič vrš ćene za tamnu, ljubič astu koprenu
- klizilo je uvis.
“Pametno je to. A ja pomislih da je nebo... stvarno.”
Hladan, zimski vazduh u ovoj sobi neznatno se pomicao. Osetio sam
suze na svom licu. Razdirala me je žeđ!
Daleko, daleko od mene stajao je Magnus i gledao me odozgo,
spuštenih ruku, koje su se klatile uz njegove tanke noge.
Pokuš ao sam da se pomerim. Zudeo sam. Celo moje telo je umiralo
od žeđi.
“Ti umireš , Vukoubico”, rekao je. “Svetlost se gasi u tvojim plavim
očima kao okončani letnji dani...”
“Ne, molim te...” Zeđ je bila nepodnoš ljiva. Usta su mi bila otvorena,
zjapila su, a leđa su mi se povijala u luku. Napokon je bila tu - ta
finalna strava, sama smrt.
“Traž i, dete”, rekao je. Njegovo lice viš e nije bilo poput iscerene
maske, već nekako potpuno preobraž eno saoseć anjem. On je izgledao
skoro ljudski, skoro prirodno star. “Traži i dobićeš”, rekao je.
 Ugledao sam vodu kako se sliva niz sve planinske izvore mog
detinjstva.
“Pomozi mi. Molim te.”
“Dać u ti vodu nad svim vodama”, š apnuo mi je na uho. Cinilo mi se
da uopš te nije bio beo. Bio je samo starac koji sedi kraj mene. Njegovo
lice je bilo ljudsko i skoro tužno.
Ali dok sam posmatrao njegov osmeh i njegove sede obrve, koje su
se uzdizale u č udu, znao sam da nije bilo tako. On nije bio ljudsko bić e.
On je bio isto ono drevno čudovište - sada ispunjeno mojom krvlju!
“Vino nad svim vinima”, dahtao je. “Ovo je moje telo, ovo je moja
krv.” A onda su me njegove ruke obgrlile. Privukle su me sebi, i ja
osetih snaž nu toplotu kako zrač i iz njega; č inilo se kao da nije bio
ispunjen krvlju već ljubavlju prema meni.
“Traž i, Vukoubico, i ž iveć eš več no”, rekao je. Njegov glas je
zazvuč ao umorno i maloduš no, a u njegovom pogledu bilo je neč eg
dalekog i tragičnog.
Osetio sam da mi se glava okreć e u stranu, moje telo bila je teš ka i
vlaž na stvar, koju nisam mogao da kontroliš em. Neć u traž iti, umreć u a
da ne zatraž im, a tada ć e se veliki oč aj, kojeg sam se toliko bojao,
stvoriti preda mnom, praznina koju smrt predstavlja; ali i dalje sam, u
potpunosti užasnut, govorio;
“Ne. Ne. Neću se povinovati tome, tom haosu i užasu. Ne.”
“Večni život”, šapnuo je.
Moja je glava pala na njegovo rame.
“Tvrdoglavi Vukoubico.” Njegove su me tople usne dodirnule i
osetih dah bez mirisa na vratu.
“Nisam tvrdoglav”, š apnuo sam. Moj glas je bio tako slab da sam se
pitao da li me uopš te č uje. “Hrabar. Ne tvrdoglav.” Bilo je besmisleno
to ne izgovoriti. Ali š ta je sada znač ila taš tina? Sta je uopš te bilo š ta
predstavljalo? A tvrdoglav je bila jedna tako trivijalna reč , tako
okrutna...
Podigao je moje lice i, drž eć i me svojom desnom rukom, podigao je
levu ruku i prerezao sopstveno grlo noktima.
Moje se telo dvaput previlo u trzaju strave, ali je on pritisnuo moje
lice na svoju ranu i rekao:
“Pij!”
Cuo sam svoj vrisak, zagluš ujuć č ak i mojim uš ima. Krv koja je tekla
iz rane dodirnula je moje razdvojene i ispucale usne.
Zeđ kao da je š iš tala naglas. Moj jezik je liznuo krv. Obuzeo me je
talas senzacija. Usta su mi se otvorila i obuhvatila ranu. Vukao sam
svom svojom snagom sa velikog izvora, za koji sam znao da ć e
zadovoljiti moju žeđ više nego ijedan ikada pre.
Krv, i krv, i krv. Nije bila ugaš ena i zadovoljena samo puka š iš teć a
muka ž eđi, već su bile rastoč ene i sve moje ž udnje, sve potrebe, patnje
i glad koje sam do tada spoznao.
Raš irila su mi se usta i još jač e se priljubila uz njega. Osetio sam krv
kako klizi niz moje grlo. Osetio sam njegovu glavu kako se oslonila na
mene. Osetio sam snažan zagrljaj njegovih ruku.
Bio sam priljubljen uz njega i mogao sam da osetim njegovu
ž ilavost, njegove kosti, samu strukturu njegovih ruku. Znao sam
njegovo telo. Pa ipak, jež io sam se od utrnulosti i ž estokog bockanja
koje je nastajalo kako bi koja senzacija prodirala kroz tu utrnulost i
š irila se prodiruć i dalje, tako da je postajala sve snaž nija, oš trija i
skoro da sam mogao da vidim ono što sam osećao.
Ali najdivniji deo i dalje je ostao onaj slasan i opojan ukus krvi koji
me je ispunjavao dok sam je ja pio i pio.
Još ! Još ! - bilo je sve o č emu sam razmiš ljao, ako sam uopš te
razmiš ljao; i pored sve gustine ove supstance, bilo je to kao da svetlost
prodire u mene, tako se blistava ona č inila mom umu, tako
zaslepljujuć a, taj crveni potok, a sve oč ajnič ke ž udnje mog ž ivota bile
su hiljadu puta zadovoljene.
Ali njegovo telo, ta građa za koju sam se č vrsto drž ao, slabilo je
poda mnom. Mogao sam da č ujem njegov dah, koji je viš e lič io na
slabašne uzdahe. Svejedno, nije me zaustavljao.
Volim te, pož eleo sam da kaž em, Magnuse, moj natprirodni
gospodaru, sablasno stvorenje koje jesi, volim te, volim te, ovo je ono
š to sam oduvek ž eleo, za č im sam ž udeo a nikada nisam mogao da
imam - a ti si mi to pružio!
Imao sam oseć aj da ć u umreti ukoliko se to nastavi, a nastavilo se i
ja ipak nisam umro.
Prilič no iznenada osetih njegove než ne, drage ruke kako miluju
moja ramena, a potom me svojom neogranič enom snagom otrgnuš e
od sebe.
Ispustio sam dugač ak, ž alostan krik. Uplaš ila me je njegova patnja.
Ali on me je podigao na noge. Još uvek me je držao u svojim rukama.
Odveo me je do prozora i ja sam stajao i gledao, ruku priljubljenih
uz kamen sa obe strane. Drhtao sam, a krv mi je pulsirala kroz sve
vene. Oslonio sam čelo na gvozdene šipke.
Daleko, daleko ispod mene lež ao je tamni vrš ak brda obrastao
drveć em, koje je izgledalo kao da treperi na slabaš noj svetlosti
zvezda.
A još dalje nalazio se grad sa svom divljinom majuš nih svetala,
potonulih ne u mrak, već u mekanu ljubič astu izmaglicu. Sneg se
posvuda svetlucao i topio. Krovovi, tornjevi, zidovi - sve je to bilo
bezbrojno mnoštvo u bojama lavande, sleza, ruže.
Ovo je bila metropola u usponu.
Zaš kiljivš i, videh milione prozora, koji su lič ili na mnoš tvo snopova
svetlosti, ali kao da mi ovo nije bilo dovoljno, te u njihovoj dubini
nepogreš ivo videh i ljude u pokretu. Sić uš ne smrtnike na majuš nim
ulicama, glave i ruke koje se dodiruju u senci, usamljenog muš karca,
ne već eg od trunke koja se penje uz zvonik udaran vetrom. Milioni
duš a na površ ini ukraš enog mozaika noć i i než no dopiranje slabaš nog
meš anja nebrojenih ljudskih glasova u vazduhu. Uzvici, pesme,
najnečujniji tračci muzike, nemi odjeci zvona.
Jauknuo sam. Povetarac kao da je podigao moju kosu i zač uh
sopstveni glas kako plače kao nikada do tada.
Vizija grada je iščezavala. Pustih je, a roj miliona se ponovo izgubi u
ogromnoj i čudesnoj igri ljubičaste senke i čileće svetlosti.
“O, šta si to uradio! Šta je ovo što si mi pružio?”, prošaputao sam.
Cinilo se kao da između mojih reč i nije bilo pauze, kao da su sve
izgovarane odjednom, dok moj krik nije prerastao u jedan neizmeran
i povezan zvuk, koji je savršeno pojačavao moj užas i moju radost.
I da je bilo Boga, on sad ne bi bio od znač aja. On je bio deo
nezanimljive i turobne stvarnosti, č ije su tajne već odavno bile
opljač kane, a č ija je svetlost odveć davno iš čilela. Ovo je bila
pulsirajuć a srž samog ž ivota, oko koje se sva istinska slož enost
obrtala. Ah! privlačnost te složenosti, osećaj da ste tamo...
Iza mene se začulo škripanje monstrumovih nogu po kamenju.
Kada sam se okrenuo, ugledao sam ga belog i beskrvnog; lič io je na
sopstvenu ljuš turu. Njegove su oč i bile umrljane krvavocrvenim
suzama; posegnuo je ka meni kao u nekom bolnom grču.
 Privio sam ga na grudi. Osetio sam takvu ljubav prema njemu, nešto
što nikada do tada nisam spoznao.
“Zar ne shvataš ?”, do mene je dopirao jeziv glas, koji je razvlač io
reč i poput beskrajnog š apata. “Moj naslednik, izabran da primi Mrač ni
dar od mene, č vrš ći i hrabriji od deset smrtnika - kakvo ć eš ti Dete
mraka postati!”
Poljubio sam njegove oč ne kapke. Skupio sam njegovu meku crnu
kosu u svoje š ake. On za mene viš e nije predstavljao neko jezivo
stvorenje, već samo nekog ko je bio č udan i beo, nekog ko je mož da
pun neke dublje pouke u poređenju sa jecajuć im drveć em ispod nas ili
sa kilometrima udaljenim treperavim gradom, koji me je pozivao.
Njegovi upali obrazi, dugač ak vrat, tanke noge... sve su to bili samo
njegovi prirodni delovi.
“Ne, dete”, uzdahnuo je. “Sač uvaj svoje poljupce za svet. Moje je
vreme privedeno kraju i duguješ mi samo jedno. A sada pođi za
mnom.”
 3

V ukao me je niz vijugave stepenice. Upijao sam sve š to sam video.

Grubo isklesano kamenje kao da je odaš iljalo sopstvenu svetlost,
a č ak su i pacovi, koji bi š mugnuli pored nas u mraku, posedovali
čudesnu lepotu.
Zatim je otključ ao debela, gvož đem okovana vrata i, davš i mi svoj
težak svežanj ključeva, uveo me u veliku praznu prostoriju.
“Ti si sada moj naslednik, kao š to sam ti to već kazao”, rekao je.
“Ostavljam ti u amanet vlasniš tvo nad ovom kuć om, kao i sve svoje
blago. Ali prvo ćeš uraditi ono što ti budem naložio.”
Prozori sa reš etkama pruž ali su nesputan pogled na mesecom
obasjane oblake; ponovo ugledah svetlucavi grad, koji kao da je š irio
svoje ruke.
“Kasnije se možeš nauživati i napiti svega onoga što vidiš”, rekao je.
Okrenuo me je k sebi dok je stajao ispred velike gomile drveta koja
je ležala nasred poda.
“Sluš aj me paž ljivo”, rekao je, “jer se spremam da te napustim.”
Pokazao je na improvizovanu lomač u. “Postoje stvari koje moraš da
znaš . Sada si besmrtan. Tvoja priroda ć e te u naskorije vreme dovesti
do toga da usmrtiš svoju prvu ljudsku ž rtvu. Budi brz i ne pokazuj
milost. Okonč aj svoje goš ćenje, bez obzira na to koliko ti ukusno ono
bilo, pre nego š to srce ž rtve prestane da kuca. U godinama koje dolaze
postać eš dovoljno moć an da osetiš taj velič anstveni trenutak, ali
zasada pij iz pehara samo do trenutka pre nego š to se isprazni. U
suprotnom ćeš debelo platiti za svoju gordost.”
“A zaš to me napuš taš ?”, upitah ga u oč aju. Priljubio sam se uz njega.
Zrtve, milosrđe, goš ćenje... Kao da su me zasuli ovim reč ima i kao da
su me fizički mlatili.
Otrgnuo se tako lako da su mi ruke bile povređene tim njegovim
pokretom, i ja se nađoh kako zurim u njih, č udeć i se pri tom
neobičnom kvalitetu tog bola. To nije bilo ni nalik bolu smrtnika.
On se, međutim, zaustavio i pokazao na kamenje u zidu preko puta.
Mogao sam da uoč im da je jedan veliki kamen bio izmeš ten, nekih
trideset centimetara udaljen od nedirnute površine oko njega.
“Uhvati taj kamen”, rekao je, “i izvadi ga iz zida.”
“Ali ne mogu”, odgovorio sam. “Mora da teži...”
“Izvuci ga!” Pokazao ga je svojim dugač kim, koš čatim prstom i tako
se namrštio da sam odmah pokušao da uradim to kako mi je rekao.
Na moje veliko iznenađenje, lako mi je poš lo za rukom da pomerim
kamen; iza njega videh mrač ni otvor, koji je bio tek toliko š irok da
čovek uđe u njega puzeći tik uza zemlju.
Suvo se zakikotao i klimnuo glavom.
“Eto, sine moj, prolaza koji vodi do mog blaga”, rekao je. “Radi s
mojim blagom š to god ž eliš , kao i sa svim ovozemaljskim dobrima
koje posedujem. Ali sada moraš da mi se zakuneš.”
Ponovo me je zapanjio kad je ugrabio dve granč ice za potpalu i
kada ih je jednu o drugu tako plahovito protrljao da su uskoro gorele
u obliku žarkih, malih plamenova.
Bacio ih je na gomilu drveta, a katran u njima uč inio je da se vatra
odjednom razgori i baci jaku svetlost na zakrivljeni plafon i kamene
zidove.
Zinuo sam u č udu i koraknuo unazad. Izobilje ž ute i narandž aste
boje me je opč inilo i zastraš ilo, a toplota koju sam oseć ao nije u meni
izazvala nadraž aj koji bi razumeo. Nije bilo nikakve prirodne bojazni
od toga da bi mogla da me opeč e. Pre je to bila snaž na toplina i prvi
put shvatih koliko mi je bilo hladno. Hladnoć a me je prekrila
glazurom od leda, a vatra ju je otopila, dok sam ja skoro zacvilio.
Ponovo se nasmejao onim š upljim, dahtavim smehom i poč eo
unaokolo da pleš e na svetlosti; zbog njegovih tankih nogu č inilo se da
izgleda kao razigrani kostur sa belim licem č oveka. Savio je ruke
iznad glave, povio lorzo i kolena i okretao se ukrug, kruž eć i pri tom
oko vatre.
“Mon Dieu!”, proš aputao sam. Poč eo sam da se teturam. Mož da bi
mi se pre samo sat vremena njegov ples č inio jezivim, ali je on sada, u
svetlucavom odsjaju, postao spektakl koji me je privlač io da krenem
za njim, korak po korak. Svetlost se rasprsnula po njegovoj satenskoj
odeći: pantalonama i ofucanoj košulji.
“Ali ne mož eš da me napustiš !”, preklinjao sam ga, pokuš avajuć i da
usredsredim misli i shvatim ono o č emu je govorio. Moj glas je zvuč ao
grozomorno. Pokuš ao sam da ga utiš am, ublaž im, da ga uč inim
onakvim kakav je trebalo da bude. “Kuda ćeš otići!”
Tada se najglasnije nasmejao, udarajuć i se pri tom po bedru i
igrajuć i sve brž e i sve dalje od mene, ruku ispruž enih kao da je
nameravao da zagrli vatru.
Najdeblje cepanice su tek sada poč ele da gore. I pored sve svoje
velič ine, soba je postala velika glinena peć nica, dok je dim izlazio kroz
njene prozore.
“Ne u vatru.” Odleteh unazad, priljubivš i se uza zid. “Ne mož eš u
vatru!”
Strah me je preplavio, kao š to je obuzimalo i sve drugo š to sam
video i č uo. Bio je kao sve ostale senzacije koje sam iskuš avao. Nisam
mogao ni da joj se oduprem, niti da je porič em. Iz mene je izbijalo
nešto između cviljenja i vrištanja.
“O mogu, mogu!”, smejao se. “Da, mogu!” Zabacio je glavu i pustio
da mu se smeh rastegne u zavijanje. “Ali od tebe, dete”, rekao je,
zaustavivš i se ispred mene i ponovo pokazavš i na mene prstom, “sada
oč ekujem obeć anja. Hajde, malo smrtnič ke č asti, moj hrabri
Vukoubico, ili ć u te, bez obzira na to š to ć e mi zbog toga prepuć i srce,
baciti u vatru, a sebi potražiti nove potomke. Odgovori mi!”
Pokušao sam da govorim. Klimnuo sam glavom.
U ž arkoj vatri videh da su mi ruke pobelele. Osetio sam i ubod bola
u donjoj usni, zbog čega sam skoro jauknuo.
Moji zubi su već postali oč njaci! Osetio sam ih i pogledao u njega u
panici, a on se cerio kao da je uživao u mojoj stravi.
“Dakle, nakon š to ja izgorim”, rekao je, zgrabivš i me za ruč ni zglob,
“a vatra se ugasi, moraš da raspeš pepeo. Cuj me, maleni, raspi pepeo.
Ili bih, u suprotnom, mogao da se vratim, a u kom bi to obliku moglo
da bude, ne usuđujem se ni da pomislim. I zapamti moje reč i: ako mi
budeš dozvolio da se vratim, još straš niji nego š to sam sada,
proganjać u te, uloviti i palić u te vatrom sve dok ne budeš pun ož iljaka
kao što sam i ja, jesi li me čuo?”
Još uvek nisam mogao da nateram sebe da mu odgovorim. To nije
bio strah. Bio je to pakao. Mogao sam da osetim zube kako mi rastu i
telo kako me pecka posvuda. Mahnito sam klimnuo glavom.
“Ah, da.” Nasmeš io se i klimnuo glavom, dok je vatra lizala lavanicu
iza njega, a svetlost curila oko njegovog lica. “Samo milosti traž im, da
sada odem i pronađem pakao, ako pakao postoji, ili slatko
pomilovanje, koje svakako ne zasluž ujem. Ako postoji princ tame,
onda će ga moje oči najzad ugledati. Pljunuću mu u lice.
“Dakle, raspi ono š to bude izgorelo, kao š to ti nalaž em, a kada to
budeš uradio, idi do mog poč ivališ ta kroz onaj niski prolaz, ali
posebno obrati paž nju na to da iza sebe vratiš kamen na mesto kada
uđeš . Tamo ć eš pronać i moj kovč eg. A u taj sanduk, nazovi ga kako
god hoć eš , moraš se zatvarati tokom dana ili ć e te sunč eva svetlost
sagoreti do pepela. Poč uj moje reč i: niš ta na zemlji ti ne mož e
okonč ati ž ivot sem sunca ili pak plamena koji vidiš pred sobom, pa
čak i onda, i samo tada, kažem ti, ako ti je pepeo rasut nakon toga.”
Okrenuo sam lice i od njega i od plamena. Poč eo sam tiho da
plač em, a jedino š to me je spreč avalo da glasno zaridam bila je ruka
koju sam stavio na usta.
Povukao me je dalje od vatre sve dok nismo stali ispred izmeš tenog
kamena, na koji je ponovo pokazivao prstom.
“Molim te ostani sa mnom, molim te”, preklinjao sam ga. “Samo
kratko, samo jednu noć , preklinjem te!” Ponovo me je už asnula jač ina
mog glasa. To uopš te nije bio moj glas. Zagrlio sam ga. Cvrsto sam ga
se drž ao. Njegovo ispijeno belo lice bilo mi je neizrecivo divno, kao i
neobičan pogled njegovih crnih očiju.
Svetlost je svetlucala u njegovoj kosi, u njegovim oč ima, a onda je
ponovo razvukao usta u lakrdijaški osmeh.
“Ah, ti nezajaž ljivo dete!”, rekao je. “Zar ti nije dovoljno to š to si
besmrtan i š to je č itav svet tvoja hrana? Do viđenja, maleni moj. Uradi
kako sam ti rekao. I zapamti: pepeo! I iza ovog kamena skrivena
odaja. Unutra se nalazi sve ono što će ti biti potrebno da napreduješ.”
Borio sam se da ga zadrž im. A on se potmulo smejao u moje uho,
diveći se mojoj snazi.
“Odlič no, odlič no”, š apnuo je. “A sada, ž ivi zauvek, prelepi
Vukoubico, sa darovima koje sam ti pride još i dodao.”
Gurnuo me je i ja sam se oteturao od njega. Skoč io je tako visoko i
daleko u samo središte plamena da je izgledalo kao da leti.
Video sam ga kako se spuš ta. Video sam vatru kako dotič e njegovu
odeću.
Cinilo se kao da mu glava postaje baklja, a onda se iznenada
njegove oč i razrogač iš e, usta postadoš e velika crna š upljina u
blješ tavosti plamena i njegov smeh se uzdiž e sa takvom prodornom
jačinom da sam morao da zapušim uši.
Izgledalo je kao da skač e gore-dole na sve č etiri u plamenu, i tada
sam odjednom shvatio da moji krici nadjačavaju njegov smeh.
Mrš ave crne noge i ruke uzdizale su se i padale, uzdizale i padale, a
onda se odjedared uč ini kao da su usahle. Vatra je prož dirala, rikala. A
u njenom središ tu sada nisam mogao da vidim niš ta viš e osim
plamena.
Bez obzira na to, još uvek sam plakao. Pao sam na kolena, rukama
prekrio oč i. Ali, i pored zatvorenih oč nih kapaka, još uvek sam mogao
da vidim ogromnu eksploziju varnica, jednu za drugom, sve dok nisam
naslonio glavu na kamenje.
 4

G odinama sam, č inilo mi se, lež ao na zemlji gledajuć i vatru kako

gori do ugljenisanih cepanica.
Soba se rashladila. Smrznut se vazduh provlač io kroz otvoren
prozor. A ja sam plakao i plakao. Moji jecaji odjekivali su u mojim
uš ima sve dok viš e nisam mogao da podnesem njihov zvuk. Ni od
kakve mi utehe nije bilo to š to sam znao da je u ovom stanju svaki
osećaj bio udvostručen, čak i očaj kroz koji sam prolazio.
Tu i tamo sam se opet prepuš tao molitvama. Molio sam za oproš taj,
ali oproš taj za š ta - nisam znao da kaž em. Molio sam se Bogorodici,
svecima. Mrmljao sam molitvu Zdravo Marija, ponovo i ponovo, sve
dok i ona nije prerasla u besmislenu mantru.
A moje su suze bile krvave i ostavljale su trag na mojim rukama
kada bih brisao lice.
Onda sam legao na kameni pod i viš e nisam mrmljao molitve, već
one neartikulisane molbe koje upućujemo svemu onome što je moćno,
sveto, svemu onome š to mož e ili ne mora da postoji pod bilo kojim i
svakolikim imenima. Ne ostavljaj me samog ovde. Ne napuš taj me. Ja
sam na veš tič jem mestu. Ovo je veš tič je mesto. Ne dozvoli da
propadnem još viš e nego š to sam propao ove noć i. Nemoj da dozvoliš
da do toga dođe...
Lestate, probudi se.
Ali Magnusove reči počeše da mi se vraćaju, ponovo i ponovo:
Pronaći pakao, ako pakao postoji... Ako postoji princ tame...
Najzad se pridigoh na ruke i kolena. Oseć ao sam se smuš eno i
mahnito, skoro kao da imam vrtoglavicu. Pogledao sam u vatru i
uvideo da još uvek nije kasno da je raspalim u buktinju i bacim se u
nju.
Ali, č ak i dok sam se terao da zamislim tu agoniju, znao sam da
nemam nameru to da učinim.
Zaš to bih, uostalom, to uradio? Sta sam to uč inio da zasluž im
veš tič ju sudbinu? Nisam ž eleo da budem u paklu, č ak ni na tren.
Sasvim sigurno neć u tamo otić i samo da bih pljunuo u lice princu
tame, ko god on bio!
Baš suprotno, ako sam bio proklet, neka taj kuč kin sin dođe po
mene! Neka mi kaž e zaš to sam određen da patim. Zaista bih voleo to
da znam.
Sto se pomilovanja tič e, pa, mož emo malo i da prič ekamo, da malo
razmislimo o svemu ovome neko vreme... u najmanju ruku.
Neka nepoznata mirnoć a polako je ovladala mnome. Bio sam
neutešan, pun gorčine i narastajuće opčinjenosti.
Više nisam bio ljudsko biće.
Dok sam lež ao onako š ćuć uren, razmiš ljajuć i o svemu tome i
posmatrajuć i zamiruć u ž eravicu, ogromna snaga prikupljala se u
meni. Moji deč ač ki jecaji postepeno su se gubili. Poč eo sam da
prouč avam belinu svoje kož e, oš trinu dva zla - dva malena zuba, i
svoje nokte, koji su se sijali u mraku kao da su nalakirani.
Svi neznatni, uobič ajeni bolovi nestali su iz mog tela. Preostala
toplota, koja je dopirala od zadimljenih cepanica, prijala mi je, kao da
me je nešto prekrivalo ili bilo obavijeno oko mene.
Vreme je prolazilo, a opet - i nije.
Svaka promena u strujanju vazduha kao da me je milovala. Iz blago
osvetljenog grada ispod zač ula se pesma zagluš ujuć ih crkvenih zvona
koja je označ avala sate. Ona nije predstavljala prolaznost smrtnog
vremena. Ona je bila samo najharmonič nija muzika, a ja sam lež ao
zatečen, otvorenih usta, i zurio u oblake koji su promicali nebom.
Ali u grudima sam poč eo da oseć am jednu novu vrstu bola, veoma
vrelog i žustrog.
Prolazio je kroz moje vene, stiskao se oko moje glave, a potom se
č inilo kao da se skuplja u mojoj utrobi i mom stomaku. Nač kiljio sam
oč i. Nagnuo sam glavu na jednu stranu. Shvatio sam da se nisam bojao
ovog bola, pre je to bio osećaj koji sam osluškivao.
I tada sam uvideo i njegov uzrok. Moji su me otpaci napuš tali u
tankim mlazevima. Shvatio sam da nemam nikakvu kontrolu nad tim.
Iako sam posmatrao neč istoć u koja je kaljala moju odeć u, nisam se
gadio.
Cak ni pacovi koji su se uš unjali u prostoriju i približ avali ovoj
prljavš tini na svojim majuš nim i beš čujnim nogama nisu u meni
izazivali odvratnost.
Sve to me nije doticalo, č ak ni to kada su pacovi poč eli da puze po
meni i da proždiru fekalije.
U stvari, u ovom mraku nisam mogao da zamislim niš ta, č ak ni
ljigave grobljanske insekte, š to bi u meni moglo da izazove gnuš anje.
Neka gamižu po mojim rukama i mom licu, sada to više nema značaja.
Ja nisam bio deo onog sveta koji se gadi takvih stvari. Sa osmehom
na licu shvatih da pripadam onom soju tame kojeg se drugi gnuš aju.
Polako se i sa velikim zadovoljstvom nasmejah.
Ipak, iz mene nije iš čilela sva ž alost. Opstala je kao neka zamisao, a
ona je u sebi zadržala stvarnu iskrenost.
Ja sam mrtav, ja sam vampir. Drugi ć e umirati da bih ja ž iveo; ja ć u
piti njihovu krv da bih opstao. I viš e nikada, nikada neć u videti
Nikolasa, niti majku, kao ni bilo kog drugog od ljudskih bić a koje sam
poznavao i voleo, nikog iz moje ljudske porodice. Pić u krv. I ž iveć u
zauvek. To je upravo ono š to ć e biti. A ono š to ć e biti jeste samo
poč etak; tek je rođeno! A rođenje koje ga je donelo na svet jeste
ushićenje, onakvo kakvo do sada nikada nisam spoznao.
Pridigoh se na noge. Oseć ao sam se laganim, snaž nim i č udnovato
neosetljivim; otiš ao sam do zamrle vatre i zakorač io kroz izgorele
cepanice.
Nije bilo kostiju. Kao da se demon raspao. Ono malo pepela koji
sam mogao da prikupim odneo sam do prozora. A kada ga je vetar
dohvatio, š apnuo sam poslednji pozdrav Magnusu, pitajuć i se da li me
čuje.
Najzad su ostale samo sprž ene cepanice i gar, koji sam obrisao
rukama i isprašio u tamu.
Bilo je vreme da pogledam skrivenu sobu.
 5

K amen se mogao pomeriti prilič no lako, kao š to sam to i ranije

iskusio, a imao je i kuku sa unutraš nje strane, kojom sam mogao
da ga povučem za sobom i da ga tako vratim na mesto.
Ali da bih uš ao u uzani, mrač ni prolaz, morao sam da legnem
potrbuš ke. Kada sam se spustio na kolena i zavirio unutra, nisam
mogao da vidim nikakvo svetlo na drugom kraju. Nije mi se svidelo
kako izgleda.
Da sam kojim sluč ajem još uvek bio smrtan, bio sam siguran da me
ništa ne bi nateralo da upuzim u ovakav prolaz.
Ali, stari vampir je bio prilič no jasan dok mi jo objaš njavao da me
sunce mož e podjednako uniš titi kao i vatra. Morao sam da dođem do
kovčega. Osetio sam kako mi se strah vraća kao poplava.
Priljubio sam se uza zemlju i zapuzio u prolaz, kao guš ter. Kao š to
sam se i pribojavao, nisam mogao da podignem glavu. A nije bilo
mesta ni da se okrenem, ni da dohvatim kuku u kamenu. Morao sam
kroz nju da provuč em stopalo i nastavim da puzim napred kako bih
povukao kamen za sobom.
Potpuni mrak. I samo toliko prostora da mogu da se pridignem
pukih nekoliko centimetara na laktove.
Uzdahnuh. Strah se gomilao u meni Skoro sam pomahnitao
razmiš ljajuć i o tome da ne postoji nač in da podignem glavu. Najzad
sam je udario glavom o kamen; ležao sam mirno i cvileo.
Ali šta mi je bilo činiti? Morao sam da dođem do kovčega.
Govoreć i sebi da moram da prestanem da cmizdrim, poč eo sam da
gmiž em, sve brž e i brž e. Kolenima sam strugao kamen. Rukama sam
traž io pukotine i rupe koje bi mi pripomogle u puzanju napred. Vrat
me je boleo od naprezanja dok sam se borio da u panici ne pokuš am
ponovo da podignem glavu.
A kada sam rukom iznenada dotakao č vrst kamen pred sobom,
svom snagom sam ga gurnuo. Osetio sam kako se pomera i video
bledu svetlost kako sipi unutra.
Iskobeljah se iz prolaza i nađoh se na nogama u maloj sobi.
 Plafon je bio nizak i zakrivljen, a visoko postavljen prozor bio je
uzan i imao je, već dobro poznate, teš ke gvozdene reš etke. A
sladunjava, ljubičasta noćna svetlost je, prelivajući se unutra, otkrivala
veliki kamin uklesan u udaljenom zidu, drvo spremno za potpalu, a
pored njega, ispod prozora, jedan drevni sarkofag.
Moj krznom postavljen crveni ogrtač od somota bio je prebač en
preko sarkofaga. Na gruboj klupi ugledah divno odelo od crvenog
barš una, protkano zlatnim nitima i sa mnogo italijanske č ipke, crvene
svilene kratke pantalone, bele svilene dokolenice i papuč e sa crvenim
potpeticama.
Sklonih kosu sa lica i obrisah tanak sloj znoja sa gornje usne i sa
č ela. Bio je krvav, a kada sam to video na svojim rukama, osetio sam
čudnovato uzbuđenje.
Ah, š ta sam to postao! - pomislio sam. Kakva me buduć nost č eka?
Jedan poduž i tren gledah u tu krv, a onda polizah svoje prste. Divno,
ž ivahno zadovoljstvo prostruja kroz mene. To je bilo samo trenutak
pre nego što sam se prilično sabrao da pristupim kaminu.
Podigao sam dve granč ice za potpalu, kao š to je to i stari vampir
uradio, i, protrljavš i ih snaž no i brzo, videh kako gotovo iš čezavaju u
trenutku kada su blesnule u plamenu. U ovome nije bilo nikakve
magije, već samo veš tine. I kad osetih da poč inje da mi biva toplo od
vatre, skinuh sa sebe vlaž nu odeć u, svojom koš uljom obrisah i
poslednje tragove neč istoć e i sve zafrljač ih u vatru pre nego š to se
obukoh u novo odelo.
Crveno, bleš tavo crveno. Cak ni Nikolas nije imao ovakvo odelo.
Ovo je bila odeć a za dvor u Versaju, sa biserima i tajnim rubinima
utkanim u vez. Cipka na koš ulji je bila iz Valensije, a istu takvu imao
sam prilike da vidim i na majčinoj venčanici.
Ogrnuo sam ramena vuč jim ogrtač em. Iako je studen nestala iz
mojih udova, oseć ao sam se kao stvorenje isklesano od leda. Cinilo mi
se da mi je osmeh ukoč en, iskrič av i č udesno usporen dok sam se
prepuštao dodirivanju i razgledanju odeće.
U odsjaju vatre, pogledao sam u kovč eg. Lik nekog starca bio je
isklesan na njegovom teš kom poklopcu i ja odmah primetih da lič i na
Magnusa.
Ali, sada je ovde lež ao u spokoju, sa isklesanim lakrdijaš kim
osmehom na licu; oč i su mu blago zurile u tavanicu, a njegova kosa,
duboko izbrazdana talasima i uvojcima, ličila je na urednu grivu.
Ova stvar je bila stara sigurno tri veka. Lež ao je sa rukama
prekrš tenim na grudima, obuč en u dugač ku odoru, a na njegovom
maču ugraviranom u kamenu neko je polomio balčak i deo korica.
Beskonač no sam zurio u ovo; primetio sam da je sve ovo bilo
pažljivo i sa priličnim trudom odlomljeno.
Da li je to bio oblik krsta koji je neko nastojao da ukloni? Prstom
sam preš ao preko toga. Naravno da se niš ta nije dogodilo, kao ni onda
kada sam mrmljao sve one molitve. Cuč nuvš i, u praš ini pored kovč ega
nacrtao sam krst.
Opet ništa.
A onda sam, u nekoliko poteza, krstu dodao ono š to je trebalo da
predstavlja telo Hristovo, njegove ruke, njegova savijena kolena i
njegovu pognutu glavu. Napisao sam Gospod Isus Hrist, jedine reči koje
sam, osim svog imena, umeo pravilno da napišem - i opet ništa.
Sa nelagodom se osvrć uć i na ispisane reč i i malo raspeć e, pokuš ah
da podignem poklopac sa kovčega.
Cak i sa novodobijenom snagom nije mi bilo lako. Takođe, nijedan
smrtnik to ne bi mogao sâm da izvede.
Ali ono š to me je zbunjivalo bio je opseg te moje nove izič ke moć i.
Nisam imao neogranič enu snagu. I zasigurno nisam posedovao snagu
starog vampira. Mož da sam sada posedovao izič ku moć koju
poseduju tri ili četiri čoveka zajedno; bilo je nemoguće to odrediti.
U tom trenutku to me je impresioniralo.
Pogledao sam u kovč eg. Nič eg nije bilo sem uzanog prostora
ispunjenog senkama i nisam mogao ni da zamislim sebe da tu lež im.
Njegove su ivice bile ispisane latinskim reč ima, koje nisam znao da
pročitam.
To me je muč ilo. Pož eleo sam da te reč i nisu tu, a moja č eznja za
Magnusom i moja bespomoć nost pretili su da me preplave. Mrzeo sam
ga š to me je napustio! A ono š to me je ispunilo svom snagom ironije
bilo je to š to sam osetio ljubav prema njemu pre nego š to je uskoč io u
vatru. Osetio sam tu ljubav i kada sam ugledao crvenu odeću.
Da li đavoli vole jedni druge? Da li u paklu hodaju ruku pod ruku i
govore jedni drugima: Ah, ti si moj prijatelj, tako te volim, i tome
slič ne stvari? To je bilo nepristrasno intelektualno pitanje koje sam
postavljao poš to nisam verovao u postojanje pakla. Ali to je pitanje
samog koncepta zla, zar ne? Sva stvorenja u paklu trebalo bi da mrze
jedna druge, kao što i oni spaseni mrze proklete, bez ustupaka.
To sam znao č itavog svog ž ivota. Ta spoznaja me je už asavala kada
sam bio dete, sama pomisao na to da bih mogao da odem u nebesko
carstvo a moja majka u pakao, i da bi zbog toga trebalo da je mrzim.
Nisam mogao da je mrzim. A šta ako bismo bili u paklu zajedno?
Sada znam, bez obzira na to da li verujem u pakao ili ne, da vampiri
mogu da vole jedni druge, da to š to si posveć en zlu ne isključ uje tvoju
potrebu za ljubavlju. Ili je to tako barem izgledalo u tom kratkom
trenu. Ali nemoj ponovo da poč neš da plač eš . Ne mogu da podnesem
sav taj plač.
Usmerih oč i ka velikom drvenom sanduku, koji je delom bio
skriven prednjim delom kovč ega. Nije bio zaključ an. Njegov truli
drveni poklopac skoro se otkačio sa šarki kada sam ga otvorio.
Iako mi je drevni gospodar rekao da mi ostavlja svoje blago, bio
sam zapanjen onim š to sam ovde video. Sanduk je bio prepun dragog
kamenja, zlata i srebra. Bilo je nebrojeno mnogo prstenja sa
draguljima, dijamantskih ogrlica, niski perli, platine, novč ić a i na
stotine drugih raznolikih dragocenosti.
Blago sam prstima preš ao preko ove gomile, a onda sam je rukama
zahvatio i uzdahnuo; svetlost je zapalila crvenilo rubina, zelenu boju
smaragda. Video sam prelamanje boja o kojima nikada nisam ni
sanjao da postoje i bogatstvo koje je prevazilazilo sve granice. To je
bio legendarni zlatni sanduk karipskih gusara, takozvani kraljevski
otkup.
A sada je sve to bilo moje.
Paž ljivo sam ga pregledao. Po svem blagu bili su raš trkani lič ni i
troš ni predmeti. Ubuđane satenske maske sa zlatnim porubima,
č ipkane maramice i delovi tkanina na koje su bili prikač ene pribadač e
i broš evi. Tu se nalazilo i parč e kož ne opreme sa zlatnim zvonč ić ima,
trulo parč e č ipke provuč eno kroz prsten, na tuce burmutica,
medaljona sa baršunastom čipkom.
Da li je Magnus sve ovo uzeo od svojih žrtava?
Podigao sam jedan dragim kamenjem optoč en mač , previš e tež ak
za ovo doba, i jednu iznoš enu papuč u, koja je mož da bila sač uvana
zbog kopče od veštačkog dijamanta.
Naravno da je uzimao š ta je hteo. I pored toga, on je bio obuč en u
krpe, iscepani kostim iz drugog vremena, i ž iveo je ovde kao kakav
hrčak iz nekog prohujalog veka. Nisam mogao to da razumem.
Ali u ovom blagu bilo je raš trkano još kojekakvih predmeta.
Brojanice sač injene od divnih dragulja na sebi su još uvek imale
raspeć a! Dodirnuo sam te malene svete predmete. Zavrteo sam
glavom i ugrizao se za usnu kao da sam ž eleo da kaž em: Kakva
gnusnost š to je i ovako neš to ukrao! S druge strane, to mi je bilo i
veoma smeš no. A predstavljalo je i dodatni dokaz da Bog nije imao
nikakvu moć nada mnom.
Dok sam razmiš ljao o ovome, pokuš avajuć i pri tom da odluč im da li
je to bilo onoliko neoč ekivano koliko je to izgledalo u ovom trenutku,
iz blaga sam podigao izvanredno ogledalo sa bisernom drškom.
Pogledao sam u njega skoro nesvesno, kao š to se to obič no i radi
kada su ogledala u pitanju. U njemu sam ugledao ono š to svaki č ovek
ugleda kada se pogleda u ogledalo: svoj odraz, samo š to mi je sada
kosa bila veoma bela, bela kao u starog đavola, i š to su mi oč i bile
preobraž ene iz obič ne plave u meš avinu ljubič aste i kobaltnoplave
boje, i blago su se prelivale u duginim bojama. Moja kosa se sijala, a
kada bih provukao prste kroz nju osetio bih neku novu i č udnovatu
vitalnost u njoj.
U stvari, ovo uopš te nije bio Lestat u ogledalu, već neka njegova
reprodukcija sač injena od drugač ijeg sadrž aja! Onih nekoliko bora
koje mi je vreme udelilo do moje dvadesete godine ž ivota nestalo je ili
su se u velikoj meri ublažile i postale neprimetnije.
Zurio sam u sopstveni odraz. Pomahnitalo sam traž io sebe u
ogledalu. Trljao sam lice, č ak i ogledalo, i stisnuo sam usne da ne bih
počeo da plačem.
Najzad sam sklopio oč i i ponovo ih otvorio, a onda se blago
nasmeš io tom stvoru. Uzvratio mi je osmehom. To je zaista bio Lestat.
Na njegovom licu nije bilo nič eg š to bi na bilo koji nač in bilo
zlonamerno. Pa, barem ne preterano zlonamerno. Samo onaj stari
nestaš luk, ona impulsivnost. U stvari, taj stvor je mogao da bude i
anđeo, ali su njegove suze bile crvene, i njegov celokupni izgled bio je
obojen u crveno - jer je njegova vizija bila crvena. A imao je i zle, male
zube, koje je priljubljivao uz svoju donju usnu kada bi se smeš io, zbog
č ega je izgledao potpuno už asavajuć e. Jedno dovoljno lepo lice sa
jednom jedinom užasnom, užasnom greškom!
 Odjedared mi je sinulo: ja gledam u sopstveni odraz! A zar nije bilo
na sijaset prič a o tome da sablasti, duhovi i oni koji su svoje duš e
prodali đavolu nemaju odraz u ogledalu?
Preplavila me je ž udnja da saznam sve o tome ko sam. Zudnja da
znam kako ć u od sada hodati među smrtnicima. Zeleo sam da budem
na ulicama Pariza, da gledam svojim novim oč ima sva č uda ž ivota
koja sam ikada video. Zeleo sam da vidim ljudska lica, cveć e u cvatu i
leptire. Da vidim Nikija, da čujem Nikija kako svira svoju muziku - ne.
Odrekni se toga. Ali bilo je na hiljade muzič kih formi, zar ne? Poš to
sam zatvorio oč i, skoro sam mogao da č ujem orkestar Opere, arije
kako se rađaju u mojim ušima. Kristalna sećanja, tako jasna.
Ali sada viš e niš ta neć e biti kao pre. Ni radost, ni bol, č ak ni
najobič nija uspomena. Sve ć e u sebi sadrž ati ovaj velič anstven sjaj,
čak i patnja za svim onim što je zauvek izgubljeno.
Spustio sam ogledalo i, uzevš i jednu od onih starih, pož utelih
č ipkanih maramica iz sanduka, obrisao suze. Okrenuh se i polako
sedoh ispred vatre. Toplota je tako blagotvorno delovala na moje lice i
ruke.
Nada mnom je zavladala uzviš ena, slasna pospanost i, dok sam
sklapao oč i, osetih kako odjednom tonem u č udnovat san, u kojem je
Magnus krao krv. Povratio mi se oseć aj oč aranosti, vrtoglavog
zadovoljstva - Magnus me pridrž ava, spojen je sa mnom, moja krv se
sliva u njega. Ali č uo sam lance kako struž u pod drevne katakombe,
video sam i bespomoć no vampiroliko bić e u Magnusovim rukama. Još
neč eg je tu bilo... neč eg važ nog. Nekog znač enja. O krađi, o izdaji, o
nepredavanju nikome, ni Bogu, ni đavolu, a pogotovo ne čoveku.
Razmiš ljao sam o tome i razmiš ljao, ponovo u polusnu, i tada mi
iskrsnu najluđa misao: reć i ć u sve ovo Nikiju, č im se vratim kuć i sve
ću mu ispričati - san, šta on znači, i razgovaraćemo...
U stravič nom š oku otvorih oč i. Onaj č ovek u meni bespomoć no je
gledao po prostoriji. Ponovo je poč eo da rida, a novorođeni demon je
bio isuviš e mlad da ga obuzda. Jecaji su mi nadolazili kao š tucavica, te
stavih ruku preko usta.
Magnuse, zaš to si me napustio? Magnuse, š ta ja sada treba da
radim, kako da idem dalje?
Pridigao sam kolena i spustio na njih glavu; tada moj um polako
poče da biva bistriji.
 Pa, baš je bilo zabavno pretvarati se da ć eš biti ovo vampiroliko
stvorenje, pomislio sam, š to nosi ovu divnu odeć u i provlač i prste kroz
sav taj velič anstven novac. Ali ne mož eš da ž iviš takav! Ne mož eš da se
hraniš ljudskim bić ima! Cak i da jesi č udoviš te, poseduješ savest, koja
je u tvojoj prirodi... Dobro i Zlo, dobro i zlo. Ne mož eš da ž iviš a da ne
veruješ u... Ne mož eš ustrajati u radnjama koje... Sutra ć eš ... ti ć eš ... ti
ćeš - šta?
Ti ćeš piti krv, zar ne?
Zlato i drago kamenje u obliž njoj š krinji sjajilo se kao ž ar, a na
svetlu koje je dopiralo kroz reš etke prozora, naspram sivih oblaka i
ljubič astog treperenja udaljenog grada, bilo je ruž ič asto. Kakav ukus
ima njihova krv? Vrela, ž iva krv, ne krv č udoviš ta. Jezikom sam
dodirnuo gornje nepce, očnjake.
Misli o tome, Vukoubico.

Polako sam se podigao na noge. Kao da je tome doprinela viš e volja

nego telo, jer je bilo tako lako. Podigao sam svež anj ključ eva koji sam
poneo sa sobom iz spoljaš nje odaje i otiš ao da pregledam ostatak
svoje kule.
 6

P
zemlje.
razne odaje. Reš etkama zamandaljeni prozori. Velik, beskonač an
zamah noć i iznad bedema. To je sve š to sam pronaš ao iznad

Ali na donjem spratu kule, tik ispred vrata tamnič nog stepeniš ta,
nalazila se baklja od smole u umetku u zidu i kutija za kresivo u niš i
pored njega. Tragovi u praš ini. Podmazana brava, jednostavna za
otvaranje. Najzad sam pronašao ključ koji joj odgovara.
Uperio sam svetlost baklje preda se, na uzano vijugavo stepeniš te, i
poč eo da silazim, pomalo zgađen zadahom koji je dopirao odnekud
ispod mene.
Naravno da mi je bio poznat taj smrad. Bio je prilič no uobič ajen na
svakom groblju u Parizu. Na groblju Les Inosant bio je gust kao
ubitač an gas, i morali ste da se naviknete na njega da biste uopš te
mogli da pazarite tamo i da biste mogli da se sporazumevate sa
pismopisačima. Bio je to zadah raspadajućih tela.
Iako je to u meni izazvalo muč ninu, zbog č ega sam ustuknuo
nekoliko koraka, smrad i nije bio tako nesnosan jer ga je miris goruć e
smole ublažavao.
Nastavio sam da silazim. Ako je ovde bilo mrtvih smrtnika - pa,
nisam mogao da pobegnem od njih.
Na prvom spratu ispod površ ine zemlje nisam pronaš ao nikakve
leš eve. Samo prostranu i prohladnu odaju za pokop, sa njenim
zarđalim gvozdenim vratima otvorenim ka stepeniš tu, i tri dž inovska
kamena sarkofaga u njenom središ tu. Lič ila je na Magnusovu ć eliju,
koja je bila iznad, samo š to je bila mnogo već a. Imala je istu nisku,
zakrivljenu tavanicu i identično primitivan otvoreni kamin.
A š ta bi to moglo da znač i sem da su i drugi vampiri nekoć ovde
spavali! Niko ne pravi ognjiš ta u odajama za ukop. Barem ne da ja
znam. A ovde je bilo č ak i kamenih klupa. Na sarkofazima su bili
izrezbareni, kao i na onom iznad njih, divni likovi.

Ali dugogodiš nja praš ina je sve prekrivala. Bilo je i jako mnogo
pauč ine. Ovde, sasvim sigurno, sada viš e nisu prebivali vampiri. To je
bilo prosto nemoguć e. Svejedno, bilo je veoma č udno. Gde su oni koji
su lež ali u ovim kovč ezima? Da li su se i oni sami spalili kao i Magnus?
Ili su još uvek negde postojali?
Uš ao sam unutra i poč eo da otvaram jedan sarkofag za drugim.
Unutra nije bilo nič eg drugog osim praš ine. Nije bilo nikakvih tragova
vampira, ništa što bi ukazivalo na to da su i drugi vampiri postojali.
Izaš ao sam odatle i nastavio da se spuš tam niz stepenice, iako je
smrad trulež i bivao sve jač i i jač i. U stvari, uskoro je postao skoro
nepodnošljiv.
Izbijao je s druge strane vrata koja su se nalazila dole i bilo mi je
zaista teš ko da se nakanim da im priđem. Podrazumeva se da bih
inač e prezirao ovaj smrad, ali to nije bilo niš ta u poređenju sa
averzijom koju sam sada oseć ao. Moje novo telo htelo je da pobegne
od njega. Zaustavio sam se, duboko udahnuo i primorao sebe da se
približim vratima, odlučan u tome da vidim šta je đavo ovde uradio.
Pa, smrad nije bio ništa u odnosu na prizor koji se ukazao.
U dubokoj tamnici lež ala je gomila leš eva u svim fazama
raspadanja; kosti i gnjilo meso bili su prepuni glista i insekata, koji su
puzali po njima. Pacovi su bežali pred svetlošću baklje; šmugnuli su mi
pored nogu na putu ka stepenicama. Muč nina je postala č vor u mom
grlu. Smrad me je gušio.
Ali nisam mogao da prestanem da zurim u ova tela. Ovde je bilo
neč eg bitnog, neč eg straš no važ nog, neč eg š to je trebalo shvatiti. I
odjednom mi je sinulo da su sve ove ž rtve bile muš karci - njihove
č izme i dronjava odeć a bili su tome dokaz - a svaki od njih je imao
ž utu kosu, veoma slič nu mojoj. Onih nekoliko na kojima se još uvek
nazirao lik ukazivali su na to da su to bili mladić i, visoki i vitki. A
najsvež iji mrtvac - mokar i smrdljiv leš , koji je lež ao sa ispruž enim
rukama izvan reš etaka - toliko je podseć ao na mene da je mogao da
mi bude brat.
Oš amuć en, korač ao sam napred sve dok vrh moje č izme nije
dodirnuo njegovu glavu. Spustivš i baklju, otvorio sam usta kao da ć u
vrisnuti. Njegove vlaž ne i lepljive oč i, koje su vrvele od muš ica, bile su
plave boje!
Zateturao sam se unazad. Obuzeo me je divljač ki strah da ć e se ovaj
stvor pomeriti i uhvatiti me za glež anj. A znao sam i zaš to. Dok sam se
približ avao zidu, spotakao sam se na tanjir sa ubuđalom hranom i na
vrč . Vrč se prevrnuo i polomio, a iz njega je, kao neka povrać ka,
iscurelo uskislo mleko.
Bol mi je kruž io rebrima. Krv mi je kao teč na vatra nadoš la u usta,
iskuljala preko usana i pljusnula na pod preda mnom. Morao sam da
se domognem otvorenih vrata kako bih se podupreo.
Kroz sumaglicu muč nine zurio sam u krv. Zurio sam u njenu divnu
grimiznu boju u svetlosti baklje. Gledao sam kako krv tamni dok tone
u malter među kamenjem. Krv je bila ž iva i njen opojni miris je kao
seč ivo uniš tavao zadah mrtvih. Grč evi ž eđi odagnali su muč ninu. Leđa
su mi se povijala. Saginjao sam se sve niž e i niž e prema krvi sa
neverovatnom elastičnošću.
A sve vreme u meni su se kovitlale misli: ovaj mladić je bio ž iv u
ovoj tamnici; ova pokvarena hrana i usireno mleko bili su tu ili da mu
posluž e, ili da ga muč e; umro je u ć eliji, zatoč en sa onim leš evima,
potpuno svestan da će im se uskoro i on pridružiti.
Bož e, kakve muke! Kakve muke! I koliko je drugih dož ivelo istu
sudbinu kakva je snašla mladiće žute kose, sve njih.
Kleč ao sam na kolenima i saginjao se. Levom rukom sam nisko
drž ao baklju, a glava mi se spuš tala sve do krvi; jezik je tako
zapalacao iz mojih usta da mi se uč inio kao jezik nekog guš tera.
Laptao sam krv sa poda. Drhtaji ekstaze. O kakve uzvišene divote!
Jesam li ja ovo radio? Jesam li ja laptao ovu krv ni pet centimetara
udaljenu od ovog mrtvog momka kojeg je Magnus doveo kao š to je
doveo i mene? Ovog momka kojeg je Magnus osudio na smrt umesto
na besmrtnost?
Smrdljiva tamnica je treperila kao plamen dok sam lizao krv. Kosa
mrtvog č oveka dotakla je moje č elo. Njegovo oko, kao izlomljen
kristal, zurilo je u mene.
Zaš to ja nisam bio zatamnič en u ovu ć eliju? Koji sam to test proš ao
da nisam morao da vriš tim i drmusam reš etke? Da li už as koji sam
predosetio u seoskoj krčmi polako zatvara svoj krug oko mene?
Drhtaji krvi proš li su kroz moje ruke i noge. A zvuk koji sam č uo -
divan zvuk, oč aravajuć kao crvenilo krvi, kao plavetnilo deč akovih
oč iju, kao svetlucanje muš ič jih krila, kao klizavo, prozirno telo gliste,
plamen baklje -bilo je moje sirovo i grleno vrištanje.
Ispustih baklju i pobegoh unazad na kolenima, udarivš i pri tom u
limeni tanjir i polupani vrč . Podigao sam se na noge i poč eo da trč im
uza stepenice. Dok sam uz tresak zatvarao vrata tamnice, moji vrisci
su se uzdizali sve do samog vrha kule.
Bio sam izgubljen u zvuku koji se odbijao o kamen i vrać ao se.
Nisam mogao da se zaustavim, nisam mogao ni da zatvorim usta, ni da
ih začepim rukom.
Kroz ulazna vrata sa reš etkama i kroz tuce uzanih prozora iznad
mene nepogreš ivo sam video svetlo nadolazeć eg jutra. Moji vrisci su
zamrli. Kamenje je poč elo da se svetluca. Svetlost je sipila oko mene i
pržila mi kao vrela para očne kapke.
Nisam doneo odluku da trč im, jednostavno sam tako postupio.
Jurio sam sve više i više, sve do unutrašnje odaje.
Kada sam izaš ao iz uzanog prolaza, soba je bila ispunjena mutnom
ljubič astom vatrom. Izgledalo je kao da se dragulji koji su se presipali
iz š krinje mič u. Skoro da sam oslepeo dok sam podizao poklopac sa
sarkofaga.
Poš to sam uš ao, brzo ga spustih, a on š kljocnu i zatvori se. Bol na
mom licu i rukama je zamro, ja sam bio miran i bezbedan, a moj strah
i moja žalost istopili su se u prohladnoj i nedokučivoj tmini.
 7

Ž eđ me je probudila. Istog sam trenutka znao gde se nalazim i š ta

sam postao.
Viš e nije bilo draž esnih smrtnih snova o rashlađenom belom vinu ili
o svežoj zelenoj travi ispod jabukovog drveta u voćnjaku moga oca.
U uzanom mraku kamenog kovč ega prstima sam dodirnuo oč njake
i osetio da su opasno dugački i oštri kao sečivo omanjeg noža.
Neki smrtnik se nalazio u kuli i, iako još nije stigao ni do vrata
spoljašnje odaje, mogao sam da čujem njegove misli.
Čuo sam njegovo zaprepaš ćenje kada je otkrio da su vrata
stepeniš ta otključ ana. To se nikada ranije nije dogodilo. Cuo sam
njegov strah pošto je video izgorele cepanice na podu i izgovorio:
“Gospodaru.”
Dakle, to je bio sluga, i to jedan od onih podmuklih.
Oč aravalo me je ovo sluš anje njegovog uma, ali mi je neš to drugo
skrenulo pažnju. Bio je to njegov miris!
Podigao sam kameni poklopac sa sarkofaga i izaš ao iz njega. Miris
je bio neznatan, ali skoro neodoljiv. Bio je to miris moš usa prve kurve
u č ijem sam krevetu utolio ž udnju. Bila je to peč ena srnetina nakon
dana i dana provedenih u gladovanju tokom zime. Bilo je to novo vino,
ili svež e jabuke, ili voda koja huč e niz ivicu litice u vruć em danu, koju
sam pio iz punih šaka.
Samo š to je ovaj miris bio neuporedivo dragoceniji od toga, a glad
koja je za njim žudela bila je beskrajno oštrija i jednostavnija.
Provukao sam se kroz tajni prolaz kao stvorenje koje pliva u mraku
i, gurnuvši kamen u spoljašnju odaju, ustadoh.
Tamo je stajao smrtnik; zurio je u mene lica bledog od šoka.
Bio je to usahli starac, i pomoć u nekog nedokuč ivog protoka misli u
njegovom umu znao sam da je bio konjuš ar i koč ijaš . Ta spoznaja je
bila razlivena, neprecizna do mahnitosti.
Trenutna zloba koju je prema meni osetio doprla je do mene kao
toplota peć i. U tome nije bilo nikakve sumnje. Njegove oč i su punom
brzinom prelazile preko mog lica i tela. Mrž nja je ključ ala, dostizala
vrhunac. On je bio taj koji je pribavio odelo koje sam nosio. On je bio
taj koji je brinuo o onim nesreć nicima u tamnici dok su još bili ž ivi. A
zašto i ja nisam bio među njima - zahtevao je da zna sa nemim besom.
Zbog toga mi se neizmerno dopao; mož ete i da zamislite koliko.
Mogao sam da ga smrvim i ubijem golim rukama zbog toga.
“Gospodar!”, rekao je u očajanju. “Gde je on? Gde je Gospodar!”
A š ta je on mislio da je gospodar? Carobnjak nekog kralja, eto š ta je
mislio. Ali sada sam ja posedovao moć . Sve u svemu, on nije imao
nikakve informacije koje bi meni bile od koristi.
I dok sam razmiš ljao o svemu tome, dok sam sve to upijao iz
njegovog uma, prilič no protiv njegove volje, poč eh da se zanosim
venama na njegovom licu i na njegovim rukama. A taj miris njegove
krvi me je opijao. Mogao sam da osetim slabaš ne otkucaje njegovog
srca, a mogao bih da osetim i ukus njegove krvi, samo da probam
kakva je, i tada mi se ukaza potpuna svest o tome, bogata i vrela dok
me je ispunjavala.
“Gospodar je nestao, sagoreo u vatri”, promumlao sam, č uvš i
č udnovat jednolič an zvuk kako izbija iz mene. Polako sam mu se
primakao.
Pogledao je u zagaravljeni pod. Osmotrio je i pocrnelu tavanicu.
“Ne, to je laž!”, rekao je.
Pobesneo je, a njegova srdž ba je pulsirala kao svetlost u mom oku.
Osetio sam gorčinu njegovog uma i njegovo beznadežno rasuđivanje.
Ah, to živo meso izgleda ovako! Bio sam u vlasti bezobzirne gladi.
A on je to znao. Na neki divlji i bezuman nač in, on je to predosetio,
i, bacivši još jedan zloban pogled, potrča ka stepeništu.
Odmah sam ga uhvatio. U stvari, už ivao sam da ga hvatam, jer je to
bilo tako jednostavno. U jednom trenu terao sam sâ m sebe da
posegnem za njim i premostim razdaljinu koja nas je delila. Podigao
sam ga sa poda; sledeć eg trenutka sam ga drž ao bespomoć nog u
svojim rukama; noge su mu se slobodno klatile i naprezale su se da
me šutnu.
Drž ao sam ga bez napora, kao š to bi jedan snaž an muš karac drž ao
neko dete. Njegov um je bio metež mahnitih misli i č inilo se da nije
sposoban da odluči šta bi trebalo da učini da spase živu glavu.
Ali slabaš an mrmor tih misli bio je poniš ten prizorom koji je on za
mene predstavljao.
 Njegove oč i viš e nisu bile ogledala njegove duš e. Bila je to samo
okrugla pihtijasta masa, č ije su me boje morile. A njegovo telo nije
bilo niš ta viš e do zgrč eni zalogaj vruć eg mesa i krvi, koje moram imati
ili ću umreti.
Už asavalo me je to š to je ta hrana trebalo da bude ž iva, š to je ta
ukusna krv trebalo da teč e kroz te ruke i prste š to se bore, a opet,
č inilo se savrš enim š to je tako bilo. On je bio to š to je bio, a ja ono š to
jesam, i nahraniću se njime.
Povukao sam ga do svojih usana. Rastrgao sam ispupč enu arteriju
na njegovom vratu. Krv je zapljusnula moje nepce. Izustih tihi krik
dok sam ga nabijao na sebe. To nije bio goruć a teč nost gospodareve
krvi, niti divni eliksir koji sam pio sa kamenja tamnice. Ne, to je bila
sama svetlost pretvorena u teč nost. Bolje reč eno, ova je krv bila neš to
hiljadu puta opojnije: imala je ukus soč nog ljudskog srca koje ju je
ispumpavalo, predstavljala je samu srž vrelog mirisa dima.
Mogao sam da osetim kako mi se ramena podiž u, prsti zarivaju
dublje u njegovo meso, dok je iz mene dopirao skoro pevuš eć i glas.
Nije bilo nijedne druge vizije sem slike njegove sić uš ne, sopteć e duš e,
ali to jenjavanje je bilo tako snaž no da on, ili barem ono š to je bio, nije
imao nikakvog udela u tome.
Bila je potrebna sva moja snaga da ga odvojim od sebe pre
konač nog trenutka. Kako sam samo ž eleo da osetim kako mu staje
srce. Kako sam ž eleo da osetim kako se otkucaji usporavaju, a potom
kako zamiru; tada bih znao da ga posedujem.
Ali, nisam se usudio.
Skliznuo je tromo iz mojih ruku na kamenje, raš irenih udova, dok
su mu se beonjače nazirale ispod poluzatvorenih kapaka.
Uvideh da ne mogu da se otrgnem od slike njegove smrti, da sam
nemo fasciniran njome. Ni najmanji detalj mi nije smeo promać i. Cuo
sam njegov poslednji izdah, video njegovo telo kako se bez opiranja
smiruje u samrtnom času.
Krv me je zagrejala. Osetio sam je kako kuca u mojim venama.
Moje je lice bilo vruć e naspram mojih š aka, a moj vid se izuzetno
izoštrio. Osetio sam se tako snažnim da se to ne može ni zamisliti.
Podigao sam leš i poč eo da ga vuč em sve niž e i niž e niz vijugave
stepenice u kuli; vukao sam ga sve do smrdljive tamnice, gde sam ga
bacio da truli sa ostalima.
 8

B ilo je vreme da krenem, pravi trenutak da isprobam svoje moć i.

Napunio sam kesu i dž epove sa onoliko novca koliko je moglo da
u njih stane i opasao sam draguljima ukraš en mač , koji nije bio
preterano staromodan, a onda sam siš ao, zaključ avš i gvozdenu kapiju
kule za sobom.
Kula je, oč igledo, bila jedino š to je preostalo od razruš enog zdanja.
Uhvatio sam na vetru miris konja - snaž an, veoma lep miris, mož da
baš onakav kakvog bi ga jedna ž ivotinja osetila - i uputio se u tiš ini ka
stražnjoj strani privremene štale.
U njoj nije bila samo lepa, stara koč ija već i č etiri predivne crne
kobile. Bilo je viš e nego divno š to me se nisu plaš ile. Poljubio sam
njihove glatke slabine i dugač ke, než ne noseve. U stvari, toliko sam
bio zaljubljen u njih da sam mogao svojim novosteč enim č ulima
satima da otkrivam š to god se mož e o njima. Ali, bio sam ž eljan i
drugih stvari.
U š tali se, takođe, nalazio neki č ovek, a njegov miris sam osetio č im
sam stupio unutra. On je č vrsto spavao, a kada sam ga probudio, video
sam da je to bio jedan malouman deč ak, koji za mene nije
predstavljao nikakvu opasnost.
“Ja sam sada tvoj gospodar”, rekao sam mu dok sam mu davao
zlatnik, “ali mi več eras neć eš biti potreban. Samo ć eš mi osedlati
konja.”
Dovoljno je razumeo da mi kaž e da u š tali nema nijednog sedla, pre
nego što je ponovo zadremao.
Dobro. Isekao sam dugač ke koč ijske uzde, namestio ih na jednu od
najlepših kobila i odjahao bez sedla.
Ne mogu vam objasniti kako je to bilo; oseć aj buktanja konja na
kojem sam jahao, prohladni vetar i visoki svod noć nog neba. Moje telo
je bilo stopljeno sa ž ivotinjom. Leteo sam iznad snega, prvo smejuć i se
glasno, a onda povremeno pevajuć i. Ispuš tao sam i visoke tonove kao
nikada do sada, a onda sam zaranjao u sjajni bariton. Povremeno bih
jednostavno ispustio krik, kao odraz neč ega slič nog radosti. Mora da
je to bila radost. Ali kako jedno čudovište može da oseti radost?
Zeleo sam da odjaš em do Pariza, naravno. Ali, znao sam da još
nisam bio spreman. Bilo je još i suviš e toga š to nisam znao o svojim
moć ima. I tako sam odjahao u suprotnom smeru; jahao sam sve dok
nisam došao nadomak nekog malog sela.
Nigde uokolo nije bilo ljudskih bić a. Dok sam prilazio malenoj
crkvi, osetio sam u sebi ljudski bes i impulsivnost, koji su naruš avali
moju tajnovitu, prozirnu sreću.
Hitro sam sjahao i pokuš ao da otvorim vrata na crkvi. Brava je
popustila i ja uđoh; iš ao sam kroz glavnu lađu crkve sve do mesta gde
se čuva osveštena hostija.
Ne znam š ta sam osetio u tom trenutku. Mož da sam ž eleo da se
neš to dogodi. Oseć ao sam se straš no. Munja nije sevnula. Zurio sam u
crveni sjaj sveć a za bdenje nad oltarom. Pogledao sam u zamrznute
likove u neosvetljenoj tami oslikanog stakla.
U oč ajanju sam priš ao mestu za prič eš će i polož io ruke na sam
tabernakl. Razglavio sam njegova vratanca, posegnuo unutra i izvadio
dragoceni ciborij sa osveš tanim hostijama. Ne, ovde nije bilo nikakve
moć i, nič eg š to sam mogao ili da vidim ili da znam ili da osetim bilo
kojim svojim monstruoznim č ulom, niš ta š to bi na mene reagovalo. Tu
je bilo samo hostija, zlata, voska i svetla.
Spustio sam glavu na oltar. Mora da sam izgledao kao sveš tenik
usred mise. A onda sam sve ponovo zatvorio u tabernakl. Dobro sam
sve zamandalio kako niko ne bi primetio da je počinjeno svetogrđe.
Zatim sam se uputio niz jednu stranu crkve, pa uz drugu, dok su me
ž ivopisne slike i statue opč injavale. Postade mi jasno da mogu da
vidim sam č in stvaranja vajara i slikara, a ne samo stvaralač ko č udo.
Video sam nač in na koji je lak upijao svetlo. Mogao sam da vidim i
male greške u perspektivi, momente neočekivane izražajnosti.
Kako bi mi se tek č inili veliki majstori, razmiš ljao sam. Video sam
sebe kako zurim u najjednostavnije crtež e naslikane na okreč enim
zidovima. A onda sam kleknuo da vidim š are na mermeru, a onda sam
shvatio da lež im na podu i razrogač enih oč iju zurim u patos pod
svojim nosem.
Ovo je već preterivanje. Ustao sam, pomalo drhć uć i, pomalo
plač uć i. Posmatrajuć i sveć e, uč ini mi se kao da su ž ive, ali od svega
toga mi već postade muka.
 Vreme je da se izgubim odavde i odem u selo.
* * *
U selu sam bio dva sata; već inu vremena me niko nije ni video ni
čuo.
Uvideo sam da je izuzetno lako preskakati preko baštenskih zidova,
skakati sa zemlje na niž e krovove. Mogao sam da skoč im sa visine od
tri sprata na zemlju i da se popnem uz kuć u gurajuć i nokte i nož ne
prste u malter između kamenja.
Virio sam kroz prozore; video sam parove kako spavaju u svojim
izguž vanim krevetima, bebe kako dremuckaju u kolevkama, starice
kako krpe kraj slabog svetla.
A kuć e su lič ile, barem meni, na kuć ice za lutke sa svim svojim
potrepš tinama. Savrš ena kolekcija igrač aka sa než nim, malim,
drvenim stolicama i uglač anim policama iznad kamina, zakrpljenim
zavesama i dobro izribanim podovima.
Sve sam to gledao kao neko ko nikada nije bio deo ž ivota, zurio
sam s ljubavlju i u najjednostavnije detalje. Uš tirkana bela kecelja
obeš ena o kuku, iznoš ene č izme kraj kuć nog ognjiš a, vrč pored
kreveta.
A ljudi... o ljudi su bili čudo!
Naravno da sam nanjuš io njihov miris, ali sam bio sit, i to me nije
č inilo nesreć nim. Viš e me je oduš evljavala njihova ruž ič asta kož a i
njihovi než ni udovi, preciznost kojom su se pokretali, č itav tok
njihovih ž ivota, kao da nikada nisam bio jedan od njih. To š to su imali
po pet prstiju na svakoj ruci - č inilo se neverovatnim. Oni su zevali,
plakali, prevrtali se u snu. Bio sam očaran njima.
A kada bi progovorili, ni najdeblji zidovi nisu mogli da me spreč e
da čujem njihove reči.
Ali, najč arobniji vid mojih otkrić a bio je da sam mogao da čujem
misli ovih ljudi, kao š to sam č uo i misli zlonamernog sluge, kojeg sam
ubio. Nesreć a, patnja, oč ekivanja - to su bila strujanja u vazduhu, neka
slaba, neka strahovito jaka, a neka niš ta viš e do trač ka koji bi nestao i
pre nego što bih otkrio njegov izvor.
Ali, ja nisam mogao, u pravom smislu reči, da čitam njihove misli.
Najtrivijalnije misli bile su za mene zabaš urene, a kada bih se
udubio u sopstvena razmiš ljanja, č ak ni njihove najsnaž nije strasti
nisu mogle da prodru do mene. Sve u svemu, samo su jaki oseć aji
dospevali do mene, i to samo onda kada bih pož eleo da ih osetim, a
bilo je i umova koji mi, čak i u najvećem besu, ništa nisu saopštavali.
Ova otkrić a su me potresala i skoro povredila, kao š to je to č inila i
jednostavna lepota koju sam video u svemu oko sebe, sva ta raskoš
obič nosti. Ali, veoma sam dobro znao da se iza svega toga nalazio
ponor i da bih prilič no iznenada mogao u njega bespomoć no da se
stropoštam.
Uostalom, ja nisam bio jedan od tih toplih i pulsirajuć ih č uda
zamršenosti i nevinosti. Oni su bili moje žrtve.
Doš lo je vreme da napustim selo. Ovde sam dovoljno nauč io. Ali,
pre nego š to sam otiš ao, usudio sam se na još jedan konač an č in.
Nisam mogao da se oduprem tom porivu. Jednostavno sam to morao
da uradim.
Podigavš i visoki okovratnik svog crvenog ogrtač a, uš etah u krč mu,
pronađoh jedan ć oš ak udaljen od vatre i naruč ih č aš u vina. Svi su me
u tom malom prostoru prostrelili pogledom, ali ne zato š to su znali da
je među njima jedno natprirodno bić e. Oni su jednostavno gledali u
bogato odevenog gospodina! Ostao sam dvadeset minuta iskuš avajuć i
ih i dalje. Niko, č ak ni č ovek koji me je posluž ivao, niš ta nije primetio!
Podrazumeva se da nisam ni dotakao vino. Samo jedan gutljaj - i moje
telo to ne bi istrpelo. Ali, stvar je bila u tome š to sam mogao da
prevarim smrtnike! Mogao sam da budem među njima!
Bio sam u zanosu kada sam napustio krč mu. Cim sam se domogao
š ume, poč eo sam da trč im. Jurio sam tako brzo da su nebo i drveć e
postali nerazgovetni. Skoro da sam leteo.
A onda sam stao i poč eo da poskakujem i da se igram uokolo.
Skupljao sam kamenje i bacao ga tako daleko da nisam mogao da
vidim ni gde je padalo. A kada sam ugledao veliku izlomljenu granu,
debelu i punu biljnih sokova, podigao sam je i prelomio preko kolena
kao da je bila obična suva grančica.
Prvo sam vikao, a onda sam pevao š to sam jač e mogao. Stropoš tao
sam se na travu smejući se.
A onda sam se pridigao, skinuo ogrtač i mač i poč eo da izvodim
zvezdu. Izvodio sam je kao akrobate kod Renoa. A onda sam uradio
sjajan salto. Izveo sam ga opet, ovoga puta prvo unazad, pa napred,
zatim sam izveo dvostruki salto, pa trostruki, te sam poskoč io u
vazduh neka č etiri i po metra; prizemljio sam se pravo na noge,
prilič no zajapuren i bez daha, ali sam ž eleo da izvedem još ovakvih
trikova.
Ali, dolazilo je jutro.
Samo istanč ane promene u vazduhu i na nebu, ali sam ih oseć ao
kao da su Paklena zvona zvonila. Paklena zvona koja su pozivala
vampira da ide nazad kuć i da se prepusti snu smrti. Ah, ta rastapajuć a
divota neba, krasota prizora nerazgovetnih zvonika! Dve č udne misli
pale su mi na pamet: da je u paklu svetlost vatre verovatno toliko
ž arka da nalikuje sunč evim zracima i da ć e to biti jedini sunč evi zraci
koje ću ikada videti.
Ali š ta sam to ja uč inio? - pomislio sam. Ja nisam ovo traž io, ja se
nisam predao. Cak i kada mi je Magnus rekao da umirem, suprotstavio
sam mu se, a opet, sada slušam Paklena zvona.
Pa, koga je za to uopšte briga?
* * *
Kada sam dospeo u dvoriš te crkve, spreman za odlazak kuć i, neš to
mi je privuklo pažnju.
Pridrž avajuć i konja za uzde, stajao sam i posmatrao malu č istinu
nač ič kanu grobovima, ali nisam mogao da dokuč im š ta je to š to mi je
privuklo paž nju. A onda se opet to pojavilo i tada sam znao. Osetio
sam udaljeno prisustvo u dvorištu crkve.
Stajao sam tako mirno da sam čuo bubnjanje u svojim venama.
To prisustvo nije bilo ljudsko! Nije imalo mirisa. I od njega nisu
dopirale ljudske misli. Pre se č inilo da je prikriveno i da se č uva. Znalo
je da sam ovde. Posmatralo me je.
Da li je moguće da mi se to pričinjava?
Stajao sam, osluš kivao i posmatrao. Gomilica raš trkanih, sivih
nadgrobnih spomenika virila je iz snega. A u daljini se nalazio niz
velikih drevnih ukraš enih kripti, koje su bile isto tako opustoš ene kao
i nadgrobno kamenje.
Cinilo se da se prisustvo š unja negde blizu kripti, a onda sam ga
razgovetno čuo dok se kretalo prema obližnjem drveću.
“Ko si ti?”, pitao sam. Zač uo sam svoj glas oš tar kao nož . “Odgovori
mi!”, uzviknuo sam još glasnije.
Osetio sam ogroman metež u njemu, u tom prisustvu, i bio sam
sasvim siguran da se veoma brzo udaljava. Pojurio sam preko
crkvenog dvoriš ta za njim i osetio sam da se gubi. Svejedno, nisam
video ništa u jalovoj šumi. Shvatio sam da sam jači od njega i da se ono
mene plašilo!
Pa zamislite to! Plašilo se mene!
Nisam imao pojma da li ono jeste ili nije telesno, da li je mož da
vampir kao š to sam i ja, ili je neš to š to nije posedovalo materijalni
oblik.
“Jedno je sigurno”, rekao sam, “ti si kukavica!”
Šumovi u vazduhu. Nakratko mi se učinilo kao da šuma diše.
Oseć aj sopstvene moć i me je prelio, kao da je odavno kipeo u meni.
Ja se nič ega nisam bojao. Ni crkve, ni mraka, ni glista koje su gamizale
po leš evima u mojoj tamnici. Nisam se plaš io č ak ni ove tajanstvene
jezive sile koja se sad povukla u š umu. Cinilo se da je u blizini, ponovo
nadohvat ruke. Nisam se bojao čak ni čoveka.
Ja sam bio izuzetan demon! Da sam kojim sluč ajem sedeo na
stepeniš tu pakla, sa laktovima naslonjenim na kolena, i da mi je đavo
rekao: Lestate, dođi, izaberi vrstu đavola u čijem obliku želiš da
pohodiš zemlju, kako bih mogao da izaberem bolji oblik od
sopstvenog? I odjedared mi se uč inilo da je patnja bila zamisao koju
sam poznavao u nekom drugom postojanju i da je viš e nikada neć u
iskusiti.

Ne mogu da izdrž im da se ne nasmejem kada pomislim na tu prvu

noć, posebno na taj određeni trenutak.
 9

S ledeć e noć i sam odjezdio u Pariz sa onoliko zlata koliko sam

mogao da ponesem. Sunce samo š to je zamrlo za horizont kada
otvorih oč i, a č isto azurnoplavo svetlo još je izbijalo sa neba dok sam
se peo na konja i kad sam izjahao u grad.
Umirao sam od gladi.
Na sreć u, napao me je neki razbojnik pre nego š to sam i stigao do
gradskih bedema. Izleteo je iz š ume, piš tolj mu je blesnuo, a ja sam
zaista video metak kako izleć e iz burenceta pucaljke i promaš uje me
dok sam skakao sa konja i bacao se na njega.
On je bio snaž an č ovek i bio sam zapanjen količ inom už ivanja koje
me je obuzelo dok je on psovao i borio se. Opaki sluga kojeg sam
usmrtio proš le noć i bio je star. Ovo je bilo tvrdo i mlado telo. Cak me
je i grubost njegove loš e obrijane brade uzbuđivala; sviđala mi se i
snaga u njegovim rukama dok me je udarao. Ali, sve to nije bila š ala.
Sledio se kada sam mu zario zube u arteriju, a kada je krv pojurila u
mene, predstavljala je č istu č ulnost. U stvari, bila je tako izvanredna
da sam potpuno zaboravio da treba da se povuč em pre nego š to srce
prestane da kuca.
Kleč ali smo zajedno u snegu; bila je to bujica, ž ivot koji je ulazio u
mene zajedno sa krvlju. Nisam mogao da se pomerim jedan dugač ak
trenutak. Hmmm, već si prekrš io pravila, pomislio sam. Da li sada
treba da umrem? Ne izgleda mi kao da ć e se to dogoditi. Samo
uskovitlani delirijum.
I jadan, mrtav kuč kin sin u mojim rukama, koji bi mi razneo lice
svojim pištoljem da sam mu to dozvolio.
Nastavio sam da zurim u nebo, koje se smrač ivalo, u veliku
titrajuć u masu senki preda mnom, koja je predstavljala Pariz. A nakon
svega, osećao sam samo toplinu i očigledno narastajuću snagu.
Zasada je dobro. Ustadoh i obrisah usne. Potom zavitlah mrtvo telo
koliko sam dalje mogao preko netaknutog snega. Bio sam snaž niji no
ikada.
Neko krać e vreme sam tako stajao, oseć ajuć i se prož drljivo i
ubilač ki, sa ž eljom da ponovo usmrtim samo da se ova ekstaza nikada
ne zaustavi. Ali nisam mogao da popijem viš e krvi i postepeno sam se
smirio i donekle promenio. Obuzeo me je oseć aj utuč enosti. Neki
oseć aj samoć e, kao da je lopov bio neki moj prijatelj ili rod koji me je
napustio. Nisam mogao da ga razumem, osim š to sam znao da je
pijenje bilo jedan krajnje intiman č in. Njegov miris je sada bio na meni
i na neki nač in mi se sviđao. A eto njega tamo, metrima udaljen od
mene, lež i na nabranoj kori snega, ruku i lica posivelih ispod
uzdižućeg meseca.
Do đavola, kučkin sin je hteo da me ubije, zar nije?

U roku od sat vremena pronaš ao sam Pjera Rož ea, sposobnog

advokata, u njegovom domu u Mareu. Ambiciozan mlad č ovek bez
ikakvih predrasuda u odnosu na mene. Gramziv, pametan, savestan.
Upravo ono š to sam i ž eleo. Ne samo da sam mogao da č itam njegove
misli kada nije govorio već je poverovao u sve ono š to sam mu
ispričao.
Bio je viš e nego spreman da bude na usluzi suprugu jedne
naslednice iz Santo Dominga - i naravno da ć e ugasiti sve sveć e sem
jedne, ukoliko me oč i još uvek bole od tropske groznice. Sto se tič e
mog bogatstva u vidu dragog kamenja, trgovao je sa najuvaž enijim
juvelirima. Bankovni rač uni i punomoć je za moju porodicu u Overnju -
da, odmah.
Ovo je bilo lakše nego glumiti Lelia.
Ali bilo mi je jako teš ko da održ im koncentraciju. Sve me je
ometalo - zadimljeni plamenovi sveć a na mesinganom postolju za
mastilo, pozlać ene š are kineskih tapeta i mesje Rož eovo neverovatno
majuš no lice sa oč ima koje su svetlucale iza malenih osmougaonih
naoč ara. Njegovi zubi su me navodili da razmiš ljam o dirkama
klavisena.
Najobič niji predmeti u sobi izgledali su kao da igraju. Jedna š krinja
je zurila u mene svojim mesinganim kvakama kao oč ima. A glas neke
ž ene koja je pevala u sobi na spratu č uo se uprkos tihom tutnjanju
peć i i kao da mi je govorio nekim než nim, treperavim tajnim jezikom:
Dođi.
Ali, uč inilo mi se da ć e ovako biti zauvek i morao sam da se
obuzdam. Novac mora da bude poslat preko kurira iste ove noć i mom
ocu, mojoj brać i i Nikolasu de Lenfonu, muzič aru u Renoovom
pozoriš tu, kome je samo trebalo reć i da je novac poslao njegov
prijatelj Lestat de Lionkur. Zelja Lestata de Lionkura bila je da se
Nikolas de Lenfon odmah preseli u pristojan stan na Il Sen Luju, ili na
neko drugo valjano mesto, a Rož e bi, naravno, trebalo da mu
pomogne u tome. Nakon toga, Nikolas de Lenfon bi trebalo da uzima
č asove violine. Rož e treba da kupi Nikolasu de Lenfonu najbolju
moguću violinu: Stradivarijevu violinu.
I najzad, jedno odvojeno pismo trebalo je napisati za moju majku,
markizu Gabrijelu de Lionkur, na italijanskom, da ga niko drugi sem
nje ne mož e proč itati, a njoj je trebalo poslati novac zasebno. Ako
bude u moguć nosti da otputuje u severnu Italiju, u mesto gde je
rođena, možda bi mogla da zaustavi tok svoje sušice.
Osetio sam divnu vrtoglavicu od same pomisli da ć e biti slobodna
da pobegne. Zapitao sam se šta će ona misliti o svemu ovome.
Jedan poduž i tren nisam č uo niš ta š to mi je Rož e govorio. Prvi put u
svom ž ivotu zamislio sam je odevenu kao markizu, š to je i bila, kako
prolazi kroz kapiju naš eg zamka u svom sopstvenom š estopregu. A
onda se prisetih njenog usahlog lica i zač uh kaš alj iz njenih grudi kao
da je sada bila ovde sa mnom.
“Poš aljite joj pismo i novac več eras”, rekao sam. “Ne zanima me
koliko ć e to koš tati. Uradite kako vam kaž em.” Polož io sam za nju
dovoljno zlata da ž ivi bez brige č itav ž ivot, ukoliko je ž ivot uopš te
imala.
“A sada”, rekao sam, “da li znate nekog trgovca koji se bavi
prodajom pokuć stva, slika, tapiserija? Nekoga ko bi nam otvorio svoje
radnje i magacine još večeras?”
“Naravno, mesje. Dozvolite mi da uzmem svoj kaput. Odmah
krećemo.”
Uputili smo se u predgrađe Sen Deniz u roku od nekoliko minuta.
Tokom nekoliko narednih sati preturao sam zajedno sa svojim
smrtnim pomoć nicima po raju materijalnog bogatstva, svojatajuć i sve
š to bih pož eleo. Kauč evi i stolice, porcelansko i srebrno posuđe,
zavese i kipovi -sve je to bilo moje i mogao sam to uzeti. Dok sam u
glavi već preobrazio zamak u kojem sam odrastao, sve viš e i viš e robe
bivalo je iznoš eno iz radnje, spremno da se upakuje i odmah poš alje
brodom na jug. Svojim malim bratanicama i bratancima poslao sam
igrač ke o kojima nisu mogli ni da sanjaju - majuš ne brodove sa pravim
jedrima, kuć ice za lutke izrađene sa neverovatnom veš tinom i
preciznošću.
Uč io sam od svake stvari koju bih dotakao. A bilo je i trenutaka
kada bi sve boje i tkanine postajale previš e š ljaš teć e, isuviš e nesnosne.
Ridao sam u sebi.
Moje pretvaranje da sam ljudsko bić e potpuno bi uspelo da nije
došlo do jedne kobne okolnosti.
U jednom trenutku, dok smo lutali magacinom, pojavio se jedan
pacov, kao š to to gradski pacovi umeju - trč eć i uza zid tik kraj nas.
Zurio sam u njega. Niš ta u tome nije bilo neobič no. Ali tu, usred
maltera, tvrdog drveta i izvezenih tkanina, pacov je izgledao
č udnovato neobič no. A ljudi, naravno - ne shvatajuć i, poč eš e ludač ki
da mumlaju izvinjenja zbog pacova i da trupkaju nogama ne bi li ga
oterali.
Njihovi glasovi postaš e smeš a zvukova, kao č orba koja se krč ka u
kotlu. Sve o č emu sam mogao da razmiš ljam bilo je to da pacov ima
zaista tanuš ne noge i da još nisam uspeo paž ljivo da osmotrim pacova,
niti bilo koje drugo malo toplokrvno stvorenje. Otiš ao sam, uhvatio
pacova - i previš e lako, mislim - i pogledao njegove nož ice. Zeleo sam
da vidim kakvi su mu ti majuš ni nokti na nogama i kakvo mu je meso
između nož ica; u potpunosti sam zaboravio da se nalazim u prisustvu
ljudi.
Iznenadna tiš ina je bilo to š to me je povratilo. Obojica su
zaprepašćeno zurila u mene.
Nasmeš io sam im se najnevinije š to sam mogao, pustio pacova i
vratio se kupovini.
Oni, ipak, nikada ništa nisu spomenuli. Ali, u ovome je bilo pouke za
mene. Stvarno sam ih uplašio.
Kasnije te noć i, svom advokatu sam dao još jedan, poslednji, nalog:
poslati poklon od sto kruna Renou, vlasniku pozoriš ta, sa porukom
zahvalnosti za njegovu dobrotu.
“Saznajte kakva je situacija u tom malom pozoriš tu”, rekao sam mu.
“Saznajte da li je u nekim dugovima.”
Naravno da nikada neć u ni prić i nadomak pozoriš ta. Ne smeju
nikada da saznaju š ta se dogodilo, nikada ne smeju da budu zatrovani
time. Zasada sam uradio sve ono š to sam mogao za one koje sam
voleo, zar ne?
A kada je sve ovo bilo okonč ano, kad su crkveni satovi preko belih
krovova odzvonili tri sata, a ja bio dovoljno gladan da sam mogao
osetiti miris krvi na koju god stranu da se okrenem, shvatio sam da
stojim na praznom Bulevar du Templu.
Prljavi sneg se pretvorio u kaljugu ispod toč kova koč ija, a ja sam
gledao u pozoriš te sa njegovim isprskanim zidovima, pocepanim
plakatima i imenom mladog smrtnog glumca - Lestat de Valoa, još
uvek ispisanim crvenim slovima.
 10

N ekoliko narednih več eri nastupilo je opš te divljanje. Poč eo sam

da ispijam Pariz kao da je on krv. U rano več e harao sam
najopasnijim delovima grada, meš ajuć i se sa lopovima i ubicama,
č esto im pruž ajuć i zabavnu priliku da se odbrane, a potom sam se,
okomivš i se na njih svojim fatalnim zagrljajem, gostio do tač ke
proždrljivosti.
Naslađivao sam se različ itim vrstama ž rtava: velikim tipovima
teš ka koraka, malim i ž ilavim tipovima, rutavim i tamnoputim, ali
najdraž i mi je bio mlad ološ , koji bi vas ubio zarad nekoliko novč ić a u
džepu.
Obož avao sam njihovo gunđanje i kletve. Nekada bih ih drž ao
jednom rukom i smejao bih im se sve dok ne bi potpuno pobesneli;
bacao bih njihove nož eve preko krovova i piš tolje o zid. Ali, u svemu
ovome moja prava snaga oseć ala se kao mač ka kojoj nikada nije bilo
dozvoljeno da skoč i. I jedina stvar koju sam kod njih mrzeo bila je
strah. Ako bi ž rtva stvarno bila preplaš ena, obič no bih gubio
interesovanje.
Kako je vreme prolazilo, nauč io sam da odgađam ubijanje. Pio sam
malo od jednoga, malo viš e od drugoga, a zatim sam uzimao
grandiozan srk same smrti od treć eg ili č etvrtog. Upravo sam
proganjanje i borbu produž avao u ime sopstvenog zadovoljstva. A
kada bih bio sit od sve te jurnjave i pijenja tokom jedne več eri, koje bi
inač e zadovoljilo š est zdravih vampira, usmerio bih svoj pogled na
ostatak Pariza, na sve velič anstvene razonode koje sebi ranije nisam
mogao da priuštim.
Ali, ne pre nego š to bih otiš ao do Rož eove kuć e da č ujem vesti o
Nikolasu ili o majci.
Njena pisma su bila ispunjena radoš ću zbog mog uspeha. Obeć ala
mi je da ć e otić i u Italiju na proleć e ukoliko smogne snage da to
izvede. Sada je, naravno, ž elela knjige iz Pariza, i novine, i note za
klavisen koji sam joj poslao. I zahtevala je da zna da li sam zaista
sreć an, da li sam ispunio svoje snove. Bila je sumnjič ava u pogledu
bogatstva. Bio sam tako srećan kod Renoa. Morao sam joj se poveriti.
Za mene bi bila prava agonija da saznam da neko č ita naš a pisma.
Doš lo je vreme da postanem istinski laž ov, š to nikada nisam bio. Ali za
nju ću i to učiniti.
Sto se Nikija tič e, trebalo je da znam da se neć e zadovoljiti samo
poklonima i neodređenim prič ama, već da ć e zahtevati da me vidi i da
će ustrajati u tome. On je pomalo zastrašivao Rožea.
Ali nije bilo nikakve vajde od toga. Advokat nije mogao niš ta viš e
da mu kaž e osim onoga š to sam mu sâ m isprič ao. Bio sam tako
oprezan u pogledu viđenja sa Nikijem da nisam č ak ni pitao gde se
nalazi kuć a u koju se preselio. Rekao sam advokatu da se pobrine da
on uzima č asove kod svog italijanskog maestra i da ima sve š to god
poželi.
Ali nekako mi je poš lo za rukom da č ujem, poprilič no protiv svoje
volje, da Nikolas nije napustio pozoriš te. Još uvek je svirao u
Renoovom pozorištu.
To me je razbesnelo. Zašto, do đavola, on to radi? - pomislio sam.
Zato š to je voleo da bude tamo, kao š to sam nekoć i ja to voleo, eto
zaš to. Da li je iko uopš te trebalo ovo da mi kaž e? Svi smo bili kao
jedna porodica u toj pacolovci od pozoriš ta. Ne razmiš ljaj o trenutku
kada se podiže zavesa, kada publika počne da plješće i uzvikuje...
Ne. Poš aljite sanduke vina i š ampanjca u pozoriš te. Poš aljite cveć e
za Zanetu i Lukinu, devojke sa kojima sam se najviš e prepirao ali koje
sam i obož avao, i još poklona u zlatu za Renoa. Platite sve dugove
koje ima.
Ali kako su noć i prolazile i pokloni bivali odaš iljani, Reno je bivao u
sve već oj neprilici zbog sve te darež ljivosti. Dve nedelje kasnije, Rož e
mi je rekao da Reno ima predlog.
On je ž eleo da ja kupim pozoriš te, da njega zadrž im kao menadž era
i da mu stavim na raspolaganje dovoljno kapitala da izvodi već e i
grandioznije predstave od onih koje je do sada priređivao. Sa mojim
novcem i njegovom dosetljivoš ću, mogli bismo od pozoriš ta da
napravimo nešto o čemu će ceo Pariz brujati.
Nisam mu odmah odgovorio. Trebalo mi je malo viš e vremena da
shvatim da zaista mogu da postanem vlasnik pozoriš ta tek tako, da ga
posedujem kao dragulje u š krinji, ili odeć u koju sam nosio, ili kuć icu
za lutke koju sam poslao svojim bratanicama. Moj odgovor je bio - ne,
i krenuh dalje zalupivši vratima.
Ali sam se odmah vratio.
“Dobro, kupite pozoriš te”, rekao sam, “i dajte mu deset hiljada
kruna da radi sa njima š ta mu je volja.” Ovo je bilo pravo bogatstvo.
Ali, nisam čak ni znao zašto sam to uradio.
Ovaj bol ć e proć i, pomislio sam, mora da prođe. Moram da
obuzdam svoje misli, da shvatim da sve ovo ne može da utiče na mene.
Najzad, gde sam sve provodio vreme? U najgrandioznijim
pozoriš tima Pariza. Imao sam najbolja mesta za balet i operu, za
Molijerove i Rasinove drame. Muvao sam se ispred svetiljki koje su se
nalazile na prednjem delu pozornice, zureć i u glumce i glumice -
velikane scene. Dao sam da mi se izradi prelepa odeć a u svim duginim
bojama, nosio sam prstenje, perike po poslednjoj modi, cipele sa
dijamantskim kopčama i zlatnim potpeticama.
A preda mnom je bila č itava več nost opijanja poezijom koju sam
sluš ao, opijanja pesmom i pokretima ruku plesač a, opijanja zvukom
orgulja koje su udarale u velikoj š pilji Notr Dama i odzvanjanjem
zvona koja su odbrojavala sate, opijanja snegom koji beš umno pada
po praznim vrtovima Tiljerija.
Sa svakom narednom noć i moja opreznost je sve viš e popuš tala
kada sam se nalazio među smrtnicima; sada mi je bilo lagodnije u
njihovom društvu.
Nije proš lo č ak ni mesec dana kada sam smogao hrabrosti da
banem pravo na prepun bal u kraljevskoj palati. Bio sam topao i
zajapuren od krvi i odmah se priključ ih plesu. Nisam izazvao ni
najmanju sumnju. Staviš e, privlač io sam ž ene; obož avao sam dodir
njihovih vrelih prstiju i mekoću njihovih ruku i grudi.
Nakon toga, bazao sam usred ranoveč ernje gomile po bulevarima.
Smugnuvš i pored Renoovog pozoriš ta, uvlač io sam se u druga
pozoriš ta da bih gledao lutkarske predstave, mimič are, akrobate. Viš e
nisam prezao od ulič nih lampi. Odlazio sam u kafee i naruč ivao kafu
samo da bih osetio njenu toplotu na svojim prstima, a razgovarao sam
i sa ljudima, kada bih to poželeo.
Cak sam se sa njima i prepirao o stanju u monarhiji, a latio sam se i
da savladam veš tinu bilijara i kartaš kih igara. Cinilo mi se da mogu da
odem pravo u Renoovo pozoriš te, da kupim kartu i klisnem na balkon
da vidim šta se događa - da sam to želeo. Da vidim Nikolasa!
 Pa ipak, nisam to uradio. Kakve su to bile sanjarije o tome da se
približ im Nikiju? Jedna je stvar bila poigravati se strancima,
muš karcima i ž enama koji me nikada nisu poznavali, ali š ta bi Nikolas
video kada bi me pogledao u oč i? Sta bi video kada bi pogledao moju
kožu? Osim toga, imao sam toliko toga da radim, govorio sam sebi...
Sve više i više saznavao sam o svojoj prirodi i svojim moćima.

Moja kosa, na primer, bila je laganija a opet guš ća nego pre, i
uopš te nije rasla. Nisu mi rasli ni nokti na rukama i nogama, koji su
sada bili sjajniji; kada bih ih odstranio, tokom dana bi se regenerisali
na duž inu koju su imali kada sam preminuo. Iako ljudi nisu mogli
samo pogledom da primete ove tajne, videli su neke druge detalje -
neprirodan sjaj u mojim oč ima, viš ebojan odraz u njima, kao i blago
svetlucanje moje kože.
Kada sam bio gladan, to svetlucanje je bilo veoma izraž eno, š to je
bio još jedan razlog više da se nahranim.
Spoznao sam da mogu da hipnotiš em ljude pogledom kada bih ih
zarobio, kao i određenom, veoma oš trom, modulacijom glasa. Imao
sam sposobnost da govorim tako tiho da me nijedan smrtnik ne mož e
č uti, a ako bih se kojim sluč ajem prodrao ili nasmejao isuviš e glasno,
mogao sam da razorim njihove bubne opne. Mogao sam da povredim i
sopstvene uši.
Bilo je tu još dodatnih poteš koć a, na primer, moji pokreti. Trudio
sam se da hodam, trč im, pleš em, smeš im se i gestikuliram kao ljudsko
bić e, ali kad bi me neš to iznenadilo, už asnulo, raž alostilo - moje telo je
moglo da se savija i krivi kao kod akrobate.
Cak je i moje lice moglo da poprimi potpuno drugač iji izraz.
Jedared, zaboravivš i na to dok sam hodao Bulevarom du Templ,
razmiš ljajuć i naravno o Nikolasu, seo sam ispod jednog drveta, skupio
kolena i stavio š ake na svoje obraze, kao neki nesreć ni patuljak u
bajkama. Gospoda iz osamnaestog veka, obuč ena u brokatne frakove i
bele svilene čarape, nisu se tako ponašala, barem ne na ulici.
Drugom prilikom, duboko zadubljen u razmiš ljanje o prelamanju
svetla na različ itim površ inama, poskoč ih i prekrš tenih nogu sedoh na
vrh kočije, oslonivši se pri tom laktovima na kolena.
Ovo je zaprepaš ćivalo ljude. Plaš ilo ih je. Najč eš će ne bi skrenuli
pogled, č ak i kada bi bili preneraž eni belinom moje kož e. Brzo sam
shvatio da zavaravaju sami sebe time da se sve mož e objasniti. To je
bio taj racionalni pogled na svet osamnaestog veka.
Uostalom, u poslednjih stotinu godinu nije bilo nijednog sluč aja
veš tič arenja, a poslednji za koji sam znao bilo je suđenje La Voasanu,
gataru koji je živ spaljen u doba Luja, Kralja Sunca.
A ovo je bio Pariz. Ako bi se dogodilo da sluč ajno razbijem
kristalne č aš e pri podizanju, ili ako bi pri otvaranju vrata tresnuo
njima tako jako da udare u zid, ljudi su pomišljali da sam pijan.
Ali, tu i tamo, odgovarao bih na pitanja smrtnika i pre nego š to bi
mi ih postavili. Padao sam u stanje uspavanosti od samog posmatranja
sveć a ili granja, a tada se ne bih pomerao tako dugo da su me ljudi
zapitkivali da nisam možda bolestan.
Ali moj najveć i problem bio je smeh. Zacenio bih se od njega i ne
bih se mogao zaustaviti. Bilo š ta je moglo da prouzrokuje takvo stanje.
Samo ludilo situacije u kojoj sam se nalazio moglo je da bude okidač.
Ovo još uvek mož e lako da mi se dogodi. Ni gubitak, ni bol, ni
dublje razumevanje neke teš ke situacije u kojoj bi se naš ao - to nije
moglo da promeni. Neš to me izazove da se nasmejem, poč nem da se
smejem i ne mogu da se zaustavim.
Uzgred reč eno, to razjaruje druge vampire, ali o tome ć emo
kasnije.
Kao š to ste verovatno već i primetili, nisam ni spomenuo druge
vampire. Stvar je u tome što nijednog nisam mogao da pronađem.
Nisam mogao da pronađem nijedno drugo natprirodno stvorenje u
čitavom Parizu.
Smrtnici sa moje leve strane, smrtnici sa moje desne strane, a tu i
tamo - baš kada bih sebe ubedio da se to uopš te ne deš ava - osetio bih
ono maglovito i izluđujuće neuhvatljivo prisustvo.
Njegova prisutnost viš e nikada nije bila tako snaž na kao one prve
noć i u dvoriš tu seoske crkve. I bilo je postojano u blizini Pariskog
groblja. Uvek bili zastao, okrenuo se i pokuš ao da ga izvuč em na
videlo. Ali nije vredelo, ono bi nestajalo i pre nego š to bih bio siguran
u njegovo postojanje. Nikada ga nisam mogao pronać i kad sam ja to
hteo, a zadah gradskih grobalja bio je tako odbojan da nisam hteo, niti
sam mogao, tamo da odem.
Ta odbojnost je poč injala da biva jač a od gadljivosti ili ruž nog
seć anje na sopstvenu tamnicu ispod kule. Gnuš anje koje bi se pojavilo
na sâ m prizor ili miris smrti č inilo se kao da je sastavni deo moje
prirode.
Nisam mogao da gledam pogubljenja kao ni kada sam bio onaj
drhturavi deč ak iz Overnja, a kada bih video leš eve, rukama bih
prekrivao lice. Mislim da me je smrt vređala, osim kada bih ja bio njen
uzrok! Cak i tela svojih ž rtava morao sam gotovo odmah da se
otarasim.
Ali da se vratimo na temu prisustva. Poč eo sam da se pitam da
mož da nije u pitanju neka druga vrsta sablasti, neš to š to ne mož e da
opš ti sa mnom. S druge strane, imao sam izvesni utisak da me
prisustvo nadgleda; možda mi se ono čak i namerno otkrivalo.
Sto god da je bilo u pitanju, nisam video nijednog drugog vampira u
Parizu. Poč eo sam da se pitam da li je moguć e da u nekom datom
vremenu postoji viš e od jednoga vampira. Mož da je Magnus uniš tio
vampira od kojeg je ukrao krv. Mož da je morao da iš čezne kako bi na
drugog preneo svoje moć i. Onda ć u i ja morati da umrem ako odluč im
da stvorim još jednog vampira.
Ali ne, to nije imalo nikakvog smisla. Magnus je zadrž ao veliku
snagu i nakon š to mi je dao svoju krv. A svoju vampirsku ž rtvu okovao
je u lance kada mu je ukrao moći.
Ogromna i izluđujuć a misterija. Zasada je neznanje bilo pravo
blaž enstvo. A i dobro mi je iš lo spoznavanje stvari bez Magnusove
pomoć i. A mož da je upravo to ono š to je Magnus i imao na umu.
Mož da je to bio nač in na koji se i sâ m upoznavao sa stvarima pre
nekoliko vekova.
Priseć ao sam se njegovih reč i da ć u u tajnoj odaji kule pronać i sve
što mi je potrebno da napredujem.

Provodio sam sate u lutanju gradom. Druš tvo ljudskih bić a

napuštao sam samo kada je to bilo neophodno - kada sam morao da se
prikrijem u kuli.
Ako mogu sa njima da pleš em, igram bilijar i razgovaram, zaš to
onda ne mogu - pitao sam se - prebivati među njima kao i kada sam
bio ž iv? Zaš to ne mogu da prođem kao jedan od njih? I zaš to ne mogu
ponovo da prodrem u samo tkanje života, gde ima... čega? Kaži!
Evo, već je skoro stiglo proleć e. Noć i su postajale toplije, a u
pozoriš tu se izvodila nova drama, sa novim akrobatskim tač kama
između č inova. Drveć e je ponovo poč elo da cveta, a ja sam svaki
budan trenutak provodio u razmišljanju o Nikiju.

Jedne noć i u mesecu martu shvatio sam, dok mi je Rož e č itao

majčino pismo, da mogu da čitam isto tako dobro kao i on. Naučio sam
da č itam iz hiljadu izvora, a da se č ak nisam ni potrudio. Poneo sam
pismo sa sobom kući.
Cak ni u unutraš njoj odaji viš e nije bilo tako hladno. Seo sam kraj
prozora i č itao majč ine reč i, prvi put u osami. Skoro da sam mogao da
čujem njen glas kako mi govori:
Nikolas piše da si kupio Renoovo pozorište. Tako dakle, sada
poseduješ na Bulevaru du Templu ono maleno pozorište u kojem si bio
tako srećan. Ali da li si zaista srećan? Kada ćeš mi odgovoriti?
Preklopio sam pismo i stavio ga u dž ep. Krvave suze su mi navirale
u oč i. Zaš to je posedovala tako duboko razumevanje, a ipak tako
nedovoljno?
 11

V etar je izgubio svoju oš trinu. Svi mirisi grada polako su se vrać ali.
Trž nice su bile pune cveć a. Pohitao sam Rož eovoj kuć i, i ne
razmiš ljajuć i o tome š ta sam naumio da uradim. Zahtevao sam da mi
kaže gde Nikolas živi.
Samo ć u baciti oko na njega, uveriti se da je dobrog zdravlja i da
živi u dovoljno komfornoj kući.
Ziveo je na Il Sen Luju; kuć a je bila impresivna kao š to sam i ž eleo
da bude, s tim što su svi prozori duž keja bili zabravljeni.
Dugo sam stajao i posmatrao, a koč ija za koč ijom tandrkala je
preko obližnjeg mosta. I znao sam da moram da vidim Nikija.
Poč eo sam da se penjem uza zid, kao š to sam se pentrao u selu, i
shvatih da je to krajnje jednostavan zadatak. Sprat za spratom - i
popeh se viš e nego š to sam se ikada u proš losti usudio, a zatim
potrč ah preko krova, pa niza zid dvoriš ta u potrazi za Nikijevim
stanom.
Proš ao sam pored nekoliko otvorenih prozora pre nego š to sam
stigao do onog pravog. Tamo je bio Nikolas; sedeo je za velikim
stolom. Sa njim su bile Zaneta i Lukina. Jeli su kasnu več eru, kao
nekada i nas dvojica kada bi se zatvorilo pozorište.
Cim bacih prvi pogled na njega, povukoh se dalje od prozora i
sklopih oč i. Pao bih da se desnom rukom nisam č vrsto pridrž avao za
zid, a ona kao da je posedovala neku sopstvenu volju. Sobu sam video
samo na trenutak, ali svaki je detalj bio urezan u moje pamćenje.
Bio je obuč en u staru odež du od zelenog barš una, preobuku koju je
ponekada nosio na krivudavim ulicama kod kuć e. Ali svuda oko njega
bilo je tragova bogatstva koje sam mu poslao: knjige u kož nim
povezima na policama, ukraš eni sto i ovalna slika iznad njega,
italijanska violina, koja se blistala na novom klaviru.
Nosio je prsten sa dragim kamenom koji sam mu poslao, njegova
tamna kosa bila je pozadi uvezana crnom svilenom maš nom; sedeo je
zamiš ljen, sa laktovima na stolu, i niš ta nije okusio iz skupocenog
porcelanskog tanjira koji se nalazio ispred njega.
 Paž ljivo sam otvorio oč i i ponovo ga pogledao. Sve č ime ga je
priroda obdarila bilo je dostupno pogledu na blistavoj svetlosti:
mrš avi ali jaki udovi, velike ozbiljne braon oč i i usta koja su, i pored
sve ironije i sarkazma koje su mogla da ispljunu, bila detinjasta i
spremna za poljubac.
U njemu je bilo neke krhkosti koju nikada nisam mogao da shvatim.
Staviš e, č inio se beskrajno inteligentnim - moj Niki - prepun
zamrš enih nepokolebljivih misli dok je sluš ao Zanetu, koja je govorila
bez prekida.
“Lestat se ož enio”, rekla je, a Lukina je klimala glavom. “Zena mu je
bogata, a on ne sme da joj kaž e da je bio samo obič an glumac, prosto
kô pasulj.”
“A ja kaž em da ga pustimo na miru”, rekla je Lukina. “Spasao je
pozorište od zatvaranja i obasipa nas poklonima...”
“Ja u to ne verujem”, rekao je Nikolas ogorč eno. “On se nas ne bi
stideo.” U njegovom glasu mogla se osetiti potisnuta srdž ba, preteć a
ž alost. “A zaš to bi onda nestao na onaj nač in? Cuo sam ga kako me
doziva! Prozor je bio razbijen u paramparč ad! Kaž em vam da sam bio
u polusnu i da sam čuo njegov glas...”
Među njima je nastala nelagodna tiš ina. One nisu verovale u
njegovo viđenje stvari, u to da sam nestao sa mansarde, a Nikolas se
sve viš e povlač io i postajao još ogorč eniji š to je viš e to uzaludno
ponavljao. To sam mogao da osetim kroz njegove misli.
“Vi, zapravo, i niste dobro poznavale Lestata”, rekao je skoro
otresito, ali se zatim vratio prikladnijem vidu vođenja konverzacije,
koji se ostalim smrtnicima viš e sviđao. “Lestat bi pljunuo u lice
svakome ko bi se nas stideo! On mi š alje novac. Sta bih ja trebalo da
radim s njim? On se poigrava s nama!”
One su ć utale - ta trezvena, praktič na bić a koja nisu htela da govore
niš ta loš e o svom misterioznom darodavcu. Stvari su se isuviš e dobro
odvijale.
Tokom te poduž e tiš ine, osetio sam dubinu Nikijeve patnje, znao
sam je kao da sam virio u njegov mozak. Nisam to mogao da
podnesem.
Nisam mogao da podnesem da rijem po njegovoj duš i, a da on to ne
zna. Ipak, nisam mogao a da ne osetim neki ogroman, tajni predeo u
njemu, mrač niji nego š to sam ikada mogao i da sanjam. Setio sam se
njegovih reči o tami u njemu, koja je bila slična tami koju sam ja osetio
u onoj krčmi, kao i toga da je pokušao da je sakrije od mene.
Skoro da sam mogao da vidim taj predeo. Na neki stvaran nač in ta
oblast je bila izvan njegovog uma, kao da je njegov um bio samo
kapija koja vodi u haos rasprostrt van granica svega onoga š to nam je
poznato.
To je bilo i previš e zastraš ujuć e. Nisam ž eleo da vidim. Nisam ž eleo
da osećam ono što je on osećao!
Ali kako sam mogao da mu pomognem? To je bilo važ no. Sta sam
mogao da uradim da prekinem ovu patnju jednom za svagda?
Toliko sam ž eleo da ga dotaknem - njegove š ake, ruke, njegovo
lice. Zeleo sam da dodirnem njegovo meso svojim novim, besmrtnim
prstima. Zatekao sam sebe da šapućem reč:
“Živ”.
Da, ti si ž iv, š to znač i da mož eš umreti. I sve ono š to vidim kada te
pogledam u potpunosti je nebitno. To je smeš a sić uš nih pokreta i
nede inisanih boja, kao da uopš te i nemaš telo, već kao da si skup
toplote i svetla. Ti si samo svetlo, a šta sam sada ja?
Večan kakav sam, uvijao sam se kao žeravica u tom plamenu.
Ali, atmosfera se u toj prostoriji promenila. Lukina i Zaneta su
ustale da krenu; ljubazno su se pozdravljale sa Nikolasom. Nije
obrać ao paž nju na njih. Okrenuo se ka prozoru i ustao - kao da ga je
pozvao neki tajanstveni glas. Izraz na njegovom licu je bio neopisiv.
Znao je da sam tu!
Istog trena zbrisah uz klizavi zid na krov.
Ali još uvek sam mogao da ga čujem. Pogledah naniž e i ugledah
njegove gole š ake na prozorskoj gredi. Kroz tiš inu sam č uo njegovu
paniku. On je osetio da sam ja tu! Moje prisustvo - imajte na umu - to
je ono š to je osetio, kao š to sam ja osetio prisustvo na grobljima. Kako
je, zapitkivao je samog sebe, Lestat mogao da bude ovde?
Bio sam isuviš e uzbuđen da bilo š ta uradim. Prilepio sam se za krov
mansarde i mogao sam da osetim ostale kako odlaze i da on sada
ostaje sâ m. Sve o č emu sam bio sposoban da razmiš ljam bilo je: kakvo
je to, do đavola, prisustvo koje je on osetio?
Ono š to hoć u da kaž em jeste to da viš e nisam bio Lestat, bio sam
demon, snaž ni i pohlepni vampir, a on je ipak osetio moje prisustvo,
prisuslvo Lestata, mladića kojeg je poznavao!
 To je bilo drugač ije od situacije kada bi neki smrtnik ugledao moje
lice i izbrbljao moje ime u pometnji. On je u mom č udoviš nom obliku
prepoznao nešto što je poznavao i voleo.
Prestao sam da ga osluš kujem. Jednostavno sam samo lež ao na
krovu.
Ali znao sam da se kreć e ispod mene. Znao sam kad je uzeo violinu
sa svog mesta na klaviru i znao sam da je ponovo došao na prozor.
Tada sam rukama prekrio uši.
I pored toga, č uo sam muziku. Dopirala je iz instrumenta, krč eć i
sebi put kroz noć , kao da je neki blistavi element, drugač iji od
vazduha, svetla i materije, nešto što se može uzdići do samih zvezda.
Okomio se na ž ice i skoro da sam mogao da ga vidim pred sobom
kako se njiš e napred-nazad, glave nagnute preko violine, kao da je
imao nameru da se stopi s muzikom. A onda je svaki oseć aj za njega
iščezao i ostao je samo zvuk.
Dugač ki, vibrirajuć i tonovi, neprijatni glisando{8} i violina koja
svira svojim jezikom. U poređenju s tim, svaka druga forma opš tenja
č inila se pogreš nom. Ipak, kako se melodija produbljivala, pretvarala
se u samu suš tinu oč aja, kao da je njena lepota bila už asna sluč ajnost,
groteska bez trunke istine u sebi.
Da li je on u to verovao, da li je to bilo ono o č emu je oduvek
prič ao, dok sam ja neprekidno govorio o dobroti? Da li je violina
govorila umesto njega? Da li je on namerno proizvodio tu dugač ku,
č istu, teč nu melodiju kako bi pokazao da lepota niš ta ne znač i jer se
rađa iz njegovog oč aja, da na kraju ona nema nikakve veze sa oč ajem
jer očaj nije lep i da je lepota u skladu s tim užasna ironija?
Nisam znao odgovor. Ali, zvuk je nadmaš io oč aj, kao š to se to uvek
i deš avalo. Postao je već i od oč aja. Bez nekog preteranog truda, on je
prerastao u laganu muziku, kao voda koja traž i sopstvene puteve niz
planinske vrleti. Zvuk je postao još bogatiji i mrač niji i č inilo se da u
svemu tome ima neč eg neobuzdanog i č ednog, srceparajuć eg i
beskrajnog. Sada sam na krovu ležao na leđima, očiju uprtih u zvezde.
Trač ci svetla koje smrtnici nisu mogli da vide. Fantomski oblaci. I
ž iv, probadajuć i zvuk violine, koji se, uz snaž nu napetost, polako
okončavao.
Nisam se pomerio.
Postojalo je neko nemuš to razumevanje jezika kojim mi se violina
obratila. Niki, kada bismo samo ponovo mogli da razgovaramo... Kada
bi se samo “naši razgovori” nastavili.
Lepota nije bila izdajstvo, kako ju je on zamiš ljao, već pre
neistraž ena zemlja, u kojoj se mogu napraviti hiljade fatalnih greš aka,
bio je to divlji i ravnodušni raj bez oznaka za zlo ili dobro.
Bez obzira na svu uglađenost civilizacija koje su se združ ile u
stvaranju umetnosti - vrtoglavo savrš enstvo gudač kog kvarteta ili
velič anstvenost Fragonarovih platna - lepota je bila divlja. Ona je bila
opasna i bezakonita, poput zemlje eonima pre nego š to se u č oveku
rodila jedna jedina suvisla misao u glavi ili pre nego š to je napisao
zakonike na glinenim pločama. Lepota je bila Divlji vrt.
Zaš to bi ga, dakle, vređalo to š to je i najbeznadnija muzika bila
ispunjena lepotom? Zaš to mu to nanosi bol, č ini ga cinič nim, tuž nim i
nepoverljivim?
Dobro i zlo - to su koncepti koje je č ovek izmislio. A č ovek je zaista
bolji od Divljeg vrta.
Ipak, mož da je Niki oduvek sanjao o harmoniji svih stvari, š to sam
ja oduvek smatrao nemoguć im. Niki nije sanjao o dobroti, već o
pravičnosti.
Sada viš e nikada neć emo moć i jedan s drugim da raspravljamo o
tim stvarima. Nikada viš e neć emo moć i zajedno da budemo u krč mi.
Oprosti mi, Niki. Dobro i zlo još postoje, kao š to ć e uvek i postojati.
Ali, “naši razgovori” su okončani, zauvek.

A opet, dok sam silazio sa krova i beš čujno se iskradao sa Il Sen

Luja, bilo mi je posve jasno šta nameravam da uradim.
Nisam hteo to sebi da priznam, ali sam znao.

Sledeć e noć i, kada sam stigao na Bulevar du Templ, već je bilo

kasno. Dobro sam se nahranio u Il de la Siteu, a prvi č in u Renoovom
pozorištu već je počeo.
 12

O bukao sam se u srebrni brokat i prebacio barš unasti rokeler{9}

boje lavande preko ramena - kao da idem u dvor. Imao sam nov
mač sa izrezbarenom srebrnom drš kom, uobič ajene teš ke ukrasne
kopč e na cipelama, obaveznu č ipku, rukavice i naheren š eš ir. U
pozorište sam stigao u iznajmljenim kočijama.
Ali č im sam platio koč ijaš u vož nju, vratio sam se nazad, u prolaz, i
otvorio vrata za glumce, koja su vodila na pozornicu, isto onako kao
što sam to nekada radio.
Odjednom me je zapuhnula stara atmosfera, miris teš ke š minke,
jeftinih kostima koji su mirisali na znoj i parfeme, i vonj praš ine.
Mogao sam da vidim delić osvetljene bine, koja je bleš tala ispod
navrat-nanos postavljenih glomaznih rekvizita; č uo sam salve smeha
iz dvorane. Grupa akrobata - gomilica lakrdijaš a u crvenim
helankama, sa kapama i kragnama na kojima su visili mali zlatni
zvončići - čekala je da nastupi u pauzi.
Osetio sam vrtoglavicu, a na trenutak i strah. Cinilo mi se kao da mi
preteć a skuč enost ovog prostor visi nad glavom, a opet, bilo je divno
ponovo biti ovde. U meni se gomilala tuga, ne, pre bih rekao da je to
bila panika.
Lukina me je ugledala i vrisnula. Otvoriš e se sva vrata zbijenih
malih garderoba. Reno se zaleteo ka meni i poč eo da mi trese ruku.
Prostor gde do malopre nije bilo nič ega sem drveta i zastora sad je bio
ispunjen malim univerzumom uzbuđenih ljudskih bić a, č ija su lica bila
prepuna dreč avih boja i vlage, i ja poč eh da se povlač im od
zadimljenog svećnjaka. Hitro rekoh:
“Moje oči... ugasite to.”
“Ugasite sveć e, od njih ga bole oč i, zar ne vidite?”, oš tro je povikala
Zaneta. Osetio sam njene vlaž ne usne kako se otvaraju naspram mog
lica. Svi su me okruž ili, č ak i akrobate, koje me nisu poznavale, i stari
scenografi i tapetari, koji su me toliko toga naučili. Lukina je rekla:
“Dovedite Nikija!”
Ja skoro kriknuh - ne.
 Aplauz je drmusao malo pozoriš te. Zavesa se spuš tala sa obe
strane. Odjednom su me spopali stari glumci, a Reno je naruč ivao
šampanjac.
Rukama sam prekrio oč i bojeć i se da ć u ih sve kao basilisk usmrtiti
svojim pogledom; osetio sam suze i znao sam da moram da ih obriš em
pre nego š to vide da su krvave. Ali oni su bili tako blizu da nisam
mogao da dodem do svoje maramice i sa iznenadnom už asnom
slaboš ću zagrlih Zanetu i Lukinu i pritisnuh svoje lice na Lukinino. Bile
su kao ptice, kostiju punih vazduha i srdaš aca koja su odzvanjala kao
lepetanje krila, i na trenutak osluš nuh svojim vampirskim uhom krv u
njima, ali to se č inilo tako bestidnim. Jednostavno se prepustih
zagrljajima i poljupcima, ne obrać ajuć i paž nju na otkucaje njihovih
srca; drž ao sam ih i mirisao njihovu napuderisanu kož u, ponovo
osećajući pritisak njihovih usana.
“Ne možeš ni zamisliti koliko smo bili zabrinuti zbog tebe!”, vikao je
Reno. “A onda tvoje prič e o uspehu! Svi, svi!” Poč eo je da tapš e. “Ovo
je mesje De Valoa, vlasnik ovog grandioznog pozoriš nog preduzeć a...”,
i izrekao je još mnogo pompeznih i š aljivih stvari, dovlač eć i nove
glumce i glumice da mi poljube ruke, pretpostavljam, ili noge.
Cvrsto sam se drž ao za devojke, misleć i da ć u se rasprš iti u
paramparč ad ako ih pustim, a onda sam zač uo Nikija i znao sam da je
udaljen samo nekih tridesetak centimetara od nas, da zuri u mene i da
je isuviše srećan što me vidi da bi bio uvređen.
Nisam otvorio oč i, ali sam osetio njegovu ruku na svom licu, a onda
i njegov zagrljaj oko vrata. Mora da su se sklonili i napravili mesta za
njega, a kada se naš ao u mom zagrljaju, osetio sam trzaj už asa.
Sreć om, ovde je svetlost bila mutna, a ja sam se ž estoko nahranio ne
bih li bio topao i nalik na ljudsko bić e. U oč aju pomislih da se pomolim
kome god samo da moja prevara uspe. Samo je Nikolas bio važ an i
nije me bilo briga.
Podigao sam pogled i usmerio ga ka njegovom licu.
Kako da vam opiš em kako nama izgledaju ljudi! Pokuš ao sam to da
uradim, barem delimič no, kada sam prethodne noć i opisao Nikijevu
lepotu kao smeš u pokreta i boja. Ali ne mož ete ni zamisliti š ta vidimo
kad gledamo ž ivo meso. Tu ima milijarde boja, majuš nih oblika i
pokreta, da, koji č ine ž ivo stvorenje kada ih mi paž ljivo pogledamo.
Ali, to blistanje se u potpunosti meš a sa mirisom mesa. Divotu, eto š ta
jedno ljudsko bić e za nas predstavlja, ako se zaustavimo da to
razmotrimo, č ak i oni stari i bolesni, podjarmljeni, koje obič no i ne
primeć ujemo na ulicama. Svi su oni takvi, kao cveć e u več itom cvatu,
kao leptiri koji se uvek iznova rađaju iz svoje čaure.
Pa, sve sam to video kada sam ugledao Nikija i pomirisao krv koja
je kolala kroz njega; u jednom opojnom trenutku osetio sam ljubav, i
samo ljubav, koja poniš tava svako seć anje na už ase koje su me
izoblič ili. Svako zlo ushić enje, svaka novoiznađena moć sa svojim
už icima - č inili su se nestvarnim. Mož da sam, takođe, osetio beskrajnu
radost š to sam još uvek bio sposoban da volim, ako sam ikada i
posumnjao u to, i što je tragična pobeda bila potvrđena.
Sva stara smrtnič ka lagodnost me je opila, i mogao sam da sklopim
oč i i izgubim se u nesvesti, noseć i njega sa sobom, ili se barem tako
činilo.
Ali, neš to drugo se u meni uskomeš alo, prikupljajuć i snagu takvom
brzinom da je moj um jurcao ne bi li to dostigao i opovrgao, dok je
ono pretilo da se otrgne kontroli. I prepoznao sam to neš to, to neš to
č udoviš no, ogromno i meni prirodno kao š to mi je sunce bilo
neprirodno. Zeleo sam Nikija. Zeleo sam ga ž arko, ž eleo sam ga kao i
bilo koju ž rtvu koju sam saletio u Il de la Siteu. Zeleo sam njegovu krv
u svojim venama, ž eleo sam da osetim njen ukus, njen miris i njenu
toplotu.
Malo pozoriš te je odjekivalo urlicima i smehom, Reno je naređivao
akrobatama da nastave sa svojom tač kom, a Lukina je otvarala
šampanjac. Ali mi smo bili nepristupačni u svom zagrljaju.
Cvrsta toplina njegovog tela uč inila je da se ukrutim i povuč em,
iako se č inilo da se uopš te nisam pomerio. Odjednom me je izludelo to
š to je on - koga sam voleo kao š to sam ljubio svoju majku i brać u, on
koji je u meni izazvao než nost koju nikada pre nisam osetio - bio
neosvojiva citadela; č vrsto se suprotstavljao mojoj ž eđi za krvlju, za
razliku od stotina žrtava koje su u ovoj borbi tako olako odustajale.
To je ono za š ta sam bio stvoren. To je bio put kojim je zacrtano da
krenem. Šta su mi sada predstavljali oni ostali - lopovi i ubice koje sam
preklao u divljini Pariza? To je bilo ono š to sam ž eleo. Grozomorna
moguć nost Nikijeve smrti rasprsla se u mom mozgu. Tama ispred
mojih zatvorenih oč nih kapaka postala je krvavocrvena. Nikijev um se
prazni u tom poslednjem trenutku, predajuć i mi svu svoju slož enost
zajedno sa životom.
Nisam mogao da se pomerim. Mogao sam da osetim njegovu krv
koja kao da se slivala u mene, i dopustih svojim usnama da se pripiju
uz njegov vrat. Svaka č estica je u meni govorila: Uzmi ga, potajno ga
odvedi sa ovog mesta, daleko, i nahrani se njime, nahrani se njime...
sve dok... Sve dok - šta? Sve dok ne bude mrtav?
Razdvojih se od njega i gurnuh ga od sebe. Gomila oko nas je
podvriskivala i brbljala. Reno je vikao na akrobate koji su stajali i
posmatrali š ta se deš ava. Publika u dvorani je svojim pravilnim i
ritmič nim tapš anjem zahtevala zabavu tokom pauze. Orkestar je na
violinama svirao neku ž ivahnu pesmicu, koja je iš la uz akrobatske
vratolomije. Kosti i meso - gurkali su me i gurali. To je postala prava
klanica, prepuna mirisa onih koji su spremni za pokolj. Osetio sam
onaj i suviše ljudski poriv mučnine.
Niki je izgledao kao da je izgubio ravnotež u, a kada su nam se
pogledi sreli, osetio sam optuž be kako zrač e iz njega. Osetio sam tugu
- i blagi očaj, što je bilo još gore.
Progurao sam se između svih njih, pored akrobata sa zvonč ić ima, i
ne znam zaš to sam krenuo napred, ka prostranoj kulisi, umesto da
sam odmah izaš ao na straž nja vrata. Zeleo sam da vidim pozornicu.
Zeleo sam da vidim publiku. Zeleo sam da prodrem dublje u neš to za
šta nisam imao ni ime ni reči.
Bio sam lud u ovim trenucima. Reć i da sam neš to ž eleo ili o neč emu
mislio - nema nikakvog smisla.
Grudi su mi se nadimale, a glad je bila kao mač ka koja grebe
kandž ama ne bi li izaš la napolje. I dok sam se oslanjao na zabatnu
drvenu gredu kraj zavese, Niki, uvređen i sve pogreš no razumevš i,
ponovo mi priđe.
Pustio sam da moja ž eđ podivlja. Dozvolio sam joj da kida moju
utrobu. Drž ao sam se za zabatnu gredu i videh, osvrnuvš i se na sve
svoje ž rtve, š ljam Pariza, istrgnut sa dna, i spoznah sve ludilo puta koji
sam izabrao i svu laž koju je on sadrž ao i ono š to sam uistinu bio.
Kakav uzviš eni idiotizam u tome š to sam za sobom vukao tu bednu
moralnost, to ubijanje samo onih prokletih - da li je to bila tež nja da
budem spasen, bez obzira na sve? Sta sam mislio da sam bio -
ravnopravni partner pariskim sudijama i izvrš iteljima, koji osuđuju
siromašne za zlodela koja bogati svakodnevno čine?
 Vino koje sam okusio iz okrznutih i polomljenih posuda bilo je jako,
a sada je sveš tenik stajao preda mnom u podnož ju oltara, sa zlatnim
peharom u rukama, a vino u njemu bilo je Krv Jagnjeta.
Niki je ubrzano govorio:
“Lestate, šta se dogodilo? Reci mi!” Kao da nas ostali nisu mogli čuti.
“Gde si bio? Šta ti se dogodilo, Lestate?”
“Marš na pozomicu!”, drao se Reno na akrobate koji su blenuli u
nas. Smugnuli su kraj nas u zadimljeni sjaj pozoriš nih svetiljki i
otpočeli niz salta.
Orkestar je poč eo da svira neš to nalik ptič jem cvrkutu. Crveni
blesak, lakrdijaš ki rukavi, klepetanje zvona, ruganje neobuzdane
gomile:
“Pokažite nam nešto, stvarno nam pokažite nešto!”
Lukina me je poljubila, a ja poč eh da zurim u njen beli vrat, u njene
mleč nobele ruke. Mogao sam da vidim vene na Zanetinom licu i da
osetim mekoć u njene donje usne, koja mi se sve viš e približ avala.
Sampanjac pljusnut u tuce malih č aš a bio je ispijan. Reno je drž ao
nekakav govor o naš em partnerstvu i o tome kako je noć aš nja mala
farsa bila samo poč etak i da ć emo uskoro postati najznač ajnije
pozoriš te na bulevarima. Video sam kako me oblač e za ulogu Lelia i
čuo pesmicu koju sam na kolenima pevao Flaminiji.
Ispred mene su maleni smrtnici izvodili salto mortale, a publika je
zaurlala kada je glavni akrobata napravio jedan bezobrazan pokret
stražnjicom.
Pre nego š to sam i pomislio da to uradim, naš ao sam se na
pozornici.
Stajao sam u samom njenom središ tu; oseć ao sam toplotu svetiljki,
a dim mi je pekao oč i. Zurio sam u prepune lož e, galerije, u redove i
redove gledalaca koji su sedeli pozadi. Cuo sam sebe kako rež im
naređenje akrobati da se skloni.
Cinilo se da je smeh zagluš ujuć i i da su ismevanja i uzvici kojima su
me pozdravljali bili napadi i erupcije; i sasvim jasno se iza svakog lica
u pozoriš tu nazirala iskež ena lobanja. Pevuš io sam laganu pesmicu
koju sam pevao kao Lelio, samo jedan njen deo, i to onaj koji sam
kasnije poneo sa sobom na ulicu, “… divna, divna, Flaminija...”, i tako
dalje; te reči su proizvodile besmislene zvuke.
Uvrede su parale galamu: “Nastavite predstavu!”, “Dovoljno si
zgodan, al' ajd da vidimo malo akcije!” Neko je sa galerije bacio
polupojedenu jabuku, i ona se dokotrlja tik pred moje noge.
Otkopč ao sam barš unasti rokeler i pustio ga da padne. Isto sam
učinio i sa srebrnim mačem.
Pesma se pretvorila u nepovezano pevuš enje, a neka mahnita
pesma tutnjila je u mojoj glavi. Video sam divljinu njene lepote i njen
bes; doživeo sam je na isti način na koji sam je doživeo prethodne noći
kada je Niki svirao, a smrtni svet se č inio kao neki oč ajnič ki san
razuma, koji u ovoj pijanoj i smrdljivoj dž ungli nije imao ni najmanju
moguć nost da opstane. To je bila vizija koju sam video pre nego š to
sam je razumeo, sem š to sam ja bio deo nje, prirodan kao mač ka koja,
divnog i bezosećajnog lica, zariva šape u leđa skičećeg miša.
“Dovoljno je zgodna ova Smrt u obliku kostura”, promumlah, “koja
mož e da nanjuš i sve ove kratkotrajne sveć e, svaku laskavu duš u koja
usisava vazduh iz ove dvorane.”
Ali reč i su zaista bile van mog domaš aja. Plutale su na nekom
nivou, mož da na onom gde je postojao bog koji je razumeo boje š ara
na kobrinoj kož i i osam velič anstvenih nota koje č ine muziku koja
izbija iz Nikijevog instrumenta, ali nikada i nač elo s one strane
ružnoće i lepote - ne ubij.
Na stotine zamaš ćenih lica radoznalo je gledalo u mene iz tmine.
Otrcane perike, prilepljeni nakit i prljava odeć a, kož e nalik na vodu
koja preliva savijene kosti. Grupa dronjavih prosjaka je zviž dala i
trubila sa galerije, grbavi i jednooki sa smrdljivim š takama ispod
pazuha, zuba kao u lobanje izvađene iz prljavštine groba.
Raš irih ruke, savih koleno i poč eh da se okreć em kao š to to
akrobate i plesač i rade - vrteć i se ukrug na jednoj peti, bez truda, sve
brž e i brž e dok se ne zaustavih i napravih unazad seriju zvezda, a
onda i seriju salta, imitirajuć i sve ono š to sam ikada video da igrač i na
vašarima izvode.
Istog trenutka je usledio aplauz. Bio sam pokretljiv kao i na selu,
iako je pozornica bila mala i ogranič avajuć a, sa tavanicom koja kao da
mi je pritiskala glavu, dok me je dim svetiljki opkolio. Ponovo sam se
setio pesmice upuć ene Flaminiji i poč eh glasno da je pevam. Okretao
sam se i poskakivao i ponovo se vrteo ukrug, a onda sam, zureć i u
tavanicu, usmerio svoje telo nagore, savivš i pri tom kolena; bio sam
spreman za skok.
 U trenutku dodirnuh krovne grede i poč eh da se spuš tam
graciozno, nečujno na pozornicu.
Dahtaji se prolomiš e publikom. Mala grupa ljudi iza kulise bila je
zateč ena. Muzič ari u areni, koji su sve do sada ć utali, poč eš e da se
okreću jedni ka drugima. Mogli su da vide da nije bilo nikakve žice.
Ponovo sam se vinuo u vazduh, na oduš evljenje gledališ ta, ovoga
puta sve do vrha krova, praveć i salta iznad naslikanog luka, da bih se
ponovo spustio u još sporijim i lepšim okretima.
Uzvici i klicanja nadvisiš e zvuk tapš anja, ali oni iza scene stajali su
nemi. Niki je stajao na samoj njenoj ivici, usnama oblikujući moje ime.
“Mora da su u pitanju trikovi, iluzija.” Takve i slič ne izjave dopirale
su sa svih strana. Ljudi su traž ili istomiš ljenike u onima kraj sebe.
Renoovo lice se na trenutak ukaza preda mnom; usta su mu bila
razjapljena i škiljio je.
Ali ja se ponovo prepustih plesu. Ovoga puta gracioznost viš e niš ta
nije predstavljala publici. Mogao sam to da osetim jer se ples sa
svakim novim pokretom, koji je bio š iri, duž i, sporiji od bilo kog
pokreta koji bi ijedno ljudsko bić e moglo da izvede - pretvarao u
parodiju.
Neko je poč eo da vič e iza kulise, a onda mu je reč eno da se primiri.
Slabi vapaji zač uli su se iz pravca muzič ara i onih koji su sedeli u
prvim redovima. Ljudi su se uznemirili i poč eli da se doš aptavaju, ali
razuzdana gomila na galerijama nastavila je da tapše.
Iznenada sam se zaleteo prema publici, kao da sam imao nameru
da je prekorim zbog bezobrazluka. Nekoliko ljudi se toliko uplaš ilo da
je ustalo i pokuš alo da pobegne u prolaz između klupa. Jedan od
trubač a je ispustio svoj instrument i ispentrao se iz prostora za
orkestar.
Mogao sam da uoč im uznemirenost, č ak i bes na njihovim licima.
Kakve su ovo bile iluzije? Odjedared im to viš e nije bilo zabavno, nisu
mogli da razumeju tu veš tinu i neš to u mojoj ozbiljnosti ih je
zastraš ivalo. U jednom už asnom trenutku osetio sam njihovu
bespomoćnost.
Osetio sam i njihovu zlu kob.
Golema horda buč nih kostura ogrnutih mesom i krpama - eto š ta su
oni bili, a ipak je hrabrost izvirala iz njih, vikali su na mene u svom
neukrotivom ponosu.
 Polako sam podigao ruke da im skrenem paž nju, a zatim veoma
glasno i snaž no otpevah pesmicu Flaviniji, mojoj ljubljenoj Flaviniji,
budalasti, mali kuplet, koji se nastavio u još jedan takav. Moj glas je
postajao sve glasniji i glasniji, te su ljudi iznenada poč eli da ustaju i
vriš te ispred mene, ali ja sam nastavio da pevam sve glasnije i glasnije,
sve dok taj zvuk nije nadvisio sve ostale. Video sam ih u neizdrž ivoj
rici, na stotine njih, kako prevrć u klupe dok ustaju, ruku nabijenih na
uši.
Njihova usta bila su grimase, nečujni krici.
Pakao. Vrisak. Psovke. Svi su se spoticali i gurali prema vratima.
Iskidane zavese. Muš karci su iskakali sa galerija ne bi li š to pre izjurili
na ulicu.
Prestao sam da pevam užasnu pesmu.
Stajao sam i posmatrao u odjekujuć oj tiš ini ta jadna, znojava tela,
koja su se nespretno natezala u svim pravcima. Vetar je provalio kroz
otvorena vrata i ja osetih č udnu hladnoć u u svim svojim udovima; oč i
kao da su mi bile napravljene od stakla.
Bez osvrtanja, podigoh mač i ponovo ga zakač ih, a zatim uhvatih
somotsku kragnu svog izguž vanog i praš njavog rokelera. Svaki od
ovih pokreta bio je prenaglaš en, kao i sve ostalo š to sam uradio. Cinilo
se beznač ajnim to š to je Nikolas pokuš avao da se oslobodi dvojice
glumaca koji su ga pridrž avali, uplaš eni za njegovo zdravlje, dok je
uzvikivao moje ime.
Ali nešto mi je u svem tom haosu privuklo pažnju. Činilo se važnim -
straš no, straš no važ nim, u stvari - to š to je na jednom od balkona
stajao neko ko nije ni pokušao da pobegne, pa čak ni da se pomeri.
Polako sam se okrenuo i pogledao u njega da vidim da li ć e se
odvaž iti i ostati na svom mestu. Bio je to neki starac, sivih zamagljenih
oč iju uprtih u mene, ispunjenih tvrdoglavom srdž bom. Dok sam zurio
u njega, zač uh sebe kako š irom otvorenih usta ispuš tam krik. Cinilo se
kao da taj zvuk dopire iz moje duš e. Bivao je sve glasniji i glasniji, sve
dok se i preostala gomilica onih koji su bili ispod mene nije š ćuć urila i
zač epila uš i, č ak se i Nikolas, koji je jurnuo napred, sklupč ao pred tim
zvukom, obema rukama pokrivši glavu.
Bez obzira na to, č ovek je stajao u lož i kao neka pretnja, ogorč en i
star, tvrdoglav, namrštenih obrva ispod sede perike.
Napravih jedan korak unazad i skoč ih preko praznog pozoriš ta;
spustio sam se u lož u tač no ispred njega. Uprkos njegovom drž anju,
zinuo je u čudu, a njegove se oči širom razrogačiše.
Bio je deformisan od starosti, ramena su mu bila pogurena, ruke
č vornate, ali se u njegovim oč ima odraž avao duh koji je prevazilazio
taš tinu i sramotu. Usta mu se stisnuš e, a brada poč e da podrhtava.
Ispod žaketa je izvadio pištolj i obema rukama uperio ga u mene.
“Lestate!”, povikao je Niki.
Zač uo se pucanj i metak me pogodi svom snagom. Nisam se ni
pomerio. Stajao sam č vrsto kao š to je i starac stajao, a bol se
zakotrljao kroz mene, onda je prestao, ali je ostavio za sobom brazdu
užasnog pritiska u mojim venama.
Krv je isticala. Nikad nisam video krv da tako teč e. Natapala je
moju koš ulju i osetio sam kako curi niz moja leđa. Pritisak je postajao
sve snaž niji i snaž niji, a oseć aj golicanja je poč eo da se š iri površ inom
mojih leđa i grudi.
Covek je zurio u neverici. Piš tolj je skliznuo iz njegovih ruku. Glava
mu se zavalila unazad, oč i zakolutale, a telo se sruč ilo kao da je iz
njega bio izduvan sav vazduh. Ležao je nepokretan na zemlji.
Niki je dotrč ao uza stepenice i sada je jurio ka lož i. Iz njega je
dopiralo neko tiho, histerič no buncanje. Pomislio je da je svedok moje
smrti.
A ja sam stajao i osluš kivao svoje telo u onoj už asnoj usamljenosti
koja me je pratila od kada je Magnus od mene napravio vampira. Znao
sam da na meni više nema rana.
Krv se suš ila na mom svilenom ruhu, zgruš avala se na straž njoj
strani mog pocepanog kaputa. Moje je telo bridelo na mestu gde me je
pogodio metak, vene su bile još uvek ispunjene pritiskom, ali viš e nije
bilo rane.
Doš avš i k sebi, Nikolas je, kada me je pogledao, shvatio da nisam
povređen, iako mu je razum govorio da to nije moguće.
Smugnuo sam pored njega i uputio se ka stepenicama. Bacio se na
mene, a ja ga odbacih. Nisam mogao da podnesem da ga gledam,
nisam mogao da izdržim njegov miris.
“Odlazi od mene!”, rekao sam.
Ali on se ponovo vratio i zagrlio me oko vrata. Lice mu je bilo
nateklo, a iz njega je dopirao užasan zvuk.
“Pusti me, Niki!”, zapretio sam mu. Znao sam da bih mu otkinuo
ruku iz ramena i polomio kičmu ako bih ga isuviše grubo odbacio.
Polomio kičmu...
Jaukao je, zamuckivao. U jednom srceparajuć em delić u sekunde,
zvuci koje je stvarao bili su isto tako užasni kao i vrisak koji je dopirao
iz moje umiruće kobile u planini, zgažene kao insekat u snegu.
Teško da sam znao šta radim kada sam mu oslobodio ruke.
Gomila se razbežala vrišteći kada sam izašao na Bulevar.
Reno je potrč ao napred, uprkos onima koji su pokuš ali da ga
zadrže.
“Mesje!” Zgrabio mi je ruku da je poljubi, ali se zaustavio videvš i
krv.
“Nije to niš ta, dragi moj Reno”, rekao sam mu, prilič no iznenađen
č vrstinom svog glasa, kao i njegovom blagoš ću. Ali neš to mi je
skrenulo paž nju kada sam ponovo poč eo da govorim, neš to š to je
trebalo oslušnuti, pomislio sam nejasno, ali sam ipak nastavio.
“I ne razmiš ljajte o tome, dragi moj Reno”, rekao sam. “Veš tač ka
krv, niš ta viš e do iluzija. Sve je to bio samo privid. Nova vrsta
pozorištarija. Groteskna drama, da, čista groteska.”
Ali ponovo se pojavila ona smetnja, ono neš to š to sam oseć ao u
svom okruž enju; ljudi su se koš kali i gurali da mi se primaknu, ali ne
suviše blizu, a Nikolas je stajao i zurio zabezeknut.
“Nastavite sa predstavama”, govorio sam, skoro ne mogavš i da se
usredsredim na sopstvene reč i. “Vaš i akrobati, vaš e tragedije, vaš e
civilizovanije pozorištarije, ako hoćete.”
Izvadio sam novč anice iz dž epa i spustio ih u njegovu drhtavu ruku.
Prosuo sam zlatnike na trotoar. Glumci, iako zastraš eni, pož uriš e da ih
pokupe. Pogledom sam preš ao preko gomile ne bih li otkrio izvor one
č udne smetnje, šta je to bilo - ako nije bio Nikolas, koji je stajao na
vratima pustog pozorišta i posmatrao me slomljene duše.
Ne, bilo je to neš to drugo, neš to delom poznato a delom nepoznato,
nešto što je imalo veze sa mrakom.
“Unajmite najbolje glumce”, govorio sam mumlajuć i, “najbolje
muzič are, najveć e slikare dekoracija.” Još novč anica. Moj glas je
ponovo postajao moć an, vampirski glas i ponovo sam mogao da vidim
grč enje lica i ruke kako se uzdiž u ka uš ima, a oni su se plaš ili da ć u ja
videti da zapušuju uši.
“Nema granica, NEMA GRANICA tome š ta sve ovde mož e da se
uradi!”
Otrgnuo sam se vukuć i za sobom svoj rokeler, kao i svoj mač , koji
je nezgrapno kloparao jer nije bio prikladno zakač en. Neš to š to potič e
iz mraka.
Cim sam skrenuo u prvi prolaz i poč eo da trč im, znao sam š ta je to
š to sam č uo, š ta je to š to mi je privuklo paž nju - to je, neosporno, bilo
prisustvo, i to u gomili!
Znao sam to iz jednog prostog razloga. Sada sam trč ao po
zavuč enim ulicama brž e nego š to ijedan č ovek mož e da trč i. A to
prisustvo je držalo korak sa mnom. Bilo ih je više!
Zastao sam kada sam se u to uverio.
Nalazio sam se samo nekih kilometar i po od Bulevara, a vijugavo
sokač e u kojem sam bio bilo je uzanije i mrač nije nego ijedno drugo u
kojem sam ikada bio. I čuo sam ih pre nego š to su, s ciljem i iznenada,
ućutali.
Bio sam i previš e nestrpljiv i oč ajan da bih se s njima poigravao! Bio
sam isuviše ošamućen. Uzviknuo sam svoje staro pitanje:
“Ko ste vi? Razgovarajte sa mnom!” Stakla su se zatresla na
obliž njim prozorima. Smrtnici su se uskomeš ali u svojim malenim
odajama. Ovde nije bilo nikakvog groblja. “Odgovorite mi, vi gomilo
obič nih kukavica! Govorite ukoliko imate glasa, ili se jednom za
svagda sklonite od mene!”
Tada sam znao da mogu da me č uju i da mogu da mi odgovore,
ukoliko to ž ele, ali kako sam to znao - ne bih vam to mogao reć i. I
znao sam da je ono š to sam oduvek č uo bilo nepobitan dokaz njihove
blizine i snage, koju su mogli da prikriju. Svoje misli su mogli da
prikriju, a to su i radili. Hoć u da kaž em, posedovali su razum, kao i
reči.
Ispustio sam dugačak i tih uzdah.
Bio sam pogođen njihovom ć utnjom, ali sam hiljadu puta viš e bio
pogođen onim š to se dogodilo; i kao š to sam toliko puta do sada u
prošlosti uradio - okrenuh im leđa.
Pratili su me. Ovog puta su me uhodili i, bez obzira na to koliko bio
brz, oni su me uvek sustizali.
Nisam izgubio to njihovo č udno beš čujno treperenje sve dok nisam
stigao na trg De Grev i ušao u katedralu Notr Dam.
 Ostatak noć i sam proveo u katedrali, sklupč an u senovitom ć oš ku
kraj desnog zida. Gladovao sam jer sam prethodno izgubio krv, i svaki
put kada bi mi se približ io neki smrtnik, osetio bih ž arki pritisak i
golicanje na mestu gde sam bio ranjen.
Ali, čekao sam.
Kada mi je priš la mlada prosjakinja sa malim detetom, znao sam da
je kucnuo taj č as. Videla je osuš enu krv i insistirala je da me odvede u
obliž nju bolnicu, bož ju kuć u. Njeno je lice bilo usahlo od gladi, ali je,
svejedno, sama pokušala da me pridigne svojim majušnim rukama.
Pogledao sam je u oč i i video kako se cakle. Osetio sam toplinu
njenih grudi, koje su se nadimale ispod dronjaka koje je imala na sebi.
Njeno mekano, soč no telo palo je preko mene, podajuć i mi se, i ona se
ugnjezdi u moj krvlju zamrljani brokat i č ipku. Poljubio sam je; hranio
sam se njenom toplinom dok sam sklanjao prljavu tkaninu sa njenog
vrata; sagnuo sam se i popio njenu krv tako veš to da usnulo dete niš ta
nije stiglo ni da zapazi. Zatim sam paž ljivim, drhtavim prstima
razgmuo detetovu odrpanu košulju. I taj mali vrat je bio moj.
Nemam reč i kojima bih mogao da opiš em to ushić enje. Pre toga
sam iskusio svu ekstazu koju siledž ijstvo mož e da pruž i. Ali, ove su
ž rtve uzete u perfektnom prividu ljubavi. Sama krv se č inila toplijom
od nevinosti, bogatijom od njihove dobrote.
Posmatrao sam ih kasnije kako zajedno spavaju u smrti. Te noć i
nisu pronašli utočište u katedrali.
Znao sam da je vizija vrta divlje lepote bila istinska. Sve je
posedovalo smisao, da, i zakone i neizbež nosti, ali to se odnosilo samo
na umetnost. A u ovom Divljem vrtu ova nevina stvorenja pripadala su
vampirovom zagrljaju. Na hiljade drugih stvari moglo se reć i o svetu,
ali samo se umetnič ki principi mogu potvrditi, i samo se oni ne
menjaju.
Sada sam bio spreman da krenem kuć i. Kada sam u ranim jutarnjim
č asovima izaš ao iz katedrale, znao sam da je poslednja barijera
između mog apetita i sveta bila razjašnjena.
Od tada viš e niko nije bio bezbedan, bez obzira na to koliko nevin
bio. A tu su spadali i moji dragi prijatelji kod Renoa, kao i moj ljubljeni
Niki.
 13

Ž eleo sam da nestanu iz Pariza. Zeleo sam da se uklone pozoriš ni

programi, zatvore vrata pozoriš ta. Zeleo sam tiš inu i mrak u mom
malom pacovskom pozoriš tu, u kojem sam dož iveo najdivniju i
najtrajniju sreću svog smrtnog života.
Ni tuce nevinih ž rtava u jednoj noć i nije moglo da me spreč i da
razmišljam o njima, nije moglo da učini ništa da ovaj bol u meni oslabi.
Svaka ulica u Parizu vodila je ka njihovim vratima.
Grozna sramota bi me spopala kada bih razmiš ljao o tome koliko
sam ih uplaš io. Kako sam mogao to da im uradim? Zaš to sam na tako
nasilan nač in sam sebi morao da dokazujem da viš e nikada neć u moć i
da budem deo njih?
Ne. Kupio sam Renoovo pozoriš te. Pretvorio sam ga u metu
bulevarskog naklapanja. A sada ću ga zatvoriti.
Nisu, međutim, ni u š ta posumnjali. Poverovali su u jednostavne i
glupave izgovore koje im je servirao Rož e: da sam tek doš ao iz velike
vruć ine tropskih kolonija, da mi je kvalitetno parisko vino udarilo u
glavu. I opet gomila para koja je popravila nanesenu štetu.
Sâ m bog zna š ta su zaista mislili. Cinjenica je bila da su se već
sledeć e več eri vratili ustaljenom izvođenju, a oguglale gomile
Bulevara du Templu su, nesumnjivo, za nedavne događaje dale na tuce
razumnih objašnjenja. Ispod kestenovog drveta stvorio se red.
Samo Niki nije hteo da prihvati niš ta od toga. Poč eo je da se opija i
odbijao je da se vrati u pozoriš te, kao i da nastavi da uzima č asove
violine. Uvredio je Rož ea kada mu je ovaj doš ao u posetu. Izlazio je u
najgore kafee i krčme i noću lutao sâm opasnim ulicama.
Pa barem nam je to zajedničko, pomislih.
Sve ovo mi je isprič ao Rož e dok sam korač ao po sobi na prilič nom
rastojanju od sveć e na njegovom stolu, lica koje je poput maske
skrivalo moje iskrene misli.
“Novac ne znač i mnogo mladom gospodinu, mesje”, rekao je.
“Mladi č ovek je već imao dosta novca u svom ž ivotu”, podsetio me je.
“On govori stvari koje me zabrinjavaju, mesje. Ne sviđa mi se kako
one zvuče.”
Sa svojom lanelskom kapom i u noć noj koš ulji, golih nogu i stopala
jer sam ga ponovo izvukao iz kreveta usred noć i a da mu nisam dao
vremena č ak ni papuč e da obuje ili da oč eš lja kosu - Rož e je izgledao
kao neki lik iz dečje pesmice.
“Šta priča?”, zahtevao sam da znam.
“On govori o veš tič arenju, mesje. On kaž e da vi posedujete
nesvakidaš nje moć i. Govori o La Voazanu i Vatrenoj odaji, o starom
sluč aju veš tič arenja u vreme vladavine Kralja Sunca, o veš cu koji je
spravljao napitke i otrove za članove dvora.”
“Ko bi sada poverovao u te besmislice?”, pretvarao sam se da sam
potpuno zbunjen. Istina je, međutim, bila da su me podišli žmarci jeze.
“Mesje, on je pun gorč ine i prič a najč udnije stvari”, nastavio je. “Da
vaš a vrsta, kako se on izraž ava, oduvek ima pristup velikim tajnama.
Stalno pominje neko mesto u vašem gradu, neko veštičje mesto.”
“Moja vrsta?!”
“Da ste vi aristokrata, mesje”, rekao je Rož e i bilo mu je pomalo
neprijatno zbog toga. “Kada je č ovek besan, kao š to je to sluč aj sa
mesje Lenfonom, svaš ta prič a. Ali on ne poverava svoje sumnje
ostalima. Govori ih samo meni. On kaž e da ć ete vi razumeti zaš to vas
prezire. Vi ste odbili da sa njim podelite svoja otkrić a! Da, mesje, vaš a
otkrić a. Nastavlja da prič a o La Voazanu, o stvarima koje se nalaze
između nebesa i zemlje za koje nemamo racionalnih objaš njenja. On
kaže da zna zašto ste plakali na veštičjem mestu.”
Jedan trenutak nisam mogao ni da pogledam u Rož ea. To je bila ta
velič anstvena izopač enost svega! A opet, pogađala je pravo u samu srž
istine. Kakva lepota, a kako tek potpuno nevaž na. Na neki svoj nač in,
Niki je bio u pravu.
“Mesje, vi ste najljubazniji čovek...”, rekao je Rože.
“Poštedite me, molim vas...”
“Ali mesje De Lenfon govori fantastič ne stvari, stvari o kojima ne bi
trebalo da priča čak ni sada, u ovom savremenom vremenu. Kaže da je
video kako metak prolazi kroz vaše telo i da je trebalo da vas ubije.”
“Metak me je promaš io”, rekao sam. “Rož e, nema potrebe da
nastavljate. Odvedite ih iz Pariza, sve njih.”
“Da ih odvedem?!”, upitao je. “Ali ulož ili ste toliki novac u ovo malo
preduzeće...”
 “Pa š ta? Koga je za to briga?”, rekao sam. “Poš aljite ih u London, u
ulicu Drari. Ponudite Renou dovoljno novca da osnuje sopstveno
pozoriš te u Londonu. Odatle bi mogli da otputuju u Ameriku - u Santo
Domingo, Nju Orliens, Njujork. Uradite to, mesje. Baš me briga koliko
će to koštati. Zatvorite moje pozorište i odvedite ih odavde!”
A onda ć e nestati i bol, zar ne? Prestać u da ih gledam kako se
okupljaju oko mene iza kulisa, prestać u da mislim na Lelia, deč aka iz
provincije koji je praznio njihove noćne posude, i to obožavao.
Rož e je izgledao jako uplaš eno. Kako li izgleda raditi za jednog
bogato obuč enog ludaka koji te trostruko viš e plać a od svih ostalih da
bi zaboravio na suvislo rasuđivanje?
Nikada neć u znati. Nikada viš e neć u znati kako je to biti č ovek na
bilo koji način, u bilo kom obliku ili formi.
“Sto se Nikolasa tič e”, rekao sam, “nagovorić ete ga da ode u Italiju,
a reći ću vam i kako.”
“Mesje, nagovoriti ga da makar promeni odeć u jeste neš to š to
zahteva veliki trud.”
“Ovo ć e biti lakš e. Vi znate kako je bolesna moja majka. Pa
nagovorite ga da je odvede u Italiju. To je prava stvar. Moć i ć e da
studira muziku na Konzervatorijumu u Napulju, a upravo tamo bi
trebalo da ode i moja majka.”
“On joj piše... jako mu je draga.”
“Tač no tako. Ubedite ga da ona neć e moć i da prevali sav taj put bez
njega. Sve mu pripremite. Mesje, morate da odradite ovo. On mora da
napusti Pariz. Dajem vam vremena do kraja nedelje, a onda se vrać am
da čujem vest da je otišao.”

Naravno, mnogo sam traž io od Rož ea, ali nisam mogao da smislim
nijedan drugi nač in. Nije me brinulo to da neko poveruje u Nikijeve
ideje o veš tič arenju, ali sam znao da ć e Niki, ako ne napusti Pariz,
polako izgubiti razum.
Iz noć i u noć , tokom svakog budnog č asa, borio sam se sâ m sa
sobom da ga ne potražim, da ne rizikujem još jedan susret.

Samo sam č ekao, sa jasnom spoznajom da ga zauvek gubim i da

nikada neć e saznati razloge svega onoga š to se dogodilo. Ja - koji sam
nekada kleo besmislenost naš eg postojanja - sada ga teram bez
objašnjenja, a to je nepravda koja ga može mučiti do kraja života.
Bolje i to nego istina, Niki. Mož da sada malo bolje razumem iluzije.
Kada bi samo nagovorio moju majku da ode u Italiju, kada bi samo
bilo još vremena za moju majku...
U međuvremenu, i sâ m sam mogao da se uverim da se Renoovo
pozoriš te zatvorilo. U obliž njem kafeu sam č uo razgovor o odlasku
pozorišne trupe u Englesku. Eto, bar je to ostvareno.

Skoro da je osvanula zora tog osmog dana kada sam, najzad, otiš ao
do Rožeovih vrata i pozvonio.
Odazvao se i brž e nego š to sam oč ekivao; izgledao je zbunjeno i
uznemireno u svojoj uobičajenoj flanelskoj noćnoj košulji.
“Poč inje da mi se sviđa ta vaš a halja, mesje”, rekao sam klonulo.
“Mislim da u vas ne bih imao upola poverenja da nosite koš ulju,
pantalone, kaput...”
“Mesje”, prekinuo me je. “Nešto prilično neočekivano...”
“Prvo mi odgovorite. Reno i ostali su zadovoljno otišli u Englesku?”
“Da, mesje. Do sada su već u Londonu, ali...”
“A Niki? Je l' otiš ao kod moje majke u Overnj? Kaž ite mi da jeste. To
je, dakle, sređeno.”
“Ali, mesje!”, rekao je, a onda se zaustavio.
Prilično neočekivano, ja videh lik moje majke u njegovom umu.
Da sam razmiš ljao, znao bih š ta je to trebalo da znač i. Ovaj č ovek
nikada nije, bar koliko ja znam, video moju majku, pa kako je onda
mogao da je ima njen lik u svojim mislima? Ali, ja nisam razmiš ljao. U
stvari, moj razum kao da je nestao.
“Nije valjda... nećete mi valjda reći da je isuviše kasno”, rekao sam.
“Mesje, dozvolite mi da uzmem svoj kaput...”, rekao je, ne dovršivši.
Posegnuo je za zvonom.
A evo ga opet, njen lik ponovo, njeno lice, izmuč eno i belo, isuviš e
živo da bih mogao to da podnesem.
Uhvatio sam Rožea za ramena.
“Videli ste je! Ona je ovde!”
“Da, mesje. Ona je u Parizu. Sada ć u vas odvesti k njoj. Mladi De
Lenfon mi je saopš tio da ć e doć i. Ali nisam mogao da vas pronađem,
mesje! Ja ne znam kako da do vas dođem. Stigla je juče.”
Bio sam suviš e zateč en da bih mu odgovorio. Spustio sam se na
stolicu; slike nje u mojoj glavi bile su dovoljno snaž ne da nadjač aju
sve ono š to je dopiralo od njega. Bila je ž iva i nalazila se u Parizu. A i
Niki je još uvek bio ovde, bili su zajedno.
Rož e mi se približ io i pruž io mi ruku kao da je imao nameru da me
dotakne.
“Mesje, vi krenite. Ja moram da se obuč em. Ona je na Il Sen Luju,
treća vrata desno od mesje Nikolasa. Morate da krenete odmah.”
Glupavo sam pogledao u njega. Zapravo, nisam mogao č ak ni
pravilno da ga vidim. Video sam nju. Do svitanja je ostalo još manje od
jednog sata, a trebalo mi je tri č etvrtine tog vremena samo da stignem
do kule.
“Sutra... sutra uveč e”, mislim da sam zamucnuo. Tu sam reč enicu
zapamtio iz Šekspirovog Magbeta... “Sutra, i sutra, i sutra...”
“Mesje, vi ne razumete! Neć e biti nikakvog puta u Italiju za vaš u
majku. Krenula je na svoje poslednje putovanje da bi doš la da vidi
vas.”
Kada mu nisam odgovorio, pokuš ao je da me uhvati i prodrma.
Nikada ga ranije nisam video ovakvog. Za njega sam bio deč ak, a on je
bio čovek koji je morao da mi povrati razum.
“Pobrinuo sam se za njen smeš taj”, rekao je. “Bolnič arke, doktori,
sve š to biste pož eleli. Ali ne drž e je oni u ž ivotu. Vi to č inite, mesje.
Mora da vas vidi pre nego š to sklopi oč i. A sada, zaboravite na to
koliko je sati i pohitajte k njoj. Cak ni volja jaka kao njena ne mož e da
učini čuda.”
Nisam mogao da odgovorim. Nisam mogao da uoblič im nijednu
suvislu misao.
Ustao sam i otišao do vrata vukući ga za sobom.
“Idite sada k njoj”, rekao sam, “i recite joj da ć u doć i sutra uveč e.”
Zavrteo je glavom. Bio je ljut i ogorč en. Pokuš ao je da mi okrene leđa.
Nisam mu dozvolio.
“Odmah da ste otiš li tamo, Rož e”, rekao sam. “Sedite sa njom ceo
dan, da li me razumete? I postarajte se da me sač eka - da sač eka da ja
dođem! Bdite nad njom ako spava. Budite je i razgovarajte sa njom
ako poč ne da odlazi. Ali ne smete dozvoliti da umre pre nego š to ja
stignem!”
 1

Kako bi vampiri rekli, ja sam ranoranilac. Ustajem č im se

sunce spusti ispod obzorja, kada se nebo još rumeni. Mnogi
vampiri ne ustaju pre nego š to se u potpunosti ne smrač i,
tako da ja u tome imam ogromnu prednost, ali je prednost i u tome š to
se oni moraju i vratiti u grob bar ceo č as pre mene. Nisam to ranije
spomenuo jer tada to nisam ni znao, a i nije bilo ni od kakve važ nosti,
barem tada ne.
Sledeć e noć i sam bio na putu za Pariz; nebo je još uvek bilo vatrene
boje.
Obukao sam se u naj iniju odeć u koju sam imao pre nego š to sam
skliznuo u sarkofag, pa sam sada samo pojurio za suncem u pravcu
zapada, ka Parizu.
Izgledalo je kao da je grad bio u plamenu jer je svetlost, sve dok
najzad nisam protutnjao preko mosta iza Notr Dama na Il Sen Luju,
bila žarka i užasavajuća.
Nisam razmiš ljao o tome š ta ć u uraditi ili reć i, ili kako ć u se sakriti
pred njom. Jedino š to sam znao bilo je da je moram videti, drž ati i biti
sa njom dok još ima vremena. Prirodno je š to nisam mogao da
razmiš ljam o njenoj smrti. Ona je posedovala sva svojstva jedne
katastrofe i pripadala je plamteć em nebu. Mož da sam se ponaš ao kao
obič an smrtnik verujuć i u to da ć e, ako joj budem ispunio poslednju
želju, na neki način taj užas biti pod mojom kontrolom.
Sumrak samo š to je poč eo da guta svetlost kada sam pronaš ao
njenu kuću na keju.
Bila je to prilič no otmena kuć a. Rož e je dobro obavio posao. Jedan
sluga je stajao na vratima i č ekao da me sprovede uza stepenice. Kada
sam ušao, u hodniku su bile dve sluškinje i jedna bolničarka.
“Mesje De Lenfon je sa njom, mesje”, rekla je bolnič arka.
“Insistirala je na tome da se obuč e u vaš u č ast. Htela je da sedne kraj
prozora i posmatra tornjeve katedrale, mesje. Videla vas je kako
jašete preko mosta.”
“Ugasite sve sveć e u prostoriji sem jedne”, rekao sam. “I recite
mesje De Lenfonu i mom advokatu da izađu.”
Rože je odmah izašao, a onda se pojavio i Nikolas.
I on se obukao za nju; bio je sav u divnom crvenom somotu, u
svojoj dopadljivoj, prepoznatljivoj odeć i, i imao je bele rukavice. Od
nedavnih opijanja je smrš ao, skoro oronuo. Svejedno, to je njegovu
lepotu č inilo još vidljivijom. Kada su nam se pogledi sreli, iz njega je
izbila pakost, koja mi je žarila srce.
“Markizi je danas malo bolje, mesje”, rekao je Rož e, “ali ima jaka
krvarenja. Lekar kaže da neće...”
Zaustavio se i pogledao u pravcu spavać e sobe. Njegove misli su mi
sve govorile. Neće preživeti noć.
“Vratite je u krevet, mesje, što brže možete.”
“A zaš to bih je vratio u krevet?”, upitao sam ga. Glas mi je bio
mlitav, gotovo da sam š aptao. “Mož da ž eli da umre na prokletom
prozoru. Pa zašto, do đavola, ne bi?”
“Mesje!”, preklinjao me je Rože tiho.
Želeo sam da mu kažem da ode zajedno sa Nikijem.
Ali neš to je poč elo da mi se deš ava. Otiš ao sam u hodnik i pogledao
prema spavać oj sobi. Ona je bila unutra. Osetio sam ogromnu izič ku
promenu u sebi. Nisam mogao ni da se pomerim, ni da zucnem. Ona je
bila tamo i zaista je umirala.
Svi slabaš ni zvuci u stanu postali su ž amor. Video sam divnu
spavać u sobu kroz dupla vrata, u belo obojen krevet sa zlatnim
draperijama, u koje su bili obavijeni i prozori, a nebo koje se moglo
videti kroz gornja stakla prozora bilo je ukraš eno samo slabaš nim
trač kom zlatnog oblaka. Ali sve ovo je bilo nerazgovetno i blago
už asavajuć e, luksuz koji sam ž eleo da joj pruž im naspram njenog
osećaja da joj telo kopni. Pitao sam se da li je to izluđuje ili zasmejava.
Pojavio se lekar. Bolnič arka je doš la da me izvesti da samo jedna
sveć a gori, kao š to sam i nalož io. Miris lekova se nametao i meš ao sa
mirisom ružinog parfema i ja shvatih da čujem njene misli.
Bilo je to slabo tutnjanje njenog uma dok je č ekala; kosti su je
bolele u njenom istroš enom mesu, tako da je sam č in sedenja na
prozoru, č ak i u mekoj, barš unastoj fotelji, sa š alom kojim je bila
ogrnuta - bio neizdrživo bolan.

Ali o čemu je razmišljala dok je živela u očajničkom iščekivanju?

 “Lestat, Lestat, Lestat...”, mogao sam da č ujem, a iza toga: “Neka bol
postane još jač i, jer samo kada je on nepodnoš ljiv ja ž elim da umrem.
Kad bi bol postao dovoljno snaž an da pož elim da umrem, tada se ne
bih plašila. Hoću da postane tako neizdržljiv da se ne bojim.”
“Mesje!” Lekar mi je dodirnuo ruku.”Ona ne ž eli da pozovemo
sveštenika.”
“Ne... ne želi.”
Okrenula je glavu ka vratima. Ako ne uđem unutra sada, ustać e bez
obzira na bolove i doći će k meni.
Cinilo mi se da ne mogu da se pomerim. Ipak sam se progurao
pored lekara i bolničarke, ušao u sobu i zatvorio vrata.
Miris krvi.
Sedela je u blagoj ljubič astoj svetlosti koja je ulazila kroz prozor,
divno obuč ena u tamnoplavi taft, sa jednom rukom u krilu a drugom
na rukonaslonu fotelje, guste plave kose tako pokupljene iza uš iju da
su joj se lokne iz ruž ič astih maš ni prelivale preko ramena. Na njenim
obrazima naziralo se slabo rumenilo.
U jednom stravič nom trenutku izgledala mi je kao nekada, kao kad
sam bio mali deč ak. Tako lepa. Simetrija njenog lica nije se promenila
usled vremena ili bolesti, kao ni njena kosa. Zahvatila me je
srceparajuć a sreć a, dopadljiva obmana da sam ponovo smrtan,
ponovo nevin, da sam zajedno sa njom, i da je sve u redu, zaista, zaista
u redu.
Nije bilo ni smrti ni už asa, samo ona i ja u njenoj spavać oj sobi.
Sada će me primiti u svoje naručje. Zaustavih se.
Priš ao sam joj blizu, a ona je poč ela da plač e kad je podigla pogled.
Steznik pariske haljine ju je previš e pritiskao, kož a njenog vrata i
njenih ruku bila je tako tanka i bezbojna da nisam mogao da
podnesem da je gledam dok me je iksirala oč ima koje su izvirale iz
skoro ranjave kož e. Mogao sam da namiriš em smrt na njoj. Mogao
sam da omirišem trulež.
Ali, zrač ila je i pripadala je meni; bila je onakva kakva je oduvek i
bila, a to sam joj i rekao tiho, ulož ivš i sav svoj trud u to; rekao sam joj
i da je isto onako divna kao š to je bila i u mojim najranijim seć anjima,
kada je još uvek imala svoju lepu, staru odeć u, koju je paž ljivo
oblačila, i dok me je držala u krilu u kočiji na putu za crkvu.
U ovom č udesnom trenu, dok sam joj davao do znanja koliko sam
je samo poš tovao, shvatio sam da me je čula; odgovorila mi je da me
voli i da me je oduvek volela.
To je bio odgovor na pitanje koje nisam ni postavio. Ona je znala
njegovu važnost; oči su joj bile blistave i ushićene.
Ako je i razumevala č udnovatost toga da smo mogli da
razgovaramo jedno s drugim bez izgovorenih reč i - to se nije dalo
primetiti. Sigurno je da to nije u potpunosti razumela. Mora da je
osećala samo izlive ljubavi.
“Priđi da mogu da vidim”, rekla je, “kako sada izgledaš.”
Sveć a je stajala na prozorskoj dasci, pokraj njene ruke. Sasvim
namerno je ugasih. Video sam kako se mrš ti, kako mreš ka svoje plave
obrve i kako su se njene modre oči neznatno raširile kada je pogledala
u mene, u svetli svileni brokat i č ipku koje sam odabrao da obuč em u
njenu č ast, u mač na mom boku i njegovu prilič no impozantnu drš ku
ukrašenu dragim kamenjem.
“Zaš to ne ž eliš da te vidim?”, upitala je. “Doš la sam u Pariz da bih te
videla. Upali ponovo sveć u.” U njenim reč ima nije bilo srditosti. Bio
sam ovde sa njom, i to joj je bilo dovoljno.
Kleknuo sam preda nju. U svojoj sam glavi vrteo neku vrstu
smrtnič kog razgovora - o tome da treba da ide sa Nikijem u Italiju, ali
ona prilično određeno reče:
“Isuviš e kasno, duš o moja, nikada ne bih stigla na cilj. Već sam i
ovako dovoljno daleko odmakla.”
Nalet bola je zaustavi; kolao je njenim strukom po mestu gde joj je
stajao steznik; a kako bi to prikrila od mene, uč inila je svoje lice
veoma bezizraž ajnim. Izgledala je kao devojč ica kada je ovo radila, ali
ja ponovo namirisah bolest u njoj, trulež u njenim pluć ima, kao i
zgrušanu krv.
Njen um je postao metež straha. Htela je da zavriš ti i pokaž e mi
koliko se plaš i. Zelela je da me zamoli da je drž im i da ostanem sa
njom sve dok se to ne okonč a, ali nije to mogla da uradi i, na moje
potpuno iznenađenje, shvatio sam da ona misli da bih je ja odbio, zato
š to je smatrala da sam isuviš e mlad, č ak i previš e lakomislen, da bih to
ikada mogao da shvatim.
Ovo je bila agonija.
Nisam ni bio svestan da sam se odmakao od nje, da sam preš ao
preko sobe. Glupavi i nevaž ni detalji ophrlili su moju svest: nimfe koje
igraju na oslikanoj tavanici, pozlać ene kvake visokih vrata i istopljeni
vosak u obliku krhkih stalaktita na belim sveć ama, koji sam ž eleo da
odlomim i zgnječ im u ruci. To mesto je izgledalo odvratno i suviš e
kič erasto. Da li ga je mrzela? Da li je ponovo ž elela da bude u praznim
kamenim sobama?
Razmiš ljao sam o njoj kao da je postojalo ono “sutra, i sutra, i
sutra...” Ponovo sam pogledao u nju, u njenu dostojanstvenu priliku,
koja se drž ala za dasku prozora. Nebo iza nje se smrač ilo, a nova
svetlost, svetlost kuć nih lampi, koč ija koje su prolazile i obliž njih
prozora polako je poč ela da dotič e maleni naopaki trougao njenog
mršavog lica.
“Zar ne mož eš da razgovaraš sa mnom?”, izgovorila je blago. “Zar
ne mož eš da mi isprič aš kako se sve to dogodilo? Toliko si sreć e
doneo svima nama.” Cak joj je i razgovor donosio bol. “A gde si ti u
svemu tome? Ti!”
Mislim da sam bio na granici da je slaž em, da ulož im svu svoju
snagu i izmislim neki moć ni izliv sveukupnog zadovoljstva. Izrekao
bih smrtne laž i svojom besmrtnom veš tinom. Poč eo bih da prič am i
prič am i da važ em svaku svoju reč do savrš enstva. Ali neš to se
odigralo u tišini.
Mislim da nisam mirovao duž e od jednog trena, ali neš to se u meni
izmenilo. Doš lo je do neke už asne promene. U jednom trenutku videh
neogranič enu i už asavajuć u moguć nost i istog momenta, bez
dvoumljenja, doneh odluku.
Nije bilo nikakvih reč i, š ema ili plana. Da me je neko u tom
trenutku zapitao, opovrgavao bih. Rekao bih:
“Ne, nikada, ni na pamet mi ne pada. Sta vi mislite ko sam ja,
nekakvo čudovište”...
A opet, odluka je pala.
Spoznah nešto apsolutno.
Potpuno je prestala da govori, ponovo je osetila strah i bol, ali i
pored bolnog grča ustala je iz fotelje.
Video sam kako š al klizi sa nje i znao sam da mi prilazi i da treba da
je spreč im, ali to nisam uradio. Video sam njene ruke kako mi se
približ avaju, kako posež u za mnom, a sledeć e č ega sam bio svestan
bilo je to da je poskočila unazad kao da ju je oduvao vetar.
Teturala se unazad preko tepiha i pala pored stolice uza zid. Ali se
brzo primirila, kao da je to i naumila; na njenom licu nije bilo straha i
pored toga š to joj je srce snaž no tutnjalo. Verovatnije je da je prvo bila
začuđena, a da je onda njom ovladala zbunjena smirenost.
Ako sam tada i imao neke misli, ne znam kakve su one bile. Priš ao
sam joj isto tako nepokolebljivo kao š to je i ona meni priš la.
Procenjujuć i svaku njenu reakciju, primakao sam joj se tako blizu da
smo sada bili tik jedno uz drugo, kao š to je to bilo kada je odskoč ila.
Zurila je u moju kož u i u moje oč i, a onda je prilič no iznenada ponovo
posegnula rukom i dotakla mi lice.
“Než ivo!” To je bilo už asno viđenje koje se tiho prolomilo iz nje.
“Izmenjen u nešto. Ali NE U ŽIVO.”
Tiho sam rekao:
“Ne. To nije tač no.” A onda sam joj poslao hladnu bujicu slika,
povorku letimič nih prikaza o tome u š ta se pretvorio moj opstanak.
Delić i, trunč ice tkanja noć nog Pariza, oseć aj seč iva koje beš umno seč e
svet.
Sa malim š iš tajem, ispustila je dah. Bol se svojom pesnicom zabio u
nju i pustio svoje kandž e. Progutala je pljuvač ku, stegla usne ne bi li
ga odagnala i uperila svoj uistinu zaž aren pogled u mene. Sada je
znala da ovo nisu bile senzacije, ovo opš tenje među nama, već da su
bile misli.
“Kako se to dogodilo?”, zahtevala je da zna.
I bez razmišljanja o tome šta nameravam da uradim, izložio sam joj,
deo po deo, prič u o razbijenom prozoru kroz koji me je izvukla
sablast koja me je pratila u pozoriš tu, o kuli i o razmeni krvi. Opisao
sam joj i kriptu u kojoj spavam i njeno bogatstvo, svoja lutanja, svoje
moć i, a iznad svega - prirodu ž eđi. Ukus i oseć aj krvi, i kako to izgleda
kada se č itava strast i pohlepa sjedine u toj jednoj jedinoj ž elji koja se
neprestano i nezajažljivo zadovoljava hranjenjem i smrću.
Bol ju je prož dirao, ali ga ona viš e nije oseć ala. Oč i su bile sve š to je
ostalo od nje dok je zurila u mene. Iako nisam imao nameru da joj
otkrijem sve ovo, videh da sam je zaposeo i tako se okrenuh da su
svetla koč ija koje su tutnjale kejom pala na moje lice i u potpunosti ga
osvetlila.
Ne sklanjajuć i pogled sa nje, posegnuh za srebrnim sveć njakom na
prozorskoj dasci i, podiž uć i ga polako, poč eh da krivim metal, svojim
prstima ga savijajući u krugove i kuke.
 Sveća je pala na pod.
Oč i joj se zakolutaš e. Skliznula je unazad i povukla se još dalje od
mene, a kad je dohvatila draperije kreveta svojom levom rukom, krv
joj je jurnula iz usta.
Nadolazila je iz njenih pluć a kroz snaž ni beš umni kaš alj. Spustila se
na kolena, a krv se slivala na jednu stranu krevetskog pokrivača.
Pogledah u uvrnutu srebrninu u svojim rukama, besmislene
iš čaš ene krivulje, a onda je ispustih iz ruku. Zurio sam u nju, a ona se
borila protiv nesvestice i bola; brisala je svoja usta nespretnim
pokretima, kao pijanac koji povrać a po krevetskom prekrivač u. Ne
mogavši više da se drži, skliznula je na pod.
Stajao sam iznad nje. Posmatrao sam je, a njen trenutni bol nije bio
niš ta naspram zaveta koji sam joj izgovarao. Ni sada nije bilo reč i, već
samo njihova neizgovorena bujica, a pitanje, sadrž ajnije nego š to bi
ikada moglo da se izrekne, bilo je postavljeno:
Da li želiš da pođeš sa mnom sada ? DA LI HOĆEŠ DA KRENEŠ SA
MNOM U OVO, SADA?
Ništa od tebe ne tajim, ni svoju neukost, ni svoj strah, ni jednostavnu
užasnutost da bih možda mogao da ne uspem u pokušaju. Ne znam čak
ni to da li svoj dar mogu drugome dati više no jedan put, ni koja je cena
koju moram platiti, ali zbog tebe ću preuzeti rizik i zajedno ćemo
otkrivati tajne i užase, kakvi god da su, kao što sam sâm do sada
saznavao sve ostalo.
Celim svojim bićem je rekla: da.
“Da!”, odjednom je glasno vrisnula, pripito, glasom koji je mož da
oduvek bio njen, ali koji ja nikada do sada nisam čuo. Njeni kapci su se
zatvorili i grčili, a njena se glava okretala levo-desno. “Da!”
Nagnuo sam se napred i poljubio krv na njenim otvorenim usnama.
Blesak je zapljusnuo sve moje udove, a ž eđ za njom se uveć ala i
pokuš ala da je pretvori u obič no meso. Rukama sam obujmio njeno
tanano telo i podizao ga sve viš e i viš e, sve dok, sa njom u naruč ju,
nisam stajao naspram prozora. Njena kosa je visila sa nje, a krv je
ponovo šiknula iz njenih pluća, ali sada to više nije bilo važno.
Sve uspomene mog ž ivota vezane za nju okruž ile su nas, ogrnule su
nas svojim plaš tom i otrgle od spoljaš njeg sveta. Než ne pesmice mog
detinjstva, oseć aj koji je postojao prema njoj kada još nije bilo reč i već
samo odsjaj svetla na tavanici iznad njenih jastuka, njen miris koji me
je okruž ivao i glas koji je stiš avao moj plač . A zatim mrž nja prema njoj
i potreba za njom, njeno nestajanje iza hiljade zatvorenih vrata i njeno
skrivanje iza okrutnih odgovora, strah od nje i njene slož enosti,
ravnodušnosti i neobjašnjive snage.
A onda je u ovaj tok misli doš la ž eđ, koja nije poniš tavala, već koja
je zagrevala svaki njen deo, koja ju je zagrevala sve dok nije postala
meso i krv, majka i ljubavnica, i sve ostalo š to egzistira ispod okrutnog
pritiska mojih prstiju i usana, sve ono za č im sam oduvek ž udeo.
Zarivš i zube u nju, osetio sam kako se ukruć uje i uzdiš e, a moja su se
usta širila kako bi zahvatila vrelu poplavu koja je nadolazila.
Njeno srce i duš a se otvoriš e. U njoj viš e nije bilo godina, ni jednog
jedinog trenutka. Moje znanje se zamaglilo i zatreperilo, i više nije bilo
majke, niti saž aljive potrebe i už asa; ona je jednostavno bila ono š to
jeste. Bila je Gabrijela.
Nakon svega, njen ž ivot joj je pritekao u pomoć , sve te
mnogobrojne godine patnje i usamljenosti, pustoš u onim vlaž nim
jalovim odajama na koje je bila osuđena, knjige koje su joj bile uteha,
deca koja su je uniš tila, a potom i napustila, bol i bolest, njen konač ni
neprijatelj, koji se, obeć avajuć i joj konač no oslobođenje, pretvarao da
joj je prijatelj. Snaž nije od reč i i slika, nastupilo je tajno bubnjanje
njene strasti, njenog prividnog ludila, odbacivanje očajanja.
Podigao sam je sa poda; drž ao sam je rukama obujmivš i njena
uzana leđa, rukom ljuljajuć i njenu opuš tenu glavu. Stenjao sam tako
snaž no u skladu sa isisavanjem krvi da je to bilo nalik pesmi koja je
odzvanjala u laktu njenog srca. Ali njeno srce je isuviš e brzo
usporavalo svoj rad. Smrt je polako dolazila po nju, ona se poslednjim
snagama svoje volje borila protiv nje, a ja sam, putem konač nog
samoodricanja, uspeo da se otrgnem od nje, još uvek je pridržavajući.
Skoro da sam se onesvestio. Zeđ je ž elela njeno srce. Zeđ nije bila
alhemič ar. Stajao sam otvorenih usta, bleš tavih oč iju, i drž ao sam je
podalje od sebe, š to dalje od sebe, kao da sam bio dva bić a, jedno koje
je želeleo da je uništi, a drugo koje je želeleo da je dovede k sebi.
Oč i su joj bile otvorene i č inilo se kao da niš ta ne vide. U jednom
trenutku je izgledala kao da je na nekom mestu izvan svih patnji, tamo
gde nije bilo nič eg drugog do slasti, pa č ak mož da i nekog
razumevanja, a onda sam je čuo kako me doziva po imenu.
Podigao sam svoji desni ruč ni zglob do usta, prerezao venu i
primakao je njenim usnama. Nije se ni pomerila dok se krv slivala na
njen jezik.
“Majko, pij”, rekao sam uspanič eno i gurnuo joj ruku još bliž e. Neka
promena je već bila započeta.
Njene usne, pripijene za moju ruku, drhtale su. Bol me je odjedared
ošinuo, kolajući oko mog srca.
Njeno se telo izduž ilo, ukrutilo, a levu ruku je podigla da uhvati moj
zglob dok je uzimala prvi gutljaj. Bol se poveć ao sve viš e i viš e, te sam
skoro kriknuo. Mogao sam da je vidim kao da je bila izliven metal koji
krstari mojim krvnim sudovima, granajuć i se kroz svaki miš ić i ud. To
je, ipak, bilo samo njeno povlač enje, sisanje, njeno isisavanje moje
krvi, koju sam prethodno uzeo od nje. Sada je stajala na sopstvenim
nogama, a glavu je jedva drž ala naslonjenu na mojim grudima. Neka
tupost mi se priš unjala, tupost koju je samo njeno vrelo povlač enje
prekidalo, dok se moje srce tutnjavom suprotstavljalo tome, hraneć i
je, kao što je svakim svojim udarcem hranilo i svaki njen cug.
Povlač ila je sve jač e i jač e, sve brž e i brž e, i ja osetih kako njen
stisak i njeno telo postaju č vrš ći. Zeleo sam da je silom nateram da se
odmakne, ali nisam to uradio; a kada su mi noge otkazale, ona je bila
ta koja me je pridrž ala. Lelujao sam se dok se soba okretala, ali je ona
nastavila da pije i neizmerna tiš ina raš irila se u svim pravcima; i tada,
bez udela volje ili osude, odbacio sam je od sebe.
Zateturala se i stala ispred prozora; svojim dugač kim prstima
zač epila je š irom otvorena usta. Pre nego š to sam se okrenuo i
stropoš tao se na obliž nju fotelju, pogledao sam njeno bledo lice na
trenutak i njeno telo, koje se nadimalo, bar se tako č inilo, ispod
tankog sloja tamnoplavog tafta. Njene oč i su bile kao dva kristalna
kruga koja upijaju svetlost.
Mislim da sam u tom trenutku, kao neki blentavi smrtnik, rekao:
“Majko!”
Zatim sam zatvorio oči.
 2

S edeo sam u fotelji. Cinilo mi se da sam spavao č itavu več nost, iako
uopšte nisam spavao. Bio sam kod kuće, u očevom domu.
Pogledao sam naokolo u potrazi za ž arač em i mojim psima i
pogledao sam da li je ostalo još vina; tada spazih zlatnu draperiju oko
prozora i pozadinu Notr Dama naspram več ernjih zvezda - i tu videh
nju.
Nalazili smo se u Parizu. I živećemo zauvek.
Drž ala je neš to u svojim rukama. Još jedan sveć njak. Kutiju za
kresivo. Stajala je veoma uspravno, dok su njeni pokreti bili brzi.
Napravila je varnicu, primakla je sveć ama i upalila ih, jednu za
drugom. Plamič ci su se uzdigli, a naslikani cvetovi na zidovima
otkotrljaš e se na tavanicu, gde su se plesač i na trenutak pomerili, a
onda zamrzli u svom krugu.
Stajala je ispred mene; sveć njak se nalazio sa njene desne strane.
Njeno lice je bilo belo i savrš eno glatko. Tamni kolutovi ispod njenih
oč iju su nestali, svaka mrlja ili nedostatak koje je ikada imala izgubili
su se bez traga. Ali ja vam ne bih mogao niš ta reć i o njenim
nekadašnjim, navodnim, nedostacima. Sada je bila savršena.
Bore, dobijene usled godina, sada su bile manje i č udnovato
ublaž ene, a ostale su samo linijice smeha oko oč iju i po jedna majuš na
bora sa obe strane njenih usana. Kapci su joj sada bili uzdignuti, č ime
se poveć ala simetrija i trouglast oblik njenog lica, a njene usne
poprimile su najblaž u nijansu ruž ič astog. Izgledala je než no, kao
dijamant obasut svetloš ću. Sklopio sam oč i, a onda, ponovo ih
otvorivš i, shvatih da ovo nije bilo priviđenje, niš ta viš e nego i njena
ć utnja. Video sam da je njeno telo dož ivelo još već e izmene. Ponovo je
posedovala punoć u mladog ž enskog tela, dojke, koje je bolest usahla.
One su se sada nadimale iznad tamnoplavog korseta od tafta.
Bledorozikasta boja njenog mesa bila je tako suptilna da je mogla da
prođe i kao odraz svetlosti. A njena kosa je bila posebno divna jer je
izgledala kao da je ž iva. Toliko se boja prelamalo u njoj da je izgledala
kao da vijuga; u njoj je bilo na milijarde majuš nih vlasi, koje su se
pomicale oko njenog besprekornog belog lica i grla.
Rane na vratu su iščezle.
Sada viš e niš ta nije ostalo osim konač nog č ina hrabrosti: pogledati
je u oči.
Pogledati ovim vampirskim oč ima u bić e koje je nalik vama - i to
prvi put od kada je Magnus skočio u vatru.
Mora da sam ispustio neki zvuk jer je ona odgovorila beskrajno
blago kao da jesam. Gabrijela - to je bilo jedino ime kojim sam je od
sada mogao nazivati.
“Gabrijela”, rekao sam joj. Nikada je nisam nazvao tako sem u
svojim najintimnijim mislima, i videh da se skoro nasmešila.
Spustio sam pogled na svoj ruč ni zglob. Rana je nestala, ali je u
meni besnela ž eđ. Moje vene su opš tile sa mnom kao da sam
razgovarao sa njima. Zurio sam u nju i video da joj se usne pomeraju u
majuš nom pokretu gladi. Prikazala mi je č udan izraz lica, pun
značenja, kao da je želela da kaže: Zar ne razumeš?
Ali niš ta nisam č uo da je rekla. Tiš ina, samo lepota njenih oč iju,
koje me paž ljivo gledaju, i, mož da, ljubav koja se ogledala u naš em
viđenju jedno drugog; tiš ina se protezala u svim pravcima, niš ta ne
potvrđujuć i. Nisam mogao to da shvatim. Da li je zatvarala svoj um
preda mnom?, upitao sam je bezglasno i činilo mi se da me ne razume.
“Sada”, rekla je glasom koji me je prenerazio jer je bio blaž i i
zvuč niji nego ranije. U jednom trenu ponovo smo se naš li u Overnju;
padao je sneg, a ona mi je pevala glasom koji je zvuč ao kao eho u
velikoj peć ini. Ali i to se brzo okonč alo. Rekla mi je: “Idi... završ i s tim
brzo, sada!”
Klimnula je glavom, prišla mi i povukla me za ruku.
“Pogledaj se u ogledalo”, šapnula mi je.
Ali ja sam već znao. Dao sam joj viš e krvi nego š to sam uzeo od nje.
Bio sam izgladneo. Nisam se nahranio ni pre nego š to sam doš ao kod
nje.
Ipak, tako me je zaokupio zvuk njenog glasa, sneg koji je padao i
seć anje na njeno pevanje da na trenutak nisam odgovorio. Pogledao
sam njene prste, dodirivali su moje. Video sam da je naš e meso isto.
Pridigao sam se iz fotelje, uzeo obe njene š ake i dotakao joj ruke i lice.
Sve je bilo je okonč ano, a ja sam bio još uvek ž iv! Sada je bila sa
mnom. Proš la je kroz už asnu usamljenost i bila je sa mnom, i
odjednom viš e nisam mogao da razmiš ljam ni o č emu sem o tome da
je držim priljubljenu uza se, da je nikada više ne pustim.
Podigao sam je sa zemlje. Zanjihao sam je u svojim rukama, a onda
smo se zavrteli i okretali.
Zabacila je glavu i nasmejala se; smejala se sve glasnije i glasnije,
sve dok joj nisam stavio ruku preko usta.
“Svojim glasom možeš da porazbijaš sva stakla u sobi”, šapnuo sam.
Pogledao sam u pravcu vrata. Niki i Rože su bili tamo.
“Pa neka ih porazbijam!”, rekla je, a u njenom izrazu lica nije bilo
nič eg š aljivog. Spustio sam je na noge. Mislim da smo se grlili, ponovo
i ponovo, skoro budalasto. Nisam mogao da se uzdržim.
Smrtnici su se muvali po stanu; doktor i bolnič arke su smatrali da
bi trebalo da udu unutra.
Video sam kako je pogledala u vrata. I ona ih je č ula. Ali zaš to ja
nisam čuo nju?
Odvojila se od mene; oč i su joj skakale sa jednog predmeta na
drugi. Ponovo je zgrabila sveć e i odnela ih do ogledala; pogledala je
svoje lice.
Razumeo sam š ta se sa njom događa. Trebalo joj je vremena da
nauč i da gleda i da procenjuje svojim novim č ulom vida, ali smo
morali brzo da se izgubimo iz stana.
Mogao sam da č ujem kroz zid Nikijev glas kako nagovara lekara da
pokuca na vrata.
Kako da je odvedem odavde? Na koji način da se otarasim njih?
“Ne, ne tuda”, rekla je kada me je videla da gledam u vrata.
Gledala je u krevet, u predmete na stolu. Otiš la je do kreveta i uzela
svoj nakit ispod jastuka. Paž ljivo ga je osmotrila i vratila nazad u
izanđalu ljubič astu torbicu. Zatim je zakač ila torbicu za svoju suknju i
ona nestade u naborima tkanine.
Ovi njeni pokreti su odisali nekim znač ajem. Znao sam da je to bilo
sve š to je ž elela da ponese sa sobom iz ove sobe, iako mi nikakve
informacije u pogledu toga nisu pristizale od nje. Ostavljala je svoje
stvari: odeć u koju je ponela sa sobom, č etku i č eš alj od srebra i
pohabane knjige koje su stajale na stolu pored kreveta.
Tada je usledilo kucanje na vratima.
“Zaš to ne ovuda?”, upitala je i, okrenuvš i se prema prozoru,
otvorila ga.
 Povetarac je zakovitlao zlatne draperije i podigao joj kosu sa vrata.
Kada se okrenula, zadrhtao sam č im sam je pogledao; kosa joj se
zaplitala oko lica, a oč i su joj bile š irom otvorene i ispunjene
mnoštvom boja i skoro zlokobnim svetlucanjem. Ničega se nije plašila.
Uhvatio sam je i na trenutak je nisam puš tao. Zagnjurio sam svoje
lice u njenu kosu i sve ono o č emu sam mogao da razmiš ljam bilo je to
da smo ponovo zajedno i da nas sada viš e niš ta nikada neć e rastaviti.
Nisam razumeo njeno ć utanje, ni zaš to nisam mogao da je č ujem, ali
znao sam da to nije bilo do nje, i mož da sam mislio da ć e proć i. Ona je
bila sa mnom. To mi je jedino bilo važ no. Smrt je bila moj
pretpostavljeni i ja sam joj pruž io na stotine ž rtava, ali nju sam istrgao
pravo iz njenih ruku. Rekao sam to glasno. Izgovorio sam i druge
oč ajnič ke i nerazumne stvari. Bili smo dva istovetno už asna i
smrtonosna bić a; nas dvoje smo lutali Divljim vrtom, a ja sam sve to
pokuš ao da joj uč inim stvarnim pruž ajuć i joj prizore, smisao Divljeg
vrta, i nije bilo važno ako nije shvatala.
“Divlji vrt”, ponovila je ove reč i sa velikim poš tovanjem, usta
nameštajući u blagi osmeh.
Njen glas mi je tutnjao u glavi. Osetio sam da me ljubi i da neš to
šapuće, kao da je želela da nadopuni svoje misli.
Rekla je:
“Pomozi mi sada, ž elim da te vidim kako to radiš sada. a ostaje nam
čitava večnost da se držimo jedno drugog. Dođi.”
Zeđ. Kao da sam goreo od ž eđi. Bilo je izvesno da mi je krv trebala,
a ona je ž elela da oseti njen ukus, znao sam da to ž eli jer sam se
prisetio da sam i ja to ž eleo da uradim one prve noć i. Tada mi je sinulo
da bol njene izič ke smrti... neč istoć e koje ć e izbaciti... mož da mogu da
budu olakšani ukoliko prvo pije.
Ponovo je usledilo kucanje. Vrata nisu bila zaključana.
Zakorač io sam na prozorsku dasku i posegnuo za njom, a ona se
istog trenutka naš la u mom naruč ju. Skoro da nije imala tež inu, ali
sam mogao da osetim njenu snagu i ž ilavost njenog stiska. Ipak, kada
je videla sokak ispod nas, vrh zida i kej iza njega, č inilo mi se da se na
trenutak premišlja.
“Zagrli me oko vrata”, rekao sam, “i čvrsto se drži.”
Popeo sam se na kamenje; nosio sam je dok su joj se stopala
njihala. Okrenula je lice prema meni i drž ala ga je tako sve dok nismo
stigli na klizave crepove krova.
Zatim sam je uzeo za ruku i povukao za sobom; trčao sam sve brže i
brž e, preko oluka i dimnjaka, preskač uć i uzane sokake ispod nas, sve
dok nismo stigli na drugu stranu ostrva. Svakog trenutka sam bio
spreman da zavrišti ili da me stegne, ali ona se nije plašila.
Ponaš ala se mirno, gledajuć i preko krovova leve obale i dole na
reku, koja je bila ispunjena hiljadama tamnih malih č amaca prepunih
dronjavih bić a, i č inilo mi se da se bar na trenutak jednostavno
prepustila oseć aju vetra koji joj je mrsio kosu. Mogao sam da budem
omamljen samo gledajuć i u nju, ispitujuć i sve aspekte njenog
preobraž enja, ali bilo je velike količ ine uzbuđenja u tome š to sam je
sprovodio kroz č itav grad, otkrivao joj raznovrsne stvari, uč io je
svemu onome š to sam i sâ m znao. Sada uopš te viš e nije oseć ala izič ki
umor, niš ta viš e nego ja. A nije bila izlož ena nikakvom už asu - kao š to
je to bio slučaj sa mnom kada je Magnus skočio u vatru.
Koč ija je jurcala duž keja, opasno se naginjuć i prema reci, dok je
pogrbljeni koč ijaš pokuš avao da održ i ravnotež u na visokom sediš tu.
Pokazao sam joj koč iju, koja nam se sad približ avala, i zgrabih je za
ruku.
Skoč ili smo dok je koč ija prolazila ispod nas i neč ujno se spustili na
njen kož ni krov. Zaposleni koč ijaš se nije ni okrenuo. Cvrsto sam je
drž ao, podupiruć i je sve dok se oboje nismo ugodno smestili, spremni
da skočimo sa vozila kada god to poželimo.
Bilo je neopisivo uzbudljivo raditi sve ovo sa njom.
Jezdili smo preko mosta i pored katedrale, kroz gomile ljudi na
Pont Nefu. Ponovo se zač uo njen smeh. Razmiš ljao sam o tome š ta bi
oni visoko na prozorima videli kada bi pogledali dole na nas, na dve
ž ivopisno obuč ene osobe priljubljene za nestabilni krov koč ije; bili
smo kao nestašna deca na splavu.
Koč ija je iznenada skrenula. Jurcali smo prema Sen Zermen de
Preu, rasterujuć i guž vu ispred nas i grabeć i pored nepodnoš ljivog
smrada groblja Les Inosant, opkoljenog zdanjima sa visokim
tornjevima.
Na jednu sekundu osetih treptaj prisustva, ali je tako brzo iš čezao
da sam posumnjao u sopstveni oseć aj. Pogledao sam za sobom i nisam
mogao da uhvatim ni trač ak njega. Tada sa takvom jasnoć om shvatih
da ć emo od sada Gabrijela i ja zajedno razgovarati o prisustvu, da
ć emo o svemu razglabati i da ć emo sve zajedno spoznavati. Ova noć
je, na neki svoj nač in, bila prevratnič ka kao i ona kada me je Magnus
preobratio, a tek je počela.
Kraj je sada bio savrš en. Ponovo sam je uzeo za ruku i povukao je
za sobom sa kočije, na ulicu.
Zapanjeno je zurila u okretanje toč kova koji su se odmah izgubili iz
vida. Ona i nije izgledala tako smuš eno koliko je bila neverovatna -
ž ena otrgnuta iz vremena i mesta, odevena samo u haljinu i papuč e,
bez stega, slobodna da luta.
Stupili smo u uzani sokak i zajedno potrč ali, zagrljeni, a tu i tamo
bih pogledao naniž e, u njene oč i, koje su š arale preko zidova iznad
nas, gledale u mnoš tvo zabravljenih prozora punih sić uš nih trač aka
svetlosti.
Znao sam š ta je videla. Poznavao sam zvuke koji su se svaljivali na
nju. Ali još uvek nisam mogao niš ta da č ujem od nje, a to me je pomalo
plašilo, pomisao da me, možda, isključuje.
Zaustavila se. Poč eli su prvi grč evi njene smrti. Mogao sam to da
vidim na njenom licu.
Teš io sam je i podsetio je u nekoliko reč i na ono š to sam joj ranije
preneo putem misli - kako će to izgledati.
“To je kratkotrajan bol, niš ta š to se mož e uporediti sa onim kroz š ta
si već proš la. Nestać e za samo nekoliko sati, mož da i manje ako
odmah sada popijemo krv.”
Klimnula je glavom; pre je bila nestrpljiva nego uplašena.
Izaš li smo na mali trg. Na kapiji jedne stare kuć e stajao je neki
mladić , kao da je č ekao nekoga; kragna na njegovom sivom ogrtač u
bila je podignuta i zaklanjala mu je lice.
Da li je dovoljno jaka da nasrne na njega? Da li je snaž na kao ja?
Ovo je pravo vreme da to saznamo.
“Ako te žeđ ne nagna na to, onda je isuviše rano”, rekao sam joj.
Bacio sam pogled na nju i prož e me neka jeza. Njen usredsređeni
izraz bio je skoro ljudski, jako napet, iksiran, a njene oč i bile su
osenč ene onom vrstom tragič nosti koju sam i ranije viđao. Niš ta joj
nije moglo promać i. Kada se, međutim, približ ila č oveku, uopš te nije
bilo nič eg ljudskog u njoj. Postala je pravi predator, nalik nekoj zveri,
a opet, bila je ž ena koja prilazi muš karcu - dama, zapravo, ostavljena
ovde bez ogrtač a, š eš ira ili pratioca, koja sada prilazi gospodinu sa
namerom da zatraži pomoć. Ona je bila sve to.
Bilo je jezivo gledati kako korač a preko kamenja, č inilo se kao da
ih i ne dodiruje, i kako sve, pa č ak i pramenovi njene kose koje je
vetar duvao tamo-amo, izgleda kao da je pod njenom punom
kontrolom. Mogla je da prođe i kroz sâ m zid, tim svojim bezduš nim
korakom.
Povukao sam se u senku.
Zivnuvš i, č ovek se okrenuo, blago zaš kripavš i pri tom potpeticom
č izme po kamenju, a ona se propela na prste kao da ž eli da mu neš to
š apne na uho. Mislim da se na trenutak pokolebala. Mož da je pomalo
bila i už asnuta. Ako jeste, onda njena ž eđ i nije imala vremena da
postane neizdrž iva. Ali ako je i oklevala, to nije trajalo viš e od te jedne
sekunde. Nasrnula je na njega, a on je bio bespomoć an, dok sam ja bio
i suviše fasciniran da bilo šta uradim, sem da posmatram.
Potpuno neoč ekivano, sinulo mi je da je nisam upozorio za srce.
Kako sam samo mogao da zaboravim tako neš to? Pohitao sam ka njoj,
ali ga je ona već ispustila. On se stropoš tao niza zid, glave nagnute na
jednu stranu, dok mu je šešir pao kraj nogu. Bio je mrtav.
Stajala je i gledala u njega, a ja sam video krv kako kola njome,
zagrejavajuć i je i produbljujuć i boju njenog lica i crvenilo njenih
usana. Oč i su joj postale odsjaj ljubič astog kada me je pogledala, skoro
istovetne boje kao i nebo u trenutku kada sam doš ao u njenu spavać u
sobu. Cuteć i, posmatrao sam kako gleda ž rtvu sa radoznalom
zač uđenoš ću, kao da na neki nač in u potpunosti ne prihvata ono u š ta
gleda. Njena kosa je ponovo bila zamršena i ja je zabacih umesto nje.
Skliznula je u moje naruč je. Odveo sam je dalje od ž rtve. Okrenula
se jednom ili dvaput, a onda usmerila pogled pravo pred sebe.
“Dovoljno je za noć as. Trebalo bi da odemo kuć i, u kulu”, rekao
sam.
Zeleo sam da joj pokaž em blago, da budem sa njom na tom
zaš tić enom mestu, da je drž im i uteš im ako pomahnita zbog svega
ovoga. Ponovo je iskusila grč eve smrti. Tamo ć e moć i da se odmori uz
vatru.
“Ne, još ne ž elim da idem”, odgovorila je. “Bol neć e dugo trajati,
obeć ao si da neć e. Zelim da prođe i hoć u da ostanem ovde.” Pogledala
je u mene i nasmeš ila mi se. “Doš la sam u Pariz da umrem, zar ne?”,
prošaputala je.
 Sve joj je odvlač ilo paž nju, onaj odbač en mrtav č ovek u sivom
ogrtač u, nebo je svetlucalo na površ ini bare, mač ka je hodala po
obližnjem zidu. Krv je bila vrela u njoj, kolala je njome.
Uhvatio sam je za ruku i naveo je da me prati.
“Moram da pijem”, rekao sam.
“Da, vidim”, š apnula je. “Trebalo je ti da ga uzmeš . Trebalo je da
znam... Ti si i dalje gospodin.”
“Gospodin koji umire od gladi”, nasmeš io sam se. “Hajde da se ne
zamajavamo smiš ljajuć i etikete za monstrume.” Nasmejao sam se.
Poljubio bih je da mi neš to odjednom nije privuklo paž nju. Stisnuo
sam njenu ruku, čak i prejako.
Iz daleka, iz pravca Les Inosanta, zač uo sam prisustvo - jač e nego
ikada pre.
Stajala je ukopana u mestu kao i ja; polako joj okrenuvš i glavu na
jednu stranu, sklonih joj kosu sa uha.
“Da li čuješ to?”, upitao sam je.
Pogledala je u mene.
“Je li to još jedan od nas?!” Zač kiljila je i pogledala ponovo u pravcu
odakle je to dolazilo. “Odmetnik!”, rekla je glasno.
“Šta?!”
Odmetnik, odmetnik, odmetnik.
Osetio sam talas oš amuć enosti, neš to kao san kojeg sam se prisetio.
Delić sna. Ali nisam mogao da razmiš ljam. Bio sam oš teć en time š to
sam je preobratio. Morao sam da pijem.
“Nazvao nas je odmetnicima”, rekla je. “Zar nisi č uo?” Ponovo je
nač ulila uš i, ali ono je nestalo i nijedno od nas viš e niš ta nije č ulo;
nisam bio siguran da li sam uopš te primio taj jasan nadraž aj -
odmetnik, ali činilo se da jesam!
“Nema veze, š ta god da jeste”, rekao sam. “To nikada ne prilazi
bliž e od ovoga.” Ali č ak i dok sam govorio, znao sam da je bilo
najoštrije do sada. Želeo sam da pobegnem sa Les Inosanta. “To živi na
grobljima”, promumlao sam. “Mož da ne mož e da ž ivi ni na jednom
drugom mestu... duže vreme.”
Ali, pre nego š to sam završ io sa govorom, ponovo sam ga osetio i
č inilo mi se da š iri najsnaž niju zlobu koju sam do sada primio od
njega.
“Ono se smeje!”, šapnula je.
 Proučavao sam je. Bez sumnje, ona je to čula jasnije od mene.
“Izazovi ga!”, rekao sam. “Nazovi ga kukavicom! Kaž i mu da izađe
na videlo!”
Pogledala me je u čudu.
“Da li je to stvarno ono š to ž eliš da uradiš ?”, upitala me je tiho.
Blago je drhtala i ja sam je umirio. Stavila je ruku na struk kao da ju je
opet zahvatio jedan od onih grčeva.
“Onda ne sada”, rekao sam. “Ovo nije pravo vreme. Ponovo ćemo ga
čuti, baš onda kada u potpunosti zaboravimo da postoji.”
“Iščezlo je”, rekla je. “Ali ono nas mrzi, ta stvar...”
“Hajde da se sklonimo od nje”, rekao sam prezrivo, zagrlio je i
pož urio. Nisam joj rekao o č emu razmiš ljam, š ta me je optereć ivalo
viš e od prisustva i njegovih uobič ajenih trikova. Ako je mogla da č uje
prisustvo isto tako dobro kao i ja, č ak i bolje, u stvari, to znač i da je
imala sve moje moć i, uključ ujuć i i sposobnost da š alje i č uje prizore i
misli. Ali više nismo mogli da čujemo jedno drugo!
 3

K ada smo preš li reku, odmah sam pronaš ao novu ž rtvu. Cim sam
ugledao tog č oveka, prož ela me je duboka svest o tome da ć u sve
ono š to sam do sada radio sâ m od sada raditi sa njom. Ona ć e
posmatrati taj č in, uč ić e. Mislim da je intimnost svega toga uč inila da
mi krv jurne u lice.
Dok sam izvlač io ž rtvu iz krč me, dok sam ga zadirkivao, izluđivao,
a onda i napao, bio sam svestan da se pravim važ an pred njom, da
č itav č in pravim još okrutnijim, razigranijim. Kada sam ubio, taj č in je
u sebi posedovao takav intenzitet da sam nakon toga bio iscrpljen.
Svidelo joj se. Sve je posmatrala kao da je mogla da isisa samu sliku
toga, isto kao š to je sisala krv. Približ ili smo se jedno drugom, primio
sam je u svoje naruč je i osetio njenu toplinu, kao i ona moju. Krv je
preplavila moj mozak. Samo smo se drž ali, a č ak se i tanka koprena
naše odeće činila neprijateljskom; bili smo dva goruća kipa u mraku.
Nakon toga je noć izgubila sve svoje uobič ajene dimenzije. U stvari,
ona ć e mi ostati u pamć enju kao jedna od najduž ih noć i koje sam
ikada proživeo u svom besmrtnom životu.
Bila je beskrajna i nedokuč iva, vrtoglava, i bilo je trenutaka kada
sam pož eleo neku vrstu odbrane od njenih zadovoljstava i
iznenađenja, ali je nisam imao.
Iako sam ponavljao i ponavljao njeno ime kako bi mi postalo
blisko, ona još uvek za mene, zapravo, nije bila Gabrijela. Jednostavno
je bila ona koja je potrebna č itavom mom bić u, i to ć e biti celog mog
života. Ona je bila jedina žena koju sam ikada voleo.
Njena stvarna smrt nije trajala predugo.
Pronaš li smo praznu podrumsku prostoriju, gde smo ostali dok se
sve to nije okonč alo. Tu sam je sve vreme drž ao i govorio joj. Ponovo
sam joj ispričao sve ono što mi se dogodilo, ovog puta rečima.
Isprič ao sam joj sve o kuli. Rekao sam joj sve ono š to mi je Magnus
isprič ao. Objasnio sam joj sve o pojavama prisustva. I kako sam se
skoro navikao na njega, kako ga prezirem, ali kako nemam nameru da
ga razotkrijem. Nanovo sam pokuš avao da joj predoč im slike, ali nije
bilo svrhe. Niš ta nisam rekao o tome. Nije ni ona. Ali me je veoma
pažljivo slušala.
Razgovarao sam sa njom o Nikijevim sumnjama, koje, naravno, on
njoj nikada nije ni spomenuo. Objasnio sam joj da se sada još viš e
bojim za njega. Još jedan otvoren prozor, još jedna prazna soba, a
ovog puta i svedoci koji mogu da potvrde čudnovatost svega toga.
Ali nema veze, trebalo bi Rož eu da isprič am neku prič u koja ć e sve
uč initi uverljivim. Trebalo bi da pronađem i neki nač in da pomognem
Nikiju, da prekinem lanac sumnji koji ga je vezivao za mene.
Cinilo se da je blago fascinirana svim tim, ali da joj, u stvari, sve to
nije mnogo znač ilo. Ono š to joj je bilo važ no jeste ono š to je
predstojalo.
Kada je njena smrt bila okonč ana, postala je nezaustavljiva. Nije
bilo zida na koji nije mogla da se popne, vrata na koja ne bi uš la, ni
krova koji joj je bio previše strm.
Izgledalo je kao da ne veruje da ć e zauvek ž iveti: pre je mislila kao
da joj je data ova jedna noć natprirodne ž ivotne snage i da sve mora
saznati i ostvariti pre nego što smrt, sa svitanjem, dođe po nju.
Viš e puta sam pokuš avao da je nagovorim da se vratimo kuć i, u
kulu. Kako su sati prolazili, obuzela me je duhovna iscrpljenost.
Trebalo mi je da se smirim tamo, da razmislim o svemu š to se
dogodilo. Otvorio bih oč i i, na trenutak, video samo crnilo. Ali ona je
želela iskustvo, avanturu.
Predlož ila je da sada uđemo u stanove smrtnika ne bismo li
pronaš li odeć u koja joj je bila potrebna. Nasmejala se kada sam rekao
da ja uvek kupujem odeću.
“Mož emo da č ujemo ako je kuć a prazna”, rekla je, brzo hodajuć i
ulicama, oč iju uprtih u prozore zamrač enih kuć a. “Mož emo da č ujemo
ako posluga spava.”
U tome je bilo smisla, iako ja nikada ne bih tako neš to pokuš ao.
Ubrzo sam je pratio uz uzane straž nje stepenice i niz tepihom zastrte
hodnike, oč aran lakoć om kojom smo to radili i fasciniran detaljima
neformalnih odaja u kojima su smrtnici obitavali. Otkrio sam da volim
da dodirujem lič ne stvari: lepeze, burmutice, novine koje je gospodar
kuć e č itao, njegove č izme kraj ognjiš ta. To je bilo isto tako zabavno
kao i virenje kroz prozore.
Ali, ona je imala svoj cilj. U garderobi neke dame, u velikoj kuć i na
Sen Zermenu, pronaš la je č itavo bogatstvo raskoš ne odeć e koja je
pristajala njenoj novoj i punijoj iguri. Pomogao sam joj da skine staru
haljinu od tafta i obuč e novu od ruž ič astog brokata i da skupi kosu u
uredne lokne ispod š eš ira sa nojevim perjem. Ponovo sam bio š okiran
pri samom pogledu na nju, kao i č udnim, jezivim oseć anjem lutanja sa
njom kroz ovu nač ič kanu kuć u prepunu smrtnih mirisa. Skupljala je
stvari sa toaletnog stoč ić a - boč icu parfema, maleni par zlatnih
makaza. Pogledala je u staklo i videla sebe.
Ponovo sam priš ao da je poljubim, a ona me nije zaustavila. Bili
smo ljubavnici koji se ljube. Bledoputi ljubavnici - to je bio prizor koji
smo nas dvoje predstavljali dok smo silazili niz stepenice za služ inč ad
i žurili da izađemo napolje, na kasnovečernje ulice.
Ulazili smo i izlazili iz Opere i Komedije pre nego š to bi se zatvorile,
a onda bismo se vrzmali po balu u kraljevskoj palati. Už ivala je u
nač inu na koji su nas smrtnici gledali ne videć i, zapravo, niš ta, už ivala
je u tome kako su bili privučeni nama i potpuno obmanuti.
Nakon toga, dok smo istraž ivali crkve, veoma jasno smo č uli
prisustvo, a onda je ponovo nestalo. Peli smo se na zvonike da
ispitamo naš e carstvo, a nakon toga bi se š ćuć urili u prepunim
kafedž inicama nakratko, samo da osetimo i omiriš emo smrtnike oko
nas, da razmenimo tajne poglede, da se tiho smejemo, priljubljenih
glava.
Padala je u sanjiva stanja, posmatrajuć i paru koja se izdizala iz
džezvi za kafu, zavese dima od cigarete koje su se skupljale oko lampi.
Obož avala je mrač ne, prazne ulice i svež vazduh viš e od bilo č ega
drugog. Zelela je da se pentra po drveć u i ponovo po krovovima.
Cudila se š to ja nisam uvek iš ao gradom preko krovova, ili se vozio na
krovovima kočija, kao što smo sada zajedno radili.
Dok smo š etali drž eć i se za ruke, naš li smo se na praznoj pijaci; bilo
je nešto malo iza ponoći.
Opet smo č uli prisustvo, ali nijedno od nas nije moglo da razabere
njegovo raspoloženje kao pre. To me je zbunjivalo.
Sve oko nas ju je još uvek č udilo - smeć e, mač ke koje su lovile
gamad, bizarna mirnoć a, kao i to š to i najmrač niji ć oš kovi metropole
za nas ne predstavljaju nikakvu opasnost. Prokomentarisala je to.
Mož da je ono š to ju je najviš e opč injavalo bilo to š to smo mogli
neč ujno da se proš unjamo pored skroviš ta lopova, da sa lakoć om
porazimo bilo koga ko bi bio dovoljno glup da nam stane na put, to š to
smo oboje bili vidljivi a nevidljivi, shvatljivi a potpuno neobjašnjivi.
Nisam je pož urivao niti sam joj postavljao pitanja. Jednostavno sam
bio ponovo rođen sa njom, zadovoljan, a pomalo i izgubljen u
sopstvenim razmišljanjima o ovom nepoznatom zadovoljstvu.
A kada je jedan zgodan, viž ljast mladić dojahao kroz zamrač ene
pijač ne tezge, posmatrao sam ga kao da je bio prikazanje, neš to š to je
doš lo iz zemlje ž ivih u zemlju mrtvih. Podsetio me je na Nikolasa zbog
svoje tamne kose i tamnih oč iju i zbog neč eg nevinog a opet
zabrinutog na licu. Nije trebalo da sam luta pijacom. Bio je mlađi od
Nikija i veoma lakomislen.
Ali koliko je bio lakomislen, shvatih tek kada se Gabrijela pomerila
napred kao velika ruž ič asta mač ka i kada ga je skoro bez zvuka
zbacila sa konja.
Bio sam potresen. Nevinost njenih ž rtava nije je muč ila. Ona nije
vodila moje moralne bitke. Ali, nisam ih viš e vodio ni ja, pa zaš to bih
je onda osuđivao? A opet, lakoć a kojom je zaklala mladić a - graciozno
mu je slomila vrat kada ga gutljaji koje je usrknula nisu usmrtili -
razbesnela me je, iako je, moram priznati, bilo veoma uzbudljivo
posmatrati je.
Bila je nemilosrdnija od mene. Bila je bolja u svemu od mene,
pomislio sam. Magnus je rekao: “Bez milosti”. Ali, da li je mislio i na to
da ubijamo i kada ne moramo?
Odmah je postalo oč igledno zaš to je to uradila. Iskidala je svoj
ruž ič asti somotski mider i suknje na licu mesta i obukla je njegovu
odeću. Izabrala je njega zato što joj je veličina odeće odgovarala.
Da još pojasnim situaciju, poš to je obukla njegovu odeć u, postala je
muško.
Obukla je njegove bež svilene hulahopke i crvene pantalone,
č ipkanu koš ulju i ž uti prsluk, potom i crveni kaput, a uzela mu je č ak i
crvenu vrpcu iz kose.
Nešto se u meni usprotivilo svoj toj draži - njenom pukom držanju u
toj novoj odež di, sa kosom koja joj je još uvek padala preko ramena i
bila slič nija lavljoj grivi nego divnoj masi ž enskih vlasi, koju je
predstavljala do pre samo nekoliko trenutaka. Tada sam pož eleo da je
uništim. Zatvorio sam oči.
Kada sam je ponovo pogledao, u mojoj glavi je huč alo sve ono š to
smo videli i radili zajedno. Nisam mogao da podnesem da budem tako
blizu mrtvog momka.
Zavezala je svu svoju plavu kosu crvenom vrpcom i pustila da joj
dugač ke kovrdž e padaju niz leđa. Spustila je ruž ič astu haljinu preko
momkovog tela da ga prekrije, opasala njegov mač , izvukla ga, pa
ponovo stavila u korice, a zatim uzela njegov bež rokeler.
“Hajmo, dragi”, rekla je i poljubila me.
Nisam mogao da se pomerim. Zeleo sam da se vratim u kulu i da se
pripijem uz nju. Pogledala me je i stisla moju ruku kao da ž eli da me
podstakne. Skoro da je istog trenutka potrčala napred.
Morala je da oseti slobodu pokreta svojih udova, i ja se nađoh u
situaciji da trupkam za njom, naprežući se da bih je sustigao.
To se nikada nije dogodilo sa mnom i nekim smrtnikom, naravno.
Cinilo se kao da leti. Od samog pogleda na nju kako promič e kroz
nagomilane tezge i gomile smeć a - skoro da sam izgubio ravnotež u.
Ponovo sam zastao.
Vratila se po mene i poljubila me.
“Ali nema nijednog valjanog razloga da se oblač im kao nekada, zar
ne?”, upitala je. Kao da je govorila malom detetu.
“Ne, naravno da nema”, rekao sam. Mož da je bio i blagoslov to š to
nije mogla da č ita moje misli. Nisam mogao da prestanem da gledam
njene noge, tako savrš ene u bež hulahopkama, i nač in na koji se kaput
skupljao oko njenog tankog struka. Njeno je lice bilo kao plamen.
Treba imati na umu da se u to vreme ž enske noge ili pak bedra nisu
dali tek tako videti, kao ni svileni pojas č vrsto pritegnut preko
majušnog stomaka.
Ali ona sada baš i nije bila prava ž ena, zar ne? Niš ta viš e nego š to
sam ja bio muš karac. U jednom nemom trenu, zapljusnuo me je už as
svega toga.
“Dođi, hoć u ponovo da osvajam krovove”, rekla je. “Hoć u da idem
na Bulevar du Templ. Volela bih da vidim pozoriš te, ono koje si kupio,
a potom ga zatvorio. Hoćeš li mi ga pokazati?”
Pomno me je posmatrala kada me je ovo upitala.
“Naravno”, rekao sam. “Zašto da ne!”
Ostalo nam je još dva sata ove beskrajne noć i kada smo se najzad
vratili u Il Sen Luj i zastali na meseč inom obasjanom keju. Malo dalje
niz poploč anu ulicu ugledah svoju kobilu kako sputana stoji tamo gde
sam je i ostavio. Mož da je niko nije ni primetio u svoj pometnji koja
mora da je usledila nakon našeg odlaska.
Paž ljivo smo osluš nuli ne bismo li č uli bilo kakav znak Nikolasovog
ili Rožeovog prisustva, ali kuća je izgledala napušteno i mračno.
“Oni su ipak blizu”, šapnula je. “Mislim, samo malo niže...”
“U Nikijevom stanu”, rekao sam. “A iz Nikijevog stana neko mož da
posmatra kobilu, neki sluga postavljen da straž ari u sluč aju da se
vratimo.”
“Bolje bi bilo da ostavimo kobilu i ukrademo nekog drugog konja”,
rekla je.
“Ne, ona je moja”, rekao sam.
Osetio sam kako se njen stisak pojačava.
Ponovo naš stari prijatelj - prisustvo, koji se ovog puta š unjao pored
Sene sa suprotne strane, oko leve obale.
“Otišlo je”, rekla je. “Idemo. Možemo da ukrademo drugog konja.”
“Sačekaj, pokušaću da je pozovem da dođe. Neka pokida uzde.”
“Možeš li to da uradiš?”
“Videć emo.” Svu svoju koncentraciju usmerio sam ka kobili
govoreći joj tiho da krene unazad, oslobodi se stega i dođe.
U istom trenutku kobila se propela i povukla kož no remenje. Zatim
se ponovo propela i uzde se pokidaše.
Kloparajuć i preko kamenja, dojezdila je do nas i mi se odmah
popesmo na nju. Gabrijela ju je zaskoč ila prva, a ja odmah iza nje;
skupljao sam preostale dizgine dok sam terao kobilu u punom trku.
Dok smo prelazili most, osetio sam neš to iza nas, neko komeš anje,
neki metež smrtnih umova.
Ali mi smo se već izgubili u crnom odjekujuć em prostranstvu Il de
la Sitea.

Kada smo dospeli do kule, upalio sam baklju od smole i odveo je

dole, u tamnicu. Nije bilo vremena da joj pokažem gornju odaju.
Njene su oč i bile staklaste; tromo je gledala oko sebe dok smo se
spuš tali niz zavojite stepenice. Njena se crvena odeć a blistala naspram
tamnog kamenja. Veoma blago se stresla od vlage.
Uznemirivao ju je smrad iz niž ih tamnica, a ja sam joj než no
objasnio da to nema nikakve veze sa nama. Cim smo uš li u veliku
zagrobnu kriptu, smrad je bio odseč en teš kim vratima okovanim
gvožđem.
Svetlost baklje se š irila i otkrivala niske lukove svoda i tri velika
sarkofaga sa njihovim duboko urezanim likovima.
Cinilo mi se da nije bila uplaš ena. Rekao sam joj da mora da vidi da
li mož e da podigne kameni poklopac kovč ega koji izabere. Mož da ć u
ja morati to da uradim umesto nje.
Pomno je razgledala tri izrezbarena lika. Nakon kratkog
razmatranja, nije izabrala ž enski sarkofag, već onaj sa urezanim
vitezom u oklopu na poklopcu. Polako je pogurala kameni poklopac iz
ležišta da bi videla ono što je bilo ispod.
Nije imala onoliko snage koliko sam je ja imao, ali je bila dovoljno
jaka.
“Nemoj da se plašiš”, rekao sam.
“Ne, ne moraš uopš te da se brineš š to se toga tič e”, odgovorila je
než no. Njen glas je posedovao divnu hrapavost, blagi trač ak tuge.
Izgledala je kao da sanja dok je rukama prelazila preko kamena.
“Do sada”, rekla je, “već bi bila izlož ena na odru, tvoja majka. A
soba bi bila ispunjena groznim mirisima i dimom stotina sveć a. Samo
pomisli kako je smrt poniž avajuć a. Stranci bi joj svukli odeć u, okupali
je, obukli - oni bi je videli ispijenu i bespomoć nu u konač nom snu. A
oni koji š apuć u po hodnicima razgovarali bi o svom dobrom zdravlju i
o tome kako nikada nisu imali ni najmanju boljku u svojim familijama,
ne, u njihovim porodicama nije bilo suš ice. 'Jadna markiza', rekli bi. I
razmiš ljali bi da li je imala svog novca i da li ga je ostavila svojim
sinovima. A kada bi doš la starica da pokupi umrljanu posteljinu,
ukrala bi jedan od prstenova sa ruke mrtve žene.”
Klimnuo sam glavom. I evo nas kako stojimo u ovoj tamnič noj
kripti - hteo sam reć i - i pripremamo se da legnemo u kamenu
postelju, i jedino nam pacovi prave druš tvo. Ali, neizmerno je bolje od
toga, zar ne? Hodati zauvek po tlu noć nih mora - to ima svoju mrač nu
veličanstvenost.
Bila je bleda, hladna posvuda. Uspavano je izvadila neš to iz svog
džepa.
Bile su to zlatne makaze koje je uzela sa damskog toaletnog stoč ić a
u predgrađu Sen Zermen. Svetlucale su na svetlosti baklje kao obič na
bižuterija.
“Ne, majko”, rekao sam. Sopstveni glas me je preplaš io. Izleteo je i
odzvanjao je i suviš e oš tro ispod luč ne tavanice. Likovi na ostalim
sarkofazima izgledali su kao nemilosrdni svedoci. Bol u srcu me je
zaprepastio.
Opak zvuk, rezanje, striž enje. Njena kosa je padala u velikim,
dugačkim kovrdžama na pod.
“Ooooh, majko!”
Razbacujuć i je tiho vrhom č izme, pogledala je u nju, a onda je
pogledala u mene. Sada je sa kratkom kosom koja se loknala prema
obrazima zaista lič ila na mladić a. Ali već su joj se oč i sklapale.
Posegnula je za mnom, a makaze joj ispadoše iz ruku.
“Odmori se sada”, šapnula je.
“To je samo izlazeć e sunce”, rekao sam joj uteš no. Umarala se brž e
od mene. Okrenula se od mene i krenula prema kovč egu. Podigao sam
je i njene oč i se zatvoriš e. Gurajuć i poklopac sarkofaga još viš e
udesno, spustio sam je unutra; pustio sam da se njeni gipki udovi
smeste sami, prirodno i graciozno.
Njeno lice se opustilo u smiraju sna, dok joj je kosa uramljivala lice
dečačkim loknama.
Mrtva, činilo se, iščezla i prekinuta čarolija.
Nastavio sam da je posmatram.
Pustio sam da mi zubi seku vrh jezika sve dok nisam osetio bol i
okusio toplu krv koja je odatle poč ela da curi. Sagnuvš i se, pustio sam
da moja krv u majuš nim, sjajnim kapljicama kane na njene usne.
Njene se oč i otvoriš e. Ljubič astoplave i sjajne, zurile su u mene. Krv je
potekla u njena sada već otvorena usta, a onda je polako podigla glavu
u susret mom poljupcu. Moj jezik je uš ao u njena usta. Njene usne su
bile hladne. Moje usne su bile hladne. Ali krv je bila topla i proticala je
između nas.
“Laku noć , najdraž a moja”, rekao sam. “Gabrijela, moj anđele
tame.”
Poš to sam je pustio, ponovo je potonula u smiraj. Zatvorio sam
kameni poklopac nad njom.
 4

N isam voleo da se budim u crnoj podzemnoj kripti. Nije mi se

sviđala hladnoć a u vazduhu, onaj blagi smrad iz tamnice koja je
bila ispod, osećaj da je ovo mesto gde boravi sve što je mrtvo.
Obuzeo me je strah. Sta ako se ona ne probudi? Sta ako se njene oč i
nikada više ne otvore? Šta sam ja uopšte znao o tome što sam uradio?
A opet, bilo bi neprilič no, bestidno ponovo podignuti poklopac
kovč ega i zuriti u nju dok spava, kao š to sam to uradio proš le noć i.
Spopade me neka smrtnič ka sramota. Kod kuć e se nikada ne bih
usudio da otvorim njena vrata a da pre toga ne pokucam, nikada se ne
bih odvaž io da povuč em zavesu na njenom krevetu. Probudić e se.
Mora da se probudi. Još bolje ako uspe sama da podigne poklopac
kovč ega; bolje da sama nauč i kako da se probudi, da je u pravi č as ž eđ
natera na to, kao što je i mene.
Upalih baklju na zidu za nju i izađoh na trenutak napolje da se
nadiš em svež eg vazduha. Zatim sam, ostavivš i pri tom kapije i vrata
iza sebe otključ ane, otiš ao do Magnusove ć elije da posmatram kako se
na nebu topi suton.
Čuću je, pomislio sam, kada se probudi.
Mora da je proš ao č itav sat. Nestalo je azurnog svetla, pojaviš e se
zvezde, a udaljeni Pariz upalio je svoje mnogobrojne sićušne svetlosne
signale. Sklonio sam se sa prozora, gde sam sedeo oslonjen na
gvozdene rešetke, otišao do škrinje i počeo da biram nakit za nju.
Još uvek je volela dragocenosti te vrste. Ponela je sa sobom svoje
nasledstvo kada smo napuš tali njenu sobu. Upalio sam sveć e da bolje
vidim iako mi one nisu bile potrebne. Svetlost je za mene bila divna.
Divno je osvetljavala nakit. Pronaš ao sam prelepe, než ne komade
nakita za nju - biserne pribadač e, koje bi mogla da nosi na reverima
svog malenog muš kog kaputa, i prstenje, koje ć e izgledati muž evno na
njenim malim šakama, ako je to ono što je želela.
Tu i tamo bih osluš nuo ne bih li je č uo. A onda bi mi se srce ponovo
steglo od bojazni. Sta ako ne ustane? Sta ako je imala samo tu jednu
jedinu noć ? Už as je bubnjao u meni. More dragocenosti u š krinji,
svetlost sveć e koja pleš e na bruš enom kamenju, zlatna pozadina - sve
je to bilo ništa.
Nisam je č uo. Cuo sam vetar napolju, duboko meko š uš tanje
drveć a, slabo i udaljeno zviž danje stajskog momka dok se muvao po
štali, rzanje mojih konja.
U daljini se začulo crkveno zvono.
Onda me je odjednom obuzelo oseć anje da me neko posmatra. Ovo
je za mene bilo tako neobič no da sam se uspanič io. Okrenuo sam se,
skoro se saplevš i pri tom na š krinju, i pogledao u pravcu ulaza u tajni
prolaz. Nikog tamo nije bilo.
Nikoga nije bilo na tom malom praznom osvetljenom mestu, gde je
svetlost sveć e poigravala na kamenju i Magnusovom nemilosrdnom,
spokojnom liku na sarkofagu.
A onda pogledah pravo pred sebe, u prozor sa rešetkama.
Tada sam je video kako mi uzvraća pogled.
Cinilo se kao da pluta u vazduhu; pridrž avala se rukama za reš etke
i smešila se.
Skoro sam vrisnuo. Povukao sam se unazad, a znoj je izbio po
č itavom mom telu. Odjedared me je spopao stid š to me je zatekla tako
nespremnog i očigledno preplašenog.
Ostala je nepokretna, još uvek se smeš ila, a izraz na njenom licu
postepeno se menjao iz spokojnog u nestaš an. Na svetlosti sveć e njene
oči su bile i previše sjajne.
“Nije lepo tako plašiti ostale besmrtnike”, rekao sam joj.
Nasmeš ila se lež ernije i slobodnije nego š to je to ikada uradila dok
je bila živa.
Obuzelo me je olakš anje dok se pokretala i pravila zvukove. Znao
sam da rumenim.
“Kako si samo dospela tamo!”, rekao sam. Otiš ao sam do prozora,
provukao ruke kroz rešetke i uhvatio je za oba ručna zgloba.
Njena usta su se pretvorila u č istu ljupkost i osmeh. Njena kosa je
predstavljala razbarušenu i svetlucavu grivu.
“Popela sam se na zid, naravno”, odgovorila je. “Kako si mislio
drugačije?”
“E pa sada se spusti. Ne mož eš da prođeš kroz reš etke. Krenuć u ti u
susret.”
“Potpuno si u pravu š to se toga tič e”, rekla je. “Bila sam na svim
prozorima. Nađimo se na bedemu. Tako je brže.”
Sa lakoć om kač eć i svoje č izme u reš etke, poč ela je da se penje, a
onda je nestala.
Bila je sva u zanosu, kao i prethodne noć i, dok smo se zajedno
spuštali stepenicama.
“Zaš to se motamo ovuda?”, upitala me je. “Zaš to odmah ne odemo u
Pariz?”
Neš to sa njom nije bilo u redu, koliko god je bila divna, neš to nije
bilo u redu... šta je to moglo da bude?
Sada viš e nije imala potrebu za poljupcima, č ak ni za razgovorom.
A to me je, moram priznati, prilično žacnulo.
“Želim da ti pokažem unutrašnju sobu”, rekao sam. “I nakit.”
“Nakit?!”, upitala je.
Nije ga videla sa prozora. Poklopac š krinje joj je blokirao pogled.
Hodala je ispred mene, uš la u sobu gde se Magnus spalio, a onda je
legla i počela da puzi kroz tunel.
Čim je ugledala škrinju, bila je zatečena.
Zabacila je kosu pomalo nestrpljivo preko ramena i sagla se da
ispita broš eve, prstenje, male ukrase tako nalik na svoje nasleđe, koje
je nekada morala da prodaje, malopomalo.
“Mora da ih je prikupljao vekovima”, rekla je. “Kakve izvanredne
stvari. On je birao šta će uzeti, zar ne? Mora da je bio izuzetan stvor.”
Ponovo je, gotovo besno, zabacila kosu, koja se sada č inila bleđom,
svetlucavijom i raskošnijom. Divno je izgledala.
“Biseri, pogledaj ih samo”, rekao sam. “I ovo prstenje.” Pokazao
sam joj ono koje sam već odabrao za nju. Uzeo sam joj ruku i stavio joj
prstenje. Njeni prsti su se pomerali kao da su imali neki svoj ž ivot, kao
da su mogli da osete oduševljenje, a onda se ponovo nasmejala.
“Ah, zar mi nismo veličanstveni đavoli!”
“Lovci Divljeg vrta”, rekao sam.
“Onda, hajdemo u Pariz”, rekla je. Blagi trzaj bola na njenom licu,
ž eđ. Jezikom je oblizala usne. Da li sam ja njoj, makar i upola, bio
fascinantan kao što je ona bila meni?
Zabacila je kosu sa č ela, a oč i su joj se zamrač ile usled intenziteta
reči koje je izgovarala.
“Mislila sam da se več eras brzo nahranim”, rekla je, “i da onda
odem iz grada u š umu, da odem tamo gde nema muš karaca i ž ena
naokolo, tamo gde ima samo vetra, tamnog drveć a i zvezda na nebu,
tamo gde je sveta tišina.”
Ponovo je otiš la do prozora. Njena leđa su bila uzana i ispravljena,
dok su joj ruke, ož ivljene dragocenim prstenjem, padale sa strane.
Vireć i iz podebelih rukava muš kog kaputa, njene su ruke izgledale još
vitkije i divnije. Mora da je gledala u visoke i nejasne oblake, u zvezde,
koje su svetlucale kroz ljubičasti sloj večernje magle.
“Moram da odem do Rož ea”, rekao sam tiho. “Moram da se
pobrinem za Nikija, da im isprič am neku laž o tome š ta se sa tobom
dogodilo.”
Okrenula se, a njeno lice se odjedared uč inilo sić uš nim i hladnim,
na isti onaj nač in kao i kada se sa neč im ne bi slož ila kod kuć e. Ali i to
će proći.
“Zaš to bi se uopš te zamarao time da im bilo š ta saopš tavaš u vezi sa
mnom?”, upitala je. “Zašto se uopšte bakćeš sa njima?”
Ovo me je š okiralo, ali me to, ipak, nije u potpunosti iznenadilo.
Mož da sam tako neš to i oč ekivao. Mož da sam sve vreme i oseć ao to u
njoj, ta neizgovorena pitanja.
Zeleo sam da joj kaž em da je Niki sedeo kraj njene postelje dok je
umirala i da je pitam zar joj to niš ta ne znač i. Ali kako je samo
sentimentalno i smrtnički to zvučalo, u potpunosti glupavo.
Ali nije bilo glupavo.
“Nemam nameru da te osuđujem”, rekla je. Sklopila je ruke i
oslonila se na prozor. “Jednostavno te ne razumem. Zaš to si nam
pisao? Zaš to si nam slao sve one poklone? Zaš to jednostavno nisi
zgrabio mesečevu svetlost i prepustio se da te vodi kuda god poželiš?”
“A gde bi to trebalo da pož elim da odem?”, upitao sam je. “Nekuda
daleko od onih koje sam poznavao i voleo? Nisam ž eleo da prestanem
da razmiš ljam o tebi, o Nikiju, č ak ni o ocu i brać i. Radio sam ono š to
sam želeo.”
“Dakle, savest nije imala nikakvog udela u tome?”
“Ako sluš aš svoju savest, tada radiš ono š to ž eliš ”, rekao sam joj.
“Ali bilo je još jednostavnije od toga. Ja sam ž eleo da imaš bogatstvo
koje sam ti pružio. Želeo sam da... budeš srećna.”
Razmišljala je dugo.
“Zar bi volela da sam te zaboravio?”, upitao sam je.
Zazvučalo je zajedljivo, ljutito. Nije mi odmah odgovorila.
 “Ne, naravno da ne bih”, rekla je. “I da je situacija bila obrnuta, ni ja
tebe nikada ne bih zaboravila. Sigurna sam u to. Ali zaš to i ostali?
Mene baš briga za njih. Viš e nikada neć u ni reč prozboriti sa njima.
Nikada ih moje oči više neće videti.”
Klimnuo sam glavom, ali sam mrzeo ono š to je govorila. Plaš ila me
je. “Ne mogu da prevaziđem taj oseć aj da sam umrla”, rekla je. “Da
sam u potpunosti odseč ena od svih ž ivih bić a. Mogu da okusim, da
vidim, da osetim. Mogu da pijem krv. Ali, ja sam poput neč ega š to se
ne da videti, što nije sposobno da voli.”
“Nije tako”, rekao sam. “Koliko misliš da ć e te to drž ati, to da
oseć aš , vidiš , dodiruješ , kuš aš , ako u svemu tome nema ljubavi? Ako
nema nikog uz tebe?”
Istovetni izraz nerazumevanja pojavio se na njenom licu.
“O zaš to se uopš te bakć em oko toga i prič am ti o tome?”, rekao
sam. “Ja sam sa tobom. Zajedno smo. Ti i ne znaš kako mi je bilo kada
sam bio sâm. Ne možeš to ni da zamisliš.”
“Stvaram ti brige, a to ne ž elim”, rekla je. “Kaž i im š ta ti je volja.
Mož da mož eš da smisliš neš to prihvatljivo. Ne znam. Ako ž eliš da
pođem sa tobom, poći ću. Uradiću ono što tražiš od mene. Ali imam još
jedno pitanje za tebe.” Snizila je glas. “Neć eš valjda da podeliš svoj dar
sa njima?!”
“Ne, nikada.” Zavrteo sam glavom kao da sam hteo da kaž em da je
ta misao bila posve nemoguć a. Gledao sam u dragulje, razmiš ljao o
svim poklonima koje sam poslao, mislio na kuć icu za lutke. Poslao
sam im kuć icu za lutke. Razmiš ljao sam o Renoovim glumcima, koji su
bili bezbedni preko Kanala.
“Čak ni sa Nikolasom?”
“Ne, bože, ne!”, prostrelio sam je pogledom.
Blago je klimnula glavom kao da se slož ila sa mojim odgovorom.
Ponovo je zamahnula svojom kosom na neki uznemiravajući način.
“A zašto ne sa Nikolasom?”, upitala je.
Želeo sam da prestane sa tim.
“Zato š to je mlad”, rekao sam. “I ž ivot je pred njim. On nije na
granici smrti.” Sada mi je bilo i viš e nego neprijatno. Bio sam utuč en.
“S vremenom ć e zaboraviti na nas...” Hteo sam da kaž em da ć e
zaboraviti naše razgovore.
“Mogao bi sutra da umre”, rekla je. “Mogla bi neka koč ija da ga
pregazi na ulici...”
“Da li ti želiš da ja to uradim!”, zurio sam u nju.
“Ne, ne ž elim da to uradiš . Ali ko sam ja da ti govorim š ta treba da
radiš? Ja samo pokušavam da te razumem.”
Njena dugač ka i teš ka kosa ponovo joj je pala na ramena, a ona je
ogorčeno zgrabi obema rukama.
Odjedared je ispustila dugač ak š iš teć i zvuk, a telo joj se ukrutilo.
Držala je svoje dugačke vlasi i buljila sa nevericom u njih.
“Bož e moj”, š apnula je. A onda je u grč u ispustila svoju kosu i
vrisnula.
Taj zvuk me je paralisao. Odaslao je blesak belog bola kroz moju
glavu. Nikada je nisam č uo da vriš ti. I ponovo je vrisnula kao da gori u
vatri. Zateturala se prema prozoru i vriš tala sve glasnije i glasnije, dok
je gledala u svoju kosu. Krenula je da je dotakne, a onda brzo povukla
prste kao da je bila u plamenu. Udarala je o prozor vriš teć i i cimajuć i
se sa jedne na drugu stranu, kao da je pokuš avala da pobegne od
sopstvene kose.
“Prestani!”, podviknuo sam. Zgrabio sam je za ramena i protresao
je. Dahtala je. Odmah sam shvatio u č emu je bila stvar. Njena kosa je
ponovo porasla! Dok je spavala, porasla je na duž inu koju je imala
ranije. A sada je bila još guš ća, još blistavija. Eto, to je ono š to nije bilo
u redu u pogledu nač ina na koji je izgledala, to je bilo ono š to sam
primetio, a nisam prepoznao! I upravo je to ono š to je sada i sama
videla.
“Prestani, odmah da si prestala!”, drao sam se još glasnije, dok se
njeno telo tako snaž no treslo da sam je jedva drž ao u rukama.
“Porasla je, i niš ta viš e!”, nastavio sam. “To je za tebe sada prirodno,
zar ne vidiš? To nije ništa!”
Guš eć i se, pokuš avala je samoj sebi da pomogne, dodirivala je kosu
i vriš tala kao da su joj prsti oprž eni. Pokuš ala je da me se oslobodi, a
onda je počela da čupa svoju kosu, potpuno užasnuta.
Ovog puta sam je veoma jako prodrmao.
“Gabrijela!”, rekao sam. “Da li me razumeš ? Ponovo je porasla i
tako ć e biti svaki put kada je odseč eš ! U tome nema nič eg už asnog i
prestani, u ime pakla!” Pomislio sam da ć u pobesneti ukoliko ne
prestane. Tresao sam se isto koliko i ona.
Prestala je da vriš ti i nastavila da dahć e kratkim uzdasima. Nikada
je nisam video takvu, svih onih godina u Overnju. Dozvolila mi je da je
odvedem do klupe kraj ognjišta, gde sam je primorao da sedne. Stavila
je ruke na slepooč nice i pokuš ala da dođe do daha, dok joj se telo
polako klatilo napred-nazad.
Pogledao sam naokolo u potrazi za makazama. Nisam imao
nijedne. Male zlatne makaze lež ale su na podu kripte ispod nas.
Izvukao sam svoj nož.
Tiho je jecala, lica zabijenog u šake.
“Da li želiš da je ponovo odsečem?”, upitao sam je.
Nije mi odgovorila.
“Gabrijela, sasluš aj me!” Uhvatio sam je za š ake i sklonio ih sa
njenog lica. “Ponovo ć u ti je odseć i ako ž eliš . Svake noć i ć u je seć i i
spaljivati. To je to.”
Odjednom je poč ela da zuri u mene sa takvom mirnoć om da nisam
znao š ta da radim. Njeno je lice bilo umrljano krvavim suzama, a krvi
je bilo i na njenoj odeći. Bilo je krvi svud po njenom ruhu.
“Da je odsečem?”, ponovo sam je upitao.
Izgledala je kao da ju je neko oš amario i raskrvario. Oč i su joj bile
razrogač ene i u č udu, dok su krvave suze lile iz njih niz njene glatke
obraze. Dok sam je posmatrao, prestala je da plač e, a njene suze
potamneše i skoriše se na njenoj beloj koži.
Paž ljivo sam joj obrisao lice svojom č ipkanom maramicom. Otiš ao
sam po odeć u koju sam drž ao u kuli, po odelo koje je pravljeno za
mene u Parizu, a koje sam poneo sa sobom i sada držao ovde.
Skinuo sam joj kaput. Nije napravila nijedan pokret ne bi li mi
pomogla ili me zaustavila, a ja joj otkopč ah lanenu koš ulju koju je
imala na sebi.
Ugledao sam njene savrš eno bele grudi sa najbleđim ruž ič astim
krugovima njenih malih bradavica. Pokuš avajuć i da ih ne gledam,
obukao sam joj č istu koš ulju i brzo je zakopč ao. Tada sam joj č eš ljao i
č eš ljao kosu; ne ž eleć i da je odseč em nož em, upletoh je u jednu
dugačku kiku. Ogrnuh je ponovo kaputom.
Mogao sam da osetim njenu pribranost i snagu koja se vrać ala.
Cinilo se da se nije stidela onoga š to se malopre dogodilo. A ja nisam
ni ž eleo da se stidi. Ona je, jednostavno, razmatrala stvari. Ali nije
govorila. Nije se pomerila.
Počeo sam da joj pričam.
 “Kada sam bio mali, prič ala si mi o svim mestima u kojima si bila.
Pokazivala si mi slike Napulja i Venecije, seć aš li se? Onih starih
knjiga? A posedovala si i razne stvari, uspomene iz Londona i Sankt
Peterburga, kao i iz svih ostalih mesta koje si videla.”
Nije mi odgovorila.
“Zelim da odemo na sva ta mesta. Hoć u da ih vidim sada. Hoć u da ih
vidim i ž ivim u njima. Zelim da odemo još dalje, u mesta o kojima, dok
sam bio živ, nisam ni sanjao da ću ih videti.”
Nešto se na njenom licu promenilo.
“Da li si znao da će ponovo narasti?”, upitala me je šapatom.
“Ne. Hoć u da kaž em, da, u stvari, nisam mislio. Trebalo je da znam
da će tako biti.”
Ponovo je dugo zurila u mene, na isti onaj miran i ravnoduš an
način.
“Zar te niš ta u svemu tome... nikada... ne plaš i?”, upitala me je. Njen
glas je bio grlen i meni stran. “Zar te niš ta... nikada... ne zaustavi?”
Njena usta su bila otvorena, savrš ena i izgledala su kao usta ljudskog
bića.
“Ne znam”, š apnuo sam bespomoć no. “Ne vidim razlog za to” Sada
sam bio zbunjen. Opet sam joj predlož io da je svake noć i odseč e, a
potom zapali. Jednostavno.
“Da, zapaliti je”, uzdahnula je. “Ili ć e, u suprotnom, s vremenom
ispuniti sve odaje u kuli, zar ne? Bilo bi to kao Rapunzelina{10} kosa iz
bajke. Kao zlato koje je mlinareva kć erka morala da isprede iz slame
u bajci o zlom patuljku Rumpelstiltskinu{11}.”
“Mi piš emo sopstvene bajke, ljubavi moja”, rekao sam joj. “Pouka
koju mož eš iz svega ovoga izvuć i jeste da niš ta ne mož e da uniš ti ono
što si sada. Svaka rana će zaceliti. Ti si boginja.”
“A boginja je žedna”, rekla je.

Satima kasnije, dok smo š etali kroz bulevarsku guž vu, ruku pod
ruku kao dva studenta, već je sve bilo zaboravljeno. Naš a lica su bila
rumena a kože tople.
Nisam je ostavio da bih otiš ao do svog advokata. A ona nije
odjezdila da vidi tihu prirodu kao š to je ž elela. Drž ali smo se jedno
drugoga, a i najbleđi trač ak prisustva nagonio nas je da tu i tamo
okrenemo glave.
 5

D o tri sata, kada smo stigli do konjuš nice, znali smo da nas
prisustvo prati.
Ne bismo ga č uli po pola sata, a deš avalo se i po č etrdeset i pet
minuta. A onda bi se zloglasan mrmor opet pojavio. Izluđivao me je.
Iako smo se jako trudili da od njega č ujemo razumne misli, sve š to
smo mogli da razaberemo bila je zloba i povremena buka nalik na
osušeno lišće koje mlati divlji vetar.
Bilo joj je drago š to jaš emo prema kuć i. Nije bilo u pitanju to š to ju
je ta stvar nervirala. Bilo je to samo ono š to je već ranije spomenula -
želela je smiraj prirode, tišinu.
Kada se pred nama pojavilo otvoreno polje, jezdili smo tako brzo
da je vetar bio jedini zvuk koji smo č uli; mislim da sam je č uo da se
smeje, ali nisam bio siguran. Obož avala je, kao i ja, dodir vetra, už ivala
je u novom sjaju zvezda iznad mračnih bregova.
Ali, razmiš ljao sam o tome da je mož da bilo trenutaka tokom ove
več eri kada je plakala u sebi, a da ja to nisam znao. Bilo je momenata
kada je bila natmurena i tiha; njene oč i su drhtale kao da plač e, ali na
njenom licu nije bilo suza.
Mislim da se sledeć e desilo dok sam bio duboko zamiš ljen a kada
smo se približ ili gustoj š umi koja je rasla na obalama plitkog potoka:
kobila se odjednom propela i zateturala u stranu.
To se dogodilo tako iznenada da sam skoro bio zbač en sa konja.
Gabrijela se čvrsto držala za moju desnu ruku.
Svake noć i sam jahao ovim malim proplankom i gazio preko
uzanog drvenog mosta. Obož avao sam zvuk konjskih kopita na drvetu
i uspon uza strmi obronak. Moja kobila je poznavala put. Ali sada se
ponašala potpuno mahnito.
Bila je uplaš ena i pretila je da ć e se ponovo propeti, a onda je
okrenula glavu po sopstvenom nahođenju i počela da galopirala nazad
u pravcu Pariza sve dok nisam uspeo svom snagom svoje volje da joj
naredim da se obuzda.
Gabrijela je zurila nazad, u gustu š ikaru, u veliku masu mrač nih,
lelujavih grana koje su zaklanjale potok. Zač ulo se tiho zavijanje vetra
i ono slabaš no š uš tanje liš ća - nesumnjiv impuls prisustva među
drvećem.
Sigurno smo ga č uli u isto vreme jer sam još jač e zagrlio Gabrijelu,
a ona je klimnula glavom i zgrabila moju ruku.
“Još je snažnije!”, brzo mi je rekla. “I nije samo.”
“Da”, rekao sam besno, “i ono mi preprečava put do mog skrovišta!”
Premestivši Gabrijelu na levu ruku, desnom izvukoh mač.
“Nećeš ujahati među njih!”, povikala je.
“Ðavola neć u!”, rekao sam, pokuš avajuć i da obuzdam konja.
“Nemamo ni dva sata do zore. Izvuci svoj mač!”
Pokuš ala je da se okrene i razgovara sa mnom, ali ja sam već gonio
konja napred. Izvukla je svoj mač , kao š to sam joj i rekao da uradi;
njena mala ruka ga je stegla čvrsto kao neki muškarac.
Naravno, bio sam siguran u to da ć e ta stvar pobeć i č im se
domognemo š ikare. Hoć u da kaž em da ta prokleta stvar nikada i nije
radila niš ta drugo do podvijala rep i bež ala. Bio sam besan š to se
usudila da uplaši mog konja i što je plašila Gabrijelu.
Snaž no sam podbo konja i pomoć u sve svoje jake mentalne snage
nagnao sam ga da jurne pravo prema mostu ispred nas.
Rukom sam č vrsto drž ao svoje oruž je. Sagnuo sam se nisko, sa
Gabrijelom ispred sebe. Bljuvao sam srdž bu kao da sam zmaj, a kada
su kobilina kopita udarila u š uplje drvo iznad vode, ugledao sam njih -
demone, prvi put!
Bela lica i bele ruke bili su iznad nas - video sam ih nakratko, ne
viš e od sekunde - a iz njihovih usta dopiralo je najjezivije vriš tanje
dok su drmali granje obasipajući nas pljuskom lišća.
“Prokleti bili, vi gomilo harpija!”, povikao sam kada smo se domogli
strmog obronka sa druge strane potoka, a Gabrijela je vrisnula.
Neš to se spustilo na konja iza mene; dok je on proklizavao po
vlaž noj zemlji, to neš to me je uhvatilo za rame i ruku u kojoj sam
držao mač; pokušavao sam da zamahnem njime.
Zamahnuvš i mač em preko Gabrijeline glave i naniž e, pored svoje
leve ruke, snaž no sam njime udario stvorenje i video ga kako se
strmoglavljuje, poput zamuć ene beline u mraku, a drugo stvorenje je
skoč ilo na nas sa rukama kao kandž ama. Gabrijelino seč ivo je proš lo
pravo kroz njegovu ispruž enu ruku. Video sam ruku kako odleć e u
vazduh, a krv je iz nje liptala kao iz neke fontane. Vrisci se pretvoriš e
u uzbuđeno zavijanje. Zeleo sam sve da ih saseč em na komadić e.
Konja sam i suviše brzo okrenuo i on se propeo i skoro srušio.
Ali, Gabrijela je uhvatila uzde i ponovo ga usmerila prema
otvorenom putu.
Dok smo jurili prema kuli, mogli smo da ih č ujemo kako vriš te dok
su nas pratili. Kada je kobila popustila, ostavili smo je i potrč ali prema
kapiji držeći se za ruke.
Znao sam da se moramo domoć i tajnog prolaza i unutraš nje odaje
pre nego š to se uspnu na spoljni zid. Ne smeju da nas vide da
pomeramo kamen.
Zaključ avš i kapije i vrata za nama š to sam brž e mogao, poneo sam
Gabrijelu uza stepenice.
Kada smo doš li do tajne sobe i ugurali kamen u njegovo mesto,
zač uo sam njihovo zavijanje i kreš tanje ispod, kao i prvo grebanje po
zidovima.
Ugrabio sam punu šaku potpale i bacio je ispod prozora.
“Požuri, kresivo”, rekao sam.
Ali desetak belih lica već je bilo na reš etkama prozora. Njihovi krici
su č udoviš no odjekivali malom ć elijom. Na tren sam mogao samo da
pogledam u njih dok sam se povlačio unazad.
Prikač ili su se za gvozdene š ipke kao slepi miš evi, ali oni nisu bili
slepi miš evi. Bili su vampiri, vampiri kao i mi, vampiri u ljudskom
obliku.
Njihove tamne oč i ispod neuredne mase prljave kose č kiljile su u
nas, njihovo zavijanje je bivalo sve glasnije i glasnije, a njihovi prsti,
koji su stezali reš etke, bili su prekriveni prljavš tinom. Njihova odeć a,
koliko sam mogao da vidim, nije bila niš ta viš e do bezbojnih krpa. A
vonj koji se širio sa njih bio je grobljanski smrad.
Gabrijela je bacila zapaljenu potpalu pred zid i odskoč ila kad su
krenuli da je uhvate. Ogolili su svoje oč njake. Kreš tali su. Rukama su
pokuš avali da uhvate potpalu i bace je nazad k nama. Svi zajedno su
vukli rešetke kao da su imali nameru da ih iščupaju iz kamena.
“Dohvati kutiju za kresivo!”, uzviknuo sam.
Uhvatio sam jedan već i komad drveta za potpalu i bacio ga na
najbliž e lice, lako odbacivš i to stvorenje napolje i dole niza zid.
Slabaš na stvorenja. Cuo sam njegov vrisak dok je padao, ali su ostali
tada uhvatili drvo i vukli ga iz mojih ruku dok sam izbacivao još
jednog prljavog, malog demona. Gabrijela je upalila kresivo.
Plamen je buknuo uvis. Zavijanje je prestalo i pretvorilo se u ž amor
običnog govora:
“To je vatra, povucite se, spustite se, sklonite se s puta, vi idioti!
Dole! Dole! Rešetke su vrele! Brzo se pomerite!”
Savrš eno razumljiv francuski! U stvari, sve već a poplava lepih
domaćih psovki.
Dok sam gledao u Gabrijelu, valjao sam se od smeha, udarao
nogom o pod i pokazivao na njih.
“Proklet da si, bogohulnič e!”, zavriš tao je jedan od njih. Plamen je
liznuo njegove ruke i on je, padajući unazad, zaurlao.
“Prokleti da su skrnavitelji, izgnanici!”, doprli su uzvici odozdo. I
ostali su se pridruž ili povicima, koji su zatim postali združ eno pojanje.
“Prokleti da su izgnanici koji su se usudili da uđu u kuć u bož ju!” Poč eli
su da gmiž u nazad u zemlju. Zapalile su se i debele cepanice i vatra je
huktala sve do plafona.
“Vratite se na groblje odakle ste i doš li, vi gomilo obič nih psina!”,
rekao sam. Bacio bih vatru na njih da sam mogao da se približ im
prozoru.
Gabrijela je stajala nepomično, suženih očiju, očigledno osluškujući.
Uzvici i zavijanja nastavila su se dole. Nove himne kletvi za one koji
su prekrš ili sveta pravila, za one koji su bogohulili i izazvali gnev Boga
i satane. Vukli su kapije i donje prozore. Radili su glupave stvari - kao
što je bacanje kamenja na zid.
“Oni ne mogu da uđu”, rekla je Gabrijela jednolič no i tiho, glave još
uvek nagnute na jednu stranu, paž ljivo osluš kujuć i. “Ne mogu da
razbiju kapiju.”
Nisam baš bio sasvim siguran u to. Kapija je bila zarđala, vrlo stara.
Nije bilo ničeg što smo mogli da uradimo, sem da čekamo.
Stropoš tao sam se na zemlju, oslanjajuć i se na jednu stranu
sarkofaga, ruku obujmljenih oko grudi, pognutih leđa. Nisam se č ak
više ni smejao.
I ona je sela. Naslonila se na zid i ispruž ila noge. Grudi su joj se
pomalo uzdizale, a kosa joj je ispadala iz kike. Oko njenog lica
napravila se kobrina kukuljica, a izvuč eni pramenovi kose visili su
oko njenih belih obraza. Čađi je bilo svuda po njenoj odeći.
 Vrelina vatre je bila neizdrž iva. Soba je bila bez vazduha, treperila
je u isparenjima, a vatra je plamsala i terala noć . Ali, mogli smo da
udiš emo ono malo preostalog vazduha. Niš ta nam nije falilo, osim š to
smo bili uplašeni i iznureni.
Postepeno sam i sâ m shvatio da je bila u pravu š to se kapije tič e.
Nije im poš lo za rukom da je razbiju. Mogao sam da ih č ujem kako se
povlače.
“Neka gnev božji kazni pogane!”
Pojavio se neki blagi metež pored š tala. Video sam u svom umu
jadnog maloumnog smrtnog deč aka konjuš ara u už asu izvuč enog iz
svog skroviš ta, i moj bes se udvostruč io. Slali su mi te slike iz svojih
umova, slike ubijanja tog jadnog momka. Prokleti da su!
“Smiri se”, rekla je Gabrijela. “I suviše je kasno.”
Oč i joj se raš iriš e, a potom ponovo skupiš e dok je osluš kivala š ta se
dešava. Taj jadni bedni stvor bio je mrtav.
Osetio sam smrt kao da sam ugledao malenu, tamnu pticu koja je
odjedared izletela iz š tale. I ona je sela napred kao da je i sama to
videla, a onda se izvalila kao da je izgubila svest, iako nije. Mumlala je
neš to kao crveni somot, ali to je govorila sebi u bradu i nisam mogao
da razumem te reči.
“Kaznić u vas zbog ovoga, vi bando nitkova!”, rekao sam glasno.
Poslao sam im tu pretnju. “Pravite probleme u mojoj kuć i. Kunem se
da ćete platiti zbog toga.”
Ali moji udovi su postajali sve tež i i tež i. Toplota vatre je bila skoro
omamljujuća. Svi čudni noćašnji događaji uzimali su svoj danak.
U ovakvoj iznurenosti i bleš tavilu vatre nisam mogao da proniknem
koliko je sati. Mislim da sam se na trenutak prepustio snu; probudio
sam se drhćući, nesiguran koliko je vremena prošlo.
Podigao sam pogled i ugledao obrise nezemaljskog mladić a,
veličanstvenog mladog dečaka kako hoda odajom.
Naravno da je to bila samo Gabrijela.
 6

D ok je hodala napred-nazad, izgledala je kao da poseduje

razuzdanu snagu. A opet, sve to je radila sa potpunom
gracioznoš ću. Sutirala je cepanice; pre nego š to se primirila, pogledala
je na tren zagaravljenu ruš evinu vatrenog plamena. Mogao sam da
vidim nebo. Možda je ostalo još sat vremena do svitanja.
“Ko su oni?”, upitala je. Stajala je iznad mene, razmaknutih nogu,
raširenih ruku. “Zašto nas nazivaju izgnanicima i bogohulnicima?”
“Rekao sam ti sve što znam”, priznao sam joj. “Sve do večeras nisam
mislio da imaju lica, udove ili stvarne glasove.”
Pridigoh se na noge i očistih rukama svoje odelo.
“Oni su nas prokleli jer smo ulazili u crkve!”, rekla je. “Da li si
primio one slike koje su nam poslali? Oni ne znaju kako nam to polazi
za rukom. Oni se nikada ne bi usudili.”
Prvi put sam primetio da drhti. Bilo je tu još neznatnih znakova
straha - nač in na koji se trzala kož a oko njenih oč iju, kao i to kako je
neprestano sklanjala raspuštene pramenove svoje kose sa očiju.
“Gabrijela”, rekao sam joj, pokuš avš i da zvuč im autoritativno,
uteš no, “važ no je da se odmah izgubimo odavde. Mi ne znamo kako se
rano ta stvorenja diž u, ni kada ć e se nakon zalaska sunca vratiti po
nas. Moramo da pronađemo neko drugo skrovište.”
“Tamnična kripta”, rekla je.
“To je još gora zamka od ove”, rekao sam, “ako provale kroz
kapiju.” Ponovo sam bacio pogled na nebo. Povukao sam kamen iz
niskog prolaza. “Idemo”, rekao sam.
“A kuda ć emo?”, upitala je. Več eras je prvi put izgledala gotovo
krhko.
“U jedno selo istoč no odavde”, rekao sam. “Potpuno je oč igledno da
je najbezbednije mesto unutar same seoske crkve.”
“To ćeš uraditi?!”, upitala je u neverici. “Otići ćeš u crkvu?!”
“Naravno da hoć u. Kao š to si i sama rekla - mali gadovi se nikada
neć e usuditi da uđu! A kripte ispod oltara bić e duboke i mrač ne kao
bilo koji drugi grob.”
 “Ali, Lestate, ležati ispod samog oltara!”
“Majko, ti me zapanjuješ ”, rekao sam. “Ubijao sam ljude ispod
samog krova Notr Dama.” Sinula mi je jedna ideja. Otiš ao sam do
Magnusove š krinje i poč eo da preturam po gomili dragocenosti.
Izvadio sam dve brojanice, jednu bisernu a drugu smaragdnu, na
kojima su bila uobičajena mala raspeća.
Posmatrala me je bledog lica, u grču.
“Evo, ti uzmi ovu”, rekao sam, pruž ivš i joj smaragdnu brojanicu.
“Stavi je na sebe. Ako i kada ih budemo sreli, pokaž i im raspeć e. Ako
sam u pravu, oni će pobeći.”
“A šta će se dogoditi ako u crkvi ne pronađemo bezbedno utočište?”
“A kako bih ja to, do đavola, mogao da znam? Vratić emo se ovde!”
Mogao sam da osetim strah kako se gomila i š iri u njoj, dok je ona
oklevala i gledala kroz prozor u bledeć e zvezde. Proš la je kroz smrt
da bi dobila obeć anu več nost, a sada je opet bila u opasnosti. Brzo sam
od nje uzeo brojanicu, poljubio je i ubacio joj brojanicu u dž ep kaputa.
“Smaragdi predstavljaju večni život, majko”, rekao sam.
Ponovo je izgledala kao neki deč ak dok je stajala, dok je poslednji
odsjaj vatre ocrtavao obrise njenih obraza i usta.
“Kao š to sam i ranije napomenula”, š apnula je, “ti se nič ega ne
plašiš, zar ne?”
“Kakve veze ima da li se plaš im ili ne?”, slegao sam ramenima. Uzeo
sam je za ruku i povukao je u prolaz. “Mi smo stvorenja kojih se drugi
plaše”, rekao sam. “Nemoj to zaboraviti.”
Kada smo stigli do š tale, video sam da je deč ak muč ki ubijen.
Njegovo izlomljeno telo lež alo je iskrivljeno na senom zastrtoj zemlji,
kao da ga je odbacila ruka nekog titana. Zadnja strana njegove glave
bila je smrskana. I da bi se š egač ili s njim ili, kako mi se č inilo, sa
mnom, ogrnuli su ga gospodskim somotskim ogrtač em. Crveni somot -
to su bile reč i koje je promrmljala dok se zloč in odigravao. Ja sam
samo video smrt. Sada sam skrenuo pogled, zgađen. Svi konji su
nestali.
“Platiće mi za ovo”, rekao sam.
Uhvatio sam je za ruku. Ali, ona je prikovala pogled za jadno
deč akovo telo kao da ju je ono privlač ilo protiv njene volje. Pogledala
je u mene.
“Oseć am hladnoć u”, š apnula je. “Gubim snagu u udovima. Moram...
neophodno je da stignem negde gde je mrak. Osećam to.”
Brzo sam je odveo preko vrha obližnjeg brega prema putu.

Nije bilo nijednog zavijajuć eg malog monstruma skrivenog u

dvoriš tu seoske crkve, naravno. Nisam ni mislio da ć e nekoga biti.
Zemlja dugo nije bila dirana na starim grobovima.
Gabrijela je bila daleko od želje da to sa mnom komentariše.
Odneo sam je do bočnih vrata crkve i tiho polomio zasun.
“Hladno mi je posvuda. Oč i mi gore”, rekla je ponovo bez daha.
“Hoću negde gde je mračno.”
Ali kada sam počeo da je uvodim u crkvu, zastala je.
“Sta ako su oni u pravu”, rekla je, “da nama zaista nije mesto u
božjoj kući.”
“Blebetanje i gluposti. Bog se ne nalazi u božjoj kući.”
“Nemoj!”, zacvilela je.
Povukao sam je kroz sakristiju i odveo pred oltar. Pokrila je lice, a
kada je pogledala gore, njen pogled je bio usmeren na raspeć e iznad
tabernakla. Ispustila je dugač ak i tih uzdah. Okrenula je glavu prema
meni kako bi zaklonila oč i od sunca koje je dopiralo kroz iscrtane
staklene prozore. Sunce na izlasku, koje ja nisam još mogao ni da
osetim, nju je već pržilo!
Podigao sam je kao i prethodne noć i. Morao sam da pronađem
staru grobnu kriptu, neku koja nije godinama bila koriš ćena. Pož urio
sam ka oltaru svete device Marije, gde je natpis bio skoro potpuno
izlizan. Kleč eć i, zarih svoje nokte oko kamene ploč e i brzo je podigoh;
otkrio sam duboku grobnicu sa samo jednim istrulelim kovčegom.
Povukoh je za sobom dole, u grobnicu, i vratih kamenu ploč u na
mesto.
Mastiljavi mrak i kovč eg koji se lomi poda mnom; moja desna ruka
skliznula je na raspadajuć u lobanju. Osetio sam ispod svojih grudi
oštrinu ostalih kostiju. Gabrijela je govorila kao u transu:
“Da, daleko od svetlosti.”
“Bezbedni smo”, šapnuo sam joj.
Odgurnuvš i kosti u stranu, napravio sam gnezdo od trulog drveta i
praš ine, koja je bila i suviš e stara da bi sadrž ala bilo kakav miris
ljudskog raspadanja.
Ali nisam mogao da zaspim mož da narednih sat vremena, a mož da i
duž e. Ponovo i ponovo sam razmiš ljao o stajskom deč aku,
izmrcvarenom i bač enom u onom lepom crvenom ogrtač u od somota.
Taj ogrtač sam već negde video, ali nisam mogao da se setim gde. Da li
je to bio jedan od mojih ogtač a? Da li su prodrli u kulu? Ne, to nije bilo
moguć e, nisu mogli da uđu unutra. Da nisu dali da im se napravi
istovetan ogrtač kao moj? Da li bi, zaista, išli tako daleko samo da bi se
š egač ili sa mnom? Ne. Kako bi takva ! stvorenja kao š to su oni tako
nešto mogla da urade? A, opet... taj ogrtač. Nešto tu nije bilo u redu...
 7

K ada sam otvorio oč i, č uo sam najmekš e i najdivnije pojanje. I taj

zvuk me je odveo, kao š to to on č esto mož e da uradi č ak i u
najmanjim delić ima, nazad u detinjstvo, u jednu zimsku noć kada je
č itava moja porodica otiš la do seoske crkve i satima stajala među
bleš teć im sveć ama, udiš uć i teš ka, miomirisna isparenja, dok je
sveštenik hodao u procesiji sa visoko podignutom monstrancom.
Setio sam se prizora okrugle, bele hostije iza debelog stakla, sjaja
zlata i dragocenosti koji su je okruž ivali, a iznad glava se nalazio
izvezen baldahin, koji se opasno lelujao dok su oltarski deč aci u
svojim čipkanim misnim košuljama pokušavali da ga isprave u hodu.
Hiljadu blagoslova je nakon ovoga u moj um urezalo reč i stare
himne.
O Salutaris Hostia
Quae caeli pandis ostium
Bella premunt hostilia,
Da robur, fer auxilium.{12}
I dok sam lež ao u ostacima polomljenog kovč ega, ispod ploč e od
belog mermera koja se nalazila boč no od oltara u ovoj velikoj seoskoj
crkvi, a Gabrijela se još uvek č vrsto drž ala za mene obamrla u snu,
veoma polako shvatih da se iznad mene nalazi viš e stotina ljudskih
bića, koja su upravo pevala baš ovu crkvenu pesmu.
Crkva je bila ispunjena ljudima! Nismo mogli da izađemo iz ovog
prokletog gnezda kostiju sve dok svi oni ne odu odatle.
Oko sebe u mraku mogao sam da osetim stvorenja kako se
pomeraju. Mogao sam da namiriš em rasturene i raspadnute kosture
na kojima sam lež ao. Mogao sam da omiriš em zemlju i da osetim
vlagu i oštru hladnoću.
Gabrijeline ruke, kao š ake mrtvaca, grč evito su se drž ale za mene.
Njeno je lice bilo nepokretno kao kost.
Pokušao sam da ne razmišljam o tome, već da sasvim mimo ležim.
Na stotine ljudi je disalo i uzdisalo iznad nas. Mož da ih je bilo i
hiljadu. A sada su počeli da pevaju i druge crkvene pesme.
 Sta ć e sada uslediti? - pomislio sam turobno. Procesije,
blagosiljanje? Baš u ovoj od svih noć i, baš sada kada nemam vremena
ovde da lež im i razmiš ljam. Moram da izađem napolje. Slika onog
crvenog kaputa mi je ponovo pala na pamet, sa nekim iracionalnim
osećanjem hitnosti, kao i bljeskom podjednako neobjašnjivog bola.
Gabrijela je iznenada otvorila oč i. Naravno da to nisam video. Ovde
je vladao apsolutni mrak. Osetio sam to. Osetio sam kako njeni udovi
oživljavaju.
Ali č im se pomerila, od panike se potpuno zgrč ila. Sakom sam joj
prekrio usta.
“Budi mirna”, šapnuo sam joj. Mogao sam da osetim njenu paniku.
Svi už asi prethodne noć - da se sada nalazi u grobnici sa
izlomljenim kosturom, da lež i ispod kamena koji jedva mož e da
podigne - mora da su joj se vratili u sećanje.
“Mi smo u crkvi!”, šapnuo sam joj. “I bezbedni smo.”
Pevanje se nastavilo.
“Tantum ergo Sacramentum, Veneremur cernui.”{13}
“To je blagoslov”, zasoptala je Gabrijela. Pokuš ala je da lež i mirno,
ali je naglo izgubila kontolu i bio sam primoran da je snaž no zgrabim
obema rukama.
“Moramo da izađemo odavde”, š apnula mi je. “Lestate, prič est je na
oltaru, za ljubav božju!”
Ostaci drvenog kovč ega zakloparaš e i zaš kripaš e o kamen ispod
njega, š to me je nagnalo da se prebacim preko nje i prisilim je svojom
težinom da prestane da se migolji.
“A sada lezi mirno! Jesi li me č ula?”, rekao sam joj. “Nema nam
druge nego da sačekamo.”
Ali njena panika me je zarazila. Osetio sam da se kosti ispod mojih
kolena mrve, kao i miris trule tkanine. Cinilo mi se kao da miris smrti
prodire kroz zidove grobnice; znao sam da ne mogu da podnesem da
budem zatvoren sa tim mirisom.
“Ne mož emo...”, soptala je, “ne mož emo da ostanemo ovde. Moram
da izađem!” Skoro je cvilila. “Lestate, ne mogu.” Dodirivala je zidove
obema rukama, a zatim i kamen iznad nas. Zač uo sam kako č ist zvuk
užasa dopire sa njenih usana.
Iznad nas, crkvena pesma je prestala. Sveš tenik ć e sada zakorač iti i
stepenicama oltara, a onda ć e obema rukama podić i posudu sa
osveš tanom hostijom. Okrenuć e se vernicima i podić i svetu hostiju u
ime blagostanja. Gabrijela je to, naravno, znala, a onda me je,
pomahnitalo se vrpoljeći ispod mene, skoro odgurnula u stranu.
“Dobro, slušaj me!”, zašištao sam. Nisam više mogao da kontrolišem
situaciju. “Izać i ć emo, ali to ć emo uraditi kao pravi vampiri, da li me
č uješ ? U crkvi ima hiljadu ljudi i mi ć emo ih na smrt preplaš iti. Podić i
ć u kamen i zajedno ć emo se izdignuti, a kada to uradimo, podić i ć eš
ruke, napraviti najuž asniji moguć i izraz lica i kriknuć eš , ako je
moguć e. To ć e ih naterati da se povuku, umesto da nas zaskoč e i
zarobe, a onda ćemo požuriti ka vratima.”
Nije mogla da se zaustavi i da mi odgovori, već se borila udarajuć i
svojim štiklama u trule daske.
Obema rukama gurnuvš i mermernu ploč u, podigao sam se i,
iskoč ivš i iz grobnice, kao š to sam i rekao da ć u uraditi, zavitlao sam
svojim ogrtačem u širokom luku.
Spustivš i se na pod gde je stajao hor u plamenoj svetlosti sveć njaka,
ispustio sam najsnažniji vrisak koji sam mogao da proizvedem.
Na stotine njih se podiglo na noge ispred mene, na stotine usta
otvorilo se za vrisak.
Još jednom snaž no vrisnuvš i, zgrabih Gabrijelinu ruku, pojurismo
prema njima i skoč ismo preko mesta za prič eš će. Ispustila je divan
visoki krik, podigavš i levu ruku kao kandž u, dok sam je vukao niz
prolaz između klupa. Svuda je zavladala panika; muš karci i ž ene su
grabili svoju decu, vrištali i padali.
Teš ka vrata se namah otvoriš e i pred nama se ukazaš e crno nebo i
zamah vetra. Gurnuo sam Gabrijelu pred sebe, a ja, okrenuvš i se
prema ljudima u crkvi, ispustih najglasniji vrisak koji sam ikad
ispustio. Iskezio sam oč njake na ustalasalu i vriš teć u gomilu ljudi i, ne
uspevš i da procenim da li su me neki od njih gonili ili jednostavno
padali prema meni u sveopš toj panici, posegnuh u dž epove i bacih na
mermerni pod mnoštvo zlatnih novčića.
“Ðavo baca novac!”, neko je zacvilio.
Jurnuli smo prvo preko groblja, a onda smo jurili niz livade.
U roku od nekoliko sekundi dospeli smo do š ume; mogao sam da
namiriš em vonj š tala neke velike kuć e koja se nalazila ispred nas, iza
drveća.
Stajao sam mirno. Gotovo dodirujuć i glavom tlo, koncentrisao sam
se da pozovem konje. Potrč ali smo prema njima č im smo č uli
gromoglasno udaranje njihovih kopita o stajske boksove.
Preskoč ivš i preko niske ž ive ograde sa Gabrijelom kraj sebe,
povukoh zasun na vratima u trenutku kada je divan konj izjurio iz
svog polomljenog boksa i mi skoč ismo na njegova leđa; Gabrijela se
smestila ispred mene, a ja sam je obgrlio rukom.
Ukopao sam svoje pete u ž ivotinju i odjahao na jug, ka š umi, a
zatim ka Parizu.
 8

P okuš ao sam da osmislim neki plan dok smo prilazili gradu, ali
istini za volju, uopšte nisam bio siguran u to šta treba dalje činiti.
Nije bilo nač ina da izbegnemo ona pogana mala č udoviš ta. Jahali
smo prema popriš tu bitke. Ovo sada se malo razlikovalo od onog jutra
kada sam otiš ao da ubijem vukove, kada sam rač unao samo na svoj
bes i volju koja me je gonila napred.
Jedva da smo uš li među raš trkane farmerske kuć e na Monmartru
kada zač usmo, na tren, njihov slabaš an mrmor. Cinilo se da je
ubitačan kao isparenje.
Gabrijela i ja smo znali da hitno moramo da pijemo kako bismo bili
pripravni za njih.
Zastali smo na jednoj omanjoj farmi; š mugnuli smo kroz njen
voć njak na straž nja vrata; unutra pronađosmo č oveka i ž enu kako
dremaju kraj praznog ognjišta.
Kada je i to bilo okonč ano, izaš li smo zajedno iz kuć e u malenu
baš tu, gde smo jedno kratko vreme mirno stajali i gledali u
bisernosivo nebo. Oni se nisu č uli. Samo mir, jasnoć a svež e krvi i kiš a
koja je tek pretila da će pasti iz oblaka koji su se sakupili iznad nas.
Okrenuo sam se i tiho pozvao konja da mi priđe. Povukavš i uzde,
okrenuh se ka Gabrijeli.
“Ne vidim š ta bismo mogli da uradimo sem da odemo u Pariz”,
rekao sam joj, “ i suoč imo se, oč i u oč i, sa onim malim zverima. A pre
nego što se ponovo pojave i započnu novi rat, moram da dovršim neke
poslove. Moram da mislim na Nikija. Moram da razgovaram sa
Rožeom.”
“Nije pogodno vreme za te smrtne gluposti”, rekla je.
Prljavš tina crkvene grobnice još uvek je visila sa njenog kaputa i
njene plave kose; izgledala je kao anđeo provučen kroz prašinu.
“Neć u dozvoliti da se ispreč e između mene i onoga š to sam naumio
da uradim”, rekao sam.
Duboko je uzdahnula.
“Da li hoć eš da odvedeš ta stvorenja do svog voljenog mesje
Rožea?”, upitala me je.
Bila je i suviše strašna i sama pomisao na to.
Prve kapljice kiš e su pale i ja osetih hladnoć u bez obzira na
nedavno ispijenu krv. Za koji tren će početi jako da pada.
“U redu”, rekao sam. “Ništa se ne može učiniti dok se to ne okonča!”
Popeh se na konja i posegnuh za njenom rukom.
“Udarci te samo podstič u, zar ne?”, upitala je. Ispitivač ki me je
posmatrala. “Sta god da urade ili pokuš aju da ti urade - to ć e te samo
ojačati.”
“E to bih ja nazvao pravim smrtnič kim besmislicama!” rekao sam.
“Hajde!”
“Lestate”, rekla je mirno, “oni su obukli tvog stajskog deč ka u
gospodski ogrtač nakon š to su ga ubili. Da li si zapazio taj ogrtač ? Zar
ga nisi i ranije viđao?”
Taj prokleti crveni ogrtač...
“Ja sam ga videla”, rekla je. “Gledala sam u njega satima iz svoje
samrtničke postelje u Parizu. To je bio ogrtač Nikolasa de Lenfona.”
Zurio sam u nju jedan dugi tren, ali mislim da je uopš te nisam
video. Srdž ba koja je rasla u meni bila je potpuno nema. Bić e to bes
sve dok ne budem imao dokaza da to preraste u ž alost, pomislio sam.
A onda više nisam razmišljao o tome.
Iako prilič no neodređeno, znao sam da ona nema pravu predstavu
o tome koliko jake mogu da budu naš e strasti, kako nas one mogu
paralisati. Mislim da sam pomerao svoje usne, ali da niš ta sa njih nije
silazilo.
“Ne mislim da su ga ubili, Lestate”, rekla je.
Ponovo sam pokuš ao da progovorim. Zeleo sam da je pitam zaš to
mi to govori, ali nisam mogao. Zurio sam ispred sebe, u voćnjak.
“Mislim da je ž iv”, rekla je. “I da je on sada njihov zatvorenik. U
suprotnom bi ostavili njegovo telo tamo i ne bi se baktali oko stajskog
dečaka.”
“Mož da da, mož da ne.” Morao sam da nateram svoja usta da
izgovore ove reči.
“Ogrtač predstavlja poruku.”
Nisam ovo više mogao da izdržim.
“Idem za njima”, rekao sam. “Da li ž eliš da se vratiš u kulu? Ako ne
uspem...”
 “Nemam nameru da te ostavim”, rekla je.
* * *
Kiš a je već ozbiljno padala kad smo stigli na Bulevar du Templ, a na
mokroj kaldrmi ogledala su se svetla hiljada svetiljki.
Moje misli su se naoš trile u strategiju koja je bila viš e nagonska
nego razumna. Bio sam spreman na borbu viš e nego ikada pre. Ali,
morali smo da znamo š ta nas č eka, koliko ih je ukupno bilo, š ta su oni
u stvari hteli, da li su hteli da nas uhvate i uniš te, ili da nas zaplaš e i
oteraju. Morao sam da zauzdavam svoj bes. Imao sam na umu da su
detinjasti, sujeverni, i da ih je, verovatno, lako rasterati i uplašiti.
Cim smo dospeli do visokih drevnih bedema kraj Notr Dama, čuo
sam ih blizu nas - kao vibraciju u obliku srebrnog bljeska, koja bi se
začas mogla izgubiti.
Gabrijela se uspravila i ja osetih njenu ruku na mom ruč nom
zglobu. Ugledah njenu desnu ruku na dršci od mača.
Uš li smo u vijugavi prolaz koji je nestajao u mraku ispred nas;
gvozdeni topot konjskih kopita zveč ao je u tiš ini, a ja sam se borio
protiv osećanja obeshrabrenosti koje je taj zvuk samo pojačavao.
Izgleda da smo ih videli istog trenutka.
Gabrijela se privila uz mene, a ja progutah soptaj kako ne bi otkrio
svoj strah.
Visoko iznad nas, sa obe strane uzanog prolaza, tik iznad streha
bedema, nalazila su se njihova bela lica, poput jedva vidljive trake
naspram niskog neba i ćutljivog pljuska srebrne kiše.
Poveo sam konja napred, uz bujicu grebanja i kloparanja. Oni su
jurili iznad nas kao pacovi preko krovova. Njihovi su glasovi
odjekivali slabaš nim zavijanjem koje smrtnici nikada ne bi mogli ni da
čuju.
Gabrijela je ispustila slabaš an krik kada smo ugledali njihove bele
ruke i noge kako se spuš taju sa zidina ispred nas; iza nas se č uo jedva
čujan bat njihovih koraka po kamenju.
“Samo napred”, uzviknuo sam i, izvlač eć i mač , pregazih preko dva
dronjava stvora koja su nam prepreč ila put. “Prokleti stvorovi,
sklanjajte mi se s puta”, povikao sam, sluš ajuć i njihovu vrisku ispod
svojih nogu.
Bacih pogled na ta lica, na trenutak zastraš ena. Oni iznad nas
nestaš e, a oni iza nas kao da su posustali, i mi nastavismo dalje.
Udaljavajuć i se sve viš e od naš ih progonitelja, dospesmo na prazan trg
De Grev.
Ali, oni su se okupljali na rubovima trga i ovog puta sam mogao
razgovetno da č ujem njihove misli; jedan od njih se pitao kakve mi to
moć i imamo i zaš to bi trebalo da nas se boje, dok je drugi insistirao na
tome da nas opkole.
U tom trenutku je sigurno neka sila potekla od Gabrijele jer sam
mogao da vidim kako se naglo povlače kada ih je prostrelila pogledom
i još jače stegla svoj mač.
“Stani! Drž i ih na odstojanju!”, rekla je potmulo. “Oni su
prestraš eni.” A onda sam je č uo da psuje, jer je ka nama, iz senke
crkve, jurilo najmanje još š est ovih malenih demona; njihovi tanki beli
udovi jedva da su bili prekriveni dronjcima, kosa im je letela na sve
strane, a už asno zavijanje je dopiralo iz njihovih usta. Pridruž ivali su
se ostalima. Zloba koja nas je okruživala dobijala je u snazi.
Konj se propeo i skoro nas zbacio sa sebe. Oni su mu naređivali da
se zaustavi, isto kao što sam mu ja naređivao da nastavi dalje.
Zgrabio sam Gabrijelu oko struka, skoč io sa konja i, najbrž e š to
smo mogli, odjurili do vrata Notr Dama.
Odvratan i prezriv ž amor neč ujno se pojač avao u mojim uš ima.
Zavijanja, uzvici i pretnje:
“Da se nisi usudio! Da se nisi usudio!” Kao vrelina usijane peć i
obasula nas je zloba, dok su njihova stopala bubnjala i tapkala oko
nas; osetih njihove ruke kako pokušavaju da zgrabe moj mač i ogrtač.
Ali, bio sam siguran u ono š to ć e se dogoditi kada se domognemo
crkve. Skupio sam svu svoju snagu i gurnuo Gabrijelu ispred sebe;
zajedno smo skliznuli kroz vrata, preš li preko praga katedrale i
prizemljili se na kamenje.
Vrisci. Grozomorni, suvi krici kovitlali su se uvis, da bi zatim usledio
preokret - kao da je čitavu rulju pogodio i raštrkao topovski udar.
Podigoh se na noge i poč eh glasno da im se podsmevam. Ali se
nisam zadrž ao na vratima da bih č uo još . Gabrijela je ustala i vukla me
za sobom; zajedno smo pož urili dublje, u senovitu glavnu lađu crkve,
proš avš i pored mnoš tva zasvođenih galerija; dospeli smo blizu
pogaš enih sveć a ispred oltara, a onda smo potraž ili mrač an i prazan
ćošak pored oltara, gde smo oboje klekli.
“Baš kao i oni prokleti vukovi!”, rekoh. “Prokleta zaseda.”
 “Sš šš, uć uti na tren”, rekla je Gabrijela, č vrsto se drž eć i za mene, “ili
će moje besmrtno srce prepući.”
 9

N akon nekog vremena, osetio sam da se ukrutila. Gledala je prema

trgu. “Ne razmiš ljaj o Nikolasu”, rekla je. “Oni č ekaju i sluš aju.
Oni čuju sve što se mota po našim umovima.”
“Ali o č emu oni razmiš ljaju?”, š apnuo sam. “Sta se se deš ava u
njihovim glavama ?”
Mogao sam da osetim njenu koncentraciju.
Privukoh je sebi i pogledah pravo u srebrno svetlo koje je ulazilo
kroz udaljena otvorena vrata. Sada sam i ja mogao da ih č ujem, ali
samo onaj blagi treptaj zvuka koji je dopirao od svih njih zajedno.
Zurio sam u kiš u; mnome je ovladao najjač i oseć aj mira do sada;
skoro da je bio č ulan. Cinilo mi se da bismo mogli da im se predamo,
da je besmisleno viš e im se opirati. Sve bi bilo reš eno kada bismo im
jednostavno pristupili i predali se. Ne bi muč ili Nikolasa, koji je bio
njihov zatočenik; neće ga sakatiti ud po ud.
Video sam Nikolasa u njihovim rukama. Na sebi je imao samo svoju
č ipkanu koš ulju i kratke pantalone; oduzeli su mu ogrtač . Cuo sam
njegove krike dok su mu vukli ruke iz zglobova.
“Ne!”, povikao sam, prekrivš i odmah sopstvena usta rukama kako
ne bih uznemirio smrtnike u crkvi.
Gabrijela je svojim prstima dotakla moje usne.
“Ne rade mu niš ta”, rekla je tiho. “Samo nam prete. Ne razmiš ljaj o
njemu.”
“To znači da je on još uvek živ”, šapnuo sam.
“Oni žele da poverujemo u to. Slušaj!”
Opet je zavladao onaj isti oseć aj mira, pozivi da im se pridruž imo -
eto šta je to bilo - glas koji je govorio:
Izađite iz crkve. Predajte nam se, dobrodošli ste, nećemo povrediti
nijedno od vas ako nam sami pristupite.
Okrenuh se prema vratima i ustadoh. Uznemirena, Gabrijela je
ustala i stala kraj mene, ponovo me upozoravajuć i rukom. Prezala je
č ak i od toga da razgovara sa mnom dok smo oboje gledali u veliki luk
srebrnkastog svetla.
 Vi nas lažete, rekao sam. Vi nemate nikakvu moć nad nama!
Odaš iljao sam struju prkosa ka udaljenim vratima. Da vam se
predamo? Ako to uradimo, šta će vas sprečiti da nas sve troje zarobite?
Zašto bismo izašli? Bezbedni smo unutar ove crkve; možemo da se
sakrijemo u njenim najdubljim grobnicama. Možemo da lovimo vernike,
pijemo njihovu krv u kapelama i nišama i nakon toga ih šaljemo
zbunjene da umru na ulici, i to tako vešto da nas nikada ne otkriju. A
šta ćete vi uraditi? Ne usuđujete se čak ni da kročite kroz njena vrata!
Osim toga, ne verujemo vam da držite Nikolasa. Pokažite nam ga. Neka
priđe vratima i progovori. Gabrijela se nalazila u opš toj pometnji.
Pomno me je gledala u oč ajnič koj ž elji da sazna š ta sam rekao. Bilo je
potpuno razumljivo da ih jasno č uje, š to ja nisam mogao kada bih
odašiljao sopstvene impulse.
Izgledalo je kao da njihovo pulsiranje slabi, ali nije u potpunosti
nestalo.
Nastavilo se kao i ranije, kao da im nisam odgovorio, kao da je
neko pevuš io. Glas je ponovo obeć avao primirje, ali sada je, izgleda,
govorio i o ushić enju - o tome da ć e u opš tem zadovoljstvu naš eg
pristupanja njima svi kon likti biti razreš eni. Ponovo je bio č ulan,
divan.
“Bedne kukavice, svi vi, cela gomila”, uzdahnuo sam. Ovoga puta
sam reč i izgovorio glasno da bi i Gabrijela mogla da ih č uje. “Poš aljite
Nikolasa u crkvu.”
Suš tanje glasova postalo je slabaš no. Nastavilo se, ali je izvan njega
nastala š uplja tiš ina; kao da su svi glasovi bili povuč eni da bi ostao
samo jedan ili dva. Tada sam začuo slabašan, haotičan zvuk prepiranja
i pobune.
Gabrijeline oči se suziše.
Muk. Sada se č ulo samo kako smrtnici š evrdaju svojim putem, uz
vetar, preko trga De Grev. Nisam verovao da ć e se povuć i. A sada, š ta
da radimo kako bismo spasili Nikija?
Zatreptah oč ima. Odjedared sam se osetio iznurenim; skoro da me
je obuzeo oseć aj oč aja. Smuš eno sam razmiš ljao. Ovo je potpuno
besmisleno; ja nikada ne oč ajavam! Drugi to rade, ja ne. Ja nastavljam
da se borim bez obzira na sve. Uvek. U svojoj iscrpljenosti i svom besu,
videh Magnusa kako uleć e u vatru; ugledah izraz na njegovom licu pre
nego što ga je plamen progutao, a on nestao. Da li je to bio očaj?
 Ta me je misao paralisala. Už asnula me je isto kao š to je to i
stvarnost tada uradila. Imao sam jako č udan oseć aj da mi neko drugi
govori o Magnusu. Eto zašto sam pomislio na Magnusa!
“I previše pametno...”, šapnula je Gabrijela.
“Nemoj da ga slušaš. Poigrava se našim mislima”, rekao sam.
Ali kada sam pogledao u otvorena vrata iza nje, video sam da se
pojavila neka mala igura. Bila je to kompaktna igura mladić a, a ne
čoveka.
Beskrajno sam ž eleo da to bude Nikolas, ali sam odmah znao da to
nije on. Bio je niž i od Nikolasa i imao je nekako jač u građu. I taj stvor
nije bio čovek.
Gabrijela je ispustila neki blag, zač uđen zvuk, koji je zazvuč ao
skoro poput molitve.
Stvor nije bio obuč en kao š to su se muš karci tada oblač ili. Nosio je
nekakvu tuniku opasanu kaiš em, veoma ljupku, kao i duge č arape na
svojim lepo oblikovanim nogama. Rukavi te tunike su bili dugač ki i
visili su niz njegove bokove. U stvari, bio je obuč en kao Magnus, i na
tren grozničavo pomislih da se nekim čudom to Magnus vratio.
Glupa misao. Kao š to sam i rekao - ovo je bio deč ak; imao je
dugač ku kovrdž avu kosu, hodao je veoma uspravno i jednostavno
kroz srebrnkastu svetlost; iš ao je pravo u crkvu. Na trenutak je
oklevao. Sudeć i po polož aju njegove glave, č inilo se kao da gleda
nagore. A onda je krenuo kroz glavnu lađu crkve prema nama;
stopalima nije pravio ni najtananije zvuke po kamenju.
Preš ao je iz tame u svetlo sveć a koje su stajale na prostranom
oltaru. Njegova odeć a je bila od crnog somota, nekada velič anstvenog,
a sada izanđalog od vremena i zakorenog prljavš tinom. Ali njegovo se
lice sijalo belinom, i bilo je savrš eno; izgledao je poput boga,
Karavađovog Kupidona, zavodljivog a opet nadzemaljskog, sa
crvenkastosmeđom kosom i tamnobraon očima.
Drž ao sam Gabrijelu pripijenu uza sebe dok sam ga posmatrao;
niš ta me nije tako zapanjilo kod ovog stvora, kod ovog neljudskog
stvora, kao nač in na koji je zurio u nas. Istraž ivao je sve aspekte naš ih
bić a, a onda je veoma než no posegnuo i dotakao kamen oltara kraj
sebe. Pomno je posmatrao oltar, njegovo raspeć e i svece, a onda je
ponovo vratio pogled na nas.
Bio je udaljen samo nekoliko metara od nas, a njegovo blago
ispitivanje se pretvorilo u izraz koji je bio gotovo plemenit. I tada se
začuo glas, meni već od ranije poznat. Dopirao je iz tog stvora; ponovo
nas je pozivao da se predamo i sa neopisivom než noš ću govorio da
moramo da se volimo - on, Gabrijela, koju nije nazvao po imenu, i ja.
Neš to je u tome bilo preterano naivno, u tom njegovom slanju
poziva dok je tamo stajao.
Neš to u meni mu se snaž no protivilo. Instinktivno, osetio sam kako
mi se zatamnjuje pred oč ima kao da se uzdigao neki zid da zapeč ati
prozore mojih misli. A opet, oseć ao sam takvu č ež nju za njim,
priž eljkivao sam da mu se podam, da ga pratim i pustim da me vodi, a
u poređenju s tim, sve moje nekadaš nje č ež nje izgledale su
beznač ajno. On je za mene bio prava misterija, kao š to je to bio i
Magnus, samo š to je on bio divan, neopisivo lep i č inilo se da u njemu
postoji beskonačna složenost i dubina, a to Magnus nije posedovao.
Teskoba mog besmrtnog života me je pritiskala. Rekao je:
Dođi meni. Dođi meni, jer samo ja i oni meni nalik mogu da okončaju
usamljenost koju osećaš. To je dotaklo dno neopisive tuge. Razlilo se
dubinom tuge, a moje se grlo osuš ilo i pretvorilo u jedan snaž an mali
č vor tamo gde je trebalo da bude moj glas. Svejedno, č vrsto sam se
držao.
Nas dvoje smo zajedno, insistirao sam na tome, još jač e stegnuvš i
Gabrijelu, a onda sam ga pitao: Gde je Nikolas? Postavio sam to pitanje
i nisam ga ispuš tao iz vida, ne prepuš tajuć i se nič emu š to sam č uo ili
video.
Oblizao je svoje usne, tipič no ljudski. Neč ujno nam je prilazio sve
dok nije doš ao na oko pola metra od nas; pogled mu je š etao od
jednog do drugog. Progovorio je glasom koji nije bio ni nalik
ljudskom.
“Magnus”, rekao je glasom koji nije bio nasilan, već nekako milujuć .
“Nestao je u vatri, kao što si rekao.”
“Nikada to nisam rekao”, odgovorio sam. Ljudskost u mom glasu
me je zaprepastila. Znao sam da je mislio na zvuk mojih misli od pre
nekoliko trenutaka. “Istina je”, dodao sam. “Nestao je u vatri.” Zaš to
bih bilo koga lagao u vezi s tim?
Pokuš ao sam da prodrem u njegov um. On je znao da to radim i
bacio je na mene takve čudne prizore da sam zasoptao.
Sta je bilo to š to sam na trenutak video? Nisam znao. Pakao i
nebesa, ili oboje saž eto u jedno, vampiri u raju koji piju krv iz cvetova
živih srca koja kucaju viseći sa drveća.
Osetih talas gađenja. Bilo je to kao da je uš etao u moje intimne
snove nalik na ž enskog demona koji polno opš ti sa usnulim
muškarcima.
Ali, zaustavio se. Pustio je da mu se obrve blago namrš te i spustio je
pogled iz nekog neodređenog poš tovanja. Moje gađenje ga je slabilo.
On nije naslućivao moj odgovor. Nije očekivao... šta? Toliku snagu?
Da, i to mi je stavio do znanja na neki gotovo učtiv način.
Uzvratio sam mu uč tivo. Dozvolio sam mu da me vidi u sobi u kuli
sa Magnusom; dozvao sam u misli Magnusove reč i koje je izgovorio
pre nego što je nestao u vatri. Dozvolio sam mu da sve to sazna.
Klimnuo je glavom, a kada sam mu izrekao reč i koje je Magnus
nekoć rekao, na njegovom licu se videla neka neznatna promena, kao
da mu se č elo izravnalo, ili celokupna kož a zategla. Nije mi uzvratio
nikakvim uvidom o sebi.
Sasvim suprotno, na moje veliko iznenađenje, skrenuo je pogled sa
nas ka glavnom oltaru crkve. Okrenuvš i nam leđa, skliznuo je pored
nas; kao da nije imao čega da se boji i kao da nas je na tren zaboravio.
Pomerao se prema velikom prolazu između klupa, a onda i duž
njega, ali nije hodao, bar ne kako to ljudi č ine. Pre bi se reklo da se
pomerao tako brzo iz jedne senke u drugu da se č inilo kao da nestaje i
ponovo se pojavljuje. Uopšte nije bio vidljiv na svetlosti. A ako bi samo
neko, od ono malo ljudi koji su se zatekli u crkvi, pogledao prema
njemu - on bi trenutno iščezao.
Divio sam se njegovoj veš tini, jer to je bilo upravo to. Radoznao da
vidim da li se i ja mogu tako pomerati, krenuo sam za njim ka delu za
hor. Gabrijela je pošla tiho za mnom.
Mislim da smo oboje videli da je to jednostavnije nego š to smo
zamišljali da će biti. On se vidno uplašio kada nas je video kraj sebe.
I u samom tom č inu straha poslao mi je trač ak svoje velike slabosti,
trač ak ponosa. Bio je poniž en š to smo mu se, oponaš ajuć i ga sa
lakoć om, priš unjali i š to smo sve vreme uspevali da prikrijemo svoje
misli.
Ali, neš to još gore je usledilo. Kada je shvatio da sam to zapazio...
bilo je otkriveno u delić u sekunde... njegov gnev se udvostruč io. Neka
poraž avajuć a toplota je zrač ila iz njega, ali to, u stvari, uopš te nije bila
toplota.
Gabrijela je ispustila slabaš an prezriv zvuk. Njene su oč i na
trenutak sevnule prema njemu u nekoj vrsti treperave komunikacije
među njima, a iz koje sam ja bio izopš ten. Izgledao je kao da je
zbunjen.
Ali, on se nalazio u stisku neke već e borbe za koju sam se morao
napregnuti ne bi li je razumeo. Gledao je u vernike oko sebe, u oltar i
sve simbole Sveviš njeg i device Marije, koji su se nalazili svud oko nas.
On je bio savrš en Karavađov bog, obasjan svetloš ću koja je igrala na
čvrstoj belini njegovog tako, bar na izgled, nevinog lica.
Zatim je, uhvativš i me oko struka, gurnuo ruku ispod mog ogrtač a.
Njegov dodir je bio tako č udan, tako slasan i prož imajuć i, a lepota
njegovog lica tako opč injavajuć a da se nisam odmakao od njega.
Drugom rukom je uhvatio Gabrijelu oko struka, a sam pogled na njih
dvoje, na dva anđela, odvukao mi je pažnju.
Rekao je:
Morate da pođete.
“Zaš to? Kuda?”, upitala je Gabrijela. Osetio sam ogroman pritisak.
Pokuš avao je da me pomeri protiv moje volje, ali nije uspeo. Zalepio
sam se za kameni pod. Video sam kako se Gabrijelino lice stiš će kada
ga je pogledala. Opet je bio zabezeknut. Pobesneo je, i to nije mogao
da sakrije od nas.
Dakle, potcenio je naš u izič ku snagu, kao i naš u mentalnu moć .
Zanimljivo.
“Morate da pođete, sada”, rekao je, otkrivš i mi veliku snagu volje,
koju sam sada mogao da vidim suviš e jasno da bi to moglo biti
zavaravanje. “Izađite napolje i moji vas sledbenici neće povrediti.”
“Laž eš ”, rekao sam mu. “Udaljio si svoje sledbenike i ž eliš da
izađemo napolje pre nego š to se oni vrate jer ne ž eliš da oni vide da
izlaziš iz crkve. Ti ne želiš da oni znaju da si u nju uopšte i ulazio!”
Gabrijela se ponovo prezrivo osmehnula.
Stavio sam ruku na njegove grudi i pokuš ao da ga odgurnem. Bio je
snažan kao Magnus. Ali sam odbijao da budem uplašen.
“Zaš to ne ž eliš da oni to vide?”, š apnuo sam mu, piljeć i u njegovo
lice.
Promena koja je usledila kod njega bila je tako zapanjujuć a i jeziva
da sam sâ am sebe uhvatio kako zadrž avam dah. Njegov anđeoski
izgled kao da je polako nestajao; oč i su mu se raš irile, a usta u už asu
iskrivila nadole. Celokupno njegovo telo kao da se izopač ilo, kao da je
pokušavao da ne škrguće zubima i ne stiska pesnice.
Gabrijela se odmakla. Ja sam se smejao. Nije mi to, u stvari, bila
namera, ali nisam mogao da se uzdrž im. Bilo je už asavajuć e. Ali isto
tako i prilično smešno.
Iznenađujuć e brzo, ova se grozna iluzija - ako je to ono š to je ona
bila - rasprš ila, a on se vratio u svoje pređaš nje stanje. Cak se i
plemeniti izraz na njegovom licu vratio. Saopš tio mi je, jednolič nim
tokom misli, da sam ja mnogo jač i nego š to je mogao i da pretpostavi.
Ali, ostali ć e se uplaš iti kada ga budi videli da izlazi iz crkve, i zato bi
trebalo da krenemo odmah.
“Opet laži”, šapnula je Gabrijela.
Znao sam da tolika količ ina ponosa niš ta ne opraš ta. Bog neka je
Nikolasu u pomoći ako nam ne pođe za rukom da izigramo ovoga!
Okrenuvš i se, uzeh Gabrijelu za ruku i pođosmo niz prolaz između
klupa prema ulaznim vratima. Gabrijela je bacala poglede č as na
njega, čas na mene, a njeno belo i napeto lice bile je puno pitanja.
“Strpljenja”, š apnuo sam. Okrenuo sam se i video da je daleko od
nas, da je leđima okrenut glavnom oltaru; njegove su oč i bile tako
velike dok je zurio da mi je izgledao odvratno, gnusno, kao neki duh.
Stigao sam do trema; ulož ivš i svu svoju moć , poslao sam poziv
ostalima. Glasno sam to doš apnuo Gabrijeli dok sam ih sazivao. Rekao
sam im da se vrate i uđu u crkvu, ako to ž ele, da niko ne mož e da im
naudi, da je njihov vođa bio u crkvi, da je stajao pred samim oltarom i
ostao nepovređen.
Izgovarao sam te reč i sve glasnije, upuć ujuć i im pozive, a Gabrijela
mi se pridružila i ponavljala rečenice zajedno sa mnom.
Osetio sam ga kako nam prilazi iz pravca glavnog oltara, a onda
sam ga iznenada izgubio. Nisam znao gde se tačno iza nas nalazi.
Materijalizujuć i se kraj mene, odjednom me je zgrabio; Gabrijela je
bila bačena na pod. Pokušavao je da me podigne i izbaci kroz vrata.
Ali, ja sam se borio. Oč ajnič ki se priseć ajuć i svega onoga š to sam
primetio da je Magnus posedovao - njegov č udan hod i njegov
nesvakidaš nji nač in pokretanja - bacio sam ga, ali ne na zemlju, kako
bi neko uradio sa snažnim smrtnikom, već pravo u vazduh.
Kao što sam i očekivao, napravio je salto, udarivši se pri tom o zid.
 Smrtnici se uznemiriš e. Videli su neke pokrete, č uli buku. Ali, on je
ponovo iš čezao. A Gabrijela i ja nismo izgledali niš ta drugač ije od bilo
koje druge gospode u senci.
Pokazao sam Gabrijeli da se skloni. Onda se on pojavio; jurnuo je
prema meni, ali ja sam pretpostavio š ta ć e se dogoditi i sklonio sam se
u stranu.
Bio je nekih sedam metara udaljen od mene; lež ao je na kamenju i
zurio u mene sa strahopoš tovanjem kao da sam bog. Njegova dugač ka
crvenkastosmeđa kosa bila je razbaruš ena, a njegove braon oč i
ogromne dok je podizao pogled. I pored sve než ne nevinosti njegovog
lica, kroz mene je kolala njegova volja, vrela bujica naredbi, koje su
govorile da sam slab, nesavrš en, budala i da ć e mi njegovi sledbenici
otkinuti ud po ud č im se pojave, da ć e polako peć i mog smrtnog
ljubavnika sve dok ne umre. Tiho se nasmejah. Ovo je bilo apsurdno
kao tuča u staroj komediji.
Gabrijela je zurila čas u jednog, čas u drugog.
Ponovo sam poslao pozive ostalima, ali sam ovoga puta, poš to sam
ih poslao, čuo njih kako odgovaraju, kako se premišljaju.
“Uđite u crkvu”, ponavljao sam opet i opet, č ak i onda kada se
pridigao i nasrnuo na mene, zaslepljen nezgrapnom srdž bom. Uhvatio
sam ga zajedno sa Gabrijelom i oboje smo ga tako drž ali da nije
mogao da se pomeri.
U jednom trenutku apsolutnog už asa za mene on je pokuš ao da
zarije svoje oč njake u moje grlo. Video sam njegove oč i, okrugle i
prazne dok su mu se zubi spuš tali preko blede usne. Odbacih ga, a on
ponovo nestade.
Ostali su počeli da prilaze sve bliže.
“On je u crkvi, vaš vođa, pogledajte ga!”, ponavljao sam. “Bilo ko od
vas može isto tako da uđe u crkvu. Neće vam biti ništa.”
Začuo sam Gabrijelin uzvik upozorenja. Prekasno. On se uzdigao tik
ispred mene, kao da je iznikao iz samog poda, i, udarivš i me u vilicu,
zabaci mi glavu unazad, te ja videh tavanicu crkve. I pre nego š to sam
mogao da dođem sebi, zadao mi je posred leđa poslednji udarac, od
kojeg sam izleteo kroz vrata i pao pravo na kameni trg.
 1

Niš ta nisam video sem kiš e. Ali mogao sam da ih č ujem

svuda oko sebe. On je izdavao naređenja.
“To dvoje nemaju nikakvu veliku moć ”, obrać ao im se
mislima, koje su bile neobič no jednostavne, kao da se obrać ao
nemirnoj deci. “Zarobite ih oboje.”
Gabrijela je rekla:
“Lestate, nemoj im se suprotstavljati. Besmisleno je odugovlačiti.”
Znao sam da je u pravu. Ali ja se nikada nikome u ž ivotu nisam
predao. Povukavš i je za sobom pored bož je kuć e, jurnuo sam ka
mostu.
Hitali smo kroz vrevu mokrih kaputa i blatnjavih koč ija, a oni su
nas, ipak, sustizali; trč ali su tako brzo da su skoro bili nevidljivi
smrtnicima, a nas se više, takoreći, nisu ni plašili.
U mračnim ulicama na levoj obali reke igra je bila okončana.
Bela lica se pojaviš e iznad i ispod mene kao neki vraž iji anđeli, a
kada sam pokuš ao da izvuč em oruž je, osetio sam njihove š ake na
svojim rukama. Čuo sam Gabrijelu kako kaže:
“Neka bude šta mora biti.”
Cvrsto sam drž ao mač , ali nisam mogao da ih spreč im da me
podignu sa zemlje. I Gabrijelu su podigli.
U vrtlogu jezivih slika, shvatio sam kuda nas vode. Na Les Inosant,
koji je bio samo nekoliko metara udaljen od nas. Već sam mogao da
vidim plamsaj vatri koje su svako več e gorele između smrdljivih
otvorenih grobova, plamenove č iji je cilj bio da odagnaju kuž na
isparenja.
Zagrlio sam Gabrijelu oko vrata i zavriš tao da ne mogu da
podnesem taj smrad, ali oni su ž urno nastavili da nas nose kroz mrak,
kroz kapiju i pored grobnica od belog mermera.
“Sigumo ga ni vi ne podnosite”, rekao sam, koprcajuć i se. “Zaš to
onda živite među mrtvima kada ste stvoreni da se hranite živima?”
Sada sam već osetio takvo gađenje da nisam mogao da pruž im ni
verbalni ni izič ki otpor. Svuda oko nas su lež ala tela u raznim fazama
raspadanja, a smrad je dolazio i iz grobnica imućnih.
Dok smo hodali prema mrač nijem delu groblja i kada smo uš li u
jednu ogromnu grobnicu, shvatio sam da i oni mrze ovaj smrad isto
koliko i ja.
Mogao sam da osetim njihovo gađenje, a oni su ipak otvarali svoja
usta i pluć a kao da su ga prož dirali. Gabrijela je drhtala uz mene,
zarivajući mi prste u vrat.
Proš li smo kroz još jedna vrata, a zatim, u slaboj svetlosti baklje,
počeli da se spuštamo niz zemljane stepenice.
Miris je postajao sve intenzivniji. Cinilo se da izbija iz blatnjavih
zidova. Spustio sam glavu i povratio tanak mlaz svetlucave krvi na
stepenice ispred sebe, ali je on nestao sa vidika jer smo se brzo kretali
dalje.
“Zivite među grobovima”, rekao sam besno. “Zaš to ste sami izabrali
da živite u paklu?”
“Tiš ina”, š apnuo je jedan koji je stajao kraj mene, zapravo -
tamnooka vampirka sa raš čupanom kosom poput neke veš tice. “Ti
bogohulniče. Ti prokleti svetogrdniče.”
“Ne budi đavolja budala, draga!” zarež ao sam. Gledali smo se oč i u
oči. “Sem ako te tretira neuporedivo bolje od Svevišnjeg!”
Nasmejala se. Bolje rečeno, počela je da se smeje, a onda je prestala
kao da joj to nije bilo dozvoljeno. Kako ć e zabavno i zanimljivo sve
ovo biti!
Spuštali smo se sve niže i niže u zemlju.
Treperenje svetla, š kripanje njihovih stopala po praš ini, prljavi
dronjci koji se č eš u o moje lice. Na trenutak mi se ukaza cereć a
lobanja, pa još jedna, a zatim i cela gomila koja je ispunjavala niš u u
zidu.
Pokuš ao sam da se otrgnem i nogom sam š utnuo drugu gomilu
lobanja, i kosti su zakloparale po stepenicama. Vampiri su stegli obruč
oko nas i pokuš avali su još viš e da nas podignu uvis. Sada smo
prolazili kraj odvratnih prizora trulih leš eva smeš tenih u zidove poput
kipova; njihove kosti su bile umotane u trule rite.
“Ovo je i suviše odvratno!”, rekao sam stisnutih zuba.
Stigli smo do podnož ja stepenica i sada su nas nosili kroz prostranu
grobnicu. Mogao sam da č ujem poluglasno i ubrzano udaranje
bubnjeva.
 Ispred nas se videlo svetlo baklji, a pored neprekidnog ž alostivog
zavijanja č uli su se i drugi krici - udaljeni i ispunjeni bolom. Ali neš to
drugo, mimo ovih čudnih leleka, privuklo je moju pažnju.
Među svim ovim rugobama osetih da se u blizini nalazi i smrtnik.
Bio je to Nikolas, i bio je ž iv; mogao sam da č ujem i osetim ranjiv tok
njegovih misli izmeš an sa njegovim mirisom. Ali neš to straš no
događalo se sa njegovim umom. Bio je u haosu.
Nisam mogao da znam da li ga je i Gabrijela uhvatila.
Sasvim iznenada oboje nas baciš e na pod, u praš inu. Tada su se
povukli.
Podigoh i sebe i Gabrijelu. Video sam da se nalazimo u prostranoj
odaji sa kupolom, slabo osvetljenoj trima bakljama, koje su vampiri
postavili tako da njihova svetlost pravi trougao, u č ijem smo se
središtu mi sada nalazili.
Neš to veliko i crno bilo je u pozadini odaje. Miris drveta i katrana,
vonj vlage, buđave odeće, miris živog smrtnika. Tamo je bio Nikolas.
Gabrijelina kosa se potpuno izvukla iz trake i pala na njena ramena
dok se privijala uz mene, gledajuć i oko sebe prividno mirnim,
opreznim očima.
Leleci se prolomiš e svuda oko nas, ali ona najprodornija kuknjava
dolazila je od onih stvorenja koje smo i ranije č uli, stvorenja koja su
bila negde duboko u zemlji.
Tada sam shvatio da su ovo bili zatoč eni vampiri koji su vriš tali,
vriš tali za krvlju, oprostom i oslobođenjem, vriš tali č ak i za vatrama
pakla. Zvuk je bio nepodnošljiv kao i smrad.
Nikakvih konkretnih misli od Nikolasa, samo bezoblič an trač ak
njegovog uma. Da li je sanjao? Da nije poludeo?
Udarci bubnjeva bili su veoma glasni i vrlo blizu, a opet, oni krici su
probadali njihovu buku, ponovo i ponovo, bez ritma i upozorenja.
Lelek onih nama najbliž ih je utihnuo, ali bubnjanje se nastavilo, udarci
koji su iznenada poč eli da dolaze iz moje glave. U oč ajnom pokuš aju
da rukama ne začepim uši, pogledao sam unaokolo.
Napravljen je veliki krug i bilo je najmanje desetoro tih stvorenja u
njemu. Video sam muš karce i ž ene, mlade i stare, i jednog deč aka - svi
su oni bili bosonogi, obuč eni u ostatke ljudske odeć e, uprljane
zemljom, a kosa im je bila zamršena prljavštinom. Tu se nalazila i žena
sa kojom sam razgovarao na stepenicama; njeno lepo oblikovano telo
bilo je obučeno u prljavu haljinu, njene hitre crne oči svetlucale su kao
drago kamenje dok nas je posmatrala. A iza njih, straž ara, u senci su
stajala dvojica i udarala u bubnjeve.
Tiho sam preklinjao i prizivao snagu. Pokuš ao sam da č ujem
Nikolasa, iako nisam razmiš ljao o njemu. Sveč ano se zakleh: sve ću
nas izvući odavde, iako u ovom trenutku ne znam baš tačno kako.
Bubnjanje se usporavalo, poprimajuć i ruž an ritam koji mi je stezao
grlo, za mene stranim, oseć ajem straha. Osetio sam njihovu pretnju,
opipljivo uzbuđenje dok su mi približavali plamenove.
Zavrnuvši desnu ruku jednom stvorenju i držeći je sve dok se protiv
svoje volje nije spustio na kolena, zgrabih baklju. Jako ga odgurnuh
nogom, on se prostro po zemlji, a ja, dok su ostali hitali napred,
zavitlah bakljom u širokom krugu ne bi li oni ustuknuli.
A onda prkosno bacih baklju.
Ovo ih je iznenadilo, te je usledio iznenadan muk. Uzbuđenje je
iš čezlo, ili - bolje reč eno - pretvorilo se u neš to strpljivije i manje
živahno.
Bubnjanje je postalo ujednač eno, ali se č inilo da oni ne obrać aju
paž nju na to. Zurili su u kopč e na naš im cipelama, u naš u kosu i u naš a
lica sa takvim jadom da su izgledali nevaljalo i gladno. A onaj deč ak je
sa takvom teskobom krenuo da dotakne Gabrijelu.
“Odbij!”, zašištao sam. Poslušao me je i zgrabio baklju sa zemlje dok
se povlačio.
Sada sam bio siguran - bili smo okruženi zavišću i radoznalošću, i to
je bila najveća prednost koju smo imali.
Posmatrao sam ih, jednog po jednog. Polako sam poč eo da otresam
prljavštinu sa ogrtača i pantalona. Poravnah ogrtač dok sam ispravljao
ramena. Zatim sam proš ao prstima kroz kosu i stao sklopljenih ruku,
kao prava slika i prilika odvaž nosti i dostojanstva posmatrao sam
naokolo.
Gabrijela se blago nasmeš ila. Stajala je sa rukom na drš ci svog
mača. Bila je pribrana.
Ovo je uticalo da se ostali nadu u sveopš tem č udu. Crnooka
vampirka je bila oč arana. Namignuo sam joj. Divno bi izgledala da je
neko baci u vodopad i drž i je tamo nekih pola sata; to joj tiho i rekoh.
Ustuknula je dva koraka i zategla svoju haljinu na grudima.
Zanimljivo. Zaista, veoma zanimljivo.
 “Kako sve ovo objaš njavate?”, upitao sam, zureć i u njih
pojedinačno, kao da su bili nešto nesvakidašnje.
Gabrijela se opet blago nasmeš ila. “Sta bi vi, zapravo, trebalo da
predstavljate?”, zahtevao sam da mi se kaž e. “Duhove koji u svojim
zvečećim lancima pohode groblja i stare dvorce?”
Pogledali su se međusobno; oseć ali su nelagodu. Bubnjanje je
prestalo.
“Moja dadilja me je u detinjstvu č esto plaš ila prič ama o takvim
avetima”, rekao sam. “Govorila mi je da mogu u svakom trenutku da
iskoč e iz viteš kih oklopa u naš oj kuć i, da ć e me odvesti i da ć u ja od od
straha vriš tati.” Udarih nogom o zemlju i naglo koraknuh napred. “DA
LI JE TO ONO ŠTO STE VI?”
Vrisnuše i povukoše se.
Crnooka se, međutim, nije ni pomerila.
Blago sam se nasmejao.
“Vaš a tela su ista kao i naš a, zar ne?”, polako sam upitao. “Glatka,
bez mana, a u vaš im oč ima mogu da vidim dokaz sopstvenih moć i. A
najčudnije...”
Zbunjenost je izbijala iz njih. Zavijanje iz zidova kao da je postalo
blaže i kao da su nas zarobljeni slušali i pored sveg svog bola.
“Da li vama predstavlja veliko zadovoljstvo to da ž ivite u prljavš tini
i smradu kao š to je ovaj?”, upitao sam. “Da li je to razlog š to tako
živite?”
Strah. Ponovo zavist. Kako smo uspeli da izbegnemo njihovu
sudbinu?
“Naš je vođa satana”, prozborila je crnooka vampirka oš tro.
Kultivisan glas. Ona je kao smrtnica bila neko sa kim ste se morali
obračunati. “Mi služimo satani, kao što i treba da bude.”
“Zašto?”, upitao sam učtivo.
Komešanje svuda naokolo.
Jedva osetno treperenje Nikolasa. Uznemirenost bez granica. Da li
je čuo moj glas?
“Navuć i ć eš bož ji gnev na sve nas svojim prkosom”, rekao je deč ak,
najmlađi među njima, koji nije mogao da ima viš e od š esnaest godina
kada je stvoren. “Sa taš tinom i bezbož noš ću se ogluš uješ o Pravila
mraka. Živiš među smrtnicima! Hodaš po osvetljenim predelima.”
“A zaš to ne biste i vi to radili?”, upitao sam. “Da neć ete mož da na
belim krilima odleteti u raj kada se ovo privremeno kazneno
boraviš te zatvori? Da li je to ono š to vam satana obeć ava? Spasenje?
Da sam na vašem mestu, ne bih računao na to.”
“Bić ete bač eni u bezdan pakla za svoje grehe!”, reč e jedan od njih -
neka majuš na, stara i ruž na ž ena. “Neć ete viš e imati moć da č inite zlo
na zemlji.”
“A kada bi to trebalo da se desi?”, upitao sam. “Ja sam ono š to jesam
već pola godine. Ni Bog ni satana nisu mi pravili nikakve probleme do
sada! Vi mi stvarate neprilike!”
Na trenutak su bili zateč eni. Zaš to nas nije pokosila smrt kada smo
ulazili u crkve? Kako smo mogli da budemo ono što jesmo?
Cinilo se sasvim moguć nim da bi sada mogli da se raš trkaju i budu
pobeđeni. Ali š ta je sa Nikijem? Da su samo njegove misli
usredsređene, mogao bih da steknem neki uvid u to š ta se nalazilo iza
one gomile trule crne tkanine.
Usredsredio sam svoj pogled na vampire.
Drvo, katran, lomača. I ove proklete baklje.
Tamnooka ž ena nam je pristupila. U njoj nije bilo zlobe, već
oč aranosti. Ali deč ak ju je gurnuo u stranu, zbog č ega se ona razljutila.
Stajao je tako blizu da sam mogao da osetim njegov dah na svom licu.
“Kopile!”, rekao je. “Tebe je stvorio izgnanik Magnus u inat kovenu,
u suprotnosti sa Pravilima mraka. Nesmotreno si ovoj ž eni predao
Mračni dar, u svoj svojoj taštini, na isti način kao što si ga i dobio.”
“Ako te satana ne kazni”, rekla je starica, “kaznić emo te mi, š to je
naša obaveza i naše pravo!”
Deč ak je pokazao na crnom tkaninom zaklonjenu lomač u. Pokazao
je drugima da se povuku.
Bubnjevi su se ponovo zač uli, brzo i glasno. Krug se proš irio, a
nosači baklji su se približili tkanini koja je visila.
Dvojica su povukla dronjavu draperiju, ogromno platno od crnog
serža, i podigao se zagušljivi oblak prašine.
Lomač a je bila isto onako velika kao i ona koja je progutala
Magnusa.
Na vrhu lomač e, u sklepanom drvenom kavezu, oslonjen na
reš etke, kleč ao je Nikolas. Zurio je u nas slepo, a ja nisam mogao niš ta
da raspoznam na njegovom licu ili u njegovim mislima.
Vampiri su svoje baklje drž ali visoko da bi mogli da ga vidimo.
Mogao sam da osetim kako ih ponovo obuzima uzbuđenje, kao i kada
su nas doveli u odaju.
Gabrijela me je stiskom svoje ruke upozoravala da ostanem
pribran. Ništa se u njenom izrazu nije promenilo.
Na Nikijevom vratu nalazile su se plavič aste modrice. Cipka na
njegovoj koš ulji bila je prljava kao i njihovi dronjci, a pantalone su mu
bile pocepane. On je, u stvari, bio pun ogrebotina i isuš en skoro do
granice smrti.
Nemi strah se prolomio mojim srcem, ali znao sam da je to upravo
ono š to su ž eleli da vide. Zapeč atio sam taj oseć aj u sebi i nisam mu
dozvolio da se ispolji.
Kavez nije predstavljao nikakvu prepreku, mogao sam da ga
polomim. A gorele su samo tri baklje. Pitanje je jedino kada napraviti
prvi korak i kako. Nećemo nestati tek tako, ne na ovaj način.
Uhvatio sam sebe kako bezoseć ajno zurim u Nikolasa, hladnokrvno
u gomilu potpale, u grubo iseč ene cepanice. Bes je iš čileo iz mene, dok
je Gabrijelino lice predstavljalo savršenu masku mržnje.
Grupa kao da je to osetila i blago se udaljila od nje, da bi opet
prišla, zbunjena i ponovo neodlučna.
Ali nešto drugo se dešavalo. Krug se sužavao.
Gabrijela je dotakla moju ruku.
“Dolazi vođa”, rekla mi je.
Negde su se otvorila neka vrata. Bubnjevi su prestali da drame i
č inilo se da su se zarobljeni u zidovima prepustili agoniji, preklinjuć i
za oprost i oslobođenje. Vampiri oko nas kao da su pomahnitali od tog
leleka. Sve š to sam mogao da uradim bilo je to da se uzdrž im i ne
zapušim uši.
Snaž an nagon mi je govorio da ne treba da gledam u vođu. Ali
nisam mogao da mu odolim i polako sam se okrenuo ka njemu kako bi
ga video i ponovo odmerio njegovu snagu.
 2

K orač ao je ka središ tu velikog kruga, leđima okrenut lomač i, a

jedna čudna vampirka hodala je uz njega.
Kada sam ga paž ljivo pogledao u svetlosti baklje, osetih isti onaj
šok koji sam doživeo kada je ušao u Notr Dam.
Nije u pitanju bila samo njegova lepota, već neverovatna nevinost
njegovog deč ač kog lica. Pokretao se tako lagano i brzo da nisam
mogao da vidim njegova stopala kako se spuš taju na pod. Njegove
krupne oč i posmatrale su nas bez srdž be, a njegova kosa, i pored sve
prašine, posedovala je neki crvenkasti sjaj.
Pokuš ao sam da osetim njegov um, da saznam iz č ega se on sastoji i
zaš to jedno ovakvo uzviš eno bić e gospodari ovim otuž nim duhovima
kada je imao ceo svet da njime krstari. Pokuš ao sam ponovo da
otkrijem ono š to sam gotovo spoznao kada smo ovaj stvor i ja stajali
ispred oltara u katedrali. Kada bih to znao, mož da bih mogao da ga
porazim, ne, sigurno bih ga tada porazio.
Pomislih da sam ga video kako mi odgovara nekim nemim jezikom
- neki bljesak nebesa iz samog središ ta pakla bio je na njegovom
nevinom licu, kao da je đavo zadrž ao lik i oblik anđela i nakon svog
pada.
Ali, neš to straš no nije bilo u redu. Vođa nije govorio. Bubnjevi su
besomuč no tutnjali, niko niš ta nije preduzimao. Tamnooka vampirka
se nije pridružila ostalima u leleku. A i ostali su ubrzo prestali.
Zena koja je uš la zajedno sa vođom - č udna pojava obuč ena poput
neke drevne kraljice, u haljini pretvorenoj u rite i sa pletenim pojasom
oko struka - počela je da se smeje.
Taj koven, ili kako god su sebe nazivali, bio je prilič no zapanjen, š to
je potpuno razumljivo.
Jedan od bubnjeva je prestao da bubnja.
Stvorenje koje je podseć alo na kraljicu smejalo se sve glasnije i
glasnije. Njeni beli zubi bi zasjali kroz prljav veo njene zamršene kose.
Nekoć je sigurno bila lepa. Nije je uniš tilo smrtno doba. Izgledalo je
da je luda - usta su joj bila iskrivljena u groznu grimasu, zurila je
preda se divljač kim oč ima. Telo joj se iznenada presamitilo u skladu
sa smehom; tako se sagnuo i Magnus dok je igrao oko sopstvene
lomače.
“Zar vas nisam upozorila?”, zavrištala je. “Zar nisam?”
Daleko iza nje, Nikolas se pomerio u malom kavezu. Osetio sam da
ga smeh omalovaž ava. Ali, pomno je gledao u mene, i njegove crte lica
su imale onu nekadaš nju oseć ajnost uprkos trenutnoj iskrivljenosti. U
njemu su se borili strah i zloba, pomeš ani sa č uđenjem i gotovo
očajem.
Vođa kestenjaste kose zurio je u kraljicu vampira, a na licu mu je
bio nedokuč iv izraz. Deč ak sa bakljom je iskorač io napred i
podviknuo ž eni da odmah uć uti. Drž ao se prilič no kraljevski, bez
obzira na dronjke koje je nosio.
Zena mu je okrenula leđa i suoč ila se, lice u lice, sa nama. Otpevala
je hrapavim, bespolnim glasom, koji se potom pretvorio u galopirajuć i
smeh, sledeće reči:
“Hiljadu puta vam kazah, al' vi me sluš ati hteli niste.” Njena haljina
je treperila oko nje, a telo joj je podrhtavalo. “Nazvaste me ludom,
vekovnom pać enicom, skitnicom Kasandrom, iskvarenom
dugovremenskim bdenjem na ovoj zemlji. Pa ipak, kao š to vidite,
svako moje predskazanje se obistinilo.”
Vođa nije pokazao ni trunku interesovanja za nju.
“Trebao vam je ovaj stvor...” Priš la mi je jezivog lica nalik na
komič nu masku, kao š to je bilo i Magnusovo lice. “...ovaj veseli vitez,
da to dokaže jednom za svagda.”
Zasiktala je, uzdahnula i ispravila se. U jednom kratkom trenutku
savrš enog mira pretvorila se u lepoticu. Ceznuo sam da joj oč eš ljam
kosu, da je operem sopstvenim rukama, da je obuč em u savremenu
odeć u, da je vidim u ogledalu svog vremena. U stvari, odjednom me je
spopala mahnita želja da je dovedem u red i sa nje sperem krinku zla.
Mislim da me je na trenutak zanela pomisao na več nost. Tada sam
razumeo pravo znač enje besmrtnosti. Sve je bilo moguć e sa njom,
barem mi se tako učinilo na trenutak.
Zurila je u mene i uspela je da uhvati te vizije; lepota njenog lica se
produbila, ali se njen ludački osmeh vratio.
“Kaznite ih!”, vriš tao je deč ak. “Prizovite satanin sud! Upalite
vatru!”
 Ali se niko u velikoj prostoriji nije pomerio.
Starica je pevuš ila zatvorenih usta neku jezivu melodiju koja je
imala ritam govora. Vođa je i dalje samo zurio.
Ali, uspanič eni deč ak nam se približ io. Iskezio je svoje oč njake i
tako je podigao ruku da je ličila na kandžu.
Zgrabio sam mu baklju iz ruke i zadao mu udarac u grudi, koji ga je
odbacio preko praš njavog kruga među potpalu smeš tenu uz lomač u.
Ugasio sam baklju u prašini.
Kraljica vampira je ispustila kreš tavi smeh, koji je, po svemu
sudeći, preplašio ostale, ali je vođin izraz lica ostao nepromenjen.
“Neć u da stojim ovde u ime bilo kakvog sataninog suda!”, rekao
sam, bacajući pogled po krugu. “Ukoliko ne dovedete samog satanu.”
“Da, kaž i im dete! Nateraj ih da ti odgovore!”, rekla je stara ž ena
pobedonosno.
Dečak je ponovo bio na nogama.
“Poznati su vam zloč ini”, urliknuo je dok je ponovo ulazio u krug.
Sada je bio pun besa, iz njega je izbijala snaga i ja shvatih da je
nemoguć e bilo koga od njih proceniti na osnovu smrtnog oblika koji
poseduje. Sasvim je moguć e da je deč ak jedan od starijih vampira, da
je sić uš na starica obič no mladunč e, a vođa sa deč ač kim likom
najstariji od svih njih.
“Vidite”, rekao je, zakorač ivš i bliž e, a njegove sive oč i su zasjale
kad je osetio njihovu paž nju, “ovaj demon nije niš ta novo, ni ovde ni
bilo gde drugde. On nije preklinjao da bude primljen. On nije polož io
nikakve zakletve satani. On se nije u svojoj smrtnič koj postelji
odrekao svoje duš e. U stvari, on nije umro!” Njegov glas je postao
kreš taviji, glasniji. “On nije bio sahranjen! On se nije izdigao iz groba
kao Dete mraka! On se usuđuje da luta svetom poput ž ivog bić a! On
usred Pariza vodi poslove kao bilo koji smrtnik!”
Krici se, u vidu odgovora, prolomiš e iz zidova. Ali, vampiri u krugu
su ćutali dok je zurio u njih. Vilica mu je podrhtavala.
Zabacio je ruke i poč eo da zavija. Jedno ili dvoje mu se pridruž ilo.
Njegovo lice se izobličilo od srdžbe.
Drevna kraljica vampira se zatresla od smeha i pogledala u mene sa
najpomahnitalijim osmehom na licu.
Ali dečak nije odustajao.
“On už iva u udobnosti doma, š to je strogo zabranjeno”, zavriš tao je,
udarajuć i nogom o pod i cimajuć i svoju odeć u. “On odlazi u palate
č ulnih zadovoljstava, gde se meš a sa smrtnicima dok oni sviraju! Dok
oni plešu!”
“Prestani da trabunjaš !”, rekao sam. Ali iskreno reč eno, baš sam
imao želju da ga saslušam do kraja.
Skočio je napred i isturio prst ka mom licu.
“Nema tih rituala koji bi mogli da ga pročiste!”, uzviknuo je. “Isuviše
je kasno za Zakletve mraka, Blagoslove mraka...”
“Zakletve mraka, Blagoslovi mraka!”, okrenuh se ka staroj kraljici.
“Sta vi kaž ete na sve ovo? Vi ste stari kao š to je i Magnus bio kada je
skočio u vatru... Zašto trpite sve ovo?”
Oč ima je zakolutala tako iznenada da se č inilo kao da one same
imaju neki svoj ž ivot, a onda se opet nasmejala onim svojim
galopirajućim smehom.
“Ja te nikada neć u povrediti, mlado momč e”, rekla je. “Nijedno od
vas dvoje.” S ljubavlju je pogledala u Gabrijelu. ,Vi ste na đavoljem
putu velike avanture. Kakvo pravo ja imam da se meš am u ono š to su
vam vekovi namenili?”
Ðavolji put. To je bila prva fraza koju sam od njih č uo, a koja je
odjeknula u mojoj duš i. Od samog gledanja u nju spopade me radost.
Na neki svoj način, ona je bila Magnusova bliznakinja.
“O da, ja sam stara isto koliko i tvoj tvorac!” Nasmeš ila se; beli
oč njaci su joj dodirnuli donju usnu, a onda su nestali. Pogledala je u
vođu, koji ju je posmatrao bez trunke interesovanja ili nadahnuć a.
“Bila sam ovde”, rekla je, “u ovom kovenu, kada je Magnus od nas
ukrao tajne... taj veš ti alhemič ar Magnus... kada je ispio krv koja mu je
pruž ila več ni ž ivot, i to na nač in kakav Svet mraka nikada ranije nije
video. A sada, nakon š to je od toga proš lo tri veka, on je preneo svoj
čist i nepatvoren Mračni dar tebi, divno dete!”
Njeno lice je ponovo poprimilo onu cereć u, iskež enu komič nu
masku, tako sličnu Magnusovom licu.
“Pokaž i mi, dete”, rekla je, “moć koju ti je dao. Da li znaš š ta to
znač i da te vampirom stvori neko ko je tako moć an, neko ko nikada
pre nije nikome pruž io svoj dar? Ovde je to zabranjeno, dete, niko ko
je tako star ne prenosi svoju moć ! Jer ako se to dogodi, njegov
naslednik bi s lakoć om mogao da prevaziđe ovog dostojanstvenog
vođu i ovaj njegov koven.”
 “Prestani sa tim zlonamernim ludostima!”, prekinuo ju je dečak.
Ali, svi su pomno slušali. Lepa tamnooka vampirka nam se približila
da bolje vidi staru kraljicu, potpuno zaboravivš i pri tom da od nas
strahuje i da nas mrzi.
“Pre stotinu godina si dovoljno rekla”, izderao se deč ak na staru
kraljicu, rukom joj naređujuć i da uć uti. “Ti si luda kao š to su i svi stari
ludi. Smrt je ono š to ti prizivaš . Kaž em ti da se ovo bezakonje mora
kazniti. Reda ć e ponovo biti kada njega i ovu ž enu koju je stvorio
uništimo pred svima.”
Sa novostečenim besom se okrenuo ka ostalima.
“Kaž em vam: hodate zemljom, kao i sve zlo, bož jom voljom, da bi
smrtnici patili u ime njegove bož anstvene slave. Ako bogohulite,
bož jom voljom bić ete uniš teni i bač eni u grotlo pakla jer ste proklete
duš e, a besmrtnost vam je data samo ukoliko platite cenu patnjom i
mučeništvom.”
Prolomilo se nesigurno zavijanje.
“Dakle, to je u pitanju”, rekao sam. “Citava ilozo ija - baš č itava -
zasnovana je na laž i. Vi, liš eni svega kao paori, već u paklu po
sopstvenom izboru, okovani č vrš će i od najgorih smrtnika - ž elite da
nas kaznite jer ne ž ivimo kao vi? Sledite naš primer, jer mi ne
prihvatamo takav izbor!”
Neki od vampira su samo zurili u nas, dok su drugi mahnito
razgovarali jedni sa drugima svuda oko nas. Ponovo su bacali poglede
na vođu i staru kraljicu.
Ali vođa i dalje ništa nije govorio.
Dečak je zaurlao da se uspostavi mir.
“Nije dovoljno to š to je oskrnavio sveta mesta”, rekao je. “Nije
dovoljno to š to hoda uokolo kao smrtnik. Samo je ove noć i u selu
prestravio vernike jedne č itave crkve. Ceo Pariz razglaba o tom už asu,
o demonu koji je vaskrsao iz groba ispod samog oltara, o njemu i ovoj
vampirici kojoj je preneo Mrač ni dar bez odobrenja ili rituala, na isti
način na koji je i sâm stvoren.”
Usledilo je soptanje, dodatni ž amor. Ali stara kraljica je
oduševljeno vrisnula.
“Ovo su teš ki zloč ini”, rekao je deč ak. “Kaž em vam, oni ne mogu
proć i nekaž njeno. Kome od vas nisu poznata njegova kreveljenja na
pozornici bulevarskog pozoriš ta koje poseduje kao da je smrtnik!
Tamo je pred hiljadama Pariž ana otkrio svoje moć i Deteta mraka!
Tajna koju smo vekovima š titili razotkrivena je u ime njegove zabave i
zabave običnih gomila.”
Stara kraljica je protrljala ruke i iskrivila glavu u stranu dok me je
posmatrala.
“Da li je sve to istina, dete?” upitala je. “Da li si sedeo u operskoj
lož i? Da li si stajao ispred svetiljki francuskog pozoriš ta? Da li ste ti i
ova lepotica koju si savrš eno stvorio plesali sa kraljem i kraljicom u
dvorcu u Tiljerijima? Da li je istina da si jezdio bulevarima u zlatnoj
kočiji?”
Smejala se i smejala, svojim oč ima odmeravajuć i ostale, ukroć ujuć i
ih kao da je odašiljala zrak neke tople svetlosti.
“Ah, kakva divota i dostojanstvo!”, nastavila je. “Sta se dogodilo u
velikoj katedrali kada ste ušli u nju? Kaži mi odmah!”
“Apsolutno ništa se nije dogodilo, gospođo!”, izjavio sam.
“Veliki zloč ini!”, zaurlao je pobesneli deč ak vampir. “Ovo su stvari
koje ć e na nas nahuš kati ceo grad, ako ne i č itavo kraljevstvo. I to
nakon vekova tokom kojih smo u potaji lovili ovim gradom, odajuć i
samo najtananije trač ke svojih velikih moć i. Mi smo sablasti, stvorenja
mraka stvorena da hrane ljudske strahove, a ne besni đavoli!”
“Ah, ali to je i suviš e uzviš eno!”, pevuš ila je stara kraljica, oč iju
uprtih u luč nu tavanicu. “Na svom kamenom uzglavlju sanjala sam
snove o smrtnom svetu iznad. Cula sam njegove glasove i njegovu
novu muziku kao uspavanku dok sam lež ala u svom grobu. Zamiš ljala
sam njegova fantastič na otkrić a i znala sam za njegovu hrabrost u
bezvremenom svetiliš tu svojih misli. Iako me izopš tava svojim
blješ tavim oblicima, č eznem za tim svetom svom snagom, č eznem da
bez straha tutnjim naokolo, da jaš em Ðavoljim putem pravo kroz
srce.”
Sivooki dečak je bio van sebe.
“Nastavite sa suđenjem!”, rekao je, zureći u vođu. “Upalite lomaču!”
Kraljica mi se sklonila s puta, uz naglaš ene pokrete, kad je deč ak
posegnuo za sebi najbliž om bakljom. Ustremio sam se na njega,
zgrabio mu baklju iz ruke i odbacio ga visoko prema tavanici, a on se
presamitio i u istom položaju pao na zemlju. Izgazio sam baklju.
Sada je ostala još jedna. Koven je bio u potpunom rasulu. Nekoliko
vampira je otrč alo da pripomogne deč aku, drugi su se doš aptavali
među sobom, dok je vođa stajao savrš eno miran, kao da je bio u
nekom svom svetu.
Dok se sve ovo odigravalo, uputih se napred, popeh se na lomač u i
razglavih prednji deo malog drvenog kaveza.
Nikolas je izgledao kao ž ivi leš . Oč i su mu bile zaleđene, a usta
iskež ena kao da mi se prezrivo smeš io s druge strane groba. Izvukao
sam ga iz kaveza i odvukao ga na prljavi patos. Bio je u groznici. Dok
sam pokuš avao da prikrijem od ostalih njegovo stanje, on me je gurao
i tiho proklinjao, ali ga ja nisam spreč avao u tome, već sam ga
ignorisao.
Stara kraljica nas je gledala zadivljeno. Pogledao sam u Gabrijelu,
koja nas je posmatrala bez i trunke straha. Izvadio sam bisernu
brojanicu iz svog kaputa i, pustivš i da raspeć e slobodno padne, stavio
je na Nikolasov vrat. Zurio je tupo u maleni krst, a onda je poč eo da se
smeje. Prezir i pakost su izbijali iz njega kroz taj tihi, metalni zvuk. To
je bio sasvim suprotan zvuk od onoga koji su ispuš tali vampiri. U
njemu ste mogli č uti ljudsku krv, njenu gustinu kako odzvanjala
naspram zidova. Crven i vreo, odjedared je izgledao č udnovato
nedovrš en, jedini smrtnik među nama, izgledao je kao dete bač eno
među porcelanske lutke.
Koven je bio zbunjeniji nego ikada pre. Dve ugaš ene baklje na podu
još uvek su stajale netaknute.
“Sada ga, prema vaš im pravilima, ne mož ete povrediti”, rekao sam.
“Pa ipak, vampir je taj koji mu je pruž io tu natprirodnu zaš titu. Kako
ćete to objasniti?”
Odneo sam Nikija napred. Gabrijela je odmah ispruž ila ruke da ga
prihvati u svoje naručje.
Pristao je na to, iako je zurio u nju kao da je ne poznaje, a č ak je
podigao i prste da joj dotakne lice. Sklonila je njegovu ruku kao š to bi
to uradila sa bebinim prstić ima, a svoj pogled je zadrž ala na vođi i
meni.
“Ako vaš vođa sada nema š ta da kaž e, ja imam”, rekao sam. “Idite
da se operete u Seni i obucite se kao ljudi, ako se seć ate kako se to
radi, a tada hodite među smrtnicima kako vam i priliči.”
Posrć uć i, poraž eni deč ak vampir vratio se u krug, kruto odgurnuvš i
one koji su mu pomogli da se pridigne.
“Armane”, obratio se tiho vođi sa kestenjastom kosom, “dovedi
koven u red! Armane, spasi nas sada!”
“Zaš to, u ime pakla”, nadglasao sam ga, “ti je đavo dao lepotu,
okretnost, oči da vidiš prizore, um da bacaš čini?”
Sve su oč i bile uperene u mene. Sedokosi deč ak je ponovo
uzviknuo:
“Armane!”
Ali uzaludno.
“Trać iš svoje darove!”, rekao sam. “Još gore – trać iš svoju
besmrtnost! Niš ta na celom ovom svetu nije nerazumnije i
protivreč nije od tebe, osim, naravno, smrtnika, koji ž ive u zagrljaju
sujeverja prošlosti.”
Vladala je potpuna tiš ina. Mogao sam da č ujem Nikijevo slabo
disanje. Mogao sam da osetim njegovu toplotu. Mogao sam da osetim
njegovu slabašno uzbuđenje kojim se borio protiv same smrti.
“Zar nemate lukavosti?”, zapitao sam ostale glasom koji se orio u
tiš ini. “Gde vam je veš tina? Kako sam ja, siroč e, nabasao na toliko
moguć nosti, kada vi, koje su odnegovali vaš i zli roditelji” - zastao sam
da pogledam u vođu i besnog deč aka - “tapkate kao slepci ispod
zemlje?”
“Satanina moć ć e te uniš titi u paklu!”, zaurlao je deč ak, skupivš i svu
svoju preostalu snagu.
“Stalno govoriš jedno te isto!”, rekao sam. “A kao š to svi imamo
priliku da vidimo, ništa se ne događa!”
Glasan žamor odobravanja!
“A da si zaista verovao u to da ć e se tako neš to desiti”, rekao sam,
“nikada se ne bi baktao oko toga da me dovedeš ovde.”
Glasovi su još jače odjekivali u znak slaganja.
Pogledao sam u majuš nu i usamljenu priliku vođe. Sve oč i su se sa
mene prenele na njega. Cak je i luda kraljica vampira pogledala u
njega.
Čuh ga kako u tišini šapuće:
“Okončano je.”
Čak ni oni mučenici u zidu nisu pustili glasa.
Vođa je ponovo progovorio:
“Idite sada, svi vi, svemu je došao kraj.”
“Armane, ne!”, preklinjao ga je dečak.
Ali ostali su već poč eli da se povlač e, lica skrivenih rukama, dok su
š aputali. Bubnjevi su bili odlož eni u stranu i jedina preostala baklja
bila je zakačena na zid.
Posmatrao sam vođu. Znao sam da njegove reč i nisu znač ile naš e
oslobađanje.
Nakon š to je tiho oterao pobunjenog deč aka sa ostalima - samo je
kraljica ostala sa njim - usmerio je svoj pogled ponovo ka meni.
 3

P rostrana i prazna soba sa visokom tavanicom, u kojoj su se sada

nalazila samo dva vampira, koja su nas posmatrala - č inila se još
jezivijom; jedina preostala baklja bacala je slabaš nu i sumornu
svetlost.
U tiš ini sam razmiš ljao o tome da li ć e ostali napustiti groblje ili
oklevaju na vrhu stepeniš ta, kao i da li ć e me neko od njih spreč iti da
odavde izvedem Nikija ž ivog. Deč ak ć e biti u blizini, ali to momč e je
slabo. Stara kraljica neć e niš ta preduzeti. U stvari, ostaje samo vođa.
Ali sada ne smem biti impulsivan.
Još uvek je zurio u mene i ništa nije govorio.
“Armane?”, rekao sam s poš tovanjem. “Da li mogu da ti se obratim
na ovaj nač in?” Približ io sam mu se i poč eo pomno da ga posmatram
ne bih li uoč io bilo kakvu promenu na njegovom licu, makar i
najmanju. “Ti si, oč igledno, vođa. Jedino nam ti mož eš pruž iti
objašnjenje za sve ovo.”
Ali ove reč i su bile slabo pokrić e za moje misli. Podilazio sam mu.
Pitao sam ga kako mu je poš lo za rukom da ih uvuč e u sve ovo i da pri
tom izostavi suš tinu, koju oni ionako ne bi razumeli - on koji je,
izgleda, bio drevan, kao i stara kraljica. Ponovo sam ga zamislio kako
stoji pred oltarom Notr Dama sa onim svojim nebeskim izrazom na
licu. Osetio sam se potpuno prož etim njime i njegovim sposobnostima,
prožet tim drevnim stvorom, koji je sve vreme samo ćutao.
Mislim da sam sada kod njega traž io barem trač ak ljudskih
oseć anja! To je ono š to sam smatrao da ć e mi mudrost otkriti. Onaj
smrtnik u meni, onaj ranjivi koji je u krč mi plakao zbog same vizije
haosa reče:
“Armane, šta sve ovo treba da znači?”
Cinilo se kao da su njegove braon oč i zasvetlele. A onda se njegovo
lice tako vešto transformisalo u bes da sam se izmakao.
Nisam verovao sopstvenim č ulima. Iznenadne promene kroz koje
je proš ao u Notr Damu nisu bile niš ta u poređenju s ovim. To je bila
najsavrš enija inkarnacija zlobe koju sam ikada video. Cak je i
Gabrijela ustuknula. Podigla je svoju desnu ruku da zaš titi Nikija, a ja
sam se povlač io unazad sve dok nisam bio kraj nje; naš e se ruke
dodirnuše.
Ali na isti č udesan nač in mrž nja se istopila. Lice je ponovo
pripadalo slađanom i mladom smrtnom dečaku.
Stara kraljica vampira se skoro na silu nasmeš ila i provukla svoje
bele kandže kroz kosu.
“Vi se meni obraćate za objašnjenje?”, upitao je vođa.
Njegove su oč i preletele preko Gabrijele i Nikolasa, koji je spavao
na njenom ramenu. A onda se ponovo usredsrediše na mene.
“Mogao bih da prič am do kraja sveta”, rekao je, “ali ni tada ne bih
mogao da vam objasnim šta ste ovde uništili.”
Učinilo mi se da je stara kraljica ispustila neki podrugljiv zvuk, ali ja
sam bio i suviš e zaokupljen njime, milozvuč noš ću njegovog govora i
ogromnim besom koji je tinjao u njemu.
“Ove misterije postoje”, rekao je, “od poč etka vremena.” Dok je
stajao ovako u ovoj prostranoj odaji, glasa koji se iz njega prolamao
bez ikakvog napora, ruku oklembeš enih uz telo - izgledao je malen.
“Još od drevnih dana postoji naš a vrsta, koja hara ljudskim gradovima,
vreba smrtnike i lovi ili pod okriljem noć i, kao š to su nam to Bog i
đavo i nalož ili da č inimo. Mi smo izabranici satane, a oni koji bivaju
primani u naš e redove prvo moraju da se dokaž u kroz stotine zloč ina
pre nego što im bude pružen Mračni dar besmrtnosti.”
Još više mi se približio; baklja je svetlucala u njegovim očima.
“Pred svojim najdraž ima izgledalo bi kao da su umrli”, rekao je, “a
onda bi, samo sa malom količ inom naš e krvi u sebi, bili izlož eni už asu
kovč ega sve do naš eg dolaska. Tada, i samo tada, bio bi im dat Mrač ni
dar, posle č ega bi ponovo bili zatoč eni u grobu, u kojem bi bili sve dok
im žeđ ne bi izrodila snagu da polome uzani sanduk i podignu se.”
Glas mu je postao za nijansu glasniji, zvučniji.
“U tim mrač nim odajama spoznavali bi samu smrt”, rekao je. “Tu
smrt i tu moć zla razumevali bi dok bi se podizali, lomili kovč eg i
gvozdena vrata iza kojih su bili zatoč eni. Zalim slabe, one koji nisu
mogli da se iskobeljaju, one koji su kricima prizivali smrtnike da dođu
dan kasnije - jer nijedan od njih se ne bi usudio da se odazove noću. Za
njih nije bilo milosti.
“Ali oni koji bi se podigli, ah, to su bili vampiri koji su hodili
zemljom, provereni, proč iš ćeni. Deca mraka su rođena iz krvi mladih
vampira, nikada ne poseduju svu snagu drevnog gospodara, a vreme
je to koje donosi mudrost pri koriš ćenju Mrač nog dara pre nego š to
uistinu postanu moć ni. Na tim nač elima su zasnovana Pravila mraka:
ž iveti među mrtvima, jer mi smo mrtva stvorenja; vrać ati se uvek u
sopstveni grob ili neki veoma slič an naš em; izbegavati osvetljena
mesta; odnositi ž rtve daleko od ostalih . smrtnika da umru u
neosveć enim i ukletim mestima; poš tovati uvek bož ju moć , raspeć e
oko vrata, svete predmete; i nikada, nikada ne preć i prag bož jeg doma
da ti On ne bi oduzeo moć i prognao te u pakao, a time bi u plamenim
mukama bila okončana naša vladavina na zemlji.”
Zastao je. Prvi put je pogledao staru kraljicu; č inilo mi se, iako
nisam mogao uistinu to da utvrdim, da ga je njeno lice izluđivalo.
“Ti prezireš ove stvari”, rekao joj je. “I Magnus ih je mrzeo!” Poč eo
je da se trese. “To i jeste razlog njegovog ludila, kao i tvog, ali kaž em
vam da vi ne razumete te misterije! Vi ih razbijate kao da su samo
staklo, ali vi nemate snagu, nemate moć osim neznanja. Vi krš ite
pravila, i to je sve.”
Okrenuo se, oklevao je trenutak kao da neć e otić i, i poč eo je da
posmatra prostranu kriptu.
Čuo sam staru vampirsku kraljicu kako tiho pevuši.
Pevala je neš to jedva č ujno i poč ela da se klati napred-nazad, glave
okrenute na jednu stranu, sanjivih očiju. Opet je izgledala prekrasno.
“Sve je okonč ano za moju decu”, š apnuo je vođa. “Gotovo i
završ eno, jer oni sada znaju da mogu da zanemare sve to. Sve one
stvari koje su nas vezivale, koje su nam davale snagu da opstanemo
kao prokleta bić a! Okrenuć e leđa misterijama koje su nas oduvek
štitile.”
Ponovo je pogledao u mene.
“A ti me pitaš za objaš njenje kao da je sve to neobjaš njivo!”, rekao
je. “Ti - za koga je dejstvo Mrač nog dara č in besramne gramzivosti. Ti
si ga pruž io samoj utrobi koja te je rodila! Zaš to ne i ovom đavoljem
violinisti, koga izdaleka obožavaš svake bogovetne noći?”
“Zar vam nisam rekla?”, pevala je stara kraljica. “Zar nismo oduvek
znali? Nemate se č ega plaš iti u simbolima krsta, svete vodice, pa ni
samih sakramenata...” Menjajuć i tiho melodiju, ponavljala je i
dodavala reč i. “A stari obič aji, kađenje, vatra, izgovorene zakletve,
kada smo pomislili da smo videli Onog Zlog u mraku kako šapuće...”
“Tiš ina!”, rekao je vođa, spuš tajuć i glas. Rukama je skoro zapuš io
uš i, na neki č udan ljudski nač in. Izgledao je gotovo kao deč ak, i to
izgubljen. Bož e, zar naš a besmrtna tela mogu da budu tako različ ite
tamnice za nas, zar naš a besmrtna lica mogu da budu takve maske za
naše prave duše!
Ponovo me je iksirao pogledom. Na trenutak sam pomislio da ć e
uslediti još jedna od onih jezivih izobličenja ili da će opako nasrnuti na
mene, te sam se ukrutio.
Ali on me je tiho preklinjao:
Zašto se ovo dogodilo! Njegov glas kao da se suš io u grlu dok je to
naglas ponavljao, kao da je pokuš avao da ukroti svoj bes. “Ti meni
objasni! Zaš to baš ti - sa snagom deset vampira i hrabroš ću pakla
prepunog đavola, ti koji haraš svetom u barš unu i kož nim č izmama!
Zar Lelio, glumac iz pozoriš ta, da od nas napravi grandioznu
bulevarsku predstavu! Reci mi! Kaži mi zašto!”
“To je Magnusova moć , Magnusov duh”, pevala je vampirka sa
najsetnijim osmehom.
“Ne!”, zavrteo je glavom. “Kaž em ti, on je iznad svakog objaš njenja.
On ne poznaje granice i ne zaustavlja se. Ali zašto?”
Priš ao mi je još bliž e, ali ne kao da je doš ao, već kao da se jasnije
pojavio u vidnom polju, kao neka prikaza.
“Zaš to ti”, zahtevao je da zna, “koji neustraš ivo hodaš njihovim
ulicama, obijaš njihove brave, obrać aš im se poimenice. Oni ti prave
frizuru, š iju odeć u! Kockaš se za njihovim stolovima! Varaš ih, grliš ih,
piješ njihovu krv samo nekoliko koraka od ostalih smrtnika, a oni se
smeju i pleš u. Ti koji se kloniš grobalja i izleć eš iz crkvenih kripti!
Zaš to ti! Bezobziran, arogantan, neuk i bahat! Ti meni objasni!
Odgovori mi!”
Moje je srce tutnjilo. Moje lice je bilo toplo i pulsiralo je od krvi.
Sada nisam oseć ao nikakav strah od njega, već je mnome ovladao
takav bes koji se ne mož e meriti ni sa kakvom količ inom smrtne
srdžbe, a opet, nisam najbolje razumeo zašto.
Njegov um, u koji sam tako ž udeo da proniknem, sada se pokazao
prepun ovog sujeverja, svih ovih gluposti. On nije bio nikakvo
nadzemaljsko, nebesko bić e koje razume ono š to njegovi sledbenici
ne razumeju. Mislio sam da nije verovao u sve to. Kad ono - jeste, što je
bilo hiljadu puta gore!
Sada sam sasvim jasno shvatio š ta je bio - ni đavo, ni anđeo, već
neka vrsta razuma stvorenog u mrač na vremena, kada su majuš ne
sunč eve planete putovale nebeskim svodom, a zvezde nisu bile niš ta
viš e nego sić uš ne svetiljke koje su predstavljale bogove i boginje u
skrovitoj noć i. U vreme kada je č ovek bio središ te ovog
velič anstvenog sveta koji pohodimo, u doba kada je svako pitanje
imalo svoj odgovor. Eto, to je on bio, dete drevnih vremena, kada su
veštice plesale na mesečini, a vitezovi se borili sa zmajevima.
Ah, ti tuž no i izgubljeno dete, vucaraš se po katakombama velikog
grada i tumaraš po veku koji ne mož eš da shvatiš ! Mož da ti taj tvoj
smrtni oblik odgovara i više nego što sam pretpostavljao.
Ali nije bilo vremena da plač em nad njegovom sudbinom, i pored
toga š to je bio tako lep. Oni zatoč eni u zidovima patili su po njegovom
naređenju. Oni koji su bili poslati van odaje mogu ponovo biti pozvani.
Morao sam da smislim odgovor na njegovo pitanje, i to onaj koji ć e
on moć i da prihvati. Istina nije bila dovoljna. Morao sam da se izrazim
poetski, onako kako bi to uradili stari mislioci u vreme pre doba
razuma.
“Moj odgovor”, rekao sam blago. Dok sam sređivao svoje misli,
skoro da sam mogao da osetim Gabrijelino upozorenje i Nikijev strah.
“Nisam neki struč njak za misterije”, rekao sam. “Ni ljubitelj ilozo ije.
Ali sasvim je izvesno šta se ovde dogodilo.”
Ispitivao me je sa čudesnom ozbiljnošću.
“Ako se toliko plaš iš bož je moć i”, rekao sam, “onda ti uč enja crkve
nisu nepoznata. Mora da ti je poznato da se oblici dobroč instva
menjaju tokom vremena, a da na nebesima ima svetaca za sva
vremena.”
Očigledno privučen rečima koje sam koristio, pomno me je slušao.
“U drevna vremena”, rekao sam, “bilo je muč enika koji su gasili
vatru u kojoj je trebalo da izgore, č udaka koji su se uzdizali u vazduh
nakon š to bi č uli bož ju reč . No, kako se menjao svet, menjali su se i
sveci. Sta su oni sada nego samo posluš ne č asne sestre i sveš tenici. Oni
grade bolnice i sirotiš ta, ne prizivaju anđele da plaš e vojsku ili da
pripitome divlju zver.”
Nisam video nikakvu promenu na njegovom licu, ali sam, svejedno,
nastavio da govorim.
 “Tako je i sa zlom. Ono menja oblik. Koliko ljudi savremenog doba
veruje da mogu krstom da uplaš e tvoje sledbenike? Da li misliš da
ljudi iznad nas razgovaraju među sobom o nebesima i paklu?
Filozo ija je ono o č emu oni prič aju, i nauka! Sta njih uopš te briga š to
bledolike sablasti gamiž u crkvenim dvoriš tima noć u? Sta predstavlja
nekoliko smrti viš e u gunguli ubistava? Zaš to bi to uopš te zanimalo
Boga, demona, ili čoveka?”
Ponovo sam čuo kako se stara kraljica vampira smeje.
Ali, Arman nije progovarao, niti se pomerao.
“Cak ć e ti i tvoje igrališ te biti uskoro oduzeto”, nastavio sam. “Ovo
groblje u kojem se skrivaš treba u celosti da bude premeš teno izvan
Pariza. Cak ni kosti naš ih predaka viš e nisu svete ovom svetovnom
dobu.”
Njegovo lice se odjedared otkravilo. Nije mogao da prikrije svoje
zaprepašćenje.
“Les Inosant će biti uništen?!”, šapnuo je. “Ti me lažeš...”
“Ja nikada ne laž em”, odgovorio sam bez okoliš anja. “Barem ne one
koje ne volim. Stanovnici Pariza viš e ne ž ele da udiš u oko sebe smrad
grobalja. Pomen na umrle im nije tako važ an kao š to je tebi. Za samo
nekoliko godina na ovom mestu ć e se nalaziti radnje, ulice i kuć e.
Trgovina. Praktičnost. To je svet osamnaestog veka.”
“Stani!”, prošaputao je. “Les Inosant postoji od kad postojim i ja!”
Njegovo dečačko lice se napelo. Stara kraljica se nije uzbuđivala.
“Zar ne vidiš ”, rekao sam blago, “ovo je novo doba? Ono zahteva
novo zlo. A ja sam to novo zlo.”
Zastao sam i posmatrao ga. “Ja sam vampir ovoga doba.”
Nije predvideo ono š to sam rekao. Prvi put sam kod njega uoč io
tračak užasnog razumevanja, prvi trzaj istinskog straha.
Pokazao sam da ga uvažavam.
“Ono š to se dogodilo več eras u seoskoj crkvi”, rekao sam oprezno,
“bio je prostač ki č in, moram priznati. Moje ponaš anje na pozoriš noj
sceni bilo je još gore. Ali to su bile moje zablude. Ti znaš da one nisu
razlog tvoje ogorč enosti. Zaboravi ih na trenutak i pokuš aj da
sagledaš moju lepotu i moje moć i. Pokuš aj da vidiš zlo koje jesam. Ja
se š epurim u smrtnič kom odelu - ja, najgori đavo, č udoviš te, a
izgledam kao svi ostali.”
Vampirica se javila pevuš eć im smehom. U njemu sam osetio samo
strah, a ona mi je slala ljubav.
“Pomisli na to, Armane”, paž ljivo sam nastavio. “Zaš to bi Smrt
morala da se skriva u senci? Zaš to bi Smrt morala da č eka na kapiji?
Nema te spavać e sobe, ni balske dvorane u koje ja ne mogu da uđem.
Smrt u sjaju ognjiš ta, Smrt koja se na prstima š unja u hodniku - to je
ono š to ja jesam. Govoriš mi o Mrač nim darovima - a ja ih sve
koristim. Ja sam gospodin Smrt u svili i kadi i koji dolazi da ugasi
sveće. Ja sam štetna gusenica u srcu ruže.”
Nikolas se oglasio tihim jaukom.
Mislim da sam čuo Armana kako uzdiše.
“Nema mesta gde se oni mogu sakriti od nas”, rekao sam. “Oni
bezbož ni i nemoć ni koji ž ele da uniš te Les Inosant. Nema tog ključ a
koji me može sprečiti da uđem gde god poželim.”
Zurio je u mene ne oglaš avajuć i se. Izgledao je tuž no i smireno.
Njegove su oč i pomalo potamnele, ali u njima nije bilo ni zlobe ni
besa. Dugo nije progovorio, a onda reče:
“Kakav je to velič anstveni poziv”, rekao je, “uniš tavati ih
bespoštedno, a živeti sa njima? Ali ti još uvek ne razumeš.”
“Kako to?”, upitao sam.
“Neć eš opstati u svetu ukoliko nastaviš da ž iviš među ljudima.
Nećeš preživeti.”
“Ali ja upravo to radim”, rekao sam jednostavno. “Stare misterije su
ustupile mesto novom načinu. A ko zna š ta ć e tek uslediti? Biti kao ti
više nije pustolovno. A ono što ja jesam - to je upravo čista čarolija!”
“Ti ne mož eš da budeš tako jak”, rekao je. “Ti ne znaš š ta govoriš .
Tek što si se ispilio. I suviše si mlad.”
“Ovo dete je veoma jako”, zabavljala se kraljica, “kao š to je jaka i
njegova divna novorođena druž benica. Oni su đavoli puni novih ideja i
kvalitetnog razuma.”
“Ne možeš da živiš među ljudima!”, Arman je ponovo insistirao.
Njegovo se lice na tren zacrvenelo. On viš e nije bio moj neprijatelj.
Postao je neka vrsta zač uđenog starca koji se bori da mi dokaž e
presudnu istinu. U isto vreme je delovao i kao dete koje me preklinje,
a u toj unutraš njoj borbi krila se njegova suš tina, roditelj i dete, koji
zahtevaju da saslušam šta imaju da kažu.
“A zaš to ne? Kaž em ti da mi je mesto među ljudima. Njihova krv me
i čini besmrtnim.”
 “A da, besmrtan, ali ti nisi ni poč eo da shvataš š ta to znač i”, rekao
je. “To za tebe nije niš ta viš e od obič ne reč i. Ispitaj sudbinu svog
stvoritelja. Zaš to se Magnus bacio u vatru? To je naš a drevna istina, a
ti nisi sposoban ni da je pojmiš . Zivi među ljudima i nadolazeć e godine
ć e te dovesti do ludila. Videti ostale kako stare i umiru, posmatrati
uspone i padove kraljevstava, izgubiti sve š to razumeš i voliš - ko to
mož e da izdrž i? To ć e te dovesti do idiotskog divljanja i oč aja. Tvoja
sopstvena besmrtna vrsta jeste tvoja zaš tita, tvoje spasenje. Zar ne
vidiš da se drevni načini nikada neće promeniti!”
Zapanjen š to je izrekao reč spasenje, koja je odzvanjala kroz odaju
dok su je njegove usne ponovo oblikovale, zaustavio se.
“Armane”, pevuš ila je tiho stara kraljica, “ludilo obuzima najstarije
među nama, bez obzira na to da li se drž e starih pravila ili ih se
liš avaju.” Napravila je pokret kao da ć e ga napasti svojim belim
kandž ama; skič ila je od smeha, dok joj je on uzvrać ao hladnim
pogledom. “Drž ala sam se starih pravila isto koliko i ti i poludela sam,
zar nisam? Možda je to i razlog što sam ih se tako pomno držala!”
Besno je odmahnuo glavom u protestu. Zar on nije ž ivi dokaz da to
ne mora biti tako?
Približila mi se, uzela me za ruku i okrenula moje lice svom.
“Zar ti Magnus ništa nije rekao, dete?”, upitala me je.
Osetio sam ogromnu snagu kako izvire iz nje.
“Dok su ostali tumarali ovim svetim mestom”, rekla je, “sama sam
krenula preko snegom prekrivenih livada da pronađem Magnusa.
Moja snaga je sada tolika da mi se č ini kao da posedujem krila. Popela
sam se do njegovog prozora i pronaš la ga u odaji, i tada smo zajedno
proš etali bedemima, ne izlaž uć i se pri tom nič ijim pogledima sem
svetlosti dalekih zvezda.”
Prišla je još bliže, sve snažnije me stežući.
“Mnoge je stvari Magnus znao”, rekla je. “Nije ludilo tvoj neprijatelj,
ne ukoliko si zaista moć an. Vampir koji napusti svoj koven i boravi
među ljudskim bić ima suoč ava se sa jezivim paklom mnogo pre nego
š to ludilo nastupi. Poč inje neodoljivo da voli smrtnike! Poč inje da
razumeva sve kroz ljubav.”
“Pusti me”, š apnuo sam tiho. Njen pogled me je drž ao isto tako
čvrsto kao i njene ruke.
“Kako vreme prolazi, on upoznaje smrtnike onako kako oni mož da
nikada jedni druge neć e razumeti”, nastavila je neustraš ivo,
uzdignutih obrva, “i, najzad, nastupa trenutak kada on ne mož e da
podnese da oduzme ž ivot ili da nanese patnju, i niš ta sem ludila ili
sopstvene smrti ne mož e ublaž iti njegov bol. To je sudbina onih
drevnih o kojima mi je Magnus pričao, Magnus koji je i sâm, na samom
kraju, patio zbog te nesreće.”
Napokon me je oslobodila. Odmakla se od mene kao priviđenje u
mornarskom durbinu.
“Ja ne verujem u to š to govorite”, š apnuo sam. Taj š apat je pre
zazvučao kao šištaj. “Magnus?! Voleo smrtnike?!”
“Sigurno da ne veruješ ”, rekla je sa osmehom lakrdijaš a uklesanim
na licu.
Arman je, takođe, gledao u nju kao da ne razume.
“Moje reč i sada nemaju nikakvog znač aja”, dodala je. “Ali, pred
vama je sve vreme ovog sveta da ih shvatite!”
Smeh, zavijajuć i smeh koji grebe tavanicu grobnice. Opet su se
začuli krici u zidovima. Zabacila je glavu od smeha.
Arman je bio už asnut od samog gledanja u nju. Cinilo se kao da je
sav taj smeh koji je izbijao iz nje video kao blještavu svetlost.
“Ne, to je č ista laž , grozomorno pojednostavljivanje stvari!”, rekao
sam. Odjednom je poč elo da mi bubnja u glavi, tutnji pred oč ima.
“Hoć u da kaž em da je ta ideja, ta zamisao ljubavi - rođena iz moralnog
idiotizma!”
Rukama sam stisnuo slepooč nice. U meni se gomilao ogroman bol.
Bol mi je zamagljivao pogled, izoš travao moje seć anje na Magnusovu
tamnicu, na smrtne zatoč enike koji su umrli među trulim telima onih
koji su pre njih bili osuđeni na smrdljivu kriptu.
Arman se okrenuo ka meni kao da sam ga i ja muč io svojim
smehom kao drevna kraljica. Njen smeh se nastavljao, orio se, pa
splaš njavao. Arman je protegnuo ruke prema meni kao da je imao
želju da me dotakne, ali se nije usuđivao.
Sav zanos i bol koje sam spoznao u ovih nekoliko proteklih meseci
sada se spojiš e u meni. Iznenada sam imao oseć aj da ć u poč eti da
rič em kao š to sam rikao one noć i na Renoovoj pozornici. Bio sam
prestravljen ovim senzacijama. Ponovo sam mrmljao besmislene
slogove naglas.
“Lestate!”, šapnula je Gabrijela.
 “Voleti smrtnike?”, rekao sam. Zurio sam u neljudsko lice drevne
kraljice; kada sam ugledao crne trepavice u obliku bodlji oko njenih
sjajnih oč iju, njeno meso nalik na ož ivljen mermer, odjednom me
preplavio už as. “Voleti smrtnike? Zar je za to potrebno tri stotine
godina!” Gledao sam u Gabrijelu. “]oš od prvih noć i, kada sam ih drž ao
u svom naruč ju, ja sam ih voleo. Isisavajuć i im ž ivot, pruž ajuć i im
smrt, ja sam ih voleo. Dragi bož e, zar to nije sama suš tina Mrač nog
dara?”
Moj glas je bivao sve glasniji kao i one noći u pozorištu.
“A od č ega ste vi satkani pa to ne oseć ate? Kako je nizak taj rezultat
sve vaše mudrosti - obična sposobnost da se oseća!”
Povukao sam se od njih, pogledavš i oko sebe ovu dž inovsku
grobnicu, vlaž nu zemlju koja se u obliku luka svijala nad naš im
glavama. Prostorija se polako pretvarala iz neč eg stvarnog u neki vid
halucinacije.
“Bož e, da li vi gubite razum koristeć i Mrač ni dar”, upitao sam,
“pomoć u svojih rituala, tamnič enjem novorođenih u grobove? Ili ste
bili ista takva č udoviš ta i kada ste bili ž ivi? Nemoguć e je ne voleti
smrtnike sa svakim dahom koji udahnemo!”
Bez odgovora. Samo bezumni krici onih koji su umirali od gladi.
Bez odgovora. Samo slabašno kucanje Nikijevog srca.
“Saslušajte me, bez obzira na sve”, rekao sam.
Pokazao sam prstom prvo na Armana, a potom i na drevnu kraljicu.
“Ja nikada nisam đavolu obeć ao svoju duš u radi ovoga! A kada sam
nju stvorio, bilo je to zato da je spasem crva koji jedu leš eve. Ako je
ljubav prema smrtnicima pakao o kome govorite, ja sam već u njemu.
Ja sam se pomirio sa svojom sudbinom. Ostavite me na miru i svi ć e
računi biti poravnati.”
Glas mi se prelomio. Soptao sam. Rukama sam proš ao kroz kosu.
Arman kao da je zatreperio kad mi se približ io. Njegovo je lice bilo
čudo od čistote i strahopoštovanja.
“Mrtve stvari, mrtve stvari...”, rekao sam. “Ne približ avajte mi se.
Prič ati o ludilu i ljubavi na ovom už asnom mestu! I to drevno
č udoviš te od Magnusa, koji ih zatvara u svoju tamnicu. Kako je on
voleo svoje zatoč enike? Na nač in na koji deč aci vole leptire kada im
otkidaju krila!”
“Ne, dete, ti misliš da razumeš , ali nije tako”, pevuš ila je nimalo
smetena vampirica. “Ti si tek započ eo sa svojom ljubavlju.” Blago i
veselo se nasmejala. “Ti ih saž aljevaš , eto š ta je u pitanju. A saž aljevaš
i samog sebe š to ne mož eš istovremeno da budeš i č ovek i neč ovek.
Zar nije tako?”
“Laži!”, rekao sam. Približio sam se Gabrijeli. Zagrlio sam je.
“Doć i ć eš do spoznaje o ljubavi”, nastavila je drevna kraljica, “kada
postaneš opak i omrznut stvor. To je tvoja besmrtnost, dete. Sve
dublje razumevanje toga.”
Ponovo zabacujući ruke, poče da zavija.
“Prokleti da ste!”, rekao sam. Podigoh Gabrijelu i Nikija, i, kreć uć i
se unazad, odnesoh ih do vrata. “Vi se već nalazite u paklu”, rekao
sam, “a ja vas, upravo sada, tu nameravam i ostaviti.”
Uzeo sam Nikolasa iz Gabrijelinog naruč ja i poč esmo da trč imo po
katakombama prema stepenicama.
Drevna kraljica se pomahnitalo smejala iza nas.
Ja se zaustavih i osvrnuh se na neki ljudski nač in, mož da, poput
Orfeja.
“Lestate, pož uri!”, š apnuo mi je Nikolas u uho. Gabrijela mi je u
očaju pokazivala da dođem.
Arman se nije pomerio, a stara ž ena je stajala kraj njega i dalje se
smejala.
“Do viđenja, hrabro dete”, podvrisnula je. “Jaš i Ðavoljim putem
hrabro. Jaši Davoljim putem što duže možeš.”

Koven se razbež ao kao gomila prestraš enih duhova na hladnoj kiš i

kada smo izaš li iz grobnice. Zapanjeno su nas posmatrali dok smo
jurili sa Les Inosanta prema prepunim pariskim ulicama.
U roku od nekoliko trenutaka ukradosmo koč iju, i krenusmo iz
grada prema selu.
Nemilosrdno sam vozio. Ipak, bio sam smrtno umoran, te se
natprirodna snaga č inila samo kao puka zamisao. U svakom grmu i
krivini na putu oč ekivao sam da vidim pogane đavole kako nas
ponovo opkoljavaju.
Nekako mi je poš lo za rukom da u seoskoj krč mi nabavim hranu i
piće za Nikolasa, kao i ćebad da se ugreje.
Onesvestio se mnogo pre nego š to smo stigli do kule, te sam ga
odneo uza stepenice do one najviš e ć elije gde me je Magnus prvobitno
držao.
Grlo mu je još uvek bilo nateč eno i u ranama od njihovog goš ćenja.
Iako je spavao dubokim snom kada sam ga spustio na krevet oblož en
senom, mogao sam da osetim ž eđ kako izbija iz njega, ta už asna
žudnja koju sam i sâm osetio nakon što mi je Magnus isisao krv.
Pa, bilo je sasvim dovoljno vina i hrane za njega kada se probudi.
Znao sam - iako mi nije sasvim jasno kako - da neće umreti.
Kako ć e od sada provoditi svoje dane, teš ko da sam mogao i
zamisliti. Ali, bić e bezbedan kada ga zaključ am. Bez obzira na to š ta
mi je nekada znač io i š ta ć e se iz njega izroditi u buduć nosti, nijedan
smrtnik nije imao slobodu kretanja po mom skrovištu dok ja spavam.
Ni o č emu viš e nisam mogao da razmiš ljam. Oseć ao sam se kao
smrtnik koji mesečari.
I dalje sam zurio u njega, sluš ao njegove nejasne i izbrkane snove -
snove o už asima Les Inosanta - kada je uš la Gabrijela. Završ ila je sa
sahranom jadnog, nesreć nog stajskog momka; ponovo je lič ila na
praš njavog anđela - kosa joj je bila ukruć ena, zamrš ena i pune sitnog i
prelamajućeg svetla.
Gledala je u Nikija neko vreme, a onda me izvela iz sobe. Nakon š to
sam zaključ ao vrata, povela me je u kriptu ispod nas. Tamo me je
č vrsto zagrlila i drž ala u svom naruč ju, kao da je i sama bila iznurena
do granice kolapsa.
“Sluš aj me”, konač no je izustila, koraknuvš i unazad i rukama mi
drž eć i lice. “Odveš ćemo ga iz Francuske č im se probudimo. Niko
nikada neće poverovati u njegove lude priče.”
Nisam niš ta rekao. Teš ko da sam mogao da je razumem, shvatim na
koji je nač in razmiš ljala ili kakve su joj bile namere. Vrtilo mi se u
glavi.
“Pred njim mož eš da izigravaš lakrdijaš a”, rekla je, “kao š to si to
učinio sa Renoovim glumcima. Možeš da ga pošalješ u Novi svet.”
“Spavaj”, š apnuo sam. Poljubio sam njena otvorena usta. Drž ao sam
je zatvorenih oč iju. Ponovo sam video kriptu, č uo njihove č udne i
nečovečne glasove. Sve ovo nikako nije htelo da iščili.
“Nakon š to on ode, mož emo da razgovaramo o ostalima”, rekla je
smireno. “Možda da napustimo Pariz na neko vreme.”
Pustio sam je i okrenuo se na drugu stranu. Otiš ao sam do
sarkofaga i na trenutak predahnuo oslonjen na njegov kameni
poklopac. Prvi put u svom besmrtnom ž ivotu ž udeo sam za tiš inom
grobnice, osećanjem da je sve izvan granica mojih moći.
Učinilo mi se da je tada nešto drugo rekla.
Nemoj to da radiš!
 4

K ada sam se probudio, zač uo sam njegove krike. Udarao je po

hrastovim vratima i proklinjao me š to ga drž im zatoč enog. Taj
zvuk se prolamao kulom, a njegov miris se oseć ao kroz kamene
zidove: soč an, o tako hranjiv miris ž ivog mesa i ž ive krvi, miris
njegovog mesa i njegove krvi!
Ona je i dalje spavala.
Nemoj to da radiš.
Simfonija zlobe, simfonija ludila dopirala je kroz zidove, misao koja
se naprezala da obuhvati jezive prizore, muč enja, da ih okruž i
rečima...
Kada sam izaš ao na stepeniš te, oseć ao sam se kao da sam zahvać en
vrtlogom njegovih krika, njegovim ljudskim mirisom.
Svi ostali zapamć eni mirisi pomeš ali su se s tim - nedeljno sunce na
drvenom stolu, crveno vino, dim male vatre.
“Lestate, da li me č uješ ? Lestate!” Gromoglasno udaranje pesnicama
po vratima.
Seć anje na bajku iz detinjstva o divu koji kaž e da oseć a miris
ljudske krvi u svom skroviš tu. Už as. Znao sam da ć e div pronać i
č oveka. Mogao snm da ga č ujem kako mu, korak po korak, prilazi. Ja
sam bio taj čovek.
Samo što više nije bilo tako.
I dim, i so, i meso, i razularena krv.
“Ovo je veš tič je mesto! Lestate, da li me č uješ ? Ovo je veš tič je
mesto!”
Tup drhtaj starih uspomena koje smo delili, ljubav, ono š to smo
samo nas dvojica znali, oseć ali. Ples na veš tič jem mestu. Zar se to
mož e opovrgnuti? Da li se mož e opovrć i sve ono š to se dogodilo među
nama?
Izvuć i ga iz Francuske. Poslati ga u Novi svet. A š ta onda? Do kraja
svog ž ivota spadać e u grupu onih pomalo zanimljivih ali uglavnom
zamornih smrtnika koji su videli duhove. Neprestano ć e govoriti o
njima, ali mu niko neć e verovati. Sve jač e ludilo. Da li ć e na kraju
postati smeš ni ludak, jedan od onih o kojima č ak i lupež i i kavgadž ije
vode rač una, jedan od onih koji sviraju violinu u prljavom kaputu za
gomile na ulicama Port-o-Prensa?
“Izigravaj ponovo lakrdijaš a”, rekla je. Da li je to ono š to sam zaista
i bio? Niko nikada neće poverovati u njegove lude priče.
Ali on zna za naš e skroviš te, majko. On zna naš a imena, naziv naš e
vrste - i suviš e stvari zna o nama. Nikada neć e tiho otić i u drugu
zemlju. A mogu i oni da krenu za njim; oni sada nikada neć e dozvoliti
da ostane živ.
Gde su oni? '
Popeo sam se uza stepenice u vrtlogu njegovih odzvanjajuć ih
krikova i pogledao kroz mali, reš etkama zamandaljen prozor u ravan
pejzaž . Opet ć e , doć i. Moraju da dođu. Prvo sam bio sâ m, onda sam
imao nju, a sada imam njih!
Ali š ta je u stvari bio problem? To š to je ž eleo Mrač ni dar? To š to je
ponovo i ponovo vrištao da sam ga lišio moći?
Ili je u pitanju bilo to što sam sada imao opravdanja koja su mi bila
potrebna da ga primim k sebi, kao što sam to i želeo da uradim prvog
trenutka? Moj Nikolas, moja ljubavi. Več nost č eka. Sva velič anstvena i
divna zadovoljstva kada si mrtav.
Popeo sam se još viš e uza stepenice prema njemu, a ž eđ je u meni
gorela. Do đavola sa njegovim kricima! Zeđ je pevala, a ja sam bio
instrument na kome je ona svirala.
Njegovi su krici postali nerazgovetni - č ista suš tina njegovih kletvi,
potmulo naglaš avanje patnje, koje sam mogao da č ujem bez potrebe
za bilo kakvim zvukom. Bilo je neč eg bož anstveno č ulnog u
izlomljenim reč ima koje su dopirale iz njegovih usta kao blagi mlaz
njegove krvi kroz srce.
Podigao sam ključ i stavio ga u bravu, a on je uć utao, sa mislima
koje su se povlač ile nazad ka njemu kao neki okean koji je uspevao da
bude ponovo usisan u oblik majušnog smotuljka neke školjke.
Pokuš ao sam da vidim njega u senkama sobe, a ne svoju ljubav
prema njemu, bol, viš emeseč nu č ež nju zbog rastanka, už asnu i
nepokolebljivu ljudsku potrebu za njim, ž udnju. Pokuš ao sam da
gledam smrtnika koji nije znao šta govori dok je zurio u mene.
“Ti i tvoje prič e o dobroti”, reč e tihim, kipteć im glasom, sevajuć i
oč ima, “tvoja raspredanja o dobru i zlu, blebetanja o tome š ta je
pravedno a šta nije, i smrt, o da, smrt, taj užas, ta tragedija...”
Reč i - rođene na dugo nadolazeć oj struji mrž nje, kao cveć e koje se
otvara na vetru, kao latice koje se rascvetavaju, a onda otpadaju.
“...a ti si je podelio sa njom, lordov sin podao je lordovoj ž eni svoj
veliki dar, Mrač ni dar. Oni koji ž ive u zamku dele Mrač ni dar - nikada
nisu bili odvuč eni na veš tič je mesto, gde se sakuplja ljudska mast na
tlu, u podnož ju izgorelog kolca, ne, ubijte staru babu koja viš e ne vidi
da š ije i maloumnog deč aka koji ne mož e da obrađuje zemlju. A š ta
nam on, lordov sin, Vukoubica, onaj koji je vriš tao na veš tič jem mestu
- zauzvrat daje? Novčić kraljevstva! To je sasvim dovoljno za nas!”
Drhtanje. Koš ulja natopljena znojem. Trač ak napetog mesa vidi se
kroz iscepanu č ipku. Muč an je č ak i sâ m pogled na te uske i miš ić ave
grudi, koje vajari tako rado predstavljaju, ruž ič aste bradavice
nasuprot tamnoj koži.
“Ova moć ”, reč e pljuckajuć i kao da je č itav dan izgovarao ove reč i
istim intenzitetom i kao da uopš te nije mario š to sam sada ja bio
prisutan, “ova moć koja je uč inila da sve laž i postanu beznač ajne, ova
mračna moć koja lebdi nad svim, ova istina koja je poništila...”
Nema reči. Nema istine.
Flaš e od vina su bile prazne, hrana prož drana. Njegove su se tanke
ruke zgrč ile i napele za borbu - ali koju borbu? Njegova tamna kosa je
ispala iz vrpce, njegove su oči bile ogromne i blistale su se.
Odjednom se prilepio za zid kao da je bio spreman da kroz njega i
prođe kako bi pobegao od mene; mutno seć anje na njihovo ispijanje
njegove krvi, bespomoć nost, ekstaza, a opet - neš to ga je odmah
privuklo da krene napred; posrtao je, pruž ao ruke preda se da bi se
njima podupreo, hvatao se za stvari koje nisu postojale.
Ali njegov glas se više nije čuo.
Nešto se pojavljivalo na njegovom licu.
“Kako si to mogao da sakriješ od mene!”, š apnuo je. Misli o staroj
magiji, o svetloj legendi, o nekoj velikoj jezivoj naslazi u kojoj bujaju
sve senovite tvari, opijenost zabranjenim znanjem u kojem prirodne
stvari postaju nevaž ne. Nema viš e č arolije u liš ću koje pada sa
jesenjeg drveća, niti u suncu u voćnjaku.
Ne.
Vonj se uzdizao sa njega kao miris, toplina i dim crkvenih sveć a.
Srce udara ispod njegovih golih grudi. Cvrst, mali stomak obasjan
znojem leka debeli kož ni kaiš . Krv prepuna soli. Jedva da sam mogao
da dišem.
Da, mi diš emo. Mi i diš emo, i oseć amo ukus, i miriš emo, i oseć amo,
i bivamo žedni.
“Sve si pogreš no razumeo.” Da li ovo Lestat govori? Zvuč alo je kao
da to neki drugi demon govori, neš to ogavno š to je oponaš alo ljudski
glas. “Pogrešno si razumeo sve što si video i čuo.”
“Ja bih sa tobom podelio sve š to imam!” Ponovo se nagomilavao
bes. Približ io mi se. “Ti si taj koji nikada nije razumeo”, š apnuo je.
“Uzmi svoj život i odlazi sa njim. Beži.”
“Zar ne vidiš da to sve dokazuje? To š to ono postoji jeste dokaz -
č istog zla, uzviš enog zla!” Pobeda u njegovim oč ima. Iznenada je
posegnuo rukom i zgrabio me za lice.
“Nemoj mi se rugati!”, rekao sam. Tako sam ga jako udario da je
pao na leđa, obuzdan, tih. “Kada mi je bilo ponuđeno, odbio sam.
Kažem ti da sam odbio. Svojim poslednjim dahom rekao sam ne.”
“Ti si oduvek bio budala”, rekao je. “To sam ti već rekao.” Ali,
slamao se. Drhtao je dok se bes pretvarao u oč aj. Ponovo je podigao
ruke, a onda zastao. “Verovao si u stvari koje nisu bile važ ne”, rekao je
skoro než no. “Bilo je neč eg š to si propustio da vidiš . Da li je moguć e
da ni sâm ne znaš šta sada imaš u rukama?”
Sjaj u njegovim očima istog se trenutka pretvorio u suze.
Njegovo se lice zgrč ilo. Iz njega su izvirale neizgovorene reč i o
ljubavi. Mnome je ovladala grozna samouverenost. Tiha i smrtonosna.
Osetio sam se preplavljen snagom koju sam imao nad njim i njegovom
sveš ću o tome, a moju ljubav prema njemu grejao je taj oseć aj moć i,
usmeravajuć i je prema ž estokoj posramljenosti, koja se iznenada
pretvorila u nešto drugo.
Ponovo smo se nalazili iza pozoriš nih kulisa, a zatim u selu
Overnju, u onoj malenoj krč mi. Nisam namirisao samo krv u njemu,
već i iznenadni už as. Povukao se korak nazad. Upravo je taj trenutak
izazvao žar u meni, kao i prizor njegovog preplašenog lica.
Postao je manji, krhkiji. A opet, nikada se nije č inio jač im i
primamljivijim nego sada.
Svaki izraz na njegovom licu poč eo je da iš čezava kako sam mu se
približ avao. Njegove su oč i bile č udesno jasne. Njegov um se otvarao
kao i Gabrijelin nekoć , i u jednom kratkom trenu iskrsao je momenat
u kojem smo nas dvojica na mansardi, razgovaramo bez prestanka,
dok mesec obasjava snegom ovenč ane krovove, ili hodamo ulicama
Pariza, dodajemo jedan drugom vino, pognutih glava, sklanjamo se od
prvog pljuska zimske kiš e; i tada je pred nama stajala več nost
odrastanja i starenja i toliko radosti, čak i usred bede, čak i usred bede
- istinska več nost, stvarno zauvek - smrtna misterija svega toga. Ali, taj
trenutak je nestao u drhtavom izrazu njegovog lica.
“Dođi mi, Niki”, š apnuo sam mu i ispruž io obe ruke prema njemu.
“Ako to želiš, moraš da dođeš...”

Video sam pticu kako izleć e iz peć ine i leti iznad otvorenog mora.
Bilo je neč eg už asavajuć eg u pogledu te ptice, kao i u beskrajnim
talasima nad kojima je letela. Uzdizala se sve viš e i viš e, nebo se
pretvaralo u srebro, da bi postepeno srebro iš čezlo, a nebo
potamnelo. Tmina noć i. Nema se č ega bojati, zaista, nič ega. Sveti
mrak. Ali, on je postepeno i nemilosrdno padao ni preko č ega, sem
preko ovog majuš nog stvorenja koje je graktalo na vetru iznad
prostrane pustoš i koju je predstavljao svet. Puste peć ine, prazni
sprudovi, prazno more.
Sve š to sam oduvek voleo da gledam, sluš am ili dodirnem nestalo
je, ili nikada nije ni postojalo, a ptica je, kruž eć i i klizeć i, letela sve
dalje i dalje, sve viš e i viš e, pored mene - ili bolje reč eno - ni pored
koga, zadrž avajuć i č itav pejzaž , bez proš losti i znač enja, u ravnom
crnilu svog jednog majušnog oka.
Vrisnuo sam, ali nije bilo zvuka. Osetio sam da su mi usta puna krvi
i da mi svaki gutljaj klizi niz grlo u nedokuč ivu ž eđ. Zeleo sam da
kaž em da sada razumem, shvatam koliko je už asan i nepodnoš ljiv bio
ovaj mrak. Nisam znao. Nisam ni mogao da znam. Ptica plovi kroz
mrak preko jalove obale beskrajnog mora. Dragi Bož e, zaustavi to.
Gore je od už asa u krč mi. Už asnije od bespomoć nog hropca palog
konja u snegu. Ali krv je iznad svega ipak bila krv, a srce - opojno srce
koje je predstavljalo skup svih srca - bilo je odmah tu, tik uz moje
usne.
Sada, ljubavi moja, sada je taj trenutak. Mogu da progutam ž ivot
koji lupa iz tvog srca i mogu da te poš aljem u zaborav, u kome mož da
niš ta nikada neć e biti shvać eno ili oproš teno, ili te mogu dovesti k
sebi.
 Odgurnuo sam ga unazad. Drž ao sam ga uza sebe kao polomljenu
stvar. Ali, vizija se nije zaustavljala.
Njegove su ruke skliznule oko mog vrata, lice mu je bilo mokro, a
oč i mu se zakolutaš e. Tada je izbacio jezik. Snaž no je lizao duboki rez
koji sam napravio na svom grlu. Da, željno.
Ali molim te, prekini ovu viziju. Zaustavi uzdiž uć i let i oš tri nagib
bezbojnog pejzaž a, graktanje koje niš ta nije znač ilo naspram zavijanja
vetra. Bol nije niš ta u poređenju sa ovim mrakom. Ne ž elim... Ne
želim...
Ali, rastapalo se. Polako se rasplinjavalo.
Najzad je bilo gotovo. Koprena tiš ine je bila spuš tena, kao š to je to
bilo i sa Gabrijelom. Muk. Bio je odvojen. Drž ao sam ga podalje od
sebe, on je skoro pao, ruke je polož io kraj usana, krv mu je u
potocima tekla niz bradu. Njegova su usta bila otvorena i neki suv
zvuk je izlazio iz njih, bez obzira na krv, suvi vrisak.
Izvan njega i izvan zapamć ene vizije metalnog mora i usamljene
ptice, koja je bila jedini njegov svedok - ugledao sam je u dovratku;
kosa joj je padala na ramena kao zlatan veo device Marije. Tada je, sa
najtužnijim izrazom na licu, rekla:
“Propast, sine moj.”

Do ponoć i je bilo posve jasno da neć e progovoriti ili odazvati se na

bilo č iji glas, ili makar se pomeriti po sopstvenoj volji. Bio je miran i
bezizraž ajan, gde god bio smeš ten. Ako ga je smrt bolela, nije
pokazivao. Ako su ga novi prizori oduš evljavali, zadrž avao je to za
sebe. Čak ga ni žeđ nije pokretala.
Gabrijela je bila ta koja ga je, nakon š to ga je prvo satima tiho
posmatrala, uzela pod svoje; oprala ga je i obukla u novo odelo.
Izabrala je crni vuneni kaput, jedan od nekoliko tamnih kaputa koje
sam posedovao, i skromnu lanenu koš ulju, u kojoj je č udesno lič io na
mladog duhovnika, pomalo ozbiljnog, pomalo naivnog.

Dok sam ih posmatrao u tiš ini grobnice, bez sumnje sam znao da
njih dvoje mogu da č uju misli jedno drugom. Bez ijedne reč i ga je
doterala. Bez ijedne reči ga je poslala nazad na klupu kraj vatre.
Najzad je progovorila:
“Sada bi trebalo da krene u lov.” A kada ga je pogledala, on je ustao
ne okrenuvš i se ka njoj, kao da ga je vukla nekim nevidljivim
končićem.
Cutke sam ih posmatrao kako odlaze. Cuo sam njihove korake na
stepenicama. A onda sam kradomice krenuo za njima. Drž eć i se za
š ipke kapije, gledao sam kako se dve izdajnič ke duš e kreć u preko
livade.
Praznina noć i je bila nerastopljiva hladnoć a, koja me je, spuš tajuć i
se na mene, zarobljavala. Cak me ni vatra sa ognjiš ta nije mogla
zagrejati kada sam joj se vratio.
Ovde je vladala praznina i tiš ina, za koju sam rekao da mi je
potrebna - samo da budem sâ m nakon jezive borbe u Parizu. Tiš ina, i
spoznaja koja me je grizla iznutra kao izgladnela zver - da sada više ne
mogu očima da ga gledam.
 5

K ada sam sledeć e noć i otvorio oč i, znao sam š ta treba da uradim.
Da li sam mogao da ga gledam ili ne - nije bilo važ no. Ja sam ga
stvorio i nekako sam morao da ga izvučem iz letargije.
Lov ga nije promenio, iako je, š to je bilo oč igledno, prilič no
uspeš no usmrtio svoju ž rtvu i njome se nahranio. Sada je bilo na meni
da ga zaš titim od sopstvenog gnuš anja; treba da odem u Pariz i
donesem jedinu stvar koja ga može povratiti.
Violina je bila jedino š to je voleo kada je bio ž iv. Mož da ć e ga sada
prenuti. Stavić u je u njegove ruke i on ć e ponovo pož eleti da je svira,
hteć e da svira svojim novim umeć em, a tada ć e se sve promeniti i
hladnoća u mom srcu nekako će se već rastopiti.
Čim je Gabrijela ustala, rekao sam joj šta nameravam da uradim.
“A šta je sa ostalima?”, upitala je. “Ne možeš da ideš u Pariz sâm.”
“Da, mogu”, rekao sam. “Treba da ostaneš ovde sa njim. Ako one
napasti svrate, mogle bi da ga izvuku odavde, kada je u ovakvom
stanju. Osim toga, ž elim da saznam š ta se događa ispod Les Inosanta.
Ako smo uspostavili primirje, to želim i da znam.”
“Ne sviđa mi se to š to ideš ”, rekla je, vrteć i glavom. “Kaž em ti, ne
mislim da treba ponovo da razgovaramo sa vođom, niti da imamo bilo
š ta da nauč imo od njega i drevne vampirke. Mislim da treba još
večeras da napustimo Pariz.”
“A č emu bi nas oni uopš te mogli nauč iti?”, upitao sam blago. “Da se
Sunce u stvari obrć e oko Zemlje? Da je Zemlja ravna?” Gorč ina mojih
reči učinila je da se postidim.
Jedino š to su mogli da mi objasne bilo je to zaš to su vampiri koje
sam stvorio mogli jedno drugom da č uju misli i zaš to to meni nije
polazilo za rukom. Ali, bio sam i suviš e potiš ten prezirom koji sam
gajio prema Nikiju da bih o svemu ovome razmišljao.
Samo sam gledao u nju i razmiš ljao o tome kako je divno videti
č udesno dejstvo Mrač nog dara na njoj, videti kako zadrž ava svoju
mladalač ku lopotu, kako č ini od nje istu onu boginju koja je za mene
bila dok sam bio dete. Videti Nikija kako se menja - bilo je gledati ga
kako umire.
Mož da je i bez č itanja reč i iz mog uma ona i suviš e dobro razumela
šta osećam.
Polako smo se zagrlili.
“Pazi se”, rekla mi je.

Trebalo je odmah da odem do stana i potraž im violinu. A trebalo je

i da se pozabavim svojim jadnim Rož eom. Izreć i laž i. A š to se tič e ideje
da napustimo Pariz - č inilo se, sve viš e i viš e, da je to neš to š to bi
zaista trebalo i da uradimo.
Ali, satima sam radio samo ono š to sam hteo. Jezdio sam Tiljerijima
i bulevarima, pretvarajuć i se da ispod Les Inosanta nema kovena, da
je Niki još uvek ž iv i negde bezbedan, da Pariz ponovo pripada samo
meni.
Ipak sam stalno osluš kivao ne bih li ih č uo. Razmiš ljao sam o
drevnoj kraljici. Zač uo sam ih kada sam to najmanje oč ekivao, na
Bulevaru du Templu, kada sam se približavao Renoovom pozorištu.
Cudno je š to su se pojavili na osvetljenim mestima, kako su ih
nazivali. U roku od samo nekoliko sekundi znao sam da se nekolicina
njih krije iza pozoriš ta. Ovoga puta, kada su osetili moju blizinu, nije
se osećala njihova zla namera, već samo njihovo očajno uzbuđenje.
Tada sam ugledao belo lice vampirice, tamnooke lepotice sa
veš tič jom kosom. Nalazila se u sokaku pored vrata pozornice i jurnula
je prema meni da me pozove.
Jahao sam napred-nazad nekoliko trenutaka. Bulevar je
predstavljao uobič ajenu panoramu proleć ne več eri: na stotine š etač a,
potoci koč ija, veliki broj ulič nih muzič ara, ž onglera i akrobata,
osvetljena pozoriš ta otvorenim vratima prizivala su publiku da uđe.
Zaš to bih sve ovo napuš tao samo da bih razgovarao sa ovim
stvorenjima? Nač uljio sam uš i. Bilo ih je, zapravo, č etvoro, i oč ajnič ki
su me iščekivali. Bili su strašno uplašeni.
Dobro. Okrenuo sam konja i ujahao u sokak. Stajali su skroz
pozadi, kraj kamenog zida, i oklevali.
I sivooki deč ak je bio među njima, š to me je iznenadilo; izgledao je
zbunjeno. Visoki plavokosi vampir stajao je iza njega sa lepom ž enom;
oboje su bili u dronjcima; izgledali su kao leprozni bolesnici. Ona lepa
tamnooka devojka koja se smejala mojoj maloj š ali na stepenicama
Les Inosanta progovori:
“Moraš da nam pomogneš!”, šapnula je.
“Zar?”, pokušao sam da smirim svoju kobilu. Ona nije volela njihovo
društvo. “Zašto moram da vam pomognem?”, upitah.
“On uništava koven”, odvrati ona.
“Uništava nas...”, dodade dečak.
Nije pogledao u mene. Gledao je u kamenje ispred sebe, a iz
njegovog uma do mene su dopirali fragmenti onoga š to se događalo -
zapaljene lomače, Arman tera svoje sledbenike u vatru.
Pokuš ao sam da izbacim te slike iz glave. Ali, sada su prizori
pristizali do mene od svih njih. Tamnooka lepotica me je gledala
pravo u oč i dok se naprezala da izoš tri mentalne slike - Arman vitla
velikom, č ađavom drvenom motkom i ostale tera u plamen, onda ih
udara i gura u vatru, a oni pokušavaju da pobegnu.
“Dragi bož e, bilo vas je dvanaestero!”, rekao sam. “Zar niste mogli
da mu se suprotstavite?”
“I jesmo, zato smo sada i ovde”, rekla je vampirica. “Zapalio je
š estoro, dok smo mi ostali pobegli. U už asu smo pronaš li kojekakva
odmoriš ta, gde smo proveli dan. Nikada pre ovo nismo radili: spavali
van svojih svetih grobova. Nismo znali š ta ć e sa nama biti. A kada smo
ustali, on je bio tamo. Uspeo je da uniš ti još dvoje. Mi smo jedini ostali.
Otvorio je č ak i tamnič ke odaje i zapalio izgladnele. Zemljom je
blokirao prolaze koji vode do našeg sastajališta.”
Dečak je polako podigao pogled.
“Ti si kriv za sve”, šapnuo je. “Sve si nas uništio.”
Žena je stala ispred njega.
“Moraš da nam pomogneš ”, rekla je. “Moraš da osnuješ zajedno sa
nama nov koven i moraš da nam pomogneš da ž ivimo kao i ti.”
Nestrpljivo je pogledala u dečaka.
“Šta je sa staricom, sa onom drevnom vampiricom?”, upitao sam.
“Ona je sve i započ ela”, rekao je deč ak ogorč eno. “Bacila se u vatru.
Rekla je da odlazi da se pridruž i Magnusu. Smejala se. Tada je i ostale
oterao u vatru, a mi smo pobegli.”
Sagnuo sam glavu. Dakle, nje viš e nema. I sve š to je znala i č emu je
bila svedok iš čezlo je zajedno sa njom, a iza nje je ostalo samo ono
prosto, osvetoljubivo, nevaljalo dete, koje je verovalo u ono za š to je
ona znala da je pogrešno.
 “Moraš da nam pomogneš ”, rekla je tamnooka vampirica. “Vidiš , on
kao vođa kovena ima pravo da uniš ti one koji su slabi, one koji ne
mogu da prežive.”
“Nije smeo da dozvoli da se koven pretvori u haos”, rekla je ona
druga vampirica koja je stajala iza dečaka. “Bez vere u Mračna pravila,
ostali bi mogli da posrnu, privuku smrtnike. Ali ako nam pomogneš da
osnujemo novi koven, da se usavršimo u novim načinima života...”
“Mi smo najjač i pripadnici kovena”, rekao je muš karac. “Ako nam
pođe za rukom da mu se dovoljno dugo odupiremo i da nastavimo bez
njega, možda će nas s vremenom ostaviti na miru.”
“On ć e nas uniš titi”, promrmljao je deč ak. “Nikada nas neć e ostaviti
na miru. Vrebaće trenutak kada se budemo razdvojili...”
“On nije nepobediv”, rekao je visoki. “Izgubio je svaku veru.
Zapamtite to.”
“Ti imaš Magnusovu kulu, bezbedno mesto...”, rekao je deč ak,
pogledavši me u u očaju.
“Ne, to ne mogu da podelim sa vama”, rekao sam. “Ovu bitku
morate da vodite sami.”
“Ali valjda možeš da nas vodiš...”, rekao je muškarac.
“Ja vam nisam potreban”, rekao sam. “Sta ste nauč ili iz mog
primera? Šta ste naučili iz svega onoga što sam rekao prošle noći?”
“Nauč ili smo viš e iz onoga š to si njemu kasnije rekao”, rekla je
tamnooka ž ena. “Culi smo te kako razgovaraš sa njim o novom zlu, o
zlu savremenog doba predviđenom da se kreć e kroz svet u obliku
ljudske pojave.”
“Pa izmenite svoj spoljni izgled”, rekao sam. “Uzmite odeć u sa
svojih ž rtava i novac iz njihovih dž epova. Tada mož ete da se kreć ete
među smrtnicima kao i ja. S vremenom ć ete prikupiti takvo bogatstvo
da ć ete moć i priuš titi sebi malo utvrđenje, tajno svetiliš te. Tada viš e
nećete biti prosjaci ili duhovi.”
Mogao sam da vidim beznađe na njihovim licima. Svejedno,
pažljivo su slušali.
“Ali naša koža, ton našeg glasa...”, rekla je tamnooka vampirka.
“Smrtnike mož ete da prevarite. Veoma je lako. Potrebno je samo
malo veštine.”
“Ali odakle da poč nemo?”, rekao je deč ak tupo, kao da je u sve ovo
bio nevoljno uvučen. “A kakve to smrtnike treba da oponašamo?”
 “Izaberite sami!”, rekao sam. “Pogledajte oko sebe. Ako ž elite,
mož ete da se preruš ite u Cigane - to ne bi trebalo da bude previš e
teš ko - ili, još bolje, u pantomimič are.” Pogledao sam u pravcu svetala
Bulevara.
“Pantomimič ari!”, rekla je tamnooka vampirka sa trač kom
uzbuđenja u glasu.
“Da. Glumci. Ulič ni izvođač i. Akrobate. Postanite akrobate. Sigurno
ste ih već videli. Mož ete da namaž ete svoja lica š minkom. Tada se vaš i
neobič ni pokreti i izrazi neć e ni primeć ivati. Od toga vam nema boljeg
preruš avanja. Na Bulevaru ć ete videti razne vrste smrtnika kako
hodaju. Naučićete sve što treba.”
Nasmejala se i pogledala u ostale. Muš karac je bio duboko
zamišljen, druga vampirka je razmišljala, dok je dečak bio neodlučan.
“Sa moć ima koje posedujete lako ć ete postati ž ongleri i akrobate”,
rekao sam. “To za vas neć e biti niš ta. Na hiljade ljudi mož e da vas vidi,
a da im nikada ni ne padne na pamet šta ste.”
“To nije ono š to se tebi dogodilo na pozornici ovog malog
pozoriš ta”, rekao je deč ak bezoseć ajno. “Ti si usadio strah u njihova
srca.”
“Zato š to sam tako izabrao da uradim”, rekao sam. Trzaj bola. “To
je moja tragedija. Ali ja mogu da prevarim bilo koga ako to pož elim, a
isto to mož ete i vi.” Posegnuo sam rukama u dž epove i izvukao punu
š aku zlatnih kruna. Predao sam ih tamnookoj vampirki. Uzela ih je
obema rukama i zurila u njih kao da je ž are. Pogledala je naviš e i ja
sam u njenom pogledu video sliku sebe na pozornici Renoovog
pozoriš ta kako izvodim one jezive radnje koje su oterale gomilu na
ulice.
Ali ona je imala drugu misao u svojoj glavi. Znala je da je pozoriš te
napušteno i da sam poslao trupu u drugu državu.
Kratko sam razmotrio tu ideju, puš tajuć i da se bol udvostruč i i
prođe kroz mene, pitajuć i se da li ga i ostali mogu osetiti. Kakve
uopšte veze to ima nakon svega?
“Da, molim te”, rekla je lepojka. Podigla je ruku i svojim hladnim,
belim prstima dotakla moju ruku. “Pusti nas u pozoriš te! Molim te.”
Okrenula se i pogledala u stražnja vrata Renoovog pozorišta.
Pusti ih unutra. Pusti ih da plešu na tvom grobu.
Mož da je unutra još uvek bilo starih kostima, odbač ene raskoš i
pozoriš ne trupe koja je imala sav novac ovoga sveta da sebi kupi novu
odeć u. Stare č inije bele boje. Voda je još uvek bila u burić ima. Hiljadu
dragocenosti ostavljenih u žurbi.
Bio sam otupeo, nesposoban da sve to sagledam, ne ž eleć i da se
vratim unazad i da prihvatim sve što se ovde dogodilo.
“U redu”, rekao sam, skrenuvš i pogled kao da mi je neka mala stvar
odvukla paž nju. “Ako ž elite, mož ete da boravite u pozoriš tu i koristite
sve što tamo nađete.”
Približila mi se i iznenada mi poljubila ruku.
“Ovo ti neć emo zaboraviti”, rekla je. “Moje ime je Eleni, ovaj deč ko
je Loren, čovek je Feliks, a žena sa njim zove se Judžina. Ako se Arman
okomi na tebe, okomio se i na nas.”
“Nadam se da ć ete uspeti”, rekao sam, i š to je još č udnije, to sam
zaista i mislio. Zapitao sam se da li je ijedno od njih, sa svim njihovim
Mrač nim pravilima i Mrač nim ritualima, ikada zaista pož elelo ovu
noć nu moru koja nam je bila zajednič ka. Istina je bila da su oni bili
uvuč eni u nju isto kao i ja. A sada smo svi bili Deca mraka, i u dobru i
u zlu.
“Ali vodite rač una kako se ponaš ate”, upozorio sam ih. “Nemojte
nikada ovde da dovodite svoje ž rtve i nemojte da ih ubijate u blizini.
Budite pametni i čuvajte svoje skrovište.”

Bilo je tri sata kada sam na konju preš ao preko mosta na Il Sen
Luju. Dovoljno sam vremena protrać io. Sada sam morao da pronađem
violinu.
Ali čim sam stigao do Nikijeve kuće na keju, video sam da nešto nije
u redu. Prozori su bili prazni. Sve zavese su bile svuč ene, a ipak je
mesto bilo prepuno svetlosti, kao da je unutra gorelo na stotine sveć a.
Baš čudno. Rože još nije mogao da uzme stan pod svoje. Još nije prošlo
dovoljno vremena da se pretpostavi da je Niki postao žrtva zločina.
Brzo sam se uspeo preko krova, pa sam se spustio niza zid do
dvorišnog prozora; video sam da i na njemu nema zavese.
Sveć e su gorele u svim sveć njacima, č ak i u onima na zidu. Neke od
njih su č ak bile i zalepljene sopstvenim voskom i postavljene po
klaviru i stolu. Soba je bila u potpunom neredu.
Sve su knjige bile zbač ene sa police. Neke od njih su bile pokidane,
nekima su bile iscepane strane. Cak su i notne sveske bile razbacane
po tepihu, stranu po stranu. Sve su slike bile pobacane po stolovima
zajedno sa ostalim sitnim stvarč icama - novč ić ima, novcem,
ključevima.
Mož da su oni đavoli uniš tili ovo mesto kada su oteli Nikija. Ali ko je
zapalio sve ove sveće? Nije bilo nikakvog smisla.
Osluš kivao sam. Nikog nije bilo u tom stanu. Ili mi se barem tako
č inilo. A onda sam zač uo - ne misli, već neke jedva č ujne zvuke.
Zač kiljivš i na trenutak, koncentrisao sam se. Uč inilo mi se kao da
č ujem listanje strana, a onda kao da je neš to palo. Još listanja tvrdih,
starih, pergamentnih listova. A onda se ponovo neš to zač ulo; pala je
neka knjiga.
Otvorio sam prozor š to sam tiš e mogao. Tihi zvuci su se nastavili,
ali nije bilo ljudskog mirisa ni tračka misli.
Ipak, ovde je bilo nekog mirisa. Neč eg jač eg od ustajalog mirisa
duvana i voska sveć a. To je bio miris koji vampiri nose sa sobom, vonj
grobljanske zemlje.
Još sveć a u hodniku. I u spavać oj sobi je bila slič na atmosfera,
istovetan nered - otvorene knjige u nemarnim gomilama, zguž vana
posteljina, razbacane slike, ispražnjeni ormani, izvađene fioke.
Uspeo sam da zapazim da nigde nije bilo violine.
Hvatao sam jedva č ujne zvuke koji su dopirali iz druge sobe, zvuke
brzog listanja strana.
Ko god da je bio - naravno da sam znao ko je to morao da bude -
nije davao ni pet para š to sam bio tu! Nije se č ak zaustavio ni da
uzdahne.
Otiš ao sam niz hodnik i zastao na vratima biblioteke; video sam ga
unutra, a on je nastavio sa svojim zadatkom.
To je, naravno, bio Arman. Svejedno, teš ko da sam bio pripremljen
za prizor koji je bio ispred mene.
Vosak je curio niz Cezarevu mermernu bistu i klizio preko dreč avo
naslikanih zemalja na globusu sveta. A knjige su lež ale u hrpama
posvud po tepihu, osim onih sa poslednje police u ć oš ku, gde je i
stajao - obuč en u svoje stare prnje, sa praš njavom kosom, ne
primeć ujuć i me dok je listao knjigu, oč iju uprtih u reč i koje su se
prikazivale pred njim, sa poluotvorenim usnama i izrazom lica kao u
insekta koncentrisanog na žvakanje lista.
U stvari, izgledao je prilično užasno. On je upijao sve iz tih knjiga!
 Napokon je ispustio jednu knjigu i uzeo drugu, otvorio je i poč eo da
je upija na isti nač in kao i prethodnu; prsti su mu klizili niz redove
neprirodnom brzinom.
Shvatio sam da je u ovom stanju sve ispitivao na isti nač in, č ak i
posteljinu, zavese, slike koje su bile skinute sa svojih kuka, sadrž inu
kredenaca i ioka. Iz knjiga je, međutim, uzimao saž eto znanje. Sve od
Cezarevih galskih ratova do modernih engleskih romana lež alo je na
podu.
Ali nije samo njegov nač in rada bio jeziv. Bio je to i rusvaj koji je
ostavljao za sobom, potpuna bezobzirnost prema svemu onome š to je
koristio.
I ovo potpuno omalovažavanje mog prisustva.
Završ io je sa svojom poslednjom knjigom, ili ju je jednostavno
ostavio, i otišao do najniže police, gde su bile smeštene stare novine.
Videh sebe kako se povlač im iz sobe i udaljavam od njega, tupo
zureć i u njegovu malu, prljavu iguru. Njegova crvenkasta kosa
svetlucala se bez obzira na prljavš tinu u njoj, a njegove oč i su svetlele
kao dve svetiljke.
Ovaj prljavi stvor iz podzemlja izgledao je groteskno među svim tim
sveć ama i raznolikim bojama stana, a opet, njegova lepota je bila
nepomuć ena. Nisu mu bile potrebne senke Notr Dama ili baklje
grobnice da to iskaž u. Na ovoj svetlosti u njemu je bilo neč eg
zverskog, što ranije nisam primetio.
Savladala me je smetenost. U isto vreme bio je i opasan i privlač an.
Mogao sam da ga posmatram doveka, ali neki sveprož imajuć i instinkt
mi je govorio da bež im, da mu prepustim to mesto ako ga ž eli. Od
kakvog je to sada značaja?
Violina. Oč ajnič ki sam pokuš avao da mislim na violinu. Trudio sam
se da prestanem da gledam pokrete njegovih ruku, koje su pratile reč i
koje je čitao, nemilosrdan pogled njegovih očiju.
Okrenuo sam mu leđa i otiš ao u salon. Ruke su mi drhtale. Jedva
sam mogao da podnesem č injenicu da je ovde. Svuda sam traž io
vraž ju violinu, ali nisam mogao da je pronađem. Sta je Niki mogao da
uradi sa njom? Nije mi ništa padalo na pamet.
Stranice koje se okreć u, papir koji se savija. Blagi zvuk novina koje
padaju na pod.
Odmah se vrati u kulu.
 Baš kad sam hteo da klisnem pored biblioteke, njegov nemi glas se,
bez upozorenja, prolomi i zaustavi me. To je bilo kao da mi je neka
ruka dodirnula grlo. Okrenuo sam se i video da zuri u mene.
Da li ih voliš, tu svoju ćutljivu decu? Da li ona vole tebe? To me je
upitao - više kao osećaj koji se rasplitao iz beskrajnog odjeka.
Osetio sam kako mi krv obliva lice. Toplina me je preplavila dok
sam ga posmatrao, kao da sam bio u oklopu.
Sve knjige u sobi sada su se nalazile na podu. On je bio sablast koja
stoji u ruš evinama, posetilac poslat od đavola, u kojeg je verovao.
Ipak, njegovo lice je bilo tako nežno, mlado.
Mračni dar nikada ne donosi ljubav, vidiš, on donosi samo tišinu.
Njegov glas se č inio blaž im u svojoj neč ujnosti, jasniji, odjek je nestao.
Imali smo običaj da kažemo da je to bila satanina volja, da gospodar i
njegovi sledbenici ne traže utehu jedni u drugima. Uostalom, satana je
bio taj kome je trebalo služiti.
Svaka pojedinač na reč me je prož imala. Svaku sam reč primio sa
potajnom i poniž avajuć om radoznaloš ću i ranjivoš ću. Ali sam se
trudio da on to ne primeti. Besno sam rekao:
“Šta hoćeš od mene?”
Bilo je nepodnoš ljivo bilo š ta reć i. U ovom trenutku sam ga se viš e
plaš io nego tokom ranije bitke i ranijeg prepiranja, a ja mrzim one
koji č ine da se bojim, one koji znaju stvari koje ja treba da znam, one
koji imaju tu moć nada mnom.
“To je kao kada ne znaš da č itaš , zar ne?”, rekao je glasno. “A tvoj
tvorac, izgnanik Magnus, š ta je njemu znač ila tvoja neukost? On ti nije
rekao ni najosnovnije stvari, zar ne?”
Ništa se na njegovom licu nije pomaklo dok je govorio.
“Zar nije oduvek bilo tako? Da li je ikada ikome bilo stalo da te
nečemu nauči?”
“Ti uzimaš to iz mog uma...”, rekao sam. Bio sam zaprepaš ćen.
Video sam samostan u kojem sam boravio kao dete, redove i redove
knjiga koje nisam mogao da č itam, Gabrijelu nagnutu nad svojim
knjigama i leđima okrenutu svima nama. “Prestani!”, šapnuo sam.
Cinilo se da je proš lo mnogo vremena. Postao sam dezorijentisan.
Ponovo je govorio, ali ovoga puta bez glasa.
Nikada te ne zadovolje oni koje stvoriš. Otuđenje i zlovolja u tišini
samo rastu.
 Terao sam sebe da se pomerim, ali se nisam mogao pomeriti. Samo
sam nastavio da ga gledam dok je pričao.
Ti čezneš za mnom, kao i ja za tobom, i samo smo nas dvojica u
celom ovom kraljevstvu dostojni jedan drugoga. Zar ti to ne znaš?
Neč ujne reč i č inile su se izduž enima, glasnijima, kao nota na violini
razvučena do beskonačnosti.
“Ovo je ludilo”, š apnuo sam. Razmiš ljao sam o svemu š ta mi je
rekao, o svemu zbog č ega me je krivio, o už asu koji su mi drugi opisali
- bacio je svoje sledbenike u vatru.
“Da li je to ludilo?”, upitao je. “Onda idi kod svojih nemuš tih. Cak i
sada oni jedni drugima govore ono što ne mogu tebi da kažu.”
“Lažeš...”, rekao sam.
“Vreme ć e samo ojač ati njihovu samostalnost. Nauč i neš to. Pronać i
ć eš me lako kada budeš pož eleo da dođeš k meni. Uostalom, kuda
mogu da odem? Šta mogu da radim? Ponovo si me učinio siročetom.”
“Nisam...”, rekao sam.
“Da, jesi”, odgovorio je. “Jesi. Ti si to prouzrokovao.” Još uvek nije
bilo besa u njegovom glasu. “A ja mogu da te č ekam, mogu da
sačekam da mi postaviš pitanja na koja samo ja mogu da odgovorim.”
Dugo sam gledao u njega. Ne znam koliko dugo. Cinilo mi se kao da
ne mogu da se pomerim, kao da nisam sposoban da vidim niš ta drugo
osim njega; spopao me je jak oseć aj mira koji sam spoznao u Notr
Damu; nač in na koji me je opč injavao i sada je ponovo bio moć an.
Svetlost u sobi je bila i suviš e jaka. Nije bilo nič eg drugog osim
svetlosti, a ona ga je okruž ivala; č inilo mi se kao da mi se približ ava i
kao da se i ja njemu približ avam - iako se nijedan od nas nije ni
pomerio. Privlačio me je, privlačio me je sebi.
Okrenuo sam se i, izgubivš i ravnotež u, posrnuo sam. Ali, uspeo sam
da izađem iz sobe. Trč ao sam niz hodnik, a potom sam se kroz straž nji
prozor ispentrao na krov.
Odjahao sam ka Il de la Site kao da me je jurio. Moje srce nije
prestajalo ludački da kuca sve dok nisam ostavio grad za sobom.

Zvonjava Paklenih zvona.

Pojavio se prvi trač ak jutarnjeg svetla, ali je kula i dalje bila u
mraku. Moj mali koven je već otiš ao na poč inak u svoju tamnič ku
grobnicu.
 Nisam otvorio grobnice da ih vidim iako sam to oč ajnič ki ž eleo da
uradim. Želeo sam samo da vidim Gabrijelu i da dodirnem njenu ruku.
Sâ m sam se popeo na bedeme kako bih video goruć e č udo
nadolazeć eg jutra, neš to š to viš e nikada ne bi trebalo da posmatram
do kraja. Zvonjava Paklenih zvona, moja tajna muzika.
Ali neki drugi zvuk dopro je do mene. Shvatio sam to još dok sam
se penjao uza stepenice. Divio sam se njegovoj snazi koja je uč inila da
dospe do mene. Bilo je to kao pesma koja se prostirala ogromnom
daljinom, tiha i slasna.
Jednom, pre mnogo godina, č uo sam mladog seljaka kako peva duž
puta koji je iš ao iz sela prema severu. Nije znao da ga iko sluš a. Mislio
je da je sâ m u prirodi, pa je njegov glas imao neku intimnu snagu i
jasnoć u, koje su mu davale natprirodnu lepotu. Reč i njegove stare
pesme uopšte nisu bile važne.
Sada je to bio taj glas koji me je prizivao. Samotan glas koji pokriva
kilometre koji nas razdvajaju kako bi skupio sve zvuke u sebe.
Ponovo sam se uplaš io. I pored toga, otvorio sam vrata na vrhu
stepeniš ta i izaš ao na kameni krov. Svileni jutarnji povetarac, sneno
titranje poslednjih zvezda. Nebo viš e nije toliko lič ilo na svod, koliko
je predstavljalo maglu koja se beskrajno uzdizala iznad mene, a
zvezde su se vinule nagore, postajući sve manje u izmaglici.
Daleki glas je postao glasniji, kao ton otpevan u visokim planinama,
dodirujući mi grudi tamo sam spustio ruku.
Probio me je kao što zrak probada mrak, pevajući:
Dođi mi. Sve će ti biti oprošteno ako mi se pridružiš. Sâm sam više
nego ikada pre.
Sa glasom je do mene dospeo i oseć aj beskrajne moguć nosti,
č udesnosti i oč ekivanja, a oni su sa sobom doneli prizor Armana kako
stoji sâ m na otvorenim vratima Notr Dama. Vreme i prostor bili su
iluzija. Stajao je u bledoj svetlosti ispred glavnog oltara, vitko oblič je u
kraljevskim ritama, svetlucavo dok je iš čezavalo, a u njegovim oč ima
nije bilo nič eg drugog osim strpljenja. Sada viš e nije bilo grobnice
ispod Les Inosanta. Nije bilo ni groteskne dronjave sablasti u sjaju
Nikijeve biblioteke, koja baca knjige poš to ih je proč itala, kao da su
prazne školjke.
Mislim da sam kleknuo i spustio glavu na nazupč eno kamenje.
Video sam mesec kako se rastapa kao utvara, a sunce mora da me je
dodirnulo jer me je povređivalo i nagnalo me da zatvorim oči.
Osetio sam oslobađanje, ekstazu. Bilo je to kao da moja duš a prima
divotu Mrač nog dara bez bujice krvi, samo kroz intimnosti glasa koji
me je raspoluć ivao i tragao za najsuptilnijim, najtajanstvenijim
delovima moje duše.
Sta hoć eš od mene? - ponovo sam ž eleo da kaž em. Kako je moguć
oproš taj kada je samo donedavno postojala takva mrž nja? Tvoj koven
je uniš ten. Už asi koje ne ž elim ni da zamislim... Sve sam to ponovo
želeo da kažem.
Ali sada nisam mogao da uoblič im misli, kao ni ranije. Ovog puta
sam znao da ć e, ako se usudim da pokuš am, blaž enstvo nestati i
ostaviti me, a patnja biti gora od žeđi za krvlju.
Cak i dok sam ovako mirovao, u samoj tajanstvenosti ovog oseć aja,
znao sam da čudesni prizori i misli nisu moji.
Video sam sebe kako se povlač im u tamnicu i podiž em bež ivotna
tela onih meni srodnih č udoviš ta, koje sam voleo. Video sam sebe
kako ih odnosim na krov kule i kako ih tamo ostavljam bespomoć ne u
nemilosti izlazeć eg sunca. Zvonjava Paklenih zvona za njih je bila
uzaludna. Sprž ivš i ih, sunce je od njih napravilo ž eravice sa ljudskom
kosom.
Moj um je ustuknuo u už asu; prenuo se u srceparajuć em
razočaranju.
“Još uvek dete”, š apnuo sam. Ah! kakav bol usled ovog razoč aranja,
moguć nost koja slabi… “.Kako si lud da pomisliš da ja mogu da uradim
tako nešto.”
Glas je nestajao, povlač io se od mene. Oseć ao sam usamljenost u
svakoj svojoj pori. Izgledalo je kao da mi je svaka zaš tita zauvek
oduzeta i da ć u zauvek ostati nezaš tić en i nesreć an kao š to sam i sada
bio.
U daljini sam osetio trzaj moć i, kao da se duš a koja je č inila taj glas
uvijala oko same sebe kao neki veliki jezik.
“Izdaja!”, rekao sam glasnije. “Oh, kako je to ž alosno, kakvo je to
loše procenjivanje... Kako možeš da mi kažeš da me želiš!”
Nestade. U potpunosti. Oč ajnič ki sam ž eleo da se vrati, č ak i ako je
ž eleo da mi se suprotstavi. Zeleo sam taj oseć aj moguć nosti, ponovo
taj divni plamsaj.
I video sam njegovo lice u Notr Damu - deč ač ko i skoro slatko, kao
lice nekog Da Vinčijevog sveca. Prožeo me je užasan osećaj zle kobi.
 6

Č im je Gabrijela ustala, odvukao sam je od Nikija u tiš inu š ume i

isprič ao joj sve ono š to se odigralo prethodne noć i. Ponovio sam
joj sve ono š to mi je Arman rekao i predlož io. Sa nelagodnoš ću sam
govorio o tiš ini koja je postojala između nje i mene i rekao sam joj da
sada znam da se to neće promeniti.
“Treba da napustimo Pariz š to je pre moguć e”, rekao sam najzad.
“To stvorenje je i suviš e opasno. A oni kojima sam ustupio pozoriš te -
oni ne znaju niš ta viš e od onoga š to su nauč ili od njega. Predlaž em da
Pariz ostavimo njima. A nama jedino preostaje da se uputimo
Ðavoljim putem, što bi rekla ona drevna.”
Oč ekivao sam da se rasrdi i pokaž e gađenje prema Armanu. Ali sve
vreme dok me je slušala - ostala je potpuno staložena.
“Lestate, ima previš e pitanja bez odgovora”, rekla je. “Zelim da
znam na koji je nač in osnovan ovaj drevni koven, hoć u da znam sve
što Arman zna o nama.”
“Majko, u iskuš enju sam da okrenem leđa svemu tome. Baš me
briga kako je sve počelo. Pitam se da li on uopšte to zna.”
“Razumem te, Lestate”, rekla je tiho. “Veruj mi da te razumem.
Kada sve bude izreč eno i urađeno, o ovim stvorenjima brinuć u manje
nego o drveć u u š umi ili o zvezdama iznad nas. Draž e mi je da
izučavam strujanje vetra i šare na otpalom lišću...”
“Upravo tako.”
“Ali moramo da pož urimo. Ono š to je sada važ no jeste to da se nas
troje drž imo zajedno. Trebalo bi da svi zajedno odemo do grada i
pripremimo se za odlazak. I zajedno moramo da pokuš amo da
Nikolasa trgnemo iz ovog stanja pomoću violine.”
Zeleo sam da razgovaram o Nikiju. Zeleo sam da je pitam š ta se
nalazi iza njegove ć utnje, š ta ona nasluć uje. Ali, reč i se osuš iš e u mom
grlu. Pomislio sam - a o tome sam, zapravo, mislio sve vreme - na njen
sud u onim prvim trenucima kada je rekla: “Propast, sine moj.”
Zagrlila me je i povela nazad prema kuli.
“Meni nije potrebno da č itam tvoje misli”, rekla je, “da bih znala š ta
ti lež i na srcu. Hajde da ga odvedemo u Pariz. Hajde da pokuš amo da
pronađemo Stradivarija.” Popela se na prste da bi me poljubila. “Nas
dvoje smo već bili na Ðavoljem putu i pre nego š to se sve ovo
izdešavalo”, rekla je. “I uskoro ćemo ponovo krenuti njime.”
* * *
Bilo je lako odvesti Nikolasa u Pariz, kao š to je bilo jednostavno
voditi ga u svemu drugom. Kao duh se popeo na svog konja; jahao je
pored nas; samo su njegova tamna kosa i njegov ogrtač , onako
bičevani vetrom, izgledali živi.
Kada smo se nahranili na Il de la Siteu, shvatio sam da ne mogu da
ga gledam kako lovi i ubija.
Nije mi ulilo nadu to š to sam video da i ove najjednostavnije stvari
obavlja sa tromoš ću jednog meseč ara. To nije dokazivalo niš ta drugo
nego to da bi naš nemi sadrug - neš to viš e od ponovo ož ivljenog leš a -
ovako mogao doveka.
Ipak me je, dok smo zajedno hodali sokacima, obuzelo
neoč ekivano oseć anje - sada nas nije bilo samo dvoje, već troje. Bili
smo koven. Kad bih samo mogao da ga povratim...
Ali sam morao prvo da odem do Rož ea. Sâ m sam morao da se
suoč im sa advokatom. Ostavio sam ih da me č ekaju samo nekoliko
ulaza od njegove kuć e; dok sam udarao alkom o vrata, pripremio sam
se za najnapornije izvođenje u čitavoj svojoj pozorišnoj karijeri.
Vrlo brzo sam nauč io važ nu lekciju o smrtnicima i njihovoj
spremnosti da ž ive u uverenju da je svet jedno bezbedno mesto. Rož e
je bio presreć an š to me vidi. Laknulo mu je š to vidi da sam “ž iv i
dobrog zdravlja” - kako je rekao, i da su mi još uvek potrebne njegove
usluge; klimao je glavom u znak odobrenja i pre nego što sam započeo
sa svojim besmislenim objašnjenjima.
(Ovu lekciju o smrtnič koj sigumosti nikada nisam zaboravio. Cak i
da duh ruš i kuć u na delove, baca posvuda posuđe, prosipa vodu po
jastucima, č ini da satovi zvone u bilo koje doba - smrtnici ć e prihvatiti
bilo koje razumno objaš njenje koje im se ponudi, bez obzira na to
kako apsurdno ono bilo, pre nego neki oč igledan natprirodan uzrok, a
sve u cilju da racionalno objasne ono što se događa.)
Skoro je odmah postalo jasno da je verovao da smo Gabrijela i ja
izaš li iz stana kroz vrata za služ inč ad, koja vode u spavać u sobu;
zgodna moguć nost koju ranije nisam uzeo u obzir. Sto se tič e savijenih
sveć njaka, sve š to sam uradio bilo je da promumlam neš to o tome da
sam bio poludeo od tuge kada sam video majku, š to je odmah
razumeo i uvažio.
A š to se naš eg odlaska tič e, pa, Gabrijela je insistirala na tome da se
izmesti daleko od svih i da bude odvedena u manastir, gde se i sada
nalazi.
“Ah, mesje, to je pravo č udo, mislim na njen oporavak”, rekao sam.
“Da samo mož ete sada da je vidite - ali nema veze. Odmah kreć em u
Italiju sa Nikolasom de Lenfonom i neophodni su nam novac,
akreditivi, š ta god, kao i velika putna koč ija i š est jakih konja. Vi se
pobrinite za to. Neka sve bude spremno do petka uveč e. Napiš ite mom
ocu da vodimo majku u Italiju. Moj otac je dobro, pretpostavljam?”
“Da, da, naravno, ništa mu nisam rekao sem onog neophodnog...”
“Pametno od vas. Znao sam da mogu u vas imati poverenja. Sta bih
ja bez vas! A š ta je sa ovim rubinima? Da li ih odmah mož ete pretvoriti
u novac? Imam i neke š panske novč ić e za prodaju, prilič no stare,
mislim.”
Zapisivao je kao š aš av, dok su se njegove sumnje i dvoumljenja
topili usled topline mojih osmeha. Bilo mu je tako drago š to ima š ta da
radi!
“Neka moja imovina na Bulevaru du Templu ostane upraž njena”,
rekao sam. “I, naravno, o svemu ć ete se i dalje brinuti u moje ime. I
tako to.”
Moja imovina na Bulevaru du Templu postać e skroviš te dronjave i
oč ajne bande vampira, sem ukoliko ih Arman već nije pronaš ao i
zapalio kao stare kostime. Odgovor na to pitanje dobiću uskoro.
Siš ao sam niza stepenice zviž duć uć i sebi u bradu, kao š to to obič no
samo ljudi rade, prezadovoljan š to je ovaj mrzak zadatak obavljen.
Tada sam shvatio da Nikija i Gabrijele nigde nema na vidiku.
Zastao sam i počeo da se vrtim po ulici.
Video sam Gabrijelu - mladi deč ač ki lik - baš u trenutku kada sam
zač uo i njen glas; brzo je iskoč ila iz sokaka i u trenutku se naš la preda
mnom.
“Lestate, on je nestao, iščezao”, rekla je.
Nisam mogao da joj odgovorim. Rekao sam nešto glupavo kao:
“Kako to - nestao?”
Ali moje su misli manje-viš e same poniš tavale ove reč i u mojoj
glavi. Ako sam do sada i sumnjao da ga volim, sâm sebe sam lagao.
“Okrenula sam se, bilo je tako brzo, kažem ti”, rekla je.
Bilo je delom tužna, a delom ljuta.
“Da li si čula bilo koga drugog...”
“Ne, nikoga. Jednostavno je bio i suviše brz.”
“Da, ako je otišao svojom voljom, ako nije bio uhvaćen...”
“Osetila bih njegov strah da ga je oteo Arman”, insistirala je.
“A da li on oseć a strah? Da li on bilo š ta oseć a?”, bio sam potpuno
už asnut i sasvim ogorč en. Nestao je u mraku koji se prostirao svuda
oko nas kao dž inovski toč ak oko svoje osovine. Mislim da sam š aku
zgrčio u pesnicu. Mora da sam napravio neki mali panični pokret.
“Sasluš aj me”, rekla je. “Samo se dve stvari neprestano vrte po
njegovoj glavi...”
“Kaži mi!”
“Jedna je lomač a ispod Les Inosanta, gde je skoro bio spaljen, a
druga je malo pozorište - pozorišne svetiljke, pozornica.”
“Renoovo pozorište!”, rekao sam.

Ona i ja zajedno smo bili arhanđeli. Nije nam trebalo ni č etvrt sata
da dospemo do buč nog Bulevara, da se proguramo kroz razuzdane
gomile ispred zapuš tene fasade Renoovog pozoriš ta i odemo pozadi,
do stražnjih vrata pozorišta.
Sve su daske bile izlomljene, a brave polomljene. Nisam č uo
nikakve zvuke od Eleni ili od ostalih dok smo tiho ulazili u hodnik koji
se protezao iza pozornice. Nikog ovde nije bilo.
Mož da je Arman ipak uspeo da okupi svoju decu i odvede ih kuć i, a
to se dogodilo zahvaljujući meni jer nisam hteo da ih primim k sebi.
Niš ta osim rusvaja pozoriš ne opreme, velikih scenogra ija noć i i
dana, brež uljka i doline, otvorene garderobe, onih prepunih malih
ormana, gde se, tu i tamo, ukazivalo neko ogledalo na svetlosti koja je
dopirala kroz otvorena vrata.
Tada je Gabrijelina ruka stegla moj rukav. Pokazala je prema kulisi.
Po izrazu njenog lica znao sam da to nisu bili ostali. Tamo je bio Niki.
Otiš ao sam do pozornice. Ljubič asta zavesa bila je povuč ena sa obe
strane i mogao sam jasno da vidim njegovu tamnu figuru u prostoru za
orkestar. Sedeo je na svom starom mestu, ruku smeš tenih u krilo. Bio
je okrenut ka meni, ali me nije primeć ivao. Zurio je u prazno, kao š to
je to činio sve vreme.
Setio sam se Gabrijelinih č udnih reč i koje je izgovorila one noć i
kada sam je stvorio - da ne mož e da prevaziđe senzaciju da je umrla i
da nije sposobna da utiče ni na šta u smrtnom svetu.
Cinio se tako bež ivotnim i prozirnim. On je predstavljao onaj
nepomič an, bezizraž ajan prizor preko kojeg se skoro spotič emo u
senkama stare kuć e, stopljen sa praš njavim nameš tajem - straš ilo,
možda i gore od bilo kog drugog.
Pogledao sam da vidim da li je i violina tu - na podu, ili oslonjena o
stolicu - a kada sam video da je nema, pomislio sam da još mož da ima
nade.
“Ostani ovde i gledaj”, rekao sam Gabrijeli. Ali, moje srce je tutnjalo
u grlu kada sam pogledao u zamrač eno pozoriš te, kada sam dozvolio
sebi da udahnem stare, dobro poznate mirise. Zaš to si morao da nas
dovedeš ovamo, Niki? Na ovo duhovima ispunjeno mesto? A opet, ko
sam ja da to pitam? Ja sam se vratio, zar nisam?
Upalio sam prvu sveć u koju sam pronaš ao u staroj primadoninoj
garderobi. Otvorene laš ice farbe bile su posvuda raš trkane, dok je na
kukama visilo sijaset odlož enih kostima. Sve sobe kraj kojih sam
proš ao bile su prepune odbač ene odeć e, zaboravljenih č eš ljeva i č etki,
osušenog cveća u vazama, pudera prosutog po podu.
Ponovo sam pomislio na Eleni i ostale, i primetio da se unaokolo
oseć a blag smrad Les Inosanta. Uoč io sam i prilič no nejasne otiske
bosih stopala po prosutom puderu. Da, ulazili su unutra. I palili su
sveće, zar ne? Miris voska bio je i suviše svež.
Sto god da je bio sluč aj, nisu ulazili u moju nekadaš nju garderobu,
sobu koju smo delili Niki i ja pre svakog nastupa. Još uvek je bila
zaključ ana. A kada sam polomio bravu i otvorio vrata, dož iveo sam
šok. Soba je bila upravo onakva kakvu sam je i ostavio.
Bila je č ista i uredna, č ak je i ogledalo bilo izglancano, a bila je
ispunjena mojim stvarima kao i one poslednje noći kada sam bio ovde.
Na kuki je visio moj stari kaput, onaj odbač eni koji sam doneo od
kuć e, par naboranih č izama, boč ice š minke u savrš enom redu, moja
perika, koju sam nosio samo u pozoriš tu, a koja je sada stajala na
drvenoj glavi. Pisma od Gabrijele su se nalazila u maloj vreć ici, stari
primerci engleskih i francuskih novina, u kojima je bila spomenuta
predstava, i poluprazna flaša vina sa osušenim pampurom.
 A u mraku ispod mermernog toaletnog stoč ić a, delom prekrivena
crnim kaputom, lež ala je kutija za violinu. To nije bila ona koju smo
doneli od kuć e. Ne. Mora da je u njoj bio dragoceni dar koji sam mu
kupio “novčićem kraljevstva”: Stradivarijeva violina.
Sagnuo sam se i otvorio poklopac. Bio je tu zaista taj predivan
instrument, delikatan i blistavo taman; lež ao je usred svih ovih
nevažnih stvari.
Zapitao sam se da li bi ga Eleni i ostali uzeli da su uš li u ovu sobu.
Da li znaju šta taj instrument sve može?
Na trenutak sam spustio sveć u i paž ljivo izvadio violinu; zategnuo
sam ž ice od konjske dlake kao š to je to Niki radio; video sam hiljadu
puta kako to radi. Tada sam odneo instrument i sveć u nazad na
pozornicu, sagnuo se i počeo da palim dugački red pozorišnih sveća.
Gabrijela me je ravnoduš no posmatrala. Onda je priš la da mi
pomogne. Palila je sveć u za sveć om, a potom je upalila i zidne
svećnjake.
Cinilo se da se Niki uskomeš ao. A mož da je to bio samo rastuć i
odsjaj na njegovom pro ilu, blaga svetlost koja je zrač ila sa pozornice
na zamrač enu dvoranu. Duboki nabori barš una svuda su ož iveli; mala,
ukraš ena ogledala prič vrš ćena na prednjem delu galerija i lož a i sama
su postala svetlost.
Divan je bio ovaj mali prostor, naš prostor. Kapija sveta za nas kao
smrtna bića. I najzad - kapija samog pakla.
Kad sam završ io, stao sam na daske i posmatrao pozlać enu ogradu,
nov luster koji je visio sa plafona, i gore, u luk iznad naš ih glava sa
okač enim maskama komedije i tragedije, kao dva lica koja izviru iz
jednog vrata.
Ovo zdanje je izgledalo mnogo manje kada je bilo prazno. Ali,
nijedno pozorište u Parizu nije izgledalo veće kada je bilo ispunjeno.
Spolja je dolazila zagluš ujuć a buka bulevarskog saobrać aja, tihi
ljudski glasovi, koji su se, tu i tamo, izdizali kao varnice iz opš teg
mrmora. Mora da je u blizini protutnjala neka velika i teš ka koč ija jer
se sve u pozoriš tu blago zadrmusalo: plamenovi sveć a u odnosu na
svoja postolja, divovska pozorišna zavesa se zanela ulevo pa udesno, u
pozadini scenogra ija na kojoj je bila lepo oslikana baš ta sa oblacima
iznad nje.
Proš ao sam pored rupe za orkestar, gde je bio Niki - nije me on
nijedared pogledao - zatim sam siš ao niz male stepenice iza njega i
prišao mu sa violinom.
Gabrijela se ponovo povukla iza kulisa, sić uš nog, bezoseć ajnog i
strpljivog lica. Lež erno naslonjena na gredu kao neki č udnovat
dugokosi muš karac, odmarala se. Spustio sam violinu preko Nikijevog
ramena i spustio je u njegovo krilu. Osetio sam da se pomerio, kao da
je duboko uzdahnuo. Potiljkom se naslonio na mene. Polako je
podigao svoju levu ruku da uhvati violinu za vrat, a desnom rukom je
prihvatio gudalo.
Sagnuo sam se i spustio svoje ruke na njegova ramena. Poljubio
sam ga u obraz. Nije bilo ljudskog mirisa. Ni ljudske topline. Ovo je
bila samo statua mog nekadašnjeg Nikolasa.
“Sviraj”, šapnuo sam. “Sviraj sada samo za nas.”
Polako se okrenuo prema meni i prvi put od trenutka Mrač nog
dara pogledao me u oč i. Ispustio je neki jedva č ujan zvuk. Bilo je to
neš to tako zgrč eno da se č inilo kao da viš e ne mož e da govori.
Onesposobljeni organi govora. A onda je preš ao jezikom preko usne i
veoma tiho, da sam ga jedva čuo, reče:
“Ðavolji instrument.”
“Da”, rekao sam. “Ako u to veruješ, veruj, ali sviraj!”
Njegovi prsti su oklevali iznad ž ica. Vrš kom prsta je kucnuo po
š upljem drvetu. A onda je, drhć uć i, povukao ž ice ne bi li ih
naš timovao; veoma polako i savrš eno koncentrisan povlač io je č ivije
kao da je ovaj proces otkrivao prvi put.
Negde su se na Bulevaru smejala deca. Drveni toč kovi ž estoko su
kloparali po kaldrmi. Isprekidani tonovi bili su oš tri, neusklađeni i
zaoštravali su napetost.
Na trenutak je prislonio instrument na svoje uho. Cinilo mi se kao
da se nije pomerio č itavu več nost, a potom je ustao. Izaš ao sam iz
prostora za muziku i otiš ao do klupa. Stajao sam i zurio u njegovu
siluetu - mračnu naspram sjaja osvetljene pozornice.
Okrenuo se licem prema praznom gledališ tu, kao š to je to radio
toliko puta tokom pauze u predstavi, i podigao violinu do svoje brade.
U jednom trenutku, tako munjevitom da mi se uč inio kao blesak
svetlosti u mom oku, spustio je gudalo preko žica.
Prvi grleni akordi prolomili su se tiš inom; bili su rastezani kao da
su postajali sve dublji, grebuć i dno samog zvuka. A onda su tonovi
postajali sve viš i, bogatiji, mrač niji i kreš taviji, kao da su alhemijom
bili ispumpavani iz krhke violine, sve dok besna bujica melodije
odjednom nije ispunila dvoranu.
Cinilo se kao da se muzika kovitla mojim telom, kao da prolazi kroz
same moje kosti.
Nisam mogao da vidim pokrete njegovih prstiju, bič evanje gudala;
sve š to sam mogao da uoč im bilo je klać enje njegovog tela, njegovo
izmuč eno drž anje dok je puš tao da ga muzika savija, naginje napred,
baca unazad.
Muzika je postala ohola, krešteća, brža, ali, i pored toga, zvuk svake
pojedinač ne note bio je č isto savrš enstvo. Bilo je to izvođenje bez
napora, virtuoznost koja je prevazilazila smrtne snove. Violina je
govorila, a ne samo svirala, violina je zahtevala, violina je prič ala
priču.
Muzika je bila jadikovanje, buduć nost už asa, koji se okretao oko
sebe u ritmu hipnotič kog plesa, trzala je Nikija sve ž eš će sa jedne na
drugu stranu. Njegova je kosa bila blistava neuredna masa na svetlu
pozoriš nih sveć a. Krvavi znoj je izbijao iz njega. Mogao sam da
namirišem krv.
I ja sam se presamitio; povlač io sam se od njega, spustio sam se na
klupu i š ćuć urio se, kao š to su to već jednom ranije u ovom pozoriš tu
uradili prestravljeni smrtnici preda mnom.
I shvatio sam, shvatio sam odmah i u potpunosti da je violina
prič ala o svemu onom š to se Nikiju dogodilo. To je bilo kao da se
mrak rasprsnuo, tama razlila, a njegova lepota je bila kao sjaj
tinjajuć eg ž ara; bilo je samo onoliko sjaja da pokaž e koliki je zapravo
bio taj mrak.
Gabrijela se, takođe, napinjala da umiri svoje telo u ovom snaž nom
napadu, zgrč enog lica, ruku pritisnutih uz glavu. Njena lavlja griva na
glavi oslobodila se oko nje, dok su joj oči bile zatvorene.
Ali još jedan zvuk se zač uo kroz č istu poplavu pesme. Oni su bili
ovde. Ušli su u pozorište i približavali su nam se kroz kulise.
Muzika je dostigla neverovatne visine; zvuk bi na trenutak utihnuo
da bi se ponovo uzdigao. Meš avina oseć anja i č iste logike odvela ju je
izvan granica podnošljivog. A opet, ona se nastavljala.
Ostali su polako poč eli da se pojavljuju iza pozoriš nih zavesa - prvo
dostojanstvena Eleni, zatim deč ak Loren i najzad Feliks i Judž ina.
Akrobate i ulič ni igrač i - to su sada bili. Nosili su i njihovu odeć u;
muš karci su nosili bele helanke ispod lakrdijaš ke odeć e koja je visila
sa njih, a ž ene su nosile dugač ke ž enske gać e ispod nabranih haljina i
baletanke na nogama. Crvenilo je svetlucalo na njihovim
besprekornim belim licima, a crni kreon isticao je njihove blistave
vampirske oči.
Klizili su prema Nikiju kao da su bili privuč eni nekim magnetom.
Njihova se lepota rascvetala još viš e poš to su se naš li u sjaju
pozoriš nog osvetljenja; kosa im se svetlucala, pokreti su im bili
okretni i mačkasti i imali su zanesene izraze lica.
Niki se polako okrenuo ka njima grč eć i se, dok se melodija
pretvarala u mahnitu molitvu, koja je posrtala, rasla i vriš tala kroz
notnu skalu.
Eleni je razrogač eno zurila u njega, kao da je u isto vreme bila i
už asnuta i opč injena. Zatim je usporenim dramatič nim pokretom
podigla ruke iznad glave; telo joj je bilo napeto, a vrat joj je postao još
graciozniji i izduž eniji. Druga vampirka je, napravivš i okret, podigavš i
koleno i ispruž ivš i prste nadole, napravila prvi plesni korak. Ali visoki
muš karac je bio taj koji je iznenada uhvatio ritam Nikijeve muzike
dok je trzao glavom u stranu i pomerao ruke i noge kao velika
marioneta koju su pokretala četiri konopca sa zabatne grede.
Ostali su to videli. Videli su marionete na Bulevaru. Iznenada su svi
poč eli mehanič ki da se pomič u trzavim isprekidanim pokretima,
drvenih, potpuno bezizražajnih lica.
Prož ela me je snaž na, ledena navala už ivanja, kao da sam
odjednom mogao da diš em u ogavnoj toploti muzike; ječ ao sam sa
zadovoljstvom dok sam ih posmatrao kako se bacakaju, nezgrapno
hodaju, zabacuju noge i stopala do plafona i kako se vitlaju na svojim
nevidljivim konopcima.
Doš lo je do promene. On je sada svirao za njih, a oni su igrali za
njega.
Koraknuo je prema pozornici, preskoč io preko zadimljenog
udubljenja za pozoriš ne sveć e i spustio se među njih. Svetlost se
odbijala od instrumenta i od njegovog svetlucavog lica.
Novi lakrdijaš ki podsticaj zahvatio je beskonač nu melodiju -
skrać ivanje; ono je uzdrmalo pesmu i č inilo je još ogorč enijom, a opet
milom u isto vreme.
 Trzave, ukruć ene marionete su ga opkoljavale, gurale ga i
poskakivale po daskama. Sirili su prste, mlatili glavama sa jedne na
drugu stranu, igrali su i okretali se sve dok nisu izgubili svoj uš togljeni
stav, kada Nikijeva melodija poč e da se pretvara u bolnu tugu, a ples
automatski postade tečan, dirljiv i lagan.
Cinilo se kao da ih kontroliš e jedan um, kao da pleš u u ritmu
Nikijevih misli i njegove muzike. Dok je svirao, poč eo je i on da pleš e
sa njima u ritmu, koji je postajao sve brž i poš to se sada pretvarao u
seoskog violinistu za obrednom logorskom vatrom. Skakutali su u
parovima kao seoski ljubavnici; ž ena su vitlale suknjama, muš karci su
klicali dok su podizali ž ene, pravili su pokrete koji su odisali
najnežnijom ljubavlju.
Ukoč eno sam zurio u njih: natprirodni plesač i, č udoviš ni violinista,
udovi koji se pokreć u neljudskom sporoš ću i muč nom gracioznoš u.
Muzika je bila kao vatra koja je sve nas uvlačila u sebe.
Sada je vriš tala bolom, už asom, č istom pobunom duš e protiv svih
stvari. A sve to videlo se na njihovim licima, koja su, dok su se grč ila u
mukama, bila nalik maskama tragedije koje su bile uklesane u luk
iznad njih; znao sam da ć u, ako im ne okrenem leđa, poč eti da ridam.
Viš e nisam hteo to da sluš am, niti da gledam. Niki se klatio tamo-amo,
kao da je violina bila zver koju viš e nije mogao da savlada. Nabadao je
žice kratkim, jakim udarcima gudala.
Plesač i su se kretali ispred njega i iza njega, grlili su ga i iznenada
ga uhvatili kada je podigao ruke uvis, drž eć i violinu visoko iznad
glave.
Iz njega je izbio glasan i prolamajuć i smeh. Njegove su se grudi
tresle u tom ritmu, ruke i noge su mu se drmusale. Onda je pognuo
glavu i fiksirao me pogledom. Zavrištao je najjače što je mogao:
“PREDSTAVLJAM VAM POZORISTE VAMPIRA! POZORISTE
VAMPIRA! NAJVEĆI SPEKTAKL NA BULEVARU!
Ostali su zapanjeno gledali u njega. A opet, kao da su jedan um, oni
zatapš aš e rukama i kriknuš e. Poskoč ili su u vazduh ispustivš i pri tom
krike radosti. Zagrlili su ga i poljubili. Pleš uć i ukrug, okretali su ga
svojim ispruž enim rukama. Smeh je postao glasniji i prolamao se iz
svih njih podjednako, a on ih je i sâ m grlio i odgovarao im na njihove
poljupce. Svojim dugač kim ruž ič astim jezicima lizali su krvav znoj sa
njegovog lica.
 “Pozoriš te vampira!” Odvojivš i se od njega, obratili su se
nepostojeć oj publici, svetu. Klanjali su se pozoriš nim svetiljkama,
veselili se, podvriskivali, skakali su na zabatne grede, a onda su
skakali nazad dole, od čega se jako tresla drvena pozornica.
Iš čezao je i poslednji trzaj muzike; zamenila ga je ova kakofonija
vriske, lupnjave i smeha, nalik na zvonjavu zvona.
Ne seć am se trenutka kada sam im okrenuo leđa. Ne seć am se kada
sam se stepenicama popeo na pozornicu i proš ao pored njih. Ali mora
da sam to uradio.
Jer sam se odjednom naš ao za uzanim i niskim stolom u svojoj
maloj garderobi, leđima okrenut ć oš ku, savijenog kolena, glave
naslonjene na hladno ogledalo. I Gabrijela je bila tu.
Duboko sam disao, a zvuk tih udisaja mi je smetao. Video sam svoje
stvari - periku koju sam nosio na pozornici, kartonski š tit - i one su u
meni izazvale jake emocije. Gušio sam se. Nisam mogao da mislim.
Tada se Niki pojavio na vratima, gurnuo Gabrijelu u stranu takvom
snagom da ju je to zapanjilo, kao i mene, uperio prst u mene i rekao:
“Zar ti se ne dopada muzika, moj dragi gospodaru?”, upitao me je,
približ avajuć i mi se; reč i je izgovarao u nizu, tako da je zvuč alo kao da
je u pitanju bila jedna jedina reč . “Zar se ne diviš njenoj
velič anstvenosti, njenom savrš enstvu? Zar neć eš i Pozorište vampira
da daruješ “novč ić em kraljevstva” kad ih poseduješ u tolikoj meri?
Kako ti se sada č ini novo zlo, štetna gusenica u srcu ruže, smrt u
samom središtu stvari...”
Iz mutavosti je preš ao u pravu brbljivost, a č ak i kada bi prestao da
prič a, tihi, nerazumni i pomamni zvuci i dalje bi dopirali sa njegovih
usana, kao voda sa izvora. Njegovo lice je bilo izmuč eno, kruto i
caklilo se od krvavih kapljica koje su visile sa njega i mrljale beli lan
na njegovom vratu.
Iza njega se prolomio skoro nevin smeh ostalih, sem Eleni, koja je
gledala preko njegovog ramena i zduš no pokuš avala da razume š ta se
stvarno među nama dešava.
Smejuć i se i kezeć i se, približ avao mi se. Gurajuć i me prstom u
grudi, reče mi:
“Reci neš to! Zar ne vidiš ovu divnu parodiju, svu ovu nadarenost?”
Udario se pesnicom u grudi. “Dolazić e na naš e nastupe, punić e naš e
š krinje zlatom, a nikada im neć e ni na pamet pasti koga daruju i š ta
buja tik kraj njih samih. U straž njim prolazima hranimo se njima, a oni
nam tapšu pred osvetljenom pozornicom...”
Smeh deč aka iza njega. Zveket daira. Milozvuč an i tih glas one
vampirke koja je pevala. Kao maš na koja se rastvara, smeh muš karca
koji uvežbava pokrete jurcajući ukrug kroz uskomešanu zavesu.
Niki se toliko približ io da je svetlost iza njega nestala. Nisam video
Eleni.
“Velič anstveno zlo!”, rekao je. Bio je ispunjen zlobom, a njegove
bele ruke izgledale su kao kandž e morske nemani koja je svakog
trenutka mogla da se pokrene i rastrgne me. “Služ iti bogu tamne š ume
onako kao š to mu nikada nije bilo služ eno, i to u samom središ tu
civilizacije. Zato si i spasao pozoriš te. Iz tvog galantnog
pokroviteljstva izrodila se ova uzvišena žrtva.”
“To je tako sitno!” rekao sam. “Samo je lepo i pametno, i ništa više.”
Moj glas nije bio preglasan, ali ga je nagnao da snizi glas, a ostale da
uć ute. Sok se kod mene pretvorio u jednu posve drugač iju emociju -
ne u manje bolnu, ali u onu koja se lakše mogla podneti.
Niš ta se viš e nije č ulo sem zvukova koji su dopirali sa Bulevara. Iz
njega je izvirao blješ tavi bes; zenice su mu bile nemirne dok me je
gledao.
“Ti si lažov, ogavni lažov”, rekao je.
“Nema u tome nikakve velič anstvenosti”, odgovorio sam. “Nema
nič eg uzviš enog. Glupavi i bespomoć ni smrtnici. Rugamo im se, a onda
odavde izlazimo da im oduzmemo ž ivot na isti onaj dobro znan i
jednostavan nač in - jedna smrt za drugom u svoj neizbež noj
okrutnosti i bedi da bismo mi mogli da ž ivimo. I ljudi ubijaju druge
ljude! Sviraj svoju violinu zauvek. Pleš i kako ti je volja. Pruž i im
zadovoljstvo koje su ti platili ako te to ispunjava i ako je to nač in da
proždereš večnost! To je samo pametno i lepo.
Gaj u Divljem vrtu. Ništa više.”
“Podli laž ove!”, reč e stisnutih zuba. “Ti si bož ja budala, eto š ta si. A
š ta si ti koji poseduješ Mrač ni dar, koji se izdiž e iznad svega i koji sve
č ini besmislenim, uradio sa njim u onim mesecima kada si sâ m
gospodario iz Magnusove kule, š ta, osim š to si pokuš avao da ž iviš kao
dobar čovek? Dobar čovek!”
Bio je dovoljno blizu da je mogao da me poljubi, a njegova krvava
pljuvačka prštala je po mom licu.
 “Mecena umetnosti!”, zarež ao je. “Porodič ni darodavac, naš
darodavac!” Napravio je korak unazad; sve vreme me je prezrivo
posmatrao. “Mi ć emo preuzeti ovo malo pozoriš te koje si ti pozlatio i
ukrasio barš unom”, rekao je, “i ono ć e služ iti đavoljim silama
veličanstvenije nego što je to ikada koven uspeo.”
Okrenuo se i pogledao u Eleni. Bacio je pogled i na ostale.
“Napravić emo lakrdiju od svega š to je sveto. Sve ć emo ovekoveč iti još
već om prostotom i svetogrđem. Sve ć emo zaprepastiti. Sve ć emo
obmanuti. A iznad svega - cvetać emo od njihovog zlata, kao i od
njihove krvi, a među njima postaćemo snažniji.”
“Da”, rekao je deč ak iza njega. “Postać emo nepobedivi.” Dok je
zurio u Nikolasa, lice mu je poprimilo ludač ki izgled, izgled fanatika.
“Imaćemo svoja imena i skrovišta u samom središtu njihovog sveta.”
“I moć nad njima”, rekla je druga vampirka, “i povoljan polož aj,
odakle ć emo ih izuč avati, upoznavati i gde ć emo usavrš avati svoje
metode za njihovo uništenje, ako nam se prohte.”
“Ja ž elim pozoriš te”, rekao mi je Nikolas. “Zelim da mi ga daš .
Ugovor, novac da ga ponovo otvorim. Moji pomoć nici su ovde i
spremni su da budu uz mene.”
“Dobić eš ga ako to ž eliš ”, odgovorio sam. “Tvoje je ako je to nač in
da te se rešim - i tebe, i tvoje zlobe, i tvog uvrnutog uma.”
Ustao sam od toaletnog stoč ić a i krenuo ka njemu; uč inilo mi se da
pokuš ava da mi prepreč i put. Dogodilo se neš to neoč ekivano. Kada
sam video da nema nameru da se pomeri, pobesneo sam i srdž ba je
kao nevidljiva pesnica izletela iz mene. Video sam da se pomerio
unazad kao da ga je pesnica pogodila. Snažno je udario o zid.
Morao sam da se oslobodim ovog mesta istog trenutka. Znao sam
da je Gabrijela samo č ekala da krene za mnom. Ali, nisam otiš ao.
Zastao sam i pogledao u njega. Bio je prilepljen za zid kao da nije
mogao da se pomeri. Gledao me je postojanom mrž njom,
nerazvodnjenom nekadaš njom ljubavlju, kao š to je sve vreme i bio
slučaj.
Ali ž eleo sam da razumem, zaista sam ž eleo da shvatim š ta se
dogodilo. Ponovo sam mu priš ao u tiš ini, ali ovog puta sam ja bio taj
koji je bio zlokoban; ruke su mi bile nalik na kandž e. Mogao sam da
osetim njegov strah. Svi su oni, osim Eleni, bili preplašeni.
Zaustavio sam se kada sam mu se sasvim približ io, a on je pogledao
pravo u mene, kao da je tačno znao šta sam nameravao da ga pitam.
“Sve je ovo nesporazum, ljubavi moja”, rekao je. Otrov u reč ima.
Ponovo mu je izbio krvavi znoj, a oč i su mu se sijale kao da su bile
mokre. “Uradio sam to kako bih povredio druge, zar ne razumeš ?
Svirao sam violinu da ih razbesnim, da sebi obezbedim ostrvo kojim
oni ne mogu da vladaju. Gledali bi moju propast i ne bi mogli niš ta da
urade.”
Nisam odgovorio. Želeo sam da nastavi.
“A kada smo odluč ili da idemo u Pariz, mislio sam da ć emo u Parizu
umreti od gladi, da ć emo sve viš e i viš e propadati, sve dok na kraju
sasvim i ne propadnemo. To je bilo ono š to sam ja hteo, viš e nego ono
što su oni želeli - da ja, voljeni sin, uspem u njihovim očima. Mislio sam
da ćemo propasti! Trebalo je da propadnemo.”
“O, Niki...”, šapnuo sam.
“Ali ti nisi propao, Lestate”, rekao je, podigavš i obrve. “Glad,
hladnoć a -niš ta od toga te nije zaustavilo. Ti si bio pobednik!” Srdž ba
je pojač ala njegov glas. “Ti se nisi opijao do smrti i završ avao u jarku.
Sve si okrenuo naglavač ke! Ti si na svaki vid prokletstva koji je
iskrsavao odgovarao optimizmom, i nije bilo kraja tvom entuzijazmu i
tvojoj strasti, oni su iz tebe prosto izvirali - kao i svetlost, uvek ta
svetlost. U savrš enom skladu sa količ inom svetlosti u tebi bila je
količ ina mraka u meni. Svaki zanos me je probadao i stvarao svoju
meru mrač njaš tva i oč aja! A onda: magija. Kada si dobio magiju, o
ironijo nad ironijama, ti si me š titio od nje! I š ta si uradio sa njom osim
š to si koristio svoje satanske moć i da oponaš aš ponaš anje dobrog
čoveka!”
Okrenuo sam se. Video sam da su se ostali razbež ali po senkama, a
najdalje od svih stajala je Gabrijela. Video sam svetlost na njenoj ruci
dok ju je podizala i pozivala me da dođem.
Niki mi je dotakao ramena. Mogao sam da osetim kako mrž nja kroz
njegov dodir dopire do mene. Odvratno je kad vas neko dodirne sa
mržnjom.
“Kao bezumni sunč ev zrak uniš tio si slepe miš eve drevnog
kovena!”, š apnuo je. “S kojim ciljem? Sta to znač i biti ubilač ko
čudovište ispunjeno svetlošću!”
Okrenuo sam se, oš amario ga i tako ga zafrljač io u garderobu da je
desnom rukom razbio ogledalo, a glavom udario u najdalji zid.
 Jedan trenutak je lež ao kao neš to polomljeno na hrpi stare odeć e, a
zatim se u njegovim oč ima ponovo pojavila odluč nost, a njegovo se
lice raznež ilo u sporom osmehu. Uspravio se i polako je, kao š to bi to
uradio neki ogorčeni smrtnik, otresao svoj kaput i namestio kosu.
Uradio je to na isti nač in kao i ja ispod Les Inosanta kada su me
otmičari bacili u prašinu.
Nastupio je sa istim dostojanstvom, a osmeh mu je bio grozniji od
svih osmeha koje sam ikada video.
“Prezirem te”, rekao je, “ali sam s tobom završio. Od tebe sam dobio
moć i znam kako da je koristim, za razliku od tebe. Napokon se
nalazim u kraljevstvu, i odluč io sam da trijumfujem u njemu! U mraku
smo sada jednaki. Dać eš mi pozoriš te jer mi to duguješ , a ti ionako
spadaš u darodavce, ti si davalac zlatnih novč ić a gladnoj deci, zar ne? I
više nikada neću pogledati u pravcu tvoje svetlosti.”
Prošao je pored mene i raširio ruke prema ostalima.
“Dođite, lepotice i lepotani moji, dođite, č ekaju nas komadi koje
treba da napiš emo, posao kojim treba da se pozabavimo. Ima stvari
kojima treba da vas nauč im. Ja znam š ta su smrtnici. Moramo ozbiljno
da se usredsredimo na stvaranje mrač ne i divne umetnosti.
Napravić emo koven koji ć e biti moć niji od bilo kog drugog.
Uradićemo ono što nikada niko nije uradio.”
Uplaš eni, ostali su pogledali u mene; oklevali su. U ovom mirnom i
tihom trenutku zač uo sam sebe kako uzimam dubok dah. Moj se
vidokrug raš irio. Ponovo sam video prostrane kulise oko nas, visoke
zabatne grede, oslikane zidove koji su sekli mrak, a iza svega toga -
maleni plamen duž podnož ja praš njave pozornice. Video sam
pozoriš te ovenč ano senkom i znao sam, u jednom bezgranič nom
seć anju, sve š to se ovde odigralo. Video sam kako se iz jedne noć ne
more rađa druga i priču kojoj je došao kraj.
“Pozoriš te vampira”, proš aputao sam. “Izveli smo Mrač ni trik u
ovom malom prostoru.” Niko se nije usudio da odgovori. Nikolas se
samo smeškao.
Dok sam se okretao da napustim pozoriš te, podigoh ruku; tim
gestom oterah ih ka njemu. Rekao sam svoje zbogom.

Nismo se nalazili daleko od svetlosti bulevara kada sam zastao u

mestu. Bez ijedne reč i, opselo me je hiljadu už asa - da ć e Arman doć i i
uniš titi ga, da ć e ga njegova nova brać a i sestre napustiti nakon š to se
umore od njegovog ludila, da ć e ga pronać i ujutro kako tumara
ulicama nesposoban da pronađe utoč iš te od sunca. Pogledao sam u
nebo. Nisam mogao ni da govorim, ni da dišem.
Gabrijela me je zagrlila i ja sam je drž ao; zagnjurio sam svoje lice u
njenu kosu. Njena je kož a bila poput hladnog barš una, kao i njeno lice
i njene usne. Njena me je ljubav okruž ivala č udoviš nom č istotom, koja
nije imala nikakve sličnosti sa ljudskim srcima i mesom.
Podigao sam je i zagrlio. U tom mraku smo bili kao ljubavnici
isklesani od istog kamena, a on nije imao nikakva seć anja na odvojeni
život.
“On je napravio svoj izbor, sine moj”, rekla je. “Sta je uč injeno,
učinjeno je. Oslobodio si ga se.”
“Majko, kako to mož eš da kaž eš ?”, š apnuo sam. “On nije znao. Još
uvek ne zna...”
“Pusti ga, Lestate”, rekla je. “Oni će brinuti o njemu.”
“A ja sada moram da pronađem onog đavola Armana, zar ne?”,
upitao sam umorno. “Moram da ga nateram da ih ostavi na miru.”

Sledeć e več eri, kada sam stigao u Pariz, saznao sam da je Niki već
bio kod Rožea.
Doš ao je sat ranije; udarao je u vrata kao pomahnitao. Vič uć i iz
senke, zahtevao je da mu se preda ugovor za pozoriš te, kao i novac
koji sam mu ja navodno obeć ao. Pretio je Rož eu i njegovoj porodici.
Rož eu je, takođe, rekao da napiš e pismo Renou i njegovoj trupi u
London i da mu kaž e da se vrate kuć i, da imaju novo pozoriš te i da ih
ono č eka. Kada je Rož e to odbio, zahtevao je da mu se da adresa
glumaca u Londonu i počeo je da pretura po Rožeovom radnom stolu.
Pobesneo sam kada sam to č uo, ali niš ta nisam rekao. Dakle, ovaj
novopeč eni demon, ovaj bezobziran i pomahnitali monstrum
napraviće od svih njih vampire, je l'?
To se neće dogoditi.
Rekao sam Rož eu da odmah poš alje kurira u London da im kaž e da
je Nikolas de Lenfon izgubio razum. Glumci ne smeju da se vrate kući.
Zatim sam otiš ao na Bulevar du Templ i pronaš ao ga na pozoriš noj
probi - uzbuđenog i ludog kao š to je i ranije bio. Ponovo je na sebi
imao modernu odeć u i stari nakit iz vremena kada je bio omiljeni sin
svog oca, ali mu je zato maš na bila iskrivljena, hulahopke srozane, a
kosa raš čerupana i nenegovana kao kod zatvorenika Bastilje koji sebe
nije video u ogledalu dvadeset godina.
Pred Eleni i ostalima, rekao sam mu da neć e niš ta dobiti od mene
ako mi ne obeć a da nijedan pariski glumac ili glumica nikada neć e biti
zaklani ili zavedeni od strane novog kovena, da Renoa i njegovu trupu
nikada neć e vratiti u “Pozoriš te vampira”, niti sada niti u buduć nosti,
da Rož eu, koji ć e kod sebe drž ati novac za pozoriš te, ne sme ni dlaka
da fali s glave.
Smejao mi se i ismejavao me je kao š to je to radio i ranije, ali ga je
Eleni uć utkala. Bila je už asnuta kada je č ula š ta je uradio. Ona je bila
ta koja je dala obeć anja i iskamč ila ih od ostalih. Ona ga je zaplaš ila i
zbunila zbrkanim govorom o drevnim pravilima i naterala ga da se
povinuje.

Eleni je bila ta kojoj sam, najzad, dao da vodi “Pozorište vampira”, a

zaradu, koja je trebalo prvo da prođe kroz Rož eove ruke, mogla je da
koristi kako je želela.

Pre nego š to sam otiš ao od nje te noć i, upitao sam je š ta zna o

Armanu. Gabrijela je bila sa nama. Ponovo smo bili u prolazu, blizu
vrata pozornice.
“On posmatra”, odgovorila je Eleni. “Ponekad nam dozvoli da ga
vidimo.” Njeno lice me je zbunjivalo. Bilo je tužno. “Ali sam bog zna šta
ć e uraditi”, dodala je uplaš eno, “kada otkrije š ta se ovde stvarno
dešava.”
 1

Proleć na kiš a. Pljusak svetlosti koji je potpuno skvasio

svaki novoizrasli list na ulič nom drveć u, svaku kocku
ploč nika, kiš a koja provlač i svetlost kroz samu prazninu
mraka.
Bal u kraljevskoj palati.
I kralj i kraljica su bili tamo; plesali su sa narodom. Razgovori u
senci spletki. Ko za to uopš te mari? Carstva ionako dož ivljavaju i
uspone i padove. Samo da ne zapale slike u Luvru, toliko.
Ponovo sam izgubljen u moru smrtnika; svež a put i rumeni obrazi,
humke napuderisanih kosa povrh ž enskih glava sa smeš nim š eš irima
na njima: pravi brodovi sa tri jedra, majušna stabla, male ptice. Pejzaži
bisera i maš ni. Sirokogrudi muš karci koji se š epure kao pevci u svojim
satenskim kaputima nalik paperjastim krilima. Dijamanti su mi vređali
oči.
Na trenutke bi mi glasovi dodirivali površ inu kož e, smeh bi
postajao odjek bezbož niš tva, plamenovi sveć a postajali bi
zaslepljujući, a talasi muzike odbijali bi se o zidove.
Kiša koja pljušti ispred otvorenih vrata.
Miris smrtnika než no je milovao moju glad. Bela ramena, bledi
vratovi, snaž na srca koja udaraju u več nom ritmom, tolika količ ina
raznolikosti među ovom nagom decom skrivenom obiljem, divljaci
koji ž ive umotani u barš unu, ukraš eni vezom, sa bolnim nogama zbog
visokih potpetica i sa maskama oko očiju koje liče na kraste.
Vazduh izlazi iz jednog tela i ulazi u drugo. A muzika? Da li se i ona,
kao š to stara poslovica kaž e, deli od uha do uha? Udiš emo svetlost,
udišemo muziku, udišemo i trenutak dok prolazi kroz nas.
Povremeno bi se neki pogled, sa jedva primetnim trač kom izvesnog
oč ekivanja, zadrž ao i na meni. Zastajali bi od samog pogleda na moju
belu kož u, ali u č emu se ona toliko razlikovala od njihovog tako
než nog bledila, koje su postizali puš tanjem krvi iz svojih vena? (Ah,
dopustite mi da vam pridrž im lavor i popijem je kasnije!) A š ta su bile
moje oč i, š ta su one predstavljale u ovom svekolikom moru laž nih
dijamanata?
Njihova doš aptavanja su, međutim, klizila oko mene. A ti mirisi, oh!
nijedan nije bio nalik onom drugom. Sporadič ni pozivi od smrtnika
dolazili su do mene kao da su bili glasno izreč eni, oseć ali su ono š to
sam bio, a ja sam osećao požudu.
Na nekom drevnom jeziku izgovarali su dobrodoš licu smrti; ž udeli
su za njom kao da je smrt hujala prostorijom. Ali, da li su zaista znali?
Naravno da nisu. Nisam znao ni ja! U tome je i bila suš tina sveg toga
už asa! Ko sam bio ja da otkrijem tu tajnu, da toliko ž udim da je
podelim sa nekim, da toliko ž elim da prisvojim onu vitku ž enu koja
tamo stoji i isisam krv iz bucmastog mesa njene okrugle male dojke.
Muzika je nastavila da svira, ljudska muzika. Na trenutak su se i
boje ove odaje rasplamsale kao da ć e se ceo svet rastoč iti. Glad se
izoš travala. To viš e nije bila samo ideja. Moje su vene pulsirale u taktu
gladi. Neko ć e umreti. Isisan do kraja za manje od trenutka. Ne mogu
da izdrž im da razmiš ljam o tome kada znam da ć e se to uskoro
dogoditi: moji prsti na neč ijem grlu, oseć aj krvi u veni koja pulsira,
oseć aj da meso posustaje i predaje je meni! Gde? Ovo je moje telo,
moja krv.
Poš alji svoju snagu, Lestate, kao jezik reptila koji u trenu grabi
odgovarajuće srce.
Debeljuš kaste male ruke zrele za muž u, lica muš karaca na kojima
tek izbrijana brada tako divno sija, miš ić i koji se vrpolje pod mojim
prstima - nema vam pomoći!
Ispod sve ove bož anstvene hemije, ove panorame koja odbija da
prihvati raspadanje, odjednom videh kosti!
Lobanje ispod ovih smeš nih vlasulja, dve zjapeć e rupe koje pilje iza
raš irene i podignute lepeze. Odaja prepuna posrć uć ih kostura, koji
samo č ekaju zvuk Paklenih zvona. Upravo onako kako sam video
publiku one noć i u Renoovom pozoriš tu kada sam im pokazao svoje
trikove i na smrt ih preplaš io. Takav už as bi trebalo da osete i svi ovi
ljudi u odaji.
Morao sam da izađem. Napravio sam krajnje pogreš nu procenu.
Ovo je bila smrt, i mogao sam da je izbegnem samo pod uslovom da
pobegnem odavde! Ali, bio sam upetljan u klupko ovih smrtnika, kao
da je ovo č udoviš no mesto bilo zamka za vampira. Ako bih odjurio,
stvorila bi se opš ta panika u balskoj dvorani. Dao sam sve od sebe da
se neprimetno i polako proguram do otvorenih vrata.
Krajič kom oka - kao mrlju satena i iligrana, kao neš to š to mi se
gotovo samo prič inilo - ugledah Armana, oslonjenog na udaljenom
zidu.
Arman.
Ako me je i dozivao, nisam ga č uo. Ako je i bilo pozdrava, nisam ga
sada mogao osetiti. Taj blistavi stvor, sa dragim kamenjem i nabranom
č ipkom na sebi, samo me je posmatrao. Ova vizija predstavljala je
samo olič enje Pepeljuge kada se pojavila na balu, olič enje Uspavane
lepotice kada je tek otvorila oč i ispod gomile pauč ine, koju je jednim
pokretom svoje tople ruke sklonila. Zasoptao sam od samog pogleda
na to otelovljenje lepote.
Da, savrš ena smrtnič ka odeć a, a opet, on je u njoj izgledao još
neprirodnije; lice mu je i previš e bleš talo, a njegove tamne i
nedokuč ive oč i povremeno su se sijale kao da su prozori pakla i kad je
do mene dopro njegov glas, bio je tih i skoro zadirkujuć i prisiljavajuć i
da se usredsredim ne bih li ga čuo:
Cele si me noći tražio, rekao je, i evo me, čekam te. Sve vreme sam te
čekao.
Mislim da sam č ak tada, dok sam stajao ne mogavš i da odvratim
pogled od njega, oseć ao da nikada, tokom svih godina kojima ć u lutati
zemljom neć u iskusiti takvo jasno saznanje o savrš enom už asu koji
smo predstavljali.
Kako je bolno nevin izgledao usred cele ove gomile.
Dok sam gledao u njega, ukazale su mi se kripte, a č uo sam i udarce
bubnjeva. Video sam i bakljama osvetljena polja na koja nikada nisam
kroč io, č uo nejasno pojanje, osetio toplinu divljih vatri na svom licu.
Ove vizije nije dobrovoljno odaš iljao. Pre ć e biti da sam ih sâ m
izvlačio iz njega.
Nikolas, međutim, nikada nije bio toliko privlač an, smrtan ili
besmrtan. Gabrijela me nikada nije u toj meri uč inila robom svojih
strasti.
Dragi bož e, ovo je ljubav, ovo je ž elja! Sve moje pređaš nje ljubavi
bile su samo senka u poređenju sa ovim.
Cinilo se da mi je nekim ž amornim pulsom misli predoč io da je bilo
glupo od mene ako sam, makar i na trenutak, pomislio da neć e tako i
biti.
 Ko može da voli nas, tebe i mene, kao što možemo da volimo jedan
drugog, šapnuo mi je i učinilo mi se kao da mu se usne zaista i miču.
Ostali su ga pogledali. Video sam ih kako se neobič no usporeno
pomeraju. Zapazio sam da bacaju poglede ka njemu. Video sam kako
je, dok je spuš tao glavu, svetlost pala na njega na neki novi i
sveobuhvatniji način.
Krenuo sam ka njemu. Izgledalo je kao da je podigao desnu ruku,
pozvao me, a onda kao da to nije uradio; zatim se okrenuo i ja ispred
sebe ugledah iguru mladić a - uskog struka i ravnih ramena, visokih i
č vrstih listova ispod svilenih hulahopki - deč aka koji se okrenuo dok
je otvarao vrata, a onda ponovo dao znak rukom.
Pala mi je na pamet ludačka misao.
Krenuo sam za njim; č inilo se kao da se niš ta od prethodnog nije ni
dogodilo. Nije bilo kripte ispod Les Inosanta, a on nije bio onaj drevni
i zloglasni đavo. Nalazili smo se na nekakvom bezbednom tlu.
Pretvorili smo se u zbir ž udnji, i to nas je spaš avalo. A prostran i
neiskuš an už as moje besmrtnosti je iš čezao, i mi smo plovili mirnim i
bezbednim morima. Doš lo je vreme da padnemo jedan drugom u
naručje.
Nalazili smo se u mrač noj, praznoj i hladnoj prostoriji. Buka bala
č inila se veoma daleka. Bio je zagrejan krvlju koju je ispio i mogao
sam da č ujem njegovo moć no srce. Privukao me je bliž e k sebi, dok su
ispod visokih prozora š arala svetla koč ija koje su prolazile, sa svojim
nejasnim i neprekidnim zvucima koji su odzvanjali bezbednoš ću i
udobnošću, i svim onim što je činilo Pariz.
Nikada nisam umro. Svet je ponovo bio na svom poč etku. Ispruž io
sam ruke i osetio njegovo srce naspram sebe; dozivao sam Nikolasa i
pokuš avao da ga upozorim, da mu kaž em da smo svi prokleti. Naš je
ž ivot sipio, kap po kap, iz naš ih ruku i, ugledavš i jabukovo drveć e u
voć njaku, uronjeno u zelene sunč eve zrake, imao sam utisak da ć u
poludeti.
“Ne, ne, najdraž i moj”, š aputao je, “niš ta sem mira, slasti i tvojih
ruku u mojima.”
“Ti znaš da je to bio prokleti nesreć ni sluč aj!”, odjedared sam
š apnuo. “Ja nisam ž eleo da postanem đavo. Plač em kao neko nestalno
dete. Hoću da idem kući.”
Da, da, njegove su usne imale ukus krvi, ali ne ljudske krvi. Bila je
nalik eliksiru koji mi je Magnus nekada pruž io. Osetio sam kako
uzmič em. Ovog puta sam mogao da pobegnem. Dobio sam još jednu
šansu. Točak je obrnuo pun krug.
Vikao sam da neć u piti. Ne, neć u. A onda osetih kako se dva vrela
vretena zariše duboko u moj vrat, a potom osetih i u dušu.
Nisam mogao da se pomerim. Kao š to je doš lo i one noć i, i sada je
nadolazilo ushić enje, neš to š to je hiljadu puta prevazilazilo oseć aj koji
sam imao kada sam u rukama drž ao smrtnike. Znao sam š ta je radio!
Hranio se mnome! Isisavao me je.
Spustivš i se na kolena, osetio sam kako me pridrž ava, dok je krv
curila iz mene u takvim mlazevima da nisam mogao da je zaustavim.
“Ðavole!”, pokuš ao sam da vriš tim. Izvlač io sam tu reč iz sebe sve
dok se nije prolomila sa mojih usana, a ukruć enost nestala iz mojih
udova. “Ðavole!”, urliknuo sam ponovo, uhvatio ga u njegovom zanosu
i odbacio ga nazad na pod.
U trenutku sam ga uhvatio rukama i, skrš ivš i veliki dvokrilni
prozor, izvukao ga napolje u noć.
Njegove potpetice su š kripale po ploč niku, a lice mu se pretvorilo u
č isti bes. Vukao sam ga za desnu ruku i tako ga drmusao sa jedne na
drugu stranu da mu se glava zavalila unazad, pa nije mogao ni da vidi
ni da proceni gde se nalazi, kao ni da se uhvati za bilo š ta. Desnom
sam ga rukom nemilosrdno udarao sve dok mu krv nije potekla iz
ušiju, očiju i nosa.
Vukao sam ga kroz drveć e š to dalje od svetala palate. Dok se
koprcao i svim silama pokuš avao da se pridigne, sveč ano mi se
zaklinjao da ć e me ubiti jer sada ima moju moć . Ispio ju je iz mene i
pomeš ao sa sopstvenom snagom, tako da je sada bilo nemoguć e
poraziti ga.
Pomahnitalo sam ga drž ao za vrat i gurao mu glavu na zemlju
ispred sebe. Pribio sam ga na zemlju i davio ga sve dok se krv u
golemim naletima nije izlila iz njegovih otvorenih usta.
Vriš tao bi da je mogao. Nabio sam mu kolena u grudi. Njegov je
vrat bubrio ispod mojih prstiju, dok se krv izlivala i kipela iz njega a
on okretao glavu sa jedne na drugu stranu, raskolač enih oč iju, kojima
niš ta nije mogao da vidi. Kada sam osetio da posustaje i slabi, pustio
sam ga.
Ponovo sam ga tukao okreć uć i ga tamo-amo. Zatim sam izvadio
mač da mu njime odsečem glavu.
Neka ž ivi tako ako mož e. Neka takav bude besmrtan, ako mož e.
Podigao sam mač i, kada sam pogledao dole u njega, video sam da mu
kiš a zapljuskuje lice, da zuri u mene kao neko ko je poluž iv, da je
nesposoban da moli za milost i da ne može da se pomeri.
Cekao sam. Zeleo sam da me preklinje. Zeleo sam da č ujem taj
njegov snaž an laž ljivi i prepredeni glas, glas koji je u jednom
neokaljanom i zaslepljujuć em trenu uč inio da poverujem da sam ž iv,
slobodan i ponovo pun dostojanstva. Prokleta, neoprostiva laž , laž
koju neć u zaboraviti sve dok hodam zemljom. Zeleo sam da me bes
prenese preko praga njegovog groba.
Nije se čuo.
U ovom trenutku njegovog mrtvila i oč aja, lepota njegovog lica
počela se polako vraćati.
Izmrcvareno dete leglo je na š ljunkoviti prilaz, koji je bio samo
nekoliko metara udaljen od gustog saobrać aja, od otisaka konjskih
kopita, od tandrkavog zvuka drvenih točkova.
U ovom izlomljenom detetu nalazili su se vekovi zla i vekovi znanja,
ali iz njega nije izlazilo neč asno preklinjanje, već samo blag i ranjen
oseć aj onoga š to je bio. Drevno, drevno zlo, oč i koje su videle mrač na
vremena, o kojima ja samo mogu da maštam.
Pustio sam ga, ustao i vratio mač u korice.
Udaljio sam se nekoliko koraka od njega i spustio se na kamenu
klupu.
Daleko odatle, už urbane igure bavile su se izlomljenim prozorom
palate.
Noć je delila nas i one zbunjene smrtnike, a ja sam ravnoduš no
pogledao u njega dok je nepomično ležao.
Njegovo je lice bilo okrenuto ka meni, bez ikakvih namera, kosa
mu je bila masa umrš enih lokni i krvi. Sa zatvorenim oč ima i
otvorenim dlanovima, izgledao je kao napuš teno dete vremena i
natprirodan nesreć an sluč aj, kao neko ko je bio isto tako jadan kao i
ja.
Sta je on to uradio da postane ovo š to jeste? Da li je neko tako mlad
mogao tako davno da odgonetne znač aj bilo kakve odluke, da ne
pominjemo sâm zavet kojim je postao ono što jeste?
Pridigao sam se i polako krenuo ka njemu; stao sam iznad njega i
pogledao ga: bio je u krvi; ona je natapala njegovu č ipkanu koš ulju i
mrljala njegovo lice.
Učinilo mi se da je uzdahnuo, da sam čuo protok njegovog daha.
Nije otvorio oč i, a smrtnici verovatno ne bi ni uoč ili nikakav izraz
na njegovom licu. Ali, ja sam oseć ao njegovu ž alost. Oseć ao sam tu
ogromnost osećanja, a poželeo sam da nisam, i u jednom trenutku sam
uspeo da shvatim jaz koji nas je razdvajao, kao i ponor koji je zjapio
između njegovog pokuš aja da me nadjač a i moje jednostavne namere
da se odbranim.
Očajnički je pokušavao da pobedi ono što nije shvatao.
A ja sam mu uzvratio impulsivno i skoro bez napora.
Sav moj bol za Nikolasom se vratio, kao i Gabrijeline reč i i
Nikolasove pretnje. Moj bes nije bio niš ta u poređenju sa njegovim
očajem, jadom.
Mož da je to i bio razlog š to sam mu pomogao da se pridigne, a
mož da sam to uradio i zato š to je bio izvanredno lep i tako izgubljen;
na kraju krajeva, mi smo ipak od iste vrste.
Sasvim je prirodno š to ga je jedan od njegovih odveo sa ovog mesta
gde bi mu smrtnici, pre ili kasnije, priš li i tako teturavog ga oterali, zar
ne?
Nije pruž io nikakav otpor. Veoma brzo je stao na sopstvene noge.
Zatim je oš amuć eno korač ao pored mene; ruku sam mu stavio preko
ramena, pridrž avao ga i podupirao ga sve dok se nismo poprilič no
udaljili od kraljevske palate; uputili smo se ka ulici Svetog Onorea.
Bacao sam samo površ ne poglede na likove koji su prolazili pored
nas, a onda sam ugledao prepoznatljiv oblik ispod drveć a. Od njega
nije dopirao nikakav ljudski miris, i shvatih da je to Gabrijela i da je tu
već neko vreme.
Priš la nam je suzdrž ano i neč ujno; bila je zateč ena kada je ugledala
krvavu č ipku i razderotine po njegovoj beloj kož i. Približ ila se sa
namerom da mi pomogne, ali se činilo da ne zna kako.
Negde daleko u zamrač enim vrtovima i ostali su se skrivali. Čuo
sam ih i pre nego što sam ih video. I Niki je bio tu.
Doš li su kao š to je doš la i Gabrijela, izgleda, privuč eni iz velike
daljine ovom bukom ili nekom vrstom nejasne poruke, koju nisam
mogao ni da zamislim. Jednostavno su č ekali i posmatrali nas dok smo
se udaljavali.
 2

O dveli smo ga u staju za konje, gde sam ga smestio na svoju kobilu.

Izgledao je kao da ć e svakog trenutka pasti, tako da sam se
popeo iza njega, i nas troje odjahasmo.
Sve vreme dok smo jahali kroz prirodu razmiš ljao sam š ta da
radim. Pitao sam se kakvog smisla ima to š to ga odvodim u svoje
skroviš te. Gabrijela se nije usprotivila. Tu i tamo bi bacila pogled na
njega. Nije ispuš tao nikakav zvuk, a bio je majuš an i povuč en u sebe
dok je sedeo ispred mene, lagan kao dete, s tim što nije bio dete.
Sigurno je oduvek znao gde se nalazi kula, ali da li su ga reš etke
spreč avale da uđe u nju? Sada sam imao nameru da ga uvedem
unutra. Zaš to mi Gabrijela nije niš ta govorila? To je bio sastanak koji
smo želeli, ono što smo čekali. Sigurno je znala šta je malopre uradio.
Kada smo najzad sjahali, korač ao je ispred mene. Sač ekao me je da
stignem do kapije. Izvukao sam gvozdeni ključ . Posmatrao sam ga i
razmiš ljao o tome kakva to obeć anja neko mora da iskamč i od
ovakvog č udoviš ta pre nego š to mu otvori vrata svog doma. Da li su
drevna pravila ljubaznosti išta značila ovim stvorenjima noći?
Imao je krupne, braon oč i, u kojima se sada video poraz. Izgledale
su gotovo sneno. Gledao me je jedan poduž i trenutak, a onda je
ispruž io svoju levu ruku i njegovi se prsti obaviš e oko gvozdene
popreč ne grede u samom središ tu kapije. Bespomoć no sam zurio dok
je uz glasno š kripanje kapija poč ela da se odvaja od kamena u kojem
se nalazila. Ali, zaustavio se i zadovoljio se time š to je samo malkice
iskrivio gvozdenu š ipku. Ali, to je bilo dovoljno. Mogao je da uđe u
kulu kad god bi to poželeo.
Ispitao sam gvozdenu š ipku koju je iskrivio. Ja sam ga prethodno
izubijao. Da li sam i ja mogao da uradim ovo š to je on upravo uč inio?
Nisam znao. U nemoguć nosti da odredim sopstvene moć i, kako sam
uopšte mogao da spoznam njegove?
“Dođi”, rekla mi je Gabrijela pomalo nestrpljivo. Povela nas je niz
stepenice u tamničnu kriptu.
Bila je hladna, kao i uvek, a svež i proleć ni vazduh dovde nikada
nije dopro. Napravila je veliku vatru u starom ognjiš tu, dok sam ja
pripaljivao sveć e. Kad je seo na kamenu klupu, poč eo je da nas
posmatra. Video sam kako toplota utič e na njega; njegovo telo se
samo naizgled malčice uvećalo, a promenio se i način na koji je disao.
Dok je gledao uokolo, č inilo se kao da upija svetlost. Pogled mu je
bio bistar.
Nemoguć e je preceniti uticaj toplote i svetlosti na vampire. A ipak,
stari koven se odrekao i jednog i drugog.
Smestio sam se na drugu klupu i pustio pogled da luta po ovoj
širokoj i niskoj odaji istom putanjom kojom je lutao i njegov pogled.
Gabrijela je sve vreme stajala. Sada mu je priš la. Izvadila je
maramicu i njome dodirnula njegovo lice.
Zurio je u nju na isti nač in na koji je posmatrao vatru i sveć e, kao i
senke koje su poskakivale po zaobljenoj nadstreš nici. Cinilo se da ga
je ovo zainteresovalo kao i sve ostalo.
Osetio sam kako je mojim telom proš ao drhtaj kada sam shvatio da
su ogrebotine na njegovoj licu sada u potpunosti iš čezle! Kosti su mu
ponovo bile na svom mestu, oblik lica je u celosti zadobio svoje
pređašnje stanje i bio je samo malo ispijen zbog izgubljene krvi.
Moje srce se malo otopilo i protiv moje volje, kao što je to bio slučaj
kada sam na bedemima čuo njegov glas.
Pomislio sam na bol koji sam osetio samo pre nekih pola sata u
palati, kada je č itava njegova laž ljivost izbila na videlo, onda kada mi
je zabio očnjake u vrat.
Mrzeo sam ga.
Ali nisam mogao da prestanem da ga gledam. Gabrijela mu je
oč eš ljala kosu. Uzela je njegove ruke i obrisala krv sa njih. Izgledao je
bespomoć no dok se bavila njime. Nije je toliko krasio izraz briž nog
anđela koliko radoznalosti, ž elja da bude kraj njega, da ga dodiruje i
ispituje. Posmatrali su jedno drugo u titravoj svetlosti.
Kada se ponovo okrenuo prema ognjiš tu, blago se pogrbio, a oč i su
mu se smrač ile i postale izraž ajnije. Da nije bilo krvi na njegovom
čipkanom okovratniku, mogao bi da prođe kao smrtnik. Mogao bi...
“Sta ć eš sada da radiš ?”, upitao sam ga. Govorio sam naglas da bi i
Gabrijela mogla da prati. “Da li ć eš ostati u Parizu i pustiti Eleni i
ostale da nastave svojim putem?”
Nije odgovorio. Ispitivao me je pogledom, istraž ivao kamene klupe,
sarkofage. Tri sarkofaga.
“Ne sumnjam da znaš š ta oni rade”, rekao sam. “Da li ć eš otić i iz
Pariza ili ćeš ostati?”
Cinilo se da je ponovo imao potrebu da mi da do znanja koliko sam,
u stvari, njemu i ostalima naneo zla, ali i ovo je iš čeznulo. Njegovo lice
je na tren postalo jadno. Bilo je poraž eno, toplo i ispunjeno ljudskom
mukom. Koliko je bio star, zapitao sam se. Koliko je vremena proš lo
od kada je kao smrtnik ovako izgledao?
Cuo me je, ali mi nije odgovorio. Pogledao je u Gabrijelu, koja je
stajala kraj vatre, a onda i u mene. Tada je beščujno rekao:
Voli me. Sve si uništio! Ali ako me voliš, sve se može ispraviti i dobiti
neki novi oblik. Voli me.
Ova nema molba bila je reč ita na takav jedan nač in koji, međutim,
ne može da se izgovori.
“Sta treba da uradim da me zavoliš ?”, š apnuo je. “Sta mogu da ti
pruž im? Znanje o svemu onome č emu sam bio svedok, o tajnama
naših moći, misterijama onoga što jesam?”
Cinilo mi se da bi bilo svetogrđe odgovoriti mu. Kao š to mi se
dogodilo i na bedemima, bio sam na ivici suza. I pored sve jasnoć e
njegove neč ujne komunikacije, njegov glas je doprinosio predivnom
odjeku njegovih osećanja kada bi zaista progovorio.
Palo mi je na pamet, kao š to mi je sinulo i u Notr Damu, da on
govori kao što, verovatno, i anđeli govore, ako uopšte postoje.
Ali iz ovih nevaž nih, suviš nih misli prenula me je č injenica da sada
stoji kraj mene. Zagrlio me je i naslonio svoje č elo na moje lice.
Ponovo mi je poslao poziv - ne onim zavodljivim i oš trim glasom
kojim je to č inio u kraljevskoj palati, već onim glasom kojim mi je
pevuš io kad je bio kilometrima udaljen od mene. Rekao mi je da ima
stvari koje nas dvojica znamo i razumemo na nač in na koji to smrtnici
nikada neć e moć i. Rekao mi je da ć e, ako mu se otvorim i dam mu
svoju snagu i svoje tajne, i on meni dati svoje. Cilj mu je bio da pokuš a
da me uniš ti, ali kada je video da ne mož e da me uniš ti, poč eo je da me
voli još više.
To je bila muč na pomisao. Oseć ao sam opasnost. Reč koja mi se
nepovezano nametala bila je: čuvaj se.
Ne znam šta je Gabrijela videla ili čula. Ne znam šta je osećala.
Instinktivno sam izbegavao njegov pogled. Cinilo mi se da na svetu
nije bilo nič ega š to bih radije uradio u tom trenutku od toga da
pogledam pravo u njega i da ga razumem, a opet, znao sam da to ne
smem. Ponovo sam video kosti ispod Les Inosanta i plamteć e vatre
pakla koje sam zamislio u kraljevskoj palati. Sva č ipka i barš un
osamnaestog veka nisu mogli da od njega naprave smrtnika.
To nisam mogao da prikrijem od njega, i bolelo me je š to je to bilo
nemoguć e objasniti Gabrijeli. Už asna tiš ina koja je vladala između
mene i Gabrijele u tom trenutku bila je skoro nepodnošljiva.
Sa njim sam mogao da razgovaram, da, sa njim sam mogao da
snujem snove. Neko poš tovanje i už as u meni nagnali su me da
posegnem za njim i zagrlim ga; drž ao sam ga i borio se sa svojom
zbunjenošću i žudnjom.
“Napustiti Pariz, da”, š apnuo je. “Ali me povedi sa sobom. Sada viš e
ne znam kako da opstanem ovde. Spotič em se preko razvratnih
svetolikih užasa. Molim te...”
Čuo sam sebe da izgovaram:
“Ne.”
“Zar ti ja niš ta ne znač im?”, upitao je. Okrenuo se ka Gabrijeli.
Njeno je lice bile ispunjeno bolom i mirom kad ga je pogledala. Nisam
mogao da znam š ta se deš avalo u njenom srcu i, na moju ž alost,
shvatih da je on opš tio s njom i isključ ivao me. Sta mu je ona
odgovorila?
Sada nam se oboma obratio:
“Ima li nečeg izvan vas samih čemu biste ukazali poštovanje?”
“Mogao sam da te uniš tim več eras”, rekao sam. “Upravo me je
poštovanje sprečilo u tome.”
“Ne.” Zavrteo je glavom na zaprepaš ćujuć e ljudski nač in. “To
nikada ne bi mogao da uradiš.”
Nasmeš io sam se. Verovatno je to bilo tač no, ali mi smo ga, s druge
strane, uništavali na jedan sasvim drugačiji način.
“Da, to je istina. Vi me uniš tavate. Pomozite mi”, š apnuo je. “Dajte
mi makar samo nekoliko godina od svih onih koje vam predstoje,
vama dvoma, ne moraju da budu duge. Preklinjem te. To je sve š to
tražim.”
“Ne”, ponovio sam.
Nalazio se na klupi, samo je nekih trideset centimetara bio udaljen
od mene, i posmatrao me je. A onda se ponovo pojavio už asan prizor
njegovog lica - suž avalo se, postajalo mrač nije i uruš avalo se u besu.
Cinilo se kao da nije bio sač injen ni od kakvog stvarnog sadrž aja.
Samo ga je volja č inila snaž nim i lepim. A kada bi tok njegove volje bio
prekinut, topio se kao lutka od voska.
Ali, kao i ranije, vratio bi se u pređaš nje stanje skoro istog trenutka.
Halucinacija je već bila prošlost.
Ustao je i povlačio se od mene sve dok nije stao ispred vatre.
Snaga kojom je odisao bila je oč igledna. Njegove su oč i bile neš to
š to mu, samo naizgled, nije pripadalo, niti njemu niti bilo kome
drugom na zemlji. Vatra koja je gorela iza njega stvarala je jezivu auru
oko njegove glave.
“Proklinjem te!”, prošaputao je.
Osetio sam nalet straha.
“Proklinjem te”, ponovio je i približ io mi se. “Voli onda smrtnike i
ž ivi kako si ž iveo i do sada - lakomisleno, sa apetitom i ljubavlju
prema svemu i svač emu, ali doć i ć e vreme kada ć e samo ljubav
sopstvene vrste moć i da te spase.” Pogledao je u Gabrijelu. “Ali ne
mislim na decu kao što su ova!”
Ovo je bilo tako jako da nisam mogao da prikrijem koliko je to
uticalo na mene; shvatih da se uzdiž em sa klupe i pomeram prema
Gabrijeli.
“Ja k tebi ne dolazim praznih ruku”, nastavio je glasom koji je
namerno umekš ao. “Ja ne dolazim da molim a da i sâ m nemam š ta da
dam. Pogledaj me. Kaž i mi da ti ne treba ovo š to vidiš u meni, da ti ne
treba onaj koji poseduje snagu da te sprovede kroz sva teš ka
iskušenja koja ti tek predstoje.”
Svoje je oč i ustremio ka Gabrijeli i na trenutak je zurio u nju, a ja
sam gledao kako se ona ukrućuje i počinje da drhti.
“Pusti je na miru!”, rekao sam mu.
“Ti ne znaš š ta joj govorim”, rekao je bezduš no. “Ja ne pokuš avam
da je povredim. A ti, š ta si ti sve uradio zbog svoje ljubavi prema
smrtnicima?”
Reć i ć e neš to už asno ako ga ne zaustavim, neš to š to ć e povrediti
mene ili Gabrijelu. Znao je sve š to se dogodilo sa Nikijem. Znao sam da
zna. Ako bih, negde duboko u svojoj duš i, pož eleo da Nikiju dođe kraj,
on bi i to znao! Zaš to sam mu dopustio da dođe? Zaš to nisam mogao
da pretpostavim šta je u stanju da uradi?
 “O! U sve je uvek upletena neka izopač enost, zar ne vidiš ?”, rekao je
istim onim ljubaznim tonom. “Svaki put ć e smrt i buđenje oš tetiti duh
smrtnika, tako da ć e te jedan mrzeti š to si mu oduzeo ž ivot, drugi ć e
pohitati u krajnosti koje ti smatraš nedostojnim, treć i ć e se pak
pretvoriti u ludaka i pomahnitalog, a neki ć e, opet, postati č udoviš te
koje neć eš moć i da kontroliš eš . Jedni ć e biti ljubomorni na tvoju
superiornost, a drugi ć e te potpuno ignorisati.” Rekavš i ovo, ponovo je
pogledao u Gabrijelu sa poluosmehom na licu. “I koprena ć e uvek
stajati između vas. Stvori celu legiju novorođenih i opet ć eš biti sâ m,
zauvek i doveka!”
“Ne želim to da slušam. To mi ništa ne znači...”, rekao sam.
Gabrijelino lice je proš lo kroz neku veoma ruž nu promenu. Sada je
zurila u njega sa mržnjom, bio sam siguran u to.
Ispustio je onaj zloban i slabaš an zvuk koji je predstavljao smeh,
iako to uopšte nije bio.
“Ljubavnici sa ljudskim licem”, ismejavao me je. “Zar ne uviđaš
svoju greš ku? Ona te mrzi iz dna duš e. Ona tamna krv ju je uč inila još
bezoseć ajnijom, zar nije? A č ak ć e i ona, koliko god da je jaka, iskusiti
trenutke kada ć e se plaš iti svoje besmrtnosti. A š ta misliš , koga ć e tada
kriviti za ono što je učinjeno?”
“Ti si budala”, šapnula je Gabrijela.
“Pokuš ao si da zaš titiš violinistu od toga, ali nikada nisi pož eleo da
zaštitiš i nju.”
“Ne govori viš e”, odgovorio sam mu. “Sve radiš da te mrzim. Da li je
to ono što želiš?”
“Ali ja govorim istinu, i ti to znaš . A ono š to nikada neć eš znati,
nijedno od vas dvoje, jeste sva dubina vaš e mrž nje i srdž be. Ili patnje.
Ili ljubavi.”
Zastao je, a ja nisam bio sposoban da izustim ni reč . Radio je tač no
ono č ega sam se i pribojavao, a ja nisam znao kako da se odbranim od
toga.
“Ako me sada ostaviš ”, nastavio je, “ponovo ć eš to uč initi. Nikolasa
nikada nisi posedovao. A ona već razmiš lja o tome kako da te se
oslobodi. Za razliku od nje, ti ne možeš da podneseš da budeš sâm.”
Nisam mogao da mu odgovorim. Gabrijeline oč i se smanjiš e, a usta
joj postaše okrutnija.
“Doć i ć e vreme kada ć eš se baciti u potragu za drugim smrtnicima”,
nastavio je, “u nadi da ć e ti Mrač ni trik ponovo pruž iti ljubav za kojom
č ezneš . Od svoje novostvorene, osakać ene i nepredvidljive dece
pokuš ać eš da napraviš citadele koje bi trebalo da te zaš tite od
vremena. Pa, pre ć e se pretvoriti u tamnice, ako potraju makar i pola
veka. Upozoravam te: samo sa onima koji su moć ni i mudri kao i ti
moguće je usprostaviti citadelu protiv vremena.”
Citadela protiv vremena. Cak i u mojoj neukosti, reč i su imale moć .
Strah se u meni uvećao, proširio se na hiljade drugih stvari.
Na trenutak se č inilo kao da se povukao. Bio je neopisivo lep u
svetlosti vatre; tamni crvenkasti pramenovi kose jedva su mu
dodirivali ravno č elo, a usta su mu bila rastvorena u najdivnijem
osmehu.
“Ako ne mož emo da se drž imo drevnih nač ina, zar ne mož emo
barem da imamo jedno drugo?”, upitao je glasom koji je ponovo
pozivao. “Ko drugi mož e da razume tvoje patnje? Ko drugi mož e da
zna kakve su misli prolazile kroz tvoju glavu one noć i kada si stajao
na pozornici svog malog teatra i strašio sve one koje si nekoć voleo?”
“Ne govori o tome”, š apnuo sam. Ali, preplavljen njegovim oč ima i
glasom, ponovo sam poč eo da smekš avam. Bio sam nadomak ekstaze
koju sam osetio one noć i na bedemima. Svom svojom snagom
pokrenuo sam se ka Gabrijeli.
“Ko razume misli koje su ti prolazile kroz glavu kada su moji
odbegli sledbenici, koji su už ivali u muzici tvog dragog violiniste,
osnovali svoje jezivo bulevarsko preduzeće?”, upitao je.
Nisam progovarao.
“Pozorište vampira!” Njegove se usne protegnuš e u najtuž niji
osmeh. “Da li ona razume ironiju u svemu tome, tu okrutnost? Da li
ona zna kako je to stajati na onoj pozornici kao mladić i č uti publiku
koja ti klič e? Kada je vreme bilo tvoj prijatelj, a ne neprijatelj kao
sada? Kada si iza kulisa ispruž io ruke i tvoji najdraž i smrtnici, tvoja
mala porodica, pohrlili ti u zagrljaj i privili se uz tebe...”
“Molim te, stani! Želim da prestaneš!”
“Da li još neko zna za veličinu tvoje duše?”
Vradž bine. Da li su one ikada ranije bile koriš ćene sa viš e umeć a? A
ono š to nam je on, zapravo, govorio ispod ovog opojnog toka divnih
reč i bilo je: dođi mi, ja ću postati sunce u čijoj ćeš orbiti biti zatočen,
moji zraci će ogoliti tajne koje krijete jedni od drugih, i ja, koji
posedujem čaroliju i moći koje ne možete ni pojmiti, kontrolisaću te,
posedovaću te i uništiću te!
“Već sam te jednom pitao”, rekao sam, “š ta ti uopš te ž eliš , š ta
stvarno želiš.”
“Tebe!”, rekao je. “Tebe i nju! Da nas je troje na ovom raskršću!”
Ne želiš da ti se predamo?
Zavrteo sam glavom. Video sam istu opreznost i odbojnost i kod
Gabrijele.
Nije bio besan, nije bilo nikakve zlobe u njemu, iako je istim
obmanjujućim glasom ponovio:
“Proklinjem te.” Osetih sveč anost obeć anja u nač inu na koji je to
izgovorio.
“Ja sam ti se ponudio u trenutku kada si me porazio”, rekao je. “Seti
se toga kada te tvoja mrač na deca budu napala, kada se pobune protiv
tebe. Seti se tada mene.”
Bio sam još viš e potresen nego š to sam bio tokom tuž nog i straš nog
rastanka sa Nikolasom kod Renoa. Nikada nisam osetio ni trunku
straha u grobnici ispod Les Inosanta. Ali sam je oseć ao u ovoj sobi od
kada smo u nju kročili.
U njemu se ponovo dizala srdž ba, neš to isuviš e už asno da bi mogao
to da kontroliše.
Posmatrao sam ga dok je saginjao glavu i okretao se. Postao je
malen, lagan; drž ao je ruke uz telo dok je stajao ispred plamena i
smiš ljao pretnje kojima ć e me povrediti. Cuo sam ih, iako su zamirale i
pre nego što je uspeo da ih izgovori.
Ali, neš to mi je na trenutak skrenulo paž nju. Mož da je to bilo
titranje sveć e. Mož da je to pak bio treptaj mog oka. Sta god da je bilo,
on je nestao. Ili je barem pokuš ao da nestane. Video sam ga kako
odskače od vatre kao velika, mračna pruga.
“Ne!”, povikao sam. I zaletevš i se ka neč emu š to nisam ni video
zgrabih ga. Držao sam ga ponovo materijalizovanog u svojim rukama.
On se brzo pomerao, a ja još brž e, te smo stajali okrenuti jedan
prema drugom na dovratku grobnice. Ponovo sam izgovorio ne;
nisam ga puštao.
“Ne, ne mož emo se rastati na ovaj nač in. Ne mož emo ostaviti jedan
drugog u mrž nji, ne mož emo.” Dok sam ga grlio i tako ga č vrsto drž ao
da ne mož e da se oslobodi, pa č ak ni da se pomeri, moja volja se
odjedared rastopila.
Nije me bilo briga š ta je bio ili š ta je uradio u onom prokletom
trenutku kada me je lagao, pa č ak i kada je pokuš ao da me nadjač a,
nije me viš e bilo briga š to nisam smrtan i š to to viš e nikada neć u ni
biti.
Zeleo sam samo da ostane. Zeleo sam da budem sa njim š ta god bio.
Sve ono š to je prethodno izrekao bilo je istina. Ipak, nikada neć e biti
onako kako je on ž eleo da bude. On ne mož e da ima moć nad nama.
On ne može da odvoji Gabrijelu od mene.
Ipak, zapitao sam se da li je on uopš te razume ono š to traž i. Da li je
moguće da veruje da su te reči koje je izgovorio bezazlene?
Bez reč i i bez njegovog pristanka odveo sam ga nazad na klupu kraj
vatre. Ponovo sam osetio opasnost, straš nu opasnost. Ali nisam mario
za to. Morao je da ostane ovde sa nama.

Gabrijela je neš to mrmorila sebi u bradu. Hodala je napred-nazad,

ogrtač joj je visio sa jednog ramena i č inilo se kao da je gotovo
zaboravila na naše prisustvo.
Arman ju je posmatrao, a kada se okrenula ka njemu, prilič no
iznenada i neočekivano, rekla je glasno:
“Dolaziš kod njega i kaž eš mu: 'Povedi me sa sobom.' Ti kaž eš : 'Voli
me', i nagoveš tavaš nam svoje superiorno znanje, svoje tajne, a pri
tom nam ne pružaš ništa, nijednom od nas, ništa sem gomile laži.”
“Pokazao sam svoju moć da razumem”, odgovorio je tihim
mrmorom.
“Ne, ti se poigravaš svojim razumevanjem”, odgovorila je. “Ti
stvaraš slike. I to prilič no detinjaste slike. Sve vreme to radiš .
Namamiš Lestata najdivnijim iluzijama u palatu samo da bi ga napao.
A ovde, kada dođe do privremenog primirja, š ta ti radiš osim toga š to
pokušavaš da napraviš razdor među nama...”
“Da, priznajem da je ranije bilo iluzija”, odgovorio je. “Ali, stvari o
kojima sam ovde govorio jesu istina. Ti već prezireš svog sina zbog
njegove ljubavi prema smrtnicima, zbog njegove potrebe da je uvek u
njihovoj blizini, zbog njegove ž udnje za violinistom. Ti si znala da ć e
Mrač ni dar napraviti ludaka od violiniste i da ć e ga na kraju uniš titi. Ti
ž udiš za sopstvenom slobodom, č ezneš da se izdvojiš od sve Dece
mraka. To od mene ne možeš sakriti.”
 “Ah, kako si ti jednostavan!”, rekla je. “Vidiš , a opet ne vidiš . Koliko
si godina prož iveo kao smrtnik? Da li ih se uopš te seć aš ? Ono š to si
oseć ao nije ni delić onoga š to ja oseć am prema svom sinu. Volela sam
ga kao nijedno drugo bić e koje postoji. U usamljenosti, moj sin mi je
sve. Kako to da ne možeš da razumeš ono što vidiš?”
“Ti si ona koja ne razume”, odgovorio je istim blagim tonom. “Da si
ikada osetila stvarnu potrebu za bilo kim drugim, znala bi da ono š to
osećaš prema svom sinu nije ništa.”
“Besmisleno je”, rekao sam, “razgovarati na ovaj način.”
“Ne”, rekla mu je veoma odluč no. “Moj sin i ja pripadamo istom
soju iz viš e razloga. Tokom svojih pedeset godina smrtnog ž ivota
nikada nisam upoznala nikog ko je snaž an kao ja, osim, naravno, svog
sina. Ono š to nas razlikuje uvek se mož e popraviti. Ali kako da tebe
svrstamo među jednog od nas kada sve što ti kažemo koristiš kao drvo
za potpalu? Pokuš aj da shvatiš ono š to te pitam: š ta je to š to ti mož eš
da nam daš a da mi to želimo?”
“Moje vođstvo je ono š to vama treba”, odgovorio je. “Tek ste
započ eli sa svojim avanturama i nemate veru koja bi vas održ ala. Ne
možete opstati bez neke vrste vođstva...”
“Milioni ž ive bez vere i vođstva. Ti si taj koji bez toga ne mož e da
živi”, rekla je.
Bol je dolazio od njega. Patnja.
Ona je nastavila da govori, tako č vrstog, tako bezizraž ajnog glasa
da je izgledalo kao da izgovara monolog.
“Imam i ja pitanja”, rekla je. “Ima stvari koje moram da saznam. Ne
mogu da ž ivim bez mudrosti, ž elim da je prigrlim, ali to nema nikakve
veze sa drevnim verovanjima u bogove i đavole.”
Ponovo je poč ela da hoda tamo-amo. Dok je govorila, bacala je
poglede prema njemu.
“Zelim, na primer, da znam zaš to postoji lepota”, rekla je, “zaš to
priroda i dalje nastavlja da je proizvodi i kakva je veza između
munjevite oluje i oseć anja koja ove stvari u nama nadahnjuju. Ako
Bog ne postoji, ako ove stvari nisu ujedinjene u neki metaforič ki
sistem, zaš to onda mi mislimo da imaju simbolič nu moć ? Lestat to
naziva Divljim vrtom, ali to meni nije dovoljno. I moram da priznam
da me ovo, ova ludač ka radoznalost - nazovi to kako ti je volja - tera
od mojih ljudskih ž rtava. To me navodi da bež im u prirodu, daleko od
ljudskih bić a. Mož da ć e me to i odvojiti od sina, koji je prosto oč aran
svime onim što ima ikakve veze sa ljudima.”
Priš la mu je - niš ta u njenoj pojavi nije ukazivalo na to da je ž ena - i
začkiljila je kada ga je pogledala u lice.
“Ali to je ta svetlost koja ć e osvetliti moj Ðavolji put”, rekla je. “Koja
je tvoja zvezda vodilja? Sta si uopš te nauč io osim klanjanja đavolu i
sujeverja? Sta ti znaš o nama? Kako smo uopš te nastali? Pruž i nam ta
znanja i mož da ć e sve imati nekog smisla. A opet, mož da neć e imati
nikakvog smisla.”
Ostao je bez reč i. Nije bio dovoljno veš t da prikrije svoju
začuđenost.
Zurio je u nju sa nevinom zbunjenoš ću. Tada je ustao i udaljio se od
nje, oč igledno pokuš avajuć i da joj izmakne; kao prebijena duš a
prazno je zurio pred sebe.
Nastala je potpuna tiš ina. U jednom trenutku sam osetio č udan
zaš titnič ki poriv prema njemu. Ona je izgovorila jednostavnu istinu o
stvarima koje su je zanimale, š to je bio njen obič aj od kada znam za
sebe, i u tome je, kao i uvek, bilo neke oč igledne nesmotrenosti.
Govorila je o tome š ta je njoj bilo važ no, ali nije ni pomislila š ta je
zadesilo njega. 'Pristupi na različ itu ravan', znač ilo je to š to mu je
rekla, 'moju ravan'.
A on je bio osujeć en i omalovaž en. Stepen njegove bespomoć nosti
postajao je alarmantan. Nije se oporavljao od njenog napada.
Okrenuo se i ponovo krenuo ka klupama, kao da je nameravao da
sedne, a onda je poš ao ka sarkofazima, pa prema zidu. Cinilo se kao
da ga ovi č vrsti predmeti odbijaju od sebe, kao da im se njegova volja
prethodno suprotstavljala na nekom nevidljivom polju i kao da je on
zbog toga bivao odbacivan.
Izaš ao je iz sobe na uzano kameno stepeniš te, a zatim se okrenuo i
vratio nazad.
Njegove misli su zbrkane, ili još gore - nije ih uopšte ni bilo!
Tamo su bili samo iskrivljeni prizori onoga š to je video ispred sebe,
puke materijalne stvari koje su zurile u njega - gvož đem okovana
vrata, sveć e, vatra. Nekakavo potpuno jasno seć anje na pariske ulice,
prodavce novina i piljare, na jednoprege, pomeš ane zvuke orkestra,
jezive zvekete reči i rečenica iz knjiga koje je tek nedavno pročitao.
Nisam to mogao da podnesem, ali mi je Gabrijela oš tro gestikulirala
da ostanem tamo gde sam se nalazio.
Nešto je raslo u kripti. Nešto se osećalo i u samom vazduhu.
Neš to se u atmosferi menjalo dok su se sveć e topile, vatra
pucketala, njeni plamenovi lizali zagaravljeno kamenje iza nje, a
pacovi vršljali po odajama mrtvih koje su se nalazile ispod nas.
Arman je stajao u luč nom dovratku. Cinilo se kao da su proš li sati,
iako nisu. Gabrijela je stajala u udaljenom ć oš ku sobe, lica hladnog i
koncentrisanog, očiju blještavih i sitnih.
Arman se spremao da nam neš to kaž e, a to neš to nije trebalo da
bude objaš njenje. Nije bilo reda č ak ni u onome š to je nameravao da
kaže; izgledalo je kao da smo ga isekli dok su prizori tekli kao krv.
Arman je bio samo mladić na vratima; ruke je drž ao prekrš tene na
grudima kao da grli samoga sebe. Znao sam š ta oseć am. Bila je to
č udoviš na bliskost sa drugim bić em, intimnost koja je č ak i zanosne
momente ubijanja uč inila bledim i kontrolisanim. Bio je otvoren i nije
viš e mogao da zadrž i protok blješ tavih slika, koje su uč inile da njegov
stari, nečujni glas zazvuči tanko, poetično i veštački.
Da li je sve vreme ovo bila opasnost, okidač mog straha? Cak i kad
sam to prepoznao, popuš tao sam; i č inilo se da su sve važ ne lekcije
mog ž ivota nauč ene kroz nepristajanje na strah. Strah je i ovoga puta
razbio š koljku oko mene, tako da je neš to drugo moglo da dođe na
svet.
Nikada, nikada u celom svom postojanju, ni smrtnom ni
besmrtnom, nije mi zapretila takva bliskost kao što je bila ova.
 3
ARMANOVA PRIČA

O daja je nestala. Zidovi su iš čezli. Konjanici su doš li. Oblak se

uskovitlao na horizontu. Krici už asa. Jedno dete kestenjaste kose
u obič nom seljač kom ruhu besomuč no je trč alo, dok je horda
konjanika juriš ala. Dete se koprcalo i š utiralo ih kada su ga uhvatili i
prebacili preko sedla jahač a koji je zajedno sa njim odjezdio na kraj
sveta. To dete je bio Arman.
To su bile južne ruske stepe, ali Arman nije znao da je to bila Rusija.
On je znao samo za majku i oca, crkvu, Boga i satanu, a nije č ak
razumeo ni ime svog doma ili naziv svog maternjeg jezika, niti to da su
konjanici koji su ga odveli bili Tatari, kao ni to da viš e nikada neć e
videti ono što je poznavao i voleo.
Tama, burni pokreti broda i beskrajna muč nina, a onda se iz straha
i nemog oč aja pojavila prostrana i blješ tava divljina neverovatnih
zdanja koja su č inila Carigrad u poslednjim danima vizantijske
imperije, sa njegovom fantastič nim mnoš tvom sveta i delovima grada
u kojima su se nalazile trž nice robova. Preteć i ž amor stranih jezika,
kao i zastraš ujuć e pretnje iskazane univerzalnim jezikom gestova;
svuda oko njega neprijatelji, koje nije mogao da raspozna i stiš a i od
kojih nije mogao da pobegne.
Godine i godine ć e proć i - mnogo duž e od jednog smrtnog veka -
pre nego š to ć e se Arman vratiti na taj už asan trenutak i smoć i snage
da izgovori njihova imena i poreklo, da opiš e vizantijske dvorske
zvanič nike koji su hteli da ga kastriraju i vlasnike islamskih harema
koji su to isto nameravali, i ponosne egipatske ratnike Mameluke koji
bi ga odveli u Kairo da je kojim sluč ajem bio svetlije puti i snaž nije
građe, i blistave milozvuč ne Venecijance u njihovim dokolenicama i
barš unastim prslucima - najdivnija stvorenja, hriš ćane, kao š to je i on
bio, iako su se i oni tiho kikotali među sobom dok su ga ispitivali, a on
stajao nem, ne mogavši da odgovori, da moli, pa čak ni da se nada.
Video sam mora koja su se protezala pred njim, veliko plavo
prostranstvo Egeja i Jadrana, kao i muč ninu koja ga je ponovo obuzela
i čuo sam svečano obećanje da neće živeti.
A zatim se pojaviš e velelepne mavarske palate Venecije, koje su se
uzdizale na sjajnoj površ ini lagune, kao i kuć a u koju je bio doveden;
bila je to kuć a sa mnogobrojnim tajnim odajama, u koje je dnevno
svetlo dopiralo samo kroz prozore sa reš etkama. Tu su bili drugi
deč aci koji su mu se obrać ali onim milozvuč nim i č udnim
venecijanskim jezikom; i bile su tu pretnje i nagovori, jer bio je
ubeđen - i pored svih njegovih strahova i sujeverja - u greš nost onoga
š to treba da radi sa beskrajnim nizom stranaca u ovom mermernom i
bakljama osvetljenom pejzaž u, gde je svaka odaja vodila u nov prizor
než nosti koja se završ avala istim ritualom, i neobjaš njivom i krajnje
okrutnom požudom.
Nakon š to je danima odbijao da se povinuje, najzad je jedne noć i,
kada je već bio gladan i skrhan i kada je odbijao da razgovara sa bilo
kim, ponovo bio gurnut kroz jedna vrata, prljav i slep od mraka sobe u
koju je bio zaključ an; stvorenje koje je stajalo i č ekalo da ga primi -
neki visoki u crvenom barš unu, uskog i skoro svetlucavog lica - tako
ga je než no dodirnuo svojim hladnim prstima da, polusnen, nije
zaplakao kada je video kako novac prelazi iz jedne u drugu ruku. Ali,
to je bila velika količ ina novca. I suviš e novca. Prodavali su ga. A to
lice bilo je i previše glatko, tako glatko da je moglo da bude i maska.
U poslednjem trenutku je vrisnuo. Zaklinjao se na posluš nost,
obeć avao da se nikome neć e suprotstavljati. Hoć e li mu neko reć i
kuda ga vode, neć e viš e biti neposluš an, molim vas, molim vas. Ali dok
su ga vukli niz stepeniš te prema memljivom smradu vode ponovo je
osetio č vrste ali než ne prste svog novog gospodara, a na svom vratu
hladne i než ne usne, koje ga nikada, nikada neć e povrediti, i onaj prvi
smrtonosni i neodoljivi poljubac.
Ljubav, ljubav i ljubav u tom vampirskom poljupcu. Ona je
preplavila Armana, ona ga je oč istila, ona mu je bila sve. Bio je unesen
u gondolu, koja je potom klizila kao veliki zlokobni š iš miš kroz uzani
prolaz, a zatim uplovila u odvodni kanal ispod druge kuće.

Opijen zadovoljstvom. Opijen svilenim belim rukama, koje su mu

milovale kosu, glasom koji ga je nazivao prekrasnim, licem koje je u
trenucima oseć ajnosti bilo preplavljeno ž ivoš ću, da bi tek malo nakon
toga postajalo tako mirno i bleš teć e kao da je nač injeno od dragulja i
alabastera. Ono je bilo kao meseč inom obasjana voda. Dodirne li ga
samo vrš kom prsta, sva njegova ž ivost izbić e na površ inu, da bi samo
u sledećem trenutku ono jednostavno ponovo iščezlo u tišini.
Opijen u jutarnjoj svetlosti uspomenom na te poljupce, dok je sâ m
otvarao jedna za drugim vrata iza kojih su se nalazile knjige, mape i
kipovi od granita i mermera, naš ao ga je jedan od š egrta koji ga je
potom strpljivo uvodio u posao; dopuš tao mu je da posmatra kako
melju sjajne pigmentne sastojke, uč io ga da meš a č istu boju sa
ž umancetom i nanosi je na platno, vodio ga uz skele dok su drugi
paž ljivim pokretima radili na samim ivicama ogromne slike sunca i
oblaka, pokazivao mu ta velič anstvena lica, velič anstvene ruke i
anđeoska krila, koja će samo gospodareva četkica dotaći.
Bio je opijen dok je sedao za dugač ki sto zajedno sa njima i už ivao
u ukusnoj hrani, koju nikada ranije nije ni probao, i vinu, kojeg je bilo
na pretek.
Najzad je zaspao i probudio se u trenutku kada je nastupio sumrak;
njegov gospodar je stajao pokraj prostranog kreveta, divan kao š to se
samo mož e zamisliti da je neš to divno u crvenom barš unu, sa svojom
gustom belom kosom, koja se sjajila na svetlosti lampe, i
najjednostavnijom sreć om u bleš teć im kobaltnoplavim oč ima.
Smrtonosan poljubac.
“A, da, nikada se ne odvojiti od tebe, da... ne plašiti se.”
“Uskoro, dragi moj, uskoro ćemo se zaista sjediniti.”
Baklje su gorele u celoj kuć i. Gospodar se nalazio na samom vrhu
skele sa četkicom u ruci.
“Stani tamo, na svetlost, i ne pomeraj se.”
Satima i satima je skamenjen stajao u istoj pozi, sve dok, pred samo
svitanje, nije video sebi slič nog na slici, lice anđela. Smeš eć i se,
gospodar je krenuo niz beskrajan hodnik...
“Ne, gospodaru, ne ostavljaj me, dozvoli da ostanem s tobom, ne
idi...”
Ponovo dan, ponovo novac u njegovim dž epovima, pravi zlatnici, i
sjaj Venecije sa njenim mrač nim zelenim kanalima okruž enim
palatama; ostali š egrti hodaju ruku pod ruku sa njim; svež vazduh i
plavo nebo nad trgom Svetog Marka, neš to o č emu je u detinjstvu
mogao samo da sanja. A onda ponovo palata u sumrak, dolazak
gospodara, gospodar nagnut nad manjim platnom sa č etkicom u ruci,
gospodar radi sve brž e i brž e, a pomoć nici neprekidno zure -
poluuž asnuti, a polufascinirani. Gospodar podiž e pogled i vidi njega,
spuš ta č etkicu i odvodi ga iz ogromnog ateljea, a ostali nastavljaju da
rade do ponoć i; njegovo lice u gospodarevim rukama, ponovo sami u
spavaćoj sobi, tajna za koju niko ne sme da zna, poljubac.
Dve godine? Tri godine? Ne postoje reč i kojima bi se to moglo
opisati ili kojim bi se mogla obuhvatiti divota tih vremena - lote su
otplovljavale iz luke u rat, himne su se uzdizale sa tih vizantijskih
oltara, strasne i č udesne predstave izvodile su se na pozornicama
crkava i trgova, ukraš ene zjapeć im ustima pakla i đipajuć im đavolima.
Sjajni mozaici koji su se prostirali preko zidina crkava Svetog Marka,
Svetog Zanipola i Duž deve palate, i slikari koji su hodali tim ulicama -
Ðambono, Uč elo, Vivarinijevi i Belinijevi. Beskrajni dani slavlja i
sveč anih povorki. Sitni sati u prostranim sobama palate, bakljama
obasjanim, sa gospodarem, dok ostali bezbedno spavaju zaključ ani.
Gospodareva č etkica hita platnom, kao da pre otkriva sliku nego š to je
stvara - sunce, nebo i more prostiru se po platnu na kojem su
naslikana anđeoska krila.
A bilo je i už asnih, neizbež nih momenata kada je gospodar ustajao
urlajuć i, bacajuć i posvuda posude se bojama i grabeć i sopstvene oč i
kao da će ih iskopati.
“Zaš to ne mogu da vidim? Zaš to ne mogu da vidim bolje od
smrtnika?”
Drž i se č vrsto za gospodara. Ceka zanos poljupca. Mrač na tajna,
neizgovorena tajna. Gospodar se iskrada kroz vrata nešto pre zore.
“Dozvolite mi da pođem sa vama, gospodaru.”
“Uskoro, dragi moj, ljubavi moja, mali moj, kada budeš dovoljno
snaž an i visok, kada viš e ne budeš imao mana. A sada idi i už ivaj u
svim zadovoljstvima koja ti predstoje, vodi ljubav i sa ž enama i sa
muš karcima u noć ima koje slede. Zaboravi ogorč enost koju si
spoznao u bordelu i okusi te slasti dok još ima vremena.”
Retko se deš avalo da se pre isteka noć i još jedared ne pojavi ta
igura, tik pred izlazak sunca, ali tada bi gospodar bio ruž ič ast i topao
dok bi se naginjao nad njim da mu pruž i zagrljaj koji ć e ga snaž iti
tokom dnevnih sati sve do ponovnog smrtonosnog poljupca u sumrak.
Nauč io je da č ita i piš e. Odnosio je slike na njihovo konač no
odrediš te u crkve i kapele velikih palata, prikupljao novac i cenkao se
kad bi kupovao pigmente i ulja. Grdio je sluge kada kreveti nisu bili
pospremljeni ili obroci pripremljeni. Voljen od strane pomoć nika, slao
ih je na nove zadatke kada bi okonč ali svoju služ bu kod njih, a oni bi
odlazili u suzama. Citao je poeziju gospodaru dok je ovaj slikao, a
naučio je da svira lautu i da peva pesme.
A tokom onih tuž nih perioda kada bi gospodar odlazio iz Venecije i
bivao odsutan mnoge noć i, on je bio taj koji je gospodario za vreme
njegovog odsustva, skrivajuć i svoju patnju od ostalih, znajuć i da ć e se
to okončati tek kada se gospodar vrati.
A onda, jedne noći, u sitne sate, kada je cela Venecija spavala.
“Doš ao je trenutak, lepi moj, da dođeš k meni i budeš meni nalik.
Da li je to ono što želiš?”
“Da.”
“Da zauvek ž iviš u tajnosti, od krvi zloč inaca, kao š to ž ivim i ja, da
živiš sa tim tajnama sve do kraja sveta.”
“Zaklinjem se, predajem se, hoć u... da budem s tobom, gospodaru
moj, zauvek, ti si tvorac svega onoga š to ja jesam. Nikad u meni nije
bilo veće žudnje.”
Gospodareva č etkica je bila uperena u sliku koja se protezala sve
do plafona.
“Ovo je jedino sunce koje ć eš od sada gledati. Ali ć eš zato imati na
raspolaganju hiljade noć i da u njima gledaš svetlost koju nijedan
smrtnik nikada nije video, koju ć eš grabiti od udaljenih zvezda kao da
si Prometej. To je jedno beskrajno osvetljenje uz koje ć eš razumevati
stvari.”
Koliko je meseci proš lo od tada? U kovitlanju u moć ima Mrač nog
dara.
Ovaj noć ni ž ivot kojim klize zajedno kroz sokake i kanale - biti
jedno sa opasnostima mraka, ali ih se viš e ne bojati - i drevno
ushić enje ubijanja, ali nikada, nikada, nevinih duš a. Ne, uvek su to bili
smrtni zloč inci, potraga za Setom, bratoubicom, a kada bi ga pronaš li,
sledilo je isisavanje zla iz smrtne ž rtve i njegovo pretvaranje u
ekstazu. Gospodar koji vodi, gozba koja se međusobno deli.
A zatim je sledilo slikanje, samotni sati sa č udesnoš ću
novosteč enog umeć a, č etkica koja kao da se ponekad pomerala po
svojoj volji preko emajlirane površ ine i njih dvojica koji groznič avo
rade na triptihu dok smrtni š egrti spavaju među posudama sa bojom i
 laš ama vina. Samo je jedna misterija remetila mir, misterija
gospodarevog povremenog napuš tanja Venecije; njegov put se č inio
beskrajnim onima koji bi ostajali.
Sada je rastanak bivao još bolniji. Loviti sâ m, bez gospodara, lež ati
sâ m u dubokom podrumu nakon lova, č ekati. Ne č uti odjek
gospodarevog smeha ili kucanje njegovog bila.
“Ali kuda to ideš ? Zaš to i ja ne mogu da pođem sa tobom?”,
preklinjao je Arman.
Zar nisu delili tajnu? Zaš to mu nije davao objaš njenja za ovu
misteriju?
“Ne, ljubljeni moj, još nisi spreman za taj teret. Zasada mora da
bude ovako, kao š to je to već viš e od hiljadu godina, to je neš to samo
moje. Jednoga dana ć eš mi pomoć i u onome š to moram da uradim, ali
tek onda kada budeš spreman za to znanje, kada uistinu pokaž eš da
zaista da saznaš i kada budeš dovoljno moć an da ti niko protiv tvoje
volje ne mož e oduzeti to znanje. Do tada, molim te, pokuš aj da
razumeš , nemam drugog izbora nego da te ostavim. Ja odlazim da se
pobrinem za One Koji Moraju Biti Sač uvani, kao š to sam to oduvek i
činio.”
Oni Koji Moraju Biti Sačuvani.
Arman je razmiš ljao o tome. Plaš ilo ga je to. Ali najgore od svega -
to ga je razdvajalo od gospodara. Nauč io je da se ne plaš i te tajne
samo onda kada bi gospodar bivao uz njega.
“Oni Koji Moraju Biti Sač uvani jesu u miru, tiš ini”, rekao bi dok bi
skidao svoj crveni barš unasti ogrtač sa ramena. “Viš e od toga mož da
nikada nećemo ni znati.”
A onda ponovo goš ćenje, prikradanje zloč incima kroz venecijanske
prolaze, zajedno on i gospodar.
Koliko je dugo to moglo da traje - jedan smrtnič ki ž ivot? Stotinu
smrtničkih života?
Nije proš lo ni pola godine mrač nog blaž enstva pre nego š to je doš lo
to več e, sumrak, kada je gospodar stao iznad njegovog kovč ega u
dubokoj ćeliji tik iznad vode i rekao:
“Ustani, Armane, moramo da odemo odavde. Došli su!”
“A ko su oni, gospodaru? Jesu li to Oni Koji Moraju Biti Sačuvani?”
“Ne, dragi moj. U pitanju su oni drugi. Dođi, moramo da požurimo!”
“Ali kako nam oni mogu nauditi? Zašto moramo da idemo?”
 Bela lica na prozorima. Udarci po vratima. Staklo koje se lomi.
Gospodar se prvo okreć e na jednu stranu, pa na drugu, bacajuć i pri
tom poglede na slike. Miris dima. Miris upaljene lomač e. Pristizali su
iz podruma. Dolazili su i odozgo.
“Trč i, nemamo vremena da bilo š ta spasemo.” Uza stepenice na
krov.
Likovi u crnim kukuljicama mlatili su bakljama kroz prolaze, vatra
je rikala u donjim odajama, prozori su eksplodirali, vrelina na
stepenicama. Sve slike su gorele.
“Na krov, Armane! Brzo!”
Stvorenja ista kao i mi, u svojim crnim odež dama! Drugi kao mi.
Gospodar ih je odbacivao u svim pravcima dok je trč ao uza stepenice,
a kosti su im se lomile kada su udarali u plafon i zidove.
“Bogohulnič e, jeretiku!”, urlali su neprijateljski glasovi. Njihove
ruke su uhvatile Armana na samom vrhu stepenica i drž ale ga.
Gospodar se vratio po njega.
“Armane, uzdaj se u svoju snagu! Dođi!”
Ali iza gospodara je vrvelo od njih. Opkoljavali su ga. Kada bi jedan
bio odbač en na zid, pojavljivala su se tri nova, i to sve dok pedeset
baklji nije bilo bač eno na gospodarevo barš unasto odelo, njegove
dugač ke crvene rukave, njegovu belu kosu. Vatra se uzdizala do
plafona dok ga je usisavala praveć i od njega ž ivu buktinju, a on se, sa
rukama u plamenu, još uvek branio paleć i svoje napadač e dok su
bacali vatrene baklje kao potpalu pred njegove noge.
Armana su odvukli dole i odveli ga iz zapaljene kuć e zajedno sa
njegovim smrtnim š egrtima, koji su zapomagali. Odveli su ih preko
vode, iz Venecije, a oni su vriš tali i kukali u utrobi nekog broda,
už asavajuć eg kao š to je bilo i plovilo koje je prevozilo robove, a
nakon plovidbe su ih izvukli na otvorenu ledinu pod vedrim noć nim
nebom.
“Bogohulnič e, bogohulnič e!” Lomač a je gorela dok su je
opkoljavale figure u kukuljicama, mantrajući sve jače i jače. “U vatru!”
“Ne, nemojte mi to raditi, ne!”
Už asnut, posmatrao je kako do vatre dovode njegove smrtne
pomoć nike, njegovu brać u, njegovu jedinu brać u, a oni su vriš tali u
panici dok su ih podizali uvis, a onda pravo u vatru.
“Ne... prestanite, oni su nevini! U ime ljubavi bož je, prestanite,
nevini su!..”, vriš tao je, ali je kucnuo i njegov poslednji č as. Dok su ga
podizali, on se koprcao. Zavitlali su ga uvis kako bi pao pravo u
plamen.
“Gospodaru, pomozi mi!” Sve su reč i nestale i pretvorile se u jedan
jedini zavijajući krik.
Bacakanje, vrištanje, ludilo.
Ali, neko ga je zgrabio, povratio u ž ivot. Lež ao je na leđima na
zemlji i gledao u nebo. Kao da je plamen lizao zvezde, ali on je bio
daleko od njih, a viš e nije oseć ao ni vrelinu vatre. Mogao je da omiriš e
nagorelu odeć u i kosu. Bol po licu i rukama bio je najž eš ći i krv je tako
tekla iz njega da je jedva uspevao da pomeri usne...
“Uniš tena su sva taš ta dela tvoga gospodara, sva taš ta dela koja je
stvorio među smrtnicima svojim Mrač nim moć ima - slike anđela,
svetaca i živih smrtnika! Hoćeš li i ti istim žarom sagoreti? Ili ćeš služiti
satani? Izbor napraviti moraš . Oseti ukus vatre, vatre koja ž eljno vapi
za tobom, koja te je gladna. Čeka te i pakao. Hoćeš li odabrati?”
“Hoću...”
“Služićeš princu tame onako kako i dolikuje.”
“Hoću...”
“Sva oblič ja ovog sveta isprazna su i neć eš se nikada služ iti svojim
Mrač nim moć ima u ime ljudske niš tavnosti, u ime slikanja, stvaranja
muzike, plesanja, u ime recitovanja puč kih lakrdija, već samo da bi se
pokorio satani, kojem ć eš ostati pokoran doveka; svoje Mrač ne moć i
neć eš koristiti radi zavođenja, prestraš ivanja i uniš tavanja, već samo
radi uništavanja...”
“Hoću...”
“Posvetić eš se svom jednome i jedinome gospodaru - satani, princu
tame, uvek, zauvek i na vek vekova... Služ ić eš svome istinskome
gospodaru u tami, bolu i patnji, predaćeš mu svoj um i svoje srce...”
“Hoću.”
“Od svoje brać e po satani ne smeš da kriješ nikakve tajne, odać eš
sve znanje bogohulnika, kao i njegovu tajnu...”
Tišina.
“Otkrićeš sve znanje te tajne, dete! Dođi sada, plamen te čeka.”
“Ja vas ne razumem...”
“Oni Koji Moraju Biti Sačuvani. Zbori.”
“Sta da kaž em? Niš ta mi nije poznato, osim toga da ne ž elim da
patim. Tako se bojim.”
“Istinu, Dete mraka. Gde su oni? Gde su Oni Koji Moraju Biti
Sačuvani?”
“Ne znam. Uđite u moj um ako posedujete iste moć i. Nema nič ega
što vam mogu reći.”
“Ali šta, dete, šta su oni? Zar ti nikada nije rekao šta su Oni Koji
Moraju Biti Sačuvani.”
Dakle, ni oni nisu razumeli. Za njih, kao i za njega, to nije bilo niš ta
više od prazne fraze. Tek kada budeš dovoljno moćan da ti niko nikada
ne može oduzeti to znanje protiv tvoje volje. Gospodar je bio mudar.
“Od kakvog su oni znač aja! Sta su oni? Moramo da dobijemo
odgovor.”
“Kunem vam se, ja odgovore nemam. Kunem se svojim strahom,
koji je sve što sada posedujem, da ne znam!”
Bela lica se pojavljuju nad njim, jedno po jedno. Bezukusne usne
pruž aju tvrde i slatke poljupce, ruke ga miluju, a iz njihovih ruč nih
zglobova izbijaju sjajne kapljice krvi. Zeleli su da istina dođe putem
krvi. Ali čemu to? Krv je bila krv.
“Ti si sada dete đavola.”
“Da.”
“Ne plač i za svojim gospodarom, Marijusom. On je u paklu, gde i
pripada. A sada ispij lekovitu krv, ustani i zaigraj sa svojom vrstom u
slavu satane! Tada će besmrtnost istinski biti tvoja!”
“Da.” Krv peč e njegov jezik dok podiž e glavu, krv koja ga je
ispunjavala mučeničkom tromošću. “O molim vas!”
Svuda oko njega zač ule su se latinske fraze, kao i tiho udaranje
bubnjeva. Bili su zadovoljeni. Znali su da je rekao istinu. Neć e ga ubiti,
jer je zanos otklonio bilo kakvo premiš ljanje. Bol u njegovim rukama i
na njegovom licu istopio se u sveopštoj pomami.
“Ustani, mladiću, i pridruži se Deci mraka.”
“Da, hoću.”
Bele ruke posezale su za njegovim rukama. Ječ anje rogova i lauta
nadvisilo je tutnjanje bubnjeva, strune har i su se trzale usled
hipnotič kog prebiranja po ž icama i krug je poč eo da se pomič e.
Zakukuljene igure u prosjač kom crnom; odež de su se vitlale dok su
visoko podizali kolena i savijali leđa.
Svijajuć i ruke, okretali su se, poskakivali visoko u vis, spuš tali se na
tlo i vrteli se ukrug, dok je brujanje pesme sve glasnije izviralo iz
njihovih zatvorenih usta.
Jurcali su sve brž e ukrug. Pevuš enje je predstavljalo snaž nu
melanholič nu vibraciju bez oblika i kontinuiteta, dok je, s druge
strane, ono bilo kao neki oblik govora, sâ m odjek misli. Bivalo je sve
glasnije i glasnije, kao urlik koja nije mogao da se probije u stvaran
krik.
On je zajedno sa njima pravio istovetne zvuke, okretao se, a kada bi
mu se zavrtelo u glavi od vitlanja ukrug, skakao bi uvis. Doč ekivale su
ga ruke, usne koje su ga celivale. Vrteo se i bivao vuč en. Neko je
uzviknuo neš to na latinskom, drugi je odgovorio, treć i se prodrao još
jače, a neko drugi ponovo je uzvratio odgovorom.
Lebdeo je nesputan tlom i už asnim bolom zbog smrti svog
gospodara, zbog uniš tenja slika, okonč anja ž ivota smrtnika koje je
voleo. Vetar je jezdio pored njega, a vrelina vatre zapljuskivala mu je
lice i oč i. Pevanje je bilo tako divno da nije bilo važ no to š to nije znao
reč i, ili to š to nije mogao da se klanja satani; nije znao kako da veruje,
niti kako da osmisli takvu jednu molitvu. Niko nije znao da on ne zna, i
sada su svi pevali u horu, podvriskivali, jadikovali, okretali se i
poskakivali, a onda, lelujajuć i se napred-nazad, zabaciš e glave, dok im
je vatra zamagljivala pogled i lizala ih. Neko je uzviknuo:
“Da, DA!”
Muzika se uzburkala. Divljač ki ritam se prolomio svud oko njega,
udaranje bubnjeva i daira, glasovi koji su odzvanjali jezivim tonovima.
Vampiri su podigli ruke, poč eli da arlauč u - svetlucave igure u
razuzdanom plesu, izvijenih leđa, dok su stopalima jako udarali po tlu.
Cika đavolaka u paklu. To ga je už asavalo, ali i mamilo, a dok su ga
ruke hvatale i okretale, udarao je nogama o zemlju, previjao se i
plesao kao i ostali, puš tajuć i da ga bol preplavi, savijajuć i udove i
vrišteći svom snagom.
Pre no š to je osvanula zora, bio je u bunilu, a oko sebe je imao na
tuce brać e, koja su ga milovala i teš ila, a onda ga sprovela niz
stepenice koje su iskrsle iz same utrobe zemlje.

Cinilo se da je u pojedinim trenucima tokom meseci koji su usledili

Arman sanjao da njegovog gospodara nisu zapalili.
 Sanjao je da je njegov gospodar pao s krova, kao š ljaš teć a kometa,
u spasonosne vode kanala. Njegov gospodar je prež iveo u planinama
severne Italije. Njegov ga je gospodar prizivao da dođe. Njegov
gospodar se nalazio u svetilištu Onih Koji Moraju Biti Sačuvani.
Ponekada je u njegovom snu gospodar bio moć niji i svetlucaviji
nego ikada pre; lepota je bila njegova odež da. U drugim snovima on je
bio ugljenisan i smež uran, ugalj koji diš e, njegove oč i su bile ogromne
i ž ute, samo je njegova bela kosa bila svetlucava i raskoš na kao
nekada. Puzao je po zemlji tako oslabljen, preklinjuć i Armana da mu
pomogne. A iza njega se prosipalo toplo osvetljenje svetilišta Onih Koji
Moraju Biti Sač uvani i oseć ao se miris tamjana; kao da je tim
prostorom lebdela atmosfera koja je nosila obeć anje drevne magije,
neko obeć anje hladne i egzotič ne lepote koje je prevazilazilo bilo
kakvo zlo ili dobro.
Ali ovo su bila pusta maš tanja. Njegov mu je gospodar rekao da ga
jedino vatra i svetlost mogu uniš titi, a i svojim oč ima je video
gospodara u plamenu. Sanjati takve snove je bilo kao da je ž eleo da
mu se vrati smrtnički život.
Kada su njegove oč i bile uperene u mesec i zvezde, kao i u mirno
ogledalo mora koje se prostiralo pred njim, nije znao za nadu, ž alost,
ni radost. Sva je ta oseć anja dobijao od svog gospodara, ali gospodara
više nije bilo.
“Ja sam đavolje dete.” To je bila poezija. Sva volja je iš čilela iz njega
i viš e nije bilo nič ega sem mrač nog bratstva, a ubijanje se svelo
podjednako i na nevine i na one krive. Ubijanje je sada prvenstveno
bilo okrutno.
U Rimu, u velikom kovenu prostranih katakombi, klanjao se pred
Santinom, vođom koji je siš ao niz kamene stepenice da ga pozdravi
svojim š iroko raš irenim rukama. Ovaj drevni je dož iveo Rođenje u
Tami u vreme Crne Smrti. Isprič ao je Armanu o predskazanju koje je
dož iveo 1349. godine, kada je harala kuga, da ć emo i mi biti nalik na
Crnu Smrt - muka koja se ne mož e objasniti, neš to š to ć e navesti
čoveka da se upita i posumnja u milost i pomoć božju.
Santino je Armana uveo u svetiliš te oblož eno ljudskim lobanjama;
pripovedao mu je istoriju vampira.
“Postojimo od vajkada i ima nas u svakom dobu, kao, uostalom, i
vukova, a poreklo nam je ljudsko. Rimski koven, tamna senka
rimokatoličke crkve, predstavlja naše krajnje savršenstvo.”
Armanu su već bili poznati rituali i uobič ajene zabrane, a sada mu
je ostalo da nauči osnovne zapovesti.
Prva zapovest: svaki koven mora da ima svog vođu, i samo on može
da naredi pruž anje Mrač nog dara nekom smrtniku; osim toga, on je
zadužen za to da se poštuju i propisno nadgledaju svi postupci i rituali.
Druga zapovest: Mrač ni dar se nikada ne sme pruž iti bogaljima,
bolesnima ili deci, ali ni onima koji ne mogu, č ak i sa Mrač nim
moćima, da prežive sami bez tuđe pomoći.
Treć a zapovest: stari vampir ne treba nikada da prenese svoj
Mrač ni dar jer bi krv novorođenih mogla da bude i suviš e snaž na. Sve
naš e moć i se prirodno uveć avaju sa godinama, a drevni imaju previš e
snage koju bi mogli da prenesu. Smrtonosna povreda, gorenje u vatri -
ako ove katastrofe ne uniš te satanino č edo, samo poveć avaju njegove
moć i kada se zaleč i. Međutim, satana š titi svoje stado od drevnih moć i,
jer svi oni, bez izuzetka, na kraju polude.
Kad je o ovome reč , Arman treba da shvati da nema ž ivog vampira
starijeg od tri stotine godina. Niko ž iv, dakle, ne mož e da se seti prvog
rimskog kovena. Ðavo č esto poziva svoje vampire da se vrate kuć i - u
pakao.
Arman, takođe, treba da razume i to da je uticaj Mrač nog dara
nepredvidljiv, č ak i kada ga daruje vrlo mlad vampir, uz svu duž nu
negu. Iz nepoznatih razloga, neki smrtnici postaju snaž ni kao titani
kada se rode u Tami, dok ostali nisu niš ta viš e do leš evi koji se mič u.
To je i razlog š to se smrtnici koji treba da prime Mrač ni dar paž ljivo
biraju. One sa previš e strasti i neukrotivom voljom treba izbegavati,
isto kao i one koji uopšte ne poseduju ove osobine.
Cetvrta zapovest: nijedan vampir nikada ne sme da uniš ti drugog
vampira, osim vođe kovena, koji ima moć nad ž ivotom i smrć u celog
svog stada. Njegova je obaveza i da uniš ti stare i pomahnitale vampire
u vatri kada viš e nisu sposobni da služ e satani onako kako to dolikuje.
Njegova je duž nost da uniš ti sve vampire koji nisu propisno stvoreni.
Njegova je obaveza da uniš ti sve one koji su toliko ozleđeni da ne
mogu da ž ive bez tuđe pomoć i. I, najzad, njegova je duž nost da
zahteva uniš tenje svih prognanika i svih onih koji su prekrš ili
zapovesti.
Peta zapovest: nijedan vampir nikada ne sme da otkrije svoju pravu
prirodu nekom smrtniku i pri tom ga ostavi u ž ivotu. Nijedan vampir
ne sme da otkrije istoriju vrste smrtniku, a da ga potom ne ubije.
Nijedan vampir ne sme da se usudi da napiš e istoriju vampira ili bilo
kakvo znanje o vrsti da ih ne bi pronaš li smrtnici i poverovali u njih.
Vampirovo ime ne sme biti znano smrtnicima, osim onog koje je
ispisano na njegovoj nadgrobnoj ploč i. Nijedan vampir ne sme da
otkrije smrtnicima svoje skrovište ili skrovište nekog drugog vampira.
Ovo su, dakle, bile velike zapovesti, koje svi vampiri moraju da
poštuju. Ovo je bio uslov opstanka među svim besmrtnima.
Ali, Arman treba da zna da je oduvek bilo prič a o drevnima, o
vampirima-jereticima sa strahovitim moć ima, koji se nisu povinovali
bilo kakvim autoritetima, č ak ni onom koji je pripadao đavolu. To su
vampiri koji su ž iveli hiljadama godina. Deca milenijuma - kako su ih
ponekada zvali. Na severu Evrope pripovedale su se prič e o Maelu,
koji je prebivao u Engleskoj i Skotskoj. U Maloj Aziji postoji legenda o
Pandori. U Egiptu postoji drevna prič a o vampiru Ramzesu, koji je
ponovo viđen u ovom dobu.
Takve prič e postoje u svim krajevima sveta. Neko bi jednostavno
mogao da odmahne rukom i nazove ih izmiš ljotinama da nije jedne
stvari - drevni jeretik Marijus pronađen je u Veneciji, gde je i kaž njen
od strane Dece mraka. Legenda o Marijusu je, dakle, bila istinita, ali
Marijusa više nema.
Arman na ovo niš ta nije rekao. Santinu niš ta nije rekao o snovima
koje je snivao. Uistinu, ti snovi su izbledeli u Armanu, kao i boje
Marijusovih slika. Viš e se nisu nalazile u Armanovom umu niti u
njegovom srcu kako ih ostali, koji bi mož da pokuš ali da ih vide, ne bi
otkrili.
Kada je Santino govorio o Onima Koji Moraju Biti Sač uvani, Arman
je ponovo priznao da niš ta ne razume i da niš ta ne zna o njima. Nije ni
Santino znao niš ta o njima, kao ni drugi vampiri koje je Santino
upoznao.
Tajna je bila mrtva. Marijus je bio mrtav. Dakle, predaj tišini drevnu
i beskorisnu misteriju. Satana je naš poglavar i gospodar. Kroz satanu
sve razumemo i znamo.
Arman se svideo Santinu. Nauč io je zapovesti, usavrš io je svoje
izvođenje ceremonijalnog pojanja, rituala, kao i izvođenje molitvi. Bio
je svedok najveć ih sabata.{14} Uč io je od najmoć nijih, najveš tijih i
najdivnijih vampira od svih koje je upoznao. Tako je vredno
prikupljao znanja da je uskoro postao misionar č iji je zadatak bio da
prikuplja lutajuć u Decu mraka u koven, da upuć uje ostale u izvođenje
sabata i koriš ćenje Mrač nog dara kada bi svet, greš ni č ovek i đavo
prizvali da se to učini.
U Spaniji, Nemač koj i Francuskoj poduč avao je Mrač ne blagoslove i
Mrač ne rituale. Upoznao je divlju i tvrdoglavu Decu mraka i mrač na
strast se rasplamsavala u njemu kada je bio u njihovom druš tvu, kao i
u onim trenucima kada ga je koven okruž ivao, dok ih je teš io i kada
su, zahvaljujući njegovoj snazi, održavali svoje zajedništvo.
Usavršio je način ubijanja prevazišavši u tome svu Decu mraka koju
je poznavao. Nauč io je da priziva one koji su uistinu ž eleli da umru.
Samo je trebalo da stane kraj nekog prebivališ ta smrtnika i tiho
pozove da bi se ovaj pojavio.
Stari, mladi, osakać eni, bolesni, ruž ni ili lepi - nije bilo važ no jer on
nije birao. Odaslao bi zaslepljujuć e vizije ako bi pož eleli da ih vide, ali
on nije dolazio njima, niti ih je grlio. Nemilosrdno privuč eni njemu,
oni su bili ti koji su njega grlili. A kada bi ga njihovo toplo, ž ivo meso
dotaklo, kada bi rastvorio usne i osetio krv da lije, spoznavao bi jedini
način da bar nakratko prekine patnju.
Cinilo mu se da bi u najvelič anstvenijem trenu tih trenutaka osetio
beskrajnu duhovnost, nezagađenu apetitima i smutnjama koji su č inili
svet, bez obzira na čulni zanos ubistva.
U tom č inu se duhovno i č ulno sjedinjavalo i, bio je ubeđen,
duhovno je bilo to š to je opstajalo. To mu je lič ilo na svetu zajednicu.
Dok je krv Hristove dece služ ila da pruž i suš tinu samog ž ivota, delić
sekunde u kojem je smrt nastupala bio je srž sveg razumevanja. Samo
su veliki bož ji sveci njemu bili jednaki u ovoj duhovnosti, u ovom
suprotstavljanju misteriji, u ovom postojanju kontemplacije i
poricanja.
Bez obzira na sve to, bio je svedok nestanka svoje mile brać e, koji
su sami sebe uniš tavali i koji su postajali ludi. Bio je svedok
neminovnog nestanka kovena, video je besmrtnost koja poraž ava i
najsavrš enije stvorenu Decu mraka i katkad mu se č inilo da je to bila
neka vrsta jezive kazne koju je i sâm priželjkivao.
Da li mu je bilo suđeno da postane jedan od drevnih? Jedan od Dece
milenijuma? Da li se mož e verovati tim prič ama koje su opstale do
dana današnjeg?
Tu i tamo bi neki lutajuć i vampir rekao da je legendarna Pandora
viđena u dalekom ruskom gradu Moskvi ili da se prič a da Mael
prebiva na vetrometini engleske obale. Lutalice su prič ale č ak i o
Marijusu - da je ponovo viđen u Egiptu ili u Grč koj. Ali ovi pripovedač i
nisu svojim oč ima videli ove legendarne likove. Oni, zapravo, niš ta
nisu znali. Ovo su bile često ponavljane priče.
One nisu odvrać ale paž nju niti su zabavljale vernog sataninog
slugu. U tihoj odanosti Mračnim načinima, Arman je nastavio da služi.
Ali tokom tih vekova svoje privrž ene posluš nosti, Arman je u sebi
skrivao dve tajne. One su bile njegovo vlasniš tvo, pripadale su mu viš e
od kovč ega u koji se zatvarao tokom dana i viš e od nekoliko amajlija
koje je nosio.
Prva tajna je bila da nikada nije lič no primenio Mrač ni trik - bez
obzira na količ inu usamljenosti koju je oseć ao ili koliko god trajala
potraga za brać om i sestrama sa kojima ć e pronać i utehu. Neć e to
priuštiti satani, neće stvoriti nijedno Dete mraka.
A druga tajna koju je krio od svoje brać e, za dobro njih samih, bila
je količina sve dubljeg i većeg očaja.
Nije ž udeo ni za č im, niš ta nije cenio, ni u š ta nije verovao, nije
posegnuo ni za jednom jedinom mrvicom zadovoljstva koristeć i svoje
sve već e i jezivije moć i, već je, iz trena u tren, ž iveo u praznini, koju bi
nakratko prekidao svake noć i svog več nog ž ivota time š to bi ubijao
smrtnike - tu tajnu je krio od njih sve dok im je bio potreban, a to je
bio i jedini način da ih vodi, jer bi ih inače njegov strah prestravio.
Ali, i tome je došao kraj.
Veliki ciklus je bio okonč an. Godinama pre nego š to se to i
dogodilo, osetio je da se krug zatvara, ali nije ni znao da je to ciklus.
Iz Rima su dolazila nepotpuna svedoč enja putnika - već stara kada
bi doprla do njega - o tome da je vođa Santino napustio svoje stado.
Neki su ispredali prič u o tome da je poludeo i otiš ao u prirodu, drugi
pak da je skočio u vatru, a treći da ga je svet progutao, da su ga u crnoj
kočiji odveli smrtnici i da ga niko od tad nije video.
“Mi ili odlazimo u vatru, ili u legendu”, rekao je jedan od
pripovedača.
A zatim su prispeli izveš taji o haosu koji se deš avao u Rimu, o
mnogobrojnim vođama koji su obukli svoje crne kukuljice i crnu
odež du da bi upravljali kovenima. A onda bi se č inilo kao da viš e
nema nijednog.
Od osamnaestoga veka viš e nijednom reč ju nije spomenuto to š to
se dogodilo u Italiji. U proteklih pola veka, Armanu nije polazilo za
rukom da se uzda u svoju strast, niti u ž elju onih koji su ga okruž ivali -
da stvori atmosferu oduš evljenja, koja i dolikuje jednom pravom
sabatu. A sanjario je i o svom starom gospodaru - Marijusu; video ga je
u njegovoj bogatoj odeć i od crvenog barš una, u palati prepunoj
treperavih slika, i bio je uplašen.
A onda je pristigao onaj drugi.
Njegova deca su pohitala u katakombe ispod Les Inosanta da mu
opiš u ovog novog vampira, koji je nosio krznom postavljen ogrtač od
crvenog barš una, koji je bogohulio crkve i napadao one koji su nosili
krstove oko vrata i hodali osvetljenim prostorom. Crveni barš un. To je
bila puka sluč ajnost, a opet, to ga je izluđivalo i vređalo, nanosilo mu
neopravdani bol, koji njegova duša nije mogla da podnese.
A bila je stvorena i ž ena, ž ena sa kosom nalik na lavlju grivu i
anđeoskim imenom, divna i moćna kao i njen sin.
Doš ao je uz stepenice pravo iz katakombi; upravljao je svojim
kovenom protiv nas, kao š to su uč inili i oni sa kukuljicama kada su
doš li da uniš te njega i njegovog gospodara u Veneciji pre mnogo
vekova.
Sve je propalo.
Bio je obuč en u č udnu odeć u od č ipke i brokata. Nosio je novč ić e u
dž epovima. Njegov um je plivao u prizorima iz hiljada knjiga koje je
proč itao. Oseć ao se zateč en svime onim č emu je bio svedok u
osvetljenom prostoru velikog grada koji se zvao Pariz; bilo je to kao
da ponovo čuje svog starog gospodara kako mu šapuće u uho:
Imaćeš na raspolaganju hiljade noći da u njima gledaš svetlost koju
nijedan smrtnik nikada nije video, grabićeš je od udaljenih zvezda kao
da si Prometej, to je jedno beskrajno osvetljenje pomoću kog ćeš
razumevati stvari.
“Sve izmič e mom razumu”, rekao je. “Ja sam nalik nekome koga je
zemlja povratila, a vi, Lestate i Gabrijela, vi ste kao prizori koje je
naslikao moj stari gospodar u azurnoj, crvenoj i zlatnoj boji.”
Stajao je ukoč eno na vratima i drž ao se za podlaktice. Posmatrajuć i
nas, nečujno nas je upitao:
 Šta tu ima da se zna? Šta tu ima da se da? Mi smo napušteni od
Boga. Preda mnom se ne proteže nikakav Ðavolji put, a nema ni
Paklenih zvona, koja bi odzvanjala u mojim ušima.
 4

P roš ao je jedan sat. Mož da i viš e. Arman je sedeo kraj vatre. Na

njegovom licu viš e nije bilo ož iljaka od davno zaboravljenog
batinjanja. U tom miru, činio se tako krhkim, kao ljuštura od školjke.
Gabrijela je sedela preko puta njega i nemo, kao i on, posmatrala
plamen; lice joj je bilo izmuč eno i naizgled saoseć ajno. Za mene je bilo
bolno to što nisam znao kakve su joj misli prolazile kroz glavu.
Razmiš ljao sam o Marijusu. Marijus, Marijus... vampir koji je
naslikao one slike u pravom svetu i o pravom svetu. Triptisi, portreti,
freske na zidovima palata.
Stvarni svet nikada nije posumnjao u njega, nikada ga nije ganjao,
niti ga je ikad odbacio. Bila je to ova banda u kukuljicama, ovi demoni
koji su doš li da zapale slike, oni koji su delili Mrač ni dar sa njim - da li
ga je on ikada nazivao Mrač nim darom? - oni su bili ti koji su odluč ili
da on ne sme ni da ž ivi ni da stvara među smrtnicima. Oni, a ne
smrtnici.
Video sam malenu pozornicu kod Renoa i č uo sebe kako pevam;
pevanje je potom preraslo u riku. Nikolas je rekao:
“Divno je.”
Ja odgovorih:
“Trivijalno.”
Bilo je to kao da napadam Nikolasa. U mojoj maš ti on je rekao ono
što te noći uopšte nije izgovorio:
“Dozvoli mi da imam ono u š ta mogu da verujem. Ti to nikada ne bi
uradio.” Triptisi koje je Marijus naslikao nalazili su se u crkvama i
kapelama manastira, a mož da i na zidovima poznatih kuć a u Veneciji i
Padovi. Vampiri ne bi otiš li na sveta mesta da ih uniš te. Dakle, ovo
stvaralaš tvo vampira koji je sebe okruž io smrtnim š egrtima i smrtnim
ljubavnikom, od koga je uzimao mali gutljaj i koji je sâ m odlazio da
ubija - postojalo je tamo negde, sa punim potpisom.
Pomislio sam na onu noć u krč mi kada sam spoznao besmislenost
ž ivota, i barš unast, nedokuč iv oč aj Armanove prič e č inio mi se kao
okean u kom se mogu utopiti. Ovo je bilo gore od uniš tene obale
Nikijevog uma. Ovaj mrak, ovo ništavilo trajalo je tri stotine godina.
Blistavo dete kestenjaste kose ponovo je kraj vatre moglo da otvori
svoja usta kako bi iz njih iscurelo crnilo nalik na mastilo, dovoljno da
prekrije čitav svet.
To bi se dogodilo da nije bilo ovog protagoniste, ovog
venecijanskog gospodara, koji je poč inio jeretič ki č in tako š to je u
svoja platna utkao smisao - mora da je u pitanju bio smisao - a naš a
vrsta, satanini izabranici, napravili su od njega živu buktinju.
Da li je i Gabrijela u Armanovoj prič i videla ove slike isto onako
kako sam ih video i ja? Da li su i one plamtele u njenom umu kao š to
su plamtele u mom?
Marijus je krčio sebi put kroz moju dušu, put kojim će lutati zauvek,
zajedno sa zakukuljenim đavolima koji su ponovo pretvorili slike u
haos.
U nekoj vrsti priguš ene patnje razmiš ljao sam o prič ama putnika -
da je Marijus bio živ, da je viđen u Egiptu ili Grčkoj.
Zeleo sam da pitam Armana zar to nije moguć e. Marijus mora da je
bio veoma moćan... Ali, činilo se nepoštenim da tako nešto pitam.
“Stara legenda”, š apnuo je. Njegov č ujni glas bio je jasan kao i
unutraš nji. Ne ž ureć i se nikuda i ne sklanjajuć i pogled sa plamena,
nastavio je da prič a: “Legenda iz drevnih vremena, pre nego š to su nas
obojicu uništili.”
“Mož da i nije”, rekao sam. Odjeci prizora, slike na zidu. “Mož da je
Marijus živ.”
“Mi predstavljamo č udo ili už as”, rekao je tiho, “zavisno od toga
kako ž eliš da nas vidiš . A kada nas upoznaš - da li kroz mrač nu krv,
obeć anja ili bož ju kaznu, pomislić eš da je sve moguć e. Ali, to nije tako.
Svet se veoma brzo i č vrsto zatvara oko tog č uda; i nemoj da se nadaš
drugim č udima. To jest, navikneš se na nova ogranič enja, a ona pak
uslovljavaju sve ostalo. Dakle, kaž u da je Marijus nastavio da ž ivi. Svi
oni nastavljaju negde da žive, to je ono u šta želiš da veruješ.
“Nijedan od onih koji su bili prisutni onih noć i kada su me
poduč avali ritualu nije ostao u kovenu u Rimu, a mož da č ak ni koven
viš e ne postoji. Godine su proš le otkad se poslednji put bilo ko iz tog
kovena oglasio. Ali svi oni negde postoje, zar ne? Sve u svemu, mi ne
možemo da umremo.” Uzdahnuo je. “Nema značaja”, dodao je.
Neš to snaž nije i už asnije imalo je znač aja: ovaj oč aj mogao je da
uniš ti Armana. Bez obzira na ž eđ koju je oseć ao, na krv koju je izgubio
kada sam ga napao i bez obzira na to š to je nemi plamen njegovog tela
iscelio ogrebotine i posekotine na njemu, on nije mogao sebe da
natera da izađe u spoljaš nji svet da lovi. Izabrao je da se muč i u ž eđi i
toploti nemog unutraš njeg plamena. Izabrao je da ostane ovde, sa
nama.
Ali on je već znao odgovor - nije mogao ni sa nama da ostane.
Gabrijela i ja nismo to morali da mu kaž emo, znao je on to i sâ m.
Nismo morali č ak ni da postavimo sebi to pitanje. Znao je kao š to i
sâm Bog zna budućnost, jer Bog je u posedu svega znanog.
Neizdrživa patnja. Gabrijelin izraz lica bio je još izmoždeniji, tužniji.
“Znaš da bih svim svojim bić em ž eleo da te povedem sa nama”,
rekao sam. Bio sam iznenađen sopstvenom količ inom emocija. “Ali to
bi bila katastrofa za sve nas.”
Ni na jedan nač in nije odreagovao. Znao je. Ni Gabrijela se nije
usprotivila.
“Ne mogu da prestanem da razmišljam o Marijusu”, priznao sam.
Znam. A i ne pomišljaš na One Koji Moraju Biti Sačuvani, što je
prilično čudno.
“To je samo još jedna misterija viš e”, rekao sam. “A ima na hiljade
misterija. Ja razmiš ljam o Marijusu! Preveliki sam rob sopstvenih
opsesija i fascinacija. Už asna je stvar zadrž avati se u tolikoj meri na
Marijusu i izdvojiti tu jednu blistavu figuru iz cele priče.”
Nije važno. Ako ti to nešto znači, uzmi. Ja neću izgubiti ono što dam.
“Kada neko bić e iskaž e svoj bol u takvoj muci, primoran si da
poš tuješ č itavu tu tragediju. Moraš da pokuš aš i da to razumeš . Ali
takva bespomoć nost, takav oč aj meni je nerazumljiv. To je razlog š to
toliko razmiš ljam o Marijusu. Marijus je onaj koga ja razumem. Ti si
onaj koga ne razumem.”
Zašto?
Muk.
Nije li zaslužio da mu se kaže istina?
“Ja sam oduvek bio buntovnik”, rekao sam. “A ti si bio rob svega
onoga što te je svojatalo.”
“Ja sam bio vođa svog kovena!”
“Ne. Ti si bio Marijusov rob, a onda i suž anj Dece mraka. Pao si
prvo pod uticaj jednog, a onda pod uticaj ovih drugih. Ono zbog č ega ti
sada patiš jeste odsustvo bilo č ijeg uticaja. Najež im se kad pomislim
da sam nakratko i sâ m to dož iveo, da si mi pruž io oseć aj toliko različ it
od mene samog, kao da sam neko drugo biće.”
“Nema znač aja”, rekao je, oč iju i dalje uprtih u vatru. “Ti previš e
razmiš ljaš u terminima odluke i akcije. Ova prič a nije objaš njenje. A ja
nisam bić e koje u tvojim mislima traž i pohvalu punu poš tovanja, niti
da ona bude izreč ena naglas. Svi mi znamo š ta znač i odgovor koji si
dao, a on je tako neizmeran da bi se izrazio reč ima, i svi znamo da je
ta odluka konač na. Ono š to ne znam jeste zaš to. Dakle, ja sam bić e
veoma različ ito od tebe i ti nisi sposoban da me razumeš . Zaš to ne
mogu da pođem sa tobom? Ako me povedeš , radić u sve ono š to od
mene budeš tražio. Biću pod tvojim uticajem.”
Pomislio sam na Marijusa sa njegovom četkicom i bočicom tempera
od jaja.
“Kako si iš ta mogao da im veruješ nakon š to su zapalili slike?”,
upitao sam. “Kako si mogao da im se prepustiš?”
Razdraženost, narastajući bes.
Opreznost na Gabrijelinom licu, ali ne i strah.
“A u š ta si ti - vampir koji je, kako su mi moji sledbenici opisali,
už asavao gomilu, zbog č ega je ona hrlila na Bulevar du Templ -
verovao kada si stajao na pozornici i gledao publiku kako vriš ti i
pokuš ava da pobegne iz pozoriš ta? Verovao si u to da ti mesto nije
među smrtnicima, zar ne? Znao si da nisi jedan od njih. A nije bilo
nikakvih đavoljih bandi u kukuljicama da ti to kaž u. Znao si. Marijus,
takođe, nije pripadao društvu smrtnika. Nisam ni ja.”
“Ali to je nešto drugo.”
“Ne, nije. Zato ti prezireš Pozorište vampira, koje upravo u ovom
trenutku izvodi svoje male drame, koje ć e mu doneti zlato bulevarske
gomile. Ti ne ž eliš da obmanjuješ kao Marijus. To bi te još viš e
razdvojilo od smrtnika. Ti imaš potrebu da se pretvaraš da si smrtan, a
obmanjivanje te čini besnim i navodi te da ubijaš.”
“U tom trenutku na pozornici”, rekao sam, “ja sam razotkrio sebe. Ja
sam uradio neš to š to je u potpunoj suprotnosti sa obmanom. Zeleo
sam da na neki nač in svojim monstruoznim priznanjem sebe ponovo
približ im svojim dragim smrtnicima. Bolje je i da bež e od mene nego
da me ne vide. Bolje da znaju da sam neš to č udoviš no nego da klizim
svetom i da me ne prepoznaju oni kojima se hranim.”
 “Ali to nije bolje.”
“Ne. Ono što je Marijus uradio bilo je bolje. On nije obmanjivao.”
“Naravno da jeste. On ih je sve izigrao!”
“Ne. On je iznaš ao nač in da oponaš a ljudski ž ivot. Da postane jedno
sa smrtnicima. Ubijao je samo zloč ince i slikao je kao š to to i smrtnici
č ine. Anđele, plavo nebo, oblake. To su stvari koje si mi predstavio
kada si prič ao o tome. On je stvarao lepe stvari. Ja u njemu vidim
mudrost i nedostatak taš tine. On nije imao nikakve potrebe da se
razotkriva. Ziveo je hiljadu godina i viš e je verovao u nebesa koja je
slikao, nego u sebe.”
Konfuzija.
Sada više nema značaja to što đavoli slikaju anđele.
“To su samo metafore”, rekao sam. “I ima značaja! Ako želiš ponovo
da stvaraš , ako hoć eš iznova da pronađeš Ðavolji put, važ no je! Postoji
nač in da postojimo. Kada bih samo mogao da oponaš am ž ivot, da
iznađem način...”
“Ti govoriš o stvarima koje meni niš ta ne znač e. Mi smo bož ji
izgnanici.”
Gabrijela je iznenada pogledala u njega.
“Da li ti veruješ u Boga?”, upitala je.
“Da, uvek u Boga”, odgovorio je. “Satana, naš gospodar, jeste onaj
koji je izmišljen, i ta izmišljotina je ono što me je obmanulo.”
“O onda si ti zaista nepopravljivo proklet!”, rekao sam. “Dobro ti je
poznato da je tvoje povlač enje u bratstvo Dece mraka bilo bež anje od
greha koji nije bio greh.”
Bes.
“Tvoje srce č ezne za neč im š to nikada neć eš imati”, rekao je glasom
koji je iznenada postao glasniji. “Dovukao si k sebi i Gabrijelu i
Nikolasa preko prepreke, ali to ti nije pomoglo da se vratiš među
smrtnike.”
“Zaš to ne mož eš da č uješ svoju prič u?” upitao sam. “Da li je u
pitanju to š to Marijusu nikada nisi oprostio to š to te nije upozorio na
njih, š to je dozvolio da padneš u njihove š ake? Zar niš ta viš e neć eš
poprimiti od Marijusa, nijedan primer, nijednu inspiraciju? Ja nisam
Marijus, ali kaž em ti da sam, od kad sam krenuo Ðavoljim putem, č uo
samo za jednog drevnog koji bi me bilo č emu mogao nauč iti, a to je
Marijus, tvoj venecijanski gospodar. On sada razgovara sa mnom. On
mi kazuje nešto o načinu na koji mogu da postanem besmrtan.”
“Obično ruganje.”
“Ne! To nije bilo ruganje! Ti si taj č ije se srce slama za onim š to
nikada neće imati: još jedan predmet vere, nečiji uticaj.”
Nije bilo odgovora.
“Mi ne mož emo izigravati Marijusa”, rekao sam, “niti Santina,
mrač nog gospodara. Mi nismo umetnici sa velikim vizijama, koje bi
nas nosile napred. Nismo ni zli gospodari kovena ubeđeni da je na
nama da proganjamo golemo mnoš tvo u propast. Plemenito vođstvo -
to veličanstveno ovlašćenje - jeste ono što moraš da imaš.”
Ustao sam iako to nisam planirao. Priš ao sam bliž e vatri i gledao u
njega.
Krajič kom oka video sam Gabrijelino jedva primetno klimanje
glavom; nač in na koji je zatvorila oč i na trenutak bio je kao da je sebi
dopustila uzdah oduška.
On je bio savršeno miran.
“Moraš da prođeš kroz to niš tavilo”, rekao sam, “i da pronađeš ono
neš to š to ć e ti biti podstrek da kreneš dalje. Ako pođeš sa nama,
izneverićemo te, i ti ćeš nas uništiti.”
“Kako da prođem kroz to?” Podigao je glavu i pogledao me, a
njegove obrve poprimile su najoš triji izraz. “Odakle da poč nem? Ti si
okretan kao sama desna ruka bož ja! A za mene je svet, stvarni svet u
kojem je Marijus ž iveo - nedostiž an. Ja nikada u njemu nisam ž iveo. Ja
želim da pređem preko te prepreke. Ali kako to da uradim?”
“Ja ti to ne mogu reći”, rekao sam.
“Moraš da izuč iš ovo doba”, prekinula nas je Gabrijela. Njen je glas
bio miran ali zapovednički.
Pogledao je u nju dok je govorila.
“Moraš da razumeš ovo doba”, nastavila je, “kroz njegovu
knjiž evnost, muziku i umetnost. Izaš ao si iz same utrobe Zemlje, kao
što i sâm kažeš. A sada živi u svetu.”
Od njega nije pristizao nikakav odgovor. Trač ak prizora Nikijevog
opustoš enog stana sa svim njegovim knjigama pobacanim po podu.
Zapadna civilizacijama u hrpama.
“A ima li boljeg mesta od samog središ ta stvari - od Bulevara i
pozorišta?”, upitala je Gabrijela.
Namrštio se i iz protesta okrenuo glavu, ali je ona nastavila:
 “Tvoj dar je vođenje kovena, a tvoj koven još uvek postoji.”
Ispustio je tih i očajan zvuk.
“Nikolas je samo jedno novostvoreno dete”, rekla je. “On mož e
mnogo toga da ih nauč i o spoljnjem svetu, ali on nije sposoban da ih
vodi. Ona ž ena, Eleni, neverovatno je pametna, ali ona ć e ti prepustiti
vođstvo.”
“Šta meni znače njihove igre?”, prošaputao je.
“To je način da opstaneš”, rekla je. “A to je sve što ti je sada važno.”
“Pozorište vampira! Pre bih izabrao vatru.”
“Razmisli”, rekla je. “U tome ima nekog savrš enstva, koje ne mož eš
da opovrgneš . Mi smo iluzija onoga š to je smrtno, a pozornica je
iluzija stvarnosti.”
“To je odvratno”, rekao je. “Kako je to Lestat nazvao? Cistom
trivijalnošću?”
“To je rekao zbog Nikolasa, koji je sklon da od svega toga napravi
bizarnu ilozo iju”, rekla je. “Ti sada moraš da ž iviš bez bizarnih
ilozo ija, onako kako si ž iveo kada si bio Marijusov š egrt. Zivi da
prouč iš ovo doba. Lestat ne veruje u vrednost zla, ali ti u to veruješ .
Znam da veruješ.”
“Ja sam zao”, rekao je sa poluosmehom na licu i skoro da se
nasmejao. “To nije pitanje vere, zar ne? Ali, da li stvarno misliš da bih
sa duhovnog puta kojim sam hodio tri stotine godina preš ao na
pohotnost i raskalaš nost kao š to je ovo? Mi smo bili sveci zla!”,
pobunio se. “Ja neću da budem ; obično zlo! Neću!”
“Uč ini ga neobič nim”, rekla je. Postajala je nestrpljiva. “Ako si zao,
kako onda pohota i raskalaš nost mogu da budu tvoji neprijatelji? Zar
svetovno, telesno i đavo ne deluju podjednako i protiv čoveka?”
Zavrteo je glavom kao da je želeo da kaže da mu to ništa ne znači.
“Tebe viš e brine ono š to je duhovno nego ono š to je zlo”, nastavio
sam. “Izgled neč ijeg lica, zvuk violine. Parisko pozoriš te mož e biti
ispunjeno duhovnoš ću i pored sve svoje svetovnosti. Nema nič eg u
njemu š to nije bilo oblikovano snagom onih koji poseduju duhovnu
viziju da od njega stvore ono što žele.”
Nešto se u njemu uzburkalo, ali je to brzo odagnao.
“Zavedi publiku raskalaš noš ću”, rekla je Gabrijela. “U ime bož je i
đavolje, iskoristi moć pozorišta kako ti je volja.”
“Zar slike tvog gospodara nisu bile duhovne?”, upitao sam. Mogao
sam da osetim toplinu kako me obuzima dok sam o tome razmiš ljao.
“Da li iko mož e da gleda na velika dela toga doba i ne nazove ih
duhovnim?”
“Postavljao sam sebi to pitanje mnogo puta”, odgovorio je Arman.
“Da li je to bilo duhovno ili raskalaš no? Da li je anđeo naslikan na
triptihu uhvaćen u svetovnom, ili je svetovno bilo transformisano?”
“Bez obzira na to š ta su ti kasnije uč inili, nikada nisi sumnjao u
lepotu i kvalitet njegovog stvaralaš tva”, rekao sam. “Znam da nisi. Reč
je, dakle, o transformaciji svetovnog. To je prestalo da biva puko
slikarstvo, već se pretvorilo u č istu magiju, kao š to kod ubijanja krv
prestaje da bude krv i postaje sâm život.”
Njegove se oč i zamagliš e, ali od njega nisu pristizale nikakve slike.
Kojim god putem da je jezdio u svojim mislima, putovao je sâm.
“Svetovno i spiritualno”, rekla je Gabrijela, “spajaju se u pozoriš tu
kao š to to č ine i na slikama. I demonska priroda nas samih jeste
senzualna. Neka ti to bude ključ.”
Na trenutak je sklopio oči kao da želi da nas izopšti.
“Idi kod njih i sluš aj muziku koju Niki stvara”, rekla je. “Stvaraj
umetnost zajedno sa njima u Pozorištu vampira. Moraš da odagnaš
ono š to te je izdalo i prepustiš se onome š to ć e ti dati podstreka. U
suprotnom - nema nade.”
Poželeo sam da to nije rekla tako iznenada, direktno.
Ali on klimnu glavom i njegova se usta stisnuše u gorak osmeh.
“Jedina stvar koja ti je zaista važ na”, rekla je polako, “jeste to da
odeš u krajnost.”
Tupo je zurio u nju. Nije bilo nikakve š anse da je razumeo ono š to
je ž elela da kaž e. Smatrao sam da je to bila i suviš e surova istina da bi
se glasno izrekla. Ali on se nije usprotivio. Njegovo je lice postalo
zamišljeno, glatko i ponovo nalik na dečje.
Dugo je gledao u vatru, a zatim je progovorio:
“Ali zaš to morate da idete?”, upitao je. “Sa vama sada niko ne
ratuje. Niko ne pokuš ava da vas otera. Zaš to to malo preduzeć e ne
biste izgradili zajedno sa mnom?”
Da li je to znač ilo da ć e pristupiti tome, da ć e se priključ iti ostalima
i postati sastavni deo pozorišta na Bulevaru?
Nije mi se suprotstavljao. Ponovo je pitao zaš to baš tamo, na
Bulevaru, ne mogu da stvorim imitaciju ž ivota - ako sam to tako
nazivao.
Ali, ipak je odustajao. Znao je da ne mogu da izdrž im sâ m pogled na
pozoriš te, kao ni na Nikolasa. Nisam mogao č ak ni njega da
nagovorim da to uradi. Gabrijeli je to poš lo za rukom. Znao je da je
sada bilo i suviše kasno da nad nama vrši dalju presiju.
Gabrijela je najzad rekla:
“Mi ne možemo da živimo među svojom vrstom, Armane.”
A ja sam pomislio da je to tač no, da je to najistinitiji odgovor, ali
nisam znao zašto to ne mogu glasno da izgovorim.
“Ðavolji put je ono č emu mi tež imo”, rekla je. “Sada smo jedno
drugom dovoljni. Mož da ć emo se vratiti u buduć nosti, nakon š to
budemo posetili mnogobrojna mesta i videli razne stvari. Tada ć emo
razgovarati kao što smo i večeras razgovarali.”
Ovo š to je rekla nije dož iveo kao š ok. Ali, sada je bilo nemoguć e
znati o čemu razmišlja.
Dugo niko niš ta nije govorio. Ne znam koliko je vremena tako
prošlo. Sedeli smo u sobi i ćutali.
Pokušao sam da ne razmišljam ni o Marijusu, ni o Nikolasu. Sav moj
oseć aj za opasnost potpuno je nestao, ali sam se plaš io rastanka, tuge,
koja je bila neizbež na, oseć anja da sam od ovog stvorenja uzeo
njegovu neverovatnu priču, a da sam mu za uzvrat pružio vrlo malo.
Gabrijela je napokon prekinula tiš inu. Ustala je i graciozno otiš la do
klupe na kojoj je sedeo.
“Armane”, rekla je, “mi odlazimo. Ako bude po mojoj volji, bić emo
kilometrima daleko od Pariza pre ponoći sutrašnjeg dana.”
Pogledao je u nju mirno; pomirio se sa neizbež nim. Bilo je
nemoguće znati šta je izabrao da sakrije.
“Cak i da ne odeš do pozoriš ta”, rekla je, “prihvati ono š to mi
mož emo da ti damo. Moj sin poseduje dovoljno blaga da ti olakš a
izlazak u spoljni svet.”
“Ova kula mož e da ti bude skroviš te”, rekao sam. “Koristi je koliko
god želiš. Magnusu je bila dovoljno bezbedna.”
Malo je sač ekao, a onda je ljubazno klimnuo glavom, ali niš ta nije
rekao.
“Dozvoli da ti Lestat dâ zlato koje ti je neophodno da postaneš
pravi gospodin”, rekla je Gabrijela. “Sve š to za uzvrat traž imo jeste to
da ostaviš koven na miru - ako izabereš da ne budeš njegov vođa.”
 Ponovo je zurio u vatru; lice mu je bilo spokojno i bio je neodoljivo
lep. Zatim je ponovo klimnuo glavom u tiš ini. Klimanje glavom nije
značio ništa drugo nego potvrdu da je čuo, ali time ništa nije obećao.
“Ako neć eš da odeš kod njih”, rekao sam usporeno, “nemoj ni da ih
povrediš. Nemoj da povrediš Nikolasa.”
Kada sam izgovorio te reči, njegovo lice se blago izmenilo. Skoro da
je to bio neki osmeh koji se prikrao na njegovom licu. Njegove oč i se
polako okrenuše ka meni. U njima sam video prezir.
Sklonio sam pogled, ali njegov izraz je na mene delovao kao
udarac.
“Ne želim da bude povređen”, rekao sam napetim šapatom.
“Ne, ti ž eliš da on bude uniš ten”, odgovorio je tiho. “i da viš e nikada
ne treba da strepiš ili tuguješ za njim!” Izraz prezira se jezivo izoštrio.
Gabrijela se umešala.
“Armane”, rekla je, “on ne predstavlja nikakvu opasnost za njih.
Ona ž ena sama mož e da ga drž i pod kontrolom. Ima dosta stvari o
ovom dobu kojima vas mož e poduč iti, samo kada biste hteli da ga
slušate.”
Gledali su jedno u drugo neko vreme u tiš ini. Njegovo lice je
ponovo bilo blago, nežno i divno.
Uzeo je Gabrijelinu ruku na jedan dostojanstven nač in i č vrsto je
drž ao. Zatim su zajedno ustali. Pustio ju je, malo se udaljio i ispravio
ramena. Pogledao je u nas.
“Otić i ć u kod njih”, rekao je najmilijim glasom. “Uzeć u i zlato koje
mi nudiš i ovo mesto ć e mi biti skroviš te. Nauč ić u od tvog strastvenog
deteta sve ono č emu ono ima da me nauč i. Ali, ja posež em za ovim
stvarima samo zato š to one plutaju po površ ini mraka u kojem se ja
davim. I neć u napasti pre nego š to stvari bolje ne razumem. Neć u ti
prepustiti večnost pre... konačne bitke.”
Prouč avao sam ga, ali u njemu nije bilo nikakvih misli koje bi
razjasnile ove reči.
“Mož da ć e mi, kako godine budu prolazile”, rekao je, “ž elja opet
doć i. Mož da ć e mi se ponovo povratiti glad, č ak i strast. Mož da ove
stvari, kada se budemo sreli u neko drugo doba, neć e biti apstraktne i
nestalne. Govorić u sa ž ivahnoš ću koja je jednaka tvojoj, neć u je samo
podraž avati. Razmiš ljać emo na temu besmrtnosti i mudrosti. Tada
ć emo govoriti o osveti i prihvatanju. Zasada je dovoljno da kaž em da
ž elim ponovo da te vidim. Zelim da nam se u buduć nosti putevi ukrste.
Samo iz tog razloga ć u uraditi ono š to traž iš od mene, a ne ono š to
želiš. Poštedeću tvog nesrećnog Nikolasa.”
Ispustio sam č ujni uzdah olakš anja. Međutim, njegov glas je bio
izmenjen, tako snaž an da je proizveo dubok, bezglasni alarm u meni.
On je bio gospodar kovena, sigurno, ovaj ovde mirni i snaž ni, ovaj koji
će opstati, bez obzira na to koliko ono siroče u njemu plakalo.
A onda se polako i dostojanstveno nasmeš io, ali je na njegovom licu
bilo neč eg tuž nog i umiljatog. Ponovo je postao Da Vinč ijev svetac, ili
još preciznije - maleni Karavađov bog. Na trenutak se uč inilo da nije
moguć e da je on neš to zlo ili opasno. Bio je i suviš e blistav, i previš e
ispunjen svim onim što je mudro i dobro.
“Seti se mojih upozorenja”, rekao je. “Ne proklinjanja.”
Gabrijela i ja smo klimnuli glavama.
“A kada ti budem zatrebao”, rekao je, “biću ovde.”
Tada je Gabrijela uč inila neš to potpuno neoč ekivano - zagrlila ga je
i poljubila. Isto sam uradio i ja.
Bio je gibak, než an i podatan u naš im rukama. Bez reč i nam je dao
do znanja da odlazi u koven i da ga tamo mož emo pronać i sutra
uveče.
Sledeć eg trenutka je već nestao, i Gabrijela i ja smo ponovo bili
sami, kao da on nikada i nije bio u toj sobi. Nisam č uo nikakav zvuk
bilo gde u kuli. Ništa sem vetra u šumi koja se prostirala ispod kule.
A kada sam se uspeo uza stepenice, pronaš ao sam otvorenu kapiju i
video livade koje su se u neprekinutoj tišini protezale sve do šume.
Voleo sam ga. Znao sam to, ali mi je to bilo nerazumljivo kao i on
sâm.
Bilo mi je tako drago š to se sve okonč alo. Bilo mi je tako drago š to
smo mogli da idemo dalje. Ipak, drž ao sam se za reš etke duž e vreme i
samo sam zurio u udaljenu š umu, kao i u slabaš an sjaj grada koji se
odražavao na nisko spuštenim oblacima.
A duboka ž alost koju sam oseć ao nije bila samo zbog toga š to sam
njega izgubio, već je to bila i tuga za Nikijem, ž al zbog napuš tanja
Pariza, ali i samosažaljenje.
 5

K ada sam se vratio nazad u kriptu, video sam Gabrijelu kako

poslednjim ostacima drveta ponovo lož i vatru. Usporeno i
umorno dž arala je plamen, a svetlost se crvenela na njenom pro ilu i u
njenim očima.
Tiho sam sedeo na klupi i posmatrao je; gledao sam eksploziju
plamičaka naspram pocrnelih cigala.
“Da li ti je dao ono što si želela?”, upitao sam.
“Na neki svoj nač in, da”, rekla je. Sklonila je ž arač u stranu i sela
preko puta mene; kosa joj je padala preko ramena, a ruke je spustila
na klupu pored sebe. “Kaž em ti - nije me briga ako viš e nikada ne
vidim nekog od naš e vrste”, rekla je hladno. “Dosta mi je njihovih
legendi, prokletstava, ž alopojki. Dosta mi je njihove nesnosne
ljudskosti, š to je mož da i najneverovatnija stvar koju su otkrili.
Spremna sam ponovo za svet, Lestate, kao š to sam i bila one noć i kada
sam umrla.”
“Ali Marijus...”, rekao sam uzbuđeno. “Majko, postoje drevni, oni
koji su koristili besmrtnost na jedan posve drugačiji način.”
“Ima li ih zaista?”, upitala je. “Lestate, imaš previš e bujnu maš tu.
Priča o Marijusu ima osobine bajke.”
“Ne, to nije istina.”
“Dakle, siroč e demon tvrdi da ne potič e od š trokavih seljaka
đavola, na koje podseć a”, rekla je, “već od izgubljenog plemić a, koji je
skoro bog. Kaž em ti da bi bilo koje umazano malo seljanč e koje
sanjari kraj kuhinjskog ognjišta moglo da ti ispriča neku sličnu priču.”
“Majko, on nije mogao da izmisli Marijusa”, rekao sam. “Ja mož da
imam bujnu maš tu, ali on je uopš te nema. On ne bi mogao da izmisli
slike. Kažem ti da je on sve to video...”
“Nisam baš mislila tako”, priznala je sa malim smeš kom. “Ali je isto
tako mogao da pozajmi Marijusa iz legendi koje je čuo...”
“Ne”, rekao sam. “Marijus je postojao i postoji još uvek. Ima i drugih
kao š to je on. Deca milenijuma postoje, a ona su bolje iskoristila
darove koji su im dati od Dece mraka.”
 “Lestate, ono š to je važ no jeste to da mi prođemo bolje”, rekla je.
“Sve š to sam, najzad, saznala od Armana bilo je to da besmrtni nalaze
da je smrt zavodljiva i krajnje neodoljiva, da im ne polazi za rukom da
je savladaju, kao ni ljudskost u svojim umovima. Sada ž elim da uzmem
to znanje i nosim ga kao oklop dok korač am svetom. Na sreć u, ne
mislim na promenljivi svet, koji je za ova stvorenja bio tako opasan.
Govorim o svetu koji se eonima nije menjao.”
Zabacila je kosu dok je ponovo gledala u vatru.
“Sanjam o snegom prekrivenim planinama”, rekla je blago, “o
pustoš i pustinje, o neprohodnim dž unglama, o prostranim š umama na
severu Amerike, gde, kažu, beli čovek nikada nije kročio.”
Njeno lice se pomalo oblilo toplinom dok me je gledala.
“Razmisli o tome”, rekla je. “Nema predela u koji mi ne mož emo da
odemo. A ako Deca milenijuma i postoje, mož da su oni baš tamo -
daleko od sveta ljudi.”
“A kako onda ž ive ako je to tač no?”, upitao sam. Zamiš ljao sam
sopstveni svet; bio je prepun smrtnika i stvari koje su oni stvorili. “Mi
se hranimo ljudima”, rekao sam.
“Ima srca koja kucaju u tim š umama”, rekla je sanjivo. “Ima krvi
koja teč e za onog koji je pije... Ja sada mogu da radim sve ono š to si ti
nekada radio. Mogla bih sama da se izborim sa onim vukovima...”
Njen glas je izbledeo poš to se izgubila u mislima. “Ono š to je
važ no”, rekla je nakon poduž eg trenutka, “jeste to da sada mož emo da
idemo kuda želimo, Lestate. Slobodni smo.”
“Ja sam i ranije bio slobodan”, rekao sam. “Nikada nisam mario za
ono š to je Arman imao da kaž e. Ali Marijus, znam da je Marijus ž iv.
Oseć am, oseć ao sam to i kada je Arman prič ao o tome. Marijus zna
mnoge stvari - ne mislim samo na one koje se tič u nas, ili Onih Koji
Moraju Biti Sačuvani, ili kakva god bila drevna misterija - on zna stvari
o samom životu, o tome kako se treba kretati kroz vreme.”
“Pa neka ti on bude svetac zaštitnik ako ti treba”, rekla je.
Ovo me je naljutilo i viš e niš ta nisam rekao. Stvar je bila u tome š to
me je njena prič a o dž unglama i š umama uplaš ila. Sve š to je Arman
rekao da bi nas razdvojio polako mi se vratilo u seć anje; znao sam da
ć e se to desiti još onda dok je izgovarao svoje lepo odabrane reč i.
Dakle, mi ž ivimo sa svojim razlikama, pomislio sam, kao š to to i
smrtnici rade, a mož da su naš e razlike preuvelič ane kao š to su i naš e
strasti, naša ljubav.
“Neš to se ipak nazire...” rekla je, dok je posmatrala vatru. “... jedan
mali pokazatelj da priča o Marijusu sadrži neku istinu.”
“Ima na hiljade pokazatelja”, rekao sam.
“Rekao je da je Marijus ubio zloč inca”, nastavila je, “i da je njega
nazvao Set - ubica sopstvenog brata. Da li se sećaš toga?”
“Mislio sam da je mislio na Kaina, koji je ubio Avelja. Kain je bio taj
kojeg sam video u njegovim slikama, iako sam čuo drugo ime.”
“U tome i jeste poenta. Arman ni sâ m nije razumeo znač enje imena
Set. Međutim, ponavljao ga je. Ali ja znam šta ono predstavlja.”
“Kaži mi.”
“Ono potič e iz grč kih i rimskih mitova - stara prič a o egipatskom
bogu Ozirisu, kojeg je ubio brat Set da bi postao gospodar podzemlja.
Naravno, Arman je to mogao da proč ita kod Plutarha, ali nije, š to je
prilično čudno.”
“A, vidiš onda - Marijus ipak jeste postojao! Kada je rekao da je
živeo hiljadu godina, govorio je istinu.”
“Možda, Lestate, možda”, rekla je.
“Majko, ponovi mi to, tu egipatsku priču...”
“Lestate, imaš pred sobom mnoge godine da i sâ m proč itaš te
drevne prič e.” Ustala je i sagla se da me poljubi, ja osetih hladnoć u i
mlitavost u njoj, koja se uvek pojavljivala pre zore. “Sto se mene tič e,
ja sam završ ila sa knjigama. Citala sam ih kada nije bilo nič eg drugog
da se radi.” Uzela mi je ruke i preklopila ih svojim. “Kaž i mi da ć emo
sutra krenuti na put, da viš e neć emo videti bedeme Pariza, ne pre
nego što budemo videli i druge krajeve sveta.”
“Biće upravo onako kako ti želiš”, rekao sam.
Počela je da se penje uza stepenice.
“A kuda to ideš ?”, upitao sam je dok sam je pratio. Otvorila je kapiju
i uputila se prema drveću.
“Zelim da vidim da li mogu da spavam u samoj zemlji”, rekla je
preko ramena. “Ako se sutra ne podignem, znać eš da mi to nije poš lo
za rukom.”
“Ali to je ludost!”, rekao sam, iduć i za njom. Mrzeo sam samu
pomisao na to. Nastavila je da hoda napred, prema č estaru drevnih
hrastova; klekla je i rukama poč ela da kopa vlaž nu zemlju kroz mrtvo
liš će. Izgledala je jezivo, kao neka divna plavokosa veš tica koja grebe
zemlju brzinom neke zveri.
Tada je ustala i poslala mi poljubac za zbogom. Koristeć i svu svoju
snagu, spustila se u zemlju kao da joj je ona pripadala. Ja sam u
neverici zurio u prazninu gde je do malopre bila i u liš će, koje se
primirilo kao da ništa nije poremetilo to mesto.

Otiš ao sam iz š ume. Otpeš ač io sam juž no, daleko od kule. Kako mi
se korak ubrzavao, poč eo sam sebi u bradu da pevuš im neku pesmicu,
mož da deo neke melodije koja je bila izvedena na violini ranije te
večeri u kraljevoj palati.
Oseć aj ž aljenja mi se vratio, prihvatanje saznanja da stvarno
odlazimo, da je sve gotovo sa Nikolasom, sa Decom mraka i sa
njihovim vođom. Neć u dugi niz godina videti ni Pariz, ni bilo š ta š to mi
je poznato. I pored sve moje ž elje da budem slobodan, imao sam
potrebu da plačem.
Cinilo mi se da moja lutanja imaju neku svrhu, ali je još nisam
razaznavao. Nekih pola sata pre jutra svetlost je obasjala poš tanski
drum u blizini ruš evine neke stare krč me. Ovaj se istureni deo
napuš tenog sela obruš avao i samo su debelo okreč eni zidovi bili
netaknuti.
Uzevš i svoj bodež , poč eo sam da urezujem duboko u mekani
kamen:

MARIJUSU, DREVNOM: LESTAT TE TRAZI. SADA JE MESEC MAJ,

1780. GODINA, I JA KRECEM NA JUG, IZ PARIZA KA LIONU. MOLIM
TE, ODAZOVI MI SE.

Kakva drskost, pomislio sam kada sam zakorač io nekoliko koraka

unazad. Već sam prekrš io Mrač ne zapovesti izgovorivš i ime
besmrtnika i zapisavš i ga. Ali to mi je pruž ilo č udno zadovoljstvo.
Uostalom, nikada mi nije baš najbolje polazilo za rukom da poš tujem
pravila.
 1

Armana smo u osamnaestom veku poslednji put videli kada

je stajao sa Eleni, Nikolasom i ostalim vampirima
pantomimič arima ispred vrata Renoovog pozoriš ta; gledao
je kako se naša kočija probija kroz reku saobraćaja na Bulevaru.
Neposredno pre toga, pronaš ao sam ga zatvorenog u mojoj
nekadaš njoj garderobi zajedno sa Nikolasom. Nalazili su se usred
nekog č udnog razgovora, kojim je dominirao Nikijev sarkazam i
ž uč nost. Nosio je periku i sumoran dugač ak crveni kaput. Cinilo mi se
kao da je od uniš tenja starog kovena svaki trenutak budnosti sve viš e
doprinosio njegovoj č vrstini i njegovim moć ima, i kao da je maska
dodatne neprozirnosti postajala sve jača.
U tim neugodnim poslednjim trenucima Niki i ja nismo imali š ta
jedno drugom da kaž emo. Ali je Arman zato od mene ljubazno
prihvatio ključ eve kule, velike količ ine novca, kao i obeć anje da ć e
dobiti novac kad god se obrati Rožeu.
Njegov um mi je bio nedostupan, ali je ponovo naglasio da neć e
povrediti Nikolasa. Dok smo se pozdravljali, verovao sam da Nikolas i
č itav mali koven imaju sve š anse da opstanu, kao i da smo Arman i ja
prijatelji.

Do kraja te prve noć i Gabrijela i ja smo bili daleko od Pariza, kao

š to smo i rekli da hoć emo, a tokom meseci koji su usledili otputovali
smo u Lion, Torino, Beč , pa u Prag, Lajpcig i Sankt Peterburg, a potom
opet južno - u Italiju, gde smo se skrasili i ostali dug niz godina.
Na kraju smo ipak krenuli i otiš li na Siciliju, pa severno u Grč ku i
Tursku, pa ponovo juž no kroz drevne gradove Male Azije i najzad u
Kairo, gde smo se zadržali neko vreme.
U svakom tom mestu ostavljao sam Marijusu pismene poruke na
zidovima.
Ponekad to nije bilo viš e od nekoliko reč i, koje bih izgrebao vrhom
nož a. Na nekim mestima sam pak satima klesao svoje misli u kamen.
Ali gde god da sam se naš ao, ispisivao sam svoje ime, datum, pravac
kojim sam se uputio, kao i poziv: Marijuse, pokaži mi se.
Sto se starih kovena tič e, naiš li smo na njih u nekoliko razbacanih
mesta, a ono š to se jasno moglo uoč iti bilo je to da su stara,
konzervativna pravila svuda izgubila moć . Retko kada se događalo da
se viš e od tri ili č etiri vampira povinuju starim ritualima, a kada bi
shvatili da nismo imali nameru da se meš amo u njihove navike ili pak
u samu njihovu egzistenciju, ostavljali bi nas na miru.
Mnogo su interesantnije bile bitange koje smo povremeno mogli da
zapazimo usred druš tvenih krugova; bili su to samotni i tajanstveni
vampiri koji su podraž avali smrtnike - podjednako veš to kao i mi. Ali
nam nikada nije poš lo za rukom da im se približ imo. Bež ali su od nas
kao š to su, verovatno, bež ali i od pripadnika starih kovena. Ne videvš i
u njihovim oč ima niš ta drugo osim straha, nisam bio motivisan da
doprem do njih.
Svejedno, osetio sam neku č udnu utehu u tome da nisam bio prvi
aristokratski đavo koji se kretao po balskim dvoranama sveta u
potrazi za svojim ž rtvama - smrtonosni gospodin koji ć e uskoro
postati glavni protagonista prič a, pesama i petparač kih horor romana
kao samo ovaploć enje naš e vrste. Sve vreme su se pojavljivali novi
nalik meni.
Ali kako smo napredovali dalje, nailazili smo na č udna stvorenja. U
Grč koj smo nabasali na demone koji nisu znali kako su to postali, a
ponekad su to bile i lude kreature koje nisu imale ni razum ni govor.
Oni su nas napadali kao da smo smrtnici, ali bi mahnito vriš tali i bež ali
od nas kada bismo počeli da izgovaramo molitve u cilju da ih oteramo.
A istambulski vampiri su zaista ž iveli u kuć ama, bezbedni iza
visokih zidova i kapija, sa grobovima u sopstvenim vrtovima i obuč eni
kao i svi ostali smrtnici u tom delu sveta - u leprš ave halje, u kojima su
lovili po mračnim ulicama.
Ali č ak su i oni bili už asnuti kada su videli da ž ivim među
Francuzima i Venecijancima, da se vozim u koč ijama, prisustvujem
skupovima po evropskim ambasadama i domovima zvanič nika. Pretili
su nam, bacali č ini na nas, ali bi odjurili u panici kad god bismo
krenuli na njih, posle č ega su se uvek ponovo vrać ali da nas obaspu
svojim kletvama.
Ponovno ož ivljeni opsedali su mameluč ke grobnice u Kairu. Bili su
jezive utvare. Pridrž avali su se starih obič aja, a za vođe su imali
gospodare ispijenih oč iju, koji su ž iveli u ruš evinama jednog koptskog
manastira. Njihovi rituali su bili puni istoč njač ke magije i zazivanja
mnogih demona i zlih duhova, koje su nazivali neobič nim imenima.
Drž ali su se podalje od nas, i pored svih otrovnih pretnji; a ipak, znali
su kako se zovemo.
Godine su prolazile a mi niš ta nismo nauč ili od tih stvorenja, š to za
mene, naravno, nije bilo ništa iznenađujuće.
I pored toga š to su vampiri u mnogim ovim mestima č uli legende o
Marijusu i o ostalim drevnima, nijedan od njih nije ih video svojim
oč ima. Cak je i Arman postao legenda za njih, i znali su da nas
zapitaju:
“Da li ste stvarno videli vampira Armana?”
Nigde nisam sreo zaista starog vampira. Nigde nisam upoznao
vampira koji bi me, na bilo koji nač in, privukao i zainteresovao,
stvorenje ispunjeno mudroš ću ili posebnim dostignuć ima,
nesvakidaš nje bić e koje je Mrač nim darom steklo neku vidljivu
alhemiju koja bi privukla moju pažnju.
Arman je bio mrač ni bog u poređenju sa ovim bić ima. Kao,
uostalom, i Gabrijela i ja.
Ali sada požurujem priču.
Neš to ranije, kada smo prvi put doš li u Italiju, stekli smo sadrž ajnija
i prijatnija znanja o drevnim ritualima. Rimski koven nas je doč ekao
sa dobrodošlicom.
“Dođite na sabat”, rekli su nam. “Dođite u katakombe i pridruž ite se
pojanju.”
Da, oni su znali da smo uniš tili pariski koven i nadvladali Armana,
velikog gospodara mrač nih tajni. Ali nas nisu prezirali zbog toga.
Sasvim suprotno, nisu mogli da razumeju zbog č ega se Arman
odrekao svojih moći, zašto se koven nije povinovao novom dobu.
Cak i ovde, gde su obredi bili tako sadrž ajni i puni strasti da su mi
oduzimali dah - vampiri su bili daleko od toga da zaziru od ljudskih
navika i nisu imali niš ta protiv toga da oponaš aju ljudska bić a kada su
za tim imali potrebu. Isto je bilo i sa vampirima koje smo videli u
Veneciji, kao i sa nekolicinom onih koje smo kasnije upoznali u
Firenci.
U svojim crnim ogrtač ima meš ali su se sa smrtnicima u operi, hodili
senovitim hodnicima poznatih zdanja za vreme balova i banketa, č ak
su sedeli u vrevi jeftinih krč mi ili vinarija i zurili u ljude koji su im bili
tik nadohvat ruke. Imali su č estu naviku - i to upravo ovde i č eš će
nego na bilo kojem drugom mestu - da oblač e odelo iz vremena svog
rođenja; č esto su bili predivno, kraljevski nakić eni - nosili su nakit i
svu raskoš , i sve su to rado pokazivali kada bi im se uč inilo da je pravi
trenutak.
Bez obzira na to, vrać ali su se svojim smrdljivim grobljima na
spavanje. Vriš teć i su bež ali č ak i od najmanjeg znaka nebeske moć i, a
divljački su se prepuštali jezivim i veličanstvenim sabatima.
U poređenju sa njima, pariski vampiri su bili primitivni, prosti i
detinjasti; ali sam uvideo da je upravo pre injenost i svetovnost Pariza
učinila da se Arman i njegova družina toliko udalje od ljudskih navika.
Kako je francuska prestonica postajala svetovna, tako su se vampiri
sve viš e drž ali stare magije, dok su italijanski vampiri obitavali među
duboko religioznim smrtnicima č iji su ž ivoti bili zaokupljeni
rimokatolič kim obredima, među muš karcima i ž enama koji su
poš tovali zlo kao š to su se klanjali i rimokatolič koj crkvi. Sve u svemu,
drevni obič aji đavola nisu se razlikovali od starih obič aja ljudi u Italiji,
tako da su se i italijanski vampiri kretali u oba ova sveta. Da li su
verovali u stare obič aje? Slegali su ramenima kada bi ih to pitao. Sabat
je za njih predstavljao veliko zadovoljstvo. Zar nismo i Gabrijela i ja
uživali u njemu? Zar se, najzad, nismo i mi pridružili plesu?
“Dođite nam kad god to poželite”, rekli su nam rimski vampiri.
Sto se tič e “Pozoriš ta vampira” u Parizu - veliki skandal koji je
uzdrmao naš u vrstu š irom sveta - pa, oni ć e poverovati u njegovo
postojanje tek kada ga budu videli sopstvenim oč ima. Vampiri koji
igraju na pozornici, vampiri koji zbunjuju smrtnike u publici svojim
trikovima i mimikrijom - smatrali su da su to tipič no pariska posla!
Smejali su se.

Naravno da sam sve vreme dobijao detaljne informacije o

“Pozoriš tu vampira”. Pre nego š to sam i stigao do Sankt Peterburga,
Rože mi je poslao dugačak izveštaj o spretnosti nove trupe.

Izvode svoje predstave okačeni kao velike drvene marionete -

pisao je. Zlatne žice spuštaju se sa zabatnih greda do njihovih
nožnih članaka, ručnih zglobova i vrhova glava, te se ljudima čini
kao da ih zapravo one upravljaju u najočaravajućim plesovima.
Na belim obrazima imaju savršeno iscrtane rumene krugove, dok
su im oči razrogačene kao staklena dugmad. Teško bi vam bilo i
da zamislite kako se savršeno pretvaraju da nisu živi.
A orkestar, on je čudo sam po sebi. Prazna lica, obojena na sasvim
isti način, pravi svirači koji oponašaju mehaničke muzičare - iz
delova sastavljene lutke koje se mogu kupiti, a navijanjem ključa
gude na svojim majušnim instrumentima ili duvaju u svoje male
rogove praveći pravi pravcati zvuk!
To je jedan tako privlačan spektakl da se dame i gospoda u
publici prepiru među sobom oko toga da li su ti svirači lutke ili su
pak stvarni ljudi.
Neki tvrde da su svi oni spravljeni od drveta, a da su glasovi koji
dolaze iz usta glumaca, zapravo, umeće trbuhozboraca.
Što se samih predstava tiče, bile bi i suviše uznemiravajuće da, s
druge strane, nisu tako divne i vešto odrađene.
Jedna od najpopularnijih drama koja se izvodi jeste ona u kojoj
prikazuju oživljenog vampira kako se pridiže iz groba kroz
platformu pozornice. Jeziv je taj stvor sa čupavom, neurednom
kosom i očnjacima. Ali, gle čuda, odmah se zaljubljuje u ogromnu
drvenu ženu lutku i ne sanja da ova nije živa. Ne mogavši da sisa
krv iz nje, siroti vampir ubrzo iščezava, i to u trenutku kada lutka
oživljava, bez obzira na to što je od drveta. Sa nevaljalim
osmehom na licu ona izvodi pobednički ples nad telom poraženog
đavola.
Kažem vam - dok gledate tu predstavu krv vam se ledi u žilama.
Publika, svejedno, oduševljeno podvriskuje i tapše.
U jednoj drugoj slikovitoj predstavi, lutke plesači okružuju jednu
devojku i teraju je da na sebe okači zlatne žice, kao da je i sama
marioneta. Tužan ishod predstave jeste u tome što je žice
primoravaju da pleše sve dok i poslednji tračak života ne nestane
iz njenog tela. Ona izražajnim pokretima zapomaže da je
oslobode, ali prave lutke se samo smeju i đipaju dok ona umire.
Muzika je nadzemaljska. Dok je slušate, na pamet vam padaju
 Cigani sa seoskih vašara. Mesje De Lenfon je kompozitor. Zvuk
njegove violine često započinje večernju predstavu.
Kao vaš advokat, savetujem vam da zatražite jedan deo dobiti
koju ostvaruje ova neverovatna družina. Za svaku predstavu
protežu se redovi za karte, koji sežu daleko niz Bulevar.

Rož eova pisma bi me uvek uznemirila. Od njih bi mi srce

preskakalo i nisam mogao a da se ne zapitam: š ta oč ekujem da
druž ina radi? Zaš to su me njena odvaž nost i domiš ljatost iznenađivali?
Svi smo mi imali moći da uradimo iste stvari.
Kada sam se skrasio u Veneciji, gde sam provodio mnogo vremena
uzalud tragajuć i za Marijusovim slikama, javila mi se Eleni pismima
ispisanim izvanrednim vampirskim umećem.
'Postali smo najpopularnija zabava noćnog Pariza', pisala mi je.
Doš li su 'glumci' iz cele Evrope da im se pridruž e. Njihova druž ina
je sada bila brojnija, ukupno ih je bilo dvadeset, š to je jedva mogla i
metropola kao što je bio Pariz da podrži.

Samo oni najveštiji umetnici bivaju primljeni, oni koji poseduju

zaista izvanredan talenat, ali iznad svega cenimo diskreciju. Nisu
nam mili skandali, kao što možeš i da pretpostaviš.

Sto se njihovog 'dragog violiniste' tič e, o njemu je govorila sve

najbolje; napisala mi je da je on njihova najveć a inspiracija, da je
napisao najdovitljivije predstave prisvajajući ih iz priča koje je čitao.
Međutim, kada ne radi, često je nemoguć. Stalno ga moramo
nadzirati kako ne bi ugrozio naš status. Njegove navike u
hranjenju krajnje su aljkave. Povremeno govori veoma šokantne
stvari strancima, u koje oni, na svu sreću, kao previše razumni,
nikad ne poveruju.

Drugim reč ima, pokuš ao je da stvori nove vampire. I nije lovio u

potaji.

Uglavnom se oslanjamo na našeg najstarijeg prijatelja (Armana,

oč ito), da ga obuzda. A on to radi na jedan veoma oštar način.
 Ono što, međutim, moram da naglasim jeste to da čak ni to nema
nekog dužeg efekta na našeg violinistu. On često spominje drevne
verske običaje, ritualne vatre, prelazak u nove vidove postojanja.
Ne mogu da kažem da ga ne volimo. Zbog tebe bi vodili računa o
njemu sve i da nije tako. Ali mi njega stvarno volimo. I naročito je
drag našem najstarijem prijatelju. Trebalo bi, međutim,
napomenuti da u stara vremena takve osobe nisu među nama
dugo opstajale.
Što se našeg najstarijeg prijatelja tiče, pitam se da li bi ga sada
uopšte prepoznao. Izgradio je veliki dvorac u samom podnožju
tvoje kule, gde živi među knjigama i slikama poput nekog učenog
gospodina koji ne daje ni pet para na stvarni svet.
Svake noći, međutim, stiže u pozorište u svojim crnim kočijama.
Posmatra naše izvođenje iz svoje zavesom natkrivene lože.
Nakon predstave dolazi da reši sve nesuglasice među nama, da
upravlja kao što je to oduvek i radio, preti našem dragom
violinisti, ali ono što nikada, nikada ne bi uradio jeste da zaigra
na pozornici. On je taj koji prima nove članove družine. Kao što
sam već spomenula, njih ima sa svih strana. Ne bacamo se u
potragu za njima jer oni sami kucaju na naša vrata...
Vrati nam se - dodala je na kraju. Videćeš da smo mnogo
zanimljiviji nego ranije. Ima na hiljade mračnih čuda koje ne
mogu da opišem na papiru. Mi predstavljamo presedan u istoriji
naše vrste. Nismo mogli da izaberemo savršeniji trenutak u istoriji
ovog velikog grada za postojanje naše male majstorije. A ovaj
predivan način života koji vodimo jeste tvojih ruku delo. Zašto si
nas napustio? Vrati se kući!

Cuvao sam ova pisma. Cuvao sam ih paž ljivo kao i pisma koja sam
dobijao od svoje brać e iz Overnja. Savrš eno sam mogao da zamislim
marionete. Cuo sam i š kripanje Nikijeve violine. Video sam i Armana
kaka pristiž e u svojoj tamnoj koč iji i kako zauzima svoje mesto u lož i.
Sve sam ovo opisivao na skriven i ekscentrič an nač in u svojim
dugač kim porukama Marijusu; tu i tamo sam už urbano radio svojim
dletom u nekoj mračnoj ulici dok su smrtnici spavali.
 Ali za mene nije bilo povratka u Pariz, bez obzira na količ inu
usamljenosti koja bi me jednog dana mogla opsesti. Svet oko mene je
postao moj ljubavnik i moj uč itelj. Bio sam ushić en katedralama i
zamkovima, muzejima i palatama koje sam video. U svakom mestu
koje bih posetio odlazio bih u samo srce druš tva; upijao sam njegove
zabave i trač eve, knjiž evnost i muziku, njegovu arhitekturu i
umetnost.
Mogao bih da ispiš em tomove o stvarima koje sam nauč io i koje
sam pokuš avao da razumem. Bio sam oč aran Ciganima violinistima i
ulič nim lutkarima, kao i sopranima-kastratima u pozlać enim operama
ili crkvenim horovima. Sunjao sam se kroz kupleraje, kockarnice i
taverne, gde su se mornari opijali i svađali. Gde god bih doš ao, č itao
bih novine i vrzmao se po krč mama, č esto naruč ujuć i hranu, koja bi
zatim samo stajala preda mnom, nikad je ne bih ni taknuo. Neprestano
sam razgovarao sa smrtnicima na javnim mestima, kupovao bezbrojne
č aš e vina i č astio ih, mirisao dim njihovih lula i cigara, dopuš tao da mi
svi ovi ljudski mirisi prodru u kosu i odeću.
A kada ne bih lutao naokolo, putovao bih carstvom knjiga, koje je
nekoć , tokom svih onih turobnih smrtnih godina kod kuć e, pripadalo
samo Gabrijeli.
Pre nego š to smo i stigli u Italiju, znao sam dovoljno latinski da
mogu da izuč avam klasike, a u staroj venecijanskoj palati koju sam
zaposeo napravio sam biblioteku i često sam provodio noći u čitanju.
Naravno da je prič a o Ozirisu bila ta koja me je oč arala, vrativš i mi
u seć anje svu romantiku Armanove prič e i Marijusovih misterioznih
reč i. Dok sam se udubljivao u sve njene drevne verzije, bio sam kao
gromom pogođen.
Reč je o drevnom kralju Ozirisu, č oveku nezemaljske dobrote, koji
je Egipćane odvraćao od kanibalizma i učio ih umetnosti gajenja useva
i spravljanja vina. A kako ga je ubio brat Set? Oziris je bio prevaren;
reč eno mu je da legne u kutiju napravljenu tač no po njegovoj meri, a
potom je Set, njegov brat, ekserima zatvorio poklopac; tada je bač en u
reku, a kada je njegova verna ž ena, Izis, pronaš la njegovo telo,
ponovo ga je napao Set i raskomadao njegov leš . Samo jedan njegov
deo nije pronađen.
Zašto bi Marijus spominjao mit kao što je ovaj? Kako mi nije pala na
pamet č injenica da svi vampiri spavaju u kovč ezima napravljenim po
njihovoj meri, č ak je i jadna rulja Les Inosanta spavala u svojim
sanducima. Magnus mi je rekao:
“U toj kutiji ili u nečemu sličnom moraš uvek ležati.”
Sto se Ozirisovog nestalog dela tela tič e, onog koje Izis nikada nije
pronaš la, pa, ima jedan delić naš eg tela koji nije unapređen Mrač nim
darom, zar ne? Mi mož emo da govorimo, gledamo, oseć amo ukus,
diš emo, mož emo da se pomeramo kao š to to ljudi rade, ali mi ne
možemo da stvaramo potomstvo. A nije mogao ni Oziris, tako da je
postao Gospodar mrtvih.
Da li je on bio vampirski bog?
Toliko toga me je zbunjivalo i muč ilo. Bog Oziris je Egipć anima bio
boga vina; njega su kasnije Grci prozvali Dionisom, koji je bio mračni
bog pozoriš ta, đavolji bog, kojeg mi je Niki opisao kod kuć e kada smo
još bili deč aci. A sada smo u Parizu imali pozoriš te puno vampira. O
kako je sve to bilo puno značenja!
Nisam mogao da dočekam da sve to ispričam Gabrijeli.
Međutim, ona je na sve to ravnoduš no odmahnula glavom, govoreć i
da takvih starih priča ima na stotine.
“Oziris je bio bog kukuruza”, rekla je. “On je Egipć anima bio dobar
bog. Kakve to uopš te ima veze sa nama?” Bacila je pogled na knjige
koje sam prouč avao. “Mnogo je toga š to još treba da nauč iš , sine moj.
Mnogo je drevnih bogova bilo raskomadano i mnogo je boginja
ostavljeno u ž alosti. Citaj o Akteonu i Adonisu. Drevni ljudi su
obožavali te priče.”
Posle toga je iš čezla. Ostajao sam sâ m u sveć ama osvetljenoj
biblioteci, oslonjen na laktove među svim tim knjigama.
Razmiš ljao sam o Armanovom snu o svetiliš tu Onih Koji Moraju Biti
Sač uvani u planini. Da li je to bila magija koja je sezala sve do
egipatskog doba? Kako to da su Deca mraka mogla da zaborave tako
neš to? Mož da je to bila samo poezija za venecijanskog gospodara,
spomen na Seta, na ubicu brata, i ništa više od toga.
Izaš ao sam u noć noseć i sa sobom svoje dleto. Zapisivao sam svoja
pitanja Marijusu na kamenju koje je bilo starije od nas obojice.
Marijus je za mene postao tako stvaran da sam mislio da zaista
razgovaramo, kao Niki i ja nekada. On je bio poverljiva osoba koja je
primala svu moju uzbuđenost, sav moj entuzijazam, svu moju
uzvišenu zbunjenost pred svim čudesima i nedokučivostima sveta.
 Kako su se moja izuč avanja proš irivala, a moje obrazovanje
produbljivalo, poč eo sam da uviđam prve už asne slutnje onoga š to bi
več nost mogla da predstavlja. Bio sam sam među smrtnicima, a moje
pisanje Marijusu nije moglo da odagna moju svest o svoj
monstruoznosti onoga š to sam bio, koju sam oseć ao podjednako
snaž no kao i onih prvih davnih noć i u Parizu. Uostalom, Marijusa u
pravom smislu nije ni bilo.
Kao ni Gabrijele.
Armanova predviđanja su se, skoro od samog poč etka, potvrdila
tačnim.
 2

P re nego š to smo napustili Francusku, Gabrijela je č esto prekidala

putovanje i nestajala na nekoliko noć i zaredom. Dok smo bili u
Beč u, č esto je odlazila i na viš e od dve nedelje, a do trenutka kada sam
se smestio u palati u Veneciji nije je bilo mesecima. Tokom mog prvog
boravka u Rimu iš čezla je na pola godine. A kada me je ostavila u
Napulju, vratio sam se u Veneciju bez nje, besno je ostavivš i da sama
nađe put nazad do pokrajine Veneto, što je i učinila.
Podrazumeva se da ju je privlačila priroda, šume, planine, ostrva na
kojima nije bilo ž ive ljudske duš e. Vrać ala bi se u takvom odrpanom
stanju - iznoš enih cipela, pocepane odeć e, kose zapetljane u
beznadež ne č vorove - da je bilo jezivo pogledati je, kao š to je to
nekada bio sluč aj sa otrcanim č lanovima starog pariskog kovena.
Tada bi korač ala mojim odajama u svojim prljavim i zapuš tenim
ritama, zureć i u pukotine maltera ili u svetlost zatoč enu u procepima
ručno izrađenog prozorskog stakla.
Zaš to bi besmrtni trebalo da č itaju novine - zapitkivala bi me - ili da
se vrzmaju po palatama, ili da nose zlato u svojim dž epovima, ili da
pišu pisma svojoj smrtnoj porodici, koju su ostavili.
Jezivim, brzim, priguš enim glasom pripovedala bi o stenama na
koje se penjala, o nanosima snega preko kojih se prevrtala, o
peć inama prepunim misterioznih simbola i drevnih fosila, koje je
pronalazila.
A onda bi otiš la tiho kao š to je i doš la, a ja bih ostao traž eć i je i
č ekajuć i je - bio sam ogorč en i ljut na nju i vređao sam je kada bi se
najzad vratila.
Jedne noć i, za vreme naš e prve posete Beč u, zaskoč ila me je u
jednoj mračnoj ulici.
“Da li je tvoj otac još uvek ž iv?”, upitala me je. Pre toga je nije bilo
dva meseca; gorko mi je nedostajala. I evo nje - pita me za njih kao da
su joj ipak neš to znač ili. Ali kada sam joj odgovorio da je ž iv i da je
veoma je bolestan, č inilo se kao da me nije ni č ula. Pokuš ao sam da joj
saopš tim da je situacija u Francuskoj veoma loš a i da ć e sigurno doć i
do revolucije. Zavrtela je glavom i odmahnula rukom.
“Ne razmiš ljaj viš e o njima”, kazala je. “Zaboravi ih.” I ponovo je
nestala.
Istina je, zapravo, bila da nisam ž eleo da ih zaboravim. Nikada
nisam prestao da piš em Rož eu ne bih li saznao nove vesti o svojoj
porodici. Njemu sam pisao č eš će nego Eleni u pozoriš te. Traž io sam
da mi poš alje portrete mojih neć aka i neć akinja. Slao sam poklone u
Francusku iz svakog mesta u kojem bih se zaustavio. Bio sam zabrinut
zbog revolucije, kao i svaki smrtni Francuz.
Najzad, poš to su Gabrijelina odsustva postajala sve duž a a vreme
koje smo provodili zajedno sve napetije i nesigurnije, poč eo sam da se
prepirem sa njom oko svih ovih stvari.
“Vreme ć e nam oduzeti porodicu”, rekao sam. “Vreme ć e nam
oduzeti i Francusku koju poznajemo. Zaš to bih ih sada napuš tao kada
su još tu? Meni su potrebne ove stvari, kaž em ti. Ovo je ono š to za
mene predstavlja život!”
Ali, ovo je bio samo jedan deo onoga š to sam ž eleo da joj kaž em.
Nju nisam imao niš ta viš e nego ostale. Mora da je znala š ta sam ž eleo
da joj kaž em. Mora da je bila svesna optuž bi koje sam joj u celoj prič i
upućivao.
Ovakvi moji govori su je rastuž ivali. Oni su je č inili osetljivom.
Dozvoljavala mi je da je obuč em u č istu odeć u, da joj razmrsim i
oč eš ljam kosu. Nakon toga bismo zajedno otiš li u lov, a potom bismo
razgovarali. Deš avalo se da sa mnom pođe u kazino ili u operu.
Nakratko je ponovo postajala prava divna dama.
Ti trenuci su nas još uvek zbliž avali jedno drugome. Oni su
ovekoveč ili naš u veru u to da smo još uvek bili mali koven, par
ljubavnika, nadmoćniji od smrtnog sveta.
Okupljeni oko vatre u nekoj seoskoj vili, vozeć i se zajedno na
koč ijaš evom mestu - ja sam drž ao uzde - š etajuć i se kroz ponoć nu
š umu, još uvek smo razmenjivali različ ite poglede i miš ljenja o mnogo
čemu.
Cak smo zajedno traž ili uklete kuć e. To je bila naš a nova zabava,
kojom smo oboje bili oduš evljeni. U stvari, Gabrijela je znala ponekad
da se vrati sa nekog svog putovanja upravo zato š to je nač ula da se
negde nalazi neko duhovima opsednuto mesto i ž elela je da krenem sa
njom da vidimo čega tu ima.
 Naravno, uglavnom niš ta ne bismo pronaš li u tim praznim zdanjima
za koje se prič alo da ih pohode duhovi. A oni kukavni pojedinci za
koje se prič alo da su opsednuti đavolom najč eš će nisu bili niš ta drugo
nego ludaci.
Ali, bilo je dana kada bismo viđali nestalne utvare ili divljač ki nered
koji nismo mogli da objasnimo - predmeti pobacani naokolo, glasovi
koji su rikali iz usta opsednute dece, ledeni protoci vazduha koji su
gasili sveće u zaključanoj prostoriji.
Ali iz svega ovoga niš ta novo nismo nauč ili. Nismo videli niš ta viš e
od onog što je stotinu smrtnih učenjaka već opisalo.
Na kraju smo to prihvatili kao neku igru. Kada se sada osvrnem na
to vreme, znam da smo to radili jer nas je upravo to drž alo zajedno,
jer nam je pruž alo radosne trenutke, koje u suprotnom ne bismo ni
imali.
Gabrijelina odsustva, naime, nisu bila jedino ono š to je uniš tavalo
oseć anja koja smo gajili jedno prema drugome tokom svih tih godina.
Uzrok je bio i nač in na koji se ponaš ala kada je bila sa mnom - ideje
koje je iznosila.
Još uvek je imala naviku da kaže sve što misli, pa čak i više od toga.
Jedne noći se pojavila u našoj malenoj kući na Via Gibelini u Firenci,
nakon mesec dana odsustvovanja, i odmah počela sa razlaganjem.
“Znaš li da su stvorenja mraka zrela za velikog vođu”, rekla je. “Ne
za neko sujeverno trabunjalo koje se klanja drevnim obredima, već za
velikog, mrač nog monarha koji ć e nas podstać i u skladu sa novim
načelima.”
“Kojim nač elima?” upitao sam. Ne osvrnuvš i se na moje pitanje,
nastavila je da govori.
“Zamisli”, rekla je, “ne samo ovo potajno i ogavno hranjenje
smrtnicima već neš to grandiozno kao š to je bila sama Vavilonska kula
pre nego š to ju je uniš tio bož ji gnev. Govorim o vođi koji, iz svoje
satanske palate, svoje sledbenike navodi na bratoubilač ku borbu, koji
primorava majke da usmrć uju sopstvenu decu, koji č ini da sva ljudska
dostignuć a sagore u plamenu, koji uniš tava zemlju kako bi svi pomrli
od gladi, kako nevini, tako i krivi! Onaj koji ć e navuć i patnju i pogrom
gde god da se okreneš i tako zatreti sile dobra da č ovek ostane u
oč aju. To je neš to š to zasluž uje da bude prozvano zlim. To je ono š to
zaista predstavlja delo đavola. Mi smo niš ta, ti i ja, osim egzotike
Divljeg vrta, kao š to si mi rekao. A č ovekov svet nije niš ta ni viš e ni
manje od onoga š to je bio u knjigama koje sam proč itala pre mnogo
godina u Overnju.”
Prezirao sam ovaj razgovor. A opet, bilo mi je drago š to je bila sa
mnom, š to sam razgovarao sa nekim ko nije bio jadan, obmanjen
smrtnik. Bilo mi je milo š to nisam bio sâ m sa pismima pristiglim od
kuće.
“A š ta je sa tvojim pitanjima o lepoti?”, upitao sam je. “Sta je sa
onim š to si nekada objaš njavala Armanu, o ž elji da znaš zaš to postoji
lepota i kako to da neprekidno utiče na nas?”
Slegnula je ramenima.
“Kada ljudski svet bude nestao u ruš evinama, lepota ć e nadomestiti
sve. Drveć e ć e ponovo rasti na mestima gde su se nekada nalazile
ulice, cveć e ć e ponovo preplaviti livadu koja sada nije niš ta viš e od
poljane prepune koliba. To ć e biti cilj satanskog vođe - divlje rastinje i
gusta š uma prekrivać e i najmanje tragove velikih gradova sve dok od
njih ništa ne ostane.”
“A zaš to je potrebno sve to nazivati satanskim?”, upitao sam. “Zaš to
se to ne nazove haos? Jer to je upravo ono što bi to i bilo.”
“Zato”, rekla je, “š to bi to tako ljudi nazvali. Oni su izmislili satanu,
zar ne? Satansko je samo izraz koji oni koriste da objasne ponaš anje
onih koji su skloni da unose razdor u uredno osmiš ljen poredak u
kojem ljudi žele da žive.”
“Ne shvatam.”
“Pa poč ni da koristiš svoj natprirodni mozak, plavooki moj, moj
zlatokosi sine, moj lepi Vukoubico”, odgovorila je. “Sasvim je moguć e
da je Bog stvorio svet kao što reče Arman.”
“To si otkrila u šumi? To ti je lišće ispripovedalo?”
Nasmejala mi se.
“Naravno, ne mora da znač i da je Bog nuž no antropomorfan”, rekla
je. “Ili, kako bi se izrazili svojim kolosalnim egoizmom i
sentimentalnoš ću, ne mora da znač i da je on 'jedna pristojna osoba'.
Svejedno, Bog verovatno postoji. Satana je, međutim, ljudska
izmiš ljotina, naziv dat sili koja č ezne da zbaci civilizovano postavljen
poredak stvari. Prvi č ovek koji je napravio zakone, prvi zakonotvorac
- bez obzira na to da li je u pitanju Mojsije ili neki drevni egipatski bog,
na primer, Oziris - izmislio je đavola. Ðavo je onaj koji te navodi na to
da krš iš zakone. Mi zaista i jesmo satanistič ki nastrojeni jer ne ž elimo
da se povinujemo nijednom zakonu koji š titi č oveka. Zaš to onda ne
uneti razdor? Zaš to ne raspiriti zlo da proguta svu civilizaciju na
Zemlji?”
Bio sam i suviše zaprepašćen da bih joj odgovorio.
“Ne brini”, rekla je i nasmejala se. “Neć u to uraditi. Ali se pitam š ta
ć e se dogoditi u decenijama koje nam predstoje. Zar to neć e neko
učiniti?”
“Nadam se da neć e!”, rekao sam. “Drugim reč ima, ako jedan od nas
i pokuša, biće rata.”
“Zašto? Svi će krenuti za njim.”
“Ja neću. Ja ću mu objaviti rat.”
“O baš si duhovit, Lestate!”, rekla je.
“Besmisleno je”, rekao sam.
“Besmisleno?!” Skrenula je pogled prema dvoriš tu, pa se ponovo,
zajapurenog lica, okrenula prema meni. “Sruš iti sve gradove sveta?
Razumem što si Pozorište vampira nazvao trivijalnim, ali sad sâ m sebe
poričeš.”
“Besmisleno je bilo š ta uniš titi samo u ime uniš tenja, zar ne misliš
tako?”
“Ti si nemoguć ”, rekla je. “Mož da ć e se u dalekoj buduć nosti i
pojaviti takav vođa. Sveš će č oveka na siromaš tvo i strah, iz kojih se i
sâ m pojavio. Hranić emo se njima bespoš tedno, kao š to smo to oduvek
i radili, a Divlji vrt, kako ga ti zoveš, prekriće svet.”
“Skoro da priž eljkujem da neko to i pokuš a da uradi”, rekao sam.
“Ja ć u se dić i protiv njega i uč initi sve da ga porazim. Mož da ć u na taj
nač in biti spasen, mož da ć u ponovo biti dobar u sopstvenim oč ima -
pošto se upustim u spasenje čoveka od toga o čemu pričaš.”
Bio sam veoma besan. Ustao sam sa stolice i otišao u dvorište.
Krenula je odmah za mnom.
“Upravo si sada dao najstariji dokaz da u hriš ćanstvu postoji zlo”,
rekla je. “Ono postoji da bismo mogli da mu se suprotstavimo i da
bismo činili dobro.”
“Zvuči prilično otrcano i glupavo”, odgovorio sam.
“Ono š to kod tebe ne razumem”, rekla je, “jeste to š to se drž iš svoje
stare vere o postojanju dobra sa takvom upornoš ću da je ona skoro
nepokolebljiva. A opet, tako si savrš en u onom š to jesi! Loviš svoje
ž rtve kao mrač ni anđeo. Ubijaš nemilosrdno. Gostiš se svojim ž rtvama
po čitavu noć kada ti se to prohte.”
“Pa?”, bezoseć ajno sam je pogledao. “Ne polazi mi za rukom da
budem loš u već postojećem zlu.”
Nasmejala se.
“Kao mladić sam bio dobar strelac”, rekao sam, “i uspeš an glumac
na pozornici. A sada sam dobar vampir. Toliko o naš em razumevanju
reči dobro.”

Nakon š to je otiš la, lež ao sam na leđima na kamenoj ploč i u

dvoriš tu, gledao u zvezde i razmiš ljao o svim slikama i skulpturama
koje sam video samo u Firenci. Mrzeo sam mesta gde je bilo samo
drveć a, a naj inija i najdraž a muzika za mene bio je zvuk ljudskih
glasova. Ali od kakve je stvarne koristi bilo to šta ja mislim ili osećam?
Ona me, međutim, nije uvek zamarala svojom č udnom ilozo ijom.
Tu i tamo, kada bi se pojavila, govorila je o praktič nim stvarima koje
je nauč ila. Ona je, u stvari, bila hrabrija i viš e je bila avanturistič ki
nastrojena od mene. Naučila me je svačemu.
Mogli smo da spavamo u zemlji, to je utvrdila i pre nego š to smo
napustili Francusku. Kovč ezi i grobovi nisu nam bili neophodni.
Otkrila je da se sasvim prirodno podiž e iz zemlje u sumrak, č ak i pre
nego što bi bila potpuno budna.
One smrtnike koji bi nas pronaš li tokom dnevnih sati, ukoliko nas
naravno ne bi odmah izlož ili suncu, zadesila bi zla kob. Na primer,
jednom je spavala u podrumu duboko ukopanom ispod jedne
napuš tene kuć e koja se nalazila izvan Palerma; kada se probudila, oč i
i lice su je pekli kao da su bili opeč eni, a u svojoj desnoj ruci drž ala je
mrtvog smrtnika, koji je, očigledno, pokušao da uznemiri njen san.

“Bio je zadavljen”, rekla je, “a moja ruka je još uvek bila stegnuta
oko njegovog vrata. Lice mi je opeklo ono malo svetla koje je doprlo
kroz otvorena vrata.”
“A š ta bi se dogodilo da ih je bilo viš e, a ne samo taj jedan
smrtnik?”, upitao sam, vidno očaran njome.
Zavrtela je glavom i slegla ramenima. Sada je spavala u zemlji, a ne
u podrumima i kovč ezima. Niko viš e nikada neć e uznemiriti njen san.
Nije je bilo briga.
 Nisam to rekao, ali ja verujem da je prilič no otmeno spavati u
grobnici. Ima neke romantike u podizanju iz groba. Ja sam, u stvari,
odlazio u potpuno drugu krajnost; izrađivali su mi kovč ege u mestima
gde bi se zadrž avali, ali nisam spavao na grobljima ili u crkvama, š to
nam je čest običaj, već na skrivenim mestima unutar kuća.
Ne mogu da kaž em da me ponekad nije strpljivo sluš ala kada bih
joj prič ao o tome. Sluš ala me je kada bih joj opisivao velika umetnič ka
dela koja sam video u muzeju Vatikana, kada bi joj govorio o horu koji
sam sluš ao u katedrali, ili o snovima koje sam snevao u poslednji č as
pred svitanje, o snovima koji su bili podstaknuti mislima smrtnika koji
su prolazili kraj mog poč ivališ ta. Ili je, mož da, samo posmatrala kako
mi se usne mič u. Ko bi to uopš te mogao da utvrdi? A onda bi, bez
objaš njenja, ponovo nestala, a ja bih sâ m korač ao ulicama, glasno
š apuć uć i neš to Marijusu i piš uć i mu dugač ke, predugač ke poruke,
koje bi mi ponekad oduzele i čitavu noć.
Sta sam ž eleo od nje - da bude č oveč nija, da bude slič nija meni?
Armanova predskazanja su me opsedala. Kako nije pomislila na njih?
Mora da je bila svesna onog š to se deš avalo - sve viš e smo se
udaljavali jedno od drugog, srce mi se slamalo, a ja sam bio i suviš e
ponosan da bih joj to priznao.

“Molim te, Gabrijela, ne mogu da podnesem usamljenost! Ostani sa

mnom!”
Dok smo bili u Italiji, igrao sam se opasnih igara sa smrtnicima.
Ugledao bih nekog muš karca ili ž enu - ljudsko bić e koje bi mi
izgledalo savrš eno duhovno - a onda bih njega ili nju pratio unaokolo.
Ovo bih radio mož da nekih nedelju dana, kasnije bi se to rasteglo na
mesec dana, a ponekad bi č ak i duž e trajalo. Zaljubio bih se u to
ljudsko bić e. Maš tao bih o prijateljstvu, o razgovoru, o bliskosti koju
nikada ne bismo mogli da imamo. U nekom magič nom i zamiš ljenom
trenutku rekao bih:
“Ali ti vidiš ko sam.” A to ljudsko bić e bi u svem svojem
najuzviš enijem duhovnom razumevanju odgovorilo: “Da, vidim.
Razumem.”
Neviđene gluposti. Gluposti tako nalik na bajku u kojoj princeza
daje svoju bezgranič nu ljubav princu koji je zač aran, a ovaj se ponovo
iz č udoviš ta pretvara u ono š to uistinu jeste. Samo u ovoj mrač noj
bajci ja bih se stopio sa svojim smrtnim ljubavnikom. Postali bismo
jedno, i ja bih ponovo bio sazdan od mesa i krvi.
Divna zamisao, zaista. Samo š to sam sve č eš će poč eo da razmiš ljam
o Armanovim upozorenjima da ć u svoj Mrač ni dar ponovo iskoristiti u
ime istog razloga kao š to je to bilo i ranije. U potpunosti sam prestao
da igram tu igru sa smrtnicima. Nastavio sam da lovim sa svom svojom
starom osvetoljubivošću i okrutnošću, i nisam ubijao samo zločince.

U Atini sam napisao sledeću poruku Marijusu:

Ne znam zašto nastavljam da idem dalje. Ne tražim istinu. Ne
verujem u nju. Ne nadam se da ću od tebe čuti nikakve drevne tajne,
kakve god one mogle biti. Ali verujem u nešto. Možda verujem u samu
lepotu sveta kroz koji lutam ili u samu volju za životom. Ovaj dar mi je
pružen prerano. Dat mi je bez nekog posebnog i korisnog razloga. Već
sa trideset smrtnih godina donekle shvatam zašto ga je toliko
pripadnika naše vrste proćerdalo i zašto se toliko njih predalo. Ipak,
idem dalje. I tražim te...

Ne bih znao da kaž em koliko sam dugo ovako lutao Evropom i

Azijom. I pored svih svojih prituž bi na usamljenost, već sam se na sve
navikao. Bilo je novih gradova, novih ž rtava, novih jezika, kao i nove
muzike za sluš anje. Kakav god bio moj bol, usmerio sam misli ka
novim odrediš tima. Zeleo sam da upoznam sve gradove, č ak i daleke
prestonice Indije i Kine, gde bi i najobičniji predmeti izgledali strano, a
umovi u koje bih prodirao č inili bi mi se tako č udnim kao da pripadaju
bićima iz nekog drugog sveta.
Sto smo odmicali juž nije od Istanbula i sve viš e iš li ka Maloj Aziji,
Gabrijela je sve viš e oseć ala č ari nove i č udnovate zemlje, tako da je
veoma retko bila sa mnom.
Situacija se u Francuskoj sve viš e zahuktavala, ne samo u svetu
smrtnika, za kojim sam još uvek ž alio, već i među vampirama
“Pozorišta vampira”.
 3

Č ak i pre nego š to smo napustili Grč ku, č uo sam uznemirujuć e

novosti od engleskih i francuskih putnika o problemima kod kuć e.
Kada sam se domogao evropskog hotela u Ankari, č ekala me je
prilič na gomila pisama. Rož e je sklonio sav moj novac iz Francuske u
inostrane banke.
Ne treba ni da razmišljate o povratku u Francusku, pisao je.
Savetovao sam vašeg oca i vašu braću da se drže podalje od bilo
kakvih sukoba. Sada nije povoljna klima za monarhiste.

Elen je, na sebi svojstven način, pisala o istim stvarima:

Javnost traži da se aristokratija prikaže kao ruglo. Naš mali
komad o nespretnoj kraljici-lutki, koju bespoštedno ugnjetava
trupa glupih vojnika-lutaka, kojima ona želi da zapoveda -
izaziva glasan smeh i vrisku publike.
I sveštenstvo je zrelo za ismejavanje. U jednoj drugoj predstavi
imamo umišljenog sveštenika, koji dolazi da kazni grupu lutaka-
igračica zbog njihovog neprimerenog ponašanja. Ali avaj, njihov
glavni plesač, koji je u stvari crvenorogi đavo, pretvara zlosrećnog
sveštenika u vukodlaka. Svoje dane provodi u zlatnom kavezu, a
čuvaju ga vesele devojke koje je hteo da osudi.
Sve ovo je stvorio naš božanstveni violinista, kojeg sada moramo
pomno da čuvamo svakog trenutka dok je budan. Da bismo ga
primorali da piše komade, moramo da ga vežemo za stolicu i da
postavimo mastilo i papir pred njega, a ako ni ovo ne uspe,
teramo ga da nam diktira drame.
Na ulici presreće prolaznike i strastveno im govori o užasima
ovoga sveta o kojima oni i ne sanjaju. Uveravam te bi nas sve do
sada upropastio da Pariz trenutno nije tako zaokupljen čitanjem
pam leta koji optužuju Mariju Antoanetu. Naš najstariji prijatelj
je iz noći u noć sve puniji besa.
 Naravno da sam joj istog trenutka odgovorio na pismo; preklinjao
sam je da bude strpljiva sa Nikijem, da pokuš a da mu pomogne u ovih
njegovih nekoliko prvih godina.
Siguran sam da se na njega može uticati, napisao sam. Da li bih ja
imao dovoljno moći da promenim stvari ukoliko bih se vratio? Prvi put
sam postavio ovo pitanje i dugo sam zurio u ove reč i pre nego š to sam
se potpisao. Ruke su mi podrhtavale. Tada sam zapeč atio pismo i
odmah ga poslao.
Kako sam mogao da se vratim? Koliko god bio usamljen, nisam
mogao da podnesem pomisao da se vratim u Pariz, da ponovo vidim
to malo pozoriš te. A š ta bih ja mogao da uradim za Nikolasa kada bih i
otišao? Armanovo davnašnje upozorenje odzvanjalo mi je u ušima.
Zapravo, č inilo mi se da uopš te nije bilo važ no gde se nalazim jer su
Arman i Niki ionako uvek bili sa mnom. Arman ispunjen nemilosrdnim
upozorenjima i predskazanjima, dok mi se Nikolas sprdao svojim
malim čudom - ljubavlju koja se pretvorila u mržnju.
Nikada ranije mi Gabrijela nije bila potrebna kao sada. Ali, ona je
već odavno krenula na put. Tu i tamo bih se prisetio kako je sve
izgledalo pre nego š to smo napustili Pariz. Od nje viš e niš ta nisam
očekivao.
U Damasku me je čekao Elenin odgovor.

On te prezire više nego ikada. Kada mu predložimo da možda ne

bi bilo loše da ode k tebi, on počne da se smeje, i ne prestaje. Ne
govorim ti ove stvari da bi te one proganjale, već da ti dam do
znanja da dajemo sve od sebe da zaštitimo ovo dete koje nikada
nije trebalo da prođe kroz Rođenje u Tami. Savladale su ga
njegove moći, zaslepile i izludele vizije. I ranije smo to viđali, kao i
tužne krajeve do kojih takvo stanje dovodi.
A opet, upravo je ovog meseca napisao svoja najbolja dela.
Plesači-lutke, ovog puta bez žica, u samom cvatu mladosti bivaju
pokošeni kugom i smešteni na večni počinak ispod nadgrobnih
spomenika i venaca cveća. Sveštenik rida nad njihovim
grobovima, a onda odlazi. Tada na groblje dolazi mladi violinista
čarobnjak i svojom ih muzikom podiže iz grobova. Obučeni od
 glave do pete u crnu nabranu čipku i crne satenske mašne kao
vampiri, izlaze iz grobova veselo plešući i prate violinistu u Pariz,
koji je predstavljen divno urađenom slikom na platnu. Gomila
urla sa odobravanjem. Tvrdim da bismo mogli da se gostimo
smrtnicima na samoj pozornici dok bi Parižani, smatrajući da je
to još jedna pozorišna iluzija, samo kliktali.

A tu je bilo i jedno veoma zastrašujuće pismo od Rožea.

Pariz se nalazio u samom središ tu revolucionarnog ludila. Kralj Luj
je bio primoran da prizna Narodnu skupš tinu. Ljudi svih klasa
udruž ivali su se protiv njega kao nikada ranije. Rož e je poslao kurira
na jug da vidi kako je moja porodica i da lič no ustanovi kakvo je
revolucionarno raspoloženje u unutrašnjosti zemlje.
Odgovorio sam na oba pisma sa dozom oč ekivane zabrinutosti i
osećanjem bespomoćnosti.
Dok sam slao svoj prtljag u Kairo, imao sam už asan predoseć aj da
su svi oni do kojih mi je stalo bili u velikoj opasnosti. Spolja gledano,
niš ta se nije promenilo s obzirom na to da sam nastavio da izigravam
gospodina putnika, ali sam oseć ao kako unutar mene tiho i tajno
nestaje demonski lovac vijugavih, zabačenih ulica.
Naravno da sam sebi govorio da je važ no da idem dalje na jug, u
Egipat, da je Egipat zemlja drevne uzviš enosti i več nih č uda, da ć e me
Egipat oč arati i da ć u zaboraviti ono š to se događa u Parizu, na š ta
nisam nikako mogao da utič em. Bio sam potpuno bespomoć an da bilo
šta promenim.
Ali, u mom umu je postojala neka veza. Egipat je bio, viš e od ijedne
druge zemlje na svetu, mesto zaljubljeno u smrt.
Kao duh iz Arabljanske pustinje, Gabrijela se najzad pojavila, te
smo zajedno zaplovili.

Skoro mesec dana nam je trebalo da doplovimo u Kairo. Kada smo

stigli, pronaš ao sam svoje stvari u jednom evropskom hotelu; č ekao
me je i jedan čudan paket.
Odmah sam prepoznao Elenin rukopis, ali mi nije pao na pamet
razlog zbog kojeg bi mi slala paket. Zurio sam u tu stvar celih č etvrt
sata, uma praznijeg nego ikada.
Od Rožea nije bilo ni retka.
 Zaš to mi Rož e nije pisao? - pomislio sam. Sta treba da predstavlja
ovaj paket? Zašto je ovde?
Najzad sam shvatio da već sat vremena sedim u prostoriji punoj
kofera i sanduka za stvari i da zurim u paket. Gabrijela, koja je ocenila
da nije pravo vreme da “uhvati maglu”, samo me je posmatrala.
“Hoćeš li, molim te, da izađeš?”, prošaputao sam.
“Ako tako želiš”, odgovorila je.
Bilo je važ no otvoriti ga, da, otvoriti ga i otkriti š ta se u njemu
nalazi. A opet, č inilo mi se isto tako znač ajnim da gledam ovu praznu i
malu prostoriju i zamišljam da je to soba u seoskoj krčmi u Overnju.
“Sanjao sam te”, rekao sam glasno, posmatrajući paket. “Sanjao sam
da smo putovali po svetu zajedno, ti i ja, i da smo obojica bili spokojni
i snaž ni. Sanjao sam da smo se hranili samo zloč incima, kao š to je to i
Marijus č inio, a kada bismo pogledali oko sebe, oseć ali smo strah i
tugu zbog misterija koje smo posedovali. Ali, bili smo moć ni. A trebalo
je takvi i da ostanemo zauvek. Razgovarali smo. Naš im razgovorima
nije bilo kraja.”
Pocepao sam papirni omotač i video kutiju Stradivarijeve violine.
Ponovo sam samom sebi hteo neš to da kaž em, ali mi se grlo stislo. Moj
um nije mogao da proizvede reč i. Posegnuo sam za pismom, a ono je
skliznulo niz jednu stranu izglancanog drveta.

Kao što sam i strahovala, dogodilo se ono najgore. Naš najstariji

prijatelj najzad je našeg violinistu, izluđen njegovim ekscesnim
ponašanjem, zatočio u tvoje nekadašnje prebivalište. Iako mu je u
tamnici ostavljena violina, ruke su mu uklonjene.
Treba da znaš da se u nas takvi nedostaci uvek mogu vratiti.
Njegove je ruke pomno čuvao naš najstariji prijatelj, koji našem
ranjeniku nije dozvolio da se hrani pet noći zaredom.
Najzad, nakon što je cela družina zajedničkim snagama
nagovorila našeg najstarijeg prijatelja da oslobodi N. i vrati mu
sve ono što mu pripada, stvar je bila rešena.
Ali, N., lud od bola i izgladnelosti - ove okolnosti mogu u
potpunosti da promene nečije stanje - skliznuo je u nesalomivu
tišinu, u kojoj je ostao poduže vreme.
 Napokon nam je prišao i progovorio samo da bi nam saopštio da
je poput nekog smrtnika sredio sve svoje poslove. Podario nam je
hrpu novonapisanih komada. Zahtevao je da se svi okupimo i da
mu zajedno priredimo negde u prirodi drevnu svečanost sabata
sa tradicionalnom vatrom. Ako na to ne pristanemo, rekao je,
napraviće sebi lomaču od pozorišta.
Naš najstariji prijatelj je svečano ispunio njegovu želju; takav
sabat nikada nisi video. Mislim da smo izgledali još paklenije sa
perikama, u raskošnoj odeći i u crnim nabranim vampirskim
plesnim kostimima; plesali smo u drevnom kolu i pojali
glumačkom razmetljivošću.
“Trebalo je ovo da uradimo na Bulevaru. Svejedno, pošaljite ovo
mom stvoritelju” - rekao je i dao mi violinu. Svi zajedno smo
počeli da igramo da bismo izazvali tradicionalnu mahnitost.
Mislim da nikada nismo bili tako dirnuti niti tako užasnuti i tužni.
Skočio je u plamen.
Znam da će te ova vest pogoditi. Ono što moraš da shvatiš jeste to
da smo uradili sve da sprečimo da se to dogodi. Naš najstariji
prijatelj je bio ogorčen i ožalošćen. Takođe bi trebalo da znaš da
smo po povratku u Pariz otkrili da je N. ozvaničio naziv “Pozorište
vampira”, i ove reči su već bile ispisane na prednjoj strani
pozorišta. Pošto su njegovi pozorišni komadi uvek sadržali likove
vampira, vukodlaka i drugih sličnih natprirodna stvorenja,
javnost je vedro prihvatila nov naziv i niko ništa nije učinio da se
on promeni. To je pametan potez u Parizu ovog doba.

Kada sam napokon posle nekoliko sati siš ao niz stepenice i izaš ao
na ulicu, ugledao sam bledog i prelepog duha u senci - priliku mladog
francuskog istraž ivač a u zamrljanom belom lanenom odelu i braon
kožnim čizmama, sa slamnatim šeširom spuštenim sve do očiju.
Naravno da sam znao ko je bila ta prilika; nekada smo se silno
voleli - ona i ja, ali na trenutak mi se uč inilo kao da je to bilo neš to
čega sam se jedva sećao, ili u šta jedva da sam zaista i verovao.
Mislim da sam tada hteo da joj kaž em neš to podlo, da je povredim i
oteram. Ali kada mi je priš la i poč ela uz mene da hoda, nisam rekao
niš ta. Jednostavno sam joj pruž io pismo, tako da nismo morali da
razgovaramo o tome. Proč itala ga je i sklonila, a onda me je zagrlila
onako kao š to je to nekada davno č inila, te smo zajedno korač ali
mračnim ulicama.
Miris smrti i vatri na kojima se kuvalo, miris peska i kamiljeg
izmeta. Miris Egipta. Miris mesta koje se nije menjalo š est hiljada
godina.
“Šta mogu da učinim za tebe, dragi moj?”, šapnula mi je.
“Ništa”, odgovorio sam.
Ja sam bio taj koji ga je zaveo, taj koji je od njega nač inio ono š to je
postao, a onda ga ostavio. Ja sam bio taj koji je potkopao put kojim je
njegov ž ivot mož da mogao da krene. U mrač noj nepoznanici, izmeš ten
sa svog ljudskog puta, doveden je do ovoga.

Cutke je stajala pored mene dok sam na zidu jednog drevnog

hrama Marijusu pisao poruku. Isprič ao sam mu o Nikolasovom kraju,
o koncu postojanja violiniste iz “Pozoriš ta vampira”; klesao sam reč i
duboko kao š to bi to uradio bilo koji drevni egipatski majstor. Epitaf
za Nikija, putokaz u zaboravu, natpis koji mož da niko nikada neć e
pročitati i razumeti.

Bilo je neobič no š to je bila tu. Cudno da je bila sa mnom iz sata u

sat.
“Neć eš se vratiti u Francusku, zar ne?”, napokon me je upitala.
“Nećeš otići zbog toga što je uradio?”
“Zbog ruku?”, upitao sam je. “Zbog odsecanja Nikijevih ruku?”
Pogledala je u mene, a njeno lice je odjednom postalo nekako
glatko, kao da je neki š ok zarobio svaki njen izraz. Ali, znala je.
Proč itala je pismo. Sta ju je tako zaprepastilo? Mož da nač in na koji
sam se izrazio?
“Pomislila si da ću se vratiti da se osvetim?”
Neodluč no je klimnula glavom. Nije ž elela da mi puni glavu novim
idejama.
“Kako bih to mogao da uradim?”, rekao sam. “To bi bilo licemerje
kada sam već ostavio Nikolasa rač unajuć i na to da ć e uraditi sve š to
budu mogli, zar ne?”
Promene na njenom licu bile su i suviš e istanč ane da bi se mogle
opisati. Nije mi se sviđalo kada bi postajala tako osetljiva. To nije lič ilo
na nju.
“Cinjenica je da je malo č udoviš te pokuš avalo da pomogne kada je
to uradilo, zar ne misliš tako, kada mu je odsekao ruke. Mora da to
nije bilo tako jednostavno uraditi, kada bi mnogo lakš e bilo zapaliti
Nikija i ne osvrnuti se.”
Klimnula je glavom. Bila je tužna ali prelepa.
“I ja mislim tako”, rekla je. “Ali nisam bila sigurna da ćeš se složiti.”
“O i sâ m sam č udoviš te, tako da mogu to da razumem”, rekao sam.
“Da li se seć aš š ta si mi rekla pre mnogo godina, pre nego š to smo
napustili naš dom? Rekla si mi to onog dana kada je Niki doš ao sa
trgovcima u dvorac da mi preda crveni ogrtač . Rekla si da je njegov
otac toliko ljut na njega š to svira violinu da preti da ć e mu slomiti
ruke. Zar ne misliš da svako nekako dođe do sudbine koja mu je
namenjena, bez obzira na to š ta se u međuvremenu desi? Zapravo, da
li č ak i mi besmrtni pratimo put koji nam je unapred bio predodređen
kada smo bili živi? Samo zamisli - vođa kovena mu je odsekao ruke.”

Tokom narednih noć i postalo je jasno da ne ž eli da me ostavi

samog. Oseć ao sam da bi ostala sa mnom zbog Nikijeve smrti, bez
obzira na to gde se nalazili. Ali, bilo je neč eg drugač ijeg u samoj
č injenici da smo u Egiptu. Bilo je od pomoć i to š to je obož avala ove
starine i spomenike, obožavala ih je kao ništa do tada.
Mož da su ljudi morali da budu mrtvi š est hiljada godina da bi ih ona
volela. Pomislio sam da joj to i kaž em, da joj se malo rugam zbog toga,
ali ta misao se samo pojavljivala i nestajala. Ovi spomenici bili su stari
kao i planine, koje je tako volela. Nil je tekao kroz ljudsku maš tu od
početka zapisanog vremena.
Zajedno smo obiš li piramide, penjali se u naruč je dž inovske S inge.
Udubljivali smo se u natpise na drevnim kamenim razvalinama.
Prouč avali smo mumije koje su mogle da se kupe od lopova za dž abe,
delove starog nakita, delove stare grnč arije i delove starog stakla.
Dopuš tali smo da nam reč na voda prolazi kroz prste. Zajedno smo
lovili po uzanim ulicama Kaira, odlazili u kupleraje, gde smo, zavaljeni
u jastucima, posmatrali deč ake kako pleš u i sluš ali muzič are kako
sviraju vruć u, erotič nu muziku, koja je nakratko uspevala da zagluš i
zvuk violine koji je neprestano bio u mojoj glavi.
Video bih sebe kako ustajem i divlje pleš em u taktu ovih egzotič nih
zvukova, oponaš ajuć i kretanje onih koji su me nagovarali da
nastavim, i potpuno bih izgubio oseć aj za vreme i razum u zavijanju
rogova i drndanju lauta.
Gabrijela je sedela mirno i smeš ila se; obod njenog zamrljanog
belog slamnatog š eš ira bio joj je navuč en preko oč iju. Nas dvoje viš e
nismo razgovarali. Ona je bila samo jedna bleda i mač kasta lepotica,
sa obrazima uprljanim prljavš tinom, koja je kraj mene hodila u
beskrajnim noć ima. U kaputu stegnutom debelim kož nim kaiš em, sa
kosom upletenom u kiku koja joj se spuš tala niz leđa, hodala je
uspravno kao neka kraljica i nehajno kao š to to samo vampir mož e.
Njen obraz je svetleo u mraku, dok su joj se majuš na usta crvenela
kao ružin pupoljak. Divna i na samoj granici da ode, bez sumnje.
Ali, ostala je sa mnom i kada sam iznajmio jedno raskoš no, malo
zdanje sa predivnim ploč astim podovima i divno izrađenim š atorskim
platnom koje je visilo sa tavanice; nekada je u toj kuć i ž iveo
mameluč ki vođa. Cak mi je pomogla da u dvoriš tu zasadim
bugenvilije, palme i raznolike tropsko biljke; ono je na kraju postalo
mala zelena dž ungla. Sama je donela papagaje, zebe i divne kanarince
u kavezima.
Povremeno bi saoseć ajno klimnula glavom kada bih promumlao da
nema pisama iz Pariza; bio sam željan vesti.
Zaš to mi Rož e ne piš e? Da li je Pariz preplavljen pobunama i
pustoš enjem? To valjda neć e zahvatiti i moju porodicu, koja ž ivi u
provinciji udaljenoj od Pariza, zar ne? Da se nije neš to dogodilo
Rožeu? Zašto ne piše?
Zamolila me je da pođem uzvodno sa njom. Iako sam ž eleo da
sač ekam pisma, da zapitkujem engleske putnike, ipak sam pristao.
Ipak je ovo bilo neš to novo - č injenica da je htela da pođem sa njom.
Na neki samo sebl svojstven način brinula je o meni.
Znao sam da sada nosi č istu, belu lanenu koš ulju i kratke pantalone
samo da bi mi ugodila. Zbog mene se trudila i da redovno č eš lja svoju
dugačku kosu.
Ali to uopš te nije bilo važ no. Davio sam se. Mogao sam to da
osetim. Lebdeo sam kroz svet kao da je bio u pitanju neki san.
Cinilo se veoma prirodnim i razumnim to š to sam svuda oko sebe
gledao pejzaž koji je izgledao isto kao i pre nekoliko hiljada godina,
kada su ga umetnici nacrtali po zidovima kraljevskih grobnica.
Prirodno je bilo š to palmino drveć e na meseč ini izgleda potpuno isto
kao i nekada. Prirodno je bilo i to š to je seljak morao da izvlač i vodu
iz reke na isti nač in kao š to je to i tada č inio. I krave koje je pojio bile
su iste.
Slike sveta kada je on bio nov.
Da li je Marijus ikada stajao na ovom pesku?
Lutali smo ogromnim Ramzesovim hramom, omađijani milionima i
milionima majuš nih slika izdubljenih u zidu. Stalno sam razmiš ljao o
Ozirisu. Međutim, majuš ne igure su za mene bili stranci. Sunjali smo
se ruš evinama Luksora. Zajedno smo lež ali u reč nom č amcu ispod
zvezda.
Na povratku u Kairo, kada smo stigli do Memnonovog kolosa, rekla
mi je strasnim š apatom da su i rimski imperatori putovali da bi se
divili ovim kipovima, kao što smo i mi to sada činili.
“Oni su već bili drevni u doba Cezara”, rekla je dok smo jahali na
kamilama kroz prohladni pesak.
Vetar i nije bio tako snažan kakav je mogao da bude ove noći. Mogli
smo jasno da vidimo kolosalne kamene kipove naspram dubokog
plavog neba. Iako su im lica bila okrnjena, č inilo se kao da zure ispred
sebe. Nemi svedoci prolaska vremena, č iji me je spokoj č inio tuž nim i
bojažljivim.
Osetio sam istu zač uđenost koju sam iskusio i pred piramidama.
Drevni bogovi, drevne misterije. Podiš la me je još jač a jeza. A š ta su
ove igure sada predstavljale ako ne bezlič ne straž are, vladare
beskrajne ništavnosti?
“Marijuse”, š apnuo sam sam sebi, “da li si ti video sve ovo? Da li ć e
ijedan od nas izdržati ovako dugo kao oni?”
Ali moju ž alopojku prekinula je Gabrijela. Htela je da sjaš e i
prepeš ač i preostali put do kipova. Hteo sam i ja, iako, zapravo, nisam
znao š ta da radim sa velikim, smrdljivim i tvrdoglavim kamilama,
kako da ih nateram da kleknu, i tome slično.
Njoj je to poš lo za rukom. Ostavila ih je da nas č ekaju, a mi smo
krenuli peške kroz pesak.
“Pođi sa mnom u Afriku, u dž unglu”, rekla je. Lice joj je bilo
ozbiljno, a glas neobično nežan.
Nisam joj odmah odgovorio. Neš to me je zabrinulo u njenom
ponašanju, ili je, barem, trebalo da me zabrine.
 Trebalo je da zač ujem zvuk oš tar kao jutarnje udaranje Paklenih
zvona.
Nisam ž eleo da idem u afrič ku dž unglu. Znala je da to ne ž elim.
Nestrpljivo sam oč ekivao vesti o svojoj porodici od Rož ea, a imao sam
na umu da obiđem gradove orijenta i da lutam kroz Indiju, Kinu, sve
do Japana.
“Razumem nač in ž ivota koji si izabrao”, rekla je. “I divim se
postojanosti kojom se toga pridržavaš, želim da to znaš.”
“Isto to mogu da kažem i ja tebi”, rekao sam pomalo ogorčeno.
Zaustavila se.
Bili smo toliko blizu kolosalnih kipova koliko im se uopš te i moglo
prić i, pretpostavljam. Jedina stvar koja ih je spreč avala da me u
potpunosti ne zasene bila je ta š to nije bilo nič eg drugog u okolini sa
č im bih ih mogao uporediti. Nebo iznad naš ih glava bilo je ogromno
kao š to su bili i oni, pesak je bio beskrajan, a zvezde bezbrojne, sjajne
i razasute iznad naših glava.
“Lestate”, rekla je usporeno, odmeravajuć i reč i, “molim te da
pokušaš bar jedanput da se kroz svet krećeš kao ja.”
Mesec ju je u potpunosti obasjavao, ali je š eš ir bacao senku na
njeno majušno i uglasto belo lice.
“Zaboravi na kuć u u Kairu”, rekla je odjednom. Kako se č inilo,
spustila je glas iz poš tovanja i zbog znač aja onoga š to je govorila.
“Napusti sve svoje dragocenosti, odeć u, stvari koje te vezuju za
civilizaciju. Pođi sa mnom na jug, uz reku, u Afriku. Putuj sa mnom
kao što ja putujem.”
Nisam joj odmah odgovorio. Srce mi je tuklo u grudima.
Mrmljala je tiho da ć emo videti tajna afrič ka plemena, nepoznata
ostatku sveta, da ć emo se golim rukama boriti sa krokodilima i
lavovima i da ć e nam mož da poć i za rukom da otkrijemo i sam izvor
Nila.
Poč eo sam sav da drhtim. Cinilo mi se kao da je noć bila ispunjena
zavijajućim vetrovima. Nisam imao kuda da pobegnem.
Govoriš mi, zapravo, da ćeš me zauvek napustiti ako ne pođem sa
tobom, zar ne?
Pogledao sam u jezive kipove. Mislim da sam rekao:
“Dakle, tako će se sve završiti.”
To je i bio razlog š to je neko vreme bila stalno kraj mene, š to je
č inila toliko toga da mi udovolji i š to smo i sada bili zajedno. To nije
imalo nikakve veze sa Nikijem, koji je nestao u več nosti. To je bio još
jedan rastanak, onaj koji se ticao nje.
Zavrtela je glavom kao da je sama sa sobom razgovarala, kao da se
pitala kako da nastavi dalje. Priguš enim glasom mi je opisivala
vrućinu tropskih noći, vlažniju i primamljiviju od ove ovde.
“Pođi sa mnom, Lestate”, rekla je. “Danju spavam u pesku. Noć u
kao da dobijam krila i kao da zaista mogu da poletim. Meni nije
potrebno ime. Ja iza sebe ne ostavljam nikakve tragove. Zelim da
odem daleko, na sam kraj Afrike. Bić u boginja svima onima koje
pogubim.”
Priš la mi je, stavila mi ruku oko ramena, prilepila svoje usne za moj
obraz i ja videh, ispod oboda njenog š eš ira, dubok sjaj u njenim oč ima.
Mesečina je ledila njena usta.
Začuo sam kako uzdišem. Zavrteo sam glavom.
“Ne mogu, i ti to dobro znaš ”, rekao sam. “Ne mogu to da uradim
kao što ni ti ne možeš da ostaneš sa mnom.”

Dok smo se vrać ali u Kairo, sve vreme sam razmiš ljao o tome, o
onome š to mi se vrtelo u glavi u tim bolnim trenucima, o onome š to
sam znao, ali š to joj nisam rekao dok smo stajali ispred Memnonovog
kolosa u pesku.
Ona je za mene već bila izgubljena! Izgubljena je bila već godinama.
Znao sam to još onda kada sam iz sobe u kojoj sam tugovao za
Nikijem sišao niz stepenice i video je kako me čeka.
Sve je to već pre mnogo godina izreč eno, na jedan ili drugi nač in, u
grobnici ispod kule. Ona nije mogla da mi dâ ono š to sam traž io. Niš ta
nisam mogao da uradim da od nje napravim neš to š to nije mogla da
bude. A najgore od svega bilo je ovo: ona, zapravo, niš ta od mene nije
tražila!
Zahtevala je od mene da krenem sa njom jer je oseć ala obavezu da
tako neš to uradi. Saž aljenje, tuga - mož da su i to bili njeni razlozi. Ali
ono što je stvarno želela bilo je sloboda.
Ostala je sa mnom dok smo se vrać ali u grad. Niš ta nije govorila, ni
radila.
Propadao sam sve dublje, nem, zateč en, sa saznanjem da ć e uskoro
uslediti udarac zbog majč inog odlaska. Sve je u ovom už asu bilo jasno
kao na dlanu. Reć i ć e svoje zbogom, a ja to neć u moć i da spreč im.
Kada ć u poč eti da gubim razum? Kada ć u poč eti nekontrolisano da
plačem?
Ne sada.
Poš to smo upalili malena svetla u kuć i, boje su poč ele da me
vređaju - persijski tepisi zasuti inim cvetovima, š atorska tkanina
ispredena milionima majuš nih ogledalaca, velič anstveno perje
lepršavih ptica.
Potražio sam pismo od Rožea, ali ga nisam našao. Odjedared sam se
razbesneo. Morao je do sada neš to da napiš e. Morao sam da znam š ta
se dešava u Parizu! A onda sam se uplašio.
“Sta se to, do đavola, događa u Francuskoj?”, promumlao sam.
“Morać u da potraž im neke Evropljane. Britance, oni su uvek puni
vesti. Gde god krenuli, uvek sa sobom vuku svoj vraž ji indijski č aj i
londonski Tajms.”
Razbesneo sam se kada sam je video kako samo mirno stoji. Cinilo
se kao da se neš to u toj prostoriji deš ava - už asan oseć aj napetosti i
neizvesnosti koji sam spoznao u grobnici pre nego š to nam je Arman
ispričao svoju dugačku priču.
Ali, niš ta se nije deš avalo, sem toga š to se ona spremala da me
ostavi zauvek. Spremala se da sklizne u vremenu zauvek. Kako ć emo
se ikada više pronaći!
“Do đavola!”, rekao sam. “Oč ekivao sam pismo.” Nije bilo posluge.
Oni nisu znali kada ć emo se vratiti. Zeleo sam da poš aljem nekoga po
muzič are. Samo š to sam se nahranio, te sam bio topao i ž eljan
plesanja.
Odjedared se pokrenula. Poč ela je da se pomera na neki promiš ljen
način. Sa neuobičajenom neposrednošću uputila se ka dvorištu.
Posmatrao sam je kako kleč i pored ribnjaka. Odatle je podigla dva
bloka betona i ispod njih izvadila jedan paket i obrisala ga o peskovitu
zemlju pre nego što mi ga je donela.
I pre nego š to ga je stavila na svetlost, prepoznao sam da je od
Rož ea. Ovo je pristiglo pre nego š to smo se uputili uz Nil, a ona ga je
sakrila!
“Zaš to si to uč inila?”, upitao sam je. Bio sam besan. Zgrabio sam
paket i spustio ga na radni sto.
Zurio sam u nju i mrzeo je, prezirao sam je viš e nego ikada ranije.
Čak je ni tokom svoje dečačke sebičnosti nisam mrzeo kao sada!
“Zašto si to sakrila od mene!”, rekao sam.
“Zato što sam želela da dobijem barem jednu šansu!”, šapnula je.
Brada joj se tresla. Donja usna joj je podrhtavala, a video sam i
krvave suze.
“Ali i bez ovoga”, rekla je, “ti si napravio izbor.”
Posegnuo sam za paketom i rastrgao ga. Iz njega je skliznulo pismo,
zajedno sa presavijenim iseč cima iz engleskih novina. Otvorio sam
pismo i, drhtavih ruku, počeo da ga čitam.

Mesje, kao što verovatno do sada već i znate, četrnaestog jula je

pariska rulja napala Bastilju. Grad je u haosu. Pobune su se digle
u celoj Francuskoj. Mesecima već uzaludno pokušavam da
doprem do vaše porodice i da pokušam, ako mogu, da ih bezbedno
izvučem iz zemlje.
Ali, prošlog ponedeljka sam dobio obaveštenje da su se seljaci i
zakupci digli na kuću vašeg oca. Vaša braća, njihove žene i
njihova deca, kao i svi oni koji su pokušali da odbrane zamak,
ubijeni su i pre nego što je on opljačkan. Samo je vašem ocu pošlo
za rukom da pobegne.
Verne sluge su uspele da ga sakriju tokom opsade, a kasnije i da
ga otpreme do obale. On je već danas u gradu Nju Orliensu, u
bivšoj francuskoj koloniji Luizijani. On vas preklinje da dodete i
da mu pripomognete. Ožalošćen je i među strancima. Preklinje
vas da odete k njemu.

Bilo je još toga. Izvinjenja, obeć anja, detalja... ali sve to viš e nije
imalo nikakvog značaja.
Spustio sam pismo na radni sto. Zurio sam u drvo i krug svetlosti
koji je bacala lampa.
“Ne idi k njemu”, rekla je. Njen je glas bio tih i beznač ajan u svoj toj
liš ini. A tiš ina je zvuč ala kao jedan gromoglasan vrisak. “Ne idi k
njemu”, ponovila je.
Suze su joj se slivale kao klovnovska š minka niz lice u dve dugač ke
crvene pruge koje su izvirale iz njenih očiju.
“Napolje”, š apnuo sam. Reč se izgubila, a moj glas se ponovo
razlegao prostorijom. “Izađi napolje”, rekao sam. Moj glas se ni ovog
puta nije zaustavio. Jednostavno je nastavljao sve dok te reč i nisam
ponovo silovito izgovorio: “IZAÐI NAPOLJE!”
 4

U snio sam san o porodici. Svi smo se u njemu grlili. Cak je i

Gabrijela bila tamo, u svojoj barš unastoj haljini. Zamak je bio crn,
sav izgoreo. Blago koje sam tamo poslao bilo je istopljeno ili
pretvoreno u pepeo. Sve se na kraju pretvori u pepeo. Nije li stara
izreka: pepeo pepelu, zemlja zemlji?
Nije bilo važ no. Vratio sam se i sve ih pretvorio u vampire, i eto nas
tamo, u kuć i Lionkurovih, bledoliki lepotani i lepotice, pa č ak i beba
koja siš e krv i lež i u kolevci, dok se majka naginje da joj pruž i
uzvrpoljenog dugorepog sivog pacova, kojim će se nahraniti.
Smejali smo se i ljubili jedni druge dok smo hodali kroz pepeo,
moja bela brać a, njihove bele ž ene i njihova sablasna deca, koja
č avrljaju o ž rtvama, moj slepi otac, koji se pridigao kao biblijski lik i
oglasio:
“PROGLEDAO SAM!”
Moj najstariji brat me je zagrlio. Izgledao je divno u lepom odelu.
Nikada ga nisam video da tako dobro izgleda; vampirska krv ga je
učinila tako ispijenim i podala mu duhovan izgled lica.
“Znaš , baš je vraš ki dobro š to si doš ao u pravom trenutku sa svim
svojim Mračnim darovima.” Veselo se nasmejao.
“Mračni darovi, dragi, Mračni darovi”, rekla je njegova žena.
“Da nisi”, nastavio je, “svi bismo bili mrtvi!”
 5

K uć a je bila prazna. Putni kovč ezi su bili otposlani. Brod je trebalo
da isplovi iz Aleksandrije za dve noć i. Samo je jedan mali kofer
ostao sa mnom. Sin jednog markiza mora povremeno da presvlač i
svoju odeću na brodu, zar ne? Naravno, tu je bila i violina.
Gabrijela je stajala na luč nom puteljku koji je vodio u vrt, mrš ava,
dugonoga; njeno divno telo bilo je u odeć i od belog lana, kosa joj je
bila puštena i, kao i uvek, imala je šešir na glavi.
Da li je to bilo u moju čast, ta dugačka puštena kosa?
Moja je ž alost postajala sve dublja, plima koja je u sebi sadrž ala sve
gubitke, one mrtve, ali i one žive.
A onda je nestala, a oseć aj da tonem se vratio, kao da smo u nekom
snu u kojem plovimo sa sopstvenom voljom ili bez nje.
Zaprepastilo me je to š to je njena kosa mogla da bude opisana kao
zlatni pljusak, da sva stara poezija dobija smisao kada pogledate u
onog koga sto voleli. Divni su bili obrisi njenog lica, kao i njena
neumoljiva mala usta.
“Reci mi, majko, šta želiš od mene?”, upitao sam je tiho.
Kako je civilizovano izgledala ova soba. Radni sto. Lampa. Stolica.
Sve moje ptice predivnih boja bile su date, verovatno, na pijač nu
prodaju. Sivi afrič ki papagaj, koji mož e da dož ivi starost kao i č ovek.
Niki je poživeo trideset godina.
“Da li ti treba novac od mene?”
Prelepo rumenilo obli njeno lice, a oč i blesnuš e plavim i ljubič astim
sjajem. Na trenutak je izgledala ljudski. Mogli smo isto tako da stojimo
i u njenoj sobi kod kuć e. Knjige, vlaž ni zidovi, vatra. Da li je i tada bila
ljudsko biće?
Obod š eš ira je na trenutak, dok je saginjala glavu, potpuno prekrio
njeno lice. Potpuno besmisleno me zapita:
“Ali kuda ćeš ti otići?”
“U jednu malu kuć u u ulici Dumen, u starom francuskom gradu Nju
Orliensu”, odgovorio sam hladno i odluč no. “A nakon š to bude umro i
skrasio se u večnom miru, nemam blage veze gde ću biti.”
 “Ne misliš valjda ozbiljno to da uradiš?!”, rekla je.
“Imam kartu za sledeć i brod koji isplovljava iz Aleksandrije”, rekao
sam. “Otić i ć u u Napulj, a onda u Barselonu. Iz Lisabona kreć em u Novi
svet.”
Izgledalo je kao da se njeno lice suzilo, a crte zaoš trile. Njene su se
usne blago pomerale, ali niš ta nije rekla. Tada videh kako joj se suze
skupljaju u oč ima i osetih njena oseć anja, koja kao da su se pruž ala da
me dotaknu. Sklonio sam pogled, zaposlio se neč im na radnom stolu, a
onda sam jednostavno držao ruke mirno skopljene kako bih ih sprečio
da drhte. Pomislio sam kako mi je drago š to je Niki poneo i svoje ruke
sa sobom u vatru, jer da nije, morao bih da se vratim u Pariz po njih
pre nego što bih nastavio dalje.
“Ali ne možeš da ideš kod njega!”, šapnula je.
Kod njega? O, misli na mog oca!
“Kakve to veze sada ima? Odlazim!”, rekao sam.
Blago je pomerila glavu sa neodobravanjem. Približ ila se radnom
stolu. Njen korak je bio još laganiji od Armanovog.
“Da li je bilo ko od naš e vrste ikada uspeo da otputuje preko
okeana?”, upitala je tiho.
“Ne, koliko ja znam. U Rimu su rekli da to niko nije uradio.”
“Možda je to zaista i nemoguće.”
“Moguć e je. Ti znaš da je moguć e.” Plovili smo morima i ranije u
svojim plutom oblož enim kovč ezima. I unapred saž aljevam svaku
neman, ma kog oblika ona bila, koja mi bude stvarala probleme.
Priš la mi je još bliž e i pogledala me. Bol na njenom licu viš e se nije
mogao prikriti. Bila je tako zanosna. Zaš to sam je odevao u balske
haljine, davao joj najlepše šešire i bisere?
“Znaš gde me mož eš pronać i”, rekao sam, ali moj glas nije bio
uverljiv usled silne ogorč enosti. “Znaš adrese mojih banaka u
Londonu i Rimu. Te banke su stare koliko i vampiri. Uvek ć e postojati.
Ti sve to znaš, sve si to oduvek i znala...”
“Stani”, rekla je tiho, “nemoj da mi govoriš takve stvari!”
Kako je sve ovo bila jedna velika laž , silna izopač enost. To je
upravo bila ona vrsta razmene koju je oduvek prezirala, nač in govora
kojem nikada nije mogla da se povinuje. Ni u svojim najluđim
maš tarijama nikada nisam mogao ni da zamislim da ć e biti ovako - da
ć u biti oš tar i hladan, a da ć e ona plakati. Mislio sam da ć u se baciti u
kuknjavu kada mi saopš ti da ć e otić i. Mislio sam da ć u se baciti nič ice
pred njene noge.
Dugo smo gledali jedno u drugo; oč i su joj bile iš arane krvlju, a usta
su joj skoro podrhtavala.
Tada sam izgubio kontrolu nad sobom.
Ustao sam i priš ao joj; uzeo sam njene malene, než ne ruke u svoje
ruke. Odluč io sam da je ne pustim da ide, bez obzira na to koliko se
bude batrgala. Ali, ona se nije suprotstavljala, i oboje smo poč eli da
plač emo skoro neč ujno i nismo mogli da se zaustavimo. Ali, nije mi se
prepustila. Nije utonula u moj zagrljaj.
A onda se povukla. Milovala mi je kosu rukama, zatim se nagnula i
poljubila mi usne, a onda se blago i nečujno izmakla.
“Dobro, dragi moj”, rekla je.
Zavrteo sam glavom. Gomila neizgovorenih reč i u meni. One joj
sada nisu bile potrebne, kao ni pre.
Na svoj lagan, malaksao nač in, graciozno njiš uć i bokovima, otiš la je
do vrata koja su vodila u vrt i prvo je pogledala u noć no nebo, a zatim
u mene.
“Nešto moraš da mi obećaš”, rekla je konačno.
Bila je kao neki neustrašivi mladi Francuz koji ide sa dostojanstvom
jednog Arapina kroz stotine gradova, kroz mesta gde je samo ulič na
mačka mogla bezbedno da prođe.
“Naravno”, odgovorio sam. Ali sada sam tako klonuo duhom da viš e
nisam imao ž elju za razgovorom. Boje su gubile svoj sjaj. Noć nije bila
ni topla, ni hladna. Pož eleo sam da jednostavno ode, a ipak sam se
bojao trenutka kada ć e se to zaista i dogoditi, kada viš e neć u moć i da
je vratim.
“Obeć aj mi da neć eš pož eleti kraj”, rekla je, “pre nego š to ponovo
ne budeš sa mnom, pre nego što ponovo budemo zajedno.”
Na trenutak sam bio i suviš e iznenađen da bih joj odgovorio. A
onda joj rekoh:
“Nikada neć u poželeti kraj.” Skoro da sam to rekao podrugljivim
tonom. “Dao sam ti obeć anje. Nije ga teš ko dati. A ti, da li ć eš i ti meni
neš to obeć ati? Obeć aj mi da ć eš mi dati do znanja kuda ć eš se odavde
uputiti, gde ć u moć i da doprem do tebe - da neć eš nestati kao da si
nešto što sam samo zamišljao...”
Zastadoh. Mojim glasom je zavladao neki ton hitnosti, ton rastuć e
histerije. Nisam mogao da je zamislim kako piš e pismo, š alje ga ili radi
bilo koju stvar koju smrtnici obič no rade. Cinilo se kao da nas nikakva
zajednička priroda nije spajala, ni sada, niti ikada.
“Nadam se da pravilno procenjuješ samog sebe”, rekla je.
“Ja ni u š ta ne verujem, majko”, rekao sam. “Davno si Armanu rekla
da veruješ da ć eš odgovore pronać i u gustim dž unglama i š umama, da
ć e ti zvezde napokon otkriti veliku istinu. Ali ja ne verujem ni u š ta, a
to me čini snažnijim nego što ti misliš.”
“A zaš to se onda tako brinem za tebe?”, upitala je. Njen glas je bio
neš to malo viš e od uzdaha. Mislim da sam morao da joj vidim usne
kako se pomeraju da bih mogao da je čujem.
“Ti oseć aš moju usamljenost”, odgovorio sam, “moju ogorč enost š to
sam izgnan iz života. Uzrok moje gorčine jeste to što sam zao, to što ne
zasluž ujem da budem voljen, a tako sam gladan toga. Už as me opseda
jer se nikada neć u moć i otkriti smrtnicima. Ali to me ne zaustavlja,
majko. Ja sam i suviš e snaž an za njih i ne mogu me zaustaviti. Kao š to
si jedanput i sama rekla - ja sam izrazito dobar u tome š to jesam. Ove
stvari samo me tu i tamo teraju da patim, to je sve.”
“Volim te, sine moj”, rekla je.
Hteo sam da kaž em neš to o njenom obeć anju, o agentima u Rimu, o
tome da treba da piše. Želeo sam da kažem...
“Održi svoje obećanje”, rekla je.
Odjednom mi je sinulo da je ovo naš poslednji trenutak. Znao sam
to, a ništa nisam mogao da uradim da to promenim.
“Gabrijela!”, šapnuo sam.
Ali ona je već bila otišla.
Soba, vrt, noć - bili su tihi i mirni.

Negde pred zoru otvorio sam oč i. Lež ao sam na podu kuć e gde sam
prethodno plakao, a onda se i uspavao.
Znao sam da je trebalo da se uputim u Aleksandriju, da je trebalo
da odem š to je dalje moguć e, a onda da se spustim u pesak kada izađe
sunce. Baš bi bilo prijatno spavati u peskovitom tlu. Isto tako sam znao
i da je vrtna kapija bila otvorena i da su sva vrata bila otključana.
Ali nisam mogao da se pomerim. Na neki hladan i tih nač in
zamiš ljao sam kako je traž im svud po Kairu, kako je dozivam i
govorim joj da se vrati. Na trenutak mi se gotovo učinilo kao da sam to
zaista i uradio, da sam, iako je to bilo potpuno poniž avajuć e, potrč ao
za njom i ponovo pokuš ao da joj kaž em za sudbinu: da je suđeno da je
izgubim, kao š to je i Niki izgubio svoje ruke. Nekako smo morali da
promenimo sudbinu. Morali smo na kraju da odnesemo pobedu.
To je bilo nerazumno. Nisam potrč ao za njom. Otiš ao sam da lovim,
posle č ega sam se vratio. Do sada je već kilometrima bila udaljena od
Kaira. Za mene je bila izgubljena kao i zrnce peska u vazduhu.
Najzad sam, nakon dugo vremena, okrenuo glavu. Plamteć e nebo
iznad vrta, buktinja svetlosti koja se kliž e niz udaljeni krov. Dolazi
sunce, dolazi toplota i buđenje na hiljade tananih glasova u zamršenim
sokacima Kaira, kao i zvuk neč ega š to je izgledalo kao da dopire iz
peska, drveća i komada travnate površine.
Polako sam, poš to sam č uo te zvuke i video blješ tavost svetlosti
koja se kretala po krovu, shvatio da se u blizini nalazi neki smrtnik.
Stajao je na otvorenoj kapiji vrta i zurio u moj nepomič an oblik
unutar prazne kuć e. Bio je to neki mlad, svetlokosi Evropljanin u
arapskoj odeć i, prilič no zgodan. Ugledao me je u ranoj jutarnjoj
svetlosti, svog kolegu Evropljanina kako lež i na poploč anom podu
napuštene kuće.
Lež ao sam i zurio u njega dok je ulazio u napuš teni vrt; svetlost
neba mi je peckala oč i, a než na kož a oko njih poč injala je da gori. Kao
duh u belom čaršavu, na glavi je nosio čistu tkaninu, a na telu halju.
Znao sam da treba da bež im. Morao sam odmah da se izgubim i
sakrijem od nadolazeć eg sunca. Sada nije bilo nikakve moguć nosti da
se spustim u grobnicu ispod poda. Ovaj smrtnik se nalazio u mom
utoč iš tu. Nije bilo č ak ni dovoljno vremena da ga usmrtim i otarasim
se njegovog tela, jadni nesrećni smrtnik.
Svejedno, nisam se ni pomerio. On mi se približ avao, a celo jedno
novo nebo pojavljivalo se iza njega, tako da se njegovo telo suzilo i
postalo tamnije.
“Mesje!” Zabrinut š apat kao kod one ž ene koja je pre mnogo
godinama u Notr Damu pokuš ala da mi pomogne pre nego š to je
postala moja ž rtva, kao i njeno nevino detence. “Mesje, š ta se
dogodilo? Mogu li vam ikako pomoći?”
Preplanulo lice ispod nabora bele tkanine za glavu, zlatne sjajne
obrve, oči sive kao i moje.
Znao sam da ustajem, ali se nisam naterao to da uradim. Osetio sam
da mi se usta povlač e sa zuba. Tada sam zač uo kako se rež anje
prolomio iz mene; video sam šok na njegovom licu.
“Vidi!”, prosiktao sam, dok su mi se oč njaci spustili preko donje
usne. “Zar ne vidiš!”
Pohrlivš i ka njemu, zgrabih ga za ruč ni zglob i naterah ga da otvori
šaku i stavi je na moje lice.
“Da li si mislio da sam ljudsko bić e?”, vrisnuo sam. Tada sam ga
podigao i drž ao ga iznad poda ispred sebe, a on je uzaludno udarao i
mlatarao nogama. “Da nisi mož da pomislio da sam ti brat?”, povikao
sam.
Otvorio je usta i ispustio neki dahćući zvuk, a zatim je vrisnuo.
Odbacih ga u vazduh, a onda napolje preko vrta; telo mu se
okretalo sa raš irenim rukama i nogama pre nego š to je nestalo preko
osvetljenog krova.
Nebo je postalo zaslepljujuća vatra.
Kroz kapiju vrta istrč ao sam u sokak. Jurio sam ispod malenih
luč nih prolaza, kroz č udne ulice. Lomio sam kapije i vrata i odbacivao
smrtnike koji bi mi se naš li na putu. Prolazio sam kroz same zidove
ispred sebe - malterska praš ina se tako dizala da me je skoro uguš ila -
a onda sam ponovo izbio na neki blatnjav sokak ispunjen kuž nim
vazduhom. Svetlost mi je bila za petama kao neka zver.
Kada sam dospeo do neke izgorele kuć e č iji su prozori sa
reš etkama bili uniš teni, upadoh unutra i, kopajuć i sve dublje i dublje,
sve dok nisam viš e mogao da pomerim ni ruke ni š ake - spustih se u
zemlju.
Nalazio sam se u hladovini i tmini.
Bio sam na bezbednom.
 6

U mirao sam. Ili sam barem tako mislio. Nisam mogao da izbrojim
koliko je noć i proš lo. Morao sam da se podignem i odem u
Aleksandriju. Morao sam da pređem more. A to je znač ilo da se
moram pokrenuti, izaći iz zemlje, prepustiti se žeđi.
Nisam popustio.
Nadoš la je ž eđ. A onda je nestala. Bila je to kao smenjivanje bure i
vatre, a moj mozak je oseć ao ž eđ kada i moje srce, koje je postajalo
sve veće i veće, sve glasnije i glasnije, ali ja i dalje nisam popuštao.
Mož da su smrtnici koji su se nalazili iznad mene mogli da č uju
otkucaje mog srca. Povremeno sam ih viđao, plamič ke vatre naspram
mraka, č uo njihove glasove, njihovo brbljanje na stranom jeziku. Ali
najčešće sam video samo tamu. Čuo sam samo tamu.
Na kraju sam se pretvorio u samu ž eđ koja lež i u zemlji, u crvenom
snu sa crvenim snovima, i laganim saznanjem da sam sada bio i suviš e
slab da se podignem iz mekane, peš čane zemlje, i previš e nemoć an,
sasvim razumljivo, da ponovo pokrenem točak.
Da, to je to. Nisam mogao da se podignem sve i da sam hteo. Nisam
uopšte mogao da se pomerim. Disao sam i dalje, ali ne kao što smrtnici
dišu. Srce mi je odzvanjalo u ušima.
I pored svega, nisam umro. Samo sam propadao. Kao ona izmuč ena
stvorenja u zidovima ispod Les Inosanta, napuš tene metafore jada
koje se nigde ne vide, na koje niko ne obrać a paž nju, koje niko ne
primećuje, za koje niko ne mari.
Ruke su mi bile kao kandž e, meso mi se prilepilo za kosti, a oč i su
mi se iskolač ile iz duplji. Zanimljivo je da mi ovako mož emo doveka,
da č ak i kad ne pijemo, kada se ne prepuš tamo opojnom i fatalnom
zadovoljstvu, nastavljamo dalje. Bilo bi to zanimljivo, samo kad svaki
otkucaj srca ne bi bio sveprožimajuća agonija.
Kada bih samo mogao da prestanem da razmiš ljam. Nikolasa de
Lenfona viš e nema. Moja brać a viš e ne postoje. Bledi ukus vina, zvuk
tapšanja.
Zar ne misliš da je dobro ono što radimo kad smo tamo - činimo
ljude srećnima?
Dobro?! O čemu ti uopšte pričaš? Dobro?!
Da je dobro, da čini dobro, da u tome ima dobrog! Dragi Bože, ako na
ovom svetu i nema nekog smisla, sigurno još uvek postoji dobro. Dobro
je jesti, piti, smejati se... biti zajedno...
Smeh. Ona ludač ka muzika. Taj zveket, taj nesklad, beskrajni krik
raščlanjivanja besmisla...
Jesam li budan? Da li spavam? Siguran sam u jednu stvar: ja sam
č udoviš te. I zato š to ja lež im u mukama u utrobi zemlje, pojedina
ljudska bića se kreću kroz uzani prolaz života, neusmrćeni.
Gabrijela je možda već sada bila u afričkim džunglama.

Povremeno bi smrtnici, lopovi koji su se skrivali, dolazili u izgorelu

kuć u iznad mene. Bilo je tu i previš e brbljanja na stranom jeziku. Ali
sve š to je trebalo da uradim bilo je to da utonem još dublje u sebe, da
se povuč em č ak i iz hladnjikavog peska koji me je okruž ivao da ih ne
bi čuo.
Da li sam zaista bio zatočen?
Miris krvi dolazio je odozgo.
Mož da su oni poslednja nada, ovo dvoje š to privremeno obitavaju u
napuš tenoj baš ti. Mož da ć e me krv podić i naviš e, uč initi da se
okrenem i protegnem ove odvratne kandže - mora da su bile takve.
Zaplaš ić u ih na smrt pre nego š to srknem krv iz njih. Sramota.
Oduvek sam bio jedan zgodan mali đavo. A sada više nisam.
Tu i tamo mi se č inilo kao da smo Niki i ja usred jednog od naš ih
najzanimljivijih razgovora.
“Ja se nalazim izvan sveg bola i svih grehova”, on mi kaže.
“Ali da li ti neš to oseć aš ?”, pitam ga ja. “Da li to znač i da si toga
oslobođen kada viš e niš ta ne oseć aš ?” Ni oč aj, ni ž eđ, ni ekstazu? U
ovim trenucima mi je zanimljivo to da je naš e shvatanje nebesa
jednako ekstazi, radosti nebesa. Da je naš e shvatanje pakla bol. Vatre
pakla. Dakle, mi ne sinatramo da je i suviš e dobro ne osećati niš ta, zar
ne?
Mož eš li da odustaneš , Lestate? Ili je istina da bi se radije borio
protiv ž eđi ovim paklenim mukama nego da umreš i ne oseć aš viš e
niš ta? Barem imaš ž elju za krvlju, vrelom i ukusnom, za krvlju koja
ispunjava svaku tvoju i najmanju česticu.
 Koliko ć e dugo ovi smrtnici obitavati ovde, iznad mene u uniš tenoj
baš ti? Jednu noć , dve noć i? Violinu sam ostavio u kuć i u kojoj sam pre
ž iveo. Moram da je uzmem, da je predam nekom mladom smrtnom
muzičaru, nekome ko će...
Blaž ena tiš ina. Samo zvuk violine. Nikijevi beli prsti udaraju po
ž icama, Gudalo se sija na svetlosti; i lica besmrtnih marioneta,
poluoč aranih, poluzabavljenih. Pre samo stotinu godina Pariž ani bi
mu doš li glave. Ne bi morao da se sâ m spali. Mož da bi i mene uhvatili.
Sumnjam.
Ne, nikada ne bi bilo nikakvog veštičjeg mesta za mene.
On sada ž ivi u mojim mislima. Pobož an smrtni izraz. Pa kakav je to
onda ž ivot? Ja ni sâ m ne volim š to ž ivim ovde! Sta to uopš te znač i
ž iveti u mislima drugog? Niš ta, barem ja tako mislim. Ti, zapravo, viš e
ne postojiš, zar ne?
Mačke u bašti. Miris mačje krvi.
Hvala lepo, ali radije bih se muč io, radije bih se osuš io kao prazna
ljuska sa zubima.
 7

Z ač uo se zvuk u noć i. Na š ta je podseć ao? Usporeno udaranje u

dž inovski bubanj na ulicama sela mog detinjstva dok italijanski
glumci najavljuju malu predstavu, koju ć e izvesti u straž njem delu
svog oslikanog vagona. Veliki bubanj u koji sam i sâ m udarao
prolazeć i gradskim ulicama tokom onih dragocenih dana kada sam ja,
prebegli dečak, bio jedan od njih.
Ali, bilo je jač e od toga. Tutnjava topa koja odzvanja kroz doline i
planinske klance? Osetio sam je u svojim kostima. Otvorio sam oč i u
mraku i znao sam da se približava.
To neš to je imalo ritam koraka, ili je to, mož da, bio ritam otkucaja
srca? Svet je bio ispunjen tim zvukom.
Bila je to preteć a buka koja se sve viš e približ avala. Jedan deo
mene je, ipak, znao da nije bilo stvarnog zvuka, nič ega š to bi ljudsko
uho moglo da č uje, nič ega š to bi prodrmalo porcelan na policama ili
staklene prozore. Niti bi od toga mačke poskočile na vrh zida.
Egipat poč iva u tiš ini. Tiš ina je ono š to prekriva pustinju sa obe
strane moć ne reke. Ne č uje se č ak ni blejanje ovaca, niti mukanje
goveda. Ne čuje se nigde ni ženski plač.
Svejedno, ovaj zvuk je bio zaglušujući.
Na trenutak sam osetio strah. Protegnuo sam se u zemlji. Silom sam
gurnuo svoje prste prema površ ini. Bez vida, bez tež ine, lebdeo sam u
zemlji. I odjednom nisam mogao da diš em, nisam uspevao da vrisnem.
Da sam kojim sluč ajem mogao da vrisnem, vrisnuo bih tako jako da bi
se sve staklo kilometrima udaljeno od mene polomilo. Kristalni pehari
bi se raspršili na komadiće, prozori bi eksplodirali.
Zvuk je bivao sve bliž i i glasniji. Pokuš ao sam da se prevrnem i
udahnem vazduha, ali nisam mogao.
Tada mi se uč inilo kao da sam video to neš to, neku pojavu kako mi
se približavala. Tračak crvenog u mraku.
To je bio zvuk nekoga ko je dolazio, nekog stvora koji je bio tako
moćan da su ga, čak i u tišini, drveće, cveće i sâm vazduh osećali. Nemi
stvorovi u zemlji su znali. Stetoč ine su bež ale od njega, mač ke su se
sklanjale sa njegovog puta.
Možda je ovo smrt, pomislio sam.
Mož da je nekim divnim č udom ona ž iva, Smrt, i prima nas u svoje
ruke, a ona nije vampir, ta stvar, ona je samo otelovljenje nebesa.
A mi se podiž emo, sve viš e i viš e, sa njom ka zvezdama. Prolazimo
pored anđela i svetaca, pokraj samog prosveć enja u bož ansku tminu,
u prazninu, dok odlazimo izvan postojanja. U zaboravu nam je sve
oprošteno.
Nikijevo uniš tenje je samo majuš an delić iš čezavajuć e svetlosti.
Smrt moje braće raspršuje se u velikom spokoju neizbežnog.
Gurao sam zemlju. Sutirao sam je, ali moje ruke i noge bile su i
suviš e slabe. Osetio sam ukus peš čanog blata u svojim ustima. Znao
sam da moram da ustanem, a i taj zvuk mi je govorio da ustanem.
Ponovo sam ga osetio kao riku artiljerije, kao buku topova.
Bilo mi je kristalno jasno da je taj zvuk traž io mene, da je tragao za
mnom. Tragao je za mnom kao snop svetlosti. Nisam viš e mogao ovde
da ležim. Morao sam da odgovorim.
Otposlao sam mu najdivljiju dobrodoš licu. Rekao sam mu da sam
ovde; č uo sam sopstvene jadne udahe dok sam se borio da pokrenem
usne. Zvuk je postao tako snaž an da je pulsirao kroz svaki delić moga
tela. Zajedno sa njim pomerala se i zemlja oko mene.
Što god da je to bilo, ono je ušlo u izgorelu kuću.
Vrata su bila razvaljena kao da su š arke bile umetnute u malter, a
ne u gvož đe. Sve sam ovo video spuš tenih kapaka na oč ima. Video
sam kako se pomera ispod maslinovog drveća. Bilo je u bašti.
Ludač ki sam grebao prema vazduhu. Ali potmula buka koju sam
sada čuo bilo je kopanje po pesku koje je dopiralo odozgo.
Osetio sam da me je neš to meko poput barš una dotaklo po licu.
Iznad sebe sam ugledao odsjaj mrač nog neba i oblake kako prolaze i
kako kao koprena sakrivaju zvezde. Nebesa nikada, u svoj svojoj
jednostavnosti, nisu izgledala tako blagosloveno.
Moja pluća se ispuniše vazduhom.
Ispustio sam glasan krik, iz samog zadovoljstva. Ali sve ove
senzacije ualazile su se izvan zadovoljstva. Disati, videti svetlost - to su
bila č uda. A zvuk bubnjanja, glasna zagluš ujuć a buka č inila se kao
savršena pratnja.
A onaj, onaj koji je tragao za mnom, onaj iz č ijeg je pravca zvuk i
dolazio stajao je iznad mene.
Zvuk se rastoč io; rasprš ivao se sve dok nije bio niš ta viš e do
poslednji trač ak zvuka violinske ž ice. Podizao sam se kao da me je
neko podizao iz zemlje, iako je ovaj stvor stajao sa rukama spuš tenim
uz telo.
Najzad je podigao svoje ruke da me prihvati, a lice koje sam
ugledao bilo je izvan carstva moguć nosti. Koji je od nas mogao da ima
takvo lice? Sta smo mi znali o strpljenju, o tobož njoj dobroti, o
saosećanju? Ne, nije bio jedan od nas. Nije mogao da bude. A ipak - bio
je. Natprirodno tkivo i krv nalik na moju. Oč i koje su se prelivale u
duginim bojama, sakupljajuć i svetlost iz svih pravaca. Majuš ne
trepavice kao zlatni potezi iz najboljeg penkala.
Ovo stvorenje, ovaj moć ni vampir, drž ao me je uspravljenog i
gledao me pravo u oč i. Verujem da sam rekao neš to glupavo, da sam
izrekao neku ludač ku misao, neš to kao da sam sada bio upoznat sa
tajnom večnosti.
“Onda mi je saopš ti”, š apnuo je i nasmeš io mi se. Najč istija slika
ljudske ljubavi.
“O, Bože, pomozi mi. Prognaj me u sâm pakao.”
To se čuo moj glas. Nisam mogao da gledam u tu lepotu.
Video sam svoje ruke, koje su bile poput kostiju, svoje š ake, koje su
podseć ale na ptič je nož ice. Niš ta ne mož e da ž ivi a da bude ono š to
sam ja bio sada - ova utvara. Pogledao sam u svoje noge. Lič ile su na
prutić e. Odeć a je klizila sa mene. Nisam mogao da stojim, niti da se
pomerim, a seć anje na ukus krvi koja se slivala u moja usta odjedared
me je obuzela.
Kao mutan odsjaj ispred mene, video sam njegovu odeć u od
crvenog barš una, njegov ogrtač , koji je sezao do poda, njegove ruke u
tamnocrvenim rukavicama, kojima me je drž ao. Kosa mu je bila gusta,
sedi i zlatni pramenovi preplitali su se u talasima i slobodno padali
oko njegovog lica, kao i preko njegovog š irokog č ela. A njegove plave
oč i mogle su da se sakriju ispod njegovih gustih zlatnih obrva da nisu
bile tako krupne, tako smekš ane oseć anjem koje se izraž avalo u
njegovom glasu.
Covek koji je u najboljem trenutku svog ž ivota primio dar
besmrtnosti. Njegovo č etvrtasto lice, sa blago upalim obrazima,
š irokim i punim ustima - zrač ilo je neverovatnom než noš ću i
spokojem.
“Pij!”, rekao je, blago podigavš i obrve; njegove usne paž ljivo su i
polako oblikovale reči kao da je u pitanju bio poljubac.
Kao š to je i Magnus uč inio one smrtonosne noć i eonima udaljene,
sada je i on podigao svoju ruku i povukao tkaninu sa svog grla.
Pojavila se vena, tamnoljubič asta, ispod napola prozirne, natprirodne
kož e. Ponovo se zač uo zvuk, taj zvuk koji je sve nadjač avao, a on me
je podigao sa zemlje i uvukao me u sebe.
Krv je bila sama svetlost, tečna vatra. Naša krv.
U mojim rukama se sakupljala neprocenjiva snaga, koja se kovitlala
oko njegovih ramena, moje lice je bilo pritisnuto uz njegovo hladno
belo tkivo, krv je š ikljala nadole, ispunjavajuć i moje udove, a svaki
krvni sud u mom telu zaž ario se njome. Koliko je vekova proč istilo
ovu krv, zgusnulo njenu snagu?
Činilo se kao da govori ispod urlikanja tog toka. Ponovo je rekao:
“Pij, mladi moj, ranjeni moj!”
Osetio sam kako mu se srce nadima, telo giba, i bili smo zalepljeni
jedan uz drugog.
Mislim da sam čuo sebe kako kažem:
“Marijuse!”
A on je odgovorio:
“Da.”
 1

Kada sam se probudio, nalazio sam se na palubi broda.

Mogao sam da č ujem š kripanje dasaka i da omiriš em more.
Mogao sam da namiriš em i krv onih koji su upravljali
brodom. Znao sam da sam na galiji jer sam mogao da č ujem ritam
vesala ispod potmulog šuštanja džinovskih platnenih jedara.
Nisam mogao da otvorim oč i, nisam mogao da nateram udove da se
pokrenu. Ipak, bio sam smiren. Nisam oseć ao ž eđ. U stvari, imao sam
neverovatan oseć aj spokoja. Moje telo je bilo toplo kao da sam se
malopre nahranio, i bilo je prijatno tako lež ati, budan sanjati snove na
nežnom njihanju mora.
Tada je moj um počeo da se razbistrava.
Znao sam da plovimo veoma brzo kroz prilič no mirne vode. Sunce
samo š to je zaš lo. Rano več ernje nebo se smrač ivalo, a vetar je
zamirao. Zvuk izranjanja i uranjanja vesala bio je umirujuć i
rasterećujući.
Moje oči su sada bile otvorene.
Viš e nisam bio u kovč egu. Tek š to sam izaš ao iz straž nje kabine
dugačkog broda, već sam stajao na palubi.
Udisao sam svež slani vazduh i video divno už areno plavetnilo neba
u sumrak, kao i mnoš tvo sjajnih zvezda iznad svoje glave. Zvezde
nikada ne izgledaju ovako kada se posmatraju sa kopna. Nikada nisu
tako blizu.
Sa obe naš e strane nalazila su se mrač na planinska ostrva sa
stenama koje su sijale majuš nim ž mirkajuć im svetlostima. Vazduh je
bio ispunjen mirisom zelenila, cveća, samog tla.
Maleno i glatko plovilo brzo je klizilo prema uzanom prolazu među
stenjem ispred nas.
Oseć ao sam da mi je um nesvakidaš nje jasan i da mi je snaga svež a.
Na trenutak sam dobio poriv da pokuš am da shvatim kako sam uopš te
dospeo ovamo, da li sam bio u Egejskom ili Mediteranskom moru, da
li znam kada smo napustili Kairo i da li su se okolnosti kojih sam se
sećao zaista i dogodile.
 Ali sva moja radoznalost nestala je u nekoj vrsti pomirljivog
prihvatanja onoga što se dešavalo.
Marijus se nalazio napred, na mostu ispred glavnog jarbola.
Otišao sam prema mostu, stao pored jarbola i pogledao nagore.
Marijus je nosio dugač ki crveni ogrtač od barš una, koji je imao na
sebi i u Kairu, dok je njegovu gustu plavobelu kosu vetar zabacivao
unazad. Njegove su oč i bile usmerene ka prolazu ispred nas, opasnim
stenama koje su virile iz plić aka. Levom rukom se č vrsto drž ao za
ogradu male palube.
Osetio sam sveprož imajuć u ljubav prema njemu, a oseć aj spokoja
se u meni proširio.
Nije bilo nikakve zastraš ujuć e velič ine u njegovom izrazu lica ili u
njegovom drž anju, niti superiornosti koja bi me ponizila i uč inila da ga
se bojim. Zrač io je nekom mirnom otmenoš ću. Oč i su mu bile prilič no
razrogač ene dok je gledao napred, a usta su mu, kao i pre, odisala
nekom neobičnom nežnošću.
Lice mu je bilo i suviš e glatko, da. Posedovalo je sjaj kao š to ga
imaju neki srasli ož iljci, bilo je glatko i sposobno da iznenadi, pa č ak i
da preplaš i u mrač noj ulici. Zrač ilo je bledim svetlom. Ali izraz lica mu
je bio i previš e topao, i suviš e ljudski u svojoj dobroti da iskaž e bilo
šta drugo osim privlačnosti.
Arman je mož da bio nalik bogu sa Karavađovih slika, a Gabrijela je
podseć ala na mermernog arhanđela koji je stajao na glavnoj porti
crkve.
Ali ova figura iznad mene imala je lik besmrtnog čoveka.
A taj besmrtnik sa ispruž enom desnom rukom upravljao je tiho ali
vešto brodom kroz stenje ispred prolaza.
Voda oko nas se svetlucala kao istopljeni metal, prelivajuć i se iz
azurnoplave u srebrnu boju, a potom u crnu. Voda se pretvarala u
uzburkanu belu penu dok su plitki talasi udarali o stenje.
Primaknuh se i, š to sam tiš e mogao, popeh se malim stepenicama
na most.
Marijus ni na trenutak nije skrenuo pogled sa vode, ali je svojom
levom rukom uhvatio moju ruku koja mi je mlitavo visila uz telo.
Toplina. Nenametljiv stisak. Ali ovo nije bio trenutak za razgovor, i
bio sam iznenađen što je uopšte pokazao da me je primetio.
Obrve mu se spojiš e, oč i blago suziš e i, kao da su bili primorani
njegovom nemom naredbom, veslači usporiše svoje zamahe.
Bio sam fasciniran onim š to sam video i shvatih, nakon š to sam se
viš e usredsredio, da sam mogao da osetim snagu kako zrač i iz njega,
njegov blagi puls, koji je bio usklađen sa bubnjanjem njegovog srca.
Mogao sam, takođe, da č ujem i smrtnike na okolnim stenama, kao i
na uzanim ostrvskim plaž ama koje su se protezale desno i levo od nas.
Video sam kako se okupljaju na rtovima i trč e sa bakljama u rukama
ka ivici vode. Mogao sam da č ujem njihove misli, koje su kao glasovi
odzvanjale dok su stajali u prozrač noj več ernjoj tmini i gledali ka
svetiljkama na naš em brodu. Jezik je bio grč ki, meni nepoznat, ali je
sadržaj bio jasan:
Gospodar prolazi. Dođite i pogledajte: gospodar prolazi.
Reč gospodar je u sebi sadrž ala, na neki neodređen nač in, neš to
natprirodno. Strahopoš tovanje pomeš ano sa uzbuđenjem dolazilo je
sa obale kao hor preklapajućih šapata.
Sluš ajuć i ovo, ostao sam bez daha! Pomislio sam na smrtnika koga
sam preplaš io u Kairu, na nekadaš nju lakrdiju na pozornici Renoovog
pozoriš ta. Osim u ta dva sluč aja, prolazio sam kroz svet kao da sam
nevidljiv, a ovi ljudi, ovi u tamno obuč eni seljaci, okupljali su se da
posmatraju kako prolazi brod. Oni su znali š ta je Marijus bio. Ili su bar
neš to znali o tome š ta je sada. Nisu izgovorili grč ku reč za vampira,
koju sam mogao da razumem.
Ostavljali smo plaž e za sobom. Stene su se nadnosile sa obe strane
broda, a on je klizio sa veslima iznad vode. Visoki kameni zid od stena
zaklanjao je svetlost koja je dopirala sa neba.
U roku od nekoliko trenutaka video sam da se pred nama prostire
velika srebrna uvala, veliki kameni zid, dok su se oko nas prostirale
než nije padine, koje su okruž ivale vodu. Velika stena je bila tako
visoka i strma da nisam mogao da raspoznam šta se nalazi na vrhu.
Veslač i su smanjili brzinu poš to smo se približ avali steni. Brod je
poč eo veoma blago da se okreć e na stranu. Dok smo plutali prema
steni, video sam nejasan oblik drevnog kamenog nasipa prekrivenog
sjajnom mahovinom. Veslači su podigli vesla i uperili ih u pravcu neba.
Marijus je, kao i pre, bio potpuno nepomič an, ruka mu je blago
pritiskala moju, dok je drugom pokazivao prema nasipu i steni koja se
uzdizala kao samo nebo. Naši fenjeri su bacali svetlo, a ono se odbijalo
o mokar kamen.
 Kada smo bili nekih dva, dva i po metra udaljeni od nasipa, š to je
prilič no opasno za jedan ovako veliki i tež ak brod, osetio sam da smo
se zaustavili.
Tada me je Marijus uhvatio za ruku, te smo zajedno krenuli preko
palube i popeli se na ivicu broda. Priš ao nam je tamnokosi sluga i
Marijusu pruž io neku torbu. Marijus i ja smo preskoč ili vodu i spustili
se na nasip; s lakoć om i bez ikakvog zvuka premostili smo tu
razdaljinu.
Okrenuo sam se nazad i video kako se brod lagano njiš e na vodi.
Vesla su ponovo bila spuš tena u vodu. U roku od samo nekoliko
sekundi brod se uputio ka udaljenim svetlima malene varoš i s druge
strane uvale.
Marijus i ja smo stajali sami u mraku, a kada je brod postao samo
majuš na mrač na tač ka na svetlucavoj vodi, pokazao je rukom prema
uzanom stepeništu uklesanom u stenu.
“Idi ispred mene, Lestate”, rekao je.
Lep je oseć aj bio penjati se. Dobro je bilo osetiti kako se brzo
uzdiž em prateć i grubo uklesane stepenike i cikcak okrete, kako se
vetar pojač ava, videti vodu kako postaje još udaljenija i zamrznutija.
Kao da je i samo talasanje bilo zaustavljeno.
Marijus je bio samo nekoliko koraka iza mene. I opet, mogao sam
da osetim i č ujem puls te snage. To je lič ilo na neku vibraciju u mojim
kostima.
Grubo isklesane stepenice nestale su pre nego š to smo bili na pola
puta i uskoro sam pratio puteljak koji nije bio dovoljno š irok ni za
planinsku kozu. Povremeno bi veliko kamenje ili stene postavili
granicu između nas i moguć eg strmoglavog pada u vodu daleko ispod
nas. Ali, puteljak je, uglavnom, bio jedino š to se isticalo na glatkoj
litici. Dok smo se penjali sve viš e i viš e, č ak sam se i ja pribojavao da
pogledam dole.
Jednom sam, kada sam se uhvatio za granu nekog majuš nog drveta,
pogledao preko ramena i video Marijusa kako nepokolebljivo ide
prema meni; torba mu je bila prebač ena preko ramena, a desna ruka
mu je slobodno padala. Uvala, udaljena mala varoš , luka - sve je ovo
izgledalo kao skup igrač aka, mapa koju je napravilo neko dete na
stolnjaku koristeć i ogledalo, pesak i nekoliko drvaca. Mogao sam da
vidim i otvoreno more izvan prolaza i duboke senovite oblike ostalih
ostrva koja su se uzdizala iz nepokretnog mora. Marijus se nasmeš io i
čekao. Onda mi je veoma ljubazno šapnuo:
“Kreni dalje.”
Mora da sam bio omađijan. Ponovo sam poč eo da se uspinjem i
nisam se zaustavio sve dok nisam dospeo do vrha. Otpuzao sam preko
poslednje gomile kamenja i korenja i uspravio se na noge na mekoj
travi.
Ispred nas se uzdizalo još već e stenje i kamenje, a č inilo se kao da
iz njega izvire jedno ogromno utvrđenje, kuć a. Njeni prozori su bili
osvetljeni, kao i njene kule.
Marijus je stavio svoju ruku preko mojih ramena i uputismo se ka
ulazu.
Osetio sam kako je njegov stisak oslabio kada se zaustavio pred
masivnim vratima. Tada se zač ulo pomeranje reze sa unutraš nje
strane. Vrata se otvoriš e, a njegov stisak ponovo osnaž i. Uveo me je u
predvorje, koje je slabo osvetljavalo nekoliko baklji.
Pomalo zateč en, uvideo sam da unutra nema nikoga ko je mogao
da pomeri rezu niti da nam otvori vrata. Okrenuo se, pogledao u
pravcu vrata i ona se zatvoriše.
“Spusti rezu”, rekao je.
Zapitao sam se zaš to to nije uradio onako kako je uradio i sve
ostalo, ali sam odmah učinio ono što je od mene zatražio.
“Daleko je lakš e tako”, rekao je, a na njegovom licu pojavio se
nestaš an izraz. “Poveš ću te u sobu gde ć eš moć i bezbedno da spavaš .
Kod mene možeš da dođeš kada god poželiš.”
U kuć i nisam č uo nikog drugog. Ali, smrtnici su bili ovde, toliko sam
mogao da utvrdim. Ostavili su svoj miris tu i tamo. A i baklje su tek
nedavno bile upaljene.
Popeli smo se malim stepeniš tem koje se nalazilo sa desne strane, a
kada sam ušao u sobu koja je trebalo da bude moja, bio sam zapanjen.
Bila je to velika prostorija, u kojoj se jedan zid otvarao ka terasi sa
kamenom ogradom, koja se nadnosila nad morem.
Kada sam se okrenuo, Marijusa viš e nije bilo. Nestala je i torba. Ali
Nikijeva violina i torba sa mojim stvarima lež ale su na kamenom stolu
usred sobe.
Prož eo me je talas tuge i olakš anja kada sam ugledao violinu.
Uplašio sam se da sam je izgubio.
 U sobi su se nalazile kamene klupe, a na stalku upaljena uljanica. U
jednom udaljenom udubljenju nalazila su se teš ka drvena dvokrilna
vrata.
Otiš ao sam do njih i otvorio ih. Ugledao sam maleni prolaz, koji je
oš tro skretao u obliku slova L. Iza okuke se nalazio sarkofag sa
obič nim poklopcem. Bio je lepo isklesan od diorita, koji je, koliko ja
znam, jedan od najtvrđih kamenova na zemlji. Poklopac mu je bio
straš no tež ak, a kada sam pogledao unutra, video sam da je oblož en
gvožđem i da ima rezu, koja je mogla da se namesti iznutra.
Nekoliko svetlucavih predmeta ležalo je na dnu samog kovčega.
Kada sam ih podigao, zasvetleli su gotovo č arobno na svetlosti koja
je dopirala iz sobe.
Tu je bila jedna zlatna maska, koja je bila veoma paž ljivo
oblikovana. Usne na njoj su bile zatvorene i uzane, a oč ne duplje
otvorene. Maska je bila spojena sa kapuljač om sač injenom od
nanizanih listić a tuč enog zlata. Sama maska je bila teš ka, ali je zato
kapuljač a bila prilič no lagana i rastegljiva; svaki zlatni listić bio je
povezan zlatnim koncem sa drugim listić em. Unutra se, takođe,
nalazio i par kož nih rukavica skroz pokrivenih sić uš nim i inije
izrađenim zlatnim listić ima, koji su podseć ali na riblje krljuš ti. I
najzad, veliko savijeno ć ebe od naj inije crvene vune, č ija je jedna
strana bila ukrašena većim zlatnim listićima.
Shvatio sam da ć u, ako stavim ovu masku, navuč em ove rukavice i
ako se pokrijem tim ć ebetom, biti zaš tić en od svetlosti u sluč aju da
neko otvori poklopac sarkofaga dok ja spavam.
Ali, teš ko da je neko mogao da prodre do sarkofaga. Vrata ove u L
oblikovane odaje su, takođe, bila okovana gvož đem, a imala su i
sopstvenu gvozdenu rezu.
Ovi tajanstveni predmeti posedovali su neku č aroliju. Svidelo mi se
da ih dodirujem i zamiš ljao sam kako ih nosim dok spavam. Maska me
je podsećala na grčke maske komedije i tragedije.
Sve ove stvari ukazivale su na ukop nekog drevnog kralja.
Nerado sam ostavio ove predmete.
Vratio sam se u sobu, skinuo sa sebe odeć u koju sam nosio svih
onih noć i koje sam proveo u zemlji u Kairu, i obukao č isto odelo.
Oseć ao sam se prilič no nezgrapno dok sam stajao na ovom
bezvremenom mestu u kaputu od plavog barš una sa bisernim
dugmadima, u obaveznoj č ipkanoj koš ulji i cipelama od satena sa
dijamantskom kopčom, ali to je bila jedina odeća koju sam posedovao.
Povezao sam kosu crnom maš nom, kao i svaki prikladno doteran
gospodin osamnaestog veka, i krenuo u potragu za gospodarom kuće.
 2

B aklje su gorele po celom zdanju. Sva vrata bejahu otvorena.

Prozori nisu bili zastrti i kroz njih se mogao videti nebeski svod i
more. Kada sam siš ao niz prazno malo stepeniš te koje je vodilo iz
moje sobe, shvatio sam da sam posle svih svojih lutanja sada prvi put
bio u bezbednom prebivališ tu jednog besmrtnog bić a, opremljenom i
ispunjenom svim potrepš tinama koje su jednom besmrtniku bile
potrebne.
Velič anstvene grč ke urne stajale su na postoljima po hodnicima,
veliki bronzani orijentalni kipovi u svojim raznolikim niš ama, a
neobič ne biljke su cvetale u svakom prozoru i na svakom balkonu
otvorenom prema nebu. Divni tepisi iz Indije, Persije i Kine prekrivali
su mermerne podove kojima sam hodao.
Naiš ao sam na ogromne preparirane zveri, koje su stajale u
ž ivopisnim polož ajima - medved, lav, tigar, č ak i slon, koji je bio
postavljen u sopstveni ogromni prostor, guš teri veliki kao zmajevi,
ptice grabljivice, koje su se kandž ama drž ale za osuš ene grane,
napravljene tako da liče na grane pravog drveća.
Ali, velič anstveno obojeni murali, koji su prekrivali sve površ ine od
poda do stropa, dominirali su nad svim ostalim.
U jednoj se prostoriji nalazila treperava i mrač na slika suncem
zapeč ene Arabijske pustinje, sa izvanredno detaljnim prikazom
karavana kamila i trgovaca sa turbanima na glavama kako se kreću po
pesku. U sledeć oj sobi je bilo kao da sam se naš ao u samom središ tu
dž ungle koja je bujala než nim i paž ljivo prikazanim tropskim
pupoljcima, puzavicama i istanč ano iscrtanim listovima. Savrš enstvo
ove iluzije me je zaprepastilo, zavelo, ali š to sam viš e gledao u te slike,
sve sam više primećivao detalje.
U gustiš u dž ungle posvuda su se nalazila stvorenja - insekti, ptice,
gliste u zemlji - kao hiljade aspekata slike, koji su mi, najzad, pruž ili
oseć aj da sam skliznuo izvan vremena i prostora u neš to š to je bilo
viš e od slike. I pored svega, sve je to bilo prikazano sasvim ravno na
zidu.
 Poč elo je da mi se vrti u glavi. Gde god bih se okrenuo, zidovi su
prikazivali nove vidike. Nisam znao da imenujem neke nijanse boja
koje sam video.
Sto se tič e stila kojim su ovi prizori naslikani, on me je zbunjivao
isto koliko me je i oduš evljavao. Tehnika slikanja se č inila potpuno
realistič nom; koriš ćene su klasič ne proporcije i veš tine koje su tako
uoč ljive kod svih kasnijih renesansnih slikara - Da Vinč ija, Rafaela,
Mikelanđela, kao i kod savremenijih majstora - Votoa, Fragonara.
Nač in na koji je koriš ćeno svetlo jeste velič anstven. Ziva stvorenja kao
da su disala dok sam ih posmatrao.
Ali, detalji, detalji nisu mogli da budu prikazani realistič no ili
proporcionalno. Jednostavno je u dž ungli bilo i previš e majmuna, i
suviš e sić uš nih insekata koji su puzili po liš ću. Na jednoj slici letnjeg
neba nalazilo se na hiljade majušnih insekata.
Uš ao sam u prostran hodnik sa č ijih su zidova naslikani muš karci i
ž ene zurili u mene i skoro da sam vrisnuo. Bili su to likovi iz svih
vremena -beduini, Egipć ani, zatim Grci i Rimljani, vitezi u oklopima,
seljaci, kraljevi i kraljice. Bilo je tu i ljudi u prslucima i dokolenicama
iz renesansnog perioda, Kralj Sunca sa svojom masivnom kovrdž avom
grivom, a najzad i ljudi našeg doba.
Ali, detalji su i dalje izgledali kao da sam ih zamiš ljao - kapljice
vode koje vise sa ogrtač a, posekotina na jednoj strani lica,
poluspljošten pauk ispod izglancane kožne čizme.
Poč eo sam da se smejem iako niš ta nije bilo smeš no. Bilo je prosto
prekrasno. Počeo sam nekontrolisano da se smejem.
Morao sam da se nateram da izađem iz ove galerije, a jedino š to mi
je ulilo snage da to uradim bio je prizor biblioteke ispunjene
svetlošću.
Zidovi prepuni knjiga i tuba rukopisa, ogromni blistavi globusi na
drvenim postoljima, biste drevnih grč kih bogova i boginja,
veličanstvene velike mape.
Novine na svim jezicima stajale su u hrpama na stolovima. Svuda su
bili razasuti č udni predmeti. Fosili, mumi icirane š ake, egzotič ne
š koljke. Tu je bilo i buketa osuš enog cveč a, igurica i delova drevnih
skulptura, činija od alabastera ispisanih egipatskim hijeroglifima.
Svuda po sobi, među stolovima i staklenim vitrinama, nalazile su se
udobne stolice sa klupicama za noge, svećnjaci i uljane lampe.
 U stvari, sve je ostavljalo utisak udobnog nereda, dugač kih sati
č istog už ivanja, mesta koje je u svojoj krajnosti bilo tako ljudsko.
Ljudsko znanje, ljudske rukotvorine, stolice u kojima bi isto tako
mogli da sede i smrtnici.
Dugo sam se ovde zadrž ao; paž ljivo sam pregledao latinske i grč ke
naslove. Osetio sam se pomalo pijanim, kao da sam naleteo na nekog
smrtnika čija je krv bila puna vina.
Ali, morao sam da pronađem Marijusa. Izašao sam iz ove prostorije,
krenuo niz male stepenice, pa sam, proš avš i kroz još jedno oslikano
predvorje, uš ao u još jednu već u sobu, koja je isto tako bila jarko
osvetljena.
Pre nego š to sam i uš ao u tu prostoriju, zač uo sam pojanje ptica i
osetio miris cveć a. A onda sam se izgubio u š umi kaveza. Ovde nije
bilo samo ptica raznih velič ina i boja, već i majmuna i pavijana, koji su
svi odreda pobesneli u svojim malim zatvorima dok sam se š etao po
toj sobi.
Biljke u saksijama su se gurale između kaveza - paprat, drveć e
banana, glavice kupusa, veliki krasuljak, jasmin i druge miriš ljave
noć ne loze. Bilo je tu ljubič astih i belih orhideja, voš tanih cvetova koji
su hvatali insekte u svoje ž drelo, malog drveć a bresaka, limuna i
krušaka, otežalog od svojih plodova.
Kada sam napokon izaš ao iz tog malenog raja, uš ao sam u
predvorje sa skulpturama, koje je bilo ravno bilo kojoj galeriji
Vatikanskog muzeja. Bacio sam pogled na poboč ne odaje ispunjene
slikama, orijentalnim nameštajem i mehaničkim igračkama.
Naravno da se viš e nisam zadrž avao na svakom novom predmetu
ili otkrić u. Upoznati se sa celokupnim sadrž ajem ove kuć e zahtevalo
bi ceo jedan život, te sam nastavio dalje.
Nisam znao kuda idem, ali sam znao da mi je dozvoljeno da sve to
vidim.
Najzad sam zač uo nepogreš ivi zvuk Marijusa, onaj tihi ritmič ni takt
srca koji sam čuo još u Kairu. Krenuo sam ka njemu.
 3

U š ao sam u jarko osvetljen salon osamnaestog veka. Kameni zidovi

su bili prekriveni daskama od ruž inog drveta, a na njima su bila
okač ena ogledala, koja su se protezala do tavanice. Bilo je oslikanih
š krinja - takve š krinje sam već viđao - tapaciranih stolica, tamnih i
bogatih pejzaž a, porcelanskih satova. Omanja kolekcija knjiga bila je
smeš tena u jednoj zastakljenoj vitrini, novine novijeg datuma lež ale su
na malenom stolu kraj stolice sa naslonom od brokata.
Visoki i uzani dvokrilni prozori otvarali su se prema kamenoj
terasi, gde su redovi belih ljiljana i crvenih ruž a puš tali svoje snaž ne
mirise.
I tamo, meni okrenut leđima, kraj kamene ograde, stajao je
osamnaestovekovni čovek.
Bio je to Marijus. Okrenuo se i pokazao mi da mu priđem.
Bio je obuč en nalik meni, samo š to je njegov kaput bio crven, a ne
ljubič ast kao moj, njegova č ipka je bila iz Valensije, a ne iz Brisela kao
moja. Ali, bilo je to prilič no slič no odelo; njegova sjajna kosa je pozadi
bila labavo svezana tamnom maš nom, kao š to je moja. Uopš te nije
izgledao tako nestvarno kao š to je Arman znao da izgleda, već je viš e
bio nalik nekom uzviš enom bivstvu, stvorenju neverovatne beline i
savrš enstva, koje je, bez obzira na to, bilo u spoju sa svim onim š to ga
je okruž ivalo - odeć om koju je nosio, kamenom ogradom na koju se
oslanjao, č ak i sa samim trenutkom u kojem je jedan mali oblak
preleteo preko sjajnog polumeseca.
Už ivao sam u ovom trenutku; u tome š to smo se on i ja spremali da
razgovaramo; u tome š to sam ja zaista ovde. Um mi je bio još uvek bio
bistar kao i na brodu. Nisam oseć ao ž eđ. Oseć ao sam da me drž i
njegova krv u meni. Sve misterije su se nagomilavale u meni, izazivale
su me i izoš travale mi č ula. Da li su se Oni Koji Moraju Biti Sač uvani
nalazili negde na ovom ostrvu? Da li će ove stvari biti obelodanjene?
Otiš ao sam do ograde i stao kraj njega; bacio sam pogled na more.
Njegove oč i su sada bile prikovane za jedno ostrvo koje je bilo
udaljeno otprilike kilometar od kopna. Osluš kivao je neš to š to ja
nisam mogao da č ujem. Osvetljeno svetloš ću koja je dopirala kroz
otvorena vrata iza nas, njegovo lice je iz pro ila izgledalo strahovito
kameno.
Istog trenutka se okrenuo ka meni sa veselim izrazom na svom
glatkom licu, koje je iznenada neverovatno ož ivelo. Zagrlio me je i
poveo nazad u sobu.
Korač ao je istim tempom kao neki smrtnik, koraka lakog ali
čvrstog; telo mu se se kretalo kroz prostor na očekivan način.
Poveo me je do dve udobne fotelje, koje su stajale jedna naspram
druge; seli smo. Ovo je, otprilike, bilo središ te sobe. Terasa se nalazila
sa moje desne strane, a osvetljenje je dolazilo od lustera koji je bio
iznad naših glava, kao i od tuceta stonih i zidnih svećnjaka.
Prirodno, sve je to bilo krajnje civilizovano. Marijus se udobno
skrasio na brokatnim jastucima; prstima je obuhvatio rukohvate.
Dok se smeš io, u potpunosti je izgledao kao č ovek. Sve linije, svaki
pokret - bili su tu, sve dok se smešak ponovo nije istopio.
Pokušao sam da ne zurim u njega, ali nisam mogao da se oduprem.
Nešto se nestašno pojavilo na njegovom licu.
Moje srce je preskakalo.
“Sta ć e ti biti lakš e?”, upitao me je na francuskom. “Da ti saopš tim
zaš to sam te doveo ovamo ili da mi ti objasniš zaš to si traž io da me
vidiš?”
“O! Ovo prvo mi se čini lakšim”, rekao sam. “Radije bih da ti pričaš.”
Nasmejao se na nežan, umiljat način.
“Ti si jedno neobič no stvorenje”, rekao je. “Nisam oč ekivao da ć eš
se tako brzo zakopati u zemlju. Već ina nas ima iskustvo prve smrti
mnogo kasnije - nakon jednog veka, a možda i nakon dva.”
“Prva smrt?! Hoć eš da kaž eš da je to uobič ajeno - da se ukopaš u
zemlju kao što sam to ja učinio?!”
“Među onima koji opstanu, da, jeste uobič ajeno. Mi umiremo.
Ponovo se diž emo. Oni koji se ne ukopaju u zemlju na neko vreme,
obično ne opstanu dugo.”
Bio sam začuđen, ali sve je to imalo smisla. Jedna jeziva misao me je
pogodila: da se samo Niki ukopao u zemlju umesto š to je okonč ao u
vatri... Ali sada nisam mogao da razmiš ljam o Nikiju. Ako bih poč eo,
postavljao bih ludač ka pitanja. Da li Niki negde postoji? Da li je Niki
nestao? Da li se i moja braća negde nalaze? Ili oni više ne postoje?
 “Ali nije trebalo da budem tako iznenađen kada si ti u pitanju, nije
trebalo da me iznenadi da se to dogodilo kada se dogodilo”, razmišljao
je naglas kao da nije č uo moje misli, ili u ovom trenutku mož da nije
hteo ni da se osvrne na njih. “Izgubio si toliko toga š to ti je bilo
dragoceno. Video si i naučio mnogo toga, i to veoma brzo.”
“Kako znaš šta mi se sve desilo?”, upitao sam.
Ponovo se nasmeš io. Skoro da se nasmejao. Zapanjujuć a je bila
toplina koja je zrač ila iz njega, kao i ta njegova neposrednost. Govorio
je ž ivahno i potpuno teč no. To jest, govorio je kao pravi š kolovani
Francuz.
“Ne plašim te, zar ne?”, upitao je.
“Nije mi ni palo na pamet da pokušavaš to da radiš”, rekao sam.
“Ne, ne pokuš avam.” Napravio je nekakav neusiljen pokret rukom.
“Ali, tvoja pribranost je, svejedno, pomalo iznenađujuć a. Da
odgovorim na tvoje pitanje: meni su poznate sve stvari koje se
događaju naš oj vrsti š irom sveta. Ponekad, jednostavno, ne mogu da
razumem kako ili zaš to to znam. Ta moć se uveć ava sa staroš ću, kao
uostalom i sve naš e druge moć i, ali ona ostaje nedosledna i nije je lako
kontrolisati. Ima trenutaka kada mogu da č ujem š ta se deš ava sa
našima u Rimu, pa čak i u Parizu. A kada me neko pozove, kao što si to
ti uč inio, mogu da č ujem poziv sa ogromne udaljenosti. Mogu da
pronađem i izvor poziva, kao što si i sâm mogao da vidiš.
Ali, informacije mi pristiž u i na druge nač ine. Znam za poruke koje
si mi ostavljao po zidovima duž cele Evrope jer sam ih proč itao. A o
tebi sam č uo i od drugih. Deš avalo se, isto tako, da ti i ja budemo blizu
jedno drugoga - i bliž e nego š to mož eš i da zamisliš . Mogao sam da
č ujem i tvoje misli. Naravno, i sada mogu da č ujem tvoje misli, š to
najverovatnije i sâm znaš, ali više volim da komuniciram rečima.”
“Zaš to?”, upitao sam. “Mislio sam da se drevniji vampiri u
potpunosti oslobađaju govora.”
“Misli su neprecizne”, rekao je. “Ako ti otvorim svoj um, ne mogu u
potpunosti da kontroliš em ono š ta ć eš ti iz njega izvuć i. A kada ja
čitam tvoje misli, moguće je da pogrešno protumačim ono što čujem ili
vidim. Viš e volim da koristim govor, jer tako svojim umom mogu da
utič em na ono š to kaž em. Volim da č ujem uzbuđenost glasa kojim
objavljujem važ nost onoga š to ž elim da kaž em. Už ivam da moj glas
bude prihvać en. Ne volim da upadam u tuđe misli bez upozorenja.
Jednostavno govoreć i, mislim da je govor najveć i dar koji dele smrtni i
besmrtni.”
Nisam znao š ta da mu odgovorim. To je bila još jedna stvar koja je
imala savrš enog smisla. Svejedno, zatekao sam se kako odmahujem
glavom.
“A tvoji pokreti”, rekao sam. “Ti se ne kreć eš kao Arman ili Magnus.
Mislio sam da se na taj način svi drevni...”
“Misliš kao utvara? Zaš to bih?” Ponovno se nasmejao, než no,
š armantno. Zavalio se još viš e u fotelju i, podigavš i koleno, stavio
stopalo na na sediš te fotelje - upravo onako kako bi to uradio i č ovek
u miru svoje radne sobe.
“Bilo je dana, naravno”, rekao je, “kada mi je sve to bilo prilič no
zanimljivo. Kliziti bez korač anja, pribegavati izič kim polož ajima koji
su č oveku neugodni ili pak nemoguć i. Preleteti kratke razdaljine i
spuš tati se beš umno. Pomerati predmete jednostavnom ž eljom da se
to uradi. Ali, na kraju, sve to mož e da izgleda neotesano. Ljudski
pokreti su elegantni. U mesu ima mudrosti, u nač inu na koje se
pokreć e ljudsko telo. Meni se dopada zvuk kada moje stopalo dotakne
tlo, kada pod prstima osetim predmet. Osim toga, preleteti makar i
najkrać e razdaljine ili pomerati stvari samom voljom jeste
iscrpljujuć e. Ja to mogu kada moram, kao š to si i sâ m video, ali je
mnogo lakše da koristim svoje ruke i noge u razne svrhe.”
Bio sam oduševljen time i nisam ni pokušavao to da prikrijem.
“Pevač mož e da razbije č aš u pravilno izvedenim visokim tonom”,
rekao je, “ali najjednostavniji nač in da se polomi č aš a jeste taj da se
ona baci na pod.”
Ovog puta sam se od srca nasmejao.
Već sam poč eo da se navikavam na promene u izrazu njegovog lica,
od maskolikog savrš enstva do izraž ajnosti i na stalož enu ž ivotnost
njegovog pogleda, koja je sjedinjavala i jedno i drugo. Njegov izraz je
zadržao mirnoću i otvorenost jednog divnog i osetljivog čoveka.
Ali ono na š ta nisam mogao da se naviknem bio je oseć aj prisustva,
da je nešto strašno moćno, opasno moćno, bilo neposredno tu.
Odjednom sam se malo uzrujao i osetio se nadjač anim. Imao sam
neodoljivu potrebu da plačem.
Sagnuo se napred i prstima dodirnuo moju š aku - i tada je kroz
mene neš to prostrujalo. Bili smo spojeni dodirom. Iako je njegova
kož a bila svilenkasta kao u svih vampira, bila je manje elastič na. Taj
dodir je bio nalik dodiru kamene ruke u svilenoj rukavici.
“Doveo sam te ovamo jer ž elim da ti kaž em sve ono š to znam”,
rekao je. “Zelim sa tobom da podelim sve tajne koje imam. Viš e je
razloga što si me baš ti privukao.”
Bio sam oduš evljen. Osetio sam moguć nost postojanja
sveprožimajuće ljubavi.
“Ali, upozoravam te”, rekao je, “u tome lež i i opasnost. Ja ne
posedujem konač ne odgovore. Ne mogu ti reć i ko je stvorio svet ili
zaš to č ovek postoji. Ne mogu ti reć i ni zaš to mi postojimo. Mogu ti,
međutim, isprič ati o nama viš e nego š to je to uradio bilo ko drugi do
sada. Mogu ti pokazati One Koji Moraju Biti Sač uvani i kazati ti sve
ono š to o njima znam. Mogu da ti kaž em zaš to mislim da sam opstao
tako dugo. Ovo znanje te na neki nač in mož e izmeniti. To je ono š to,
pretpostavljam, bilo koje znanje zapravo i čini...”
“Da...”
“Ali kada ti budem dao sve ono š to mogu da ti dam, bić eš tač no
tamo gde si i ranije bio: besmrtno bić e koje samo mora da iznađe
razloge da bi postojalo.”
“Da”, rekao sam, “razlozi za postojanje.” U mom glasu je bilo
gorčine. Ali, bilo je dobro ponovo ga čuti takvog.
Oseć ao sam mrač ni smisao samog sebe - gladno i svirepo stvorenje
koje veoma uspeš no opstaje bez nekog posebnog razloga. Bio sam
moć an vampir koji je uvek uzimao ono š to je hteo, bez obzira na to ko
šta mislio i rekao. Zapitao sam se da li on zna kako sam grozan bio.
Razlog ubijanja bila je krv.
Potvrđeno. Krv i č ista ekstaza krvi. Bez nje - mi smo obič ne
ljušture; to sam bio i ja u egipatskoj zemlji.
“Samo se priseti mog upozorenja”, rekao je, “da ć e sve okolnosti i
nakon toga biti iste. Mož e se desiti samo da se ti promeniš . Mož da ć eš
od svega toga biti ucviljeniji nego š to si bio pre nego š to si dospeo
ovde.”
“Ali zaš to si izabrao da baš meni otkriješ svoje tajne?”, upitao sam.
“Sigurno su te i drugi vampiri traž ili. Mora da znaš gde se Arman
nalazi.”
“Kao š to sam ti već spomenuo, postoji viš e razloga”, rekao je.
“Najjač i razlog je verovatno nač in na koji si me traž io. Vrlo je malo
bić a koja u ovom svetu zaista traž e znanje. Smrtni ili besmrtni, malo je
onih koji zaista traže. Sasvim suprotno, oni iz nepoznatog pokuš avaju
da izvuku odgovore koje su već oblikovali u sopstvenim umovima -
opravdanja, potvrde, različ ite oblike utehe bez kojih ne bi mogli da
idu dalje. Istinski zatraž iti znanje jeste isto kao i otvoriti vrata vrtlogu.
Odgovor mož e poniš titi i pitanje i onoga koji ga postavlja. Ali ti si to
iskreno tražio od kako si napustio Pariz pre deset godina.”
Razumeo sam to, ali samo nejasno.
“Ti imaš malo predrasuda”, rekao je. “Zapravo, zapanjio si me
svojim prepuš tanjem neobič noj jednostavnosti. Ti ž eliš svrhu. Ti traž iš
ljubav.”
“Tač no”, rekao sam, slegnuvš i blago ramenima. “Prilič no nezrelo,
zar ne?”
Ponovo se nežno nasmejao.
“Ne. U stvari, nije nimalo nezrelo. To je kao da je za osamnaest
vekova zapadna civilizacija proizvela jednog nevinog.”
“Nevinog?! Sigurno ne misliš na mene.”
“Toliko se u ovom veku prič a o plemenitosti primitivnog”, objasnio
je, “o pokvarenosti moć i civilizacije, o nač inu na koji se moramo
vratiti nevinosti koja je izgubljena. Sve su to, u suš tini, same gluposti.
Stvarno primitivni ljudi mogu biti č udoviš ta u pogledu svojih
pretpostavki i oč ekivanja. Oni nisu sposobni da razumeju nevinost.
Kao ni deca. Ali civilizacija je najzad stvorila ljude koji se ponaš aju
nevino. Oni se prvi put okreć u oko sebe i govore: Sta je, do đavola, sve
ovo!”
“U pravu si, ali ja nisam nevin”, rekao sam. “Bezbož an - da. Ja
potič em od bezbož nih ljudi, i drago mi je zbog toga. Ali ja znam š ta je
dobro, a š ta zlo, i to na jedan veoma praktič an nač in. Ja sam Set, ubica
sopstvenog brata, ne ubica Seta, kao što mora da znaš.”
Klimnuo je glavom i blago podigao obrve. Viš e nije morao da se
smeš i da bi izgledao ljudski. Sada sam mogao da uoč im emotivni izraz
i bez bilo kakvih gestualnih nabora na njegovom licu.
“Ali ti ne traž iš nikakav sistem da opravda tvoje stavove”, rekao je.
“To je ono š to podrazumevam pod nevinoš ću. Ti si kriv š to ubijaš
smrtnike jer si pretvoren u neš to š to se hrani krvlju i smrć u, ali ti nisi
kriv za laž i, za stvaranje velikih, mrač nih i zlih sistema miš ljenja u
sebi.”
 “Tačno.”
“Biti bezbož an verovatno je prvi korak do nevinosti”, rekao je,
“izgubiti oseć aj greha i potč injenosti, laž nu ž alost za stvarima koje su
tobože izgubljene.”
“Dakle, pod nevinoš ću ne podrazumevaš odsustvo iskustva, već
odsustvo iluzija.”
“Odsustvo potrebe za iluzijama”, rekao je. “Ljubav i poš tovanje
prema onome što ti je pred očima.”
Uzdahnuo sam. Zavalio sam se u fotelju i prvi put razmiš ljao o
svemu ovome. Kakve je to veze imalo sa Nikijem i š ta je ono Niki
govorio o svetlu... uvek je govorio neš to o svetlu.... Da li je mislio na
ovo?
Marijus je izgledao kao da razmiš lja. Bio je zavaljen u fotelju, kao i
do tada, i kroz otvorena vrata gledao je u noć no nebo, suž enih oč iju i
pomalo napetih usta.
“Ali nisu me privukli samo tvoj duh i tvoja iskrenost”, rekao je, “ako
baš želiš da znaš. Bio je to i način na koji si postao jedan od nas.”
“Dakle, sve znaš i o tome.”
“Da, sve znam”, rekao je nehajno. “Stvoren si na koncu jednog
doba, u vreme kada se svet suoč ava sa nezamislivim promenama. Isto
je bilo i sa mnom. Rođen sam i izrastao u muš karca u doba kada je
drevni svet, kako ga sada nazivamo, dož ivljavao svoj kraj. Stare vere
su bile istrošene. Novi bog se spremao da vaskrsne.”
“Koje je to bilo doba?”, upitao sam uzbuđeno.
“Vreme vladavine Avgusta Cezara, kada je Rim tek postao carstvo,
kada je vera u bogove, iz uzvišenih razloga, umrla.”
Dopustio sam mu da vidi š ok i zadovoljstvo koji su se raš irili po
mojem licu. Nijednog trenutka nisam posumnjao u njega. Podigao sam
ruku do glave, kao da sam morao malčice da se oslonim na nešto.
Ali on je nastavio da govori:
“Obič an narod je u to doba”, rekao je, “još uvek bio religiozan, kao
š to je to i sada. I za njih je religija bila: obič aji, sujeverje, osnovna
magija, obredi č ije je poreklo izgubljeno u davnini, kao š to je to i
danas sluč aj. Ali svet onih koji su stvorili te ideje, onih koji su vladali i
pokretali tok istorije - bio je bezbož an i beznadež no neiskren, kao š to
je ovo doba u Evropi.”
“Kada sam proč itao Cicerona, Ovida i Lukrecija, i meni se tako
činilo”, rekao sam.
Klimnuo je glavom i slegnuo ramenima.
“Trebalo je da prođe osamnaest vekova”, rekao je, “da bi se vratili
skepticizmu, da bi se ponovo naš li na nivou praktič nosti, koji je
nekada bio naš svakodnevni nač in razmiš ljanja. Istorija se ni na koji
način ne ponavlja. To je ono što je neverovatno.”
“Šta želiš time da kažeš?”
“Pogledaj oko sebe! U Evropi se deš avaju potpuno nove stvari.
Vrednost ljudskog ž ivota već a je nego ikada ranije. Mudrost i ilozo ija
su povezane sa novim otkrić ima nauke, sa novim pronalascima koji ć e
u potpunosti izmeniti nač in na koji ljudska bić a ž ive. Ali to je prič a za
sebe. To je buduć nost. Poenta je u tome da si se rodio na samom
vrhuncu starog nač ina gledanja na stvari. Kao i ja. Ti si doš ao iz
vremena bez vere, a opet nisi cinič an. Tako je bilo i sa mnom. Mi smo,
kako se čini, iskočili iz neke pukotine između vere i očaja.”
A Niki je upao u tu pukotinu i iščezao, pomislio sam.
“Zato su i tvoja pitanja drugač ija”, rekao je, “od onih koji su rođeni
u besmrtnosti pod hrišćanskim Bogom.”
Pomislio sam na razgovor sa Gabrijelom u Kairu - na naš poslednji
razgovor. Sâm sam joj rekao da u tome leži moja snaga.
“Tač no tako”, rekao je. “Dakle, to nam je zajednič ko. Mi nismo
izrasli u muš karce koji oč ekuju previš e od ostalih. A teret savesti bilo
je nešto naše, nešto potpuno intimno, koliko god užasan bio.”
“Ali nisi li ti pod hriš ćanskim Bogom... tokom prvih dana
hrišćanskog Boga - rođen u besmrtnosti, kao što reče?”
“Ne”, rekao je sa trač kom gnuš anja. “Mi nikada nismo služ ili
hrišćanskom Bogu. To možeš odmah da izbaciš iz glave.”
“Ali š ta je sa snagama dobra i zla koje stoje iza naziva Hrista i
satane?”
“Ponavljam - oni imaju vrlo malo zajednič kog sa nama, a mož da i
ništa.”
“Ali pojam zla u nekoj meri sigurno...”
“Ne. Mi smo stariji od toga, Lestate. Tač no je to da su se ljudi koji su
mene stvorili klanjali bogovima. I verovali su u stvari u koje ja nisam.
Ali njihova vera sež e daleko u vreme pre hramova Rimskog carstva,
kada se nevina ljudska krv prolivala u potocima u ime dobra. A zlo je
bila suš a, poš ast parazita i uniš tenje useva. Mene su ti ljudi, u ime
dobra, preobratili u ovo što jesam.”
Ovo je bilo i suviše primamljivo, i previše očaravajuće.
Svi stari mitovi mi se vratiš e u misli u nekom pojanju blješ tave
poezije. Oziris je za Egipćane bio dobar bog, bog kukuruza. Kakve to
veze ima sa nama? Moje su se misli kovitlale. U jednom bljesku nemih
prizora, prisetio sam se noć i kada sam napustio oč evu kuć u u Overnju;
seljani su plesali oko logorske vatre i pojali svoje molitve zarad rodnih
useva. Paganskim je to nazvala moja majka. Paganskim je to nazvao i
besni sveštenik kojeg su odavno bili oterali.
To je sada viš e nego ikada bilo nalik prič i o Divljem vrtu, o
plesač ima Divljeg vrta, gde nijedan zakon nije prevladao osim zakona
vrta, koji je bio estetski zakon, da biljke izrastu visoko, da pš enica
bude zelena, a potom ž uta, da sunce sija. Pogledajte u tu savrš enu
jabuku koju je stvorilo drvo, divota! Seljani bi trč ali kroz voć njake sa
svojim plamteć im bakljama, zapaljenim na logorskoj vatri, da bi
jabuke rodile.
“Da, Divlji vrt”, rekao je Marijus sa trač kom bljeska u oč ima. “A ja
sam morao da odem iz civilizovanih gradova carstva da bih ga
pronaš ao. Morao sam da odem u duboke š ume severnih provincija,
gde je vrt još uvek dž ikljao u gustiš u, u samu zemlju severnih Gala, u
kojoj si ti rođen. Morao sam da padnem u ruke varvarima koji su nam
obojici dali stas, plave oč i i svetlu kosu. Ja sam to nasledio kroz krv
svoje majke, koja je poreklom bila od tih ljudi, koja je bila kć erka
keltskog poglavice i koja je bila udata za rimskog aristokratu. A ti si to
nasledio direktno iz tog doba putem krvi tvojih oč eva. Nekom
č udnovatom sluč ajnoš ću, obojica smo izabrani - ti od strane Magnusa,
a ja od onih koji su me zatoč ili - da obitavamo u besmrtnosti iz
potpuno istih razloga: bili smo č istokrvni predstavnici svoje krvi i
plavooke rase, bili smo rođeni viš lji i sa boljom građom od drugih
muškaraca.”
“Oooo! Moraš sve to da mi isprič aš ! Moraš sve da mi objasniš !”,
rekao sam.
“Ja ti sve i objaš njavam”, rekao je. “Ali prvo, mislim da je vreme da
vidiš nešto što će ti biti od velike koristi kada nastavimo sa pričom.”
Sačekao je trenutak da prihvatim ove reči.
Onda se polako podigao na ljudski nač in; pripomagao se rukama
dok se pridizao iz fotelje. Stajao je, gledao u mene i čekao.
 “Oni Koji Moraju Biti Sač uvani?”, upitao sam.Moj glas se straš no
utanjio, postao jezivo nesiguran.
Ponovo sam na njegovom licu uoč io dozu nestaš luka, ili pak trač ak
nečeg zabavnog što je stalno vrebalo odnekud izbliza.
“Nemoj da se plaš iš ”, rekao je blago, pokuš avajuć i da prikrije
koliko se zabavlja. “To tako ne liči na tebe, znaš.”
Goreo sam od ž elje da ih vidim, da saznam š ta su bili, ali bez obzira
na to, nisam se ni pomerio. Zaista sam mislio da ć u ih nekada videti.
Nikada nisam ni pomislio šta će to značiti...
“Da li je... da li je strašno videti to nešto?”, upitao sam.
Polako i srdačno se nasmešio i spustio svoju ruku na moje rame.
“Da li bi te sprečilo ako bih rekao: da?”
“Ne”, rekao sam.
Ipak sam bio uplašen.
“Postaje už asno kako vreme protič e”, rekao je. “U poč etku je to
sušta divota.”
Posmatrajuć i me i pokuš avajuć i da bude strpljiv, č ekao je. Onda je
nežno rekao:
“Hajde, idemo.”
 4

S tepeniš te koje vodi u utrobu zemlje. Stepenice su bile mnogo

starije od kuć e, ali kako sam to mogao da znam, ne znam ni sâ m.
Bile su ulubljene u sredini od stopala koja su uvek korač ala istom
putanjom. Kružile su sve dublje i dublje u stenu.
Tu i tamo bi se ukazala grubo isklesana vrata ka moru, otvori i
suviš e mali da bi se kroz njih provukli ljudi, izboč ine na kojima su
ptice svijale svoja gnezda, ili pukotine iz kojih je rasla trava.
A tu je bila i hladnoć a, ona neobjaš njiva hladnoć a koja se ponekad
mož e osetiti u starim samostanima, polurazruš enim crkvama, ukletim
odajama.
Zastao sam i š akama protrljao nadlaktice. Hladnoć a se š irila duž
stepenica.
“Ne stvaraju je Oni”, rekao je blago. Cekao me je na stepenicama
malo niže.
Polumrak je podelio njegovo lice u prijatne š are svetlosti i senke,
stvarajući iluziju starosti koje u stvarnosti nije bilo.
“Hladnoć a je bila ovde i mnogo pre nego š to sam ih doveo”, rekao
je. “Mnogi su dolazili da vrš e obrede na ovom ostrvu. Mož da je ova
hladnoća postojala čak i pre njihovog dolaska.”
Ponovo me je dozvao svojom tako svojstvenom strpljivoš ću.
Njegove su oči zračile sažaljenjem.
“Nemoj da se plašiš”, ponovio je i ponovo počeo da se spušta.
Bio bih posramljen da nisam krenuo za njim. Stepenice su se
nastavljale u nedogled.
Doš li smo do š irih prolaza. Cula se i buka mora. Mogao sam da
osetim hladnjikavu vodenu praš inu po rukama i licu, da vidim sjaj
vlage po kamenju. Silazili smo sve niž e i niž e, sve dublje i dublje, dok
se odjek naš ih koraka š irio prema zaobljenom plafonu i neuglač anim
zidovima. Ovo je bilo dublje od bilo koje tamnice, ovo je bila rupa koju
kopate u detinjstvu kada svojim roditeljima prič ate o tome da ć ete
napraviti tunel do samog središta zemlje.
Dok smo izlazili iz jedne krivine, najzad sam ugledao odsjaj
svetlosti, dve lampe koje su gorele ispred širokih vrata.
Duboke posude pune ulja održ avale su itilje lampi. Sama vrata su
bila zabravljena ogromnom hrastovom gredom. Bila bi potrebna
snaga nekoliko ljudi da je podigne, mož da bi to uspeli tek pomoć u
poluga i užadi.
Marijus je bez poteš koć a podigao gredu i spustio je kraj vrata, a
onda se povukao nekoliko koraka i zagledao se u vrata. Zač uo sam
kako se unutra pomera još jedna greda. Tada su se vrata polako
otvorila - i ja osetih kako mi zastaje dah.
Nije u pitanju bilo samo to š to su se vrata otvorila a da ih nije ni
dotakao. Takvom malom triku već sam jedanput prisustvovao. Moja
zatečenost je usledila nakon što sam video da je odaja iza tih vrata bila
ispunjena istim divnim cvetovima i upaljenim svetiljkama koje sam
video i u kuć i iznad. Ovde, duboko u utrobi zemlje, nalazili su se
ljiljani - voš tani, beli i svetlucavi od kapljica vlage - crvene i ruž ič aste
ruž e, pripravne da spadnu sa svojih peteljki. Obasjana než nom
svetloš ću zavetnih sveć a i puna mirisa od hiljadu buketa cveć a, ova
odaja je bila kapela.
Zidovi su bili oslikani freskama nalik zidovima drevnih italijanskih
crkvi, sa pozlać enim listić ima umetnutim u slike. Ali, one nisu
predstavljale hrišćanske svece.
Egipatske palme, ž uta pustinja, tri piramide, plave vode Nila. Tu su
bili prikazani i Egipć ani i Egipć anke kako u divno oblikovanim
č amcima plove rekom, raznobojne ribe ispod njih, u dubinama, a ptice
sa ljubičastim krilima u vazduhu iznad njih.
Sve je to bilo proš arano zlatnim listić ima. Sunce koje svetli sa
nebesa, piramide koje se sijaju u daljini, krljuš ti riba i ptič ja pera,
ukrasi na gipkim i uglađenim egipatskim igurama koje stoje u svojim
dugačkim i uzanim zelenim čamcima i zure preda se, zamrznute.
Na trenutak sam zatvorio oč i, a zatim sam ih polako otvorio i video
da sve ovo liči na neko veliko svetilište.
Nizovi ljiljana behu polož eni na niski kameni oltar, na kojem je
stajao ogroman zlatni tabernakl, koji je posvuda bio ino izgraviran
istovetnim egipatskim prikazima. Vazduh - koji je dolazio kroz duboka
okna u steni iznad, meš koljeć i plamen več itogoreć ih svetiljki -
mreš kao je visoke, zelene i izduž ene listove ljiljana dok su stajali u
svojim posudama napunjenim vodom i ispuštali svoj težak miris.
 Skoro da sam mogao da č ujem ode u ovom prostoru. Mogao sam da
č ujem napeve i molitve. Viš e se nisam plaš io. Lepota je bila i previš e
utešna i veličanstvena.
Zurio sam u zlatna vrata tabernakla na oltaru. Tabernakl je bio viš i
od mene, a širi čak tri puta.
I Marijus ga je posmatrao. Osetih kako snaga izlazi iz njega, slaba
toplota njegove nevidljive moć i, i zač uh š kljocaj unutraš nje brave
tabernakla.
Priš ao bih mu malo bliž e da sam samo imao hrabrosti. Nisam disao
dok su se zlatna vrata š irom otvarala i otkrivala dve velič anstvene
egipatske figure muškarca i žene; sedeli su jedno pored drugoga.
Svetlost se pomicala preko njihovih vitkih, lepo oblikovanih belih
lica i ukusno ukraš enih belih udova. Sijala je u njihovim tamnim
očima.
Bili su strogi kao i svi egipatski kipovi koje sam video. Bez detalja i
sa divnim konturama, bili su velič anstveni u svojoj jednostavnosti.
Otvoreni i detinjasti izrazi na njihovim licima jedini su ublaž avali
oseć aj č vrstine i hladnoć e. Ovi kipovi su, za razliku od svih ostalih, bili
obučeni u pravu odeću i imali su pravu kosu.
Viđao sam u italijanskim crkvama svece koji su bili obuč eni isto
ovako; baršun je visio sa mermernih kipova, što nije uvek bilo prijatno
gledati.
Ali ovo ovde bilo je urađeno sa velikom pažnjom.
Imali su perike od dugač kih debelih crnih pramenova iseč enih
preko č ela, ukraš ene zlatnim trakama poput prstena oko njihovih
glava. Oko njihovih golih ruku nalazile su se narukvice u obliku zmija,
a na njihovim prstima bilo je prstenje.
Odeć a im je bila izrađena od naj inijeg lana. Muš karac je bio go do
pojasa i nosio je neku vrstu suknje, dok je ž ena bila odevena u
dugač ku, uzanu, divno nabranu haljinu. Oboje su nosili mnoš tvo
zlatnih ogrlica; neke su od njih bile sa dragim kamenjem.
Bili su skoro iste velič ine i sedeli su na istovetan nač in - ruku ravno
polož enih na butine. Ta istovetnost me je na neki nač in zač udila, kao i
njihova stroga lepota i draguljasti izgled njihovih očiju.
Iako u njima nije bilo nič eg ž ivotnog, nikada nisam video da neki
kip ima tako prirodno drž anje. Mož da je tu iluziju stvarala njihova
odeć a, svetlucavi odsjaj na njihovim ogrlicama i prstenju, svetlo koje
se odbijalo od njihovih blistavih očiju.
Da li su to bili kipovi Ozirisa i Izis? Da li je to bilo sitno ispisano na
njihovim ogrlicama, po trakama na njihovoj kosi?
Marijus niš ta nije rekao. Kao i ja, samo je zurio u njih, nedokuč ivog
izraza na licu, možda pomalo i setnog.
“Smem li da im se približim?”, upitao sam šapatom.
“Naravno”, rekao je.
Iš ao sam prema oltaru kao dete u katedrali; korak mi je postajao
sve oprezniji š to sam bio bliž i oltaru. Stao sam na nekih metar i po
ispred njih i pogledao ih pravo u oč i. O kako su bili prelepi u svojoj
dubini i šarolikosti! Bili su i suviše stvarni.
Svaka crna trepavica i svaka dlaka njihovih blago povijenih obrva
bila je nameštena sa beskrajnom pažnjom.
Veoma briž no su im bila nameš tena i malo otvorena usta, tako da
se mogao videti sjaj njihovih zuba. Lica i ruke su im bili tako oč iš ćeni
da ni najmanja mrlja nije kvarila njihov sjaj. Kao i svi kipovi i likovi sa
slika, i oni su zurili pravo preda se, tako da mi se č inilo da zure u
mene.
Bio sam zbunjen. Ako ti kipovi nisu predstavljali boga Ozirisa i
boginju Izis, koga su onda predstavljali? Koju su drevnu istinu
prikazivali i otkud zapovest u onom drevnom izrazu koji se na njih
odnosio - Oni Koji Moraju Biti Sačuvani?
Glavu blago nagnuvš i na jednu stranu, prepustio sam se
razmišljanju o njima.
Oč i su im stvarno bile braon boje, crne duboko u središ tu, beonjač e
vlaž ne kao da su bile prekrivene najbistrijim lakom, dok su im usne
bile bledocrvene.
“Da li je dozvoljeno..?”, proš aputao sam, okrenuvš i se ka Marijusu,
ali, izgubivši samopouzdanje, zastadoh.
“Možeš da ih dotakneš”, rekao je.
A opet, č inilo se svetogrđem to uraditi. Još jedan dugi momenat
zurio sam u njih, u nač in na koji su im ruke bile polož ene na butine, u
njihove nokte, koji su izgledali tako nalik naš im - kao da ih je neko
napravio od ukrasnog stakla.
Pomislio sam da ne bi bilo svetogrđe ako bih dotakao muš karč eve
š ake, ali ono š to sam zaista ž eleo da uradim bilo je da dotaknem
ž enino lice. Najzad sam, s oklevanjem, podigao prste do njenog
obraza. Jednostavno sam pustio svoje prste da lagano dodirnu tu
belinu. Tada sam pogledao u njene oči.
To š to sam oseć ao nije mogao da bude kamen. Nije mogao... Zato...
To izgleda tačno kao... A i ženine oči, nešto...
Odskoč io sam unazad pre nego š to sam mogao da se zaustavim.
Zapravo, odbacio sam se unazad, prevrnuvš i pri tom vaze sa ljiljanima
i udarivši u zid kraj vrata.
Tako sam se jezivo tresao da sam jedva stajao na nogama.
“Oni su živi!”, rekao sam. “Oni nisu kipovi! Oni su vampiri kao i mi!”
“Da”, rekao je Marijus. “Njima je, međutim, ta reč nepoznata.”
Nalazio se malo ispred mene i još uvek ih je posmatrao; ruke su mu
i dalje bile opuštene kraj tela.
Polako se okrenuo, prišao mi i uhvatio me za desnu ruku.
Krv mi je jurnula u lice. Hteo sam neš to da izustim, ali nisam
mogao. Nastavio sam da zurim u njih. A onda sam zurio u njega, i u
njegovu belu ruku koja me je držala.
“Sve je u redu”, rekao je skoro tuž no. “Mislim da im se dopao tvoj
dodir.”
U prvi mah nisam razumeo ono što je rekao, a onda sam shvatio.
“Hoć eš da kaž eš da... Ti ne znaš da li... Oni samo tako sede i... O,
Bož e!” A njegove reč i od pre nekoliko stotina godina, ugrađene u
Armanovu prič u, vratiš e mi se u misli: Oni Koji Moraju Biti Sačuvani
jesu u miru, ili u tišini. Više od toga možda nikada i nećemo znati.
Drhtao sam. Nisam mogao da sprečim drhtaje u rukama i nogama.
“Oni diš u... misle... ž ive... kao i mi”, zamuckivao sam. “Koliko dugo
se nalaze u ovom stanju, koliko dugo?”
“Smiri se”, rekao je, milujući mi ruku.
“O, Bož e!”, ponovio sam kao blesav. I nastavio sam to da ponavljam.
Nijedne druge reč i se nisam setio. “Ali ko su oni?”, napokon sam
upitao. Moj glas je dobijao histerič an prizvuk. “Jesu li oni Oziris i Izis?
Jesu li to oni?”
“Ne znam.”
“Hoću da se udaljim od njih. Hoću da odem odavde.”
“Zašto?”, smireno me je upitao.
“Zato š to oni... jer su oni ž ivi unutar svojih tela, a ne mogu... ne
mogu da progovore, niti da se pomere!”
“Kako znaš da ne mogu?”, rekao je. Glas mu je bio tih i umirujuć i
kao i ranije.
“Pa ne mogu. U tome i jeste stvar. Ne mogu...”
“Dođi”, rekao je. “Hoć u da ih malo paž ljivije i duž e gledaš . A onda
ću te odvesti ponovo gore i sve ću ti ispričati, kao što sam i obećao.”
“Ne ž elim viš e da ih gledam, Marijuse, zaista ne ž elim”, kazao sam,
pokuš avajuć i da oslobodim ruku; vrteo sam glavom. Ali, on me je
č vrsto drž ao - č inilo mi se kao da me je š čepao neki kip - a ja nisam
mogao da prestanem da razmiš ljam o tome kako je njihova kož a nalik
njegovoj, kako iz njega izbija neprirodan sjaj, kako je njegovo lice,
kada je opušten, glatko kao i njihovo!
Postao je nalik njima. U nekom dalekom procepu več nosti - i ja ć u
postati kao on! Ako poživim tako dugo.
“Molim te, Marijuse...”, rekao sam. Prevaziš ao sam sramotu i
taštinu. Samo sam želeo da izađem iz ove odaje.
“Sačekaj me”, rekao je strpljivo. “Ostani ovde.”
Tada mi je pustio ruku. Okrenuo se i pogledao u cveć e koje sam
prevrnuo i u prosutu vodu.
Na moje oč i, sve je bilo ispravljeno u trenu - cveć e je ponovo bilo u
vazi, dok je voda iščezla sa poda.
Stajao je i gledao u ono dvoje ispred njega. Tada sam č uo njegove
misli. Pozdravljao ih je na neki lič an nač in koji nije zahtevao ni
oslovljavanje ni titulu. Objaš njavao im je zaš to je bio odsutan nekoliko
noć i. Otiš ao je u Egipat. Doneo im je poklone, koje ć e im uskoro
predati. Takođe, uskoro će ih izvesti napolje da vide more.
Polako sam poč eo da dolazim k sebi. Moj um je sada analizirao sve
ono š to mi je postalo jasno u trenutku š oka. On je brinuo o njima. On
je oduvek brinuo o njima. On je ovu odaju napravio divnom jer su oni
zurili u nju, a možda im je i značila lepota slika i cveća koje je donosio.
Ali, on nije razumeo. Bilo je dovoljno samo da ponovo pogledam u
njih da bih osetio užas: bili su živi i zaključani unutar sebe!
“Ne mogu ovo da izdrž im”, promrmljao sam. Znao sam i sâ m - on
nikada nije morao to da mi kaž e - zaš to ih je č uvao. Nije mogao da ih
zakopa negde duboko u utrobu zemlje jer su bili svesni. Nije hteo da
ih zapali jer su bili bespomoć ni i nisu mogli da daju svoj pristanak. O,
Bože, bivalo je sve gore i gore.
On ih je č uvao kao š to su drevni pagani č uvali svoje bogove u
hramovima, koji su postali njihovo utočište. Donosio im je cveće.
 Upravo im je sada, dok sam posmatrao, palio tamjan - neš to nalik
na kolačić, koji je izvadio iz svilene maramice.
“Ovo je”, saopštio im je, “iz Egipta.”
Stavio ga je da gori u maloj bronzanoj činiji.
Moje oči su počele da suze. Zapravo, počeo sam da plačem.
Kada sam podigao pogled, stajao je leđima okrenut njima i mogao
sam da ih vidim preko njegovog ramena. Bio je zapanjujuć e nalik
njima, kip obuč en u tkaninu. Palo mi je na pamet da je on to mož da
namerno radio, dopuštao da mu lice postane bezizražajno.
“Razočarao sam te, zar ne?”, šapnuo sam.
“Ne, uopšte nisi”, rekao je ljubazno. “Nisi.”
“Oprosti mi što sam...”
“Ne, nisi.”
Približ io sam se. Oseć ao sam da sam na neki nač in bio neotesan
prema Onima Koji Moraju Biti Sač uvani. Bio sam neuč tiv i prema
njemu. On mi je razotkrio ovu tajnu, a ja sam ustuknuo i pokazao
samo svoju užasnutost. Sâm sam sebe razočarao.
Primakao sam se još bliž e. Hteo sam da se iskupim za svoje
ponaš anje. Ponovo se okrenuo prema njima i zagrlio me. Miris je bio
opojan. Njihove tamne oč i su bile ispunjene tajanstvenim pokretima
plamičaka svetiljki.
Nijedna brazda, vena, bora, kao ni nabor - nisu se mogli uoč iti
nigde na njihovoj beloj kož i. Ni traga uobič ajenim linijicama na
usnama, koje je č ak i Marijus imao. Nisu se pomerali u taktu udisaja i
izdisaja.
Osluš kivao sam u tiš ini, ali nisam uspeo da č ujem da neke misli
dopiru od njih, kao ni otkucaje, protok krvi.
“Sve je tu, zar ne?”, prošaputao sam.
“Da, sve je tu.”
“A da li im ti...?” Dovodiš žrtve, želeo sam da ga pitam.
“Oni više ne piju.”
Cak je i to bilo jezivo! Nisu imali ni to zadovoljstvo, A opet,
zamiš ljati kako bi bilo da odjedared ož ive, da uč ine pokret dovoljan
da dohvate ž rtvu, da bi se zatim ponovo prepustili miru, ah! Ne,
trebalo je da mi bude lakše, ali nije.
“Nekada davno, dosta davno, oni su još uvek pili, ali samo jednom
godiš nje. Ostavljao bih im u njihovom svetiliš tu ž rtve, zloč ince koji su
bili slabi i blizu smrti. Kada bih se vratio, video bih da su bili ispijeni, a
Oni Koji Moraju Biti Sač uvani nalazili bi se u istom polož aju kao i pre.
Samo bi se boja njihovog mesa za nijansu promenila. Ni jedna jedina
kap krvi ne bi bila prosuta.
“To se uvek deš avalo u vreme punog meseca, i to obič no u proleć e.
Zrtve koje bi bile ostavljene u neko drugo doba godine nikada ne bi
bile ispijene. A onda je i ova godišnja svetkovina zatajila. Nastavio sam
da dovlač im ž rtve, povremeno. Samo se još jednom, i to nakon jedne
decenije, dogodilo da ispiju još jednu ž rtvu. Ponovo je u pitanju bilo
vreme punog meseca. I bilo je proleć e. A onda je ponovo sve stalo,
najmanje pola veka niš ta se nije desilo. Prestao sam da rač unam.
Pomislio sam da mož da moraju da vide mesec, da moraju da znaju za
promenu godiš njih doba. Ali. ispostavilo se da ovo nije bilo ni od
kakve važnosti.
“Nisu niš ta pili od vremena pre nego š to sam ih odveo u Italiju. To
je bilo pre tri stotine godina. Čak i u toplom Egiptu oni ništa ne piju.”
“A kada se to i dešavalo, ti to nikada nisi video sopstvenim očima?”
“Ne”, odgovorio je.
“Nikada ih nisi video kako se pomeraju?”
“Ne od... od trenutka kada je sve počelo.”
Ponovo sam poč eo da drhtim. Poš to bih ih pogledao, prič injavalo
mi se da ih vidim kako diš u, da zapaž am kako im se pomeraju usne.
Znao sam da je u pitanju bila iluzija. A ona me je izluđivala. Morao
sam da odem odavde. Ponovo ću početi da plačem.
“Ponekada, kada dođem kod njih”, rekao je Marijus. “vidim da se
nešto promenilo.”
“Kako? Šta?”
“Sitnice”, rekao je. Zamiš ljeno je pogledao u njili. Dotakao je ž eninu
ogrlicu. “Ona voli ovu oko vrata. Oč igledno joj odgovara. Bila je tu i
jedna druga, ali nju sam pronalazio na podu, odbačenu i polomljenu.”
“Oni, dakle, mogu da se pomeraju.”
“U prvi mah sam pomislio da je ogrlica sama spala. Ali, nakon š to
sam je popravio tri puta, shvatio sam da je to glupo. Ona bi je ponovo
strgla sa svog vrata, ili bi je odbacila snagom svojih misli.”
Ispustio sam š apat pun už asa. A onda sam osetio jezivu sramotu š to
sam to uradio u njenom prisustvu. Zeleo sam odmah da odem odavde.
Njeno je lice bilo kao ogledalo svih mojih uobrazilja. Njene su se usne
krivile u osmeh bez pomeranja.
“To se događalo i sa drugim nakitom, ukrasima koji su na sebi imali
imena bogova koje oni ne vole, barem tako mislim. Jednom je i vaza
koju sam doneo iz crkve bila razbijena u sić uš ne delove kao da su to
uradili pogledom. A tu je bilo i raznih drugih dešavanja.”
“Ispričaj mi.”
“Deš avalo mi se da uđem u njihovo svetiliš te i vidim da jedno od
njih stoji.”
Ovo je bilo i previš e zastraš ujuć e. Pož eleo sam da ga povuč em za
ruku i odvučem odavde.
“Jednom sam njega pronaš ao nekoliko koraka udaljenog od stolice.
Drugi put sam video ženu kako stoji kraj samih vrata.”
“Pokušavala je da izađe?”
“Mož da”, rekao je zamiš ljeno. “Ali oni bi s lakoć om mogli da izađu
odavde da to zaista ž ele. Kada budeš č uo č itavu prič u, moć i ć eš da
sudiš . Kad god bih ih pronaš ao pomerene, vratio bih ih na mesto.
Njihova tela bih smestio u isti polož aj u kojem su i ranije bili. Za to je
potrebna ogromna snaga. Oni su nalik savitljivim kamenovima, ako
uopš te to mož eš da zamisliš . A ako ja imam toliku snagu, mož eš da
pretpostaviš onda kolika bi tek njihova mogla da bude.”
“Kaž eš da to ž ele... da su to ž eleli. Sta ako bi oni rado sve uradili, ali
viš e ne mogu? Sta ako je č ak i dolazak do vrata bio vrhunac onoga š to
ona može da uradi!”
“Mislim da ona mož e da polomi vrata da to zaista ž eli. Ako ja mogu
da otvorim reze snagom svojih misli, šta sve tek ona može!”
Pogledao sam u njihova hladna, udaljena lica, u njihove visoke
jagodice, u njihova velika spokojna usta.
“Ali š ta ako nisi u pravu? Sta ako oni mogu da č uju svaku reč koju
međusobno razmenimo? I šta ako ih to ljuti, vređa...?”
“Mislim da oni mogu da č uju”, rekao je priguš enog glasa. Ruku
polož ivš i preko moje, ponovo je pokuš avao da me umiri. “Ali mislim
da im nije stalo do toga. Da ih to dotiče, oni bi se već pomerili.”
“Ali kako to možeš da znaš?”
“Oni č ine stvari koje zahtevaju veliku snagu. Na primer, bilo je dana
kada bih zaključ ao tabernakl, a oni bi ga odmah otključ ali i ponovo
otvorili njegova vrata. Znam da to oni rade jer nema nikog drugog ko
bi to uč inio. Vrata se š irom otvore i eto njih. Odvodim ih da gledaju
more. I pre zore, kada dođem po njih, oni su tež i, manje savitljivi,
skoro ih je nemoguće pomeriti. Ima dana kada oni to rade namerno da
bi me namučili, da bi se igrali sa mnom.”
“Ne, oni pokušavaju, ali ne mogu.”
“Nemoj tako brzo da sudiš ”, rekao je. “Deš avalo se da uđem u
njihovu odaju i otkrijem dokaze zaista č udnih okolnosti. Naravno, tu
su i stvari koje su se desile u početku...”
Ali, zaustavio se. Nešto mu je skrenulo pažnju.
“Da li č uješ njihove misli?”, upitao sam ga. Cinilo se kao da
osluškuje.
Nije odgovorio. Pomno ih je ispitivao pogledom. Uč inilo mi se da se
neš to promenilo! Dao sam sve od sebe da se ne okrenem i pobegnem.
Paž ljivo sam pogledao u njih. Niš ta nisam mogao da vidim, č ujem,
osetim. Imao sam oseć aj da ć u poč eti da se derem i vriš tim ukoliko mi
Marijus ne objasni zašto tako zuri u njih.
“Nemoj da si tako neobuzdan, Lestate”, najzad je rekao, pomalo
smeš kajuć i se, oč iju uperenih u muš karca. “Povremeno ih č ujem,
doduš e nejasno, i to samo njihovo prisustvo... već ti je poznat taj
zvuk.”
“A ti si sada tako njega čuo.”
“Daaaa... Možda.”
“Marijuse, molim te da izađemo odavde, preklinjem te. Oprosti mi,
ali ne mogu više da izdržim! Molim te, Marijuse, hajde da idemo.”
“U redu”, rekao je ljubazno. Stegnuo mi je rame. “Ali prvo neš to
učini za mene.”
“Šta god tražiš.”
“Prič aj im. Nije potrebno da to radiš glasno. Ali, prič aj im. Kaž i im
da su divni.”
“Oni to znaju”, rekao sam. “Oni znaju da mislim da su neopisivo
divni.” Bio sam siguran da to znaju, ali je on mislio da to treba da im
saopš tim na jedan sveč an nač in, pa sam razbistrio um, odagnao sav
strah i sve mahnite pretpostavke i rekao im to.
“Samo im pričaj”, nagovarao me je Marijus.
I jesam. Pogledao sam prvo u muš karč eve oč i, pa onda u ž enine.
Najč udnije oseć anje ovladalo je mnome. Ponavljao sam fraze:
Smatram da ste divni, smatram da se vaša lepota ni sa čim ne može
uporediti. Molio sam se kao kada sam bio mali; lež ao bih na planinskoj
livadi i molio Boga: “Molim te, molim te, pomozi mi da odem iz oč eve
kuće.”
Sada sam njoj govorio na isti nač in i rekao sam joj da sam joj
zahvalan š to mi je dozvolila da joj priđem, kao i da se približ im njenim
drevnim tajnama. A taj oseć aj je postao zaista izič ki. Nalazio se svuda
po mojoj kož i i u korenu moje kose. Mogao sam da osetim napetost
kako otič e sa mog lica. Mogao sam da osetim kako napuš ta moje telo.
Postajao sam lagan, a mirisi i cveć e obavijali su moju duš u dok sam
gledao u crno središte njenih dubokih tamnih očiju.
“Akaš a”, rekao sam glasno. Zač uo sam to ime u trenutku kada sam
ga i izgovorio. Meni je zazvuč alo divno. Dlake su mi se skroz najež ile.
Tabernakl se pretvorio u plamenu granicu oko nje, a tamo gde je
sedeo muš ki kip, nalazilo se sada neš to nejasno. Približ io sam joj se
iako nisam imao nameru, nagnuo se napred i skoro poljubio njene
usne. Zeleo sam to da uradim. Nagnuo sam se još bliž e. Tada sam
osetio njene usne.
Zeleo sam da nateram da mi krv poteč e iz usta i da joj je predam,
kao š to sam to onomad uradio i sa Gabrijelom kada je lež ala u
kovčegu.
Opč injenost je bivala sve dublja, a ja sam pogledao pravo u njene
nedokučive oči.
Ja ljubim boginju u usta! Šta je to sa mnom? Jesam li poludeo pa
tako nešto radim?
Povukao sam se. Ponovo sam se naš ao oslonjen o zid; drhtao sam i
rukama drž ao slepooč nice. Ovog puta barem nisam preturio ljiljane,
ali sam ponovo zaplakao.
Marijus je zatvorio vrata tabernakla. Učinio je da se unutrašnja reza
sama postavi na svoje mesto.
Izaš li smo u prolaz, a unutraš nja reza na vratima se podigla i
spustila na svoje nosače. Spoljašnju rezu je postavio rukama na mesto.
“Dođi, mali moj”, rekao je. “Idemo gore.”
Ali samo š to smo napravili nekoliko koraka, zač uli smo nekakav
hrskav š kljocavi zvuk, a onda se on ponovio. Marijus se okrenuo i
pogledao nazad.
“Ponovo su to uradili”, rekao je, a izgled tuge raspolutio je njegovo
lice kao neka senka.
“Šta?”, upitao sam i povukao se ka zidu.
 “To je zvuk tabernakla, otvorili su ga. Dođi. Vratić u se kasnije i
zatvoriti ga pre nego š to izađe sunce. Sada ć emo se vratiti u moju
dnevnu sobu i ispričaću ti svoju priču.”
Kada smo stigli do osvetljene sobe, stropoš tao sam se na stolicu i
stavio glavu među dlanove. On je stajao mirno i gledao u mene, a kada
sam to shvatio, podigao sam pogled.
“Ona ti je rekla svoje ime”, rekao je.
“Akaš a!”, rekao sam. To je bilo kao grabljenje reč i iz vrtloga
rastapajuć eg sna. “Da, zaista mi je rekla! Rekao sam glasno Akaš a.”
Pogledao sam u njega preklinjuć i ga da mi da odgovore, moleć i ga da
mi da bilo kakvo objašnjenje zbog čega tako zuri u mene.
Pomislio sam da ć u izgubiti razum ako se na njegovom licu odmah
ne pokaže bilo kakav izraz.
“Jesi li ljut na mene?”
“Ššš... Ćuti!”, rekao je.
Niš ta nisam mogao da č ujem. Mož da samo š um mora. Mož da i zvuk
pucketanja sveč a u sobi. Mož da vetar. Marijusove oč i su u tom
trenutku bile čak i beživotnije od njihovih.
“Ti si neš to uradio š to je dovelo do toga da se oni uskomeš aju”,
šapnuo je.
Ustao sam.
“Šta to znači?”
“Ne znam”, odgovorio je. “Mož da ne znač i niš ta. Tabernakl je još
uvek otvoren i verovatno i dalje mirno sede, kao i uvek. Ko zna?”
Odjedared sam osetio sve one godine tokom kojih je ž eleo da sve o
njima sazna. Rekao bih vekove, ali ja vekove ne mogu, zapravo, ni da
zamislim. Cak ni sada. Osetio sam godine i godine njegovih pokuš aja
da iz njih izmami makar i najmanji znak, ali niš ta, i znao sam da se pita
zaš to sam baš ja iz nje izvukao tajnu njenog imena. Akaš a. Slič ne
stvari su se događale, ali to je bilo u rimsko vreme. Mrač ne stvari.
Užasne stvari. Patnja, neizreciva patnja.
Prizori su izbledeli. Muk. Bio je bespomoć an u ovoj sobi kao svetac
kojeg su skinuli sa oltara i ostavili da stoji u lađi crkve.
“Marijuse!”, šapnuo sam.
Trgnuo se i njegovo lice je polako poč elo da ož ivljuje; pogledao me
je nežno, skoro začuđeno.
“Da, Lestate?”, rekao je i ohrabrujuće mi stegnuo ruku.
 Seo je i pokazao mi da uradim isto, tako da smo ponovo udobno
sedeli jedan naspram drugoga. Ujednač eno osvetljenje nam je ulivalo
sigurnost. Bilo je umirujuće kroz prozor gledati noćno nebo.
Povratila se njegova pređaš nja visprenost, kao i trač ak dobrog
raspoloženja u njegovim očima.
“Još nije ponoć”, rekao je. “Na ostrvima je sve onako kako i treba da
bude. Ako me neš to ne omete, mislim da imam dovoljno vremena da ti
ispričam celu priču.”
 5
MARIJUSOVA PRIČA

T o se dogodilo kada mi je bilo č etrdeset godina, u jedno toplo

proleć no več e u gradu Masiliji, u rimskoj provinciji Galiji, kada
sam sedeo u jednoj krčmi na obali i pisao svoju istoriju sveta.
Krč ma je bila prijatno prljava i prepuna, pravo steciš te mornara i
lutalica, putnika kao š to sam bio i ja. Bilo je baš onako kako sam
voleo. Dopadali su mi se na neki uopš ten nač in, iako je već ina njih bila
siromaš na, za razliku od mene, i nije mogla da č ita ono š to sam pisao
kada bi bacila pogled preko mog ramena.
U Masiliju sam pristigao nakon dugač kog i studioznog puta; obiš ao
sam sve velike gradove carstva - Aleksandriju, Pergamon, Atinu. Na
tim svojim putovanjima posmatrao sam ljude i pisao o njima, a tada
sam bio na putu kroz gradove rimske provincije Galije.
Te noć i nisam mogao biti zadovoljniji ni da sam sedeo u sopstvenoj
biblioteci u Rimu. U stvari, viš e su mi se dopadale krč me. Gde god bih
doš ao, traž io bih takva mesta za pisanje. Kada bih naš ao takvo mesto,
spustio bih sveć u, mastilo i pergament na sto kraj zida; najbolje sam
pisao u rano veče jer su ta mesta tada bila najbučnija.
Kada se sad osvrnem na to vreme, shvatam da sam ceo svoj ž ivot
provodio u toj mahnitoj gunguli. Navikao sam se na ideju da me niš ta
ne može odvesti u pogrešnom pravcu.
Rođen sam kao nezakonit sin u bogatoj rimskoj kuć i; kao takav, bio
sam voljen i maž en i puš tali su me da radim š ta mi je volja, dok su
moja zakonita brać a morala da brinu o ž enidbi, politici i ratu. Do svoje
dvadesete godine postao sam uč enjak i hronič ar, onaj koji je dizao
glas na pijanim gozbama da bi smirio razmirice u vezi sa istorijom i
vojnom doktrinom.
Kada sam putovao, imao sam mnogo novca i dokumenta koja su mi
otvarala sva vrata. Kada bih rekao da mi je ž ivot bio naklonjen, to bi
bilo malo. Ja sam bio jedna neverovatno sreć na osoba. Ono š to je
najvaž nije jeste to da mi ž ivot nikada nije bio dosadan ili da me je u
bilo kom smislu porazio.
 Posedovao sam neki oseć aj nepovredivosti, smisao za radoznalost.
To je kasnije za mene bilo važno, kao za tebe tvoji bes i snaga, dok je u
dušama drugih, možda, ključan očaj ili okrutnost.
Ali, da nastavim... Ako mi je iš ta falilo u ž ivotu, koji je bio prilič no
ispunjenom događanjima - iako o tome nisam mnogo razmiš ljao -
onda su to bili ljubav i poznavanje moje keltske majke. Ona je
preminula kada sam se ja rodio, a sve š to sam o njoj znao bilo je to da
je bila robinja, kć erka ratobornih Gala, koji su ratovali protiv Julija
Cezara. Bio sam plavokos i plavook, kao i ona. I njen narod je, po
svemu sudeć i, bio dž inovskog rasta. Već u najranijim godinama
nadvisio sam svog oca i svoju braću.
Vrlo me je malo zanimalo moje galsko poreklo, ako me je uopš te to
i zanimalo. U Galiju sam stigao kao uč eni Rimljanin, a u sebi nisam
oseć ao nikakav uticaj svoje varvarske krvi, već uobič ajenu veru svog
doba - da je Cezar Avgust veliki vladar i da je u ovo blagosloveno
vreme vladavine Pax Romane š irom Rimskog carstva celokupno staro
sujeverje bilo zamenjeno zakonom i razumom. Nije bilo nijednog
mesta koje bi bilo nedostojno za izgradnju rimskog puta, kao i za
vojnike, učene ljude i trgovce koji su se njima kretali.
Te noć i sam pisao kao lud; š krabao sam o ljudima koji su ulazili i
izlazili iz krč me, o deci koja su, tako mi se č inilo, pripadala svim
rasama, o osobama koje su govorile desetine različitih jezika.
Bez ikakvog vidljivog razloga opsela me je jedna č udna pomisao o
ž ivotu, neshvatljiva zabrinutost, koja se poveć avala i postajala gotovo
prijatna opsesija. Seć am se da me je spopala te noć i, jer mi se kasnije
č inilo da je u vezi sa onim š to se potom dogodilo. Ali nije. Ta ideja mi
je već bila poznata od ranije. To š to mi je sinula u ovih nekoliko
poslednjih slobodnih sati ž ivota kao rimskog građanina - nije bilo
ništa više nego slučajnost.
Ideja se jednostavno sastojala u tome da je negde morao da postoji
neko ko sve zna, neko ko je sve video. Ne mislim na postojanje
sveviš njeg bić a, već pre da je na zemlji postojala neprekidna
inteligencija, stalna svest. O tome sam razmiš ljao na jedan praktič an
nač in, koji me je uzbuđivao, ali u isto vreme i umirivao. Negde je
postojala svest o svim stvarima koje sam imao prilike da vidim tokom
svojih putovanja, svest o tome kako je izgledala Masalija pre š est
vekova, kada su pristigli prvi grč ki trgovci, svest o tome kakav je bio
Egipat kada je izgrađena Keopsova piramida. Neko je imao saznanje o
tome kakvo je svetlo bilo u ono kasno popodne kada su Troju osvojili
Grci, a neko ili neš to je znalo o č emu su seljaci razgovarali u svojim
malim kolibama izvan Atine neposredno pre nego š to su Spartanci
srušili njene zidine.
Moja zamisao o tome ko je ili š ta je to neš to bilo - bila je nejasna.
Ali, teš ila me je č injenica da niš ta duhovno - a duhovno je bilo znanje -
nije za nas bilo izgubljeno. Postojao je taj kontinuitet znanja...
Poš to sam popio još malo vina i nastavio da razmiš ljam i piš em o
tome, shvatio sam da to nije bilo toliko moje verovanje koliko moja
pretpostavka. Samo sam osećao da postoji neprekidna svest.
Istorija koju sam zapisivao bila je samo imitacija toga. U svojoj
istoriji sam pokuš ao da sjedinim sve stvari koje sam video; povezivao
sam svoje viđenje zemalja i ljudi sa svim zapisanim viđenjima
nasleđenim od Grka -Ksenofonta, Herodota i Plutarha; ž eleo sam da
stvorim jednu kontinuiranu svest o svetu za svog ž ivota. Sve je to bilo
bledo i ogranič eno u poređenju sa istinskom sveš ću. Ipak, oseć ao sam
se divno dok sam pisao o tome.
Ali negde oko ponoć i poč eo sam da oseć am umor, a kada sam
podigao pogled sa svojih pisanija, nakon prilič no dugog vremena
neprekidne usredsređenosti, uočih da se nešto u krčmi izmenilo.
Vladala je neuobič ajena tiš ina. U stvari, krč ma je bila skoro prazna.
Preko puta mene, jedva osvetljen cvrč avom svetloš ću sveć e, sedeo je
neki visok č ovek svetle kose, leđima okrenut prostoriji, i u tiš ini me
posmatrao. Bio sam zaprepaš ćen, ne toliko nač inom na koji me je
gledao - iako je i to samo po sebi bilo zapanjujuć e - koliko spoznajom
da se on već neko vreme nalazio tu, pokraj mene, da je zurio u mene,
a da ja to nisam ni primetio.
Bio je pravi galski div, kao š to su svi oni i bili, č ak je bio i viš i od
mene. Imao je dugač ko uzano lice sa neverovatno jakom vilicom i
orlovskim nosem, dok su njegove oč i svetlele ispod ž bunavih plavih
obrva nekom radoznalom inteligencijom. Ono š to hoć u da kaž em jeste
to da mi se uč inio veoma pametnim ali i veoma mladim i nevinim. Ali,
on nije bio mlad. Utisak je bio zbunjujuć.
Tome je još viš e doprinosila č injenica da njegova gusta i gruba
plava kosa nije bila oš iš ana kratko u popularnom rimskom stilu, već
mu je padala na ramena. Isto tako, umesto u uobič ajenu tuniku i
ogrtač koje si posvuda mogao da vidiš u to doba, bio je obuč en u stari,
kaiš em opasan kož ni haljetak koji su nosili varvari pre dolaska
Cezara.
Izgledao je kao da je prispeo pravo iz š ume, sa svojim sivim oč ima,
č iji pogled kao da je goreo kroz mene, ali na neki nejasan nač in bio
sam oduš evljen njime. Poč eo sam brzo ali detaljno da opisujem
njegovu odeću, siguran da ne može da čita latinski.
Ali mirnoć a sa kojom je sedeo pomalo me je č inila nervoznim.
Njegove su oč i bile neprirodno razrogač ene, dok su mu usne blago
podrhtavale, kao da ga je sâ m pogled na mene uzbuđivao. Njegova
č ista i než na bela š aka, koja je bila lež erno polož ena na sto pred njim,
činila mi se tako neusklađena sa ostatkom njegovog tela.
Bacivš i pogled po krč mi, shvatih da mojih robova nema viš e u
blizini. Verovatno u susednoj birtiji igraju karte, pomislio sam, ili su na
spratu sa ženama. Svakog trenutka će banuti unutra.
Svom č udnom i tihom prijatelju poslao sam usiljen osmeh i vratio
se pisanju. Ali, on je odmah počeo da priča.
“Ti si obrazovan č ovek, zar ne?”, upitao je. Govorio je latinskim
uobič ajenim za carstvo, ali nekim grubim akcentom; trudio se oko
izgovora svake reči, tako da je rezultat bio skoro muzikalan.
Rekao sam mu da sam imao tu sreć u da se obrazujem, a onda sam
se ponovo vratio pisanju, misleć i da ć e ga to sigurno odvratiti od
daljeg razgovora. Njega je, naime, bilo zanimljivo posmatrati, ali ja,
zapravo, nisam želeo da razgovaram sa njim.
“Piš eš podjednako i na grč kom i latinskom, zar ne?”, upitao je,
bacajući pogled na svršen rad ispred mene.
Ljubazno sam mu objasnio da je grč ki tekst koji sam napisao na
pergamentu citat iz nekog drugog dela. Ja sam pisao na latinskom.
Ponovo sam počeo da zapisujem.
“Ti si Kelt, zar ne?” - upitao je tada. To je bio stari grč ki naziv za
Gale.
“Ne, nisam. Ja sam Rimljanin”, odgovorio sam mu.
“Izgledaš kao jedan od nas, kao da si Kelt”, rekao je. “Visok si kao i
mi, a i hodaš kao mi.”
Ovo je bila prilič no neobič na izjava. Satima sam tu sedeo, samo sam
ponekad pomerao ruku da naspem vina. Nisam ustajao, a kamoli
hodao. Objasnio sam mu da je moja majka bila Keltkinja, ali da je
nisam upoznao, a da je moj otac bio rimski senator.
“A, š ta je to š to piš eš na grč kom i latinskom?” - upitao je. “Sta je to
što pobuđuje tvoju strast?”
Nisam mu odmah odgovorio. Zainteresovao me je. Ali, u svojoj
č etrdesetoj godini imao sam već dovoljno iskustva da znam da već ina
ljudi u krč mama zvuč i zanimljivo prvih nekoliko minuta, sve dok ne
počnu da smaraju do granica neizdržljivosti.
“Tvoji robovi kažu”, saopštio je šturo, “da pišeš veliku istoriju.”
“To su ti rekli?”, rekao sam pomalo uzdrž ano. A gde su moji robovi,
pitam se! Ponovo sam pogledao naokolo. Nigde ih nije bilo na vidiku.
Tada sam mu priznao da pišem istoriju.
“Bio si u Egiptu”, rekao je. Celom duž inom je ispruž io ruku preko
stola.
Zastao sam i paž ljivo ga pogledao. Neš to je kod njega bilo
neuobič ajeno - mož da to kako je sedeo ili kako je koristio samo jednu
ruku prilikom gestikulacije. Takav nač in ponaš anja bio je svojstven
primitivnim ljudima kada su ž eleli da pokaž u da poseduju veliku
mudrost, a, u stvari, sve š to su posedovali bila je samo velika količ ina
predrasuda.
“Da”, rekao sam oprezno, “bio sam u Egiptu.”
Ovo ga je oč igledno oduš evilo. Blago je raš irio oč i, a onda ih suzio,
da bi zatim napravio neki jedva vidljiv pokret usnama, kao da je
razgovarao sam sa sobom.
“Poznati su ti jezik i pismo Egipta?”, upitao je gorljivo, podiž uć i
obrve. “Poznati su ti gradovi Egipta?”
“Da, poznajem jezik kojim govore. Ali ako pod pismom misliš na
njihovo staro slikovno pismo, ne, to ne znam da č itam. Ne poznajem
nikoga ko to ume. Cuo sam da ga č ak ni egipatski pisci odavno viš e ne
mogu pročitati. Pola onoga što prepišu ne mogu da dešifruju.”
Nasmejao se na najč udnovatiji nač in. Nisam mogao da prokljuvim
da li ga je sve ovo uzbuđivalo ili je znao neš to š to ja nisam. Izgledalo je
kao da je, blago raš irivš i nozdrve, duboko udahnuo. A onda mu je lice
dobilo hladan izraz. On je, zapravo, bio veoma lep muškarac.
“Bogovi to mogu da pročitaju”, šapnuo je.
“Voleo bih da me poduče tome”, rekao sam ljubazno.
“Stvarno to ž eliš ?!”, rekao je iznenađenim dahtajem i nagnuo se
napred preko stola. “Ponovi to!”
 “Samo sam se š alio”, rekao sam. “Samo sam ž eleo da kaž em da bih
voleo da mogu da č itam staroegipatsko pismo. Kada bih umeo da ga
č itam, tada bih zaista saznao sve o Egipć anima, umesto š to sam
primoran da uč im sve one gluposti koje su grč ki istorič ari o tome
napisali. Egipat je pogreš no shvać ena zemlja...” Zaustavio sam se.
Zašto sam sa ovim čovekom razgovarao o Egiptu?
“U Egiptu još ima pravih bogova”, rekao je ozbiljno, “bogova koji su
tamo oduvek. Da li si bio na samom dnu Egipta?”
Ovo je bio č udan nač in izlaganja. Isprič ao sam mu da sam prilič no
daleko putovao uz Nil i da sam video sijaset čuda.
“Ali š to se tič e istinitih bogova”, rekao sam, “teš ko da mogu da
prihvatim istinitost bogova sa životinjskim glavama...”
Zavrteo je glavom, pomalo tužno.
“Pravim bogovima nije potrebno podizati kipove”, rekao je. “Oni
imaju ljudske glave i pojavljuju se kada to sami pož ele. Oni ž ive kao
š to ž ive usevi na zemlji, kao š to obitavaju sve stvari ispod svoda
nebeskog, č ak i kamenje i mesec, koji u golemoj tiš ini svojim nikada
promenljivim ciklusima dele vreme.”
“Sasvim je moguć e”, rekao sam tiho, ne ž eleć i da ga prekidam.
Dakle, to je bila gorljivost, meš avina pameti i mladosti koju sam
zapazio kod njega. Trebalo je da znam. Neš to mi je iskrslo u
pamć enju, neš to iz pisanija Julija Cezara o Galima, neš to o tome da su
Kelti nastali od Dis Patera, boga noć i. Da li je ovo č udnovato stvorenje
verovalo u te stvari?
“U Egiptu postoje drevni bogovi”, rekao je blago, “a drevnih bogova
ima i u ovoj zemlji za one koji znaju kako da im se klanjaju. Ne mislim
na hramove oko kojih trgovci prodaju ž ivotinje koje kaljaju oltare, a
mesari nakon toga prodaju meso koje preostane. Ja zborim o
istinskom obož avanju, o pravom prinoš enju ž rtava bogu, o onoj vrsti
žrtve koju on priželjkuje.”
“Misliš na ljudske ž rtve, zar ne?”, rekao sam nenametljivo. Cezar je
jasno opisao tu praksu kod Kelta, i prilič no mi se sledila krv u ž ilama
na samu tu pomisao. Naravno da sam imao priliku da vidim jezive
smrti u rimskoj areni, už asna pogubljenja, ali ljudske ž rtve u ime
bogova - mi tome nismo pribegavali već vekovima, ako smo ikada to i
činili.
Sada sam shvatio šta je ovaj neverovatan muškarac mogao da bude.
Druid, č lan drevnog sveš tenstva keltskog naroda, koje je Cezar takođe
j opisao, sveš tenstvo tako moć no da niš ta slič no njima nije postojalo,
koliko je barem meni bilo poznato, bilo gde š irom carstva. Ali, ono
više nije trebalo da postoji u rimskoj Galiji.
Naravno da su druide uvek opisivali kao one koji nose dugač ke
bele odore. Odlazili su u š ume i sakupljali imelu sa hrastovog drveć a
svojim ceremonijalnim srpovima. A ovaj je č ovek viš e izgledao kao
neki zemljoradnik ili vojnik. Ali koji bi druid nosio svoju belu odeć u u
krčmi kraj mora? Sem toga, sada je bilo protivzakonito biti druid.
“Da li ti zaista veruješ u te drevne nač ine obož avanja?”, upitao sam
ga, nagnuvš i se napred. “Da li si i ti bio na samom donjem kraju
Egipta?”
Ako je ovo zaista bio istinski ž ivi druid, onda sam nabasao na
nesvakidaš nji ulov, pomislio sam. Mogao bih da nagovorim ovog
č oveka da mi isprič a o Keltima ono š to niko ne zna. A kakve, zaboga,
veze ima Egipat sa svim tim? - zapitao sam se.
“Ne”, rekao je. “Nisam bio u Egiptu, iako su naš i bogovi do nas
prispeli iz Egipta. Moja sudbina nije da tamo odem. Nije mi suđeno ni
da nauč im da č itam drevni jezik. Jezik kojim govorim jeste sasvim
dovoljan za bogove. Oni imaju sluha.”
“A koji je to jezik u pitanju?”
“Jezik Kelta, naravno”, rekao je. “Ti to već znaš , ne moraš ni da
pitaš.”
“A kada se obraćaš svojim bogovima, kako znaš da te čuju?”
Njegove se oč i ponovo raš iriš e, a njegova se usta izduž iš e u
nepogrešiv pobednički izraz.
“Moji bogovi mi odgovaraju”, rekao je tiho.
Sigurno je bio druid. Odjedared mi se uč inilo da poč inje da treperi.
Zamislio sam ga u njegovoj beloj odori. Da je tada, kojim sluč ajem,
Masiliju zadesio zemljotres, sumnjam da bih ga i primetio.
“Dakle, svojim ušima si ih čuo?”, pitao sam.
“Ja sam svoje bogove video”, rekao je. “A oni su mi se obrać ali
rečima, kao i nemuštim govorom.”
“I š ta oni kaž u? Sta oni to rade š to ih razlikuje od naš ih bogova,
osim, naravno, načina žrtvovanja?”
Njegov glas je poprimio prijatnu notu poš tovanja dok je govorio:
“Bogovi č ine ono š to su oduvek i č inili: razdvajaju zlo od dobra, š alju
blagoslove svima onima koji ih obož avaju. Oni ujedinjuju vernike u
harmoniju svih ciklusa univerzuma - u ciklus meseč evih mena, kao š to
sam ti i spomenuo. Bogovi plode zemlju. Sve š to je dobro - potič e od
njih.”
Da, pomislio sam, stara, prastara religija u svojim najjednostavnijim
oblicima, a ti oblici još uvek su imali veliku moć nad običnim ljudima
carstva.
“Moji su me bogovi ovde poslali”, rekao je, “da potražim tebe.”
“Mene?!”, upitao sam. Bio sam zapanjen.
“Sve ć eš razumeti”, rekao je. “Kao š to ć eš s vremenom razumeti i
istinsko obožavanje drevnog Egipta. Bogovi će te tome podučiti.”
“Zašto bi to oni uradili?”, upitao sam.
“Odgovor je jednostavan”, rekao je. “Zato š to ć eš postati jedan od
njih.”
Samo š to sam hteo da odgovorim kada osetih oš tar udarac u
potiljak. Bol se š irio u svim pravcima u mojoj lobanji, kao da je u
pitanju bila voda. Bilo mi je sasvim jasno da padam u nesvest. Video
sam da se podiž e sto i da je tavanica iznad mene. Mislim da sam imao
nameru da kažem - ako želiš otkup, odvedi me kući, mom upravitelju.
Ali znao sam, č ak i tada, da zakoni mog sveta nisu imali nikakve
veze sa ovim.

Kada sam se probudio, bio je dan i nalazio sam se u prostranom

jednopregu, koji je brzo jurio duž nekaldrmisanog puta kroz ogromnu
š umu. Ruke i noge su mi bile vezane, a preko mene je nemarno bio
prebač en neki prekrivač . Mogao sam da vidim i levo i desno, kroz
stranice prikolice sač injene od vrbovog pruć a, i ugledah č oveka koji je
prič ao sa mnom kako jaš e kraj prikolice. Bilo je tu i drugih koji su
jahali sa njim, i svi su bili obuč eni u pantalone i kaiš em zategnute
halje, a nosili su gvozdene mač eve i narukvice. Proš arana sunč evim
zracima, njihova je kosa bila skoro bela. Nisu niš ta govorili dok su
zajedno jahali uz jednopreg.
Sama š uma izgledala je kao da je stvorena prema dimenzijama
titana. Hrastova stabla su bila stara i ogromna, a njihovo prepleteno
granje sprečavalo je prodiranje svetlosti, tako da smo se satima kretali
kroz svet vlažnog i mračnog lišća i dubokih senki.
Ne seć am se nikakvih varoš i. Ne seć am se ni sela. Seć am se samo
primitivne tvrđave. Kada smo proš li kroz njenu kapiju, ugledao sam
dva reda kuć a sa slamnatim krovovima, a varvara u kož u obuč enih
bilo je posvuda. Odveli su me u jednu kuć u, gde su me ostavili samog u
jednoj mrač noj i niskoj prostoriju; skoro da nisam mogao da stojim na
svojim ukočenim nogama; bio sam oprezan koliko i besan.

Sada znam da sam se tada nalazio u nedirnutoj enklavi drevnih

Kelta, istih onih ratnika koji su uniš tili veliki hram u Del ima pre samo
nekoliko vekova, a i sâ m Rim nedugo potom; bili su to isti oni ratnič ki
stvorovi koji su protiv Cezara ratovali jaš uć i potpuno goli na svojim
konjima i duvajuć i u trube, od kojih se sve orilo; njihovi su krici
zastrašivali disciplinovane rimske vojnike.
Drugim reč ima, bio sam van dohvata svega onoga na š ta sam
mogao da rač unam. I ako cela ova prič a o mom postajanju nekakvim
bogom znač i da treba da me pogube na nekom krvlju umrljanom
oltaru u tamo nekom hrastovom gaju, onda bi mi bilo bolje da
pokušam da pobegnem odatle kako znam i umem.
 6

K ada se moj otmič ar ponovo pojavio, bio je obuč en u legendarnu

belu halju, a njegova gruba kosa bila je oč eš ljana. Izgledao je
besprekorno, impresivno i sveč ano. Bilo je i drugih muš karaca, i starih
i mladih, obuč enih na istovetan nač ini; svi su imali istu sjajnu ž utu
kosu. Ušli su u malu senovitu sobu posle njega.
Opkolili su me u nemom krugu. Nakon otegnutog ć utanja među
njima se začuo šapat.
“Ti si savrš en za boga”, rekao je najstariji, i ja videh tiho
zadovoljstvo kod onog koji me je ovamo doveo. “Ti si ono š to bog
traž i”, rekao je najstariji. “Ti ć eš ostati sa nama sve do sveč ane
proslave Samhejna, a onda ć eš biti odveden u Sveti gaj, gde ć eš piti
Svetu Krv i postati otac bogova, obnavljač sve magije, koja nam je bez
objašnjenja oduzeta.”
“Da li ć e moje telo umreti kada se to dogodi?”, upitao sam. Gledao
sam u njih, u njihova oš tra i uzana lica, u njihove prodorne oč i, u
sablasnu otmenost kojom su me okruž ivali. Kakvu je samo stravu
morala da izazove ova rasa u mediteranskim narodima kada su se
njeni ratnici stuš tili na Mediteran. Nije ni č udo š to je toliko toga bilo
napisano o njihovoj neustraš ivosti. Ali ovo nisu bili ratnici. Ovo su bili
sveš tenici, sudije i uč itelji. Ovo su bili uč itelji mladih, č uvari poezije i
zakona, koji nikada nisu napisani ni na jednom jeziku.
“Samo ć e smrtni deo tebe odumreti”, rekao je onaj koji mi je sve
vreme i pričao.
“Baš lepo”, rekao sam. “Jer je to otprilike sve što imam.”
“Ne”, rekao je. “Ostać eš u istom obliku, i on ć e biti slavljen. Videć eš .
Ne strahuj. Osim toga, niš ta š to bi ti uradio neć e promeniti ovakav tok
stvari. Sve do sveč anosti Samhejna pustić eš da ti raste kosa, nauč ić eš
naš jezik, naš e molitve i zakone. Mi ć emo brinuti o tebi. Ja se zovem
Mael i ja ću te podučavati.”
“Ali ja ne ž elim da postanem bog”, rekao sam. “Sigurno bogovi ne
žele onog koji nije voljan.”
“Drevni bog ć e odluč iti”, rekao je Mael. “Ali ja već znam da ć eš
postati bog nakon što budeš popio Svetu Krv. Tada će ti sve biti jasno.”

Beg je bio nemoguć.

Cuvali su me i noć u i danju. Nisu mi dozvolili da imam nož kako ne
bih mogao da odseč em kosu ili naudim samom sebi. Već inu vremena
sam provodio lež eć i u mrač noj i praznoj sobi, opijen pš enič nim pivom
i prezasić en kalorič nim kuvanim mesom, kojim su me hranili. Nisam
imao čime da pišem, što mi je pričinjavalo najveću muku.
Iz puke dosade sluš ao sam Maela kada me je poduč avao. Puš tao
sam ga da mi poje ode, recituje drevne pesme i govori o zakonima;
samo sam ga ponekad kudio zbog previđene č injenice da jednog boga
ne bi trebalo tako podučavati.
To je priznavao; a i š ta je mogao drugo da radi nego da pokuš a da
mi objasni šta će mi se uskoro dogoditi.
“Mož eš da mi pomogneš da pobegnem odavde, a mož eš i ti da
kreneš sa mnom u Rim”, rekao sam. “Posedujem vilu na stenama iznad
Napuljske uvale. Nikada nisi video tako divno mesto i ja ć u ti dozvoliti
da tamo zauvek ostaneš , samo ako mi pomogneš da pobegnem. Zatim
ćeš mi ponoviti sve te ode, molitve i zakone kako bih ih sve zapisao.”
“Zaš to pokuš avaš da me iskvariš ?”, upitao me je on, a ja sam mogao
da vidim da ga je morio svet iz kojeg sam doš ao. Priznao mi je da je
nedeljama pre mog dolaska pretraž ivao grč ki grad Mesaliju i da su mu
se svidela rimska vina i veliki brodovi koje je video u luci, kao i
egzotična hrana koju je jeo.
“Ja ne pokuš avam da te iskvarim”, rekao sam. “Ja ne verujem u ono
u šta ti veruješ. Ti si od mene napravio svog zatočenika.”
Ali, nastavio sam da sluš am njegove molitve iz puke dosade i
radoznalosti, kao i iz nejasne bojazni pred onim što me je čekalo.
Poč eh da oč ekujem njegove dolaske, da se radujem njegovom
bledom liku nalik utvari, koji bi obasjao praznu sobu kao neka bela
svetlost. Poč eo sam da iš čekujem njegov tih i odmeren glas, kojim je
izlagao sve drevne i melodične gluposti.
Uskoro mi je postalo sasvim jasno da u njegovom pesniš tvu nema
kontinuirane prič e o bogovima kakvu smo znali iz grč kog i rimskog
pesniš tva. Ali se, s druge strane, o lič nim karakteristikama bogova
govorilo u mnogim strofama. Plemenu sa nebesa su pripadala razna
božanstva, svih predvidljivih vrsta.
 Ali bog koji je trebalo da postanem vrš io je najveć i uticaj na Maela i
one koje je poduč avao. Ovaj bog nije imao lič no ime, iako je imao
mnoš tvo naziva, a Ispijač krvi bio je onaj koji su najč eš će koristili.
Koristili su se, takođe, i Bledoliki, Bog noć i, Bog hrasta, Ljubavnik
Majke.
Ovaj bog je uzimao ž rtvu u krvi svakog punog meseca. Ali na
Samhejn (prvi novembar po sadaš njem hriš ćanskom kalendaru - dan
koji je postao Dan svih svetih ili Dan mrtvih) ovaj bog ć e prihvatiti
najveć i broj ljudskih ž rtava pred celim plemenom zarad boljeg roda,
ali će, isto tako, govoriti o običajima proricanja i donošenja presuda.
On služ i Velikoj Majci, onoj koja nema vidljivi oblik, ali koja je, bez
obzira na to, prisutna u svim stvarima. Majka svih stvari - zemlje,
drveć a, neba iznad nas, svih ljudi, majka samog Ispijač a Krvi, koji š eta
njenim vrtom.
Moja zainteresovanost se produbljivala, kao i moje razumevanje.
Klanjanje Velikoj Majci nije mi, svakako, bilo nepoznato. Majka Zemlja
ili Majka Svih Stvari bila je š tovana kao bož anstvo pod mnogim
imenima u svim delovima Rimskog carstva, a isto je bilo i sa njenim
ljubavnikom i sinom, s njenim Umiruć im Bogom, onim koji je odrastao
u muš karca dok je ž etva napredovala - da bi bio saseč en kada i letina,
dok je Majka bila več na. To je bio drevni i než ni mit godiš njih doba.
Ali njegovo proslavljanje, bilo gde i u bilo koje doba, teš ko da je bilo
nežno.
Ali, Bož anska Majka je bila i Smrt, zemlja koja guta ostatke tog
mladog ljubavnika, zemlja koja guta sve nas. A u saglasju sa ovom
drevnom istinom - starom kao i samo sejanje semena - dolazilo je na
hiljade krvavih rituala.
Ova boginja je u Rimu bila poš tovana pod imenom Sibila, a ja sam
video njene pomahnitale sveš tenike, koji su sami sebe kastrirali usred
svoje pož rtvovanosti. A bogovi mitova su se sa svojom smrć u susreli
još nasilnije - Atis je bio uš kopljen, Dionisu su odsecali ud po ud,
staroegipatski Oziris je raskomadan pa ga je Velika Majka Izis
povratila.
A sada je trebalo da ja postanem taj bog Rodnih Stvari - bog vina,
bog kukuruza, bog drveta. Znao sam da ć e, š to god da se dogodi, biti
užasno.
Sta mi je drugo preostalo nego da se opijam i mrmljam te
hvalospeve sa Maelom, č ije bi se oč i s vremena na vreme zamutile
suzama kada bi me pogledao.
“Izvuci me odavde, ti bednič e”, rekao sam jedared iz č iste
ozlojeđenosti. “Zaš to ti, do đavola, ne postaneš bog drveta? Zaš to sam
ja tako počastvovan?”
“Već sam ti rekao da mi je bog poverio svoje ž elje. Ja nisam
izabran.”
“A da si izabran, da li bi ti to uradio?”, zahtevao sam da znam. Bilo
mi je muka da sluš am o drevnim obredima u kojima je svaki č ovek
kojem je pretila bolest ili neka nesreć a morao da ponudi ljudsku ž rtvu
bogu ako je ž eleo da ga ovaj poš tedi, kao i o svim ostalim
nepovredivim verovanjima koja su sa sobom nosila istovetna nezrela
divljaštva.
“Plaš io bih se, ali bih prihvatio”, š apnuo je. “A da li ti znaš š ta je
zaista už asno u vezi sa tvojom sudbinom? Tvoja duš a ć e zauvek biti
zaključ ana u tvom telu. Neć e imati nijednu priliku da prirodnom
smrć u pređe u neko drugo telo ili u neki drugi ž ivot. Ne, kroz vreme
ć e tvoja duš a biti duš a samog boga. Ciklus smrti i ponovnog rođenja
biće zatočen u tebi.”
Uprkos samom sebi i uopš tenom preziru prema njegovom
verovanju u reinkarnaciju, ovo me je uć utkalo. Osetio sam jeziv teret
njegovog uverenja, kao i njegovu tugu.
Moja je kosa postajala sve duž a i guš ća. Vruć e leto se pretvorilo u
hladne jesenje dane, i bili smo sve bliž i velikom godiš njem slavlju
Samhejna. Ipak, nisam odustajao od svojih pitanja.
“Koliko je onih koje ste pretvorili u bogove na ovaj nač in? Sta je to
u meni što vas je nagnalo na to da baš mene izaberete?”
“Ja nikada nisam doveo nekog č oveka da postane bog”, rekao je.
“Ali, bog je star i oduzeta mu je magija. Grozna ga je nevolja snaš la, a
ja ne mogu da govorim o tim stvarima. On je izabrao svog naslednika.”
Izgledao je preplaš eno. I suviš e je rekao. Neš to je uskomeš alo
najdublje strahove u njemu.
“A kako znaš da ć e hteti baš mene? Imaš li još š ezdeset drugih
kandidata sakrivenih u ovoj tvrđavi?”
Zavrteo je glavom i u jednom trenutku neuobič ajene iskrenosti mi
reč e: “Marijuse, ako odbiješ da ispiješ krv, ako ne postaneš otac nove
rase bogova, šta će biti sa nama?”
 “Voleo bih da me je briga, prijatelju moj...”, rekao sam.
“Ah, nevoljo'”, šapnuo je.
Nakon toga je usledio dugač ak niz priguš enih zapaž anja o usponu
Rima, o straš nim Cezarovim invazijama, o jarmu naroda koji je ž iveo u
ovim planinama i š umama još od pamtiveka, koji je smatrao
nedostojnim gradove Grka, Etruraca i Rimljana za poč asna utvrđenja
svojih moćnih plemenskih vođa.
“Civilizacije dož ivljavaju uspone i padove, prijatelju moj”, rekao
sam. “Drevni bogovi se povlače pred novim.”
“Ti ne razumeš , Marijuse”, rekao je. “Naš eg boga nisu porazili ni
vaš i idoli, ni oni koji raspredaju svoje bezvredne i pohotne prič e. Naš
bog je bio divan kao da ga je sâ m mesec svojim osvetljenjem
oblikovao, govorio je glasom č istim kao samo svetlo i vodio nas u ono
jedinstvo sa svim stvarima koje je jedino okonč anje oč aja i
usamljenosti. Ali, njega je zadesila ogromna nesreć a, a posvuda po
severnoj zemlji su drugi bogovi u potpunosti iš čezli. Nad njim je
sprovedena osveta boga sunca, ali kako je sunč eva svetlost prodrla u
njega tokom noć nih sati sna - nije nam poznato, kao ni njemu. Ti si
naš e spasenje, Marijuse. Ti si Smrtnik Koji Zna, Smrtnik Koji Je Uč en,
Smrtnik Koji Je Spreman Da Podučava i Onaj Koji Odlazi U Egipat.”
Razmiš ljao sam o tome. Mislio sam o drevnom klanjanju Ozirisu i
Izis, o onima koji su rekli da je ona bila Majka Zemlja a on kukuruz, o
Setu, ubici Ozirisovom, koji je bio vatra sunčeve svetlosti.
A sada mi je ovaj pobož ni prič ač sa bogom kazivao o tome da je
sunce pronašlo njegovog boga mraka i načinilo veliku nesreću.
Napokon me je napustio razum.
I suviše je dana prošlo u opijenosti i samoći.
Lež ao sam u mraku i sâ m sebi pojao ode Velike Majke. Ona,
međutim, za mene nije predstavljala boginju. Ona nije bila Dijana iz
Efesa sa svojim redovima dojki ispunjenih mlekom, ili jeziva Sibila, pa
č ak ni než na Demetra, č ija je ž alopojka za Persefonom u zemlji mrtvih
inspirisala svete Eleuzinske misterije. Ona je bila snaž na, plodna
zemlja koju sam mirisao kroz male prozore sa reš etkama, vetar koji je
sa sobom nosio vlagu i slatkasti vonj tamne, zelene š ume. Ona je bila
livadsko cveć e, leprš ava trava, voda koju sam povremeno mogao da
č ujem kako ž ubori sa nekog planinskog izvora. Ona je predstavljala
sve š to sam još uvek posedovao u ovoj gruboj, maloj drvenoj sobi, gde
mi je sve drugo bilo oduzeto. Znao sam samo ono š to su i svi ljudi znali
- da smenjivanje zime i proleć a i svega onog š to raste u sebi sadrž i
neku uzvišenu istinu koja se obnavlja bez pomoći mitova i jezika.
Pogledao sam kroz prozor u zvezde i č inilo mi se da umirem na
najapsurdniji i najgluplji nač in, među ljudima koje ne poš tujem i usred
obič aja koje bih najradije iskorenio. I pored svega, prividna svetost
svega toga me je zarazila. Uč inila je da dramatizujem, sanjam i
popustim, da vidim sebe u središ tu neč ega š to je posedovalo
sopstvenu uzvišenu lepotu.
I tako ti ja ustadoh jedno jutro i dodirnuh svoju kosu, i tada shvatih
da je bila gusta i da se uvijala na ramenima.
Tokom dana koji su usledili u tvrđavi mogla se č uti neprekidna
buka i komeš anje. Do kapija tvrđave dovož ena su zaprež na kola iz
svih pravaca. Na hiljade ljudi ulazilo je u utvrđenje. Neprestano se
čulo dolaženje i kretanje sve većeg broja ljudi.
Najzad su kod mene došli Mael i osam drugih druida. Njihove odore
su bile č iste i bele i mirisale su na proleć ni izvor u kojem su bile
oprane i na sunč eve zrake na kojima su se suš ile. Kosa im je bila
očešljana i blistava.
Paž ljivo su mi obrijali bradu i brkove. Isekli su mi nokte. Oč eš ljali
su mi kosu i obukli me u istu belu odeć u. A tada su me, zaklanjajuć i
me sa svih strana belim pokrovom, izveli iz kuć e i smestili u jedan
belom tkaninom prekriven jednopreg.
Video sam i ostale u belo obuč ene muš karce kako potiskuju
ogromnu gomilu ljudi, i tada shvatih da je samo nekolicini izabranih
druida bilo dozvoljeno da me vidi.
Kada smo se Mael i ja smestili ispod cirade jednoprega, spuš ten je i
onaj deo tkanine na ulazu, tako da smo bili potpuno sakriveni. Seli
smo na grube klupe i jednopreg je poč eo da se kreć e. Satima smo se
vozili ništa ne govoreći.
Povremeno bi sunč evi zraci probili belo platno nalik na š ator. Kada
bih svoje lice približio tom platnu, mogao sam da vidim šumu - dublju i
guš ću nego š to sam je se seć ao. Iza nas je kloparao beskrajan niz
teretnih kola ispunjenih muš karcima, koji su se drž ali za drvene
reš etke i vikali na sav glas da ih puste. Njihovi glasovi su se meš ali u
jezivom napevu.
“Ko su oni? Zaš to tako vič u?”, najzad sam upitao. Viš e nisam mogao
da podnesem napetost.
Mael je izgledao kao da se trgnuo iz nekog sna.
“To su zloč inci, lopovi, ubice, svi pravedno osuđeni. Sada ć e oni
nestati u svetom žrtvenom obredu.”
“Odvratno”, promumlao sam.
Ali da li je uistinu bilo tako? Mi smo u Rimu osuđivali svoje
kriminalce da umru prikovani za krstove, spaljivali smo ih na
lomač ama, muč ili smo ih svim vrstama okrutnosti. Da li nas je samo to
š to to nismo nazivali verskim ž rtvenim obredom č inilo
civilizovanijima? Mož da su Kelti bili mudriji od nas š to nisu tek tako
proćerdavali smrt.
Ali ovo je bila budalaš tina. Moj um je bio potpuno prazan. Kola su
milela dalje. Mogao sam da č ujem sve one koji su nas preticali, kako
na konju, tako i peš ice. Svi su dolazili na sveč anost Samhejna.
Oč ekivala me je smrt. Nisam ž eleo da gorim u vatri. Mael je bio bled i
prestraš en. Kuknjava ljudi u zatvorskim kolima dovodila me je do
ivice ludila.
O č emu ć u razmiš ljati kada vatra bude upaljena? Sta ć u misliti kada
osetim da počinjem da gorim? Ovo više nisam mogao da podnesem.
“Sta ć e biti sa mnom?”, iznenada sam zahtevao odgovor. Osetio sam
poriv da zadavim Maela. Podigao je pogled, njegove se obrve
neznatno uzdigoše.
“Šta ako je bog već mrtav?”, šapnuo je.
“Onda ti i ja odlazimo u Rim, gde ć emo se zajedno napiti dobrog
italijanskog vina!”, prošaputao sam.
Bilo je kasno popodne kada su se kola zaustavila. Buka se uzdizala
kao para svuda oko nas.
Kada sam ustao da bacim pogled iz jednoprega, Mael me nije
zaustavio. Video sam da smo stigli na jedan ogroman proplanak, koji
je sa svih strana bio okruž en dž inovskim hrastovima. Sva kola,
uključ ujuć i i naš a, stajali su među drveć em, a usred č istine na stotine
ljudi radilo je na izgradnji neč ega š to je trebalo da se sač ini od
nebrojenog granja, kilometara konopca i na stotine iseč enih i grubo
obrađenih velikih stabala.
Najveć a i najduž a debla koja sam ikada u svom ž ivotu video bila su
postavljena uspravno u obliku dva slova X.
Suma je sva treperila od gomile koja je ovo posmatrala. Veliki
proplanak nije mogao da primi ovoliki narod. I pored toga, sve viš e je
bilo kola koja su se probijala kroz gungulu kako bi naš la neko mesto
na ivici šume.
Zavalio sam se i pretvarao se pred samim sobom da ne znam šta oni
to tamo grade, ali i te kako sam bio svestan toga. Pre zalaska sunca
začuo sam još glasniju i očajniju vrisku iz pravca zatvorskih kola.
Skoro da je nastupio sumrak. Kada je Mael podigao ciradu sa ulaza
u kola da bih mogao da vidim, zurio sam sa už asom u dve dž inovske
igure napravljene od balvana, vrbovog pruć a i konopaca - izgleda da
su predstavljali muš karca i ž enu, barem sudeć i po količ ini loze koja je
trebalo da predstavlja odeć u i kosu - i od zemlje do vrha ispunjene
svezanim i koprcavim telima osuđenika koji su vrištali preklinjući.
Posmatrajuć i ova dva č udoviš na diva, ostao sam bez reč i. Nisam
mogao da izbrojim koliko je uvijajuć ih tela bilo unutra, ž rtava
nabijenih u šuplji ram njihovih ogromnih nogu, trupova, ruku, šaka, pa
č ak i u njihove ogromne, bezlič ne kavezaste glave, koje su bile
okić ene puzavicama i cveć em. Konopci okić eni buketima cveć a č inili
su ž eninu haljinu, a stabljike pš enice bile su nabijene u muš karč ev
pojas od brš ljana. Figure su drhtale kao da ć e u svakom trenutku
pasti, ali znao sam da ih je snaž na ukrš tena građevina od balvana
podupirala; izgledalo je kao da su viš i od š ume. Svuda oko njihovih
stopala bile su poređane gomile potpale i smolom natopljenog drveta,
koje je trebalo uskoro da plane.
“Svi ovi koji moraju umreti navodno su krivi za neki zloč in. Da li
zaista želiš da u to poverujem?”, upitao sam Maela.
Klimnuo je glavom na svoj uobič ajen ozbiljan nač in. Kao da ga se
ovo nije ticalo.
“Cekali su mesecima, a neki i godinama - da budu ž rtvovani”, rekao
je gotovo ravnoduš no. “Oni dolaze iz svih krajeva zemlje. Oni nisu
sposobni da promene svoju sudbinu, kao ni mi. A njihov je usud da
nestanu u oblicima Velike Majke i njenog Ljubavnika.”
Postao sam još oč ajniji. Trebalo je da pokuš am bilo š ta samo da
pobegnem. Ali č ak je i sada jedna grupa od dvadesetak druida
opkolila kola, a malo dalje od njih nalazilo se mnoš tvo ratnika. Sama
gomila ljudi protezala se tako daleko među drveć em da joj nisam
mogao videti kraj.
Mrak se brzo spuštao i posvuda su se palile baklje.
 Cuo sam uzbuđene urlike. Vriska osuđenih bivala je još jač a i sve
više preklinjajuća.
Još uvek sam mirno sedeo i pokuš avao da spreč im paniku. Ako već
ne mogu da pobegnem, onda ć u se sa dozom smirenosti suoč iti sa
ovim č udnim obredima, a kada bude postalo sasvim jasno da je sve to
jedna obič na prevara, izlož ić u svoj sud, sa dostojanstvom i
pravednoš ću, dovoljno glasno da me svi mogu č uti. To ć e biti moj
poslednji č in, delo boga, i on mora biti odrađen odluč no ili u svemu
tome neće biti nikakve svrhe.
Kola su poč ela da se pomeraju. Cula se velika buka, dranje. Mael je
ustao, uzeo me za ruku i pridigao me. Kada je ulaz u jednopreg bio
otkriven, kola su stajala u dubokoj š umi, metrima udaljena od
proplanka. Okrenuo sam se i pogledao u jeziv prizor ogromnih igura -
baklje su osvetljavale vrevu ž alosnih pokreta unutar njih. Te dve
goleme už asne igure izgledale su tako ž ivo da se č inilo kao da ć e
svakog trenutka prohodati i sve nas zgaziti. Igra svetlosti i senke na
onima koji su ispunjavali dž inovske glave davala je pogreš an utisak o
užasnim licima divova.
Nisam mogao da se nateram da odvratim pogled od svega toga, kao
ni od gomile koja se okupila i gurala oko građevine, ali je Mael još jače
stegnuo moju ruku i rekao mi da sada moram da pođem sa izabranim
sveštenstvom do božjeg svetilišta.
Ostali su se nagurali oko mene; oč igledno su pokuš avali da me
zaklone. Shvatio sam da gomila sada ne zna š ta se deš ava. Sve u
svemu, č inilo se da samo znaju da ć e ž rtveni obredi uskoro poč eti i da
će druidi zatražiti neku vrstu božjeg pojavljivanja.
Samo je jedan pripadnik moje pratnje nosio baklju; on nas je i
poveo još dublje u več ernju tminu. Mael je bio kraj mene, dok su
ostala u belo odevena stvorenja bila ispred i iza mene, a š titili su me i
bočno.
Sve je bilo mirno. I vlaž no. Drveć e se dizalo u takve neviđene visine
stremeć i ka iš čezavajuć em sjaju dalekog neba da je izgledalo kao da
raste dok sam gledao u njega.
Mogao bih sada da potrčim, pomislio sam, ali koliko ću daleko
odmaći pre nego što čitav ovaj narod ne zagrmi za mnom?
Stigli smo u neki gaj i ja ugledah, pri slabom osvetljenju plamena,
grozna lica uklesana u koru drveć a i ljudske lobanje na koč evima
kako se keze iz senki. U izrezbarenoj kori drveć a nalazilo se još
ljudskih lobanja poređanih u redove, jedan iznad drugog. Ovo mesto
je, u stvari, bilo prava kosturnica, a tiš ina koja je vladala oko nas kao
da je oživljavala ove jezive prizore i dopuštala im da govore.
Pokušao sam da odagnam utisak da me ove lobanje posmatraju.
Nema nikoga ko nas zaista posmatra, pomislio sam, nema nikakve
beskrajne postojanosti bilo čega.
Zaustavili smo se ispred č vornatog hrasta, koji je bio tako š irok da
sam posumnjao u svoje č ulo vida. Koliko je samo staro bilo ovo drvo
kada je poraslo u toliku š irinu - nisam mogao ni da zamislim. Ali kada
sam pogledao gore, video sam da su njegove grane, koje su sezale
nebu pod oblake, bile još uvek ž ive, š to je potvrđivalo zeleno liš će,
kao i imela, koja ga je i ukrašavala.
Druidi su se pomerili udesno i ulevo. Samo je Mael ostao kraj mene.
Stajao sam naspram hrasta, a Mael malo dalje od mene, s moje desne
strane. Video sam da je u podnož ju drveta bilo smeš teno na stotine
buketa cveć a, č iji su pupoljci sada jedva mogli da iskaž u svoje boje u
sve gušćoj senci.
Mael je spustio glavu. Njegove su oč i bile sklopljene. Izgledalo je
kao da su i ostali zauzeli isti stav. Tela su im drhtala. Osetio sam kako
hladnjikav povetarac komeš a zelenu travu. Cuo sam kako povetarac
svuda oko nas nosi liš će glasnim i dugač kim uzdahom, koji je zamro
kada je dospeo do šume.
A onda sam veoma nejasno zač uo reč i izgovorene u mraku, reč i
koje nisu imale zvuka!
One su, neosporno, dopirale iz same utrobe drveta i odzvanjale su
pitanjem: da li su ispunjeni svi uslovi u pogledu onoga koji ć e noć as
ispiti Svetu Krv.
Na trenutak sam pomislio da sam siš ao s uma. Opili su me neč im.
Ali niš ta nisam popio od jutros! Um mi je bio bistar, bolno bistar.
Ponovo začuh nemi puls te pojave koja pita:
On je čovek od knjige?
Maelovo vitko telo kao da je drhtalo dok je odgovarao. Lica ostalih
postala su napeta; oč i su im bile iksirane za ogroman hrast. Lelujanje
baklje je bilo jedini vidljivi pokret.
Može li da ide u Egipat?
Video sam Maela da klima glavom. Suze su se skupljale u njegovim
očima, a njegovo bledo grlo se pomicalo dok je gutao pljuvačku.
Da, živ sam, verni moj, i govorim. Učinio si kako treba, i ja ću stvoriti
novoga boga. Dovedite ga unutra k meni.
Bio sam i suviš e zateč en da bih bilo š ta izgovorio, a nisam imao ni
š ta da kaž em. Sve se promenilo. Sve ono u š ta sam duboko verovao, od
č ega sam zavisio sada je bilo pod velikim znakom pitanja. Nisam
oseć ao ni trač ak straha, već samo parališ uć u zač uđenost. Mael me je
uzeo za ruku. Ostali druidi su priš li da mu pripomognu. Sproveden
sam oko hrasta, iz čijeg su podnožja bile uklonjene gomile cveća; onda
smo stali ispred velike hrpe kamenja koja je bila oslonjena na drvo.
I sa ove strane gaja nalazile su se uklesane slike, dragocene lobanje
ali i blede prilike druida koje ranije nisam video. Te prilike su bile
muš karci sa dugač kim belim bradama; primakli su se napred i poč eli
da pomeraju ovo kamenje.
Mael i ostali su im pomagali. U tiš ini su podizali gromade i sklanjali
ih u stranu; neke su bile tako teš ke da je bila neophodna snaga troje
ljudi da bi se podigle.
Najzad su se u podnož ju hrasta pojavila teš ka, gvozdena vrata sa
velikim rezama. Mael je izvadio gvozdeni ključ i izgovorio nekoliko
reč i na keltskom jeziku, na koje su se ostali odazvali. Maelova ruka je
podrhtavala. Uskoro su sve brave bile otključ ane, a onda su č etiri
druida otvorila vrata. Bakljonoš a je zapalio jednu baklju za mene i
stavio mi je u ruku. Tada je Mael rekao:
“Uđi, Marijuse.”
U treperavoj svetlosti se pogledasmo. Izgledao je kao bespomoć no
stvorenje, nesposobno da pomeri udove iako je njegovo srce bilo
puno kada me je pogledao. Sada sam shvatio najogoljeniji trač ak č uda
koje ga je oblikovalo i podsticalo, a ja sam bio potpuno ponizan i
zbunjen pred njegovim poreklom.
Ali iz utrobe drveta, iz mraka koji se nalazio iza ovih grubo
napravljenih vrata, ponovo se začuo onaj bezglasni:
Nemoj se plašiti, Marijuse. Čekam te. Uzmi svetlost i dođi k meni.
 7

K ada sam proš ao kroz vrata, druidi ih zatvoriš e. Tada sam video da
stojim na vrhu dugač kih kamenih stepenica. To je bilo stepeniš te
koje ć u ponovo i ponovo gledati kroz vekove koji slede, a ti si ih već
dvaput video, a videć eš ih opet - stepenice koje su vodile do Majke
Zemlje, u odaje gde se Oni Koji Piju Krv uvek skrivaju.
U hrastu je bila samo jedna odaja, niska i nedovrš ena. Svetlost moje
baklje obasjavala je grube tragove koje je svud po drvetu ostavilo
dleto. Ali, ono š to me je dozivalo bilo je u podnož ju stepenica. Ponovo
mi je rečeno da ne treba da se plašim.
Nisam se plaš io. Bio sam veseo do te mere da nisam mogao ni da
zamislim da je to moguć e. Neć u umreti tek tako jednostavno kao š to
sam zamiš ljao. Spuš tao sam se ka misteriji, koja je na neki nejasan
način bila zanimljivija nego što sam mogao i da zamislim.
Ali kada sam stigao u podnož je uzanog stepeniš ta i stao u malu
kamenu odaju, bio sam prestravljen onim š to sam video, bio sam tako
už asnut i zgađen time, pun takvog iznenadnog prezira i straha da sam
osetio čvor u grlu; mislio sam da ću se ugušiti ili početi da povraćam.
Neko stvorenje je sedelo na kamenoj klupi preko puta podnož ja
stepenica, a u svetlosti baklje mogao sam da vidim da je imalo i lice i
telo č oveka. Ono je bilo crno od vatre, sasvim izgorelo, kož a mu je bila
uniš tena do samih kostiju. U stvari, izgledalo je kao ž utooki kostur
obuč en u katran, dok mu je samo bela griva na glavi bila netaknuta.
Otvorilo je usta s namerom da neš to kaž e i ja videh njegove bele zube,
njegove oč njake. Cvrsto stisnuvš i baklju, pokuš avao sam da ne
vrisnem kao neka budala.
Ne prilazi mi suviše blizu, reklo je stvorenje. Stani tamo gde mogu
stvarno da te vidim, ne na način na koji te oni vide, već onako kako
moje oči još uvek mogu da vide.
Progutao sam pljuvač ku i pokuš ao normalno da diš em. Nijedno
ljudsko bić e nije moglo da bude tako ispeč eno, a ž ivo. Svejedno, ovaj
stvor je bio ž iv - nag, isuš en i crn. Njegov glas je bio tih i divan. On se
pridigao, a potom polako pomerio preko odaje.
 Uperio je svoj prst u mene, dok su se njegove ž ute oč i malč ice
raširile i otkrile krvavu nijansu na svetlosti.
“Sta ž eliš od mene?”, š apnuo sam pre nego š to sam mogao da se
zaustavim. “Zašto sam doveden ovamo?”
Nesreća, rekao je glasom obojenim iskrenoš ću. Oč ekivao sam ć e se
jedno ovakvo stvorenje oglasiti kreš tavim glasom. Predaću ti svoju
moć, Marijuse. Napraviću od tebe boga i postaćeš besmrtan. Ali moraš
otići odavde kada se to okonča. Nekako moraš da pobegneš od naših
vernih poštovalaca i moraš da odeš u Egipat da otkriješ zašto me je
ovo... ovo... snašlo.
Cinilo se kao da lebdi u mraku; kosa mu je bila kao neuredna masa
belog sena, njegove č eljusti su zatezale zacrnjeno kož asto meso koje
je visilo sa njegove lobanje dok je govorio.
Vidiš, mi bogovi mraka smo neprijatelji svetla, mi služimo Velikoj
Majci. Živimo i vladamo jedino pod svetlošću meseca. Ali sunce, naš
neprijatelj, pobeglo je sa svog prirodnog puta i našlo nas usred mraka.
Svuda po severnoj zemlji, gde nas obožavaju, u svetim gajevima, od
zemalja snega i leda sve do ove plodne zemlje, kao i prema istoku -
sunce je iznašlo načina da prodre u svetilišta tokom dana ili u svet
tokom noći i izgori žive bogove. Oni najmlađi među njima iščezli su
istog trena; neki su se od njih raspršili kao komete naoči svojih vernika!
Drugi su pak izdahnuli u takvoj vrelini da je i samo sveto drvo postalo
smrtonosna lomača. Samo su drevni - oni koji su dugo služili Velikoj
Majci - nastavili da hodaju i govore, kao što to i ja radim, ali u agoniji,
plašeći vernike kada bi se pojavili.
Mora biti stvoren novi bog, Marijuse, snažan i divan, kao što sam i ja
nekoć bio, ljubavnik Velike Majke. Ali, istini za volju, to treba da bude
neko dovoljno moćan da pobegne vernicima, neko ko će nekako izaći iz
hrasta i otići u Egipat da potraži drevne bogove i sazna zašto nas je
zadesila ova nesreća. Moraš da odeš u Egipat, Marijuse, u Aleksandriju i
u još drevnije gradove, i moraš pozvati bogove nemim glasom, koji ćeš
dobiti nakon što te stvorim. Moraš pronaći one koji su još živi, koji još
uvek hodaju, i moraš saznati zašto je došlo do ove nesreće. “
Onda je to stvorenje zatvorilo oč i. Stajao je mirno, dok se njegov
krhki lik nekontrolisano lelujao kao da je bio od crnog papira, a ja
odjedared ugledah, potpuno neobjaš njivo, niz nasilnih prizora sa
bogovima gaja kako gore u plamenu. Cuo sam njihovu vrisku. Moj
racionalni um se, s obzirom na to da sam bio Rimljanin, opirao tim
slikama. Pokuš ao sam da ih zapamtim i zadrž im, ali ne i da im se
prepustim, a tvorac tih prizora - ovo stvorenjo - bio je strpljiv, te su
slike nastavljale da se prikazuju. Video sam neku zemlju koja nije
mogla da bude nijedna druga do Egipat - sprž enož uta bila je boja svih
stvari, pesak se prostirao posvuda i sve je prekrivao i praš njavio istom
tom bojom, a video sam i mnoga stepeniš ta koja su vodila u zemlju,
svetilišta...
Pronađi ih, rekao je. Saznaj zašto i kako je do ovoga došlo. Postaraj
se da se tako nešto više nikada ne dogodi. Koristi svoje moći na ulicama
Aleksandrije sve dok ne pronađeš one drevne. Moli se da su i oni
preživeli kao i ja.
Bio sam i suviš e zateč en da bih odgovorio, previš e ponizan pred
ovom misterijom. Mož da sam na trenutak i prihvatio ovu sudbinu,
prihvatio je u potpunosti, ali ne mogu to sa sigurnošću da tvrdim.
Znam, rekao je. Od mene ne možeš ništa prikriti. Ti ne želiš da
postaneš bog gaja i gledaćeš da pobegneš. Ali vidi, ista nesreća koja je
pokosila nas - može uništiti i tebe, osim ako ne otkriješ njen uzrok i
način kako to da sprečiš. Dakle, znam da ćeš otići u Egipat, sem ukoliko
i tebe usred noći ili u samoj utrobi mračne zemlje ne sagori ovo
neprirodno sunce.
Vukuć i svoja osuš ena stopala po kamenom podu, stvorenje mi se
približilo.
Zapamti moje reči: moraš pobeći odmah, ove noći. Reću ću
vernicima da moraš da ideš u Egipat, za spas sviju nas. Iako će se oni
protiviti da se rastanu sa svojim novim i sposobnim bogom, ti ćeš
morati da odeš. Ne smeš da im dozvoliš da te zatoče u hrast nakon
svetkovina. Moraš brzo da putuješ. Pre zore se ukopaj u Majku Zemlju
kako bi pobegao od svetlosti. Ona će te zaštititi. A sada, dođi k meni. Ja
ću ti dati krv. I moli se da mi je još uvek ostalo dovoljno snage da mogu
da ti prenesem svoju drevnu moć. To će se odigravati polako. Dugo.
Uzimaću i davaću, uzimaću i davaću, ali to moram da uradim jer ti
moraš da postaneš bog. Moraš to da uradiš onako kako sam ti rekao.
I ne sač ekavš i moj pristanak, stvorenje se odjednom naš lo na meni;
svojim zacrnjenim prstima zakač ilo se za mene. Baklja mi je ispala iz
ruku. Pao sam leđima na stepenice. Njegovi su zubi već bili zariveni u
moje grlo.
 Ti znaš š ta se dalje dogodilo, znaš kako je to kada se krv isisava iz
tebe, kakav je oseć aj polagano gubiti svest. U tim trenucima video sam
grobnice i hramove Egipta. Video sam i dve blistave igure kako sede
jedna kraj druge kao na nekom prestolu. Cuo sam i druge glasove
kako mi se obrać aju na nekim drugim jezicima. Sve to je bilo prož eto
jednom jedinom zapoveš ću: služ i Majku, preuzmi krv ž rtve, upravljaj
jedinom verom - večnom verom gaja.

Opirao sam se kao š to bi se neko koprcao u snovima; nisam mogao

ni da vrisnem, ni da pobegnem. Kada sam shvatio da viš e nisam
prikovan za pod i da sam oslobođen, ponovo sam video boga; bio je
crn kao i ranije, ali je sada bio snaž an, kao da ga je plamen samo
prokuvao, a on povratio svoju prvobitnu snagu. Njegovo je lice dobilo
obrise, pa č ak i lepotu, lepo oblikovane crte ispod ispucalog sloja crne
kož e. Njegove ž ute oč i sada su bile okruž ene prirodnim mesnatim
delom, i ponovo su postale ogledala njegove duš e. Ali, još uvek je bio
osakaćen i izmučen i nije mogao da se pomeri.
Ustani, Marijuse, rekao je. Žedan si i ja ću ti dati da piješ. Ustani i
dođi k meni.
Poznata ti je ekstaza koju sam osetio kada je njegova krv prodrla u
mene, kada je iznaš la svoj put u svaki moj krvni sud, u svaki moj ud.
Ali jezivo klatno tek je počelo da se njiše.
Sati su prolazili unutar hrasta dok mi je ponovo i ponovo uzimao i
davao krv. Lež ao sam na podu. Ridao sam svaki put kada bi mi isisao
krv. Mogao sam ispred sebe da vidim sopstvene ruke kako nalikuju
kostima. Bio sam smež uran kao i on. A tada bi mi ponovo dao svoju
krv da pijem i ja bih se uzdigao u mahnitosti neverovatnih oseć aja,
samo da bi me potom ponovo uzeo.
Sa svakom razmenom predoč avao mi je č injenice: da sam sada
besmrtan, da me samo sunce i vatra mogu uniš titi, da ć u danju spavati
ukopan u zemlji, da nikada viš e neć u znati š ta je to bolest i prirodna
smrt, da moja duš a nikada ne sme iz mog oblika da pređe u neki drugi,
da sam sluga Majke i da će mi mesec dati snagu.
Rekao mi je da ć u se hraniti krvlju zloč inaca, pa č ak i nevinih koji
su ž rtvovani u č ast Majke, da treba da se izgladnjujem između
ž rtvenih obreda tako da mi se telo osuš i i isprazni kao i mrtva pš enica
u poljima u zimu, samo da bih bio ispunjen ž rtvenom krvlju, pun i
divan, kao novoiznikla biljka u proleće.
U mojoj patnji i ekstazi nalazić e se ciklusi godiš njih doba. A moć
svog uma, koja se sastoji iz č itanja misli i namera drugih, treba da
koristim da bih odluč ivao umesto mojih vernika, da ih vodim kroz
njihovu pravdu i zakone. Nikada ne bi trebalo da pijem drugu krv
osim one koja je ž rtvovana. Nikada ne treba da tež im da koristim
svoje moći za sebe lično.
Sve te stvari sam nauč io, te stvari sam razumeo. Ali ono š to sam,
zapravo, nauč io tokom tih sati jeste ono š to svi nauč imo u trenutku
ispijanja krvi - a to je da viš e nisam smrtnik, da sam preš ao iz svega
onoga š to mi je nekada bilo poznato u neš to tako moć no, da stara
uč enja to jedva mogu zauzdati ili objasniti, i da je moja sudbina, da
iskoristim Maelove reč i, izvan sveg znanja koje mi bilo ko - smrtan ili
besmrtan - može pružiti.
Najzad me je bog pripremio za izlazak iz drveta. Isisao mi je toliku
količ inu krvi da sam jedva mogao da stojim na nogama. Postao sam
utvara. Kidao sam od ž eđi, video sam i mirisao krv; navalio bih na
njega, uhvatio bih ga i sveg iscedio samo da sam imao snage. Ali snaga
je, naravno, bila njegova.
Ispražnjen si, kao što ćeš uvek i biti na početku svetkovina, rekao je,
jer moraš da ispiješ ono što ti je namenjeno od žrtvene krvi. Ali,
zapamti ono što sam ti već rekao: nakon što zavladaš, moraš da
iznađeš način da pobegneš. Što se mene tiče, pokušaj da me spaseš. Kaži
im da moram da ostanem sa tobom. Međutim, mom je postojanju, po
svemu sudeći, došao kraj.
“Zašto? Šta time hoćeš da kažeš?”, upitao sam ga.
Videćeš. Ovde je potreban samo jedan bog, samo jedan dobar bog,
rekao je. Kada bib mogao da odem s tobom u Egipat, mogao bih da
ispijem krv drevnih, što bi me možda okrepilo. Kako stvari stoje, trebaće
mi stotine godina da se iscelim. Ali, toliko mi vremena nije dato.
Zapamti - idi u Egipat i uradi sve ono što sam ti rekao.
Okrenuo me je i gurnuo prema stepenicama. Baklja je lež ala u uglu
i gorela, a kada sam krenuo gore, prema vratima, namirisao sam krv
druida koji su me čekali; skoro sam zaplakao.
Oni će ti dati svu krv koju možeš da primiš u sebe, rekao je iza mena.
Prepusti se njihovoj brizi.
 8

V erovatno mož eš da zamisliš kako sam izgledao kada sam

iskorač io iz hrasta. Druidi su č ekali da zakucam na vrata, kao i da
čuju moj nemi glas. Rekao sam im:
Otvorite. Ovde je bog.
Moja ljudska smrt je već odavno proš la, bio sam prož drljiv, a lice
mi nije izgledalo niš ta bolje od ž ive lobanje. Oč i su mi, bez sumnje, bile
izbuljene onako izboč ene iz duplji, a zubi ogoljeni. Bela odora je visila
sa mene kao sa nekog kostura. Nikakav dokaz mog bož anstva nije bio
upeč atljiviji za druide od ovoga. Oni su stajali puni strahopoš tovanja
dok sam izlazio iz drveta.
Ali ono š to sam video nisu bila samo njihova lica, već i dubina
njihovih srca. Video sam olakš anje na Maelovom licu š to bog koji se
nalazio unutra nije bio i suviš e nemoć an da me stvori. Video sam da je
bilo potvrđeno sve ono u šta je verovao.
Imao sam još jednu veliku viziju, koja je samo naš a da je spoznamo
- velika duhovna dubina svakog č oveka zakopana je duboko u opni
zagrejanog tela i krvi.
Bio sam ž edan do neizrecivosti. Skupivš i svu svoju novosteč enu
snagu, rekoh:
“Odvedite me do oltara. Neka počne svetkovina Samhejna.”
Druidi su ispustili kreš tave vriske. Zavijali su u š umi. A daleko od
svetog gaja zač ula se zagluš ujuć a rika mnoš tva koje je iš čekivalo ovaj
vrisak.
Brzo smo hodali u sveč anoj povorci prema proplanku. Sve je viš e u
belo obuč enih sveš tenika dolazilo da nam pož eli dobrodoš licu; sa svih
strana obasipali su me svež im i miriš ljavim cveć em, a ja sam svojim
stopalima gnječio latice, dok su me oni pozdravljali molitvama.
Nije potrebno da ti objaš njavam kako mi je svet izgledao iz ovog
novog ugla, kako sam video svaku nijansu i površ inu ispod tankog
pokrova mraka, kako su ove molitve i hvalospevi probadali moje uši.
Marijus kao ljudsko biće bio je rastočen u tom novom obliku.
Trube su odjekivale sa proplanka dok sam se peo uza stepenice
kamenog oltara i gledao u hiljade onih koji su se okupili - more lica u
iš čekivanju, dž inovske i jezive igure sa njihovim nesreć nim ž rtvama,
koje su još uvek kukale i koprcale se unutra.
Veliki srebrni kazan ispunjen vodom stajao je ispred oltara. Dok su
sveš tenici pojali, povorka zarobljenika dovedena je do tog kazana;
ruke su im bile svezane na leđima.
Glasovi su pojali oko mene dok su sveš tenici kitili cveć em moju
kosu i ramena i stavljali ga pred moje noge.
“Prelepi i snažni bože šuma i livada, sada ispij žrtve koje ti nudimo.
Kako se budu tvoji slabašni udovi punili životom, tako će se i zemlja
obnavljati. Oprostićeš nam seču kukuruza, berbu, a onda ćeš
blagosiljati seme koje budemo posejali.“
Ispred sebe sam ugledao one koji su predstavljali moje ž rtve -
trojicu krupnih muš karaca. Bili su svezani kao i ostali, ali, kao i ja, č isti
i odeveni u bele odore, sa cveć em na ramenima i u kosi. Bili su mladi,
zgodni, nevini i puni užasa dok su iščekivali volju boga.
Zvuk truba postao je zaglušujuć. Rika neprekidna. Rekao sam:
“Neka obred žrtvovanja počne!”
Predali su mi prvog mladić a; dok sam se spremao da prvi put pijem
iz istinski bož anskog pehara koji je bio ljudski ž ivot, dok sam
pridrž avao ž rtvino toplo telo u svojim rukama, odnosno, krv spremnu
za moja otvorena usta - video sam vatre koje su bile upaljene ispod
jezivih dž inovskih igura. Video sam kako glave prva dva zarobljenika
nasilno nabijaju u srebrni kazan pun vode.
Smrt vatrom, smrt vodom, smrt usled probadajuć ih zuba gladnog
boga.
Kroz prastaru, drevnu ekstazu molitve su se nastavljale:
“Bože nestajućeg i rastućeg meseca, bože šuma i livada, ti koji
svojom glađu predstavljaš samu sliku smrti, ojačaj pomoću krvi žrtava,
izrasti u divnog kako bi te Velika Majka primila k sebi.”
Koliko je to dugo trajalo? Ne bih znao da kaž em. Trajalo je, č ini mi
se, zauvek - plamen jezivih dž inova, vriska ž rtava, dugač ka povorka
onih koji su morali da budu udavljeni u vodi. Pio sam i pio, ne samo
krv one trojice za mene odabrane već na desetine drugih pre nego š to
su bili vrać eni pred kazan ili prisiljeni da izgore u plamteć im
dž inovima. Sveš tenici su velikim krvavim mač evima odsecali glave
mrtvima i nabijali ih u piramide sa obe strane oltara, a njihova tela su
bila odnošena.
Gde god bih pogledao, video sam zanos znojavih lica. Gde god bih
se okrenuo, č uo sam hvalospeve i kuknjavu. Ali, ludilo je polako
poč elo da jenjava. Dž inovi su se stropoš tali u blistavu vatru, na koju su
ljudi sipali još katrana i potpale.
Sada je doš ao trenutak za presude, trenutak da ljudi stanu pred
mene i izlož e mi svoje zahteve u pogledu osvete nad drugima, dok bih
ja gledao u njihove duš e svojim novim oč ima. Poč eo sam da se
teturam. Popio sam i suviš e krvi i osetio sam takvu snagu u sebi da
sam mogao da poskoč im i skoč im preko proplanka duboko u š umu.
Mogao sam da raširim nevidljiva krila, ili mi se to samo činilo.
Ali, vrš io sam svoju sudbinsku duž nost, kako bi se Mael izrazio. Za
jednoga sam naš ao da je pravedan, za drugoga da je kriv, za treć eg da
je nevin, a za četvrtog da zaslužuje smrt.
Ni sam ne znam koliko je dugo to trajalo, jer moje telo viš e nije
merilo vreme premorenoš ću. Najzad je bilo gotovo i ja shvatih da je
kucnuo dati trenutak.
Nekako sam morao da uradim ono za š ta me je stari bog zaduž io,
morao sam nekako da izbegnem zarobljavanje u hrastu. Imao sam još
samo malo dragocenog vremena da to uradim, ostalo je manje od sata
do zore.
Sto se Egipta tič e, još nisam bio doneo odluku, ali sam znao da ć u,
ako dozvolim da me druidi ponovo zatoč e u drvetu, biti gladan sve do
malog ž rtvenog obreda sledeć eg punog meseca. Sve noć i do tada
trebalo je da provedem u ž eđi, u muci i u onome š to je drevni nazvao
božjim snovima, u kojima je trebalo da nauč im tajne drveta, tajne
trave koja raste i tajne neme Majke.
Ali, ove tajne nisu bile za mene.
Druidi su me opkolili i ponovo smo se uputili ka svetom drvetu. Ode
su zamirale u litaniju koja mi je nalagala da ostanem u hrastu, da
posvetim š umu, da budem njen zaš titnik, kao i da ljubazno
razgovaram kroz hrast sa onim pripadnicima sveš tenstva koji ć e mi
se, s vremena na vreme, obraćati za uputstva.
Zastao sam pre nego š to smo stigli do drveta. Velika lomač a je
plamtela usred gaja i bacala je stravič no svetlo na izrezbarena lica i na
gomile ljudskih lobanja. Ostatak sveš tenstva je stajao oko nje i č ekao.
Prož eo me je už as; udvostruč en mojom novom snagom, strujao je
kroz moje telo.
Už urbano sam poč eo da govorim. Zapovednim glasom rekoh im da
ž elim da svi napuste gaj, da je neophodno da se zatvorim u hrast sa
drevnim bogom. Ali sam brzo shvatio da mi ovo neć e poć i za rukom.
Ravnoduš no su zurili u mene i međusobno razmenjivali poglede; oč i
su im se caklile kao staklo.
“Maele!”, rekao sam. “Uradi kako ti naređujem! Kaž i ovim
sveštenicima da napuste gaj!”
Iznenada, bez i najmanjeg upozorenja, polovina okupljenih
sveštenika pohita ka drvetu. Ostali su me uhvatili za ruke.
Vikao sam Maelu, koji je predvodio opsadu drveta, da se zaustavi.
Pokuš ao sam da se oslobodim, ali nekih dvanaest sveš tenika me je
zgrabilo za ruke i noge.
Da sam samo mogao da znam dokle je sezala moja snaga, s
lakoć om bih ih se oslobodio. Ali nisam znao. Još uvek sam se teturao
od gozbe i bio sam i suviš e už asnut onim š to sam znao da ć e uslediti.
Dok sam, koprcajuć i se, č ak i š utirajuć i one koji su me č vrsto drž ali,
pokuš avao da oslobodim ruke - drevni bog, gola i zacrnjena stvar, bio
je iznesen iz drveta i bačen u vatru.
Video sam ga samo na tren i sve š to sam zapazio bilo je njegovo
mirenje sa sudbinom. Nijednom nije podigao ruke da se bori. Oč i su
mu bile zatvorene i nije pogledao u mene, niti u ikoga ili iš ta, i u tom
trenutku setih se onog š to mi je rekao o svojoj muci, te poč eh da
plačem.
Straš no sam drhtao dok je on goreo. Iz samog središ ta plamena
začuh njegov glas.
Uradi kako sam ti naložio, Marijuse. Ti si naša nada.
To je značilo - izbavi se odavde odmah!
Smirio sam se i primirio u zagrljaju onih koji su me drž ali. Plakao
sam i plakao i glumio da sam samo tuž na ž rtva sve ove magije, samo
jedan jadan bog koji mora da oplakuje svog oca koji je nestao u
plamenu. Kada sam osetio da je stisak njihovih ruku popustio, kada
sam video i shvatio da svi zure u lomač u, okrenuh se svom snagom,
oslobodih se njihovog stiska i potrč ah š to sam brž e mogao prema
šumi.
U tom prvom trku spoznao sam snagu svojih moć i. Mogao sam da
pređem stotine metara u jednom trenu, i to stopalima jedva dotič uć i
zemlju.
Ali, urlik se odmah prolomio:
“BOG JE ODLETEO!”
U roku od nekoliko sekundi gomila na proplanku je ponovo poč ela
da vrišti, dok je na hiljade smrtnika jurnulo ka drveću.
Kako se to, zaboga, dogodilo - pomislio sam iznenada - da sam ja
bog ispunjen ljudskom krvlju i da bežim pred hiljadama keltskih
varvara kroz ove proklete šume!
Nisam se zaustavio č ak ni da smaknem belu odoru sa sebe, već sam
je strgao u trku, a onda sam skoč io na grane koje su se naš le iznad
moje glave i kretao se još brže kroz vrhove hrastova.
U roku od nekoliko minuta bio sam toliko udaljen od svojih
progonitelja da ih viš e nisam mogao ni č uti. Ipak, nastavio sam da
bež im skač uć i sa grane na granu i ne zaustavljajuć i se sve dok nije bilo
ničega čega bih se plašio, osim, naravno, jutarnjeg sunca.
Tada sam spoznao ono š to je Gabrijela nauč ila tako rano tokom
vaš ih lutanja - da mogu s lakoć om da se ukopam u zemlju kako bih se
spasao od svetla.
Kada sam se probudio, vrelina ž eđi me je zaprepastila. Nisam
mogao ni da zamislim kako je drevni bog izdrž ao obredno
izgladnjivanje. Razmišljao sam samo o ljudskoj krvi.
Ali, druidi su imali čitav dan pred sobom da me gone. Morao sam da
nastavim oprezno da se krećem.
Cele te noć i dok sam jurio kroz š umu gladovao sam, i nisam pio sve
do jutra, kada sam naleteo na grupu lopova u š umi; uzeo sam njihovu
zločinačku krv i njihovu odeću.
U tih nekoliko sati pre zore shvatio sam puno stvari. Mnogo toga
sam tada nauč io o svojim moć ima, ali nauč io sam još toga kasnije. I
otiš ao sam u Egipat, ne zarad bogova i njihovih vernika, već da
saznam o čemu se ovde zapravo radi.
Dakle, vidiš da smo i tada, pre viš e od sedamnaest vekova,
postavljali pitanja, odbacivali objaš njenja koja su nam bila servirana,
voleli magiju i moći zbog njih samih.
Treć e noć i svog novog ž ivota uš unjao sam se u svoju nekadaš nju
kuć u u Masaliji i pronaš ao svoju biblioteku, svoj pisać i sto, kao i svoje
knjige, koje su sve još bile tu. Svi moji verni robovi bili su presreć ni
š to me vide. Sta su mi ove stvari znač ile? Sta mi je znač ilo to š to sam
napisao tu istoriju, to što sam nekada ležao u ovom krevetu?
Znao sam da viš e ne mogu biti Rimljanin Marijus, ali sam odluč io da
od njega uzmem sve ono š to mogu. Poslao sam svoje voljene robove
natrag kuć ama. Napisao sam ocu pismo i saopš tio mu da me je
ozbiljna bolest nagnala da ostatak svog ž ivota prož ivim u toplom i
suvom Egiptu. Spakovao sam ostatak svoje istorije i poslao je onima
koji ć e je proč itati i objaviti, a onda sam se uputio u Aleksandriju sa
zlatom u dž epovima, starim putnim ispravama i dvojicom glupavih
robova, koji nikada nisu postavili pitanje zašto uvek putujem noću.
Nakon š to je proš lo mesec dana od svetkovine Samhejna u Galiji,
tumarao sam mrač nim, vijugavim, ulicama Aleksandrije u noć nim
satima, tražeći drevne bogove svojim nemim glasom.
Bio sam lud, ali sam znao da ć e to proć i. Morao sam da pronađem
drevne bogove. A ti znaš zaš to sam morao da ih pronađem. Nije bio u
pitanju samo strah da ć e me zadesiti ona ista nesreć a - da ć e me bog
sunca nać i u mraku mog dnevnog prebivališ ta ili da ć e me napasti
razornom vatrom u potpunom mraku noći.
Morao sam da pronađem drevne bogove jer nisam mogao da
podnesem da budem sâ m među ljudima. Sav už as toga me je opsedao,
i iako sam ubijao samo ubice i zloč ince, moja savest je bila isuviš e
razvijena da bi se samoobmanjivao. Nisam mogao da podnesem to š to
sam ja, Marijus, koji je znao i už ivao u ljubavi prema ž ivotu - sada
postao nemilosrdan darodavac smrti.
 9

A leksandrija tada nije bila drevni grad. Postojala je tek neš to malo
viš e od tri stotine godina. Ali je bila ogromna luka i dom najveć e
biblioteke rimskog sveta. Uč eni ljudi iz svih krajeva carstva dolazili su
ovamo da se obrazuju, i ja sam bio jedan od njih u svom prethodnom
životu, a sada sam se ponovo ovde našao.
Da mi bog nije rekao da dođem ovde, otiš ao bih dublje u Egipat, “na
samo dno zemlje”, kako bi Mael rekao, sumnjajuć i da se odgovori svih
zagonetaka nalaze u starijim hramovima.
Ali, u Aleksandriji me je opseo neki č udan oseć aj. Znao sam da su
bogovi tu. Znao sam da me vode dok istraž ujem ulice u kojima se
nalaze javne kuć e i lopovske jazbine, mesta na koja su ljudi dolazili da
izgube dušu.
Noć u sam lež ao na krevetu u svojoj maloj rimskoj kuć i i prizivao
bogove. Prepustio sam se svom ludilu. Bio sam zbunjen, kao i ti,
svojim moć ima, svojom snagom i svojim ubogaljenim oseć anjima.
Jedne noć i, tik pred jutro, dok je svetlost jedne jedine lampe svetlela
kroz zavesu na krevetu na kojem sam lež ao, usmerio sam pogled ka
udaljenim vrtnim vratima i ugledao ukoč enu crnu iguru kako tamo
stoji.
Na trenutak mi se uč inilo kao da sanjam tu iguru - jer ona nije
imala nikakvog mirisa, č inilo se da ne diš e i nije pravila nikakav zvuk.
Tada sam shvatio da je to jedan od bogova. Ali onda je igura nestala,
a ja sam ostao da sedim i zurim za njom, pokuš avajuć i da se prisetim
onoga š to sam video: crno, nago stvorenje ć elave glave i crvenih
prodornih oč iju, stvorenje koje se č inilo izgubljeno u sopstvenoj
ukoč enosti, č udnovato nepoverljivo stvorenje, stvorenje koje je
iskoristilo svoju snagu samo da bi se pokrenulo u poslednjem
trenutku pre potpunog otkrića.
Sledeć e noć i, dok sam bio u jednoj sporednoj ulici, č uo sam neki
glas kako mi govori da dođem. Taj glas je bio nejasniji od onog glasa
koji je dopirao iz drveta. Samo mi je dao do znanja da su vrata blizu.
Najzad je doš ao taj ukoč eni i nemi trenutak kada sam zastao pred
vratima.
Bog je bio taj koji mi ih je otvorio. Bog je bio taj koji mi je rekao da
uđem.
Bio sam uplaš en dok sam se spuš tao neizbež nim stepenicama kroz
strmi tunel. Upalivš i sveć u koju sam poneo sa sobom, videh da ulazim
u podzemni hram, mesto koje je bilo starije od grada Aleksandrije,
svetiliš te izgrađeno u vreme drevnih faraona, zidova prekrivenih
sićušnim obojenim slikama koje su prikazivale život starog Egipta.
A tu je bilo i pisanija, predivnog slikovnog pisma sa njegovim
majuš nim mumijama, pticama, sklopljenim rukama bez tela i
sklupčanim zmijama.
Nastavio sam da hodam i uš ao sam u prostranu odaju sa kockastim
stubovima i visokim plafonom. Istovetne slike su ukraš avale svaki
pedalj kamenova u ovoj prostoriji.
Krajič kom oka sam ugledao neš to š to je u prvi mah izgledalo kao
kip: crnu iguru koja je stajala kraj stuba sa jednom rukom
podignutom i oslonjenom na kamen. Ali, znao sam da to nije bio
nikakav kip. Nijedan egipatski bog napravljen od diorita nije stajao u
ovom položaju, niti je nosio pravu suknju od lana oko bokova.
Polako sam se okrenuo i prikupio snagu da ga pogledam. Tada sam
ugledao isto ono izgorelo meso, istu onu leprš avu kosu, sada crnu, iste
one ž ute oč i. Usne su bile skupljene oko zuba i desni, a dah koji je
dolazio iz tog grla odisao je bolom.
“Kako i odakle si stigao?”, upitao je na grčkom.
Video sam sebe kao š to me je i on video - svetleć eg i jakog, č ak su i
moje plave oč i bile misteriozne. Video sam i svoju rimsku odeć u -
svoju lanenu tuniku, koja se kopč ala zlatnim kopč ama na ramenima, i
svoj crveni ogrtač . Mora da sam zbog svoje dugač ke ž ute kose
izgledao kao lutalica iz severnih š uma, civilizovan samo spolja
gledano, a možda je ovo sada i bilo istina.
On je bio to š to me je interesovalo. Sada sam ga pogledao bolje:
meso mu je bilo sagorelo do rebara, zalepljeno oko ključ ne kosti i
kukova. Ovo stvorenje nije bilo izgladnelo. Nedavno je ispilo ljudsku
krv. Ali, njegova patnja izvirala je iz njega kao toplota, kao da ga je
vatra i dalje krčkala iznutra, kao da je u sebi sadržao sam pakao.
“Kako si uspeo da izbegneš vatru?”, upitao je. “Sta te je spaslo?
Odgovori!”
 “Niš ta me nije spaslo”, rekao sam na grč kom jeziku, kojim je i on
govorio.
Drž eć i sveć u sa strane, priš ao sam mu, ali se on sa nepoverenjem
povukao. Dok je bio ž iv bio je mrš av, imao je š iroka ramena kao
drevni faraoni, a njegova dugač ka crna kosa bila je oš iš ana preko č ela
u starom stilu.
“Nisam bio stvoren kada se to dogodilo”, rekao sam, “već kasnije.
Stvorio me je bog svetog gaja u Galiji.”
“A da li je on, taj koji te je stvorio, ostao neozleđen?”
“Ne, i on je sagoreo kao i ti, ali mu je ostalo dovoljno snage da to
izvede. Davao mi je i uzimao krv, ponovo i ponovo. Rekao mi je da
odem u Egipat i saznam zaš to se ovo dogodilo. On je rekao da su
bogovi š ume izgoreli u plamenu, neki u snu, a drugi dok su bili budni.
On kaže da se ovo dogodilo na celom severu.”
“Da.” Klimnuo je glavom, a onda se nasmejao suvim, kreš tavim
smehom, koji ga je celog protresao. “Samo su drevni imali snagu da
prež ive, da naslede patnju koju samo besmrtnost mož e da podnese.
Dakle, mi patimo. Ali, ti si stvoren. Doš ao si. Ti ć eš stvarati dalje. Ali,
da li je pravedno stvarati nove? Da li bi Otac i Majka dozvolili da nam
se ovo dogodi da nije došao konačni trenutak?”
“Ali ko su Otac i Majka?”, upitao sam. Znao sam da ne misli na
zemlju kada je rekao Majka.
“Prvi od nas”, odgovorio je, “oni od kojih svi mi potičemo.”
Pokuš ao sam da prodrem u njegove misli, da osetim istinu u njima,
ali on je znao š ta pokuš avam da uradim, pa je zatvorio svoj um kao š to
se cvet zatvara u sumrak.
“Pođi sa mnom”, rekao je. Krenuo je posrć uć im korakom iz velike
odaje, pa niz dugačak hodnik, koji je bio ukrašen kao i sama odaja.
Osetio sam da smo se nalazili u još drevnijem prostoru, u neč emu
š to je bilo sagrađeno pre hrama iz kojeg samo š to smo doš li. Ne znam
kako sam to znao. Tamo nije bilo hladnoć e koju si osetio na stepeniš tu
ovde na ostrvu. Takve stvari ne oseć aš u Egiptu. Oseć aš , međutim,
nešto drugo. Osećaš prisustvo nečeg živog u samom vazduhu.
Ali, bilo je opipljivih dokaza starosti dok smo hodali. Slike na ovim
zidovima su bile drevnije, boje bleđe, a tu i tamo bilo je i oš teć enja gde
se boja oljuš tila i spala. I stil je bio drugač iji. Crna kosa na malim
igurama bila je duž a i guš ća, i sve se u celosti č inilo lepš im, svetlijim i
složenije nacrtanim.
Negde u daljini č ulo se kapljanje vode po kamenu. Taj zvuk je
odjekivao kao neka pesma kroz hodnik. Cinilo se kao da su zidovi
zarobili život u ovim nežnim i pažljivo oslikanim figurama, izgledalo je
kao da je magija oko koje su se iznova i iznova trudili drevni verski
umetnici imala svoje sić uš no sjajno jezgro moć i. Mogao sam da č ujem
š apate ž ivota tamo gde ga nije bilo. Mogao sam da osetim veliki
nastavak istorije čak i pošto nije bilo nikog ko bi to primetio.
Tamna igura se zaustavila kraj mene dok sam gledao u zidove.
Mahnula mi je da krenem za njom kroz jedna vrata. Kroč ili smo u
dugač ku pravougaonu odaju potpuno prekrivenu veš to uklesanim
hijerogli ima. Bio je to oseć aj kao da si zatvoren u sâ m rukopis.
Ugledao sam dva stara egipatska sarkofaga smeš tena tako da su im
glave bile uza zid.
Ovo su bili sanduci napravljeni u obliku mumija, za koje su i bili
pripremljeni, prikazani i oslikani da predstavljaju mrtve, sa licima od
kovanog zlata, sa očnim dupljama u koje je bio umetnut lapis lazuli.
Sveć u sam drž ao visoko uzdignutu. Moj vodič je sa velikom mukom
otvorio poklopce ovih sarkofaga i pustio ih da padnu kako bih mogao
da vidim ono što se nalazilo unutra.
Ugledao sam nešto što mi je u prvom trenutku izgledalo kao tela, ali
kada sam se približ io, shvatio sam da su to bile gomilice pepela u
ljudskom obliku. Nikakvog tu tkiva viš e nije bilo; mogao je da se nađe
samo poneki očnjak ili poneko parče kosti.
“Sada ih nijedna količ ina krvi ne mož e povratiti”, rekao je moj
vodič . “Oni se ne mogu vaskrsnuti. Krvni sudovi su nestali. Oni koji su
mogli da se podignu - podigli su se, a vekovi ć e prohujati pre nego š to
budemo zalečeni, pre nego što bol mine.”
Pre nego š to je zatvorio sarkofage sa mumijama, videh da su
njihovi poklopci s unutraš nje strane zacrnjeni vatrom, verovatno
onom koja je uniš tila i ovo dvoje. Nije mi bilo ž ao kada ih je ponovo
zatvorio.
Okrenuo se i ponovo krenuo ka vratima, a ja sam ga pratio sa
sveć om u ruci. Ali, ponovo se zaustavio i bacio pogled na oslikane
sarkofage.
“Kada se pepeo raspe, duša je slobodna”, rekao je.
“Zaš to onda ne raspeš pepeo?”, upitao sam, pokuš avajuć i da ne
zvučim suviše očajnički i suviše zbunjeno.
“Zar bi trebalo?”, upitao me je, dok su se delovi mesa oko njegovih
očiju širili. “Da li misliš da treba to da uradim?”
“Ti mene pitaš?!”, rekao sam.
Ponovo se nasmejao onim svojim suvim smehom, koji je u sebi,
tako mi se č inilo, sadrž ao patnju. Poveo me je niz hodnik u jednu
osvetljenu prostoriju.
Prostorija u koju smo kroč ili bila je biblioteka, i tu je nekoliko
razbacanih sveć a otkrivalo drvene police, oblikovane kao dijamanat,
ispunjene pergamentima i rolnama papirusa.
Ovo me je obradovalo, razume se, jer je biblioteka bilo neš to meni
tako blisko. To je bilo jedino ljudsko mesto u kojem sam još uvek
osećao određenu dozu zdravog razuma.
Ali bio sam zaprepaš ćen š to vidim još jednog istovetnog nama kako
sedi sa strane, iza pisaćeg stola, očiju uprtih u pod.
Taj, međutim, uopš te nije imao kosu i, iako je bio crn svud po telu,
njegova je kož a bila č itava, lepo oblikovana i sjajila se kao da je bila
nauljena. Crte njegovog lica su bile divne, a ruka polož ena na kolena
obavijena belim lanenim platnom njegovog kilta, bila je
dostojanstveno savijena, dok su svi miš ić i njegovih golih grudi bili
lepo ocrtani.
Okrenuo se i pogledao u mene. Neš to je istog trenutka prostrujalo
među nama, neš to š to je bilo tiš e i od same tiš ine, š to je kod nas
moguće.
“Ovo je Stariji”, rekao je onaj slabiji koji me je i doveo ovamo. “I
sâ m mož eš da vidiš kako se izborio sa vatrom. Ali, on neć e da govori.
Nije progovorio od kada se to dogodilo. Ipak, on mora da zna gde se
nalaze Majka i Otac, kao i razlog zbog čega se ovo dogodilo.”
Stariji je samo gledao ispred sebe. Ali, na njegovom licu je bio neki
radoznali izraz, neš to sarkastič no, blago podsmeš ljivo i pomalo
prezrivo.
“Cak i pre nego se dogodila katastrofa”, reč e onaj drugi, “Stariji nije
č esto razgovarao sa nama. Vatra ga nije izmenila, niti ga je uč inila
dostupnijim. On sedi u tiš ini i sve je viš e nalik Majci i Ocu. Ponekad
č ita. Tu i tamo hoda svetom iznad nas. Ispija krv, sluš a pevač e.
Povremeno zna i da zaigra. Razgovara sa smrtnicima na ulicama
Aleksandrije, ali neć e da govori sa nama. On nama nema š ta da kaž e.
Ali, on zna... On zna zašto nam se ovo dogodilo.”
“Ostavi me samog sa njim”, rekao sam.
Imao sam oseć aj koji sva bić a imaju u ovakvim okolnostima.
Uč inić u da ovaj muš karac progovori. Neš to ć u izvuć i iz njega, neš to
š to niko drugi nije bio u moguć nosti da uradi. Ali, nije me samo puka
taš tina gonila napred. Ovo je bio onaj koji je doš ao k meni u spavać u
sobu moje kuć e, bio sam posve siguran u to. Ovo je bio onaj koji je
stajao na vratima i posmatrao me.
A neš to sam i osetio u njegovom pogledu. Nazovite to
inteligencijom ili radoznaloš ću, imenujte to spoznajom nekog obič nog
znanja - nečega je tu bilo.
Znao sam da u sebi nosim moguć nosti jednog drugog sveta, one
koje su bile nepoznate bogu gaja, pa č ak i ovom iznemoglom i
ranjenom kraj mene, koji je u Starijeg gledao u očaju.
Iznemogli se povukao kao š to sam ga i zamolio. Otiš ao sam do
pisaćeg stola i pogledao u Starijeg.
“Šta treba da radim?”, upitao sam na grčkom.
Odseč no me je pogledao, a ja videh na njegovom licu ono š to sam
nazvao inteligencijom.
“Ima li ikakve svrhe”, upitao sam, “da ti i dalje postavljam pitanja?”
Paž ljivo sam intonirao glas kojim sam govorio. U njemu nije bilo
nič eg zvanič nog, ali ni strahopoš tovanja. Glas mi je bio potpuno
prirodan, prijateljski.
“A š ta je to š to traž iš ?”, upitao je iznenada na latinskom,
ravnoduš no, sa stavom koji je iskazivao odseč nost i izazov, a usta su
mu se u uglovima povila nadole.
Laknulo mi je što smo se prebacili na latinski.
“Cuo si š ta sam rekao ovom drugom”, rekao sam na isti nezvanič an
nač in, “kako me je stvorio bog gaja u zemlji Kelta i kako mi je reč eno
da otkrijem zašto su bogovi umrli u plamenu.”
“Ti ne dolaziš u ime bogova gaja!”, rekao je zajedljivo kao i ranije.
Nije podigao glavu, jedva da je podigao i pogled, š to je njegove oč i
činilo još izazovnijim i prezrivijim.
“I da, i ne”, rekao sam. “Ako mož emo da iš čeznemo na ovaj nač in,
ž eleo bih da znam zaš to je to tako. Ono š to se dogodi jednom - mož e
se desiti i drugi put. Isto tako bih voleo da znam da li smo mi zaista
bogovi, a ako jesmo, kakve su naš e obaveze prema ljudima. Da li su
Majka i Otac postojeć a bić a, ili je to samo legenda? Kako je sve ovo
počelo? Naravno da bih sve to voleo da znam.”
“Sasvim slučajno”, rekao je.
“Sasvim sluč ajno?!”, nagnuo sam se napred. Pomislio sam da sam
pogrešno čuo.
“Sve je poč elo sasvim sluč ajno”, rekao je hladno, odbojno, sa jasnim
stavom da je pitanje apsurdno. “Pre č etiri hiljade godina doš lo je do
slučajnosti, koja je od tada obavijena magijom i religijom.”
“Ti mi govoriš istinu, zar ne?”
“Zaš to ti ne bih govorio istinu? Zaš to bih te zaš titio od istine? Zaš to
bih se uopš te trudio da te laž em? Ja č ak ne znam ni ko si ti. I, iskreno
rečeno, baš me briga.”
“Onda ć eš mi objasniti š ta misliš pod tim da se sve desilo sluč ajno!”,
zahtevao sam da mi kaže.
“Ne znam. Mož da hoć u, a mož da i neć u. Viš e sam kazao u proteklih
nekoliko minuta nego š to sam rekao godinama unazad. Prič a o sluč aju
mož da nije niš ta viš e od mitova koji zabavljaju druge. Ostali su uvek
birali mitove. To je ono što ti zaista želiš, zar ne?”
Njegov glas je postao snaž niji dok se polako pridizao sa stolice, kao
da ga je sopstveni srditi zvuk terao da stane na noge.
“Predanje o naš em nastanku jednako je Postanju Jevreja,
Homerovim epovima, brbljarijama tvojih rimskih pesnika Ovidija i
Vergilija - toj velikoj blješ teć oj zbrci simbola iz kojih bi trebalo da je
iznikao sâ m ž ivot.” Pridigao se na noge. Skoro je vikao dok je govorio.
Njegovo crno č elo bilo je ispresecano nabubrelim venama, a ruku
koju je drž ao na stolu stisnuo je u pesnicu. “Ta pripovest se nalazi u
dokumentima u ovoj prostoriji, a u fragmentima se nalazi u odama i u
verskom pojanju. Zeliš li da je č uješ ? U tome ima istine kao i u bilo
čemu drugom.”
“Kaž i mi š ta ž eliš ”, rekao sam. Pokuš avao sam da ostanem pribran.
Jač ina njegovog glasa povređivala je moje uš i. Zač uo sam i neko
komeš anje u sobama oko nas. Ostala bić a, kao ona isuš ena nakaza
koja me je dovela ovamo, šunjala su se naokolo.
“Mož eš da poč neš ”, rekao sam kiselo, “time š to ć eš mi reć i zaš to si
doš ao k meni u moje odaje ovde u Aleksandriji. Ti si bio taj koji me je
doveo ovamo. Zašto si to uradio? Da bi vikao na mene? Da bi me kinjio
zbog toga što te pitam kako je sve počelo?”
 “Smiri se.”
“I ja bih to isto mogao tebi da kažem.”
Pogledao je u mene, a onda je smireno spustio pogled i nasmeš io
se. Otvorio je svoje dlanove u znak dobrodoš lice ili davanja, a onda je
slegnuo ramenima.
“Zelim da mi prič aš o nesreć i koja se dogodila”, rekao sam.
“Preklinjao bih te da mi to isprič aš da to ima svrhe. Sta mogu da
uradim za tebe da bi mi to ispričao?”
Njegovo lice je proš lo kroz nekoliko neverovatnih promena. Mogao
sam da osetim njegove misli, ali nisam mogao da ih č ujem. Osetio sam
neku vrstu bahatog humora. A kada je ponovo progovorio, glas mu je
bio zgusnut kao da je njime terao žalost, koja kao da ga je gušila.
“Poč uj naš u drevnu prič u”, rekao je. “Dobrog boga Ozirisa, prvog
faraona Egipta, eonima pre otkrić a pisma, ubio je zloč inac. Kada je
njegova ž ena Izis sakupila delove njegovog tela, postao je besmrtan i
nakon toga je vladao carstvom mrtvih. To je carstvo meseca, noć i, u
kojem je on vladao, i njemu su bile prinoš ene ž rtve u krvi, namenjene
velikoj boginji, koje je on ispijao. Ali, sveš tenici su pokuš ali da od
njega ukradu tajnu besmrtnosti, tako da je vera u njega postala tajna,
a njegovi hramovi bili su poznati samo onima koji su pripadali tom
kultu, onima koji su ga š titili od boga sunca, koji je u svako doba
mogao da potraž i i svojim goruć im zracima uniš ti Ozirisa. Ali, moguć e
je nazreti istinu unutar legende. Drevni kralj je otkrio neš to - ili bolje
reč eno, postao je ž rtva ruž ne okolnosti - i pretvorio se u natprirodnog,
sa moćima koje su mogle biti iskorišćene za činjenje neprocenjivog zla
od strane onih koji su ga okruž ivali, tako da je od toga stvorio veru,
ž eleć i da ih zadrž i u obavezama i svetkovini, traž eć i nač in da ogranič i
Moć nu Krv samo na one koji ć e je koristiti u ime bele magije i nič eg
drugog. I eto, otkud mi.”
“A Majka i Otac jesu, zapravo, Izis i Oziris?”
“Da i ne. Oni su prvo dvoje. Izis i Oziris su imena koja su bila
koriš ćena u mitovima koje su oni pripovedali, ili u staroj veri na koju
su se oni nadovezali.”
“A šta je sa nesrećom? Kako je to otkriveno?”
Gledao je u mene dugo, u tiš ini, a onda je ponovo seo, okrenuo se
na jednu stranu i počeo da zuri u prazno kao i pre.
“A zaš to bih ti to rekao?”, upitao je, ali je ovog puta postavio pitanje
sa nekim novim oseć anjem, kao da je ovoga puta iskreno upitao i kao
da je sâ m sebi morao da odgovori. “Zaš to bih bilo š ta morao da
uradim? Ako se Majka i Otac neć e podić i iz peska da bi se spasli pre
nego š to se sunce pojavi na horizontu, zaš to bih se pomerio? Ili
govorio? Ili nastavio da postojim?” Ponovo je pogledao u mene.
“Da li se to desilo? Da li su Majka i Otac izašli na sunce?”
“Bili su ostavljeni na suncu, dragi moj Marijuse”, rekao je.
Zabezeknuo me je time š to je znao moje ime. “Bili su ostavljeni na
suncu. Majka i Otac se ne pomeraju po sopstvenom nahodenju, sem
ponekada - kad pož ele jedno drugom da š apnu neš to ili da odgurnu
one među nama koji bi ponekad dolazili do njih ne bi li okusili malo
njihove lekovite krvi. Oni bi mogli sve nas koji smo izgoreli da vrate u
pređašnje stanje tako što bi nam dozvolili da ispijemo njihovu lekovitu
krv. Otac i Majka postoje već č etiri hiljade godina, a naš a krv postaje
jač a sa svakim godiš njim dobom, sa svakom ž rtvom koju usmrtimo.
Ona se snaž i č ak i izgladnjivanjem, jer kada se ono okonč a, sledi
už ivanje u novoj snazi. Ali Otac i Majka ne mare za svoju decu. A sada
se č ini da ih nije briga ni za njih same. Mož da su nakon č etiri hiljade
noći jednostavno poželeli da vide sunce!
“Od kada su Grci doš li u Egipat, od izopač enja drevne umetnosti,
oni nisu progovorili sa nama. Nisu dozvolili č ak ni da vidimo treptaj
njihovog oka. A u š ta se Egipat sad pretvorio ako ne u rimski ambar?
Kada Majka i Otac krenu da nas udare i oteraju od svojih vena na
vratu, oni su jaki kao samo gvož đe i mogu nam izlomiti sve kosti. A
ako njima nije stalo, zašto bi meni?”
Dugo sam ga proučavao.
“Hoć eš da kaž eš ”, upitao sam, “da je to uzrok š to su ostali izgoreli?
Zbog toga što su Otac i Majka ostavljeni na suncu?”
Klimnuo je glavom.
“Naš a krv dolazi od njih!”, rekao je. “To je njihova krv. Linija
nasleđa je direktna i ono š to se dogodi njima, pogodić e i nas. Ako oni
izgore, izgorećemo i mi.”
“Mi smo povezani sa njima!”, šapnuo sam zaprepašćeno.
“Tač no tako, dragi moj Marijuse”, rekao je, posmatrajuć i me. Cinilo
mi se kao da je už ivao u mom strahu. “Zato su Majka i Otac i č uvani
hiljadu godina, zato su im i dovođene ž rtve u ž rtvenom obredu, zato
im se i klanjamo. Ono što se dogodi njima, desiće se i nama.”
 “Ko je to uradio? Ko ih je izveo na sunce?”
Nasmejao se a da nije pustio ni glasa.
“Onaj koji ih je č uvao”, rekao je, “onaj koji viš e to nije mogao da
izdrž i, onaj č ija je ovo duž nost bila i previš e dugo, onaj koji nije
mogao da nagovori nikog drugog da preuzme njegov teret. Najzad ih
je, ridajuć i i drhć uć i, ddveo na pustinjski pesak i ostavio ih kao dva
kipa.”
“Moja sudbina je, dakle, povezana sa svim tim”, promumlao sam.
“Da. Vidiš , ja mislim da onaj koji ih je č uvao viš e nije verovao u to.
Za njega je to, verovatno, postalo samo jedna drevna prič a. Povrh
svega, klanjali smo im se, kao š to sam ti već rekao, verovali smo u
njih, kao š to i smrtnici veruju u nas, i niko se nije usuđivao da ih
povredi. Niko im nije primakao baklju kako bi video da li nama
ostalima to stvara bol. Ne. On nije verovao. Ostavio ih je u pustinji. A te
noć i, kada je otvorio oč i u svom kovč egu i video sebe u obliku
izgorelog i neprepoznatljivog užasa, vrištao je i vrištao.”
“Ti si ih vratio pod zemlju.”
“Da.”
“I oni su zagaravljeni kao i ti...”
“Ne.” Zavrteo je glavom. “Potamneli su u boju zlatne bronze, kao
meso koje se okreć e na raž nju. Niš ta viš e od toga. Divni su kao i
ranije, kao da je lepota postala deo njihovog nasleđa, kao da je ona
sastavni deo onoga š to im je suđeno da budu. Oni zure pred sebe kao
š to su to oduvek i radili, ali oni viš e ne približ avaju jedno drugom
glave, viš e ne pevuš e u ritmu međusobnih tajnih razgovora, viš e nam
ne dozvoljavaju da pijemo njihovu krv. A ž rtve koje im prinesemo -
odbijaju da uzmu, sem ponekad, i to samo u osami. Niko ne zna kada
će piti, a kada neće.”
Zavrteo sam glavom. Klatio sam se napred-nazad, spuš tene glave,
dok je sveć a titrala u mojoj ruci. Nisam znao š ta bih rekao na sve ovo,
trebalo mi je vremena o svemu da promislim.
Pokazao mi je rukom da sednem na stolicu koja se nalazila sa
druge strane pisaćeg stola, i ja, bez razmišljanja, to i uradih.
“Zar nije bilo suđeno da se to dogodi, Rimljanine?”, upitao je. “Zar
nije bilo suđeno da se susretnu sa svojom smrć u u pesku, tihi, mirni,
kao kipovi odbač eni nakon š to je grad opustoš ila osvajač ka vojska?
Zar i nama nije suđeno da umremo? Pogledaj Egipat. Sta je Egipat,
ponovo te pitam, do obič an rimski ambar? Zar njima nije bilo suđeno
da tamo gore iz dana u dan, dok smo svi mi ostali goreli kao zvezde
širom sveta?”
“Gde se oni nalaze?”, upitao sam.
“Zaš to ž eliš to da znaš ?”, zarež ao je. “Zaš to bih ti odao tu tajnu? Oni
ne mogu biti iseč eni na delove, prejaki su za tako neš to, nož ć e im
jedva probiti kož u. A opet, ako iseč eš njih, isekao si i nas. Zapali ih,
zapalić eš i nas. Sto god oni uč inili da oseć amo, oni ć e osetiti samo
delić toga jer ih njihova starost š titi. S druge strane, dovoljno je samo
da ih iznerviraš da bi svima nama doneo uniš tenje! Cini mi se da im
krv uopš te nije ni potrebna! Mož da su njihovi umovi, takođe, povezani
sa naš im. Mož da ž alost koju oseć amo, patnja, už as zbog sudbine
samog sveta - dopiru iz njihovih umova dok spavaju zaključ ani u
svojim odajama! Ne. Ne mogu ti reć i gde se oni nalaze, zar ne? Sve dok
ne budem doneo konač nu odluku da sam ravnoduš an i da je doš lo
vreme da svi nestanemo.”
“Gde su oni?”, ponovio sam pitanje.
“Zaš to ih ne bih potopio u dubinu mora?”, upitao je. “Sve dok ne
nastupi doba kada ć e ih sama zemlja izbaciti na vrhu velikog talasa
pravo pred sunce?”
Nisam mu odgovorio. Posmatrao sam ga č udeć i se njegovoj
uzbuđenosti, razumevajući je i plašeći je se u isto vreme.
“Zaš to ih ne bih ukopao u utrobu zemlje, mislim na najmrač nije
dubine daleko ispod i najtananijeg zvuka ž ivota, i pustio ih da tamo
leže u tišini, bez obzira na to šta oni budu mislili ili osećali?”
Sta sam mogao da mu odgovorim? Posmatrao sam ga. Sač ekao sam
da se makar malo primiri. Pogledao je u mene i njegovo lice je postalo
spokojno, skoro puno poverenja.
“Ispričaj mi kako su nastali Majka i Otac”, rekao sam.
“Zašto?”
“Ti prokleto dobro znaš zaš to. Zelim da znam! Zaš to si uopš te i
dolazio u moju spavać u sobu ako nisi imao nameru da mi to kaž eš ?”,
ponovo sam ga pitao.
“Pa š ta ako jesam?”, rekao je ogorč eno. “Pa š ta ako sam sopstvenim
oč ima ž eleo da vidim Rimljanina? Mi ć emo umreti, a umreć eš i ti sa
nama. Hteo sam da vidim naš u magiju u novom obliku. Ko danas
veruje u nas? Zutokosi ratnici severnih š uma? Drevni, prastari
Egipćani u tajnim grobnicama ispod peska? Mi ne živimo u hramovima
Grč ke i Rima. Nikada tu nismo ni ž iveli. A opet, oni slave naš mit,
jedini mit, oni prizivaju imena Majke i Oca...”
“Baš me briga”, rekao sam. “Znaš da me nije briga. Mi smo jednaki,
ti i ja. Neć u se vratiti u severne š ume da bih stvorio rasu bogova za te
ljude! A ovde sam došao da bih saznao istinu i moraš mi je reći!”
“Dobro. Reć i ć u ti da bi mogao da razumeš niš tavnost svega toga,
da bi mogao da shvatiš muk Majke i Oca. Ali upamti moje reči: ja mogu
sve nas da uniš tim, ja mogu da sagorim i Majku i Oca u vrelini peć nice!
Ali, poš tedeć emo sebe dugač kih uvoda i formalnog nač ina govora.
Preskoč ić emo mitove koji su uniš teni u pesku onog dana kada je
sunce obasjalo Majku i Oca. Isprič ać u ti š ta skrivaju svi ovi svici koje
su nam ostavili Otac i Majka. Spusti sveću i počuj me.”
 10

O no š to iz svitaka mož eš saznati, rekao je, kada bi samo mogao da

ih dešifruješ, jeste to da su dva ljudska bića - Akaša i Enkil, došli u
Egipat iz neke druge, drevnije zemlje. To se dogodilo mnogo pre
nastanka prvog pisma, pre prvih piramida, kada su Egipć ani još uvek
bili ljudožderi i hranili se telima svojih neprijatelja.
“Akaš a i Enkil su usmerili ljude u potpuno drugom smeru, daleko
od ovih obić aja. Oni su bili vernici Dobre Majke Zemlje i nauč ili su
Egipć ane kako da poseju seme u Dobroj Majci i kako da uzgajaju
životinje radi mesa, mleka i kože.
“Po svemu sudeć i, oni nisu sami poduč avali ostale ovim stvarima,
već su pre bili predvodnici ljudi koji su zajedno sa njima doš li iz još
drevnijih gradova, č iji su nazivi sada izgubljeni pod peskom Libana, a
njihovi spomenici razbacani.
“Sto god od toga bila istina, ovo dvoje su bili blagonakloni vladari,
kojima je najvaž nija bila dobrobit drugih, kao da je Dobra Majka bila i
Briž na Majka, i kao da je ž elela da svi ljudi ž ive u miru; i oni su
odlučivali o svim pitanjima pravde u zemlji koja se stvarala.
“Mož da bi se i oni pretvorili u neki bezazleni mit da nije doš lo do
komeš anja u kuć i jednog kraljevog upravitelja kada je jedan demon
počeo, kao neki lakrdijaš, naokolo da razbacuje nameštaj.
“On je bio jedan od onih uobič ajenih zloduha, od one vrste o kojoj
sluš amo da postoje u svim zemljama i u svim vremenima. On zbija
zlobne š ale sa onima koji ž ive na određenom mestu u određenom
vremenu. Taj mož e uć i i u telo nevinog ljudskog bić a i govoriti kroz
njegova usta snaž nim glasom. On mož e da uč ini da to nevinaš ce bljuje
prostakluke i poziva na blud sve one oko sebe. Da li su ti poznate
takve stvari?”
Klimnuo sam glavom. Rekao sam mu da se svuda mogu č uti takve
prič e. Smatra se da je jedan takav demon zaposeo izvesnu vestalsku
devicu u Rimu. Ona je nudila besramne predloge svima oko sebe; lice
bi joj postajalo ljubič asto od naprezanja, a zatim bi padala u nesvest.
Ali, demona su nekako oterali iz nje.
 “Mislio sam da je devojka jednostavno poludela”, rekao sam. “Da je
bila, da kažem, nedostojna položaja vestalske device...”
“Naravno!”, rekao je sa prizvukom ironije u glasu. “I ja bih
pretpostavio isto, kao š to bi to uč inila i već ina umnih ljudi koja hode
iznad nas ulicama Aleksandrije. A opet, takve prič e nam stalno dolaze
i odlaze. Ako zbog nič eg drugog, one su zanimljive zbog toga š to ni na
koji nač in nisu uticale na tok ljudske istorije. Ovi demoni opsedaju
samo određena domać instva, određene ljude, a onda jednostavno
nestanu u zaboravu i mi se ponovo nađemo tamo odakle smo i
krenuli.”
“Tačno tako”, rekao sam.
“Ali moraš da razumeš da se sve ovo događalo u drevnom,
prastarom Egiptu. To je bilo doba kada su ljudi bež ali od groma i kada
su jeli tela mrtvih da bi prisvojili njihovu dušu.”
“Shvatam”, rekao sam.
“Dobar bog Enkil je, naime, odluč io da ć e se lič no obratiti demonu
koji je ušao u kuću njegovog upravitelja. 'To stvorenje nije u harmoniji
samo sa sobom', rekao je. Kraljevski č arobnjaci su ga, naravno,
preklinjali da ih pusti da se sami pozabave time, da ih pusti da sami
oteraju demona. Ali, on je bio kralj koji bi uč inio dobro delo za bilo
koga. Imao je viziju da sve stvari treba da budu ujedinjene u dobru, da
sve snage treba usmeriti na isti nebeski put. Rekao je da ć e on
razgovarati sa ovim demonom i da će pokušati da zauzda njegovu moć
- kako da kaž em - za opš te dobro. Samo u sluč aju da ne uspe, rekao je
da će pristati da se demon istera napolje.
“I tako je otiš ao u kuć u svog upravitelja, gde je nameš taj bio bacan
na zidove, posuđe razbijano i gde se lupalo vratima. Poč eo je da
razgovara sa demonom i pozvao ga da se i on obrati njemu. Svi ostali
su pobegli.
“Celu jednu noć proveo je u zaposednutoj kuć e i imao je š toš ta
neverovatnog da saopšti.
“'Ovi demoni su bezumni i detinjasti', saopš tio je svojim
č arobnjacima, 'ali sam prouč io njihovo ponaš anje i na osnovu svih
dokaza doš ao sam do zaključ ka š ta je to š to ih č ini gnevnima. Oni su
pomahnitali š to nemaju tela, š to ne mogu da oseć aju kao š to mi
oseć amo. Oni č ine da nevini vriš te gadosti zato š to su obič aji ljubavi i
strasti neš to o č emu oni niš ta ne znaju. Oni mogu da upravljaju
pojedinim delovima ljudskog tela, ali ih ne mogu u potpunosti
nastaniti, i tako da su oni opsednuti mesom koje ne mogu osvojiti.
Svojim bledim moć ima oni č ine da se predmeti pomeraju i da se
njihove ž rtve izvrć u i skač u. Ta č ež nja za telesnim oblikom jeste izvor
njihove srdžbe, pokazatelj patnje koja ih opseda.'”
“Sa ovim pobož nim reč ima na usnama, pripremio se da se zaključ a
u zaposednute odaje kako bi spoznao još . Ali, ovoga puta se između
njega i njegove namere ispreč ila njegova ž ena. Ona nije htela da mu
dozvoli da ostane sa demonima.
“'Moraš se pogledati u ogledalo', rekla mu je. Neverovatno je koliko
je ostario u tih nekoliko sati koliko je proveo sâm u kući sa demonima.
“Poš to njoj nije poš lo za rukom da promeni njegovo miš ljenje,
odluč ila je da se i ona sa njim zaključ a. Svi oni koji su stajali izvan
kuć e zač uli su bacanje i razbijanje predmeta i uplaš ili su se da bi mogli
da č uju i sopstvenog kralja i kraljicu kako vriš te ili mahnitaju
glasovima duhova. Buka koja je dopirala iz kuć e bila je jeziva. Na
zidovima su se pojavile pukotine.
“Svi su pobegli, kao i ranije, osim jedne male grupe zainteresovanih
muš karaca. Oni su, naime, od samog poč etka vladavine ovog kralja
bili njegovi neprijatelji. To su bili oni drevni ratnici koji su predvodili
Egipć ane u vojnim pohodima za ljudskim mesom. Bilo im je dosta
kraljeve dobrote, Dobre Majke, poljoprivrede i tome slič nih stvari, a
ovu sablasnu avanturu nisu videli samo kao još jednu kraljevu
ispraznu budalaštinu, već kao sjajnu okolnost koja im je išla na ruku.
“Kada je pala noć , oni su se uš unjali u zaposednutu kuć u. Nisu se
plaš ili duhova, kao š to strah nisu oseć ali ni pljač kaš i grobova koji su
pustoš ili grobnice faraona. Oni veruju, ali ne dovoljno da bi to spreč ilo
njihovu pohlepu.
“Kada su ugledali Enkila i Akaš u usred prostorije u kojoj je letelo
na sijaset predmeta, napali su ih. Kralja su viš e puta proburazili
bodež om, kao š to su i vaš i rimski senatori usmrtili Cezara. Na isti
način ubili su i jedinog svedoka - njegovu ženu.
“Kralj je tada uzviknuo:
“'Ne! Zar ne vidite š ta ste uč inili? Dali ste duhovima priliku da uđu u
telo! Vi ste njima otvorili moje telo! Zar ne vidite?'
“Ljudi se tada razbež aš e sigurni u kraljevu i kraljič inu smrt. Kraljica
je bila na kolenima; ljuljuš kala je muž evljevu glavu u rukama, dok su
oboje krvarili iz nebrojenih rana.
“Zaverenici su uzbunili narod. Da li su svi znali da su kralja usmrtili
duhovi? Trebalo je da prepusti duhove svojim č arobnjacima, š to bi
uradio svaki drugi kralj. Noseć i baklje, svi upadoš e u zaposednutu
kuću, koja je najedared postala potpuno tiha.
“Zaverenici su terali čarobnjake da uđu, ali oni su bili prestravljeni.
“'Onda ć emo mi uć i unutra da vidimo š ta se dogodilo', rekoš e
zlotvori i otvoriše širom vrata.
“A tamo - stajaš e kralj i kraljica; zurili su mirno u zaverenike. Sve
njihove rane bile su zaceljene. Oč i su im se sijale nekim jezivim sjajem,
njihova kož a je imala izvestan beli odsjaj, dok im je kosa bila
velič anstveno blistava. Izaš li su iz kuć e, a zaverenici su pobegli
užasnuti. Otpustili su sve ljude i sveštenike i vratili se sami u palatu.
“Iako se nikome nisu poverili, znali su šta im se dogodilo.
“U njihova tela je kroz rane uš ao demon u trenutku kada se smrtni
ž ivot spremao da iš čezne. U stvari, krv je bila ta u koju je demon
prodreo u tom trenutku sumraka kada se srce skoro zaustavilo.
Mož da je u pitanju bila supstanca koju je oduvek traž io u svom besu,
supstanca koju je pokuš avao svojim lakrdijama da izmami iz svojih
ž rtava, ali mu nikada nije polazilo za rukom da nanese dovoljan broj
rana pre nego š to bi njegova ž rtva izdahnula. Ali, sada se nalazio u
krvi, a ta krv nije bila samo demonska, niti samo kraljeva i kraljič ina,
već smeša ljudskog i demonskog, što je bila jedna sasvim druga stvar.
“Sve š to je ostalo od kralja i kraljice bilo je ono š to je ta krv mogla
da ož ivi, da napuni i da zato na to polaž e pravo. Njihova tela su za sve
ostalo bila mrtva. Ali krv je kuljala srcem, kož om i mozgom, tako da je
inteligencija kralja i kraljice ostala kakva je i nekoć bila. Njihove duš e,
ako mož emo tako da se izrazimo, nastavile su da prebivaju u ovim
delovima tela, ali zaš to - ne mož emo da znamo. Iako demonska krv
nije imala sopstveni um, niti svoju lič nost, koje bi kralj i kraljica mogli
da spoznaju, svejedno je pojač avala snagu njihovih umova, kao i
lič nosti, s obzirom na to da je kuljala kroz organe koji su proizvodili
misli. Ojač ala je i njihove sposobnosti svojim č isto duhovnim moć ima,
tako da su kralj i kraljica mogli da č uju misli smrtnika, da osete i
razumeju stvari koje smrtnici nisu mogli.
“Sve u svemu, demon je dao, ali i uzeo, tako da su kralj i kraljica
sada bili Nove Tvorevine. Viš e nisu mogli da jedu hranu, da rastu, da
umru, nisu mogli ni decu da imaju, ali, s druge strane, mogli su da
oseć aju takvom snagom da ih je ona už asnula. A demon je dobio ono
š to je sve vreme i priž eljkivao: telo u kojem bi ž iveo, moguć nost
opstanka u svetu, kao i sredstvo putem kojeg će osećati.
“Ali onda je usledilo još už asnije otkrić e: da bi njihovo telo
nastavilo da ž ivi, moralo se hraniti krvlju. Sve š to je ono moglo da
iskoristi bilo je upravo ono od č ega je bilo i stvoreno: krv. Unesite u
njega krv, dajte mu još krvi, a on ć e je rasporediti po svojim udovima i
tako už ivati u velič anstvenim senzacijama. To telo se nikako nije
moglo zasititi krvlju.
“I da, najveć a od svih senzacija bilo je ispijanje, tokom kojeg se telo
obnavljalo, hranilo, uveć avalo. U trenutku ispijanja telo je moglo da
oseti smrt ž rtve, taj tren u kojem je ono tako snaž no isisavalo krv iz
žrtve da je njeno srce prestajalo da kuca.
“Demon je zaposeo kralja i kraljicu. Oni su postali Ispijač i krvi. A da
li ih je demon bio svestan, nikada neć emo saznati. Ali, kralj i kraljica
su znali da poseduju demona i da ga se ne mogu otarasiti; znali su da
bi umrli ako bi im to i poš lo za rukom, jer su njihova tela već bila
mrtva. Odmah su nauč ili da ova mrtva tela, koja se u potpunosti
pokreć u pomoć u demonskog luida, nisu mogla da izdrž e vatru ili
sunč evu svetlost. S jedne strane, oni su bili nalik krhkim belim
cvetovima koji bi se osuš ili na dnevnoj pustinjskoj vrelini. S druge
strane, č inilo se da je krv u njima tako lako isparljiva, da bi
proključ ala ukoliko bi se ugrejala i da bi samim tim uniš tila tkivo kroz
koje je proticala.
“Već je reč eno da su u ta veoma davna vremena, na samom
zač etku, oni bili nesposobni da podnesu bilo kakvu jač u svetlost, da je
čak i obližnja vatra mogla da učini da koža počne da im se dimi.
“U svakom sluč aju, sada su pripadali novom poretku postojanja,
njihove misli su bile neš to potpuno novo, a oni su pokuš ali da shvate
ono š to su videli, da razumeju sklonosti koje su ih muč ile u ovom
novom stanju.
“Sva otkrić a nisu zabelež ena. Nema nič eg zapisanog, kao ni usmene
tradicije o tome kada su prvi put odluč ili da prenesu na drugoga svoju
krv, ni kada su ustanovili na koji nač in to mora biti uč injeno - da ž rtva
mora biti isuš ena do trenutka kada nastupi sumrak nadolazeć e smrti,
jer u suprotnom demonska krv koja joj je data neće moći da se održi.
 “Ono š to smo saznali iz usmenih predanja jeste to da su kralj i
kraljica pokuš ali da zataje ono š to im se dogodilo i da je njihovo
potpuno povlač enje tokom dana podstaklo sumnju. Nisu viš e mogli da
prisustvuju svojim nekadašnjim verskim dužnostima u zemlji.
“I tako se dogodilo da su, č ak i pre nego š to su doneli jasne odluke,
morali da ohrabre narod da se klanja Dobroj Majci pod svetloš ću
meseca.
“Ali sebe nisu mogli da zaš tite od zaverenika, koji još uvek nisu
mogli da razumeju njihov oporavak i koji su ponovo kovali plan kako
da ih se otarase. I pored svih predostrož nosti, doš lo je do napada, ali
se snaga kralja i kraljice za zaverenike pokazala nepremostivom, te
ovi postaš e još uplaš eniji č injenicom da su i one rane koje su uspeli da
im zadaju č udnovato i trenutno bile zaleč ene. Jedna kraljeva ruka je
bila odseč ena, ali ju je on ponovo namestio u rame, te ona ož ive, a
zaverenici pobegoše.
“Zbog tih napada i borbi, tajna je procurila ne samo do kraljevih
neprijatelja već i do sveštenika.
“Posle toga viš e niko nije ž eleo da uniš ti kralja i kraljicu; sada su
ž eleli da ih uhvate, zatvore, uzmu njihovu krv i da tako prisvoje
njihovu tajnu besmrtnosti. Ali njihovi najraniji pokuš aji bili su
bezuspešni.
“Ispijač i krvi nisu bili dovoljno blizu smrti; postali su hibridna
stvorenja - polubogovi i poluljudi - a iš čezavali su na najjezovitije
nač ine. Neki su, međutim, uspevali da opstanu. Mož da su prvo praznili
svoje vene. To nije zabelež eno. Kasnije se ovo pokazalo kao e ikasan
način da se ukrade krv.
“Mož da su Majka i Otac sami odluč ili da stvore nove. Mož da su
usled usamljenosti i straha odluč ili da prenesu tajnu onima koji su bili
srč ani, onima u koje su mogli da imaju poverenje. Ali, ni to zasigurno
ne znamo. Kakav god da je bio sluč aj, Ispijač i krvi su bivali stvoreni, a
način na koji je to rađeno najzad je bio saznat.
“U svicima je zapisano da su Majka i Otac tež ili da pobede svoju zlu
kob. Pokuš ali su da pronađu neku svrhu u onome š to se dogodilo i
verovali su u to da su njihove uzviš ene moć i morale da služ e nekom
dobru. Dobra Majka je dozvolila da se ovo desi, zar ne?
“Morali su da posvete i prikriju ono š to je na misteriozan nač in bilo
uč injeno; znali su da ć e u suprotnom Egipat postati zemlja rase
demona-krvopija i da ć e oni podeliti svet na one koji ispijaju krv i na
one koji su odgajani da je pruž aju. Bila bi to tiranija koju bi, kada bi se
jednom uspostavila, čovek teško okončao sopstvenim snagama.
“Tako su, dakle, dobri kralj i kraljica izabrali put obreda, mira. U
sebi su videli prizore nestajuć eg i rastuć eg meseca, a u ispijanju krvi
inkarniranog boga koji u sebe prima ž rtvu koja mu je podarena. Svoje
uzviš ene moć i koristili su da prorič u, predskazuju i sude. Videli su
sebe kao istinske primaoce krvi u ime bož je, koji ć e u suprotnom
pogaziti oltar. Okruž ili su se simbolima i misterijama za koje nije bilo
dozvoljeno da postanu znani svima i sklonili su se od pogleda
smrtnika u hramove, u kojima su ih obož avali oni koji su im i donosili
krv. Na sebe su preuzeli najprimerenije ž rtve, one koje su se oduvek
podavale u ime plodnosti zemlje. Krv nevinih, stranaca i zloč inaca
bivala je ispijena u ime Majke i Dobra.
“Ponovo su ož iveli prič u o Ozirisu, delom inspirisanu njihovim
už asnim patnjama - napad zaverenika, njihov oporavak i njihova
potreba da obitavaju u carstvu mraka, u svetu izvan ž ivota,
nemoguć nost da hode bilo kuda po suncu. Sve su ovo nakalemili na
drevne prič e o bogovima koji su dož iveli svoje uspone i padove u
svojoj ljubavi prema Dobroj Majci, na prič e koje su već postojale u
zemlji iz koje su i došli.
“I tako su ove prič e stigle do nas; one se proš iriš e i van tajnih mesta
u kojima su Majka i Otac bili obož avani i u kojima su boravili oni koji
su Rođeni u Krvi.
“Oni su već bili stari kada je prvi faraon napravio prvu piramidu. U
najstarijim tekstovima se pominju tu i tamo, i to na tajanstven način.
“Na stotine drugih bogova vladalo je Egiptom, kao š to su vladali i u
svim drugim zemljama. Ali klanjanje Majci i Ocu, kao i Onima Koji
Ispijaju Krv, opstalo je na jedan tajanstven i moćan način; bio je to kult
kojem su se obož avaoci klanjali u nadi da ć e č uti neme glasove
bogova, da će sanjati njihove snove.
Nama nije reč eno ko su bili prvi novonastali koje su stvorili Majka i
Otac. Samo nam je poznato to da su oni proš irili ovu veru na ostrva
velikog mora, u zemlje dve reke, kao i š irom severnih š uma, i da je u
svim hramovima gde je bog meseca vladao on ispijao ž rtvenu krv i
koristio svoje moć i da prodre u srca ljudi. U vremenu između dve
svetkovine prinoš enja ž rtve, u izgladnelosti, bož ji um je mogao da
napusti njegovo telo; mogao je da putuje nebesima, mogao je da nauč i
na hiljade novih stvari. Oni smrtnici dobroga i č istog srca mogli su da
dođu u hram i čuju glas boga, a i on je mogao da čuje njih.
“AIi, č ak i pre mog vremena, pre hiljadu godina, sve je ovo bila
jedna drevna i nepovezana prič a. Bogovi meseca su vladali Egiptom
mož da i tri hiljade godina. A ta vera je bivala napadana, ponovo i
ponovo.
“Kada se egipatsko sveš tenstvo okrenulo bogu sunca, Amonu Rau,
otvorili su kripte boga meseca i pustili da ga sunce sprž i do pepela.
Mnogi od naš e vrste bili su uniš teni. Isto se dogodilo i kada su prvi
varvarski ratnici ujahali u Grč ku i otvorili svetiliš ta i uniš tili ono š to
nisu razumeli.
“Sada na mestu gde smo mi vladali vlada brbljivo Del ijsko
proročište, a kipovi stoje na mestima gde smo mi nekada boravili. Naši
poslednji sati otkucavaju u severnim š umama, odakle i sâ m dolaziš ,
među onima koji još uvek natapaju oltare krvlju zloč inaca, kao i u
malim egipatskim selima, gde jedan ili dva sveš tenika brinu o bogu u
kripti i dopuš taju vernicima da mu prinose zloč ince jer nevine ne
mogu dovesti s obzirom na to da bi to izazvalo sumnju. Sto se tič e
zloč inaca i stranaca, njih uvek ima u izobilju. I u dž unglama Afrike,
kraj ruš evina drevnih gradova koje viš e niko ne pamti - i tamo nas,
takođe, još uvek poštuju.
“Ali naš om istorijom dominiraju prič e o huljama - Ispijač ima Krvi,
koji se ne obrać aju nijednoj boginji da ih vodi, već i dalje koriste svoje
moći onako kako im se prohte.
“Oni ž ive u Rimu, Atini, u svim gradovima carstva; oni ne ž ele da se
povinuju nikakvim zakonima dobra i zla, već svoje moć i koriste kako
im se ćefne.
“Oni su umrli už asnom smrć u u vrelini i plamenu, na isti nač in kao i
bogovi u gaju i svetiliš tima, a ako su neki i prež iveli, verovatno ne
mogu ni da pojme zaš to su bili izlož eni ubitač nom plamenu, niti kako
se to dogodilo da su Majka i Otac bili izloženi sunčevim zracima.”

Prestao je da priča.
Cekao je moju reakciju. U biblioteci je bilo posve tiho, a ako su se
ostali i šunjali iza zidova, više ih nisam mogao čuti.
“Ja ne verujem ni u jednu reč od svega toga što sam čuo”, rekao sam
mu.
Trenutak samo zurio je u mene, nemo i zapanjeno, a onda je poč eo
grohotom da se smeje.
U besu napustih biblioteku i krenuh kroz odaje hrama, pa nagore
kroz tunel, pa izađoh na ulicu.
 11

O vakav postupak da tako iznenada i demonstrativno odem - nije

mi baš bio svojstven. Tako neš to nikada nisam uradio dok sam
bio smrtnik. Ali, kao š to sam već rekao, nalazio sam se na ivici ludila,
onog prvog ludila koje mnogi od nas iskuse, a naroč ito oni koji su
nasilno stvoreni.
Vratio sam se u svoju malu kuć u u blizini Aleksandrijske biblioteke
i legao na krevet, ali nisam mogao tek tako da zaspim i pobegnem od
svega.
“Kakve budalaštine”, promumlao sam sam sebi.
Ali, sve š to sam viš e razmiš ljao o toj prič i, sve je viš e imala smisla.
Smisleno je bilo to da me je neš to u mojoj krvi gonilo da pijem još , da
je to izoš travalo moja č ula i oseć anja, da je to bilo ono š to je održ avalo
moje telo - bila je to sada samo imitacija ljudskog tela - koje je
funkcionisalo i onda kada je trebalo da okonč a svoje bitisanje. Imalo
je smisla i to da ta stvar nije imala sopstveni um, već je bilo reč i o
moći, o jednoj složenoj snazi koja želi da živi samostalno.
Razumljivo je bilo i to da smo svi mi mož da bili povezani sa
Majkom i Ocem jer je č itava stvar bila duhovne prirode, nije bilo
telesnih granica sem onih koje su postavljala individualna tela u
kojima je ono vladalo. Ova stvar je bila kao loza, a mi ostali smo bili
cvetovi, raš trkani preko silnih razdaljina, a spojeni ispreplitanim
viticama koje su se razgranavale po celom svetu.
To je i bio razlog š to smo se mi, bogovi, tako dobro međusobno
č uli, to je i odgovor na to kako sam mogao da znam da su ostali bili u
Aleksandriji č ak i pre nego š to su me prizvali. Zato su i mogli da dođu,
pronađu me u mojoj kući i odvedu me do tajnih vrata.
Dobro. Mož da je sve to i bilo istina. I sve se to dogodilo sasvim
sluč ajno - ovo spajanje neimenovane sile sa ljudskim telom i umom
kako bi se stvorila Nova Tvorevina, kao što se Stariji izrazio.
Svejedno, nije mi se dopadalo.
Pobunio sam se protiv svega toga jer ako sam već nešto bio, onda je
to bilo da sam postojao kao individua, kao određeno bić e, kao bić e sa
jakim oseć ajem za sopstvena prava i privilegije. Nisam mogao da
shvatim da sam bio domać in otuđenom entitetu. Još uvek sam bio
Marijus, bez obzira na to šta se sa mnom zbilo.
Napokon sam ostao sa samo jednom jedinom miš lju: ako sam i bio
povezan sa tom Majkom i tim Ocem, onda ih moram videti i moram
znati da su bezbedni. Ne bih mogao da ž ivim sa miš lju da bih mogao
da umrem u svakom datom trenutku na rač un neke alhemije koju ne
mogu ni da kontrolišem, ni da razumem.
Ali, nisam se vratio u podzemni hram. Sledeć ih nekoliko noć i
proveo sam gosteć i se krvlju sve dok moje oč ajne misli nisu u njoj bile
utopljene. A onda sam u ranim jutarnjim č asovima bazao
Aleksandrijskom bibliotekom i čitao, kao što sam to uvek i radio.

Jedan deo ludila rastoč io se u meni. Prestao sam da č eznem za

svojom smrtnom porodicom. Prestao sam da se ljutim na ono prokleto
stvorenje u podrumskom hramu i poč eo sam viš e da razmiš ljam o
novoj snazi koju sam posedovao. Ziveć u vekovima i znać u odgovore
na pitanja svih vrsta. Bić u neprekidna svest o stvarima kako vreme
bude prolazilo! I sve dok budem usmrć ivao samo zloč ince, moć i ć u da
izdrž im svoju ž eđ prema krvi; u stvari, gostić u se njome. A kada dođe
taj trenutak, stvoriću sebi pratioce koji će se održati.
Sta mi je sada valjalo č initi? Trebalo je da odem do Starijeg i
saznam gde je sakrio Majku i Oca. Morao sam da ih vidim sopstvenim
oč ima i uradim ono š to je Stariji pretio da ć e uraditi - da ih ukopam
tako duboko u zemlju da ih nijedan smrtnik ne mož e pronać i i izlož iti
svetlu.
Bilo je lako o svemu tome razmiš ljati, lako je bilo zamiš ljati ih tako
stavljene na sigurno.
Pete noć i nakon š to sam napustio Starijeg - sve ove misli imale su
dovoljno vremena da se razviju - lež ao sam i odmarao se u spavać oj
sobi. Lampe su odaš iljale svoju svetlost kroz zavese na krevetu. U toj
blagoj zlatnoj svetlosti, dok sam osluš kivao zvuke usnule
Aleksandrije, skliznuo sam u plitke i svetlucave maš tarije. Razoč aran
š to se nisam vratio, pitao sam se da li ć e Stariji ponovo doć i k meni;
kako mi je ta misao doš la k svesti, shvatih da neko ponovo stoji na
vratima.
Neko me je posmatrao. Mogao sam to da osetim. Da bih video tu
osobu, trebalo je samo da okrenem glavu. Tada ć u steć i prevlast nad
Starijim. Reć i ć u mu: Tako dakle, izaš ao si iz svoje usamljenosti,
otreznio si se od iluzija i sada ž eliš da mi isprič aš još , zar ne? Zaš to se
ne vratiš nazad, ne sedneš u tiš ini i tako nastaviš da povređuješ svoje
sablasne drugove, bratstvo pepela?
Naravno da mu tako neš to nikada ne bih rekao. Ali se nisam libio
toga da razmiš ljam na taj nač in i dozvolio sam mu - ako je on bio taj
koji je stajao na vratima - da čuje moje misli.
Onaj koji je tamo stajao nije otišao.
Polako sam usmerio svoj pogled prema vratima i ugledah jednu
ž enu kako stoji tamo. Ali to nije bila samo neka obič na ž ena, već
prekrasna Egipć anka sa kož om boje bronze, divno okić ena i odevena
kao drevne kraljice u kvalitetetni nabrani lan; kosa joj je sezala do
ramena i bila je ispresecana zlatnim nitima. Iz nje je izbijala ogromna
snaga; oseć ao sam njeno nemo zapovednič ko prisustvo, koje kao da je
ispunilo ovu malu i beznačajnu sobu.
“Pridigao sam se i povukao zavese, a lampe se u sobi ugasiš e. U
mraku sam video kako se iz njih diž e dim, sivi č uperci dima su kao
zmijice gmizali prema stropu, a zatim iš čezavali. Još uvek je stajala
tamo, a svetlost koja je dopirala spolja ocrtavala je njeno bezizraž ajno
lice, svetlucala na nakitu oko njenog vrata i na njenim velikim,
bademastim očima. Bezglasno je rekla:
Marijuse, odvedi nas iz Egipta.
A zatim je nestala.
Moja srce je nekontrolisano tutnjalo. Otiš ao sam do vrta da je
potraž im. Preskoč io sam preko zida i zaustavio se na praznoj
nekaldrmisanoj ulici; osluškivao sam.
Poč eo sam da trč im prema starom delu grada gde sam pronaš ao
tajna vrata. Imao sam na umu da uđem u podzemni hram, da
pronađem Starijeg, da mu kaž em da mora da me odvede k njoj, da
sam je video, da se pokrenula, da je progovorila, da je doš la k meni!
Bio sam u bunilu, ali kada sam stigao do vrata, znao sam da ne moram
da siđem. Znao sam da je dovoljno samo da izađem iz grada na pesak
da bih je pronašao. Već me je vodila ka mestu gde se nalazila.
Tokom sata koji je usledio prisetio sam se snage i brzine koje sam
iskusio u š umama Galije, kao da ih od tada nisam koristio. Izaš ao sam
iz grada, tamo gde su zvezde bile jedino svetlo. Hodao sve dok nisam
stigao do razruš enog hrama, gde sam poč eo da kopam po pesku. Taj
posao bi inač e iziskivao celu jednu grupu smrtnika i nekoliko sati
kopanja, ali ja brzo pronađoh vrata. Poš lo mi je za rukom da ih
podignem, što smrtnici ne bi mogli da urade.
Spiralne stepenice i hodnici koje sam pratio nisu bili osvetljeni.
Proklinjao sam sebe š to nisam poneo sveć u, š to sam bio tako ispunjen
zanosom kada sam je ugledao da sam potrč ao za njom kao da sam bio
zaljubljen.
“Pomozi mi”, Akaš a, š apnuo sam. Ispruž io sam ruke ispred sebe i
pokuš ao da potisnem smrtnič ki strah od mraka, u kojem sam bio slep
kao bilo koji običan čovek.
Moje su ruke napipale neš to č vrsto. Zastao sam, hvatajuć i dah i
pokušavajući da samog sebe zauzdam. Moje ruke su se zatim pomicale
po tom neč em i osetile su neš to š to se pod prstima č inilo kao grudi,
ramena i ruke ljudskog kipa. Ali to nije bio nikakav kip, ta stvar je bila
napravljena od neč ega š to je bilo gipkije od kamena. A kada su moje
ruke pronaš le lice, usne su se pokazale mekš im od ostatka tela, pa
sam se povukao nazad.
Mogao sam da č ujem kako mi lupa srce. Osetio sam i sramotu zbog
sopstvenog kukavič luka. Nisam se usudio da izgovorim ime Akaš a.
Znao sam da je stvar koju sam dotaknuo imala obris muš karca. Bio je
to Enkil.
Zatvorivš i oč i, pokuš ao sam da se sredim i napravim neki plan koji
nije podrazumevao ideju da se okrenem i pobegnem kao neki ludak,
ali tada sam začuo suv, praskavi zvuk i osetio vatru.
Kada sam otvorio oč i, ugledao sam blješ teć u baklju na zidu iza
njega. Njegovi tamni obrisi ukazali su se preda mnom; njegove oč i sa
tamnim zenicama, koje su plivale u potmuloj sivoj svetlosti, pokretale
su se dok su gledale u mene bez pitanja. Osim toga, bio je bež ivotan.
Ruke su mu bile spuš tene niz telo. Bio je ukraš en kao i ona; na sebi je
nosio velič anstvenu odež du faraona, a kosa mu je, kao i njena, bila
protkana zlatnim nitima. Kož a mu je posvuda bila bronzane boje, kao
š to je bila i njena. Potamnela, kao š to je rekao Stariji. U toj svojoj
mirnoć i, dok je nepomič no stajao zureć i u mene, on je predstavljao
inkarnaciju opasnosti.
U praznoj odaji iza njega, na kamenoj polici, sedela je ona; glava joj
je bila pomalo iskrivljena, ruke su joj mlitavo visile, kao da je bila
neko odbač eno bež ivotno telo. Njena odeć a i njena stopala, kao i
njene sandale, bili su umrljani peskom. Zurila je u prazno. Bio je to
savršeni stav smrti.
A on mi je kao kamena straž a kraljevske grobnice prepreč io put ka
njoj.
Ni od jednog od njih nisam č uo niš ta viš e nego š to si č uo i ti kada
sam te odveo dole u odaju, ovde na ostrvu. Tada sam pomislio da ć u
nestati bez traga od silnog straha koji me je obuzeo.
Međutim, na njenim stopalima se nalazio pesak, kao i na njenoj
odeći. Ona je došla k meni! Jeste!
Ali, neko je uš ao u hodnik za mnom. Neko se gegao duž hodnika, a
kada sam se okrenuo, ugledao sam jednog od izgorelih - lič io je na
obič an kostur. Desni su mu bile crne i mogle su da se vide, a oč njaci su
mu se usecali u sjajnu crnu kožu njegove donje usne.
Zasoptao sam kada sam ugledao njegove koš čate udove, njegova
raskreč ena stopala, kada sam video kako se njegove ruke klate sa
svakim novim korakom. S mukom nam se približ avao, i č inilo mi se
kao da me i ne vidi. Podigao je ruke i gurnuo Enkila.
“Ne, ne, vratite se nazad u odaju!”, š apnuo je promuklim glasom.
“Ne, ne!”
Svaka reč koju bi izgovorio kao da mu je oduzimala i ono malo
snage koju je posedovao. Svojim osuš enim rukama je gurao kip. Nije
ga mogao pokrenuti.
“Pomozi mi!”, rekao mi je. “Oni su se pomerili. Zaš to su se pomerili?
Nateraj ih da se vrate. Što se dalje pomaknu, biće ih teže vratiti.”
Zurio sam u Enkila i osetio už as koji si i ti iskusio kada si ugledao
ovaj kip koji je iznutra ž iv i koji se na prvi pogled č ini nesposobnim ili
neradim da se pokrene. I dok sam posmatrao tu scenu, ona je
postajala sve jezivija jer je zacrnjena utvara sada vriš tala i grebala
Enkila, ne mogavš i da mu nanese nikakve ozlede. Sâ m prizor kako se
ovaj stvor koji je trebalo da bude mrtav, iznuruje, kao i prizor onog
drugog koji je savrš eno podseć ao na boga dok je onako velič anstveno
stajao tamo - bilo je više nego što sam mogao da podnesem.
“Pomozi mi!”, rekao je stvor. “Vrati ga nazad u odaju. Vrati ih tamo
gde moraju ostati.”
Kako sam to mogao uraditi? Kako sam mogao da dotaknem rukama
ovo bić e? Kako sam zamiš ljao da ga gurnem tamo gde nije ž eleo da
bude?
“Sve ć e sa njima biti u redu samo ako mi pomogneš ”, rekao je onaj
stvor. “Bić e zajedno u miru. Gurni ga. Uradi to. Gurni! O pogledaj nju!
Ša se to dogodilo sa njom?Vidi.”
“Do đavola, u redu!”, š apnuh i, obuzet sramotom, pokuš ah to da
uradim.
Ponovo sam spustio ruke na Enkila i pogurao ga, ali je bilo
nemoguć e pomeriti ga. Moja snaga u ovom sluč aju nije bila ni od
kakve pomoć i, a onaj izgoreli postao je još ž ivč aniji, s obzirom na to
da ni njegovo beš njenje, kao ni gurkanje, nije davalo nikakve
rezultate.
A onda je zasoptao, zacvokotao i zabacio svoje koš čate ruke u
vazduh i izmakao se unazad.
“Sta je to s tobom?”, rekao sam, pokuš avajuć i da ne vrisnem i
pobegnem, ali sam ubrzo shvatio o čemu se radi.
Akaš a se pojavila iza Enkila. Stajala je odmah iza njega i gledala u
mene preko njegovog ramena, dok je svojim prstima obuhvatila
njegovu miš ić avu ruku. Njene su oč i bile prazne u svoj svojoj blistavoj
lepoti. Ona je uč inila da se i on pomeri, i sada se pred nama odigravao
neverovatan prizor u kojem su ovo dvoje hodali po sopstvenoj volji;
on je polako prilazio, stopala su mu se jedva uzdizala od poda; š titio ju
je svojim telom. Videle su se samo njene ruke, njen vrh glave i njene
oči.
Trepnuo sam pokušavajući da razbistrim glavu.
Ponovo su sedeli na kamenoj polici, zajedno; zauzeli su istu pozu u
kojoj si ih video i večeras u podzemnoj grobnici na ovom ostrvu.
Izgoreli stvor je skoro kolabirao. Spustio se na kolena, a meni nije
morao da objaš njava zaš to je to uradio. On ih je mnogo puta
pronalazio u različ itim pozama, ali nikada nije bio svedok njihovih
pokreta. I nikada je nije video ovakvu, ovakvu kakva je nekada bila.
Zudeo sam da saznam zaš to je sada bila kao nekada. Doš la je k
meni. Ali, u jednom datom trenutku moj ponos i moja veselost
popustili su pod pritiskom onoga š to je moralo biti sveprož imajuć e
strahopoštovanje, a najzad i žalost.
Poč eo sam da plač em. Poč eo sam nezaustavljivo da plač em, kao da
nisam plakao od kada sam sa starim bogom bio u gaju i od kada je
nastupila moja smrt, a ova kletva, ova svetlosna i moć na kletva -
spustila se na mene. Plakao sam kao š to si i ti plakao kada si ih prvi
put ugledao. Plakao sam zbog njihove ukruć enosti i izopš tenosti i
zbog ovog už asnog malog mesta, u kojem su zurili u niš tavnost ispred
sebe i u kojem su sedeli u mraku, dok je Egipat iznad njih umirao.
Boginja, majka, stvor, š ta god da je bila, bezuman, nemi ili
bespomoć an predak bilo je ono š to me je posmatralo. To sigurno nije
bila nikakva iluzija. Njene velike i vlaž ne oč i sa gustim crnim
trepavicama bile su prikovane za mene. A onda se ponovo zač uo njen
glas, ali ovoga puta nije posedovao ni delić prethodne snage, bila je to
samo misao, bez reči, u mojoj glavi.
Odvedi nas iz Egipta, Marijuse. Stariji ima nameru da nas uništi.
Čuvaj nas, Marijuse. Ili ćemo ovde iščeznuti.
“Da li oni ž ele krv?”, zacvileo je izgoreli. “Da li su se pomerili zato
što žele žrtve?”, preklinjao je osušeni.
“Idi i dovedi im žrtve”, rekao sam.
“Ne mogu sada. Nemam snage. A ni oni neć e da mi daju malo svoje
lekovite krvi. Kada bi mi samo dali nekoliko kapi, moje izgorelo telo
bi se mož da oporavilo, moja krv bi se obnovila, a tada bih mogao da
im donesem uzvišene žrtve...”
U ovom njegovom malom govoru bilo je neč eg neiskrenog, jer oni
više nisu želeli uzvišene žrtve.
“Pokuš aj ponovo da popiješ njihovu krv”, rekao sam, a to je bilo
užasno sebično od mene. Samo sam želeo da vidim šta će se dogoditi.
Ali na moju sramotu, on im je priš ao, presamić en i uplakan, moleć i
ih da mu daju svoju moć nu krv, svoju drevnu krv, da bi njegove
opekotine š to brž e zarasle. Govorio je da je nevin, da ih nije on ostavio
na pesku, da je to uradio Stariji.
“Molim vas, molim vas”, preklinjao ih je da mu dopuste da pije sa
izvora.
A onda ga je spopala neč uvena glad. Grč eć i se, iskezio je oč njake
kao kobra i bacio se napred, izbačenih crnih kandži, na Enkilov vrat.
Enkilova ruka se podigla, kao š to je Stariji i rekao da hoć e, i
odbacila izgorelog preko odaje, pre nego što se vratio na svoje mesto.
Izgoreli je ridao, a ja sam se stideo još viš e. Izgoreli je bio i suviš e
slab da ulovi ž rtve ili da ih prinese. A ja sam ga nagovarao da pokuš a
to da uradi samo da bih gledao. Tmurnost ovog mesta, š ljunkoviti
pesak na podu, praznina prostora, smrad baklje i grozan prizor
izgorelog koji se previjao i plakao - sve je to bilo neopisivo
obeshrabrujuće.
“Onda pij od mene”, rekao sam, zadrhtavš i pred prizorom koji je
predstavljao: oč njaci su mu ponovo bili iskež eni, a ruke spreme da me
zgrabe.
Ali, to je bilo najmanje š to sam mogao da uradim ne bih li mu
pomogao.
 12

Č im sam završ io sa tim stvorom, naredio sam mu da ne puš ta

nikoga u grobnicu. Kako ć e mu, do đavola, poć i za rukom da
spreč i bilo koga da uđe - nisam mogao ni da zamislim, ali sam mu
rekao da je to veoma važno, i požurih dalje.
Otiš ao sam u Aleksandriju i provalio u radnju koja je prodavala
antikvitete. Ukrao sam dva lepo oslikana i pozlać ena sanduka za
mumije, uzeo veliku količ inu lana za uvijanje, a onda se vratio u
pustinjsku kriptu.
Hrabrost i strah su se u meni borili za prevlast.
Kao š to se č esto i deš ava kada damo ili uzmemo krv od naš e vrste,
video sam stvari, sanjao o njima kada mi je izgoreli zario zube u grlo.
Ono š to sam video i sanjao moralo je da ima veze sa Egiptom, sa
istorijom Egipta, sa č injenicom da je za č etiri hiljade godina ta zemlja
dož ivela neznatne promene u pogledu jezika, vere ili umetnosti. Ovo
je bio prvi put da sam to razumeo, š to je kod mene izazvalo beskrajno
saoseć anje sa Majkom i Ocem, relikvijama ove zemlje, kao š to su to i
same piramide bile. To je uveć alo moju radoznalost i uč inilo da ona
postane bliska privrženosti.
Međutim, da budem potpuno iskren, ukrao bih Majku i Oca samo da
bih preživeo.
Ovo novo saznanje, novonastala zanesenost - nadahnjivala me je da
pridem Akaš i i Enkilu i da ih smestim u sanduke napravljene za
mumije; veoma dobro sam znao da ć e Akaš a to dozvoliti i da je
dovoljan jedan Enkilov udarac da mi lobanja bude razbijena.
Ali, Enkil se prepustio, kao i Akaš a. Dozvolili su mi da ih umotan u
lan, da napravim od njih mumije, da ih smestim u glatke drvene
kovč ege koji su bili oslikani licima ljudi, beskrajnim uputstvima
namenjenim mrtvima, koja su bila ispisana hijerogli ima, i da ih onda
odnesem u Aleksandriju, što sam i učinio.
Ostavio sam utvaru u už asnom stanju uznemirenosti dok sam
odlazio noseći po kovčeg za mumije ispod svake ruke.
Kada sam stigao do grada, iznajmio sam nosač e da pristojno
ponesu ove kovč ege do moje kuć e, kao š to i dolikuje, a onda sam ih
ukopao duboko u zemlju u vrtu; sve vreme glasno sam objaš njavao
Akaši i Enkilu da je njihov boravak u zemlji samo privremen.
Bio sam u už asnom strahu da ih ostavim same sledeć e noć i. Lovio
sam i ubijao samo nekoliko metara od kapije vrta. Zatim sam poslao
robove da kupe konje i jedna zaprež na kola i da se pripreme za put
duž obale; nameravao sam da odem sve do Antiohije, koja se nalazi na
reci Oront; to je grad koji sam poznavao i voleo; oseć ao sam da ć u u
njemu biti bezbedan.
Kao š to sam i strahovao, Stariji se uskoro pojavio. U stvari, ja sam
ga č ekao sedeć i u senovitoj spavać oj sobi na svom krevetu kao
Rimljanin, sa jednom lampom kraj sebe i starom kopijom neke rimske
pesme u ruci. Brinuo sam se da ne oseti mesto gde se Akaš a i Enkil
nalaze, te sam namerno zamiš ljao laž ne slike - da sam ih zatvorio u
velikoj piramidi.
Još uvek sam sanjao san o Egiptu koji mi je doš ao od izgorelog:
zemlja u kojoj su zakoni i verovanja ostali isti duž e nego š to se to
mož e i zamisliti, zemlja koja je znala za slikovno pismo, piramide i
mitove o Ozirisu i Izis još dok je Grč ka bila u mraku, a Rim nije ni
postojao. Video sam reku Nil kako plavi njegove obale. Video sam sa
obe strane planine kako stvaraju dolinu. Video sam vreme na jedan
posve drugač iji nač in. A nije to bio samo san izgorelog - to je bilo sve
š to sam ikada video ili znao o Egiptu, oseć aj da su stvari tu poč injale,
š to sam saznao iz knjiga mnogo pre nego š to sam postao dete Majke i
Oca, dete onih koje sam sada imao nameru da povedem sa sobom.
“Zaš to misliš da bi ih poverili baš tebi?”, rekao je Stariji odmah
pošto se pojavio na vratima.
Izgledao je ogromno dok se, opasan samo kratkim lanenim kiltom
oko bokova, š etao po mojoj sobi. Svetlo lampe obasjavalo je njegovu
ćelavu glavu, okruglo lice i izbečene oči.
“Kako se usuđuješ da uzmeš Majku i Oca! Sta si uradio sa njima?”,
rekao je.
“Ti si bio taj koji ih je izlož io suncu”, odgovorio sam. “Ti si hteo da
ih uniš tiš . Ti si bio taj koji nije verovao u drevnu prič u. Ti si bio č uvar
Majke i Oca. Sve vreme si me obmanjivao. Ti si doneo smrt naš oj vrsti
s jedne strane sveta na drugi. Ti. I lagao si me.”
Bio je zateč en. Smatrao je da sam bio neopisivo drzak i nemoguć .
Pa, i ja sam imao takvo miš ljenje o sebi. Pa š ta? On je imao moć da me
spali do pepela, ali samo ako i kada spali Majku i Oca. Ali ona je doš la
k meni! K meni!
“Nisam znao š ta ć e se dogoditi!”, rekao je sada, nabreklih vena na
č elu, koje su tutnjale, i stisnutih pesnica. Izgledao je kao veliki ć elavi
Nubijac dok je pokuš avao da me zastraš i. “Kunem ti se svim svetim da
nisam znao. Ti ne mož eš ni da zamisliš š ta to znač i č uvati ih, brinuti se
o njima iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, iz veka u vek, i znati
da oni mogu da govore, da mogu da se pomere, a da neć e to da
urade!”
Nije mi ga bilo ž ao, niti sam se, zbog onog š to mi je izjavio,
saoseć ao sa njim. On je bio samo jedna zagonetna igura koja je
pozirala u samom središ tu ove male sobe u Aleksandriji, sprdajuć i se
sa nezamislivim patnjama. Kako sam mogao da saosećam sa njim?
“Ja sam ih nasledio”, rekao je. “Oni su dati meni! Sta sam mogao da
uradim?”, zahtevao je da zna. “Ja moram da se borim sa njihovim
kaž njavanjem u tiš ini, sa njihovim odbijanjem da vode svoje pleme
koje su poslali u svet. A č emu ova njihova ć utnja? Osveta, kaž em ti.
Osveta nad nama. Ali za š ta? Ima li nekog ž ivog ko mož e da se seti š ta
je sve bilo pre hiljadu godina? Nema. Ko mož e da shvati sve ove
stvari? Drevni bogovi nestaju pod suncem, u vatri, ili se susreć u sa
istrebljenjem kroz nasilje, ili se ukopavaju u najdublju utrobu zemlje
da se nikada viš e ne podignu. Ali Majka i Otac uvek opstaju i ne
govore. Zaš to se sami ne ukopaju tamo gde im niš ta i niko ne mož e
nauditi? Zaš to samo zure i sluš aju, zaš to odbijaju da govore? Enkil se
pomera, udara i obara svoje neprijatelje kao da je ož ivljeni kameni
kolos samo kada neko pokuš a da mu oduzme Akaš u. Kaž em ti - kada
sam ih ostavio na pesku, nisu ni pokuš ali da se spasu! Ostali su da stoje
i zure u reku dok sam ja bežao!”
“Ti si to uradio samo da vidiš š ta ć e se dogoditi, da li ć e ih to
naterati da se pomere!”
“To sam uradio samo da bih se oslobodio, da bih im rekao: neć u vas
viš e č uvati, pomerite se, progovorite, da bih video da li je drevna prič a
istinita, jer ako jeste, neka onda svi izgorimo u plamenu.”
Bio je potpuno iscrpljen. Najzad je nemoćnim glasom rekao:
“Ti ne mož eš uzeti Majku i Oca. Kako si samo i mogao da pomisliš
da ć u ti tako neš to dozvoliti! Tebi, koji mož da neć eš dož iveti da vidiš
kraj ni ovom veku, tebi koji bež iš od duž nosti gaja. Ti, zapravo, i ne
znaš šta su Majka i Otac. Od mene si čuo više od jedne laži.”
“Imam neš to da ti kaž em”, rekao sam. “Ti si sada zaista slobodan. Ti
znaš da mi nismo bogovi, ali mi nismo ni ljudi. Mi ne služ imo Majci
Zemlji jer se ne hranimo njenim plodovima i mi se ne spuš tamo
prirodno u njen zagrljaj. Mi nismo njeni. Ja napuš tam Egipat bez bilo
kakvih obaveza prema tebi i vodim ih sa sobom jer su me oni zamolili
da to uradim. Ja ih neć u muč iti, kao ni sebe, kako ne bismo bili
uništeni.”
Ponovo je bio zateč en. Kako su me oni to zamolili? Ali, nije mogao
da nađe prave reč i kojima bi se izrazio. Bio je veoma besan, odjedared
tako ispunjen prezirom i i tako prepun mrač nih i gnevnih tajni da ga
nisam mogao ni pogledati. Bio je obrazovan kao i ja, ali je on znao i
neke stvari o naš im moć ima o kojima ja nisam mogao ni da sanjam. Ja
nikada nisam ubio č oveka dok sam bio smrtan. Nisam znao kako da
ubijem bilo koje ž ivo bić e, osim u razdiruć oj i nemilosrdnoj potrebi za
krvlju.
On je znao kako da koristi svoju natprirodnu snagu. Zatvorio je oč i
u proreze, dok mu se telo ukrutilo. Iz njega je zračila opasnost.
Priš ao mi je, a njegove namere su ga pretekle. U istom trenutku
sam ustao sa kauč a i pokuš ao da se odbranim od njegovih udaraca.
Sč epao me je za grlo i odbacio na kameni zid tako snaž no da su se
kosti u mom ramenu i desnoj ruci polomile. U trenutku neverovatnog
bola, znao sam da ć e mi razbiti glavu o kamen i polomiti sve udove, a
zatim me politi uljem iz lampe i zapaliti. Nestać u iz njegove lič ne
več nosti kao da nikada nisam znao ove tajne ili se usudio da se
nametnem.
Borio sam se kao nikada do tada. Ali, moja povređena ruka bila je
plima bola, a njegova snaga je za mene bila isto ono š to je i moja za
tebe. Ali umesto da grebem njegove ruke, koje su me stezale oko
vrata, umesto da sam pokuš ao da oslobodim guš u, š to bi bilo sasvim
prirodno, nabio sam svoje palč eve u njegove oč i. Iako mi je ruka
pucala od bola, iskoristio sam svu svoju snagu da mu oč i nabijem
duboko u lobanju.
Pustio me je i zaurlao. Krv je curila niz njegovo lice. Projurio sam
pored njega i odjurio prema vratima vrta. Još uvek nisam mogao da
diš em od povreda na grlu. Dok sam pridrž avao svoju ruku koja je
visila, video sam krajič kom oka neke stvari koje su me zbunjivale.
Velika zemljana praš ina dizala se iz vrta, a vazduh je bio gust kao dim.
Udario sam u dovratak i izgubio ravnotež u, kao da me je nekakav
vetar poljuljao, a osvrnuvš i se, video sam ga kako ponovo nasrć e; oč i
su mu se još uvek sijale, ali ovog puta iz dubine njegove glave.
Proklinjao me je na egipatskom. Govorio mi je da bi trebalo da budem
poslat u pakao sa demonima, neoplakan.
A onda se njegovo lice zamrzlo u masku straha. U momentu je stao;
izgledao je skoro smešno od silne zaplašenosti.
Onda sam ugledao ono š to je on video - Akaš inu iguru, koja je
proš la sa moje desne strane. Lanena tkanina u koju je bila umotana
njena glava sada je bila iscepana, a i ruke su joj bile slobodne. Bila je
prekrivena peš čanom zemljom. Njene oč i posedovale su isti onaj
bezizraž ajan izgled koje su uvek i imale. Polako se ustremila na njega.
Približ avala mu se sve viš e, a on nije mogao ni da se pomeri, a kamoli
da pobegne.
Spustivš i se na kolena, brbljao je neš to na egipatskom, prvo nekim
zabezeknutim tonom, a onda onim koji je bio ispunjen nesuvislim
strahom. Ona mu se, međutim, i dalje približ avala, ostavljajuć i tragove
u pesku, dok se tkanina u koju je bila umotana sve brž e odmotavala sa
nje sa svakim usporenim i klizeć im pokretom koji bi napravila.
Okrenuo se i bacio na zemlju sa ispruž enim rukama. Poč eo je da puzi.
Kao da ga je ona nekom nevidljivom silom spreč avala da se pridigne
na noge. Siguran sam da je tako neš to i radila jer je naposletku lež ao
ničice; laktovi su mu štrčali i nije mogao da se pomeri.
Tiho i polako zakorač ila je na unutraš nju stranu njegovog desnog
kolena, drobeć i ga svojim stopalom, dok je krv š ikljala ispod njene
pete. Svojim sledeć im korakom spljoš tila je njegovu karlicu; rikao je
kao ranjena zver. Krv je lila iz raskomadanih delova njegovog tela.
Tada je usledio njen sledeć i korak - spustila je jedno stopalo na
njegovo rame, a drugo na njegovu glavu, koja se rasprš ila kao ž ir pod
njenom tež inom. Rika je minula. Krv je liptala iz svih njegovih telesnih
ostataka dok su se izvijali.
Okrenuvš i se, video sam da na njenom licu nije bilo promena,
nič ega š to bi ukazalo na ono š to mu se dogodilo. Bila je ravnoduš na i
prema usamljenom i už asnutom svedoku koji se skvrč io uza zid.
Hodala je napred-nazad po njegovim ostacima, istim onim usporenim i
lakim korakom. U potpunosti je razmrskala i poslednji delić njegovog
tela.
Ono š to je od njega ostalo nije imalo ni obris č oveka, već je bilo
samo krvlju natopljena smeš a mesa na podu, a opet, ona je svetlucala,
kipela; č inilo se kao da prvo bubri, a onda da se opet smanjuje, kao da
je u njoj još uvek bilo nekog života.
Bio sam už asnut jer sam znao da u toj krvi ima ž ivota, da je ovo
možda ono što predstavlja besmrtnost.
Ali ona se zaustavila, okrenula se ulevo tako lagano da se č inilo kao
da se kip svezan lancima okreć e. Podigla je ruku, a lampa koja se
nalazila pokraj kauč a prvo se podigla u vazduh, a zatim je pala na
krvavu masu; plamen je brzo palio ulje koje se prosipalo.
Topio se kao mast dok je plamen plesao sa jednog kraja tamne
mase na drugi. Cinilo se kao da krv potpiruje vatru. Dim je bio oš tar
od mirisa ulja.
Bio sam na kolenima, a glavu sam oslonio na jednu stranu
dovratka. Bio sam bliž i gubljenju svesti od š oka nego ikada pre.
Posmatrao sam kako dogoreva ni u š ta. Posmatrao sam i nju. Samo je
stajala, izvan plamena. Njeno bronzano lice nije odavalo ni najmanji
znak svesti, pobede ili volje.
Zadrž ao sam dah, iš čekujuć i da ć e skrenuti pogled ka meni. Ali, nije
to uradila. Kako se trenutak produž avao, a vatra zamirala, shvatio
sam da je prestala da se pomera. Vratila se u stanje potpune tiš ine i
smiraja, što su svi ostali već naučili da očekuju.
Soba je sada bila mrač na. Vatra se ugasila. Smrad izgorelog ulja
stvarao mi je muč ninu. Izgledala je kao egipatski duh u svojim
iscepanim zavojima, onako mirna pred svetlucavim ž eravicama usred
pozlać enog kuć nog nameš taja koji se presijavao na svetlosti neba i
imao, i pored sve rimske umeš nosti u izradi, samo malo slič nosti sa
detaljno i delikatno izrađenim nameštajem kraljevskih grobnica.
Pridigao sam se, a bol u mom ramenu i ruci me je probadao. Mogao
sam da osetim kako je krv pokuljala da zaleč i ozlede, ali one su bile
ozbiljne. Nisam znao koliko ću ih dugo imati.
Znao sam, naravno, da bi gutljaj njene krv pospeš io zarastanje, da
bi mož da ono bilo i trenutno i da bismo tada mogli da krenemo iz
Aleksandrije na svoje putovanje već noć as. Mogao sam da je odvedem
daleko, daleko iz Egipta.
 Tada shvatih da je ona bila ta koja mi je to govorila. Te daleke i
udaljene reči bile su udahnute u mene na neki čulan način.
Odgovorio sam joj:
Proputovao sam svet i znam na koja bezbedna mesta treba da te
odvedem.
A mož da su ovi dijalozi, zapravo, bili neš to š to sam sâ m govorio. A i
než an, č ež njiv oseć aj ljubavi prema njoj je mogao da bude isto tako
neš to š to sam ja proizvodio. Poč eo sam potpuno da ludim jer sam
znao da se ova noć na mora nikada, nikada neć e okonč ati, osim u vatri
kao š to je bila ova. Nikakva prirodna starost ili smrt neć e umiriti moje
strahove i ublažiti moj bol, kao što sam nekada očekivao da hoće.
To viš e nije bilo važ no. Ono š to je postalo bitno bilo je to da sam bio
sâ m sa njom i da je ona mogla, dok je stajala u tom mraku, da bude i
ljudska ž ena, mlada boginja-ž ena puna vitalnosti, ideja, snova i lepih
priča.
Primakao sam joj se bliž e i uč inilo mi se kao da je baš ona to
prihvatljivo i savitljivo stvorenje; neko znanje o njoj bilo je u meni,
č ekalo je da ga zapamtim, č ekalo je da mu se radujem. Ipak, plaš io
sam se. I meni je mogla da uradio ono š to je uč inila Starijem. Ali, to ne
bi imalo smisla. Ona to neć e uč initi. Ja sam sada bio njen zaš titnik. Ona
nikada neć e dozvoliti da me iko povredi. Ne. To je trebalo da shvatim.
Približ avao sam joj se sve viš e, sve dok moja usta nisu bila gotovo na
njenom bronzanom grlu. Odluka je pala kada sam osetio č vrst i hladan
pritisak njene ruke na svom potiljku.”
 13

N eć u ni da pokuš avam da ti opiš em taj už itak. Poznat ti je.

Spoznao si to o č emu ti sada prič am kada si uzeo Magnusovu krv.
Osetio si to i kada sam ti ja dao svoju krv u Kairu. Ta spoznaja te
obuzima svaki put kada usmrtiš . I razumeć eš kada ti kaž em da je to
bilo to, samo hiljadu puta veće.
Nisam niš ta ni video, ni č uo, ni osetio - sem apsolutne sreć e,
potpunog zadovoljstva.
Nalazio sam se, naime, na nekim drugim mestima, u nekim
drugač ijim sobama iz davnina, glasovi su govorili i bitke su bile
izgubljene. Neko je plakao u oč ajanju. Neko je vriš tao reč i jezikom
koji sam i znao i nisam znao:
Ne razumem. Ne razumem.
Otvorila se velika mrač na rupa i tada je usledio poziv da poč nem da
padam, i padam, a onda je ona uzdahnula i rekla:
Više ne mogu da se borim.
Tada sam se probudio i shvatio da lež im na svom kauč u. Ona se
nalazila na sredini sobe, nepokretna kao i ranije. Bila je kasna noć i
Aleksandrija je mrmorila u snu svuda oko nas.
Spoznao sam mnoge nove stvari.
Spoznao sam toliko toga da bi mi trebali sati, ako ne i noć i da bih to
sve nauč io da mi je kojim sluč ajem sve to bilo poverljivo saopš teno
smrtnič kim reč ima. Nisam imao nikakvu predstavu o tome koliko je
vremena prošlo.
Saznao sam da su se pre nekoliko hiljada godina odigrale velike
bitke među Ispijač ima Krvi i da su mnogi od njih nakon prvog
stvaranja postali nemilosrdni i podli donosioci smrti. Za razliku od
dobroć udnih ljubavnika Dobre Majke, koja se izgladnjivala da bi
potom ispijala krv svojih obrednih ž rtava, oni su predstavljali anđele
smrti, koji su se ustremljivali na bilo koju ž rlvu, u bilo koje vreme,
velič ajuć i svoje ubeđenje da oni predstavljaju deo ritma svih stvari, u
kojem nijedan individualni ljudski ž ivot nije ni od kakve važ nosti, gde
su smrt i ž ivot isto - a da njima pripada patnja i istrebljenje, i to onako
kako oni zamišljaju da ih udele.
Ovi už asni bogovi imali su svoje odane sledbenike među
smrtnicima, ljudske robove koji su im donosili ž rtve i koji su se plaš ili
trenutka kada će možda i sami pasti kao žrtve božjeg hira.
Bogovi ove vrste vladali su drevnim Vavilonom, Asirijom, davno
zaboravljenim gradovima daleke Indije, kao i u zemljama č ija imena
nisam mogao ni da razumem.
Cak i sada, dok sam mirno sedeo i bio zaprepaš ćen ovim prizorima,
shvatio sam da su ovi bogovi postali deo orijentalnog sveta, koji je bio
tako stran rimskom, u kojem sam bio rođen. Oni su bili deo sveta
Persijanaca, č iji su ljudi bili ponizni robovi svoga kralja, dok su Grci,
koji su se borili protiv njih, bili slobodni ljudi.
Bez obzira na naš u okrutnost i naš e ispade, č ak je i najsiromaš niji
seljak imao neku vrednosti za nas. Zivot je imao vrednost. A smrt,
smrt je jednostavno bila kraj ž ivota, neš to sa č ime se trebalo suoč iti
hrabro, već kada nije bilo nijednog drugog č asnog izbora. Za nas smrt
nije predstavljala neku velič inu. U stvari, mislim da smrt za nas nije
predstavljala apsolutno niš ta. Sigurno da se to stanje nije moglo
uporediti sa životom.
Iako mi je ove bogove, u svoj njihovoj velič ini i misteriji, otkrila
Akaš a, meni su se č inili zastraš ujuć im. Nisam mogao ni tada, kao ni
sada, da im se priklonim. Znao sam da ilozo ije koje su dolazile od
njih ili koje su ih opravdavale nikada neć e moć i da opravdaju moja
ubistva, ili da mi pruž e utehu kao Ispijač u Krvi. Smrtan ili besmrtan, ja
sam bio Zapadnjak. I sviđale su mi se ideje Zapada. I trebalo bi da se
uvek osećam krivim zbog onoga što sam radio.
I pored svega toga, uvideo sam moć tih bogova, njihovu
neuporedivu divotu. Oni su už ivali u slobodi koju ja nikada neć u
upoznati. Shvatio sam i njihov prezir prema svima onima koji su ih
izazivali. Video sam ih kako u panteonima drugih zemalja na glavama
nose svoje sjajne krune.
Video sam ih kako dolaze u Egipat ne bi li ukrali izvornu i
svemoć nu krv Oca i Majke, kao i da se pobrinu da se Otac i Majka ne
uniš te u vatri kako time ne bi bila okonč ana vladavina ovih mrač nih i
užasnih bogova, zbog kojih su svi dobri bogovi morali biti uništeni.
Video sam Majku i Oca zatoč ene. Video sam ih okruž ene blokovima
od diorita i granita zazidanih tik kraj njihovih tela u podzemnoj
grobnici, tako da su im bili slobodni samo vratovi i glave. Ovako su
mrač ni bogovi mogli da hrane Majku i Oca ljudskom krvlju, kojoj nisu
mogli da odole, ali i da iz njihovih vratova uzimaju moć nu krv,
naravno, protiv njihove volje. Svi mrač ni bogovi dolazili su da piju sa
ovog najdrevnijeg izvora.
Otac i Majka su vriš tali od muke. Preklinjali su da ih oslobode. Ali
to niš ta nije znač ilo mrač nim bogovima, koji su už ivali u njihovoj
agoniji, koji su se opijali njome kao š to bi se opijali i ljudskom krvlju.
Mrač ni bogovi nosili su ljudske lobanje okač ene o pojas; odeć a im je
bila obojena ljudskom krvlju. Majka i Otac odbijali su ž rtvovane, ali
time su samo uveć avali svoju bespomoć nost. Nisu hteli da uzmu
jedinu stvar koja bi im mož da podarila snagu da pomere kamenje i da
utiču na stvari svojim mislima.
Bez obzira na sve, njihova moć se uvećavala.
Godine i godine provedene u ovim mukama, ratovi među
bogovima, borbe između sekti onih koji su se drž ali ž ivota i onih
drugih koji su štovali smrt.
Bezbrojne godine prohujaš e dok, najzad, Majka i Otac ne zać utaš e.
Nije viš e bilo ni onih koji bi se prisetili vremena kada su oni
preklinjali, borili se ili govorili. Doš lo je i doba kada se niko nije
mogao setiti ni onoga koji je zatoč io Majku i Oca, ili razloga zbog
kojeg Majka i Otac nikada ne smeju biti puš teni. Neki č ak nisu verovali
ni u to da su Majka i Otac zaista bili oni izvorni, kao ni u to da ć e
njihovo žrtvovanje bilo kome nauditi. Bila je to samo drevna priča.
Za sve to vreme Egipat je nastavio da biva Egipat, a njegova religija,
neoskrnavljena spolja, najzad se uputila u pravcu verovanja u svest, u
sud nakon smrti svakog bić a, bilo da su ona bila bogata ili siromaš na,
u veru u dobrotu na zemlji i život posle smrti.
A onda je usledila noć kada su Majka i Otac bili pronađeni
oslobođeni svog zatoč eniš tva, a oni koji su ih č uvali shvatiš e da niko
osim njih samih nije mogao da pomeri te gromade kamenja. U tiš ini,
njihova se snaga uveć ala do nezamislivih razmera. I pored toga, i dalje
su bili nepomič ni kao kipovi; grlili su se u središ tu prljave i zamrač ene
odaje u kojoj su vekovima bili zatoč eni. Bili su svetlucavi i goli jer je
sva njihova odeća već odavno istrulila.
Ako i kada bi ispijali krv ž rtava koje bi im bile ponuđene, pomicali
bi se tromo kao gmizavci usred zime. Cinilo se kao da je vreme za njih
poprimilo neko posve drugač ije znač enje - godine su za njih
predstavljale noći, a vekovi godine.
Drevna religija je bila snaž nija nego ikada, i nije bila ni istoč njač ka
ni zapadnjač ka. Ispijač i krvi su opstali kao dobri simboli, svetli prizori
ž ivota na drugom svetu, u kojemu mogu da už ivaju i duš e najbednijih
Egipćana.
U ova kasnija vremena ž rtvovani su im samo zloč inci. Na ovaj nač in
su bogovi odagnavali zlo od ljudi, š titili ih, nemi bož ji glas teš io je
nemoć ne, govorio im je istine koje je spoznao u periodu svog
izgladnjivanja: da je svet ispunjen trajnom lepotom i da nijedna duš a
koja ovde prebiva nikada nije u potpunosti sama.
Majka i Otac bili su č uvani u najdivnijem od svih hramova, gde su
im dolazili svi bogovi i, sa njihovim dopuš tenjem, uzimali kapljice te
njihove dragocene krvi.
Ali, onda je poč elo da se događa nemoguć e. Egipat je dož iveo svoj
pad. Stvari za koje se smatralo da su nepromenljive sada su bile na
granici da se u potpunosti izmene. Pristigao je Aleksandar, dinastija
Ptolomeja je bila na vlasti, doplovili su Cezar i Antonije - svi su oni bili
surovi i č udni uč esnici drame koja je, najjednostavnije reč eno, bila
Kraj Svega Ovoga.
Najzad je nastupio mrač ni i cinič ni Stariji, onaj zlobni i razoč arani
koji je Majku i Oca izložio suncu.

Pridigao sam se sa kauč a i stao usred ove sobe u Aleksandriji;

posmatrao sam nepokretnu i zureć u iguru Akaš e, dok se zaprljana
tkanina koja je visila sa nje č inila kao uvreda. Moja se glava njihala u
taktu drevne poezije. Bio sam preplavljen ljubavlju.
U mom telu viš e nije bilo bola nastalog u bici sa Starijim. Kosti su
bile vrać ene u pređaš nje stanje. Spustio sam se na kolena i poljubio
prste desne Akaš ine ruke, koja je visila pored njenog tela. Pogledao
sam gore u nju i video da gleda dole u mene; glava joj je bila iskoš ena,
a njenim licem zavladao je neki č udesan izraz; č inio se tako
proč iš ćenim u svojoj patnji, kao i sreć a koju tek š to sam spoznao.
Zatim se njena glava, veoma polako, neverovatno usporeno, vratila u
svoj prvobitni stav zurenja ispred sebe, i ja sam u tom trenutku znao
da sam video i saznao stvari koje Stariji nikada nije imao prilike da
iskusi.
 Poš to sam njeno telo ponovo uvio u tkaninu, naš ao sam se u transu.
Viš e nego ikada oseć ao sam da sam ovlaš ćen da se pobrinem za nju i
Enkila. Už asna smrt Starijeg pojavlivala mi se pred oč ima svake
sekunde, dok mi je krv koju mi je pruž ila poveć avala razdraganost,
kao i fizičku snagu.
Dok sam se pripremao da napustim Aleksandriju, pretpostavljam
da sam sanjao o tome kako budim Enkila i Akaš u, kako ć e u narednim
godinama oni povratiti svoju vitalnost, koja im je ukradena, i kako
ć emo jedni drugo spoznati na takve intimne i neverovatne nač ine da
ć e ovi snovi o znanju i iskustvu, koji su mi bili predoč eni krvlju,
izbledeti nakon novih i još čudesnijih znanja.
Moji su se robovi odavno vratili sa konjima, kolima, kamenim
sarkofazima, lancima i bravama, jer sam im rekao da to nabave za
našo putovanje. Čekali su izvan zidina vrta.
Smestio sam sanduke za mumije u kojima su bili Majka i Otac u
sarkofage, zatim sam ih stavio jedan kraj drugog na kolica, zakatanč io
ih bravama i lancima i prekrio ih teš kim ć ebadima, te krenusmo.
Uputili smo se ka vratima podzemnog bož jeg hrama na putu do
gradskih kapija.
Kada sam stigao do vrata, oš tro sam nalož io svojim slugama da
glasno vič u ako se bilo ko približ i, a onda sam uzeo kož nu vreć u i
spustio se dole u hram. Krenuo sam u biblioteku Starijeg, gde sam
vreć u napunio svim svicima koje sam mogao da pronađem. Sa ovog
mesta ukrao sam sve rukopise koji su mogli da se ponesu. Pož eleo
sam da mogu da ponesem i ono ispisano po zidovima.
Bilo je tu i drugih stvorenja u odaji, ali su bili i suviš e už asnuti da
izađu na videlo. Naravno da su znali da sam ukrao Majku i Oca, a
verovatno su znali i za smrt Starijeg.
To me se uopš te nije ticalo. Odlazio sam iz drevnog Egipta, a sa
sobom sam nosio izvor svih moć i. Osim toga, bio sam mlad, budalast i
zanesen.

Kada sam najzad dospeo u Antiohiju - u divan i č udesan grad koji se

nalazi na reci Oront i koji se takmič io sa Rimom po broju stanovnika i
bogatstvu - proč itao sam ove drevne papiruse; u njima se govorilo o
svim stvarima o kojim mi je Akaša pričala.
Ona i Enkil dobili su prvu od mnogih kapela koje sam kasnije
sagradio za njih svuda po Aziji i Evropi. Oni su znali da ć u zauvek
voditi brigu o njima, a ja sam, s druge strane, znao da oni neć e
dozvoliti da mi se bilo šta dogodi.
Mnogo vekova nakon toga, kada su me u Veneciji Deca mraka
izlož ila vatri, bio sam i suviš e udaljen od Akaš e da bi mi priskoč ila u
pomoć , u suprotnom, ona bi doš la. Kada sam se domogao utoč iš ta,
spoznavš i i suviš e dobro agoniju kroz koju su spaljeni bogovi proš li,
pio sam njenu krv sve dok se nisam zalečio.
Ali kada je nastupio kraj prvog veka koliko sam brinuo o njima u
Antiohiji, poč eo sam da oč ajavam da se neć e nikada povratiti u ž ivot,
kao što je i bio slučaj. Tišina i ukrućenost je bila skoro neprestana, kao
i sada. Tokom svih ovih silnih godina, drastič ne promene desile su se
samo na njihovoj kož i, koja se polako oporavljala od sunč evih
opekotina sve dok nije ponovo bila kao alabastar.
Ali kada sam sve to shvatio, već sam uveliko bio zaokupljen
posmatranjem i uč estvovanjem u deš avanjima grada, kao i
promenama koje je vreme donosilo. Bio sam ludo zaljubljen u divnu
brinetu, grč ku kurtizanu po imenu Pandora. Ona je imala najdivnije
ruke koje sam ikada video kod nekog ljudskog bić a, a znala je i š ta
sam od prvog trenutka kada me je ugledala. Cekala je povoljnu
priliku, pravi trenutak, opč injavala me i zaslepljivala sve dok nisam
bio potpuno spreman da je preobratim magijom. Njoj je bilo
dozvoljeno da ispije Akaš inu krv, te je postala jedna od najmoć nijih
natprirodnih stvorenja koje sam ikada upoznao. Dve stotine godina
sam ž iveo sa Pandorom, borio se zajedno sa njom i voleo je. Ali to je
jedna druga priča.
Imam na milione prič a koje bih mogao da ispripovedam o
vekovima koje sam od onda prož iveo, o mojim putovanjima iz
Antiohije u Carigrad, zatim nazad u Aleksandriju, pa dalje u Indiju,
potom u Italiju, a onda iz Venecije u oš tre i hladne brdovite predele
Skotske, da bi se potom skrasio na ovom ostrvu u Egejskom moru, gde
se sada nalazimo.
Mogao bih ti prič ati o majuš nim promena koje su se odigrale kod
Akaš e i Enkila tokom svih ovih godina, o zač uđujuć im stvarima koje
oni rade, o misterijama koje će ostati nerasvetljene.
Mož da ć u ti jedne noć i u dalekoj buduć nosti, kada mi se budeš
vratio, isprič ati i o drugim besmrtnicima koje sam poznavao, o onima
koje su, kao i mene, stvorili poslednji bogovi, koji su ž iveli u različ itim
zemljama - neki od njih su bili podanici same Majke, dok su drugi bili
verni jezivim bogovima Istoka.
Mogu ti isprič ati kako je Mael, moj jadni druidski sveš tenik, na
kraju i sam ispio krv ranjenog boga i kako je samo u jednom trenu
izgubio svu veru u drevnu religiju, postavš i izdrž ljiv besmrtni nitkov,
kao i bilo ko od nas. Mogao bih ti izlož iti kako su se legende o Onima
Koji Moraju Biti Sač uvani š irile svetom. I o vremenima kada su drugi
besmrtnici pokuš ali da mi ih oduzmu, iz prostog ponosa ili obič nih
uniš titeljskih poriva, ž eleć i da stave tač ku na naš e celokupno
postojanje.
Prič ać u ti i o svojoj usamljenosti, o drugima koje sam stvorio i o
nač inu na koji su okonč ali. O tome kako sam se zakopao u zemlju sa
Onima Koji Moraju Biti Sač uvani i kako sam se ponovo podigao
zahvaljujuć i njihovoj krvi - da bih prož iveo nekoliko smrtnih ž ivota
pre nego š to sam se ponovo ukopao. Isprič ać u ti i o svim drugim zaista
več nim bić ima koje sam povremeno sretao. O tome kako sam
poslednji put video Pandoru u gradu Drezdenu u druš tvu moć nog i
opakog vampira iz Indije, kako smo so posvađali i rastali, kako sam i
suviš e kasno saznao za njeno pismo u kojem me je molila da se
sastanem sa njom u Moskvi, jedno š turo pisanije koje jo palo i zavuklo
se u jednoj pretrpanoj poš tanskoj vreć i. Tu je i previš e stvari, i suviš e
priča, priča sa poukama, ali i bez njih...
Ali, isprič ao sam ti ono najvaž nije - kako sam dospeo u posed Onih
Koji Moraju Biti Sačuvani, i ko mi zaista jesmo.
Ono što je sada od najvećeg značaja jeste da razumeš sledeće:
Poš to je doš lo do pada Rimskog carstva, uzdigli su se hriš ćani, koji
su sve drevne bogove paganskog sveta smatrali demonima. Kako su
prolazili vekovi, postalo je besmisleno objaš njavati im da je njihov
Hrist bio samo još jedan bog š ume, mrtav i vaskrsnut, kao š to su
nekada bili Dionis ili Oziris, kao i devica Marija, koja je, u stvari,
predstavljala svetinju nalik na Dobru Majku. Njima je pripadalo novo
doba vere i uverenja, gde smo smatrani đavolima, izdvojeni od onoga
u š ta su oni verovali, kao da je staro znanje bilo zaboravljeno ili
pogrešno protumačeno.
Ali, ovo se moralo dogoditi. Zrtvovanje ljudi predstavljalo je č ist
už as za Grke i Rimljane. I ja sam smatrao jezivim to kada su Kelti
spaljivali u ime boga svoje zloč ince u kolosu od vrbovog š iblja, kao š to
sam ti neš to ranije to i opisao. Tako je, dakle, bilo i kod hriš ćana. Pa
kako bi onda oni mogli da nas, bogove koji se hranimo ljudskom
krvlju, dožive kao 'dobre'?
Ali najveć a izopač enost, kada je o nama reč , usledila je kada su
Deca mraka poč ela da veruju da služ e hriš ćanskom đavolu, i kada su,
poput jezivih bogova Istoka, pokuš ali da pridaju znač aj zlu, da veruju
u njegove moći u poretku stvari, da mu daju značajno mesto u svetu.
Poč uj me kada kaž em: nikada u Zapadnom svetu nije bilo pravog
mesta za zlo. Nikada nije bilo lako prikladno smestiti smrt.
“Bez obzira na to kako nasilni bili vekovi od pada Rimskog carstva,
bez obzira na už asne ratove, progone, nepravdu - vrednost koju je
ljudski život dostizao bivala je sve veća.
Cak i kada je crkva podigla kipove i slike svog krvavog Hrista i
svojih krvavih muč enika, drž ala se verovanja da su ove smrti, koje su
vernici tako dobro iskoristili, mogle da budu uč injene samo rukom
neprijatelja, a ne od strane samih božjih sveštenika.
To je vera koja uzdiž e vrednost ljudskog ž ivota, pa su zato odaje za
muč enje, koč evi, kao i svi oni jezivi oblici egzekucija - napuš teni š irom
Evrope u ovo doba. Vera u vrednost ljudskog ž ivota č oveka je
podstakla da nakon monarhija osniva i republike, kao što su Amerika i
Francuska.
A danas se ponovo nalazimo na vrhuncu istanč anog doba - doba
kada hriš ćanska vera gubi vlast, kao š to se to dogodilo i sa
paganstvom, a jedan novi humanizam, vera u č oveka, njegova
dostignuća i prava, danas je moćnija nego ikada pre.
Naravno, mi ne mož emo znati š ta ć e se dogoditi kada stara religija
potpuno izumre. Hriš ćanstvo se uzdiglo na pepelu paganstva, samo da
bi nastavilo da dalje š iri drevnu veru u novom obliku. Mož da ć e se
neka nova vera sada uspostaviti. Mož da ć e bez nje, u bilo kom obliku,
č ovek u potpunosti potonuti u cinizam i sebič nost, jer su mu zaista
neophodni njegovi bogovi.
Ali, mož da ć e se dogoditi i neš to neoč ekivano, neš to divno: svet ć e
stvarno krenuti napred, prevazić i ć e sve bogove i boginje, sve đavole i
anđele. A u takvom svetu, Lestate, za nas ć e biti manje mesta nego š to
smo ga ikada imali u bilo kom drugom.
Sve prič e koje sam ti isprič ao na kraju su beskorisne, kao š to je
č oveku, ali i nama, sve drevno znanje beskorisno. Njihovi prizori i
poetič nost mogu biti divni; ono mož e da uč ini da zadrhtimo kada
prepoznamo stvari za koje smo mislili ili oseć ali da postoje. One nas
mogu vratiti u vreme kada je zemlja za č oveka predstavljala novinu i
čudo. Ali, uvek se vraćamo na to kako stvari sada stoje.
U ovom svetu vampir nije niš ta drugo nego mrač ni bog. On je Dete
mraka. On ne mož e ni biti iš ta drugo. Ako mu i pođe za rukom da
upotrebi svoju divnu moć nad ljudskim umom, to ć e biti zato š to je
ljudska maš ta tajno mesto primitivnog pamć enja i neizreč enih ž udnji.
Um svakog č oveka jeste Divlji vrt - da iskoristim tvoj izraz - gde svi
obič aji dostiž u svoje uspone i padove, a svi hvalospevi se poje i stvari
zamišljaju tako da na kraju ponovo bivaju osuđeni na poricanje.
Svejedno, ljudi nas vole kad saznaju za nas. Oni nas č ak i sada vole.
Stanovnici Pariza vole ono š to vide na pozornici “Pozoriš ta vampira”.
A oni koji su videli tebi slič ne kako š etaju balskim dvoranama sveta,
bledu i smrtonosnu gospodu u ogrtač ima od barš una, klanjaju se na
svoj način pred njihovim stopalima.
Ushite se na samu moguć nost postojanja besmrtnosti, na samu
zamisao da jedno tako divno stvorenje mož e u potpunosti da bude zlo,
da ono mož e da oseti i zna sve postojeć e, a opet da ima slobodnu volju
da bira kad ć e zadovoljiti svoj mrač ni apetit. Mož da i oni pož ele da
budu to opojno zlo stvorenje. Kako se sve č ini jednostavnim. Upravo
je jednostavnost svega toga ono čemu oni teže.
Ali, podaj im Mrač ni dar, i samo jedan u mnoš tvu neć e biti oč ajan
kao što si ti.
Sta bih na kraju mogao da kaž em a da ne potvrdim tvoje najveć e
bojazni? Ja sam ž iveo viš e od osamnaest vekova i kaž em ti da ž ivot
nema nikakve potrebe za nama. Ja nikada nisam naš ao istinsku svrhu
svog postojanja. Za nas mesta nema.
“Ima još nekoliko stvari koje ti moram saopš titi”, rekao je,
“nekoliko stvari koje su od velike važ nosti, iako su potpuno praktič ne
prirode...” Bio je rastresen. “Tu su i obeć anja”, rekao je najzad, “koja
moram iznuditi...”
 14

M arijus se zaustavio. Skrenuo je pogled sa mene prvi put i

pogledao kroz prozor u nebo, kao da je osluš kivao zvuke ostrva
koje ja nisam mogao čuti.
Skliznuo je u tiš inu. Osluš kivao je. Njegovo lice je i suviš e podseć alo
na Akašu i Enkila.
Bilo je na hiljade pitanja koja sam ž eleo da postavim. Ali ono š to je,
mož da, bilo još važ nije bilo je to š to sam imao potrebu da mi ponovi
na hiljade svojih reč i, kao da sam morao da ih izgovorim na sav glas
da bih ih pojmio. Nije bilo smisla da bilo šta kažem.
Zavalio sam se u hladnjikavi brokat fotelje, ruku sastavljenih u
oblik š iljatog crkvenog tornja, i zurio ispred sebe, kao da je njegova
prič a bila rasprostrta preda mnom da bih je ponovo č itao. Razmiš ljao
sam o istini u njegovim zaključ cima o dobru i zlu, o tome kako bi me
už asnulo i razoč aralo to da je kojim sluč ajem pokuš ao da me ubedi u
ispravnost ilozo ije jezivih bogova Istoka, kao i to da bismo na neki
način mogli da se osećamo pobedonosno zbog onoga što smo bili.
I ja sam, takođe, bio dete Zapada, i celog svog kratkog ž ivota borio
sam se sa zapadnom nesposobnošću da prihvati zlo ili smrt.
Ali, ispod svih ovih razmatranja nalazila se už asna č injenica da je
Marijus sve nas mogao da razori tako š to bi uniš tio Akaš u i Enkila.
Marijus je mogao svakog od nas da liš i postojanja samo kada bi
zapalio Akaš u i Enkila; na taj nač in otarasio bi se drevnog,
onemoć alog i beskorisnog oblika zla svekolikog sveta. Ili se, barem,
tako činilo.
A bio je tu i už as zbog Akaš e i Enkila... Sta bih mogao da kaž em na
to, sem da sam i sâ m osetio poč etni trač ak onogo š to je on nekada
oseć ao, da sam ih mogao razbuditi, da sam mogao da ih nagnam da
ponovo progovore, ponovo da se pomere. Ili, pravo da kaž em, kada
sam ih video, osetio sam da bi neko trebalo i mogao to da postigne.
Neko bi mogao da prekine njihovo spavanje širom otvorenih očiju.
A u š ta bi se oni pretvorili kada bi ponovo mogli da hodaju i
govore? U staroegipatska čudovišta? Šta bi radili?
 Odjedared su mi u glavi iskrsle dve opojne moguć nosti - razbuditi
ih, ili ih uniš titi. Oba ova reš enja predstavljala su iskuš enje. Imao sam
potrebu da prodrem u njih i komuniciram sa njima, a opet, potpuno
sam razumeo neodoljivo ludilo koje se nalazilo u pokuš aju da ih
uniš tim. Zajedno sa njima biti uniš ten u svetlosnom plamenu. To bi za
čitavu našu vrstu predstavljalo sudnji dan.
Svaki od ovih stavova imao je veze sa moć ima. I sa nekom vrstom
pobede nad protokom vremena.
“Zar nikada nisi pao u iskuš enje da to uradiš ?”, upitao sam glasom
koji je bio bolan. Zapitao sam se da li oni ovo mogu da č uju u svojoj
podzemnoj kapeli.
Trgao se iz osluškivanja, okrenuo se ka meni i zavrteo glavom.
“Ne.”
“Cak i pored toga š to znaš bolje nego iko da nama nema mesta u
svetu?”
Ponovo je zavrteo glavom.
“Ne. Ja sam besmrtan”, rekao je, “ stvarno besmrtan. Da budem u
potpunosti iskren, ja zaista ne znam š ta me sada mož e ubiti, ako
uopš te tako neš to postoji. Ali nije u tome stvar. Ja ž elim da i dalje
postojim. Tako neš to mi č ak i na pamet ne pada. Ja sam stalno
prisustvo samog sebe, inteligencija o kojoj sam č eznuo godinama dok
sam bio ž iv. I zaljubljen sam, kao š to sam oduvek i bio, u ogromni
progres č oveč anstva. Hoć u da budem svedok onoga š to ć e se dogoditi
sada kad je svet ponovo poč eo da sumnja u svoje bogove. Ma, nijedan
me razlog sada ne bi mogao nagnati da zatvorim oči.”
Klimnuo sam glavom i potvrdio mu da ga razumem.
“Ali ja ne prolazim kroz patnju kroz koju prolaziš ti”, rekao je. “Cak
i kada sam stvoren u gaju u severnoj Francuskoj, nisam bio mlad. Od
tada jesam bio usamljen, spoznao sam š ta to znač i biti na granici
ludila, osetio sam neopisivu patnju, ali nikada nisam bio besmrtan i
mlad u isto vreme. Ja sam radio nebrojeno puta ono š to tebi tek
predstoji da uradiš - ono š to ć e te uskoro i veoma brzo odvojiti od
mene.”
“Da me odvoji od tebe?! Ali ja ne želim...”
“Moraš da ideš dalje, Lestate”, rekao je. “I to veoma uskoro, kao š to
sam i rekao. Ti još nisi spreman da ostaneš ovde sa mnom. Ovo je
jedna od najvaž nijih stvari koje su mi ostale da ti predoč im, i moraš
me sasluš ati s velikom paž njom, kao š to si sasluš ao i sve ostalo š to
sam ti ispričao.”
“Marijuse, ne mogu ni da zamislim da sada odem. Ne mogu, čak...”
Odjednom sam osetio bes. Zaš to me je uopš te dovukao ovde? Da bi
me samo prognao? Prisetio sam se svih Armanovih upozorenja. Samo
se sa starijima mož emo združ iti, a ne sa onima koje sami stvorimo. A
ja sam pronaš ao Marijusa. Ali ovo su bile samo puke reč i. One nisu ni
približ no dotakle suš tinu onoga š to sam oseć ao, iznenadni oč aj i strah
od rastanka.
“Sasluš aj me”, rekao je blago. “Pre nego š to su me Gali zarobili,
ž iveo sam dobrim ž ivotom, dugim kao i mnogi ljudi u to doba. Nakon
š to sam odveo One Koji Moraju Biti Sač uvani iz Egipta, ponovo sam
godinama ž iveo u Antiohiji kao neki rimski uč enjak. Posedovao sam
kuć u, robove, kao i Padorinu ljubav. Proveli smo jedan ljudski vek u
Antiohiji, bili smo posmatrač i svega onoga š to je prolazno. Poš to sam
prož iveo taj ž ivot, imao sam snage za one druge koji su usledili. Imao
sam snage da postanem deo sveta Venecije, kao š to to već i znaš . Imao
sam snage da vladam ovim ostrvom, kao š to i vidiš . Ti, kao i ostali koji
rano bivaju izlož eni vatri ili suncu, nisi prož iveo ni delić onoga š to se
smatra stvarnim životom.
“Kao mladić - okusio si pravi ž ivot kad si bio u Parizu, ali to nije
trajalo viš e od š est meseci. Kao vampir - bio si lutalica, izgnanik,
menjao si utočišta i, loveći tuđe živote, tumarao si od mesta do mesta.
“Ukoliko ž eliš da opstaneš , moraš prož iveti jedan celokupan ž ivot
š to je pre moguć e. Kako bi to ostvario, mož da moraš da izgubiš sve, da
oč ajavaš i ponovo se ukopaš u zemlju, da se nikada ne pridigneš . Ili,
čak, još gore...”
“Zelim. Razumem”, rekao sam. “A opet, kada su mi ponudili tako
neš to u Parizu - da ostanem u pozoriš tu - ja to nisam mogao da
uradim.”
“To nije bilo pravo mesto za tebe. Osim toga, Pozorište vampira je
koven. To nije svet niš ta viš e nego ovo moje ostrvo, koje predstavlja
moje izbeglištvo. Isto tako, tamo su ti se desile tolike užasne stvari.
“Ali u divljini tog Novog sveta, u koji si se uputio, u tom varvarskom
malom gradu pod nazivom Nju Orliens, mož da ć eš moć i uć i u svet kao
nikada pre. Tamo mož eš da se skuć iš kao smrtnik, kao š to si to i
pokuš ao toliko puta tokom svojih lutanja sa Gabrijelom. Tamo neć e
biti starih kovena da ti smetaju, nikakvih besmrtnih hulja da te
napadnu iz straha. A kada budeš stvarao nove - a to ć eš uraditi iz
usamljenosti - uč ini ih i i sač uvaj ih č oveč nim koliko god to bude bilo
moguć e. Drž i ih kraj sebe kao č lanove svoje porodice, a ne kao
pripadnike kovena. Spoznaj vreme u kojem ž iviš , razumi decenije
kroz koje budeš prolazio. Upoznaj se sa stilom oblač enja da ono
pristaje tvom telu, sa stilom pokuć stva u kojem ć eš provoditi č asove
dokolice, sa mestom gde ć eš loviti. Pokuš aj da razumeš š ta to znač i
osećati protok vremena!”
“Da, i da osetim sav bol posmatrajuć i kako sve umire...” Sve ono š to
me je Arman upravo savetovao da ne radim.
“Naravno. Ti si stvoren da trijumfuješ nad vremenom, a ne da bež iš
od njega. I patić eš zbog toga š to u sebi kriješ tajnu svoje č udoviš nosti i
š to moraš da ubijaš . Mož da ć eš pokuš ati da se hraniš isključ ivo
zloč incima da bi umirio svoju savest, a u tome ć eš mož da uspeti, ili ć eš
pak izgubiti. Ali ti mož eš u potpunosti da se približ iš ž ivotu, ali samo
ako uspeš svoju tajnu da zaključ aš unutar sebe. Ti si oblikovan da se
približ iš ž ivotu, kao š to si jedared i sam to rekao pripadnicima starog
pariskog kovena. Ti si imitacija čoveka.”
“Želim to, zaista to želim ...”
“Onda uradi kako sam ti savetovao. A razumi i ovo: več nost je,
zapravo, samo prož ivljavanje jednog ljudskog ž ivota za drugim.
Naravno, mogu se pojaviti mnogi periodi povlač enja, periodi spavanja
ili jednostavnog posmatranja. Ali, ponovo i ponovo se vrać amo bujici,
plivamo š to duž e mož emo, sve dok nas vreme ili neka tragedija ne
pretekne i porazi, kao š to je to sluč aj sa smrtnicima, koje uvek doč eka
smrt.”
“Hoć eš li i ti to ponovo uraditi? Izać i ć eš iz povuč enosti i prepustiti
se bujici?”
“Da, svakako. Kada za to nastupi pravi trenutak. Kada svet bude
postao tako zanimljiv da neć u moć i da mu odolim. Tada ć u hoditi
ulicama grada. Nadenuć u sebi neko ime. Bavić u se različ itim
stvarima.”
“Onda kreni sada, zajedno sa mnom!” Ah, bio je to bolni odjek
Armanovih reč i! Kao i uzaludna Gabrijelina molba deset godina
kasnije.
“Ta pozivnica je takvo iskuš enje za mene da ne mož eš ni da
pojmiš ”, odgovorio je, “ali uč inio bih ti medveđu uslugu kada bih
poš ao sa tobom. Naš ao bih se između tebe i sveta i ne bih mogao niš ta
da učinim da to promenim.”
Ispunjen gorčinom, zavrteo sam glavom i pogledao u stranu.
“Da li ž eliš da nastaviš ?”, upitao je. “Ili ž eliš da se Gabrijelina
predskazanja pokažu kao istinita?”
“Želim da nastavim”, rekao sam.
“Onda moraš otić i”, rekao je. “Kada bude proš ao jedan vek, a
mož da i manje, ponovo ć emo se sresti. Ja tada viš e neć u biti na ovom
ostrvu. Odveš ću One Koji Moraju Biti Sač uvani na neko drugo mesto.
Ali, gde god bio ja i gde god se nalazio ti, ja ć u te pronać i. A onda ć u ja
biti taj koji neć e hteti da ga ti ostaviš . Ja ć u biti taj koji ć e te moliti da
ostaneš . Zaljubić u se u tvoje druš tvo, u tvoj nač in razgovora, u sam
pogled na tebe, u tvoju snagu i lakomislenost, u tvoje odsustvo vere u
bilo šta - sve što je vezano za tebe već i previše snažno volim.”
Skoro da nisam mogao sve ovo da sluš am a da me ne satre. Imao
sam potrebu da ga preklinjem da ostanem.
“Sada je, dakle, sasvim nemoguć e da bude drugač ije?”, upitao sam.
“Marijuse, zar me ne možeš poštedeti tog životnog veka?”
“Sasvim je nemoguć e”, rekao je. “Mogu ti zauvek prič ati prič e, ali
one nikada ne mogu biti zamena za ž ivot. Veruj mi na reč jer sam
pokuš ao to da uradim sa drugima. Nikada mi nije uspelo. Ja ne mogu
da nauč im nekoga ono š to ga iskustvo jednog ž ivota mož e nauč iti.
Nikada nije trebalo da stvorim Armana tako mladog; vekovi njegovih
ludih poduhvata i njegove patnje predstavljaju za mene pokoru č ak i
sada. Ti si bio samilostan prema njemu kada si ga naterao da se
prilagodi Parizu ovoga veka, ali strahujem da je za njega, ipak, i suviš e
kasno. Veruj mi, Lestate, kada to kaž em - jer to znač i da ć e se to i
dogoditi. Ti moraš da prož iviš ovaj ž ivotni vek jer oni koji su toga
liš eni vrte se u nezadovoljstvu sve dok ga konač no negde ne odž ive, u
suprotnom bivaju uništeni.”
“A šta je sa Gabrijelom?”
“Gabrijela je prož ivela svoj ž ivot. Skoro da je proš la i kroz iskustvo
svoje smrti. Ona ima snage da se vrati u svet kada to bude izabrala da
uradi, ili će zauvek nastaviti da živi na njegovim ostacima.”
“Da li misliš da će se ikada vratiti?”
“Ne znam”, rekao je. “Gabrijela prevazilazi ono š to ja mogu da
shvatim, ali ne i ono š to sam iskusio - ona je i suviš e nalik Pandori. Ali
ja nikada nisam razumeo Pandoru. Istina je da su mnoge ž ene slabe,
bez obzira na to da li su one smrtne ili besmrtne. Ali kada su jake,
potpuno su nepredvidljive.”
Zavrteo sam glavom. Na trenutak sam zatvorio oč i. Nisam ž eleo da
mislim na Gabrijelu. Gabrijele viš e nije bilo, bez obzira na to o č emu
ovde govorili.
Još uvek nisam mogao da prihvatim da moram da idem. Ovo gde
sam sada bio č inilo mi se kao raj. Ali, nisam se viš e prepirao. Znao sam
da je odluč an, ali i to da me ni na koji nač in neć e primoravati na bilo
š ta. Pustić e me da poč nem da se brinem za svog smrtnog oca,
dozvolić e mi da dođem k njemu i da mu kaž em da moram da krenem.
Ostalo mi je samo još nekoliko noći.
“Da”, odgovorio je blago. “Ima još stvari o kojima ti mogu pričati.”
Ponovo sam otvorio oč i. Strpljivo je gledao u mene; pogled mu je
bio pun ljubavi. Osetio sam bol ljubavi isto onako snaž no kao š to sam
nekada to oseć ao u odnosu na Gabrijelu. Osetio sam i neizbež ne suze i
dao sam sve od sebe da ih potisnem.
“Mnogo toga si nauč io od Armana”, rekao je to stamenim glasom
kao da je ž eleo da mi pomogne u ovoj nemoj borbi koja se u meni
vodila. “A kroz sopstvena iskustva nauč io si još viš e. Međutim, ima tu
još nekih stvari kojima bih mogao da te podučim.”
“Da, molim te”, rekao sam.
“Pa, kao prvo”, rekao je, “ iako su tvoje moć i veoma neobič ne i
neverovatne, ne smeš da oč ekuješ da ć e oni koje budeš stvorio u
narednih pedeset godina biti jednaki tebi i Gabrijeli. Tvoje drugo dete
neć e imati ni upola Gabrijeline snage, a naredna deca ć e je imati još
manje. Krv koju sam ti dao napravić e malu razliku. Ako ispiješ ... ako
ispiješ krv Akaš e i Enkila, š to ć eš mož da izabrati da ne uradiš ... to bi
već bilo malo drugač ije. Ali bez obzira na sve, samo određen broj dece
mož e biti stvoren od jednog od nas tokom jednog veka. Potomstvo ć e,
dakle, biti slabo. Međutim, ovo nije po pravilu i loš e. Zakonitosti starih
kovena sadrž ale su u sebi mudrost u pogledu toga da se snaga stič e s
vremenom. A opet, tu je i drevna istina: mož eš stvoriti titane ili
imbecile, a da niko ne zna kako i zašto.
“Sta ć e biti - bić e, ali sebi uvek paž ljivo biraj druš tvo. Izaberi ih zato
š to voliš da ih posmatraš , zato š to ti se sviđa zvuk njihovog glasa i
zbog toga š to u sebi kriju beskrajne tajne, koje ž eliš da saznaš . Drugim
reč ima, izaberi ih zato š to ih voliš , jer u suprotnom neć eš uspeti da
izdržiš u njihovom društvu duže vreme...”
“Razumem”, rekao sam. “Treba da ih stvorim iz ljubavi.”
“Tač no tako, stvori ih iz ljubavi. I povedi rač una o tome da su
prož iveli malo ž ivota pre nego š to ih pretvoriš ; nikada ne stvaraj
nekog tako mladog kao š to je Arman. To je najgori zloč in koji sam
ikada poč inio protiv sopstvene vrste, to preobrać ivanje deč aka
Armana.”
“Ali ti nisi znao da ć e Deca mraka doć i i da ć e ga ona odvojiti od
tebe.”
“Ne. Ali bez obzira na to, trebalo je da pričekam. Usamljenost je bila
ta koja me je nagnala na to da ubrzam stvari. I Armanova
bespomoć nost, č injenica da je njegov smrtni ž ivot bio u potpunosti u
mojim rukama. Zapamti: č uvaj se te moć i, kao i moć i koju imaš nad
onima koji umiru. Ta usamljenost u nama, kao i taj oseć aj moć i, mogu
biti jaki kao i ž eđ za krvlju. Da nije bilo Enkila, mož da ne bi bilo ni
Akaše, a da nije bilo Akaše, ne bi bilo ni Enkila.”
“Da. Iz svega onoga š to si rekao, č ini se da Enkil ž udi za Akaš om, da
je Akaša ona koja tu i tamo...”
“Da, to je istina.” Odjednom je njegovo lice postalo sumorno, a u
oč ima mu se pojavio neki poverljivi izraz, kao da smo jedno drugom
š aputali u strahu da nas neko ne č uje. Sač ekao je trenutak. Kao da je
razmiš ljao š ta da kaž e. “Ko zna š ta bi Akaš a uradila da nije Enkila, koji
je obuzdava!”, proš aputao je. “Zaš to se uopš te pretvaram da on ovo ne
mož e č uti kada zapravo mož e, č ak i kada samo pomislim na to? Zaš to
š apuć em? On mož e da me uniš ti kada god pož eli. Mož da je Akaš a ta
koja ga spreč ava u toj nameri. Ali š ta bi onda bilo sa njima nakon š to
bi okončao sa mnom?”
“Zašto su dozvolili da ih uništi sunce?”, upitao sam.
“Kako to uopš te mož emo da znamo? Mož da su znali da im to neć e
naš koditi, da ć e to samo povrediti i kazniti one koji su im to uč inili.
Mož da su u stanju u kojem se nalaze i suviš e usporeni da razumeju
ono š to se deš ava izvan njih samih. Oni nisu imali vremena da prikupe
snagu, da se probude iz snova i sebe spasu. Mož da su njihovi pokreti
nakon š to se to dogodilo - pokreti koje je Akaš a napravila i kojima
sam ja bio svedok - bili moguć i samo zato š to ih je razbudilo sunce. A
sada ponovo spavaju š irom otvorenih oč iju. I ponovo snevaju. Oni č ak
i ne piju.”
“Sta si mislio kada si rekao... ako ja izaberem da ispijem njihovu
krv?”, upitao sam. “Ako već imam izbor, kako da ne izaberem upravo
to?”
“To je neš to o č emu još treba da razmislimo - obojica”, rekao je.
“Uvek postoji mogućnost da ti oni neće dopustiti da piješ.”
Zadrhtao sam zamislivš i jednu od onih ruku kako se diž e na mene,
odbacuje me sedam metara preko kapele, ili mož da na sâ m kameni
pod.
“Ona ti je rekla svoje ime, Lestate”, rekao je. “Mislim da ć e ti
dopustiti da piješ iz nje. Ali ako uzmeš njenu krv, tada ć eš se još viš e
razlikovati od drugih nego š to je to do sada bio sluč aj. Samo nekoliko
kapi ć e te ojač ati, ali ako ti da viš e od toga, celokupnu meru, nakon
toga teš ko da ć e bilo kakva sila na svetu moć i da te uniš ti. Moraš da
budeš siguran da to želiš.”
“Zašto to ne bih želeo?”, upitao sam.
“Da li ž eliš da te spale do pepela i da nastaviš da ž iviš u mukama?
Da li ž eliš da te proburaze bodež ima hiljadu puta, ili da budeš upucan
sa mnogobrojnim puš čanim mecima, a opet da nastaviš da ž iviš kao
raspadajuć a olupina koja samu sebe ne mož e da odbrani? Veruj mi,
Lestate, to mož e da bude už asno. Tada bi mogao da prež iviš č ak i
sunce i budeš izgoren do te mere da postaneš neprepoznatljiv, da ž eliš
samo ono što su i drevni bogovi Egipta želeli - da umru.”
“Zar se ne bih brzo zalečio?”
“Nije obavezno. Ne bez nove količ ine njene krvi ukoliko bi bio u
takvom ranjivom stanju. To bi bilo vreme u kome bi morao imati
neprestani priliv ljudskih ž rtava ili krv drevnih - to je ono š to
okrepljuje. Ali mož da bi pož eleo da si umro. Razmisli o tome. Daj sebi
vremena.”
“Šta bi ti uradio da si na mom mestu?”
“Pio bih iz Onih Koji Moraju Biti Sač uvani, naravno. Pio bih da
postanem snaž niji, još besmrtniji. Preklinjao bih na kolenima Akaš u
da mi dopusti da to uradim, a onda bih se prepustio njenom zagrljaju.
Ali, lako je o svemu ovome govoriti. Ona nikada nije krenula da me
udari. Nikada mi nije zabranila da pijem, a ja znam da ž elim da ž ivim
zauvek. Ponovo bih izdrž ao vatru, prež iveo sunč eve zrake, kao i sve
vrste muka, samo da nastavim da postojim. Ti mož da nisi tako siguran
da je večnost to što želiš.”
“Zelim je”, rekao sam. “Mogao bih da se pretvaram da razmiš ljam o
drugim moguć nostima, da se pravim pametnim i mudrim dok
prosuđujem o tome š ta mi valja č initi. Ali š ta, do đavola, ima veze? Ja
te ne bih prevario, zar ne? Ti si ionako znao šta ću reći.”
Nasmešio se.
“Onda ć emo, pre nego š to me napustiš , otić i k njima i pitać emo je,
ponizno, a onda ćemo videti šta ona na to kaže.”
“Hoćeš li mi odgovoriti na neka pitanja?”, upitao sam.
Pokazao mi je da ih postavim.
“Video sam duhove”, rekao sam. “Video sam napasti od demona
koje si i sâ m opisao. Video sam ih kako preuzimaju vlast nad
smrtnicima i njihovim obitavalištima.”
“Ne znam niš ta viš e od tebe. Već ina sablasti nije, po svemu sudeć i,
niš ta viš e do prikaza koje nemaju nikakvo znanje o tome da ih neko
posmatra. Nikada nisam razgovarao sa duhom niti mi se on obratio.
Sto se napasti od demona tič e, š ta bih mogao dodati Enkilovom
drevnom objaš njenju da oni besne jer nemaju izič ka tela. Ali ima
besmrtnika koji su mnogo zanimljiviji.”
“Šta su oni?”
“Barem ih ima dvoje u Evropi koji ne piju, a nikada nisu ni pili krv.
Oni mogu da korač aju na dnevnoj svetlosti isto onako kako to č ine u
mraku, poseduju tela i veoma su snaž ni. Oni izgledaju sasvim kao
ljudi. I u drevnom Egiptu je postojao jedan - poznat na egipatskom
dvoru kao Ramzes Prokleti, iako teš ko da je mogao biti proklet, bar
koliko ja mogu da kaž em. Njegovo ime skinuto je sa svih kraljevskih
spomenika nakon š to je iš čezao. Znaš da su Egipć ani imali tu praksu
da zatru neč ije ime kada bi imali nameru da uniš te to bić e. Ne znam
šta se sa njim dogodilo. U starim svicima ništa o tome ne piše.”
“Arman ga je pominjao”, rekao sam. “Arman je prič ao o tome da je
Ramzes, po legendi, bio drevni vampir.”
“On to nije bio. Međutim, nisam verovao u ono š to sam o njemu
proč itao sve dok sopstvenim oč ima nisam video ostale. Ali ni tada
nisam uspostavio kontakt sa njima. Samo sam ih video, a oni su se
uplaš ili, pa su pobegli od mene. Ja se njih plaš im jer hodaju po suncu.
Oni su moć ni, beskrvni i ko zna š ta bi mogli da urade! Ali, sasvim je
moguće da proživiš vekove a da ih ne vidiš nijednom.”
“A koliko su oni stari? Koliko je vremena prošlo od toga?”
“Oni su vrlo stari. Verovatno koliko i ja. Ali ne mogu to da tvrdim.
Oni ž ive kao bogati i moć ni ljudi. Kako stvari stoje, verovatno ih ima
još . Mož da imaju neki svoj nač in na koji se množ e, ali ne bih mogao
zasigurno to da kaž em. Pandora mi je jednom rekla da postoji i jedna
takva ž ena. Ali Pandora i ja se nikada nismo mogli slož iti ni oko č ega
kada je o njima reč . Pandora je rekla da su oni nekada bili kao i mi, da
su bili drevni i da su se uzdrž avali od pijenja kao i Majka i Otac. Ja ne
mislim da su ikada bili ono š to smo mi. Oni su neš to drugo, i to neš to
beskrvno. Oni ne re lektuju svetlost kao š to mi to č inimo. Oni je
upijaju. Oni su samo za nijansu tamniji od smrtnika. Guš ći su i snaž niji.
Mož da ih nikada neć eš videti, ali ti, ipak, o tome prič am da te
upozorim. Nikada im ne smeš dati do znanja gde ti je boraviš te. Oni
mogu biti opasniji od ljudi.”
“Da li su ljudi zaista tako opasni? Moje je iskustvo da je njih tako
lako obmanuti.”
“Naravno da su opasni. Ljudi nas mogu u potpunosti istrebiti
ukoliko zaista shvate š ta smo. Oni nas mogu loviti danju. Nikada
nemoj da potceniš tu ključ nu prednost. Ponavljam ti, pravila drevnih
kovena imaju svoju mudrost. Nikada, nikada ne govoriti smrtnicima o
nama. Nikada nemoj reć i smrtniku gde boraviš ili gde se nalazi
utočište bilo kog drugog vampira. Potpuna je ludost smatrati da možeš
da kontrolišeš smrtnike.”
Klimnuo sam glavom, iako mi je, moram priznati, bilo teš ko da se
plašim smrtnika. Njih se nikada nisam bojao.
“Cak ni vampirsko pozoriš te u Parizu”, upozoravao me je, “ne odaje
ni najjednostavnije istine o nama. Ono se igra folklorom i iluzijama.
Publika je potpuno prevarena.”
Shvatio sam da je ovo bila istina. Cak i u pismima koje mi je
napisala, Eleni je uvek na skriven nač in predstavljala ono š to je ž elela
da kaže i nikada nije koristila naša puna imena.
Neš to me je u svoj toj tajanstvenosti tiš tilo, kao š to je to uvek i bio
sluč aj. Mrcvario sam mozak pokuš avajuć i da otkrijem da li sam ikada
video te beskrvne stvorove... Mož da sam ih, u stvari, zamenio sa
vampirima-bitangama.
“Postoji jedna stvar koju treba da ti kaž em o natprirodnim bić ima”,
rekao je Marijus.
“Šta to?”
“Nisam sasvim siguran u to, ali ć u ti reć i š ta mislim. Cini mi se da
kada izgorimo - kada smo potpuno uniš teni - mož emo da se vratimo u
jednom sasvim novom obliku. Ja sada ne govorim o č oveku, o ljudskoj
reinkarnaciji. Ne znam niš ta o sudbini ljudske duš e. Ali mi ž ivimo
zauvek i mislim da se vraćamo.”
“Zašto to tvrdiš?”, nisam mogao a da ne pomislim na Nikolasa.
“U pitanju je isto ono kao kada smrtnici govore o reinkarnaciji. Ima
onih koji tvrde da se seć aju svojih proš lih ž ivota. Oni k nama dolaze
kao smrtnici tvrdeć i da znaju sve o nama, da su nekada bili kao i mi i
mole da im se ponovo podari Mrač ni dar. Pandora je bila jedna od
njih. Znala je mnoge stvari i nije bilo nikakvog objaš njenja kako je sve
to mogla da zna, osim da je umiš ljala ili da je to nesvesno izvlač ila iz
mog uma. Postoji realna moguć nost da su oni samo ljudi sa takvim
sluhom koji im omogućava da primaju naše indirektne misli.
“Sto god da je u pitanju, njih nema mnogo. Ako su nekada bili
vampiri, onda je zaista malo onih koji su zaista bili uniš teni. Mož da
ostali nemaju snage da se povrate. Ili, mož da, izaberu da to ne urade.
Ko to mož e znati! Pandora je bila ubeđena u to da je umrla kada su
Majka i Otac bili izloženi suncu.”
“Dragi bož e, oni se ponovo rađaju kao smrtnici sa ž eljom da
ponovo postanu vampiri?!”
Marijus se nasmešio.
“Ti si mlad, Lestate. Kako samo sâ m sebi protivreč iš . Sta zaista
misliš o tome kako bi to bilo ponovo biti smrtan? Razmisli o tome
kada ponovo budeš video svog smrtnog oca.”
Nemo sam odobrio njegovu izjavu. Ali ono š to sam od smrtnosti
izgradio u svojoj maš ti, nisam, zapravo, ž eleo da izgubim. Zeleo sam
da nastavim da ž alim za svojom izgubljenom smrtnoš ću. Znao sam,
takođe, da je moja ljubav prema smrtnicima proizilazila iz toga š to ih
se nisam plašio.
Marijus je ponovo skrenuo pogled, kao da mu je neš to ponovo
privuklo paž nju. Ponovo se nalazio u onom savrš enom stanju
osluškivanja. A onda je ponovo usmerio svoju pažnja na mene.
“Lestate, nije nam ostalo više od dve ili tri noći”, rekao je tužno.
“Marijuse!”, šapnuo sam. Prigušio sam reči koje su želele da izlete.
 Moja jedina uteha bio je izraz njegovog lica. Sada se č inilo kao da
nikada nije izgledao nimalo neljudski.
“Ti ne mož eš ni da zamisliš koliko ž elim da ostaneš ovde”, rekao je.
“Ali ž ivot je negde tamo, ne ovde. Kada se ponovo budemo sreli, reć i
ć u ti i druge stvari, ali zasada si č uo sasvim dovoljno, i to upravo ono
š to ti jo potrebno. Moraš da odeš u Luizijanu da se brineš o svom ocu
dok se njegov ž ivot ne okonč a. Nauč i iz toga sve š to mož eš . Video sam
bezbroj smrtnika kako stare i umiru. Ti nisi video nijednog. Ali veruj
mi, mladi moj prijatelju, oč ajnič ki bih ž eleo da ostaneš sa mnom. Ne
mož eš ni da zamisliš koliko. Obeć avam ti da ć u te pronać i kada za to
dođe vreme.”
“Zašto ti se ne mogu vratiti? Zašto moraš da napustiš ovo mesto?”
“Vreme je”, rekao je. “I previš e sam dugo vladao ovim narodom.
Već izazivam sumnje, a osim toga, Evropljani polako poč inju da
pristiž u u ove krajeve. Pre nego š to sam dospeo ovamo, bio sam
skriven u gradu Pompeji, ukopanom ispod Vezuva, a smrtnici koji su
prč kali i iskopavali ruš evine su me isterali. Sada se to ponovo deš ava.
Moram da pronađem neko drugo utoč iš te, neš to na nekom
usamljenijem, udaljenijem mestu, koje ć e poduž e takvo i ostati.
Iskreno reč eno, ne bih te nikada doveo ovamo da sam imao nameru
da tu i ostanem.”
“Zašto ne?”
“Ti znaš odgovor na to pitanje. Ni ti, niti iko drugi ne sme da zna
gde se Oni Koji Moraju Biti Sač uvani nalaze. A to nas sada dovodi do
nečeg veoma značajnog: obećanja koja mi moraš dati.”
“Samo reci”, kazao sam. “Ali š ta je to š to bih ja uopš te mogao da ti
obećam?”
“Samo ovo: nikada ne smeš ostalima reć i ono š to sam ti ja isprič ao,
nemoj nikada spominjati One Koji Moraju Biti Sač uvani, nikada nemoj
prič ati o legendi o drevnim bogovima, nikada nemoj drugima reć i da
si me video.”
Klimnuo sam ozbiljno glavom. Ovako neš to sam i oč ekivao, ali sam,
i bez razmiš ljanja, znao da se ovo mož e ispostaviti kao veoma tež ak
zadatak.
“Ako budeš izgovorio č ak i delić ovoga”, rekao je, “usledić e i sve
ostalo. Sa svakim odavanjem tajne Onih Koji Moraju Biti Sač uvani
povećavaš opasnost da oni budu otkriveni.”
 “Da”, rekao sam. “Ali, legende, naš e poreklo... Sta je sa onom decom
koju budem stvorio? Zar im ne mogu reći...”
“Ne. Kao š to sam ti i rekao - kaž i samo jedan delić i reć i ć eš sve.
Osim toga, ukoliko tvoji novonastali budu deca hriš ćanskog Boga, ako
budu zatrovani, kao š to je i Nikolas bio, hriš ćanskim stavom o
prvobitnom grehu i ako budu imali oseć aj krivice, samo ć e poludeti i
bić e razoč arani ovim drevnim prič ama. To ć e za njih predstavljati sâ m
už as, koji oni ne mogu da prihvate. Nesreć e, paganski bogovi u koje
oni ne veruju, obič aji koje oni ne mogu da razumeju. Treba da se bude
pripravan za takvo znanje, ma koliko ono oskudno bilo. Bolje je da
paž ljivo sluš aš njihova pitanja i da im odgovoriš na ono š to moraš da
bi ih zadovoljio. Ako vidiš da ne mož eš da ih laž eš , nemoj im onda
uopš te niš ta ni govoriti. Pokuš aj da ih napraviš snaž nima, kao š to su
bezbož nici danas. Ali zapamti moje reč i: nikada ne izgovaraj drevne
legende. One pripadaju meni i samo ih ja mogu ispričati.”
“Šta bi mi uradio da ih ispričam?”, upitao sam.
Ovo ga je zaprepastilo. Na tren je izgubio sabranost, a onda se
nasmejao. “Ti si najprokletije stvorenje, Lestate”, promrmljao je.
“Stvar je u tome da ti mogu uraditi š to god mi je volja ukoliko zucneš .
Siguran sam u to da ti je to poznato. Mogao bih da te pregazim na isti
nač in na koji je i Akaš a pregazila Starijeg. Mogao bih te zapaliti
snagom svog uma. Ali ja ne ž elim da izgovaram takve pretnje. Ja ž elim
da mi se ti vratiš . Ali, isto tako, ne ž elim da se ove tajne saznaju. Ne
ž elim da me spopadne neka banda besmrtnika, kao š to se to dogodilo
u Veneciji. Ne ž elim da naš a vrsta zna za moje postojanje. Ne smeš
nikada - ni sa namerom, ali ni sluč ajno - poslati ikoga da traž i One Koji
Moraju Biti Sač uvani ili Marijusa. Nikada moje ime neć eš izgovoriti
pred drugima.”
“Razumeo sam”, rekao sam.
“Jesi li?”, pitao je. “Ili ti, ipak, moram zapretiti? Moram li te
opomenuti da moja osveta mož e biti jeziva, da se moja kazna ne
odnosi samo na tebe već i na one kojima otkriješ tajnu? Lestate, ja sam
uniš tio neke od naš e vrste koji su krenuli u potragu za mnom.
Jednostavno sam ih razorio jer su saznali za drevne legende, za ime
Marijus, kao i zato jer nikada ne bi odustali od te potrage.”
“Ja ovo ne mogu da podnesem”, promumlao sam. “Nikome neć u
reć i, nikada, zaklinjem se. Ali, prirodno je da se plaš im onoga š to bi
drugi mogli da proč itaju iz mojih misli. Bojim se da mogu preuzeti
prizore iz moje glave. Arman je to mogao da uradi. Šta ako...”
“Mož eš da prikriješ te slike. Znaš kako? Mož eš izbaciti na površ inu
druge slike, koje ć e ih zbuniti. Mož eš da zaključ aš svoj um. To je
veš tina koja ti je već poznata. Ali hajde da završ imo s pretnjama i
upozorenjima. Prema tebi osećam ljubav.”
Nisam odreagovao. Moj um je hrlio napred, ka svim moguć im
vrstama zabranjenih mogućnosti. Najzad se izrazih rečima:
“Marijuse, zar ne dobiješ nikada ž elju da sve svima isprič aš ? Hoć u
da kaž em, ž elju da obelodaniš to svim pripadnicima naš e vrste, da nas
ujediniš?”
“U ime boga, Lestate, ne. Zaš to bih to uradio?” U potpunosti je
izgledao zabezeknut.
“Da bismo mogli da posedujemo sopstvene legende, makar onoliko
koliko nam je dovoljno da razmiš ljamo o zagonetkama naš e istorije,
kao š to to ljudi rade. Da bismo mogli da razmenimo naš e prič e i
podelimo moći...”
“Da ih združ imo kako bismo ih iskoristili protiv č oveka, kao Deca
mraka?”
“Ne... Ne na taj način.”
“Lestate, gledajući iz ugla večnosti, koveni su, zapravo, retki. Većina
vampira je nepoverljiva, oni su usamljena bić a koja ne vole ostale. S
vremena na vreme pažljivo odaberu saputnika, ali ne više od jednog ili
dva, i pomno č uvaju svoja loviš ta, kao i svoju privatnost, š to je upravo
ono š to ja radim. Oni ne bi ž eleli da se ujedine, a kada bi i mogli da
nadjač aju svoju opakost i sumnju koja ih deli, njihovo sazivanje bi se
završ ilo jezivim borbama i otimanjem za prevlast. To bi bilo slič no
onim događajima koje mi je otkrila Akaš a, a koji su se dogodili pre
nekoliko hiljada godina. Mi smo, na kraju, ipak zla bić a. Mi smo ubice.
Bolje da oni koji se ujedinjuju na zemlji budu smrtnici i da se
ujedinjuju u ime dobra.”
Prihvatio sam ovo, postiđen nač inom na koji me je sve to
uzbuđivalo, postiđen svim svojim slabostima, kao i svojom
impulsivnošću. Ipak, opsedalo me je već jedno carstvo mogućnosti.
“A š ta je sa smrtnicima, Marijuse? Zar nikada nisi imao ž elju da im
se razotkriješ i ispričaš im celu priču?”
Ponovo je izgledao kao da je iznenađen onim što sam izgovorio.
 “Zar nikada nisi ž eleo da svet sazna za nas, ma š ta se dogodilo? Zar
ti ta ideja nikada nije bila draža nego da večno živiš u tajni?”
Na trenutak je spustio pogled i smestio bradu na svoju zatvorenu
š aku. Prvi put sam iskusio komunikaciju putem prizora. Oseć ao sam
da mi dopuš ta da ih vidim jer nije bio siguran š ta da mi odgovori. On
se priseć ao na jedan tako snaž an nač in da su mi moje moć i izgledale
tako krhkim. Ono č ega se on seć ao bilo je najranije doba - kada je Rim
još uvek vladao svetom i kada je on još uvek bio u okvirima
normalnog ljudskog života.
“Seć aš se kada si sve hteo da im kaž eš ”, rekao sam, “kada si hteo da
obelodaniš tu čudovišnu tajnu.”
“Mož da”, rekao je, “u samom poč etku, kada je postojala oč ajnič ka
potreba za komunikacijom.”
“Da, potreba za komunikacijom”, rekao sam. Cenio sam tu reč .
Prisetio sam se jedne davne, davne noć i na pozornici kada sam jako
uplašio publiku Pariza.
“Ali to je bilo na samom poč etku”, rekao je sporo, prič ajuć i o sebi.
Zač kiljio je. Pogled mu je bio tako udaljen kao da je sezao daleko u
prethodne vekove. “To bi bilo besmisleno, to bi bila potpuna ludost.
Kada bi č oveč anstvo bilo ubeđeno u to, ono bi nas uniš tilo. Ja ne ž elim
da budem uništen. Takve opasnosti i nesreće nisu mi zanimljive.”
Nisam odgovorio.
“Ni ti nemaš potrebu da otkriješ ove stvari”, rekao mi je skoro
utešno.
Ali imam, pomislio sam. Osetio sam njegove prste na svom dlanu.
Gledao sam kroz njega u svoju kratku proš lost - u pozoriš te, u svoje
bajkolike fantazije. Bio sam paralizovan od tuge.
“Ono š to oseć aš jeste usamljenost i č udoviš nost”, rekao je.
“Impulsivan si i prkosan.”
“Tačno.”
“Ali od kakve je koristi bilo kome reć i bilo š ta? Niko neć e oprostiti.
Niko ne mož e da donese spas. Detinjasto je razmiš ljati na takav nač in.
Otkrij sebe i bić eš uniš ten, i š ta si uradio? Divlji vrt ć e ž ivahno i tiho
progutati tvoje ostatke. Gde su tu pravda i razumevanje?”
Klimnuo sam glavom.
Osetio sam kako uzima moju ruku u svoju. Polako se pridigao na
noge. I ja ustadoh, nevoljno ali pokorno.
 “Kasno je”, rekao je než no. Njegove su oč i bile ispunjene
saž aljenjem. “Zasada smo dosta razgovarali. Moram da odem dole,
kod svojih ljudi. U obliž njem selu je doš lo do nemira, kao š to sam se i
pribojavao. A to ć e mi oduzeti sve vreme koje je preostalo do zore, a
onda ć e se nastaviti i sutra uveč e. Sigurno ć emo tek sutra iza ponoć i
moći da razgovaramo...”
Ponovo mu je neš to zaokupilo paž nju, pa je spustio glavu i poč eo
da osluškuje.
“Da, moram ići”, rekao je. Ovlaš i nežno se zagrlismo.
Iako sam ž eleo da pođem s njim i vidim š ta se događa u selu i kako
ć e tamo obaviti svoju duž nost - isto tako sam ž eleo da istraž im svoje
odaje, da posmatram more i da najzad odem na spavanje.
“Bić eš gladan kada ustaneš ”, rekao je. “Doveš ću ti ž rtvu. Budi
strpljiv dok ne dođem.”
“Da, naravno...”
“Dok me sutra budeš č ekao”, rekao je, “radi š ta ti je volja u kuć i.
Stari svici su u sanducima u biblioteci. Mož eš da ih pogledaš . Tumaraj
po svim sobama. Svetiliš te Onih Koji Moraju Biti Sač uvani jeste jedino
mesto kojem ne smeš prići. Ne smeš se spustiti tim stepenicama sâm.”
Klimnuo sam glavom.
Zeleo sam još neš to da ga priupitam. Kada ć e loviti? Kada ć e piti?
Njegova krv me je č inila sitim već dve noć i, mož da č ak i viš e. Ali č ija je
krv njega č inila sitim? Da li je isisao ž rtvu ranije te več eri? Da li ć e
sada neš to uloviti? U meni se gomilala sumnja da njemu viš e nije
potrebna krv u onoj meri u kojoj je meni bila neophodna. Da je i on,
kao i Oni Koji Moraju Biti Sač uvani, pio sve manje i manje. Oč ajnič ki
sam želeo da saznam da li je to bilo tako.
Ali, on me je napuš tao. Selo ga je nesumnjivo prizivalo. Izaš ao je na
balkon, a onda nestao. Na trenutak sam pomislio da se samo izmakao
udesno ili ulevo od vrata. Zatim sam priš ao vratima i video da je
terasa prazna. Otiš ao sam do ograde, pogledao dole i video njegov
ogrtač kao tračak boje na stenju u podnožju.
Dakle, ovo je ono č emu mož emo da se nadamo, pomislio sam.
Mož da nam viš e neć e biti neophodna krv, mož da ć e naš a lica s
vremenom izgubiti bilo kakav ljudski izraz, mož da ć emo moć i da
pomeramo predmete snagom svojih misli, mož da ć emo moć i sve, pa i
da letimo. Mož da ć emo za nekoliko hiljada godina i sami sedeti u
grobnoj tiš ini kao š to to Oni Koji Moraju biti Sač uvani rade sada.
Koliko me je puta Marijus u toku ove več eri podsetio na njih? Koliko
bi dugo nepomično sedeo kada nikoga nije bilo u blizini?
Sta ć e njemu znač iti pola veka - tokom kojeg bih ja trebalo da ž ivim
taj svoj jedan smrtnički život daleko preko mora?
Okrenuo sam se i krenuo kroz kuć u do svoje spavać e sobe. Seo sam
i gledao u more i nebo sve dok svetlo nije poč elo da se pojavljuje.
Kada sam otvorio malo skriveno mesto gde su se nalazili sarkofazi,
naš ao sam svež e cveć e. Stavio sam zlatnu masku na glavu, navukao
rukavice, a onda legao u kameni kovč eg. I dalje sam mogao da
omirišem cveće dok sam sklapao oči.
Približ avao se straš an trenutak. Gubitak svesti. Na ivici snova zač uo
sam ž enski smeh. Blago se i dugo smejala, kao da je bila veoma sreć na
i usred razgovora. Samo na jedan tren, pre nego š to sam skliznuo u
tminu, videh njeno belo grlo dok je zabacivala glavu.
 15

K ada sam otvorio oč i, sinula mi je jedna zamisao. Doš la je tako

iznenada da me je odmah opč inila, te sam jedva bio svestan ž eđi
koju sam osećao i bockanja u venama.
“Taš tina”, š apnuo sam. Ali ta ideja je u sebi posedovala neku
omamljivu lepotu.
Ne, zaboravi na to. Marijus je rekao da se klonim svetiliš ta. Osim
toga, vratić e se u ponoć i tada mu mož eš predstaviti svoju zamisao. A
on može da... šta? Da tužno zavrti glavom.
Napustio sam to skriveno mesto i zakorač io u kuć u, gde je sve bilo
isto kao i prethodne noć i - gorele su sveć e, a prozori su bili otvoreni
prema blagom spektaklu zamiruć e svetlosti. Nije izgledalo kao da ć u
uskoro napustiti ovo mesto i kao da se nikada u njega neć u vratiti jer
će i on otići odavde.
Osećao sam se tužno i očajno. Ali, tu je bila ona zamisao.
Ne uraditi to u njegovom prisustvu, već tiho, potajno i sasvim sâ m
kako se ne bih osećao glupavo.
Ne. Ne radi to. Ionako nema nikakvog razloga za to. Niš ta se neć e
dogoditi ako to uradiš.
Ali ako je to tako, zaš to onda to ne uraditi? Zaš to to ne uraditi
odmah?
Ponovo sam krenuo u obilazak kuć e; proš ao sam kroz biblioteku,
galerije, sobe ispunjene pticama i majmunima, a onda sam otiš ao i u
odaje u kojima još nisam bio.
Ali, ona zamisao mi se i dalje vrtela po glavi. Zeđ me je probadala;
č inila je da postanem još impulsivniji, nestrpljiviji, manje sposoban da
se osvrnem na sve ono š to mi je Marijus govorio i da shvatim š ta bi to
sve moglo da znači u protoku vremena.
On nije bio u kuć i. To je bilo sigurno. Najzad sam završ io obilazak
svih soba. Gde je spavao - to je bila samo njegova tajna. Znao sam da
ima i svoje tajne načine pomoću kojih ulazi i izlazi iz kuće.
Ali, brzo sam pronaš ao vrata stepeniš ta koja su vodila do Onih Koji
Moraju Biti Sačuvani. Ona nisu bila zaključana.
 Stajao sam u salonu sa tapetama na zidovima i sa uglač anim
nameš tajem. Gledao sam u sat. Bilo je tek sedam sati uveč e, pet sati do
njegovog povratka. Pet sati nepodnoš ljive ž eđi, ž eđi koja je gorela u
meni. I ta zamisao... Zamisao.
Nisam, zapravo, odluč io da to uradim. Samo sam okrenuo leđa satu
i uputio se nazad ka svojoj sobi. Znao sam da su stotine onih pre mene
takođe morale da imaju tu istu ideju u glavi. Kako je samo lepo opisao
ponos koji je osetio kada je pomislio da ih mož e razbuditi, da ih,
možda, može naterati da se pomere.
Ne! Zelim to da uradim sve i da se niš ta ne dogodi, kako ć e na kraju
i biti. Jednostavno hoć u sâ m da odem dole i to uradim. Mož da ima
neke veze sa Nikijem. Ne znam! Ne znam!
Otiš ao sam do svoje odaje i, na už arenoj svetlosti koja se uzdizala
sa mora, otvorih kutiju za violinu i ugledah Stradivarija.
Naravno da nisam znao da sviram na njoj, ali mi smo moć ni
pantomimič ari. Kao š to je Marijus rekao, mi posedujemo neverovatnu
moć koncentracije i prvostepeno umeće. A i tako često sam posmatrao
Nikija kako svira.
Zategnuo sam gudalo i protrljao konjsku dlaku malim parč etom
smole -to sam toliko puta video da Nikolas radi.
Pre samo dve noć i ne bih mogao da podnesem ni pomisao na to da
dotaknem ovu stvar. A tek da je čujem, to bi proizvelo nezamisliv bol.
Sada sam je izvadio iz njene futrole i poneo je kroz kuć u; nosio sam
je na isti nač in na koji sam je nosio i Nikiju iza kulisa “Pozoriš ta
Vampira”. I ne pomislivš i na taš tinu, pohitao sam ka vratima tajnog
stepeništa.
Cinilo mi se kao da me vrata vuku ka sebi, kao da nemam
sopstvenu volju. Marijus sada nije bio važ an. Niš ta mi tada nije bilo
važ no, osim silaska niz uzane i vlaž ne kamene stepenice, sve brž e i
brž e, pored prozora kraj kojih je penilo more i sa kojih se videlo
svetlo rane večeri.
U stvari, moja zanesenost je postajala tako jaka, tako sveobuhvatna
da sam iznenada zastao pitajuć i se da li je ta ž elja zaista moja. Ali, to je
bilo glupavo. Ko bi to mogao da usadi u moju glavu? Oni Koji Moraju
Biti Sač uvani? Ma, to je sada stvarno prava taš tina, uostalom, da li su
ova stvorenja uopšte znala šta je ovaj čudan i fin drveni instrument?
U drevnom svetu niko nikada nije č uo zvuk violine, zvuk tako
č oveč an i tako snaž no uticajan da su je ljudi ranije smatrali za đavolju
rabotu, a njene najvirtuoznije izvođače za opsednute, zar ne?
Malčice mi se vrtelo u glavi, bio sam zbunjen.
Kako je moglo da se desi da odem tako daleko niz stepenice i da se
ne setim da su vrata zabravljena iznutra? Dajte mi još nekih pet
stotina godina i mož da ć u uspeti da otvorim tu bravu, ali sada to ne
mogu da uradim.
Svejedno sam nastavio da se spuš tam, dok su ove i slič ne misli
nadolazile i nestajale isto onako brzo kao š to bi se i pojavljivale.
Ponovo me je poneo ž ar, a ž eđ je č inila da on bude još jač i, iako ž eđ
nije imala nikakve veze sa njim.
Kada sam izaš ao iz poslednje okuke, videh da su vrata kapele š irom
otvorena. Svetlost lampi obasjavala je stepeniš te. Miris cveć a i
tamjana iznenada je postao tako sveprož imajuć i da mi je zastala
knedla u grlu.
Drž eć i violinu obema rukama pritisnutu na grudi, približ io sam se,
ali zaš to - to nisam mogao da objasnim. Tada sam video da su i vrata
tabernakla otvorena.Video sam i njih. Sedeli su.
Neko im je doneo još cveć a. Neko je postavio tamjan u obliku
kolačića na zlatne tanjiriće.
Zastao sam č im sam uš ao u kapelu i pogledao u njihova lica. Cinilo
mi se da me gledaju pravo u oči, kao i ranije.
Beli, bili su tako beli da nisam mogao ni da zamislim njihovu
nekadaš nju bronzanu boju, i bili su tako tvrdi, tako mi se č inilo, kao i
nakit koji su nosili. Oko gornjeg dela njene ruke nalazila se narukvica
u obliku zmije. Na njenim grudima visila je ogrlica u nizovima.
Najmanji deo njegovih grudi mogao je da se vidi iznad vrha njegove
čiste lanene košulje.
Njeno lice je bilo už e od njegovog, a nos malo duž i. Njegove su oč i
bile za nijansu duž e, a nabrani kapci su ih još viš e naglaš avali. Njihova
dugačka crna kosa bila je skoro istovetna.
Disao sam s nelagodnoš ću. Odjednom sam se osetio slabim, te sam
pustio da miris cveća i tamjana ispuni moja pluća.
Svetlost lampi poigravala je po hiljadama zlatnih trač aka koji su
ukrašavali murale.
Pogledao sam u violinu i pokuš ao da se prisetim svoje zamisli.
Preš ao sam prstima duž drveta i zapitao se kako se njima č ini ovaj
instrument.
Tihim glasom sam im objasnio š ta je violina. Rekao sam im da ž elim
da je č uju, da ne znam da je sviram, ali da ć u pokuš ati. Nisam govorio
dovoljno glasno da bih sâ m sebe mogao da č ujem, ali oni svakako
jesu, ukoliko su odlučili da me slušaju.
Podigao sam violinu na rame, smestio je ispod brade i podigao
gudalo. Zatvorio sam oč i i prisetio se muzike, Nikijeve muzike, nač ina
na koji se njegovo telo pokretalo u skladu sa njom, kako su se njegovi
prsti spuš tali kao udarci č ekić a. On bi tada dopuš tao da pravo iz
njegove duše poruka krene prema prstima.
Zaronio sam u nju i muzika je iznenada zacvilela nagore, a onda se
uzburkala nadole, dok su moji prsti plesali. Bila je to melodija, da,
mogao sam da odsviram melodiju. Tonovi su bili č isti i bogati dok su
odjekivali; odbijajuć i se o tajne zidove, orili su se i stvarali zavijajuć e i
preklinjuć e glasove koje samo violina mož e da stvori. Mahnito sam
nastavio da sviram, klateć i se napred-nazad, zaboravivš i Nikija,
zaboravivš i na sve osim na oseć aj u svojim prstima, koji su udarali u
zvuč nu š koljku, i na spoznaju da sam ja ovo proizvodio, da je ovo
izlazilo iz mene, da se stropoš tavalo, uspinjalo i ukrš talo sve glasnije i
glasnije dok sam se okomljivao na mahnito testerisanje gudala.
Pevao sam sa njom, pevuš io, a onda i glasno pojao, a sve zlato ove
male prostorije bilo je nerazgovetno. Iznenada, kao da je moj glas
postao glasniji, neobjaš njivo glasniji, sa jasnim visokim tonom za koji
sam znao da nikako nisam mogao da ga otpevam. Svejedno, č uo se
ovaj divan zvuk, č vrst i nepromenljiv, a uzdizao se sve glasniji, i na
kraju su poč ele da me bole uš i. Svirao sam još jač e, mahnitije, a č uo
sam i samog sebe kako dahć em. Iznenada sam shvatio da ja nisam taj
koji proizvodi ovaj čudni visoki ton!
Krv ć e mi š iknuti iz uš iju ako taj zvuk ne prestane. Ja nisam taj koji
ga proizvodi! Bez zaustavljanja sviranja, bez predavanja bolu koji mi
je raspoluć ivao glavu, pogledao sam napred i video da je Akaš a ustala;
oč i su joj bile š irom otvorene, a ustima je č inila savrš eno slovo O. Zvuk
je dopirao od nje, ona ga je proizvodila. Pomerala se sa stepenica
tabernakla ka meni; ruke su joj bile š irom raš irene dok je njen glas
parao moje bubne opne kao čelično sečivo.
Nisam mogao da vidim. Cuo sam violinu kako je udarila o kameni
pod. Osetio sam kako sam rukama uhvatio glavu. Vriš tao sam i vriš tao,
ali je zvuk upijao moju vrisku.
“Prestani! Prestani!”, urlikao sam. Ponovo mi se pred oč ima
ukazalo svetlo, a ona je stajala preda mnom i krenula je da me
dohvati.
“O, Bož e, Marijuse!”, okrenuo sam se i potrč ao ka vratima. Vrata su
se s treskom zatvorila preda mnom, udarivš i me tako jako u lice da
sam se stropoš tao na kolena. Pod tim neprekidnim visokim tonom ja
počeh da dozivam:
“Marijuse! Marijuse! Marijuse!”
Okrenuvš i se da vidim š ta ć e mi se dogoditi, video sam kako se
njeno stopalo spuš ta na violinu. Violina je poskoč ila i razmrskala se
pod njenom petom. Poč eo je da zamire ton kojim je pevala. Nestajao
je.
Ostao sam u tiš ini, gluvoć i, ne mogavš i da č ujem sopstvene krike za
Marijusom, koji su se neprekidno nastavljali dok sam se pridizao.
Odzvanjajuć a tiš ina, treperava tiš ina. Stajala je tač no ispred mene.
Njene tamne obrve delikatno su se spojile, gotovo ne nabravš i njenu
belu kož u, oč i joj bejahu ispunjene patnjom i pitanjima, a njene
bledoružičaste usne bejahu otvorene tek toliko da obelodane očnjake.
“Pomozi mi, pomozi mi, Marijuse, pomozi mi”, zamuckivao sam, ne
mogavš i samog sebe da č ujem osim putem apstraktne namere mog
uma. Tada me je približ ila sebi, zagrlila me i ja osetih njenu ruku
onako kako mi ju je Marijus i opisao. Než no mi je obuhvatila glavu,
nežno, veoma nežno, a onda osetih svoje zube na njenom vratu.
Nisam oklevao. Nisam razmiš ljao o udovima kojima sam bio
priklješ ten, koji su u tren oka mogli da istisnu ž ivot iz mene. Osetio
sam kako mi oč njaci prodiru kroz njenu kož u kao kroz ledenu koru i
kako krv počinje da klizi u moja usta.
O... da ... da... o... da. Zabacio sam ruku preko njenog levog ramena,
prianjao sam uz nju, kao ž ivi kip, nije bilo važ no š to je bila tvrda od
mermera, jer je tako moralo da bude, bilo je savrš eno, moja majka,
moja ljubavnica, ona koja je bila svemoć na. Krv je nitima svoje goruć e
mrež e prodirala u svaki pulsirajuć i delić moga tela. Ali, i njene su usne
bile na mom vratu. Ljubila me je, ljubila je arteriju kroz koju je njena
krv tako ž arko kuljala. Njene su se usne otvarale nada mnom i, dok
sam ja svom snagom isisavao njenu krv, sisajuć i i oseć ajuć i taj mlaz
ponovo i ponovo pre nego š to bi se raš irio unutar mene, imao sam
nepogrešiv osećaj da su se njeni očnjaci zabijali u moj vrat.
Iz svakog ž ivog krvnog suda moja je krv iznenada bila usisana u
nju, istovremeno kada je i njena bivala usisavana u mene.
Video sam tu svetlucavu kružnicu, ali još božanstvenije je bilo to što
sam je oseć ao, jer niš ta drugo nije postojalo osim naš ih usta
prilepljenih za vrat onog drugog i nemilosrdne tutnjave putanje krvi.
Nije bilo snova, nije bilo vizija, već samo ovo, ovo - velič anstveno,
zagluš ujuć e i goruć e - i niš ta nije bilo važ no, apsolutno niš ta, osim da
se ovo nikada ne zaustavi. Svet svih stvari koje su imale tež inu, koje su
ispunjavale prostor i prekidale protok svetlosti - iščezao je.
Neka jeziva buka se nametala, neš to ruž no, neš to kao zvuk
kamenja koje se lomi, kao zvuk kamenja koje se vuč e po podu. Dolazi
Marijus. Ne, Marijuse, nemoj da dolaziš ! Vrati se nazad, ne diraj nas!
Ne razdvajaj nas!
Ali to nije bio Marijus, taj jezivi zvuk, to ometanje, taj iznenadan
prekid svega, taj stvor koji me je zgrabio za kosu i otrgnuo me od nje
tako jako da je krv pokuljala iz mojih usta - bio je to Enkil. Svojim
snažnim rukama priklještio mi je glavu.
Krv mi se u mlazu slivala niz bradu. Video sam njeno izbezumljeno
lice! Video sam kako posež e za njim. Njene su oč i zasvetlele gorkom
srdž bom, njene svetlucave, bele ruke pokrenule su se da bi zgrabila
njegove, koje su mi stiskale glavu. Cuo sam kako se glas oteo iz nje,
glasniji nego ton kojim je pojala, č uo sam kako vriš ti, podvriskuje, dok
se krv slivala niz uglove njenih usana.
Zvuk je u sebe upio č ulo vida, kao i č ulo sluha. Tmina se vrtoglavo
okretala, razbijena u hiljade sić uć nih trač aka. Moja lobanja samo š to
nije prsnula.
Prisilio me je da se spustim na kolena. Bio je nagnut nada mnom i
odjednom sam video njegovo lice u krupnom planu - bilo je
ravnoduš no kao i uvek, dok je samo pritisak miš ić a u rukama
iskazivao stvarni život.
I pored razornog zvuka njenog vriš tanja, č uo sam iza sebe
Marijusove udarce po vratima. Njegovi krici su bili glasni kao i njena
vika.
Krv je poč ela da curi iz mojih uš iju od njenog vriš tanja. Pokretao
sam usne.
Snaž ne, kamene mengele oko moje glave odjednom su popustile.
Osetio sam kako udaram o pod. Prostro sam se po njemu, zatim sam
osetio hladan pritisak njegovog stopala na svojim grudima. Zdrobić e
mi srce u trenu, a ona, č ije je vriš tanje postajalo sve glasnije, sve
prodornije, bila je na njegovim leđima i drž ala ga je rukom oko vrata.
Video sam njene spojene obrve, njenu crnu kosu kako se vitla u
vazduhu.
Ali, Marijus mu je govorio kroz zatvorena vrata, probijajuć i se kroz
beli zvuk njenog vriska:
Ubiješ li ga, Enkile, zauvek ću ti je oduzeti, a ona će mi u tome
pomoći! Zaklinjem ti se!
Iznenadni muk. Ponovo je nastupilo gluvilo. Topla krv kaplje niz
moj vrat.
Zakorač ila je u stranu i pogledala pravo ispred sebe. Vrata se naglo
otvoriš e, udarivš i pri tom u zidove uzanog kamenog prolaza. Marijus
se iznenada pojavio iznad mene; njegove ruke su bile na Enkilovim
ramenima. Činilo se kao da Enkil ne može da se pomeri.
Njegovo stopalo je skliznulo nadole, okrznuvši mi pri tom stomak, a
onda je nestalo. Marijus je izgovarao neke reč i, ali mogao sam da ih
čujem samo kao misli:
Beži, Lestate! Trči!
Dok sam se borio da ustanem, video sam kako ih oboje tera prema
tabernaklu. Video sam i njih kako sada ne zure preda se, već u njega.
Akaš a je vukla Enkilovu ruku. Ponovo videh njihova prazna lica. Prvi
put mi se ta bezizraž ajnost č inila ravnoduš nom, nije bila nalik na
masku radoznalosti, već na masku smrti.
“Lestate, beži!”, ponovio je, ne okrenuvši se.
I ja ga poslušah.
 16

S tajao sam u najudaljenijem ć oš ku terase kada je Marijus najzad

doš ao u osvetljeni salon. U mojim je venama bilo toplote, koja je
disala kao da ima sopstveni ž ivot. Mogao sam da vidim daleko iza
nejasnih i oš trih obrisa ostrva. Mogao sam da č ujem kako jedan brod
plovi uz udaljenu obalu. Ali sve o č emu sam razmiš ljao bilo je to da ć u
skoč iti preko ograde ukoliko Enkil ponovo krene na mene. Mogao bih
da padnem u more i otplivam. I dalje sam oseć ao njegove ruke na
svojoj glavi, njegovo stopalo na svojim grudima.
Stajao sam oslonjen na kamenu ogradu, drhtao sam, a na mojim
rukama je još bilo krvi od ogrebotina na licu, koje je u potpunosti već
bilo zaceljeno.
“Oprosti. Oprosti mi š to sam to uradio”, rekao sam č im je Marijus
zakorač io iz salona na terasu. “Ne znam zaš to sam to uč inio. Nije
trebalo to da uradim. Oprosti. Zao mi je, kunem se da mi je ž ao,
Marijuse. Nikada, nikada viš e neć u uraditi neš to š to mi kaž eš da ne
uradim.”
Stajao je sa prekrštenim rukama i posmatrao me. Svetlucao je.
“Lestate, š ta sam ti rekao proš le noć i?”, upitao je. “Ti si najprokletije
stvorenje!”
“Marijuse, oprosti mi. Molim te da mi oprostiš . Mislio sam da se
ništa neće dogoditi. Bio sam siguran da se ništa neće dogoditi...”
Rukom mi je pokazao da uć utim i da se zajedno spustimo na stenje,
a onda je skoč io preko ograde i krenuo prvi. Krenuo sam odmah za
njim, odsutan duhom, ali oduš evljen lakoć om kojom sam to uradio.
Bio sam, međutim, i previš e oš amuć en da bi mi takve stvari neš to
znač ile. Njeno prisustvo je bilo svud po meni kao miris, koji ona u
stvari i nije imala, osim mirisa koji je poticao od tamjana i cveć a i koji
je na neki nač in uspeo da prodre u njenu č vrstu, belu kož u. Kako mi se
krhkom činila bez obzira na svu tu čvrstinu!
Silazili smo niz klizavo stenje sve dok nismo stigli na belu plaž u,
gde smo hodali u tiš ini i gledali u snež nobelu penu koja je udarala o
stenje ili se pruž ala prema nama na ravnom i gustom belom pesku.
Vetar je urlao u mojim uš ima i spopao me oseć aj usamljenosti koji on -
urlajuć i vetar koji briš e sve druge senzacije i zvuke - uvek u meni
izaziva.
Postajao sam sve mirniji, ali i sve uzrujaniji i očajniji u isto vreme.
Marijus me je obgrlio rukom kao š to je to nekoć i Gabrijela č inila.
Nisam obrać ao paž nju kuda smo iš li, ali sam bio prilič no iznenađen
kada sam video da smo dospeli u jednu malu uvalu, gde je bio usidren
neki dugačak čamac sa jednim parom vesala.
Kada smo zastali, ponovo sam rekao:
“Zaista mi je ž ao š to sam to uradio! Kunem se da jeste. Nisam
verovao...”
“Nemoj da mi govoriš da se zbog toga kaješ ”, rekao je mirno
Marijus. “Nije ti nimalo ž ao š to se to dogodilo, š to si bio uzrok toga,
naroč ito sada kada si bezbedan, a ne spljoš ten kao ljuska od jajeta na
podu kapele.”
“O! Ali nije u tome stvar!”, rekao sam.
Poč eo sam da plač em. Izvadio sam maramicu, važ an deo opreme
jednog gospodina osamnaestog veka i obrisao krv sa lica. Mogao sam
da osetim kako me drž i, oseć ao sam ukus njene krvi, dodir njenih
ruku. Ponovo sam poč eo da oseć am sve senzacije. Da Marijus nije
došao na vreme...
“Ali šta se, u stvari, dogodilo, Marijuse? Šta si video?”
“Voleo bih da se sklonimo tamo gde nas on ne mož e č uti”, reč e
Marijus klonulo. “Ludost je bilo š ta reć i ili o bilo č emu misliti jer ga to
mož e dodatno uznemiriti. Moram ga pustiti da ponovo zapadne u
mir.”
Sada je izgledao zaista besan, i okrenuo mi je leđa.
Ali kako sam mogao da ne razmiš ljam o tome? Pož eleo sam da
mogu da otvorim svoju glavu i iz nje izvadim misli. One su tutnjile
mojim telom kao i njena krv. U njenom telu su još uvek bili zatoč eni
um, glad, blješ tavo duhovno jezgro, č ija me je toplota prož ela kao
teč na munja, a Enkil ju je bespogovorno drž ao u smrti! Prezirao sam
ga. Zeleo sam da ga uniš tim. Moj um su opsedale sve vrste ludač kih
zamisli - da on nekako mož e biti uniš ten, ali da mi ne mož emo da
budemo ugroženi sve dok ona živi!
Ali to baš i nije imalo nekog smisla. Zar demoni nisu prvo prodrli u
njega? Ali šta ako to baš i nije bilo tako...
 “Prestani, mladiću!”, planuo je Marijus.
Ponovo sam poč eo da plač em. Osetio sam svoj vrat na mestima gde
me je ona dodirivala, liznuo sam usne i ponovo okusio njenu krv.
Pogledao sam raš trkane zvezde na nebu, pa su mi se č ak i ova
bezopasna i več na nebeska tela uč inila kao preteć a i besmislena.
Osetio sam kako se u mom grlu opasno nadima vrisak.
Uticaj njene krvi već je poč eo da č ili. Prva jasna vizija se pomaljala,
a moji udovi ponovo su postali moji. Mož da su bili snaž niji, da, ali
č arolija je umirala. Magija je ostavila samo neš to snaž nije od
prisećanja na krv koja je kružila kroz naša tela.
“Marijuse, š ta se dogodilo?”, rekao sam, vič uć i preko vetra. “Nemoj
da se ljutiš na mene, nemoj da mi okreneš leđa. Ja ne mogu...”
“Sš šš, Lestate!”, rekao je, priš ao mi i uhvatio me za ruku. “Nemoj da
brineš za moj bes. On je nevaž an i nije usmeren ka tebi. Daj mi još
malo vremena da se saberem.”
“Da li si video šta se dogodilo između mene i nje?”
Gledao je daleko, u more. Voda je izgledala potpuno crna, a morska
pena skroz bela.
“Da, video sam”, rekao je.
“Uzeo sam violinu sa željom da im sviram, mislio sam...”
“Da, znam, naravno...”
“Da ć e muzika uticati na njih, naroč ito ta muzika, taj č udnovat i
natprirodan zvuk, ti dobro znaš kako violina...”
“Da...”
“Marijuse, ona mi je dala... ona... i uzela...”
“Znam.”
“On je drži tamo zatočenom! On je od nje napravio zatvorenicu!”
“Lestate, molim te...” Utučeno se smešio i bio je tužan.
Zarobi ga, Marijuse, na isti način kao što su to i oni uradili, a nju
pusti!
“Ti sanjaš, dete moje”, rekao je. “Ti sanjaš.”
Okrenuo se i, pokazujuć i mi pokretima da ga ostavim na miru,
udaljio se od mene. Odš etao je do vlaž ne plaž e i pustio da ga voda
zapljuskuje dok je hodao gore-dole.
Pokuš ao sam ponovo da se smirim. Cinilo mi se nestvarnim da sam
ikada bio na bilo kom drugom mestu osim na ovom ostrvu, da je svet
smrtnika bio tamo negde, da je č udna tragedija i pretnja Onih Koji
Moraju Biti Sačuvani bila nepoznata izvan ovih mokrih i svetlih stena.
Najzad se Marijus vratio.
“Posluš aj me”, rekao je. “Pravo prema zapadu nalazi se jedno
ostrvo koje nije pod mojom zaš titom, a na njegovoj severnoj strani
nalazi se jedan drevni grč ki grad. Tamo mornarske krč me rade po
celu noć . Uzmi č amac i odmah kreni tamo. Lovi i zaboravi ono š to se
ovde dogodilo. Koristi moć i koje si, mož da, dobio od nje. Ali pokuš aj
da ne razmiš ljaš o njoj ili o njemu. Iznad svega, pokuš aj da ne kuješ
zaveru protiv njega. Pre zore se vrati u kuć u. Neć e biti teš ko. Naić i ć eš
na sijaset otvorenih vrata i prozora. Uradi sada kako ti kaž em, mene
radi.”
Spustio sam glavu. Ljudska krv, ljudska borba i ljudska smrt - bilo
je jedino pod nebeskim svodom š to je moglo da mi odvuč e paž nju, š to
je moglo da izbriše bilo kakve uzvišene ili istrošene misli.
Bez ikakvog pogovora, krenuo sam kroz plićak do čamca.

U rane jutarnje sate, pogledao sam u svoj odraz u delić u metalnog

ogledala koje je visilo na zidu štrokave mornarske sobe u maloj krčmi.
Video sam sebe u kaputu od barš una i beloj č ipki. Lice mi je bilo toplo
od ubijanja. Mrtav č ovek je lež ao preko stola iza mene. Još uvek je u
ruci držao nož kojim je pokušao da mi prereže grkljan. Bila je tu i flaša
vina sa nekim opojnim sredstvom u njemu, koje sam uporno odbijao
da ispijem š aljivim neć kanjem sve dok nije izgubio ž ivce i pokuš ao da
me zakolje. Njegov saradnik je ležao mrtav na krevetu.
Pogledao sam u mladog plavokosog razvratnika u ogledalu.
“Vidi, vidi, ako to nije vampir Lestat”, rekao sam.

Ali ni sva krv ovog sveta nije mogla da spreč i už ase koji su poč eli
da me opsedaju kada sam otišao na počinak.
Nisam mogao da prestanem da razmiš ljam o njoj, pitajuć i se da li
sam to prethodne noć i č uo njen smeh u snu. I č udio sam se š to mi niš ta
nije rekla svojom krvlju sve dok nisam zatvorio oči. Tada su, iznenada,
poč ele da mi se javljaju slike, divne slike, nepovezane isto koliko i
č arobne. Ona i ja smo zajedno korač ali nekom dvoranom - ne ovde,
već na nekom meni poznatom mestu. Mislim da je to bio neki dvorac u
Nemač koj gde je Hajdn napisao svoju muziku - a ona je govorila
lež erno, kao š to je to već radila hiljadu puta sa mnom. Ispričaj mi sve o
ovome, u šta ljudi veruju, šta ih pokreće iznutra, kakva su ovo divna
otkrića... Nosila je moderan crni š eš ir sa velikim belim perjem na
š irokom obodu i sa belim velom koji je iš ao preko vrha š eš ira i bio
zavezan ispod njene brade. Njeno je lice bilo sâ m poč etak, olič enje
mladosti.
* * *
Kada sam otvorio oč i, znao sam da me Marijus č eka. Otiš ao sam u
odaju i video ga kako, leđima okrenut otvorenom prozoru i moru,
stoji pored prazne kutije za violinu.
“Sada moraš krenuti, mali moj”, rekao je tuž no. “Ponadao sam se da
ć emo imati malo viš e vremena, ali sada je to nemoguć e. Camac koji ć e
te odvesti čeka.”
“Zato š to sam to uradio...”, rekao sam oč ajno. Dakle, bio sam
odbačen.
“On je uniš tio sve u kapeli”, rekao je Marijus, pokuš avajuć i da zvuč i
smireno. Obgrlio me je jednom rukom preko ramena, dok je svojom
drugom rukom uzeo moju putnu torbu. Krenusmo ka vratima. “Zelim
da sada odeš jer je to jedino š to ć e ga umiriti, ž elim da zapamtiš ne
njegov bes, već sve ono š to sam ti isprič ao i ž elim da budeš siguran u
to da ćemo se ponovo sresti, kao što smo i rekli.”
“Da li ga se ti bojiš, Marijuse?”
“O ne, Lestate. Nema potrebe da se brineš . On je već ranije č inio
slič ne stvari, povremeno. On, naime, nije ni svestan š ta radi. Ubeđen
sam u to. Sve š to on zna jeste to da se neko usudio da se ispreč i
između njega i Akaš e. Vreme je sve ono š to je njemu potrebno da
zapadne u pređašnje nepokretno stanje.”
Eto opet onog izraza - zapadne.
“A ona sedi kao da se nikada nije ni pokrenula, zar ne?”, upitao sam
ga.
“Zelim da odmah odeš odavde kako ga ne bi izazivao”, rekao je
Marijus, vodeć i me napolje iz kuć e prema stenovitim stepenicama.
Nastavio je da govori: “Kakve god sposobnosti mi stvorovi imali -
sposobnosti da pomeramo predmete svojim mislima, da ih zapalimo,
nanesemo stvarnu š tetu samo pomoć u moć i naš eg uma - one nemaju
snagu ako je neš to udaljeno od izič kog mesta gde se nalazimo. Dakle,
ž elim da odeš odavde još več eras i uputiš se u Ameriku, kako bi mi se
š to brž e vratio kada on viš e ne bude uzrujan i kada se viš e ne bude
ničega sećao. Ja ništa neću zaboraviti i čekaću te.”
Video sam galiju u luci ispod nas kada smo dospeli na ivicu stene.
Stepenice su izgledale kao da je njima nemoguć e spustiti se, ali nije
bilo tako. Ono š to jeste bilo nemoguć e, međutim, bila je č injenica da
sam upravo u ovom trenutku napuštao Marijusa, kao i ovo ostrvo.
“Nije potrebno da se spuš taš sa mnom”, rekao sam, uzevš i putnu
torbu iz njegove ruke. Pokuš avao sam da ne zvuč im ogorč eno i
potišteno. Sve u svemu, ja i jesam bio uzrok svega ovoga.
“Radije neću plakati pred drugima. Ostavi me ovde.”
“Tako sam ž eleo da provedemo još nekoliko noć i zajedno”, rekao
je, “da u tiš ini razmotrimo sve ono š to se dogodilo. Ali nek te moja
ljubav prati. I pokuš aj da se prisetiš svega onoga š to sam ti rekao.
Kada se ponovo budemo sreli, imać emo mnogo toga jedan drugom da
kažemo...” Zastao je.
“Šta je bilo, Marijuse?”
“Kaž i mi iskreno”, rekao je. “Da li se kaješ š to sam doš ao po tebe u
Kairo? Da li ti je žao što sam te doveo ovamo?”
“Kako bih mogao da se kajem?”, upitao sam. “Jedino zbog č ega
ž alim jeste to š to odlazim. Sta ako viš e ne budem mogao da te
pronađem, ili ti mene?”
“Kada bude nastupio pravi trenutak, ja ć u te nać i”, rekao je. “I neka
ti je uvek u pameti: ti imaš moć da me prizoveš , kao š to si to i ranije
uč inio. Kada budem č uo taj poziv, mogu premostiti neviđenu
udaljenost da se odazovem, koju inač e nikada ne bih mogao da
postignem. Ako je pravi trenutak, ja ć u se odazvati. U to mož eš biti
sasvim siguran.”
Klimnuo sam glavom. Toliko toga je bilo š to sam ž eleo da kaž em, a
nisam izgovorio ni jednu jedinu reč.
Jedan dugi trenutak smo se grlili, a zatim sam se okrenuo i poč eo
da silazim; znao sam da će razumeti zašto se nijednom neću osvrnuti.
 17

N isam ni znao koliko sam bio ž eljan sveta sve dok moj brod nije
najzad pristigao u mutne vode moč varnog rukavca Sv. Dž ona, a
potom se uputio prema gradu Nju Orliensu. Video sam crnu i
nepravilnu liniju močvare naspram svetlećeg neba.
Cinjenica da nijedan od naš e vrste nije prodro u ovu divljinu
uzbudila me je, ali i ponižavala u isto vreme.
Pre nego š to se tog prvog jutra izdiglo sunce, zaljubio sam se u
nisko i vlaž no zemljiš te, kao š to mi se to dogodilo sa suvom toplotom
Egipta, a kako je vreme prolazilo, poč eo sam da ga volim viš e no bilo
koje drugo mesto na svetu.
Ovde su mirisi bili veoma jaki; mogao se udahnuti miris sirovog
zelenila liš ća, kao i miris ruž ič astih i ž utih pupoljaka. A velika
muljevita reka - koja je proticala kraj bednog malog mesta po imenu
Plas d'Arm i njegove malene katedrale - zasenjivala je svaku drugu
legendarnu reku koju sam ikada imao prilike da vidim.
Neprimeć en i neizazvan, istraž ivao sam troš nu malu naseobinu sa
njenim blatnjavim ulicama i trotoarima na ivici vode i posmatrao
š trokave š panske vojnike koji su se lenjo š etali po zatvoru. Potpuno
sam se izgubio među opasnim barakama na samom rubu vode; bile su
prepune č amdž ija, koji su se kockali i galamili, i divnih tamnoputih
Karibljanki, koje bi povremeno izlazile da bace pogled na tiho sevanje
munje, da č uju potmuli urlik groma i osete svilenkastu toplotu letnje
kiše.
Nisko spuš teni krovovi malih koliba svetleli su se na meseč ini.
Svetlost je zapljuskivala gvozdene kapije lepih š panskih gradskih
kuć a. Svetlucala je i iza zavesa od prave č ipke koje su visile sa
unutraš nje strane svež e opranih staklenih vrata. Setao sam se među
grubim malim kolibama koje su se protezale sve do bedema, vireć i
kroz prozore u pozlać eni nameš taj i sjajne parč ić e bogatstva i
civilizacije; sve to je u ovom divljem mestu izgledalo neprocenjivo,
istančano, pa čak i tužno.
Tu i tamo bi se iz gliba pojavila vizija: pravi francuski gospodin sa
snež nobelom perikom na glavi, obuč en u divni frak, š etao se sa ž enom
koja je na sebi imala š iroku suknju sa kriolinom, i sa crnim robom,
koji je za ovo dvoje, koji su š etali na bezbednoj udaljenosti od teč nog
blata, nosio par čistih papuča.
Znao sam da sam dospeo u najnenastanjeniju ispostavu Divljeg vrta
i da je ovo moj grad Nju Orliens, u kojem ć u se nastaniti, ukoliko,
naravno, on uspe da opstane. Sve moje patnje bić e ublaž ene na ovom
bezakonitom mestu, a ono za č im č eznem pruž ić e mi viš e zadovoljstva
jednom kada ga ugrabim.
Ali, te prve noć i u ovom smrdljivom malom raju bilo je trenutaka
kada sam se molio, uprkos svim tajnim moć ima koje sam posedovao,
da se na neki nač in srodim sa svim smrtnicima. Mož da nisam bio
egzotič ni izgnanik kakvog sam sebe zamiš ljao, već samo nekakvo
nejasno uvećanje svih ljudskih duša.
Stare istine i drevna magija, revolucija i pronalasci - udruž uju se da
nam skrenu paž nju sa emocija, koje nas na kraju, na ovaj ili onaj
način, razaraju.
I najzad, izmoreni ovom slož enoš ću, sanjamo o onom tako davnom
dobu kada smo sedeli na majč inom krilu i kada je svaki poljubac koji
bi nam ona dala predstavljao savrš eno ispunjenje. Sta nam je drugo
č initi do posegnuti za zagrljajem koji sada mora u sebi sadrž ati dve
krajnosti - nebesko i pakleno: naš sopstveni usud, ponovo, i ponovo, i
ponovo.
 1

I tako stigoh do kraja Ranog obrazovanja i avantura

vampira Lestata, prič e koju sam imao i nameru da
isprič am. Sada imate opis magija i misterija Starog sveta,
koji sam, bez obzira na zabrane i upozorenja, odabrao da prenesem
dalje.
Ali mojoj prič i ovde nije kraj, bez obzira na to koliko bio nerad da
je nastavim. Isto tako, moram izlož iti, barem ukratko, bolne događaje
koji su me naveli na odluku da se ukopam u zemlju 1929. godine.
To se desilo sto č etrdeset godina nakon š to sam napustio
Marijusovo ostrvo. Od tada Marijusa viš e nikada nisam video.
Gabrijela je, isto tako, za mene bila potpuno izgubljena. Iš čezla je one
noć i u Kairu i niko, smrtan ili besmrtan, o njoj niš ta nije č uo, barem
koliko je meni poznato.
Kada sam u dvadesetom veku sâ m sebi napravio grob, bio sam
usamljen i premoren, a moje telo i moja duša bili su teško ranjeni.
Prož iveo sam onaj svoj jedan ljudski vek, kao š to me je Marijus i
posavetovao da uradim. Ali ne mogu kriviti Marijusa zbog nač ina na
koji sam ga proživeo, kao ni zbog užasnih grešaka koje sam napravio.
Puka je volja oblikovala moje iskustvo viš e od bilo koje druge
ljudske osobenosti. Uprkos savetima i predviđanjima, izazivao sam zlu
kob i katastrofu, kao š to sam to oduvek i radio. Ali, i pored svega, ne
mogu da poreknem da sam bio nagrađivan. Skoro sedamdeset godina
su sa mnom bili moji poletarci vampiri - Lui i Klaudija, dva najdivnija
besmrtnika koja su ikada hodila zemljom, a stvorio sam ih po
sopstvenoj volji.
Nedugo poš to sam stigao u koloniju, smrtno sam se zaljubio u Luija,
mladog tamnokosog burž uja-plantaž era, otmenog u govoru i
pre injenog u ponaš anju, koji je u pogledu cinizma i samouniš tenja bio
pravi Nikolasov brat blizanac.
Posedovao je Nikijevu jezovitu ž estinu, buntovniš tvo, njegovu
mučeničku sposobnost da veruje i ne veruje, a konačno i da očajava.
I pored svega toga, Lui me je zaposeo u mnogo već oj meri nego š to
je to Nikolasu ikada poš lo za rukom. Cak i kada je bio veoma okrutan,
Lui je kod mene izazivao než nost; zavodio me je svojom
zapanjujuć om nesamostalnoš ću, kao i svojom zaslepljenoš ću svakim
mojim pokretom i izgovorenom rečju.
Njegova naivnost me je uvek osvajala, njegova č udesna burž ujska
vera u to da je Bog uvek bio Bog, č ak i onda kada bi nam okrenuo
leđa, da su prokletstvo i spasenje postavili granice ovom malom i
beznadežnom svetu.
Lui je bio muč enik, stvor koji je smrtnike voleo č ak i viš e nego ja.
Ponekad se pitam da li sam od Luija oč ekivao da me kazni za ono š to
se dogodilo Nikiju, da li sam ga stvorio da bude moja savest i da mi iz
godine u godinu dodeljuje kaznu koju sam osećao da zaslužujem.
Ali jasno i glasno reč eno - voleo sam ga. Upravo sam iz svoje
oč ajnič ke potrebe da ga zadrž im, da ga š to č vrš će vež em za sebe u
trenucima ovisnosti - pribegao najsebič nijem i najimpulsivnijem č inu
svog celokupnog ž ivota kao ž ivuć eg mrtvaca. Bio je to zloč in koji ć e
biti i moje uniš tenje: preobrać ivanje Klaudije, stvaranje divnog deteta-
vampira, sa Luijom i za Luija.
Njeno telo nije bilo ni š est godina staro kada sam je uzeo; umrla bi
da to nisam uradio, kao š to bi umro i Lui da ga nisam preobratio. To je
bilo prkošenje bogovima, za šta ćemo Klaudija i ja platiti.
Ali to je prič a koju je Lui ispripovedao u Intervjuu sa vampirom,
koja je, i pored svih protivreč nosti i už asnih nesporazuma, uspela da
zabelež i atmosferu u kojoj smo se Klaudija, Lui i ja zbliž ili i zajedno
ostali šezdeset i pet godina.
Tokom tog vremena, predstavljali smo ono najbolje od svoje vrste:
svilenkastobarš unasti trio smrtonosnih lovaca, pobedonosni u svojoj
tajni u nabubrelom gradu Nju Orliensu, koji nam je pruž io luksuzno
prebivalište i opskrbio nas bezbrojnim svežim žrtvama.
Iako to Lui nije znao dok je pisao svoju hroniku, š ezdeset i pet
godina jeste neverovatno dugo vreme za bilo kakvu vezu u naš em
svetu.
Sto se tič e laž i koje je izrekao, pa, opraš tam mu razuzdanu maš tu,
gorč inu, kao i njegovu taš tinu, koja, na kraju krajeva, za njega baš i
nije bila posebno karakteristič na. Nikada mu nisam razotkrio ni
polovinu moć i koje sam posedovao, i to s razlogom, s obzirom na to
da je tonuo u oseć anje krivice i u samoprezir kada je koristio č ak i
polovinu sopstvenih moći.
Cak su i njegova neobič na lepota i njegov nepresuš an š arm njemu
samom predstavljali neku misteriju. Kada proč itate njegovu izjavu da
sam od njega stvorio vampira jer sam priž eljkivao da prisvojim
njegovu kuć u i plantaž u, to pre mož ete pripisati njegovoj skromnosti
nego njegovoj gluposti, pretpostavljam.
A to š to je smatrao da sam seljač kog porekla, pa to je bilo dosta
razumljivo. On je, uostalom, bio dete srednje klase, koja je uvek
isticala razlike u neč ijem poreklu, kao i zabrane. Tež io je, kao i svi
kolonijalni plantaž eri, da bude istinski aristokrata, iako takvog nikada
nije ni sreo, a kamoli da je bio. Ja sam, kao š to već i znate, poticao od
dugač ke loze feudalnih vlastelina, koji su lizali prste i bacali kosti
preko ramena svojim psima dok bi večerali.
Kada kaž e da sam se poigravao sa nevinim strancima, sprijateljivao
se sa njima, a potom ih ubijao, kako je uopš te i mogao da zna da sam
lovio isključ ivo kockare, lopove i ubice, bivajuć i još verniji
sopstvenom neizgovorenom zavetu da ć u ubijati zloč ince nego š to
sam se ikada nadao da ć u biti? (Na primer, Mladi Frenijer je plantaž er;
njega Lui beznadež no romantizuje u svom tekstu, dok je ovaj, u stvari,
bio bludni ubica i varalica u kartaš kim igrama, spreman da stavi i
plantaž u sopstvene porodice pod hipoteku zbog nekog velikog duga u
trenutku kada sam ga napao. Kurve kojima sam se pogostio jedared
pred Lujem, č isto da bih mu napakostio, bile su poznate po tome š to
su drogirale i pljačkale mornare, od kojih se mnogima zameo trag.)
Ali ovakve sitnice, zapravo, baš i nisu od neke preterane važ nosti.
On je svoju prič u ispripovedao onakvom za kakvu je verovao da je i
bila.
Lui je, zapravo, predstavljao proizvod svih svojih mana, a bio je
najč arobniji ljudski đavo kojeg sam ikada upoznao. Cak ni Marijus ne
bi mogao da zamisli jedno takvo saoseć ajno i dubokomisleno
stvorenje, nekog ko je uvek bio gospodin. On je č ak i Klaudiju uč io
kako da pravilno koristi srebrni escajg - neka je blagosloveno njeno
malo crno srce - iako nije imala ni najmanju potrebu da koristi nož i
viljušku.
Njegova zaslepljenost, kada su u pitanju bili raznovrsni povodi ili
patnje drugih, bila je deo njegovog š arma, kao š to je to bila i njegova
mekana, razbaruš ena crna kosa ili več ito zabrinut izraz njegovih
zelenih očiju.
Zaš to bih se uopš te zamajavao prič ama o tome koliko je samo puta
dolazio kod mene už asno zabrinut i preklinjao me da ga nikada ne
ostavim, o trenucima kada smo zajedno š etali i razgovarali, izvodili
Sekspira kako bi zabavili Klaudiju, ili iš li ruku pod ruku u lov po
krč mama uz reku ili na ples sa tamnoputim lepoticama u slavnim
balskim dvoranama?
Čitajte između redova.
Izdao sam ga onda kada sam ga i stvorio, to je ono š to je ključ no.
Kao š to sam, uostalom, izdao i Klaudiju. Opraš tam mu gluposti koje je
napisao jer je izrekao istinu o jezivom zadovoljstvu koje je vladalo
između njega, Klaudije i mene, na š ta nismo imali pravo u tim
dugač kim decenijama devetnaestog veka, kada su paunove boje
drevnog doba izumrle, a divna muzika Mocarta i Hajdna ustupila
mesto bombastič nom Betovenu, č ija je muzika u pojedinim trenucima
bila i suviše nalik zvuku mojih imaginarnih Paklenih zvona.
Imao sam ono š to sam hteo, ono š to sam oduvek i ž eleo. Imao sam
njih. Mogao sam ponekad da zaboravim Gabrijelu i Nikija, č ak i
Marijusa i bezizraž ajni Akaš in pogled, ledeni dodir njene ruke, kao i
toplinu njene krvi.
Ali, ja sam oduvek ž eleo mnoge stvari. Sta je to š to je omoguć ilo da
naš zajednič ki ž ivot, koji je on opisao u Intervjuu sa vampirom,
ovoliko dugo traje? Zašto smo opstali toliko vremena?
U devetnaestom veku vampire su “otkrivali” evropski romanopisci.
Lord Rutven, izmiš ljeni lik dr Polidorija, ustupio je mesto ser Frensisu
Varneju i njegovom straš nom romanu, da bi se kasnije pojavila
Seridan le Fanuova gro ica Karmila Karnš tajn, a najzad i najveć i među
vampirima - rutavi pravoslavni grof Drakula, koji je, i pored toga š to
je mogao da se pretvori u slepog miš a ili da se svojevoljno
dematerijalizuje, puzio uza zidine svog zamka, kao š to to rade guš teri,
oč igledno iz č iste zabave. Svi ovi likovi, ali i mnogi drugi nalik njima,
zadovoljavali su nezasite ljudske apetite za gotskim i fantastič nim
pričama.
Mi smo bili srž te koncepcije devetnaestog veka - aristokratski
povuč eni, nepogreš ivo elegantni, postojano nemilosrdni, verni jedno
drugom u zemlji koja je bila pogodna za pripadnike naš e vrste, ali ne i
pretrpana njima.
 Mož da smo pronaš li baš onaj savrš en trenutak u istoriji, onu
savrš enu ravnotež u između č udoviš nog i ljudskog, ono doba kada je
“vampirska romansa”, rođena u mojoj maš ti među raznobojnim
brokatima starog ž ivota, svoje najveć e zadovoljstvo mogla da nađe
upravo u leprš avom crnom ogrtač u, u crnom cilindru kao i u sjajnim
kovrdž ama male devojč ice koje su se rasipale iz barš unaste maš ne sve
do divnih pufnastih rukava njene prozirne svilene haljinice.
Ali š ta sam ja to uradio Klaudiji? I kada ć u morati da platim za to?
Koliko je dugo bila zadovoljna time š to je bila tajna koja je Luija i
mene tako č vrsto povezala, muza naš ih meseč inom obasjanih č asova,
to jedino stvorenje obožavanja koje nam je bilo zajedničko?
Da li je bilo neizbež no da ona, kod koje nikada neć e propupeti
ž enske obline, nasrne na svog demonskog oca, koji ju je osudio na telo
jedne porcelanske lutke?
Trebalo je da posluš am Marijusova upozorenja. Trebalo je na
trenutak da zastanem i razmislim o tome dok sam stajao na ivici tog
velikog i opojnog eksperimenta: napraviti vampira od “najslabijeg od
njih”. Trebalo je prvo duboko da udahnem.
Ali, znate, to je bilo kao kada sam svirao Akaš i violinu. Ja sam želeo
to da uradim. Zeleo sam da vidim š ta ć e se dogoditi, rekao bih, sa
takvom jednom divnom i malom devojčicom!
O zaslužio si, Lestate, sve što ti se ikada i dogodilo. Bolje bi ti bilo da
no umreš - jer bi zaista mogao da skončaš u paklu.
Zaš to sam sa rukovodio č isto sebič nim razlozima i zaš to nisam
posluš au bar neke od saveta koji su mi bili dati? Zaš to nisam niš ta
nauč io od bilo koga od njih - od Gabrijele, Armana, Marijusa? S druge
strane, ja, zapravo, nikada nikoga nisam ni sluš ao. Okreni-obrni,
nisam ni sposoban za tako nešto.
Cak ni sada ne mogu da kaž em da mi je ž ao š to sam stvorio
Klaudiju; ne mogu da pož elim da je nikada nisam video; nije mi ž ao ni
š to sam je drž ao, š to sam joj govorio tajne, š to sam sluš ao kako njen
smeh odjekuje kroz senovite i petrolejkama osvetljene sobe gradske
kuć e, koja je bila tako ljudska. U njoj smo bili okruž eni lakiranim
nameš tajem, mrač nim uljanim slikama i bakrenim saksijama za cveć e,
kao š to to i pristoji bilo kom ž ivom bić u. Klaudija je bila moje Dete
mraka, moja ljubav, zlo moga zla. Klaudija mi je slomila srce.
Jedne tople, sparne noć i, u proleć e 1860. godine, podigla se da
izravna rač une. Namamila me je, uhvatila me i sijaset puta nož em
izbola moje otrovano telo; bola ga je sve dok skoro i poslednja kap
moje vampirske krvi nije iscurila iz mene, ne dajuć i mom telu da
ugrabi ni onih nekoliko dragocenih sekundi tokom kojih bi uspelo da
se zaceli.
Ne krivim je. To je jedna od onih stvari koje bih možda i ja uradio.
Tih nekoliko trenutaka delirijuma nikada neć u zaboraviti, oni
nikada neć e biti otpremljeni u neki neistraž eni odeljak mog uma.
Njena prepredenost i volja oborili su me isto onoliko koliko i seč ivo
kojim je prerezala moj grkljan i rasporila mi srce. Ti trenuci ć e mi
uvek biti u pamć enju, svake noć i do kraja mog postojanja, kao i ponor
koji se otvorio preda mnom, uranjanje u smrtnič ku smrt, koja mi je
skoro pripala. To je ono što mi je Klaudija priuštila.
Ali, kako je krv isticala i sa sobom nosila svu moć vida, sluha, a
najzad i pokreta - moje su misli sezale daleko unazad, mnogo dalje od
stvaranja proklete vampirske porodice u njihovom raju od zidnih
tapeta i č ipkanih zavesa, u carstvo nejasno zamiš ljenih gajeva mitskih
zemalja, gde je drevni bog š ume Dionis nanovo i nanovo dož ivljavao
da mu kidaju meso, dok je krv nezaustavljivo oticala.
Ako u svemu tome i nije bilo nekog smisla, barem je bilo bleska
podudarnosti, zapanjujućeg ponavljanja istih starih motiva.
Bog umire. Bog se uzdiže. Ali ovog puta niko nije iskupljen.
Pomoću Akašine krvi, rekao mi je Marijus, preživećeš uništenja koja
bi razorila ostale pripadnike naše vrste.
Kasnije, napuš ten u smradu i mraku moč vare, osetio sam kako ž eđ
određuje moje dimenzije, kako mi daje snagu, osetio sam kako mi se
otvara č eljust u vodi sa bujnim rastinjem i kako mi se keze oč njaci u
potrazi za toplokrvnim stvorenjima, koja bi mogla da mi pomognu da
se podignem i usmerim ka dugačkom putu nazad.
Tri noć i kasnije, kada sam ponovo bio pretuč en a moja deca me
ponovo i zauvek ostavila u goruć em paklu naš e gradske kuć e, bila je
to krv drevnih - Magnusa, Marijusa i Akaš e, koja me je održ ala dok
sam se puzeći udaljavao iz plamena.
Ali bez nove količ ine te lekovite krvi, bez svež e infuzije, bio sam
ostavljen na milost vremenu da izleči moje rane.
Ono š to Lui nije mogao da opiš e u svojoj prič i jeste ono š to se sa
mnom dogodilo nakon toga. Ja - už asno i ubogaljeno č udoviš te, koje je
moglo da napada samo vrlo mlade smrtnike ili one nemoć ne,
godinama sam lovio na ivici ljudskog stada. U stalnoj opasnosti od
svojih ž rtava, postao sam prava suprotnost romantič nom demonu;
donosio sam už as pre nego ushić enje, a u svojoj prljavš tini i dronjcima
u velikoj meri sam podsećao na stanovnike Les Inosanta.
Moje rane, koje su mi donosile toliko patnje, uticale su i na moj
duh, na moju sposobnost razmiš ljanja. A ono š to sam video u ogledalu
svaki put kada bih se usudio da pogledam dodatno je grč ilo moju
dušu.
Ali za sve to vreme nijedared nisam pozvao Marijusa, niti sam
pokuš avao da doprem do njega. Nisam mogao da ga preklinjem za
njegovu lekovitu krv. Bolje da propatim jedan vek u č istiliš tu nego da
me Marijus osuđuje. Bolje da izdrž im najgoru usamljenost i najtež e
muke nego da otkrijem da je saznao sve š to sam uradio i da mi je već
odavno okrenuo leđa.
Sto se Gabrijele tič e - ona bi mi sve oprostila, a njena krv bi bila
dovoljno moć na da mi barem ubrza oporavak - nisam znao ni gde da
je tražim.
Kada sam se dovoljno oporavio da se uputim na dugač ko putovanje
u Evropu, obratio sam se jedinom kojem sam mogao: Armanu. On je
još uvek ž iveo na zemlji koju sam mu ustupio, u istoj onoj kuli gde me
je stvorio Magnus. Još uvek je upravljao uspeš nim kovenom
“Pozoriš ta Vampira” na Bulevaru du Templu, koje je još uvek
pripadalo meni. Njemu, naime, nisam dugovao nikakva objaš njenja.
Zar mi on, ipak, nije ostao dužan?

Bio je š ok videti ga kada je doš ao da otvori vrata nakon š to sam

pokucao.
Lič io je na mladić a iz Dikensonovih romana, u tamnom i
uglađenom crnom š ivenom kaputu, dok su sve njegove renesansne
kovrdž e bile odseč ene. Njegovo več no mladoliko lice bilo je
obelež eno nevinoš ću jednog Dejvida Koper ilda i ponosom Stirforta -
što je bilo u suprotnosti sa istinitom prirodom njegove duše.
Neka divna svetlost je na trenutak zasvetlucala u njegovim oč ima
dok me je posmatrao. Zatim je polako pogledao u ož iljke koji su
prekrivali moje lice i ruke. Potom je nežno i skoro saosećajno rekao:
“Uđi, Lestate.”
 Uzeo me je za ruku. Zajedno smo proš li kroz kuć u koju je izgradio
u podnož ju Magnusove kule, mrač no i turobno mesto namenjeno svim
Bajronovskim užasima ovog čudnovatog doba.
“Znaš , prič a se da si dož iveo svoj kraj negde u Egiptu, ili na
Dalekom istoku”, brzo je rekao na svakodnevnom francuskom,
gestikulirajuć i na nač in na koji ga nikad nisam video da to radi. Do
tada je stekao veš tinu pretvaranja da je ž ivo bić e. “Iš čezao si sa
prethodnim vekom i od tada niko za tebe nije čuo.”
“A Gabrijela?”, odmah sam hteo da znam, č udeć i se š to to nisam
odmah s vrata uradio.
“Niko je nije video niti za nju č uo od kada ste napustili Pariz”,
odgovorio je.
Blago me milujuć i, njegove oč i su ponovo preš le preko mene.
Primetio sam jedva vidljivo i prikriveno uzbuđenje kod njega i
groznicu, koju sam mogao da osetim, kao i toplinu obliž nje vatre.
Znao sam da pokušava da pročita moje misli.
“Šta se tebi dogodilo?”, upitao je.
Moji su ga ož iljci zbunjivali. Bili su i previš e brojni, i suviš e
komplikovani. Ož iljci od nekog napada koji je trebalo da znač i smrt.
Osetio sam iznenadnu paniku da ć u mu u svojoj zbunjenosti otkriti
sve, sve one stvari koje mi je Marijus davno zabranio da kažem.
Ali prič a o Luiju i Klaudiji bila je ta koja je izbijala iz mene, u
zamuckujuć im poluistinama, bez one š trč eć e č injenice: da je Klaudija
bila samo... dete.
Ukratko sam mu isprič ao o godinama provedenim u Luizijani, o
tome kako su se napokon urotili protiv mene, kao š to je on i
predskazao da ć e moja deca to mož da i uraditi. Sve sam mu priznao,
bez zataš kavanja i ponosa, objaš njavajuć i mu da je njegova krv sada
ono š to mi je potrebno. Bol, bol i bol u tome da mu ovo priznam, da
osetim kako premerava i razmatra moj zahtev, da kaž em - da, bio si u
pravu. To nije cela priča. Ali, u onom osnovnom si bio u pravu.
Da li je to š to sam tada ugledao na njegovom licu bila tuga?
Zasigurno nije bila pobeda. Suzdrž ljivo je posmatrao moje drhtave
ruke dok sam njima gestikulirao. Strpljivo je č ekao da zastanem u
govoru, da ne mogu da nađem prave reči.
Saputao sam da bi mala količ ina njegove krvi ubrzala moje
zaleč enje. Samo malo njegove krvi proč istilo bi moj um. Pokuš avao
sam da ne budem ohol, ali ni previš e uzdrž ljiv, kada sam ga podsetio
na to da sam mu ustupio ovu kulu, zlato koje je iskoristio da izgradi
ovo zdanje, da sam još uvek bio vlasnik “Pozoriš ta vampira” i da bi
sada mogao zauzvrat da mi uč ini ovu malu, prisnu uslugu koju od
njega traž im. Bio sam smuš en, onemoć ao, ž edan i uplaš en pa su reč i
koje sam mu uputio bile straš no naivne. Plamen vatre me je
uznemiravao. Svetlost na tamno obojenom drvetu u koje su bile
oblož ene sve ove zaguš ljive sobe stvarala je imaginarna lica, koja su
se pojavljivala i nestajala.
“Ne ž elim da ostanem u Parizu”, rekao sam. “Ne ž elim da tebi ili
kovenu pozoriš ta stvaram probleme. Ja samo molim za ovu malu
uslugu. Samo tražim...” Izgleda da mi je ponestalo hrabrosti, kao i reči.
Prošao je jedan dugačak trenutak.
“Ispričaj mi ponovo o tom Luiju”, rekao je.
Sramotno su mi se pojavile suze u oč ima. Ponovio sam neke
gluposti o Luijevoj neuniš tivoj č oveč nosti, o njegovom razumevanju
stvari koje drugi besmrtni nisu mogli da shvate. Nepaž ljivo sam
š aputao stvari pravo iz srca. Nije Lui bio taj koji me je napao. Bila je to
ta žena, Klaudija...
Spazio sam da je na tren nekako ož iveo. Blago rumenilo pojavilo se
na njegovim obrazima.
“Oni su viđeni ovde, u Parizu”, rekao je než no. “A to stvorenje nije
nikakva žena. To je dete vampir.”
Ne seć am se š ta je usledilo. Mož da sam pokuš avao da objasnim
svoju greš ku. Mož da sam i priznao da nema opravdanja za ono š to
sam uradio. Mož da sam se stalno vrteo oko svrhe svoje posete,
vrać ajuć i se na ono š to mi je bilo potrebno, na ono š to sam morao da
dobijem. Seć am se da sam bio u potpunosti poniž en dok me je izvodio
iz kuć e, dok smo ulazili u koč iju koja nas je č ekala, dok mi je
saopštavao da moram da krenem s njim u “Pozorište vampira”.
“Ti ne razumeš ”, rekao sam. “Ne mogu da idem tamo. Neć u da me
ostali vide ovakvog. Moraš da zaustaviš ovu koč iju. Moraš da uradiš
ono što od tebe tražim.”
“Ne, sve si naopako shvatio”, rekao je najbriž nijim glasom. Već smo
bili na prenatrpanim pariskim ulicama. Nisam mogao da vidim grad,
ali sam ga se priseć ao. Ovo je bila noć na mora, ovaj metropolis
grmeć ih parnih vozova i gigantskih betonskih bulevara. Nikada dim i
prljavš tina industrijskog doba nisu izgledali tako straš no kao u ovom
gradu svetlosti.
Jedva da se sećam kada me je na silu izvukao iz kočije i kada sam se
teturao š irokim trotoarom dok me je on gurao ka vratima pozoriš ta.
Kakvo je bilo ovo mesto, ovo ogromno zdanje? Da li je ovo bio Bulevar
du Templ? A zatim je usledilo spuš tanje u onaj grozan podrum
ispunjen ruž nim kopijama najkrvavijih Gojinih, Brojgelovih i Boš evih
slika.
Najzad je, dok sam lež ao na podu ciglane tamnice preslab i za
glasno proklinjanje, doš la i izgladnelost. Mrak je bio ispunjen
vibracijama prolazeć ih omnibusa i tramvaja, koje je stalno pratilo
udaljeno škripanje gvozdenih točkova.
U neko doba sam u tom mraku pronaš ao ljudsku ž rtvu. Ali, ona je
bila mrtva. Hladna krv, krv koja je izazivala muč ninu. Najgori moguć i
nač in hranjenja - lež ati na tom hladnom leš u i isisavati ono š to je
preostalo.
I Arman je bio tu. Mirno je stajao u senci, neokaljan u svom belom
lanu i crnoj vuni. Govorio je priguš enim glasom o Luiju i Klaudiji, o
tome da ć e uslediti neka vrsta suđenja. Spustio se na kolena, priš ao mi
i seo kraj mene, na trenutak zaboravivš i da se ponaš a kao č ovek,
dečak-gospodin koji sedi na ovom štrokavom i vlažnom mestu.
“Izjavić eš pred ostalima da je ona to uradila”, rekao je. A ti ostali -
novostvoreni - jedan po jedan dolazili su da me vide.
“Nabavite mu odeć u”, rekao je Arman i spustio ruku na moje rame.
“Mora da izgleda pristojno, ovaj naš izgubljeni gospodar. To je uvek
bio njegov stil.”
Smejali su se kada sam preklinjao da me puste da razgovaram sa
Eleni, Feliksom ili Lorenom. Oni nikada nisu č uli ta imena. Gabrijela -
to im tek ništa nije značilo.
A gde je bio Marijus? Koliko nas je zemalja, reka i planina
razdvajalo? Da li je mogao da čuje i vidi ovo što se događalo?
Visoko iznad nas, u pozoriš tu, smrtna publika se okupljala kao ovce
u toru, tutnjala po drvenim stepenicama i daščanom podu.
Sanjao sam o tome da pobegnem odavde, da se vratim u Luizijanu i
pustim da vreme uč ini ono š to je neizbež no. Ponovo sam sanjao o
zemlji, o njenoj hladnoj dubini, koju sam nakratko spoznao u Kairu.
Sanjao sam Luija i Klaudiju, sanjao sam da smo zajedno, da je Klaudija
izrasla u neverovatno divnu ženu. Rekla mi je, smejući se:
“Vidiš , ovo je ono zbog č ega sam doš la u Evropu, da otkrijem kako
ovo da postignem!”
Plaš io sam se da mi nikada neć e dozvoliti da odem odavde, da ć e
me zazidati u grobnicu kao i one izgladnele ispod Les Inosanta, da sam
napravio nepopravljivu greš ku. Zamuckivao sam, plakao i pokuš avao
da razgovaram sa Armanom. A onda sam shvatio da Arman uopš te i
nije bio tu. Ako je i doš ao, još brž e je i otiš ao. Poč elo je da mi se
priviđa.
A žrtva, topla žrtva...
“Dajte mi je, preklinjem vas!”
Arman je rekao:
“Reći ćeš ono što sam ti rekao da kažeš.”
Bio je to veliki sud č udoviš ta, bledolikih demona koji su uzvikivali
optuž be. Lui ih je oč ajnič ki branio, Klaudija je nemo zurila u mene, a
ja sam govorio da je ona ta koja je to uradila, da, a potom sam i
proklinjao Armana kad me je ponovo gurnuo u senku, lica nevinog i
svetlucavog kao i uvek.
“Dobro si to obavio, Lestate. Dobro si to obavio.”
Sta sam to uradio? Izrekao protiv njih dokaz da su prekrš ili drevna
pravila? Podigli su se protiv gospodara kovena? Sta su oni uopš te znali
o drevnim pravilima? Vriš tao sam za Luijem. A onda sam pio krv u
mraku, ž ivu krv od druge ž rtve, ali to nije bila lekovita krv, već samo
obična krv.

Ponovo smo se naš li u koč iji. Padala je kiš a. Vozili smo se kroz
prirodu. A onda smo iš li sve viš e i viš e, kroz staru kulu na krov. U
svojim sam rukama drž ao Klaudijinu krvavu ž utu haljinicu. Video sam
je u uzanom i vlažnom dvorištu, gde ju je uništilo sunce.
“Razbacajte pepeo!”, rekao sam.
Niko se, međutim, nije ni pomerio da to uč ini. Iscepana i krvava
ž uta haljina lež ala je na podrumskom podu. Sada sam je drž ao u
rukama.
“Oni će razbacati pepeo, zar ne?”, upitao sam.
“Zar nisi ž eleo pravdu?”, upitao je Arman, č vrsto ogrnut svojim
crnim vunenim ogrtač em na vetru, lica tamnog od moć i koju mu je
donelo nedavno ispijanje.
 Kakve je ovo veze imalo sa pravdom? Zaš to sam drž ao ovo u svojim
rukama, ovu malu haljinu?
Pogledao sam preko bedema Magnusove kule i video grad, koji je
posegnuo da me zgrabi. Grad je ispruž io svoje dugač ke ruke da obgrli
kulu, a vazduh je smrdeo na fabrički dim.
Arman je stajao mirno na kamenoj ogradi i posmatrao me.
Iznenada je bio mlad kao š to je i Klaudija bila. Pobrini se da prož ive
bar malo ž ivota pre nego š to ih stvoriš i nikada, nikada ne stvaraj
nekog tako mladog kao š to je Arman. Umiruć i, Klaudija niš ta nije
rekla. Gledala je u one koji su je okruž ivali; izgledali su joj kao dž inovi
koji čavrljaju na nepoznatom jeziku.
Armanove su oči bile crvene.
“Gde je Lui?”, upitao sam. “Oni ga nisu ubili. Video sam ga. Istrč ao je
na kišu...”
“Krenuli su za njim”, odgovorio je. “On je već uništen.”
Lažov sa licem nevinog dečaka.
“Zaustavi ih! Moraš to da uradiš! Ako još ima vremena...”
Zavrteo je glavom.
“Zaš to ne mož eš da ih spreč iš u tome? Zaš to si to uradio? Zaš to si
priredio suđenje? Zaš to si priredio sve to? Sta se tebe tič e š ta su mi oni
uradili?”
“Svršeno je.”
Ispod rike vetra zač uo se vrisak parne piš taljke. Gubio sam voz
misli. Gubio ih... Nisam želeo da se vratim. Lui, vrati se!
“Ti ni ne misliš da mi pomogneš, zar ne?” Očaj.
Nagnuo se napred, a njegovo se lice izoblič ilo kao š to se izoblič ilo
pre mnogo godinama, taj osećaj kao da ga je iznutra topila srdžba.
“Tebi, koji si nas sve uniš tio, tebi, koji si nam sve oduzeo. Sta te je
uopš te navelo č ak i da pomisliš da ć u ti pomoć i!” Približ io mi se, lica
koje kao da se uruš avalo u sebe. “Tebi, koji si nas stavio na jezive
plakate na Bulevar du Templu, tebi, koji si od nas stvorio likove
jeftinih priča i tema za laprdanje!”
“Ali, ja to nisam učinio. Znaš ja... kunem se... Nisam to bio ja!”
“Tebi, koji si naš u tajnu stavio pred blješ teć a svetla - ti, pomodni
markiz u belim rukavicama, đavo u baršunastom ogrtaču!”
“Ti si poludeo kada svu krivicu svaljuješ na mene. Nemaš prava na
to”, insistirao sam, ali sam tako zamuckivao da sam jedva razumeo
sopstvene reči.
Njegov se glas promolio iz njega kao jezik iz zmije.
“Mi smo imali svoj raj ispod drevnog groblja”, zaš iš tao je. “Imali
smo svoju veru i cilj. A ti si bio taj koji nas je vatrenim mač em isterao
odatle. Sta sada imamo?! Odgovori mi! Niš ta sem uzajamne ljubavi, a
šta to znači stvorenjima kao što smo mi?”
“Ne, to nije istina, to je već poč elo da se deš ava. Ti niš ta ne
razumeš. Nikada nisi ni mogao.”
Ali, on me nije sluš ao. Nije bilo ni važ no da li me sluš a ili ne.
Približ avao mi se sve viš e. U jednom mrač nom trenutku on zamahnu
rukom, moja glava bi zabač ena unazad i ja videh nebo i grad Pariz
izokrenute naopako.
Padao sam kroz vazduh.
Spuš tao sam se sve niž e i niž e pored prozora kule, sve dok se
kameni put nije uzdigao i doš ao mi u susret. Svaka koš čica u ljuš turi
moje natprirodne kože bila je polomljena.
 2

D ve godine je proš lo kada sam prikupio dovoljno snage da se

ukrcam na brod za Luizijanu. Još uvek sam bio už asno ubogaljen,
pun ož iljaka. Ali, morao sam da napustim Evropu, gde mi nije stigao ni
najmanji š apat moje izgubljene Gabrijele ili moć nog Marijusa, koji je
zasigurno izveo svoju osudu nada mnom.
Morao sam da se vratim kuć i. A moj dom je bio Nju Orliens, gde je
bilo topline, gde cveć e nikada nije prestajalo da pupi, gde sam još
uvek posedovao, zahvaljujuć i beskrajnim rezervama “novč ić a
kraljevstva”, na tuce praznih starih kuć a sa ubuđalim belim stubovima
i ulegnutim tremovima, oko kojih sam mogao da se vrzmam.
Poslednjih nekoliko godina devetnaestog veka proveo sam u
potpunoj usamljenosti starog okruga Garden, jedan blok udaljenog od
groblja Lafajet, u jednoj od svojih najboljih kuć a, u kuć i koja je
dremala ispod visokih hrastova.
Citao sam pod svetloš ću sveć a ili uljanih svetiljki sve one knjige
koje sam mogao da nabavim. Bio sam nalik samoj Gabrijeli, onako
zatoč enoj u spavać oj sobi zamka, sem š to ovde nije bilo nikakvog
nameš taja. Hrpe knjiga protezale su se do plafona u svim sobama, a ja
sam iš ao od jedne do druge. Tu i tamo nadoš la bi mi mala snaga da
upadnem u neku biblioteku ili staru knjiž aru ne bih li nabavio nove
knjige, ali sam, svejedno, sve manje izlazio. Naruč ivao sam č asopise.
Gomilao sam sveće, flaše i limene konzerve ulja.
Ne seć am se kada je nastupio dvadeseti vek, seć am se samo toga da
je sve postalo nekako ruž nije i mrač nije, a lepota koju sam spoznao u
danima prohujalog osamnaestog veka č inila se, viš e nego ikada, kao
neka divna zamisao. Burž uji su upravljali svetom turobnim principima
i nepoverenjem prema senzualnosti i neumerenosti, koje je prohujalo
doba tako volelo.
Ali, moje vizije i misli postajale su još maglovitije. Viš e nisam lovio
ljude. A vampir ne mož e da napreduje bez ljudske krvi, bez ljudske
smrti. Prež iveo sam tako š to sam namamljivao baš tenske ž ivotinje iz
starog komš iluka, natovljene pse i mač ke. A kada mi ne bi bilo lako da
ih ulovim, pa, uvek su mi preostajali glodari - debeli, dugorepi pacovi,
koje sam mogao da prizovem kao svirač na fruli.
Jedne noć i sam sebe naterao da se uputim u dugu š etnju; š etao sam
se kroz mirne ulice sve do bednog malog pozoriš ta pod nazivom
“Srećan čas”, koje se nalazilo blizu trošnih baraka kraj reke. Želeo sam
da vidim nove neme pokretne slike. Bio sam ogrnut velikim kaputom,
dok mi je š al prekrivao ispijeno lice. Nosio sam rukavice kako bih
prikrio svoje koš čate ruke. Prizor dnevnog neba, č ak i na
nesavrš enom ilmu, už asavao me je. Ali, izgleda da su dosadni tonovi
crnog i belog savrš eno odgovarali dobu bezbojnosti, koje su i
predstavljali.
Nisam razmiš ljao o drugim besmrtnicima. Mada bi se, tu i tamo,
pojavio neki vampir - neko siroto dete koje bi nabasalo na moje
skroviš te, ili neki lutalica koji je krenuo u potragu za legendarnim
Lestatom, žudeći za tajnama i moćima. Ovi upadi su bili užasni.
Cak bi i trač ak natprirodnog glasa uticao na moje ž ivce; terao bi me
u najudaljenije ć oš kove kuć e. Ali, bez obzira na količ inu bola, svaki
novi um bih podrobno ispitao ne bih li bilo š ta saznao o mojoj
Gabrijeli. Niš ta nikada nisam otkrio. Nakon toga ne bi bilo nič eg š to
bih mogao da uradim, sem da ne obrać am paž nju na jadne ljudske
žrtve koje bi mi đavo prineo da se okrepim.
Ali, ovakvim upadima brzo bi doš ao kraj. Zastraš eni, razoč arani,
nepozvani gosti bi me, proklinjuć i, napuš tali, ostavljajuć i me u
blagoslovenoj tišini.
Onda bih ja skliznuo još malo dublje i dalje od svega, i jednostavno
bih ležao u mraku.
Sada viš e nisam mnogo ni č itao. A kada bih i č itao, č itao sam samo
časopis Crna maska. Citao sam prič e o groznim nihilistima dvadesetog
veka - u sivo obuč enim huljama, pljač kaš ima banaka i detektivima - i
pokuš avao sam da zapamtim te stvari. Ali, bio sam tako izmož den,
tako umoran.
A onda je, u jedno rano veče, došao Arman.
U prvi mah sam pomislio da mi se prič injava. Stajao je tako mirno u
razruš enom predvorju; sa kratko oš iš anom frizurom dvadesetog veka
i u uzanom malom odelu od tamne tkanine izgledao je mlađe nego
ikada pre.
To je moralo da bude priviđenje - ovaj lik ulazi u predvorje i gleda
dole u mene, a ja lež im poleđuš ke na podu kraj izlomljenog
francuskog prozora i č itam Sema Spejda na meseč ini. Osim jedne
stvari. Da sam i imao snage da prizovem zamišljenog gosta, to svakako
ne bi bio Arman.
Pogledao sam u njega i neka nejasna sramota me prož e na
trenutak. Bio sam tako ruž an, niš ta viš e od kostura sa iskolač enim
oč ima koji lež i. Zatim sam se vratio č itanju o Malteškom sokolu;
čitajući Spejdove rečenice, pomerao sam usta kao da ih izgovoram.
Kada sam ponovo podigao pogled, Arman je još uvek bio tu. To je
mož da bila ta ista noć , a mož da i sledeć a, kao da sam ja uopš te mario
za vreme.
Govorio je o Luiju. Već je neko vreme to radio.
Shvatio sam da je bila laž ono š to mi je rekao o Luiju u Parizu. Lui
je sve ove godine bio sa Armanom. I Lui me je traž io. Lui je bio u
gradu, u njegovom starom delu. Traž io me je kraj gradske već nice,
gde smo tako dugo zajedno ž iveli. Lui je najzad doš ao i do ovog mesta,
gde me je video kroz prozore.
Pokuš ao sam sve to da zamislim. Lui je bio ž iv. Lui je bio ovde, tako
blizu, a ja to nisam ni znao.
Mislim da sam se malo nasmejao. Nisam mogao u potpunosti da
shvatim da i Lui nije bio spaljen. Bilo je zaista divno znati da je Lui još
uvek u ž ivotu. Bilo je divno znati da je još uvek postojalo to divno lice,
taj zajedljivi izraz, taj než an i blago preklinjuć i glas. Moj divni Lui je
preživeo, nije bio mrtav, nije iščezao kao Klaudija i Niki.
Ali mož da on jeste bio mrtav. Zaš to bih verovao Armanu? Vratio
sam se č itanju na meseč ini; pož eleo sam da baš ta nije tako bujno
izrasla. Ne bi bilo loš e da Arman, rekao sam mu to, izađe napolje i
iskida onu izraslu lozu, s obzirom na to da je tako snaž an. Loza i
vistarija visile su sa tremova na spratu i spreč avale da meseč ina
prodre unutra. Tu je bilo i starih crnih hrastova, koji su postojali i
kada ovde nije bilo ničeg drugog osim močvare.
Mislim da, zapravo, tako nešto nisam ni predložio Armanu.
Samo se nejasno priseć am da mi je Arman saopš tio da ga Lui
napuš ta i da on, Arman, ne ž eli da nastavi dalje. Zvuč ao je prazno.
Isuš eno. I pored toga je, međutim, dok je tako stajao, privlač io
meseč inu sebi. Njegov glas je još uvek posedovao svoj stari zvuk,
jasno prigušen bol.
 Siroti Arman. Ali, ti si mi rekao da je Lui mrtav. Idi i iskopaj sebi
neku prostoriju ispod groblja Lafajet. To ti je samo malo uz ulicu.
Nije bilo izgovorenih reč i, ni č ujnog smeha, samo potajno
smejuljavo oduš evljenje u meni. Jasno se seć am jedne scene: Arman
bespomoć no stoji nasred prljave i prazne sobe i gleda u gomile knjiga,
kojih ima posvuda; kiš a se slivala niz pukotine u krovu i stapa knjige u
neš to nalik na papirne cigle. To sam nejasno shvatio tek kada sam
njega ugledao kako stoji tamo, pred tom pozadinom. Znao sam da su
sve prostorije u kuć i, kao i ova, bilo oblož ene knjigama. To mi nije
palo na pamet sve do trenutka kada je poč eo da gleda u sve to. U
ostalim sobama nisam bio godinama.
Čini mi se da se nekoliko puta nakon toga vraćao.
Nisam ga video, ali sam ga č uo kako se kreć e po vrtu i kako me
traži svojim umom kao snop svetlosti.
Lui je otišao na zapad.
Jednom, dok sam lež ao u krš u ispod zdanja, Arman je priš ao
reš etkama i provirio; video sam ga, a on je samo zaš iš tao i nazvao me
pacolovcem.
Ti si sasvim pomahnitao, ti - koji si sve znao i koji si nam se rugao! Ti
si Iud i hraniš se pacovima. Znaš Ii kako su vas takve, seoske Iordove,
nazivali u staroj Francuskoj? Zecolovci. Zato što ste lovili zečeve da ne
biste umrli od gladi. A šta si ti sada u ovoj kući, u ovom oronulom
prebivalištu? Običan pacolovac. Ti si poludeo kao i oni drevni koji
govore budalaštine i svađaju se sa vetrom! A opet, loviš pacove jer si za
to i rođen.
Ponovo sam se nasmejao. Smejao sam se i smejao. Prisetio sam se
vukova i smejao se.
“Ti me uvek zasmejavaš ”, rekao sam mu. “Smejao bih ti se i ispod
onog groblja u Parizu, ali mi se č inilo da to ne bi bilo ljubazno od
mene. Cak i onda kada si me proklinjao i osuđivao me za sve prič e o
nama, i to je bilo smeš no. Da nisi imao nameru da me baciš sa kule,
smejao bih ti se. Ti si me oduvek zasmejavao.”
Kako je slasna bila ta mrž nja koja je postojala između nas, ili sam
mislio da jeste. Kakvo neprirodno uzbuđenje - da bude tu kako bih ga
ismejavao i prezirao.
Iznenada, prizor oko mene poč eo je da se menja. Nisam viš e lež ao
u krš u. Hodao sam kroz svoju kuć u. Na sebi nisam imao prljave
dronjke, koji su me prekrivali godinama, već otmeni crni frak i
satenom postavljen ogrtač . A kuć a, pa, kuć a je bila divna, a sve knjige
bile su na svom mestu na policama. Parket se sijao na svetlosti koju je
bacao luster, dok je muzika dolazila sa svih strana, zvuk beč kih
valcera, bogata harmonija violina. Sa svakim novim korakom oseć ao
sam se moć nijim, laganijim, velič anstveno krhkim kao perce. Bez
poteš koć a sam mogao da preskač em po dva stepenika. Mogao sam da
odletim napolje, u mrak, a ogrtač bi mi zamenio krila.
Zatim sam poč eo u mraku da se kreć em nagore, te se sa Armanom
nađoh na visokom krovu. Svetleo je, u istom staromodnom več ernjem
odelu, dok smo, preko dž ungle tamnih raspevanih vrhova drveć a,
posmatrali udaljenu srebrnu okuku reke i spuš tena nebesa na kojima
su zvezde sijale kroz bisernosive oblake.
Ridao sam od jednostavnog pogleda na to, zbog oseć aja vlaž nog
vetra na licu. Arman je stajao kraj mene. Stavio mi je ruku na rame.
Govorio je o praštanju i tuzi, o mudrosti i stvarima naučenim kroz bol.
“Volim te, brate po mraku”, šapnuo je.
Ove reči tekle su kroz mene kao sama krv.
“Nisam ž eleo osvetu”, š aputao je dalje. Njegovo je lice bilo obuzeto,
srce prepuklo. Rekao je: “Ali ti si doš ao samo da budeš izleč en, nisi
želeo mene! Čekao sam čitav vek, a ti me nisi želeo!”
Tada sam znao, kao š to sam, zapravo, i sve vreme to znao, da je
moje izleč enje bila iluzija, da sam, naravno, bio isti onaj dronjavi
kostur. A kuć a, ona je još uvek bila ruš evina. Natprirodno bić e koje
me je držalo bila je snaga koja je mogla da mi povrati nebo i vetar.
“Voli me i krv ć e biti tvoja”, rekao je, “ova krv koju nikada nikome
nisam dao.” Osetio sam njegove usne na svom licu.
“Ne mogu da te laž em”, odgovorio sam. “Ja ne mogu da te volim. Sta
si ti meni da bih te voleo? Mrtav stvor gladan moć i i tuđe strasti? Samo
otelovljenje žeđi?”
U jednom naletu ogromne snage, ja sam njega udario i odbacio ga
preko krova. Bio je potpuno lagan, njegov oblik je nestao u sivilu noći.
Ali ko je bio poraž en? Ko je, zapravo, padao sve niž e i niž e kroz
mekane kroš nje drveć a ka zemlji, kojoj i pripada? Vratimo se na
dronjke i prljavš tinu koja se nalazila ispod stare kuć e. Ko je, zapravo,
lež ao u ruš evinama, sa rukama i nogama oslonjenim na hladnu
zemlju?
 Seć anje se, ipak, poigrava nama. Mož da sam sve to zamislio, njegov
poslednji poziv, kao i patnju koja je nakon toga usledila. Plakanje. Ono
š to sam znao bilo je to da se tokom narednih meseci on ponovo
pojavljivao. S vremena na vreme č uo bih ga kako hoda starim ulicama
oblasti Garden. Zeleo sam da ga pozovem, da mu kaž em da je to š to
sam mu rekao bila laž, da sam ga, u stvari, voleo. Zaista.
Ali, sada je nastupio trenutak kada je trebalo da se pomirim sa
onim š to je usledilo. Doš ao je č as da izgladnim i da, najzad,
propadnem u zemlju. Mož da ć u napokon snivati snove bogova. Kako
Armanu da kažem za snove bogova?

Viš e nije bilo sveć a, kao ni ulja za svetiljke. Negde se nalazio sef
prepun novca, nakita i pisama namenjenih mojim advokatima i
bankarima, koji ć e nastaviti da upravljaju mojom imovinom zbog
novca koji sam im ostavio.
Pa zaš to sada ne otić i pod zemlju znajuć i da ona nikada neć e biti
uznemirena, ne u ovom starom gradu sa ruš evnim kopijama
prethodnih vekova. Sve ć e se jednostavno nastaviti, sve dalje, i dalje, i
dalje.
Na svetlosti neba č itam i dalje prič u Sema Spejda i Malteškog
sokola. Pogledao sam datum na č asopisu i znao sam da je bila 1929.
godina. O, pa to nije moguć e, zar ne? - pomislio sam. Dovoljno sam
krvi ispio iz pacova da smognem snage da se zaista duboko ukopam.

Zemlja me je drž ala. Ziva bić a su posrtala kroz njeno debelo i

vlaž no grumenje, taruć i se o moje osuš eno meso. Pomislio sam da,
ako se ikada viš e budem ponovo podigao, ako ikada viš e ugledam
makar i trač ak noć nog neba ispunjenog zvezdama, nikada, nikada
neć u č initi už asne stvari. Nikada neć u ubijati nevine. Cak i kada
budem lovio slabaš ne, bić e to samo oni beznadež ni i umiruć i sluč ajevi,
kunem se. Nikada viš e neć u primeniti Mrač ni trik. Samo ć u... već
znate... samo ć u biti neprekidno prisustvo, bez ikakvog cilja, apsolutno
bez ikakvog cilja.

Žeđ. Bol jasan kao sama svetlost.

Video sam Marijusa. Video sam ga tako jasno da sam pomislio: ovo
ne mož e biti san! Moje se srce tako bolno raš irilo. Kako je divno
Marijus izgledao. Na sebi je imao uzano odelo, jednostavno i moderno,
napravljeno od crvenog barš una, a njegova bela kosa bila je kratko
oš iš ana i zač eš ljana sa lica. Ovaj savremeni Marijus bio je glamurozan,
ali tu je bila i dodatna ž ivahnost, koju je njegov kostim iz prohujalih
vremena, očigledno, prikrivao.
A č inio je najneverovatnije stvari. Ispred njega je na stativu stajala
crna kamera; svojom desnom rukom ju je š venkovao, snimajuć i
pokretne slike smrtnika u studiju ispunjenom už arenom svetloš ću.
Kako mi se srce samo nadimalo dok sam to gledao, dok sam
posmatrao kako razgovara sa ovim smrtnim bić ima, kako im govori
na koji nač in moraju da drž e jedno drugo, na koji nač in moraju da
pleš u i pomeraju se naokolo. Iza njih se nalazila naslikana
scenogra ija. Kroz prozore njegovog studija videle su se visoke
zgrade, a u studio je sa ulica dopirala buka motornih kočija.
Ne, ovo nije san, govorio sam sebi. To se stvarno događa. On je
tamo. Kada bih samo pokuš ao, mogao bih da vidim i grad kroz
prozore, mogao bih da saznam gde se nalazi. Kada bih samo pokuš ao,
mogao bih da čujem jezik kojim govori mladim glumcima.
“Marijuse!”, rekao sam, ali je zemlja oko mene upila zvuk.
Prizor se promenio.
Marijus se vozio u velikom kavezu od lifta u podrum. Metalna vrata
su š kripala i udarala. Tada je kroč io u prostrano svetiliš te Onih Koji
Moraju Biti Sač uvani. Kako je sve sada izgledalo drugač ije! Viš e nije
bilo egipatskih crteža, mirisa cveća, svetlucanja zlata.
Visoki zidovi su bili prekriveni š arenim bojama impresionista koje
su bezbrojnim fragmentima predstavljale treperav svet dvadesetog
veka.
Avioni su leteli iznad suncem osvetljenih gradova, tornjevi su bili
viš i od lukova č elič nih mostova, gvozdeni brodovi su plovili srebrnim
morima. Bio je to svet koji je rastakao zidove na kojima je bio
naslikan, svet koji je sada okruž ivao nepokretne i nepromenjene
figure Akaše i Enkila.

Marijus se kretao po kapeli. Prolazio je pored mrač nih i umrš enih

skulptura, telefonskih skalamerija, pisać ih maš ina na drvenim
policama. Spustio je ispred Onih Koji Moraju Biti Sač uvani jedan veliki
divan gramofon. Paž ljivo je spustio majuš nu iglu na ploč u koja se
okretala. Slabaš ni i kreš tavi zvuci beč kog valcera razlili su se iz
metalnog gramofonskog levka.
Nasmejao sam se kada sam video ovaj simpatič an pronalazak kako
je smeš ten pred njih kao prinesena ž rtva. Da li je valcer bio kao miris
koji se raspršavao po vazduhu?
Ali, Marijus nije završ io svoju briž nu duž nost. Spustio je belo platno
na zidu. Sada je sa visoke platforme, iza sedeć ih igura boga i boginje,
projektovao pokretne slike smrtnika na belo platno. Oni Koji Moraju
Biti Sač uvani su nemo zurili u treperave prizore. Muzejski kipovi,
električno svetlo koje svetli na njihovoj beloj koži.
A tada se desilo neš to najdivnije. Razdragani, majuš ni likovi
pokretnih slika poč eš e da govore. Izvan zvuka struganja gramofona,
oni su zaista govorili.
Dok sam posmatrao, zaleđen od uzbuđenja, smrznut od radosti š to
sve to mogu da vidim, odjednom me je obuzela golema tuga, jedna
tako jasna i porazna spoznaja. Ovo je, naime, bio samo san. Istina je
bila da male razdragane igure na pokretnim slikama nikako nisu
mogle da govore.
Odaja i sva njena divna č udesa izgubila su svu č vrstinu; sve je
postalo nejasno.
Ah! už asu nesavrš enosti: už asna mala nedoslednost dokazuje da
sam sve to u potpunosti umislio. I to iz stvarnih delova - neme ilmove
sam video sopstvenim oč ima u malenom pozoriš tu po nazivu “Sreć an
č as”, dok sam gramofone sluš ao svuda oko sebe, iz stotina kuć a u
mraku.
A beč ki valcer, ah! on je sigurno preuzet iz č arolije koju je Arman
izveo nada mnom. Suviše je bolno razmišljati o tome.
Zaš to nisam bio malo pametniji u samoobmanjivanju i pustio da
ilm bude nem kao š to je i trebalo da bude; tada bih mož da poverovao
u to da je to, ipak, bila istinita vizija.
Ali evo konač nog dokaza moje izmiš ljotine, te zvuč ne i
samodovoljne uobrazilje: Akaš a, ljubljena moja, razgovarala je sa
mnom!
Akaš a je stajala na vratima odaje i zurila niz podzemni hodnik koji
je vodio do lifta kojim se Marijus vratio u gornji svet. Njena č vrsta i
gusta crna kosa padala joj je na bela ramena. Podigla je svoju hladnu
belu ruku pozivajući me. Njena usta su bila crvena.
“Lestate!”, šapnula je. “Dođi!”
Njene su misli nemo potekle reč ima koje mi je drevna kraljica
vampira nekada, pre mnogo, mnogo godinama, ispod Les Inosanta
izrekla:
“Na svom kamenom uzglavlju sanjala sam snove o smrtnom svetu
iznad. Čula sam njegove glasove i njegovu novu muziku kao uspavanku
dok sam ležala u svom grobu. Zamišljala sam njegova fantastična
otkrića i znala sam za njegovu hrabrost u bezvremenom svetilištu
svojih misli. Iako me izopštava svojim blještavim oblicima, čeznem za
tim svetom svom snagom, čeznem da bez straha tutnjim naokolo, da
jašem Ðavoljim putem pravo kroz srce.“
“Lestate”, ponovo je š apnula; njeno mermerno lice bilo je ož ivljeno
bolom. “Dođi!”
“O, draga moja”, rekao sam, okusivš i gorku zemlju na usnama,
“kada bih samo mogao.”

Lestat de Lionkur
U godini njegovog uskrsnuća
1984.
 1

Nedelju dana pre nego š to je naš prvi album izaš ao na

trž iš te, oni su prvi put poč eli da nam š alju preteć e poruke
telefonom. Drž anje u tajnosti rok grupe koja se zvala
“Vampir Lestat” bilo je skupo, ali skoro neprobojno. Cak su i izdavač i
moje autobiogra ije u potpunosti sarađivali. Tokom dugač kih meseci
snimanja albuma i spotova, nisam video nijednog od njih u Nju
Orliensu, niti sam čuo da tumaraju naokolo.
Svejedno, nekako im je poš lo za rukom da dođu do neprijavljenog
broja telefona i da na sekretarici ostave svoja upozorenja i epitete.
“Otpadnič e! Mi znamo š ta radiš . Naređujemo ti da prestaneš . Izađi
da možemo da te vidimo. Mi te pozivamo da se pokažeš.”
Pobrinuo sam se da svoju rok grupu sakrijem u jednoj divnoj kuć i
na jednoj plantaž i severno od Nju Orliensa. Punio sam njihove č aš e
Don Perinjonom, dok su puš ili haš iš . Svi smo bili iznureni od
iščekivanja i priprema; nestrpljivo smo očekivali svoj prvi javni nastup
u San Francisku, prvi pravi ukus uspeha.
Tada je moja advokatica Kristina poslala prvu telefonsku poruku -
straš no je bilo kako su elektronska sredstva hvatala sastav glasova
natprirodnih stvorenja - i ja sam odmah, usred noć i, odvezao svoje
muzičare na aerodrom, odakle smo zajedno otputovali na zapad.
Nakon toga, č ak ni Kristina nije znala gde se krijemo. Ni sami
muzič ari nisu bili posve sigurni u to. U jednoj luksuznoj kuć i, na
nekom ranč u u dolini Karmel, prvi put smo č uli svoju muziku na
radiju. Igrali smo uz naš e spotove kada su se prvi put pojavili na
kablovskoj televiziji širom države.
Svake več eri sam odlazio sâ m u priobalni grad Monterej da
pokupim Kristinine poruke. Tada sam odlazio i na sever da lovim.
Vozio sam svoj glatki, moć ni crni “porš e” sve do San Franciska;
opojnom brzinom jezdio sam opasnim i uzanim krivinama. U
besprekornom ž utom sjaju velike gradske č etvrti u kojoj su obitavali
alkoholič ari, skitnice i propalice - vrebao sam svoje ubice-ž rtve, malo
opakije i sporije nego ranije.
 Napetost je postajala neizdrživa.
Još uvek nisam video ostale. Nisam ih ni č uo. Sve š to sam imao bile
su one telefonske poruke od besmrtnika koje nisam poznavao.
“Upozoravamo te: ne nastavljaj sa tim ludilom. Igraš igru koja je
opasnija nego š to mož eš i da zamisliš .” A onda bi usledio nasnimljen
š apat koji smrtne uš i nisu mogle da č uju: “Izdajice! Otpadnič e! Pokaž i
se, Lestate!”
Ako su i lovili u San Francisku, nisam ih video. A opet, San
Francisko je veliki grad pun guž ve. A ja sam bio prepreden i tih, kakav
sam oduvek i bio.
Najzad su poč eli da pristiž u i telegrami u ogromnim količ inama u
poš tanski fah u Montereju. Uspeli smo. Prodaja naš ih albuma probila
je sve rekorde, kako ovde, tako i u Evropi. Nakon San Franciska,
mogli smo da biramo u kom ć emo gradu održ ati sledeć i koncert. Moja
autobiogra ija se nalazila u svim knjiž arama s jedne na drugu obalu
Amerike. Grupa “Vampir Lestat” se nalazila na vrhovima svih toplista.
Nakon noć nog lova u San Francisku, jezdio sam dugač kom ulicom
Divisadero. Pustio sam da crna karoserija mog “porš ea” puzi pored
razruš enih viktorijanskih kuć a, dok sam razmiš ljao o tome u kojoj je
od njih - ako je uopš te bilo koja od njih bila u pitanju - Lui isprič ao
prič u Intervju sa vampirom smrtnom momku. Neprestano sam
razmiš ljao o Luiju i Gabrijeli. Razmiš ljao sam o Armanu, o Marijusu,
koga sam izdao kada sâm obelodanio celu priču.
Da li je “Vampir Lestat” svoje elektronske pipke puš tao dovoljno
daleko da bi ih dotakao? Da li su videli video-snimke: “Magnusovo
nasleđe”, “Deca mraka”, “Oni Koji Moraju Biti Sač uvani”? Pomislio sam
na sve ostale drevne č ija sam imena razotkrio: Mael, Pandora, Ramzes
Prokleti.
Cinjenica je bila - Marijus bi mogao da me pronađe bez obzira na
sva skrivanja ili sve mere predostrož nosti. Njegove moć i mogle su da
premoste č ak i najveć e udaljenosti Amerike. Ako je gledao, ako je
čuo...
Vratio mi se u seć anje stari san o Marijusu kako š venkuje ilmsku
kameru, titrajuć im š arama po zidu svetiš ta Onih Koji Moraju Biti
Sač uvani. Cak mi je i u seć anju sve ovo izgledalo tako neverovatno
jasno da mi je na tren i srce preskakalo.
Najzad sam shvatio da posedujem novi koncept usamljenosti, novu
metodu premeravanja tišine, koja se protezala sve do kraja sveta, i sve
š to mi je bilo na raspolaganju da je prekinem bile su samo pretnje
izreč ene natprirodnim glasovima koji nisu prenosili slike, a č ija je
ogorčenost rasla.
“Da se nisi usudio da se pojaviš na pozornici u San Francisku.
Upozoravamo te. Tvoje izazivanje je i suviš e prosto, isuviš e prezrivo.
Reskiraćemo bilo šta, čak i javni skandal, ne bi li te kaznili.”
Nasmejao sam se neskladnoj kombinaciji arhaič nog jezika i
nepogreš ivog američ kog zvuka. Kakvi su, zapravo, bili ti savremeni
vampiri? Da li su imali sklonosti ka vaspitanju i obrazovanju sada
kada su hodali među besmrtnima? Da li su posedovali svoj stil
ponaš anja i oblač enja? Da li su ž iveli u kovenima ili su se vozili na
velikim crnim motorima, kao što sam ja to voleo da radim?
U meni se nekontrolisano nagomilavalo uzbuđenje. Vozeć i se kroz
noć , dok je sa radija treš tala naš a muzika, osetio sam kako se u meni
nagomilava čist ljudski zanos.
Zeleo sam da nastupam na nač in na koji su to i moji smrtnici, Zilavi
Kolač ić , Aleks i Leri, hteli da rade. Nakon ubitač nog rada na snimanju
albuma i spotova, ž eleo sam da zajedno zapevamo pred vriš teć im
gomilama. U povremenim č udnim trenucima i suviš e dobro sam se
priseć ao onih davnih noć i u malom Renoovom pozoriš tu. I najč udniji
trenuci vrać ali su mi se u pamć enje - oseć aj bele farbe koju sam
utrljavao na lice, miris pudera, kao i sâ m trenutak pred stupanje na
pozornicu.
Da, sve se polako uklapalo, a ako je to znač ilo Marijusov gnev, pa,
zaslužio sam ga, zar nisam?

San Francisko me je oč arao, na neki nač in me je savladao. Nije bilo

teš ko zamisliti mog Luija na ovom mestu. Izgledao je skoro
venecijanski, sumorne viš ebojne vile i jeftine stambene zgrade, koje
su se uzdizale jedne pored drugih na uzanim i mrač nim ulicama.
Neodoljiva svetlost titrala je preko vrhova brež uljka i preko doline, a
stamena blistava divljina gradskih nebodera uzdizala se ka nebu kao
bajkolika šuma pravo iz okeana magle.
Svake več eri, poš to sam se vratio u dolinu Karmel, vadio sam vreć e
prepune pisama obož avalaca, koje su u Monterej pristizale iz Nju
Orliensa, i pregledavao ih ne bih li u njima naš ao i pismo od vampira:
slova ispisana pomalo nespretno, u staromodnom stilu - mož da viš e
kao uvredljivo razmetanje natprirodnim talentom, napisano rukom ali
tako da izgleda kao da je š tampano u gotskom stilu. Ali nije bilo nič eg
drugog sem vatrenog obožavanja smrtnika.

Dragi Lestate, moja prijateljica Šeril i ja te volimo, ali nismo

mogle da nabavimo karte za tvoj koncert u San Francisku iako
smo stajale u redu šest sati. Molim te da nam pošalješ dve karte.
Mi ćemo biti tvoje žrtve. Možeš da piješ našu krv.

Tri sata ujutro, noć uoči koncerta u San Francisku.

Dolina Karmel, prohladni zeleni raj, spavala je. Dremao sam u
gigantskoj “jazbini” ispred staklenog zida koji je gledao na planine.
Sanjao sam sa prekidima o Marijusu, a on mi je u snu rekao:
“Zašto se izlažeš mojoj osveti?”
A ja sam mu odgovorio:
“Ti si mi okrenuo leđa.”
“To nije nikakav razlog”, rekao je. “Ti se ponašaš impulsivno, ti želiš
sve da razotkriješ.”
“Moja je ž elja da utič em na stvari, da uč inim da se neš to dogodi!”,
rekao sam. U snu sam vikao, i odjedared sam oko sebe osetio
prisustvo same kuć e u dolini Karmel. To je bio samo san, proziran
smrtnički san.
Ali neš to, neš to drugo... iznenadan “prenos” nekog lutajuć eg radio-
talasa koji se nameće na pogrešne frekvencije, glas koji govori:
Opasnost. Opasnost za sve nas.
U jednom delić u sekunde pojavila se vizija snega, leda, vetra koji
huče. Nešto se polomilo na kamenom podu, slomljeno staklo.
Lestate! Opasnost!
Probudio sam se.
Nisam viš e lež ao na kauč u. Stajao sam i gledao prema staklenim
vratima. Niš ta nisam mogao ni da č ujem, ni da vidim, osim nejasnih
obrisa brež uljakan i crnog helikoptera, koji je kruž io nad betonskim
okruženjem kao neka gigantska muva.
Osluš kivao sam duš om. Tako sam se napregao u sluš anju da sam se
oznojio. “Prenosa”, međutim, više nije bilo. Nije bilo ni slika.
Zatim sam postepeno poč eo da oseć am prisustvo nekog stvorenja
napolju u mraku, čuo sam neznatne fizičke zvuke.
Neko je tamo hodao, u tišini. Nije bilo ljudskog mirisa.
Jedan od njih se tamo nalazio. Jedan od njih se probio kroz naš u
tajnovitost i prilazio je ispod udaljene skeletne senke helikoptera,
preko otvorenog polja visoke trave.
Ponovo sam osluš kivao. Ne, nije bilo ni trač ka poruke o opasnosti.
Zapravo, um tog bić a bio je zatvoren za mene. Dobijao sam samo
neizbežne signale stvorenja koje je prolazilo kroz prostor.
Ogromna kuć a sa niskim krovom dremala je oko mene - divovski
akvarijum, č inilo se, sa svojim praznim belim zidovima i plavim
treperavim svetlom koje je dopiralo sa priguš enog televizijskog
ekrana. Zilavi Kolač ić i Aleks su lež ali zagrljeni na tepihu ispred
praznog kamina. Leri je spavao u malenoj spavać oj sobi sa neumorno
pohotnom devojkom koju su “pokupili” u Nju Orliensu pre nego š to
smo otiš li na zapad. Uspavani telohranitelji bili su u drugim modernim
odajama sa niskim plafonima, kao i u pomoć noj zgradi iza velikog
plavog bazena u obliku školjke.
A tamo napolju, ispod vedrog crnog neba, približ avalo se to
stvorenje, dolazilo je iz pravca autoputa, peš ice. To stvorenje, koje
sam sada oseć ao, bilo je sasvim samo. Otkucaji natprirodnog srca u
prozirnoj tmini. Da, mogu ga č uti veoma jasno. Brež uljci su izgledali
kao duhovi u daljini, kao ž uti cvetovi akacije koji su pod svetloš ću
zvezda postajali beli.
Nič eg se nije bojalo, č inilo se. Samo je dolazilo. Misli su mu bile
neč itljive. To je moglo da znač i da je u pitanju bio jedan od drevnih,
jedan od onih veoma veš tih, sem š to oni veš tiji ne bi nikada lomili
travu pod svojim nogama. To stvorenje se pokretalo skoro kao
ljudsko biće. Ovog vampira sam stvorio ja.
Moje srce je preskakalo. Pogledao sam u sić uš na svetla alarma
poluskrivenog nabranom draperijom u uglu. Obeć anje sirena, ako bilo
ko, smrtnik ili besmrtnik, pokuša da upadne u ovu kuću.
Pojavio se na ivici belog asfalta. Visoka vitka igura. Kratka tamna
kosa. A tada je zastao kao da je mogao da me vidi u električ nom
plavom osvetljenju iza staklenog vela.
Da, video me je. Kretao se prema meni, prema svetlosti.
Išao je hitro, samo malo laganije od smrtnika. Crna kosa, zelene oči;
udovi su mu se lagano pomerali ispod nemarne odeć e; bezoblič an,
izlizan crni džemper visio je sa njegovih ramena; noge su mu bile nalik
na dugačke crne motke.
Osetio sam č vor u grlu. Drhtao sam. Cak i u ovom trenutku,
pokuš ao sam da se setim onog š to je bilo važ no - moram da istraž im
noć ne bih li otkrio ostale, moram da budem paž ljiv. Opasnost. Ali,
sada niš ta od toga nije bilo važ no. Znao sam. Na trenutak sam zatvorio
oči. To mi nije pomoglo, niti mi je bilo šta olakšalo.
Tada je moja ruka krenula prema dugmić ima alarmnog sistema i ja
ga isključ ih. Otvorio sam ogromna staklena vrata i pustio da hladan
svež vazduh uđe u sobu iza mene.
Prolazio je pored helikoptera, okreć uć i se i izmič uć i se poput
plesač a, gledajuć i ga zabač ene glave, palč eva lež erno prikač enih za
dž epove njegovih crnih farmerki. Kada je ponovo pogledao u mene,
jasno sam video njegovo lice. Nasmešio se.
Cak nas i sopstvena seć anja mogu izdati. On je bio dokaz toga,
spretan i zaslepljujuć i kao laserski zrak; prilazio mi je sve bliž e; svi
ostali prizori bili su oduvani kao prašina.
Ponovo sam uključ io alarmni sistem, zatvorio vrata za sobom, ne
bih li zaš titio svoje smrtnike, i okrenuo ključ u bravi. Za trenutak mi se
uč inilo da ovo neć u moć i da podnesem. A to je samo poč etak. Ako je
on ovde, samo nekoliko koraka udaljen od mene, onda ć e, zasigurno, i
ostali doći. Svi će oni doći.
Okrenuo sam se i krenuo prema njemu. Na tren sam ga u tiš ini
posmatrao na plavoj svetlosti koja je dopirala kroz staklo. Moj glas je
bio napet kada sam progovorio:
“Gde je crni ogrtač , lepo skrojeni crni kaput, svilena maš na i sve te
gluposti?”, upitao sam.
Naši su se pogledi ukrstili.
Prekinuo je tiš inu i nasmejao se a da nije pustio ni zvuka. Ali,
nastavio je da me prouč ava, oduš evljenog izraza, koji mi je pruž io
pritajenu radost. Sa neposrednoš ću kao u nekog deteta, posegnuo je i
prstima prešao preko revera mog sivog baršunastog kaputa.
“Ne mogu več no ostati ž iva legenda”, rekao je. Njegov glas je bio
kao š apat koji nije bio š apat. Jasno sam mogao da č ujem njegov
francuski izgovor, iako svoj sopstveni nikada nisam zapazio.
Jedva sam mogao da izdržim zvuk tih reči, njihovu prepoznatljivost.
Zaboravio sam sve oš tre reč i koje sam imao nameru da izgovorim,
već sam ga jednostavno uzeo u naručje.
Grlili smo se kao š to to u proš losti nikada nismo radili. Drž ali smo
se jedan drugoga kao š to smo to Gabrijela i ja č inili. Zatim sam prstima
preš ao preko njegove kose i njegovog lica, prepuš tajuć i se gledanju u
njega kao da mi je u potpunosti pripadao. Isto to je i on uradio. Cinilo
se kao da u isto vreme i razgovaramo i ne razgovaramo. Istinski nemi
glasovi koji nisu izgovarali reč i. Poneko klimanje glavom. Mogao sam
da osetim kako zrač i uzbuđenjem i groznič avim zadovoljstvom, koje
se činilo isto tako snažnim kao i moje sopstveno.
Ali, odjednom je utihnuo, a njegovo lice je postalo izmučeno.
“Mislio sam da si mrtav, da si iš čezao, znaš ”, rekao je gotovo
nečujno.
“Kako si me pronašao?”, upitao sam.
“Ti si to ž eleo”, odgovorio je. Trač ak nevine zbunjenosti. Usporeno
je slegnuo ramenima.
Sve š to bi on uradio - oč aravalo me je, kao š to je to bio sluč aj i pre
viš e od jednog veka. Njegovi su prsti bili tako dugač ki i dopadljivi, a
ruke tako jake.
“Dozvolio si mi da te vidim i pratim”, rekao je. “Vozio si uz ulicu
Divisadero i niz nju tražeći me.”
“A ti si još uvek bio tamo?”
“To je za mene najbezbednije mesto na svetu”, rekao je. “Nikada ga
nisam ni napuš tao. Doš li su da me traž e, nisu me naš li, a onda su otiš li.
Sada hodam među njima kad god to pož elim, a oni me ne prepoznaju.
Oni, zapravo, nikada nisu ni znali kako ja izgledam.”
“Pokušali bi da te unište kada bi znali?”, upitao sam.
“Da”, odgovorio je. “Ali oni to pokuš avaju da urade još od Pozorišta
vampira i nakon onoga š to se tamo dogodilo. Naravno, Intervju sa
vampirom im je bio dodatni razlog. Ali njima nisu ni potrebni razlozi
da bi se igrali svojih malih igara. Njima je potreban samo poriv i
uzbuđenje. Oni se njima hrane kao krvlju.” Njegov glas se na trenutak
učinio izmučenim.
Duboko je uzdahnuo. Bilo je teš ko govoriti o svemu ovome.
Poželeo sam da ga ponovo zagrlim, ali nisam.
“Ali u ovom trenutku”, rekao je, “mislim da si ti onaj kojeg ž ele da
uniš te. A oni znaju kako ti izgledaš .” Mali osmeh. “Sada svi znaju kako
ti izgledaš. Mesje Le Rok Zvezda.”
 Pustio je da mu se osmeh raš iri. Ali je njegov glas bio uč tiv i tih, kao
š to je to uvek i bio. Njegovo lice je bilo preplavljeno oseć anjima. Tu
još uvek nije bilo nikakve promene, pa ni najmanje. Mož da nikada
neće ni biti.
Stavio sam ruku preko njegovog ramena i zajedno se udaljismo od
svetlosti kuć e. Proš li smo kraj velike sive karoserije helikoptera i
krenuli prema suvoj, suncem izgoreloj livadi, prema brežuljcima.
Mislim da je biti ovako sreć an bio oseć aj slič an oč aju, oseć ati
ovoliko oduševljenja jednako je kao da gorite.
“Hoć eš li stvarno ić i do kraja?”, upitao je. “Mislim na sutraš nji
koncert.”
Opasnost za sve nas. Da li je to bilo upozorenje ili pretnja?
“Da, naravno”, rekao sam. “Šta bi, do đavola, moglo da me spreči?”
“Ja bih voleo da mogu da te spreč im”, odgovorio je. “Doš ao bih i
ranije da sam mogao. Video sam te pre nedelju dana, a onda sam te
izgubio iz vida.”
“A zašto bi želeo da me zaustaviš?”
“Ti znaš zaš to”, rekao je. “Zelim da razgovaram sa tobom.” Tako su
jednostavne bile ove reči, a opet, tako ispunjene značenjem.
“Bić e vremena posle koncerta”, odgovorio sam. “ Sutra, i sutra, i
sutra. Niš ta se neć e dogoditi. Videć eš .” Cas sam gledao u njega, a č as
sklanjao pogled sa njega, kao da su me njegove zelene oč i ranjavale.
Modernim jezikom reč eno, on je bio laserski zrak. Cinio se
smrtonosnim i než nim u isto vreme. Njegove su ga ž rtve oduvek
volele.
Bez obzira na to š ta se dogodilo, i ja sam ga oduvek voleo, zar
nisam? Koliko bi jedna ljubav mogla jaka da bude ako biste imali
več nost da je negujete, a trebalo je samo ovih nekoliko trenutaka
celokupnog vremena da se obnovi ovaj momenat sile, ova vrelina?
“Kako mož eš biti siguran u to, Lestate?”, upitao je. Kako je to prisno
zazvuč alo kada je izgovorio moje ime. Ja nisam mogao sebe da
nateram da izgovorim Lui tim istim prirodnim tonom.
Sada smo hodali sporo, bez određenog pravca, a naš e su ruke
ležerno grlile jedno drugog.
“Imam celu č etu smrtnika da nas č uva”, rekao sam. “Cuvari ć e biti i
u helikopteru i u limuzini u kojoj ć e biti moji smrtnici. Ja ć u sa
aerodroma putovati sam u 'porš eu', tako da mogu lakš e da se
odbranim. Imać emo pravu povorku automobila. A š ta š ač ica
zlonamernih poletaraca dvadesetog veka mož e da uradi? Ta idiotska
stvorenja telefonom šalju svoje pretnje.”
“Ima ih viš e od š ač ice”, rekao je. “A š ta je sa Marijusom? Tvoji
neprijatelji raspravljaju o tome da li je prič a o Marijusu zaista istinita,
da li Oni Koji Moraju Biti Sačuvani zaista postoje ili ne...”
“To sam očekivao. A da li si ti poverovao u to?”
“Da, č im sam proč itao”, rekao je. A onda je između nas prostrujao
trenutak tiš ine, u kojem smo se mož da obojica prisetili zapitanog
besmrtnika iz drevnih dana, koji me je ponovo i ponovo pitao: Gde je
sve počelo?
Bilo je i suviš e bola u seć anju. To je bilo kao da uzimate slike sa
tavana i, briš uć i sa njih praš inu, otkrijete da su boje još uvek
treperave. Trebalo je da te slike budu portreti preminulih predaka, a
ne naše sopstvene.
Napravio sam neki mali, nervozni smrtnič ki gest - zalizao kosu sa
čela, pokušao da osetim prohladni povetarac.
“Zbog č ega si tako uveren”, upitao je, “da Marijus neć e okonč ati ceo
ovaj eksperiment onog trenutka kada sutra uveče stupiš na scenu?”
“Da li misliš da bi bilo ko od drevnih to uradio?”, upitao sam ga.
Razmiš ljao je jedan poduž i trenutak; duboko se udubio u misli, kao
š to je to i nekada č inio, tako duboko da se č inilo kao da je zaboravio
da sam tu. Izgledalo je kao da stare odaje poprimaju svoj nekadaš nji
oblik oko njega: plinske svetiljke odaš iljale su svoju neravnomernu
svetlost, a pojavili su se i zvuci i mirisi sa ulica iz prohujalih dana. Nas
dvojica u onom predvorju u Nju Orliensu, upaljena vatra u kaminu
ispod mermerne ploče, sve je starilo - osim nas.
A sada je stajao ovde, nalik na savremeno dete, u odrpanom
dž emperu i iznoš enim farmerkama i zurio u napuš tena brda,
razbaruš en, oč iju koje su gorele unutraš njim plamenom, raš čupane
kose. Razbudio se polako, kao da je oživeo.
“Ne. Mislim da su drevni, ukoliko se uopš te time bave, previš e
zaintrigirani da bi tako nešto učinili.”
“Da li si ti zainteresovan?”
“Da, znaš da jesam”, rekao je.
Njegovo lice je malo porumenelo. Cinilo se još ljudskijim. Zapravo,
izgledao je kao smrtnik viš e nego bilo ko od naš e vrste kojeg sam
ikada upoznao.
“Ovde sam, zar ne?”, rekao je. Osetio sam neki bol u njemu, bol koji
se kroz č itavo njegovo telo prostirao kao metalna vena, vena koja je
mogla da sprovede osećaj i u najhladnije dubine.
Klimnuo sam glavom. Duboko sam uzdahnuo i skrenuo svoj pogled
sa njega, pož elevš i da kaž em ono š to sam zaista i ž eleo da uradim.
Hteo sam da mu kaž em da sam ga voleo, ali to nisam mogao da
uradim. To osećanje je bilo i suviše snažno.
“Bilo š ta da se desi - bić e vredno toga”, rekao sam. “To jest, ako ti i
ja, i Gabrijela, i Arman... i Marijus budemo bar na trenutak svi zajedno,
bić e to vredno toga. Zamisli da se i Pandora pojavi. I Mael. Bog zna
koliko još drugih. Sta ako svi drevni dođu? Bić e vredno svega toga,
Lui. Što se ostalih tiče, baš me briga.”
“Ne, nije istina da te se ne tič e”, rekao je smeš eć i se. Bio je duboko
fasciniran time. “Siguran si u to da ć e biti uzbudljivo i da ć eš , kakva
god bitka bila, ti pobediti.”
Klimnuo sam glavom. Nasmejao sam se. Stavio sam ruke u dž epove
svojih pantalona, kao š to bi to uradio bilo koji smrtnik ovog vremena i
mojih godina, i nastavio da hodam kroz travu. Livada je još uvek
mirisala na sunce, č ak i usred prohladne kalifornijske noć i. Nisam mu
rekao za smrtnič ki deo cele prič e, za taš tinu koja me je gonila da
uč estvujem na koncertu, za jezivu mahnitost koja me je obuzela kada
sam sebe video na TV ekranu, kada sam ugledao svoje lice na
koricama albuma nalepljenim na prozore prodavnice ploč a u Nord
biču.
Hodao je kraj mene.
“Da drevni zaista ž ele da me uniš te”, rekao sam, “zar ne misliš da bi
to već bilo učinjeno?”
“Ne”, rekao je. “Ja sam te video i pratio, ali te pre toga nisam mogao
pronać i. Cim sam č uo da si se podigao iz zemlje, pokuš avao sam da
saznam gde si.”
“Kako si to čuo?”, upitao sam.
“U svim velikim gradovima postoje mesta gde se vampiri sastaju”,
rekao je. “Sigumo ti je to već poznato.”
“Ne, nisam znao. Pričaj mi o tome”, rekao sam.
“To su barovi koje nazivamo vampirska veza”, rekao je, nasmeš ivš i
se pomalo ironič no kada je to rekao. “Njih č esto poseć uju i smrtnici,
naravno, a mi ih sve znamo poimence. U Londonu je to Dr Polidori, u
Parizu Lamija, u Los Anđelesu Bela Lugoši, u Njujorku Karmila i Lord
Rutven. U San Francisku imamo verovatno jedan od najlepš ih barova -
kabare pod nazivom Drakulina kći u ulici Kastro.”
Poč eo sam da se smejem. Nisam mogao da se uzdrž im, a video sam
da je i on bio na ivici da se nasmeje.
“A gde su poznata imena iz Intervjua sa vampirom?”, upitao sam ga
zadirkujućim tonom.
“Zabranjeno”, rekao je, blago podigavš i obrve. “Oni nisu izmiš ljeni,
već stvarni. Ali reć i ć u ti da upravo sada puš taju tvoje video-spotove u
ulici Kastro. Smrtni gosti to zahtevaju. Nazdravljaju ti svojim
koktelima bladi meri. Kroz zidove tutnji Ples Les Inosanta.”
Osetio sam da me obuzima ludač ki smeh. Pokuš ao sam da ga
zaustavim. Zavrteo sam glavom.
“A izazvao si i neku vrstu revolucije u pogledu razglabanja u
straž njim sobama”, nastavio je istim zadirkujuć e-razboritim stilom, ne
mogavši da održi potpuno ozbiljan izraz lica.
“Na šta misliš?”
“Mrač ni trik, Mrač ni dar, Ðavolji put - samo se prepucavaju tim
terminima, neotesani novostvoreni, koji nikada nisu ni imali prave
vampirske manire. Oni č ak u potpunosti oponaš aju knjigu, iako je
osuđuju. Kinđure se egipatskim nakitom. Crni barš un je ponovo modni
hit.”
“Savrš eno, savrš enije ne mož e biti”, rekao sam. “A kako izgledaju ta
mesta?”
“Pretrpana su vampirskim znamenjima”, rekao je. “Posteri iz
vampirskih ilmova ukraš avaju zidove, dok se ilmovi o nama stalno
puš taju na velikom platnu. Smrtnici koji dolaze prava su straš ila od
ljudi, obuč eni su kao u pozoriš tu - pankeri, umetnici, oni obuč eni u
tamne ogrtač e sa belim plastič nim oč njacima u ustima. Jedva da nas i
primeć uju. U poređenju s njima, mi smo potpuno nezanimljive pojave.
Pri slabom osvetljenju skoro da smo i nevidljivi pored toliko barš una,
egipatskog nakita i ostalog. Podrazumeva se da niko ne napada te
goste smrtnike. Mi odlazimo u vampirske barove da bismo č uli
informacije. Vampirski bar je najbezbednije mesto za smrtnika u
celom hriš ćanskom svetu. Nije dozvoljeno ubijati u vampirskom
baru.”
 “Pitam se zašto se niko do sada nije toga dosetio”, rekao sam.
“Jeste”, rekao je. “U Parizu je to bilo Pozorište vampira.”
“Naravno”, priznao sam.
On je nastavio:
“Pre nekih mesec dana se, putem vampirske veze, proč ulo da si se
vratio. Tada su te vesti već bile zastarele. Prič alo se da si lovio u Nju
Orliensu, a onda su saznali š ta smeraš . Imali su prve primerke tvoje
autobiogra ije. Prič ama o tvojim video-spotovima nikad nije bilo
kraja.”
“A zašto ih onda nisam viđao u Nju Orliensu?”, upitao sam.
“Zato š to je Nju Orliens već pola veka Armanova teritorija. Niko se
ne usuđuje da lovi u Nju Orliensu. To su saznali preko smrtnika iz Los
Anđelesa i Njujorka.”
“Ja nisam video Armana u Nju Orliensu”, rekao sam.
“Znam”, odgovorio je. Izgledao je zabrinuto, na trenutak i zbunjeno.
Osetio sam neko stezanje u predelu srca.
“Niko ne zna gde se Arman nalazi”, rekao je pomalo tupo. “Ali kada
je bio tamo, ubijao je novostvorene. Tada su mu prepustili Nju Orliens.
Oni prič aju da mnogi drevni to rade - ubijaju nove vampire. Oni to
prič aju i za mene, ali nije tako. Ja hodim San Franciskom kao neka
utvara. Nikoga ne uznemiravam, naravno, sem moje nesreć ne smrtne
žrtve.”
Sve ovo me nije mnogo iznenadilo.
“Ima nas i previš e”, rekao je, “kao š to nas je oduvek i bilo. I mnogo
je ratovanja. Koven osnovan u bilo kom gradu jeste samo nač in da se
troje ili viš e moć nih vampira dogovore da ne uniš tavaju jedni druge i
da dele teritoriju poštujući pravila.”
“Pravila, uvek ta pravila”, rekao sam.
“Ona su sada drugač ija, utvrđenija i strož a. Apsolutno nikakvi
dokazi ubistva ne smeju biti ostavljeni. Nijedan ljudski leš ne sme biti
ostavljen da ga smrtnici ispituju.”
“Naravno.”
“Ne sme biti nikakvog publiciteta u svetu punom fotogra ija u
krupnom planu, objektiva, ili friz-frejm video-ispitivanja - ne smemo
se izlož iti nikakvom riziku koji mož e dovesti do hapš enja ili pak
tamnič enja nekog od nas i time do nauč nih dokaza smrtnog sveta o
tome da mi postojimo.”
 Klimnuo sam glavom. Ali moj puls je snaž no tukao. Obož avam da
sam izgnanik, onaj koji je već prekrš io sva pravila. Dakle, oponaš ali su
moju knjigu, zar ne? O već je počelo! Točak je, dakle, pokrenut.
“Lestate, ti misliš da razumeš ”, rekao je strpljivo, “ali da li je to
zaista tako? Dovoljno je samo dozvoliti da se jedan delić naš eg tkiva
nađe u njihovim rukama, pod mikroskopom, i viš e neć e biti nikakvih
nedoumica oko tzv. legende ili sujeverja. Tada bi imali ključni dokaz.”
“Ne slaž em se sa tobom, Lui”, rekao sam. “To nije tako
jednostavno.”
“Oni imaju sredstva pomoć u kojih mogu da nas identi ikuju i
klasifikuju, da podstaknu ljudsku rasu protiv nas.”
“Ne, Lui. Savremeni nauč nici su vrač evi koji međusobno
neprestano ratuju. Oni se svađaju oko najelementarnijih stvari. To
natprirodno tkivo o kojem govoriš trebalo bi da rasprostreš pod svaki
pojedinač ni mikroskop na svetu, pa č ak ni tada javnost ne bi
poverovala ni u jednu jedinu reč.”
Na trenutak se zamislio.
“Onda je dovoljno da samo jednog od nas uhvate”, rekao je.
“Dovoljan je samo jedan živi primerak u njihovim rukama.”
“Cak ni to ne bi upalilo”, rekao sam. “A kako bi im uopš te poš lo za
rukom da me zadrže?”
A bilo je tako divno razmatrati tu moguć nost - poteru, spletke,
moguće hvatanje, a onda beg. Baš mi se svidelo.
Sada se nasmeš io na neki č udan nač in. Bio je to osmeh pun
neslaganja i oduševljenja.
“Luđi si nego š to si ikada bio”, rekao je potmulo. “Luđi nego kada si
nekada išao Nju Orliensom i namerno zastrašivao ljude.”
Smejao sam se i smejao, ali sam onda odjednom zać utao. Nije nam
ostalo tako puno vremena do jutra. A imać u vremena da se smejem
sve do San Franciska, sve do sutra uveče.
“Lui, razmiš ljao sam o ovome iz svih uglova”, rekao sam. “Bilo bi
teže započeti pravi rat sa smrtnicima nego što misliš...”
“A ti si se namerač io da ga započ neš , zar ne? Ti hoć eš da svi, bilo
oni smrtni ili besmrtni, krenu na tebe.”
“Zaš to da ne?”, upitao sam. “Neka poč ne. Neka samo pokuš aju da
nas uniš te na nač in na koji su uniš tili svoje ostale demone. Neka samo
pokušaju da nas zbrišu.”
 Posmatrao me je onim svojim već poznatim izrazom bojazni i
sumnjič avosti, koji sam do sada video već hiljadu puta na njegovom
licu. Ja sam bio poznati bezumnik, što bi se reklo.
Nebo nad nama se razdanjivalo, a zvezde su polako poč ele da se
povlač e. Ostalo nam je samo nekoliko dragocenih zajednič kih
trenutaka pre nego što nastupi rano prolećno jutro.
“Dakle, ti stvarno nameravaš to da uradiš ”, rekao je iskreno; glas
mu je bio nežniji nego ranije.
“Lui, nameravam da uč inim da se neš to i svaš ta dogodi”, rekao sam.
“Imam nameru da promenim ono š to smo do sada bili! Sta smo mi
sada ako ne pijavice? Sta smo ako nismo gnusni, tajanstveni, bez
svrhe? Stare romantike viš e nema. Pa hajde da onda dobijemo novi
znač aj. Zudim za blješ tavim re lektorima kao š to ž udim i za krvlju.
Žudim za božanskom vidljivošću. Žudim za ratom.”
“Novo zlo, da iskoristim tvoj nekadaš nji izraz”, rekao je. “A ovog
puta u pitanju je zlo dvadesetog veka.”
“Tač no tako”, rekao sam. Ali, ponovo sam pomislio na č isto
smrtnič ki impuls, impuls taš tine, potrebu za svetskom slavom, za
obelodanjivanjem. Obuzelo me je blago rumenilo. Sve ć e to biti jedno
ogromno zadovoljstvo.
“Ali zaš to, Lestate?”, upitao je pomalo sumnjič avo. “Cemu opasnost,
rizik? Ti si to, zapravo, već i uradio. Vratio si se. Moć niji si nego ikada.
Imaš onu svoju nekadaš nju ž estinu kao da je nikada nisi ni izgubio, a
znaš i sâ m kako je sve to dragoceno, ta volja da se jednostavno nastavi
dalje. Zaš to sve odmah staviti na kocku? Jesi li zaboravio kako je bilo
kada smo imali č itav svet oko sebe i kada nas niko nije mogao
povrediti sem nas samih?”
“Da li je ovo neka ponuda, Lui? Jesi li mi se vratio u naruč je, kao š to
bi ljubavnici rekli?”
Njegove se oči smračiše, te skrenu pogled sa mene.
“Ja te ne začikavam, Lui”, rekao sam.
“Ti si se vratio meni, Lestate”, rekao je stalož eno i ponovo me
pogledao. “Kada sam č uo prva govorkanja o tebi u Drakulinoj kćeri,
osetio sam nešto za šta sam mislio da je nestalo zauvek...” Zastao je.
Znao sam o č emu je govorio. Već je to izrekao. To sam shvatio pre
mnogo vekova, onda kada sam osetio Armanov oč aj nakon uniš tenja
starog kovena. Uzbuđenje, ž elja da se nastavi dalje - te stvari su za nas
bile neprocenjive. To je bio još jedan razlog viš e da se rok koncert
održi, da se krene dalje, to je bio još jedan razlog više čak i za sâm rat.
“Lestate, ne izlazi na binu sutra uveč e”, rekao je. “Pusti da spotovi i
knjiga urade ono š to priž eljkuješ . Zaš titi se. Hajde da se nađemo i
ponovo poprič amo. Hajde da imamo jedni druge u ovom veku onako
kako to nikada nismo iskusili u proš losti. Kada to kaž em, mislim na
sve nas.”
“Kakvo iskuš enje, divni moj”, rekao sam. “Bilo je dana tokom
prošlog veka kada bih dao skoro sve da samo čujem ovakve reči: da se
svi združ imo, da međusobno razgovaramo, svi mi zajedno, da imamo
jedni druge. To bi bilo divno, bolje nego š to je ikada ranije bilo. Ali ja
ć u izać i na binu. Bić u ponovo Lelio, i to onakav kakav nikada nisam
bio u Parizu. Bić e to Vampir Lestat za svač ije oč i. Simbol, izgnanik,
straš ilo prirode - neš to š to je voljeno, omrznuto, sve to odjednom.
Kaž em ti da od toga ne mogu odustati. Ne mogu tako neš to da
propustim. Iskreno rečeno, nimalo se ne plašim.”
Pripremio sam se za hladnoć u ili tugu koja ga mož e obuzeti. Mrzeo
sam nadolazeć e sunce viš e nego ikada u proš losti. Okrenuo mi je leđa.
Svetlost mu je pomalo nanosila bol. Ali, njegovo lice je i dalje bilo
ispunjeno blagim izrazom kao i ranije.
“Dobro “, rekao je. “Voleo bih s tobom da krenem u San Francisko.
To bih jako voleo. Hoćeš li me povesti sa sobom?”
Nisam mogao odmah da mu odgovorim. Ponovo me je obuzelo
snaž no uzbuđenje, a moja ljubav prema njemu me je na neki pozitivan
način ponižavala.
“Naravno da ću te povesti”, rekao sam.
Pogledali smo se u jednom napetom trenutku. On je sada morao da
krene. Jutro je došlo po njega.
“Još jedna stvar, Lui”, rekao sam.
“Da?”
“Ta tvoja odeć a. Nemoguć a je. Hoć u da kaž em da sutra uveč e, kao
š to se kaž e u dvadesetom veku, smakneš taj kretenski dž emper i te
pantalone.”

Jutro je bilo i suviš e prazno nakon š to je otiš ao. Stajao sam neko
vreme i razmiš ljao o onoj poruci - opasnost. Pretraž ivao sam
pogledom udaljene planine, beskrajne livade. Pretnja, upozorenje -
kakve je to imalo veze? Novostvoreni okreć u telefone. Drevni uzdiž u
svoje natprirodne glasove. Da li je to tako čudno?
Sada sam mogao samo da razmiš ljam o Luiju, o tome da je bio sa
mnom i o tome kako će sve izgledati kada se i ostali pridruže.
 2

P rostrano parkirališ te Kou palsa u San Francisku bilo je

preplavljeno pomahnitalim smrtnicima, a naš a kolona automobila
probijala se kroz kapije. Limuzina u kojoj su bili moji muzič ari iš la je
ispred, dok je Lui sedeo kraj mene na kož nom sediš tu “porš ea”. Suš tav
i sjajan u crnom ogrtač u i kostimu, u koje je bila obuč ena i cela grupa,
izgledao je kao da je siš ao sa stranica sopstvene prič e. Njegove zelene
oč i su pomalo preplaš eno prelazile preko vriš teć e mladež i i naš e
pratnje na motorima, koja ih je zadržavala i odmicala od nas.
Dvorana je bila rasprodata već mesec dana unapred, tako da su
razoč arani obož avaoci zahtevali da se ozvuč enje postavi i napolju
kako bi mogli da č uju muziku. Pivske limenke su bile pobacane na sve
strane. Tinejdž eri su sedeli na krovovima automobila, kao i na ostalim
delovima karoserija, dok je sa radija treštao “Vampir Lestat”.
Pored mog prozora trčkao je moj menadžer objašnjavajući mi da će
i van dvorane postaviti video-bimove i zvuč nike. Policija San
Franciska je to dozvolila ne bi li sprečila pobunu.
Mogao sam da osetim Luijev sve već i nemir. Jedna grupa mladih je
probila policijski kordon i naslonila se na njegov prozor, dok je
kolona automobila naglo skrenula i sporo nastavila dalje, prema
dugačkoj ružnoj dvorani u obliku cevi.
Ja sam bio oč aran time š to se događalo. Nesmotrenost je kod mene
postajala sve već a. Ponovo i ponovo obož avaoci su opkoljavali
automobil pre nego š to bi bili odvuč eni nazad, a ja sam poč injao da
razumevam kako sam bedno potcenio ceo ovaj događaj.
Snimci rok koncerata koje sam gledao nisu me pripremili za ovo
sirovo naelektrisanje koje me je već drmalo, za nač in na koji je
muzika već tutnjala u mojoj glavi, i moja sramota zbog smrtne taš tine
već je iščezavala.
Uć i u dvoranu predstavljalo je č isto ludilo. U jako obezbeđeni
bekstejdž uš li smo pomoć u zaš tite velikog broja zbijenih ljudi iz
obezbeđenja. Zilavi Kolač ić se č vrsto drž ala za mene, dok je Aleks
gurao Lerija ispred sebe.
 Obož avaoci su nas č upali za kosu, vukli naš e ogrtač e. Okrenuh se i
č vrsto pribih Luija uza sebe, te ga odvukoh kroz vrata zajedno sa
svima nama.
U garderobi zaklonjenoj zavesama prvi put sam č uo te divljač ke
zvuke gomile - petnaest hiljada duš a skandiralo je i vriš talo ispod tog
krova.
Ne, ja nad ovim nisam imao nikakvu kontrolu, nad ovim opakim
oduš evljenjem, od kojeg mi je č itavo telo podrhtavalo. Da li mi se
ikada dogodilo ovako nešto, ovakvo skoro ludačko veselje?
Progurao sam se napred i provirio kroz zavesu u publiku. Smrtnici
sa obe strane dugač ke ovalne dvorane, sve do krovnih greda. U
prostranom središ tu dvorane nalazila se gomila koja je plesala, grlila
se, udarala se pesnicama kroz zadimljenu sumaglicu i laktala se ne bi
li prodrla š to bliž e bini. Miris haš iš a, piva, ljudske krvi kolao je
ventilacionim instalacijama.
Inženjeri su vikali da je sve spremno. Šminka na našim licima bila je
popravljena, crni ogrtač i od barš una iš četkani, crne maš ne
ispravljene. Nije bilo pametno ovu gomilu zadržavati ni trenutak duže.
Dat je signal da se pogase svetla. Straš no, neljudsko vriš tanje
prolomilo se u mraku i odbilo se o zidove. Mogao sam da ga osetim u
podu ispod svojih nogu. Vrisak je postao još glasniji kada je zaš kripala
elektronika i objavila uključivanje muzičkih instrumenata.
Vibracija je proš la kroz moje slepooč nice. Kao da mi je sljuš tila
jedan sloj kož e. Zgrabio sam Luijevu ruku, než no ga poljubio, a onda
osetio kako me pušta.
Svuda izvan zavese ljudi su palili svoje upaljač e, sve dok na hiljade
majuš nih plamenova nije zatitralo u tmini. Zač ulo se ritmič no
tapš anje, koje je potom zamrlo, dok se prvobitna rika ponovo
pojač avala, isprekidana povremenim vriš tanjem. U glavi mi je
ključalo.
A opet, mislio sam o Renoovom pozoriš tu iz davnina. Video sam ga.
Ali, ovo mesto je bilo pravi rimski koloseum! Snimanje muzike,
spotova - sve je to bilo pod kontrolom, tako jednostavno. Nije bilo ni
naznake onoga što se ovde događalo.
Inž enjer je dao znak i mi izletesmo kroz zavesu. Smrtnici su se
nezgrapno teturali jer niš ta nisu mogli da vide u mraku, dok sam ja
bez napora manevrisao preko svih onih kablova i žica.
 Nalazio sam se na ivici bine, tač no iznad glava ustalasane buč ne
gomile. Aleks je bio iza bubnjeva. Zilavi Kolač ić je u svojim rukama
drž ala pljosnatu blistavu električ nu gitaru, a Leri je sedeo za
okruglom klavijaturom sintisajzera.
Okrenuo sam se i pogledao dž inovske video-bimove, koji ć e uveć ati
naš e slike na zadovoljstvo svih oč iju u ovom zdanju. Tada sam se
ponovo okrenuo ka vrištećoj omladini.
Talasi i talasi buke preplavljivali su nas iz mraka. Mogao sam da
namirišem toplotu i krv.
Tada se upalio ogroman broj re lektora iznad nas. Jaki snopovi
srebrnih, plavih i crvenih zraka ukrš tali su se preko nas, a vriš tanje je
dostiglo neverovatnu visinu. Cela dvorana je bila na nogama.
Oseć ao sam svetlost kao ž marce na svojoj beloj kož i; bleš tala je u
mojoj ž utoj kosi. Bacio sam pogled na svoje smrtnike, koji su već bili
zaluđeni i pomahnitali dok su zauzimali svoja mesta među beskrajnim
žicama i srebrnim skelama.
Znoj mi je izbio po č elu. Svuda sam mogao da vidim pesnice kako
se podiž u u pozdrav. Citavom dvoranom divljala je raš trkana
omladina obuč ena u vampirske kostime Noć i veš tica, lica prelivena
veš tač kom krvlju blistala su se, neki su nosili razbaruš ene ž ute perike,
dok su drugi imali crno iscrtane kolutove oko oč iju, š to ih je č inilo još
nevinijim i sablasnijim. Mijauci, hukanje i razuzdani krici nadvisivali
su uobičajenu buku.
Ne, ovo nije bilo ni nalik snimanju spotova. Ovo nije bilo ni nalik
snimanju muzike u rashlađenim i zvuč no izolovanim odajama studija.
Ovo je bilo ljudsko iskustvo na vampirski nač in, jer je muzika bila
vampirska, kao š to su i scene na video- ilmu bile prizori ekstaze zbog
krvi.
Podrhtavao sam od č istog oduš evljenja, dok je mojim licem klizio
krvavi znoj.
Svetlost re lektora je prelazila preko publike, mi smo ostajali u
sumraku boje ž ive, a svuda gde bi svetlost pala, gomila bi se zatalasala
i postajala bučnija.
Cega je to bilo u ovom zvuku? Bio je to znak da se č ovek pretvori u
deo gomile - u masu koja se tiskala oko giljotine, u drevne Rimljane
koji su vriš tali za hriš ćanskom krvlju. Kelti okupljeni u gaju iš čekivali
su Marijusa, boga. Mogao sam da vidim taj gaj kao š to sam ga video i
onda kada mi je Marijus pripovedao. Da li su baklje bile sablasnije od
ovih obojenih zraka? Da li su jezivi dž inovi od vrbovog pruć a bili već i
od ovih č elič nih merdevina na kojima su, sa obe naš e strane, bila
postolja za zvučnike i svetla?
Ali ovde nije bilo nasilniš tva, nije bilo smrti - samo ovaj detinji
zanos koji se izlivao iz usta i tela mladež i, usresređena energija, koju
prirodno poseduju, kao što je prirodno i oslobađaju.
Još jedan talas haš iš a u prvim redovima. Dugokosi motociklisti u
kož nim jaknama i sa kož nim bodljikavim narukvicama tapš u iznad
glava - duhovi Kelta, č inilo se, sa njihovom rekom varvarskih kosa. Iz
svih uglova ovog dugač kog, š upljeg i zadimljenog mesta strujala je
nesputanost nečega što je podsećalo na ljubav.
Svetla su se ubrzano palila i gasila, te se č inilo da su pokreti gomile
bili isprekidani, kao da su se dešavali u navalama i grčevima.
Složno su skandirali sve jačim i snažnijim glasom:
“LESTAT! LESTAT! LESTAT!”
O! ovo je bilo bož anstveno! Koji bi smrtnik mogao da se odupre
ovakvom povlađivanju, ovakvom obož avanju? Uhvatio sam krajeve
svog crnog ogrtač a i skupio ga oko sebe, š to je bio signal. Zabacio sam
kosu svom snagom. Ovi moji pokreti izazvali su struju novog vriš tanja
sve do kraja dvorane.
Svetla se spojiš e u jednu tač ku na bini. Podigao sam krajeve svog
ogrtača kao slepi miš svoja krila.
Vriska se pretvorila u zastrašujući monolitan urlik.
“JA SAM VAMPIR LESTAT!”, povikao sam na sav glas, malč ice se
udaljivš i od mikrofona. Zvuk je bio gotovo vidljiv dok se protezao duž
ovalne dvorane, a glas gomile se još viš e pojač ao i bivao je sve glasniji,
kao da je imao nameru da proždere zvuk koji je odzvanjao.
“HAJDE, DAJTE DA VAS CUJEM! VI MENE VOLITE!”, odjednom sam
uzviknuo, potpuno neplanirano.
Gomila je udarala nogama o pod. Nisu udarali samo po betonskom
podu već i po drvenim sedištima.
“KO OD VAS ŽELI DA POSTANE VAMPIR?”
Urlik je postao prava grmljavina. Nekoliko ljudi je pokuš avalo da se
popne na binu, ali ih je obezbeđenje vrać alo nazad u publiku. Jedan
krupan motociklista, sa raš čupanom tamnom kosom, skakao je gore-
dole, držeći po limenku piva u svakoj ruci.
 Svetlost je sada bila jač a i podseć ala je na sjaj eksplozije. Iz
zvuč nika i opreme iza mene dopirao je sve glasniji zvuk lokomotive,
koja kao da je jurila ka bini.
Ovaj zvuk je progutao sve druge. U toj dreci publika je igrala i
skakala preda mnom. A onda se zač uo probadajuć i i kreš teć i zvuk
električ ne gitare. Bubnjevi su udarali u taktu marš a, dok je zvuk
lokomotive sa sintisajzera bivao sve kreš taviji, da bi zatim proključ ao
u buci usklađenoj sa marš om bubnjeva. Doš ao je trenutak da
započ nem pesmu, u molu, detinjastim reč ima koje su nadjač ale
instrumentalnu pratnju:

JA SAM VAMPIR LESTAT,

VI STE DOŠLI NA VELIKI SABAT,
SAŽALJEVAM I VAS I VAŠ NESREĆNI USUD...

Zgrabio sam mikrofon sa postolja i otrč ao prvo na jedan kraj bine,

a onda na drugi, dok je moj ogrtač leteo za mnom.

NE MOŽETE ZAUSTAVITI GOSPODARE NOĆI,

ONI NEMAJU MILOSTI PREMA VAŠOJ NESREĆI,
U VAŠEM STRAHU ONI UŽIVAJU...

Posezali su da me uhvate za nož ne č lanke, slali su mi poljupce, a

mladići su podizali devojke na ramena ne bi li mi dodirnule ogrtač dok
je lepršao nad njihovim glavama.

ALI U LJUBAVI ĆEMO VAS UZETI,

U USHIĆENJU VAS SKRHATI,
A U SMRTI OSLOBODITI...

NIKO NE MOŽE DA KAŽE

DA NISTE BILI UPOZORENI

Zilavi Kolač ić , furiozno prebiruć i po ž icama, zaigrala je kraj mene,

divljač ki se vrteć i, dok je muzika kreš tala neprijatnim glisandom,
bubnjevi i č inele udarali, a uzavrela pratnja sintisajzera ponovo se
uzdizala.
Osetio sam kako mi muzika prodire u kosti. Cak me ni na drevnom
rimskom sabatu nije tako snažno obuzela.
Bacio sam se na ples, gipko zamahujuć i bedrima, a onda sam ih
mahnito pomerao napred-nazad i tako smo se zajedno pomerali ka
ivici bine. Izvodili smo raspusne i erotske pokrete Puč inela, Harlekina
i svih ostalih komedijaš a - improvizujuć i sada kao š to su i oni to
nekada radili, dok su instrumenti spuš tali ton da bi ga ponovo podigli.
Nastavili smo sa svojim plesom, sa svojim pokretima, koje nismo
prethodno uvež bavali; oni su izvirali iz nas, š to je bilo neš to potpuno
novo.
Obezbeđenje je grubo guralo svakog iz gomile ko bi pokuš ao da
nam se pridruž i na bini. Svejedno, mi smo igrali na samoj ivici bine,
kao da nam je namera i bila da ih izazivamo; zabacivali smo kosu oko
glave i okretali se da sami sebe vidimo u vidu divovskih halucinacija
na dž inovskim platnima. Zvuk je putovao mojim telom dok sam se
okretao ka publici. Pokretao se kao č elič na lopta koja ide od mojih
kukova do mojih ramena, sve dok nisam postao svestan da se uzdiž em
sa poda u jednom velikom i usporenom skoku, da bi se ponovo tiho
vratio. Ogrtač je lebdeo, a iz mojih otvorenih usta virili su očnjaci.
Euforija. Zaglušujući aplauz.
Na koju god stranu pogledao, video sam ogoljena grla, deč ake i
devojč ice kako povlač e kragne i izdiž u vratove. Pokazivali su mi da
dođem i uzmem ih, pozivali su me i preklinjali, a neke devojake su i
plakale.
Miris krvi bio je gust kao i dim u vazduhu. Meso, i meso, i meso. A
opet, svuda ta prikrivena nevinost, neverovatna ubeđenost u to da je
sve ovo umetnost, niš ta viš e od umetnosti! Niko neć e biti povređen.
Ova divna histerija bila je bezbedna.
Kada sam zavriš tao, oni su mislili da je to neki elektronski
proizveden zvuk. Kada sam skoč io u vazduh, oni su mislili da je u
pitanju neki trik. A zaš to da ne, kada ih je č arolija zapljuskivala sa svih
strana, pa su mogli da se odreknu nas od krvi i mesa zarad velikih,
sjajnih divova na platnima iznad nas!
Marijuse, kako bih voleo da ovo možeš da vidiš! Gabrijela, gde si?
Reč i pesme su lile, a pevala ih je cela grupa zajedno. Sopran Zilavog
Kolač ić a nadvisio je ostale glasove. Zatim je ona poč ela besomuč no da
vrti glavom; kosa joj je padala i doticala daske pred njenim nogama,
gitara joj se lascivno klatila kao divovski falus. Na hiljade i hiljade
ljudi lupalo je nogama i tapšalo rukama u taktu.
“KAŽEM VAM: JA SAM PRAVI VAMPIR!”, zaurlao sam odjednom.
Ekstaza, delirijum.
“JA SAM ZAO! ZAO!”
“Da, Da, Da, Da, DA, DA, DA.”
Podigao sam ruke, dlanovi su mi bili okrenuti nagore.
“ŽELIM DA ISPIJEM VAŠE DUŠE!”
Krupni motociklista razbaruš ene kose u crnoj kož noj jakni
napravio je nekoliko koraka unazad, oborivš i pri tom one koji su
stajali iza njega, i skoč io na binu pokraj mene, sa pesnicama iznad
glave. Obezbeđenje je dojurilo da ga odvuč e, ali sam ga ja već drž ao;
jednom rukom sam ga podigao sa poda, privukao ga na svoje grudi i
prislonio usta na njegov vrat; moji su ga zubi samo dodirivali, doticali
su gejzir krvi, koji je bio spreman da šikne na površinu!
Ali, odvojili su ga od mene i bacili u gomilu kao š to bi neko
zafrljač io ribu u more. Zilavi Kolač ić je bila kraj mene. Svetlost se
odbijala o njene crne satenske pantalone i leprš avi ogrtač , dok je
pružala svoju ruku da me smiri, a ja sam pokušao da se oslobodim.
Sada sam znao sve ono š to je bilo izostavljeno sa svih stranica koje
sam proč itao o rok zvezdama -ludač ki spoj primitivnog i nauč nog,
religiozni zanos. Mi se, zapravo, i jesmo nalazili u drevnom gaju. Svi
smo mi bili sa bogovima.
Doš li smo do kraja prve pesme. Prelazili smo na drugu, dok je
gomila hvatala ritam, uzvikujuć i reč i koje su znali sa albuma i iz
novina. Udarajući nogama u ritmu, Žilavi Kolačić i ja smo pevali:

DECO MRAKA,
UPOZNAJTE DECU SVETLOSTI!

DECO ČOVEKA,
BORITE SE PROTIV DECE NOĆI.

Ponovo su klicali, urlali i zavijali, ne obaziruć i se na reč i. Da li su

Kelti mogli da se prepuste pož udnijim urlicima u momentima pre
masakra?
 Ali, ovde nije bilo nikakvog masakra, nije bilo obrednog spaljivanja
žrtava.
Strast se uzdizala prema slikama zla, a ne prema samom zlu.
Pož uda je grlila sliku smrti, ali ne i samu smrt. Mogao sam to da
osetim kao opekotine svetla u porama sopstvene kož e, mogao sam to
da osetim u korenu svoje kose, dok je pojač ani vrisak Zilavog Kolač ić a
nosio sa sobom sledeć u strofu. Moj pogled je krstario po dvorani i iš ao
do njenih najudaljenijih delova i pukotina, a am iteatar se pretvarao u
jednu veliku zavijajuću dušu.

Izbavite me odavde, oslobodite me ljubavi prema tome. Ne

dozvolite mi da zaboravim sve ostalo, da ž rtvujem svu svrhu, da sve
podredim tome. Zelim vas, deč ice moja. Zelim vaš u krv, vaš u nevinu
krv. Ja ž elim da me obož avate u trenutku kada zabijam svoje zube. Da,
ovo prevazilazi sva druga iskušenja!

Ali, u trenutku dragocene mirnoć e i stida, ugledao sam ih prvi put,

one prave, u gomili. Mala bela lica razbacana kao maske na talasima
bezoblič nih lica smrtnika, nejasna kao š to je nekad bilo i Magnusovo
lice u onoj drevnoj maloj bulevarskoj dvorani. Znao sam da ih i Lui
vidi iza zavese. Ali, sve š to sam u njima video, sve ono š to sam osetio
da iz njih zrači - bili su začuđenost i strah.
“SVI VI PRAVI VAMPIRI U GOMILI!”, uzviknuo sam. “POKAŽITE SE!”
Ostali su nepomič ni, dok su namazani i kostimirani smrtnici oko
njih divljali.

Citava tri sata smo igrali, pevali, udarali kao mahniti po metalnim
instrumentima, a viski je kruž io između Aleksa, Lerija i Zilavog
Kolač ić a. Gomila je nasrtala na nas, ponovo i ponovo, sve dok se
odredi policije nisu uduplali, a svetla upalila. Drvena sediš ta su bila
polomljena u uglovima dvorane u najviš ljim redovima, a limenke su se
kotrljale po betonskom podu. Oni pravi nisu napravili ni korak
napred. Neki od njih su i nestali.
Eto, kako je sve to bilo.
Neprekidno vriš tanje, kao da je u pitanju bilo petnaest hiljada
pijanaca koji su izaš li u provod, sve do poslednjeg momenta - kada je
kao završnica usledila balada: Doba nevinosti.
 Tada je muzika postala blaž a. Bubnjevi su utihnuli, kao i gitare, dok
je sintisajzer poč eo da stvara divne, prozirne zvuke električ nog
č embala; tonovi su bili tako blagi, a opet tako darež ljivi da se č inilo
kao da je vazduh bio posut zlatom.
S obzirom na to da mi je odeć a bila natopljena krvavim znojem, na
mestu gde sam stajao ostala je soč na mrlja; kosa mi je bila mokra od
krvi i zamršena, a ogrtač mi je visio sa jednog ramena.
Zapevao sam tom velikom zboru ushić enja i pijane paž nje, podiž uć i
glas polako i puštajući da se svaki pojedinačni stih jasno čuje:

Ovo je doba nevinosti,

Istinske nevinosti.
Svi vaši demoni su vidljivi,
Svi vaši demoni su telesni.

Zovite ih bol,
Zovite ih glad,
Zovite ih rat.

Mitsko zlo vama više nije potrebno.

Oterajte vampire i đavole

Uz pomoć bogova kojima se više ne klanjate.

Zapamtite,
Čovek sa očnjacima nosi ogrtač.
Ono što se čini kao magija
Magija i jeste.

Razumi ono što vidiš

Kada vidiš mene!

Ubijte nas, moja braćo i moje sestre,

Rat je započeo.

Razumi ono što vidiš

Kada ugledaš mene.
 Zatvorio sam oč i kada se podigao talas aplauza. Zaš to su tapš ali?
Šta su oni proslavljali?
U ovoj divovskoj dvorani gospodario je električ ni dan. Oni pravi su
nestajali u ustalasanoj gomili. Policajci u uniformama su skoč ili na
binu da nam raš čiste put. Aleks me je vukao za rukav dok smo
prolazili kroz zavesu.
“Coveč e, moramo da bež imo. Već su opkolili limuzinu. Neč e ti poć i
za rukom da dođeš do svojih kola.”
Rekao sam mu: ne, kao i da moraju da krenu limuzinom, i to
odmah.
Levo od sebe ugledao sam č vrsto belo lice jednog pravog; laktao se
u gomili sa novinarima. Na sebi je imao crno kož no odelo
motocikliste, a njegova se crna svilena natprirodna kosa sijala.
Zavese su ubrzo bile iskidane sa zakač aljki koje su ih drž ale, š to
nam je omoguć ilo pogled na bekstejdž . Lui je bio kraj mene. Video
sam još jednog besmrtnog sa svoje desne strane, viž ljastog muš karca
sa zlobnim osmehom na licu i sitnim tamnim očima.
Nalet hladnog vazduha zapuhnuo nas je dok smo se gurali prema
parkirališ tu. Pakao koprcavih smrtnika koji su se laktali, policija je
pozivala na red, dok se limuzina klatila kao č amac kada su Zilavi
Kolač ić , Aleks i Leri bili u nju ubač eni. Jedan pripadnik obezbeđenja je
upalio motor mog “porš ea”, ali je mladež udarala po njegovoj
karoseriji i krovu kao po nekom bubnju.
Iza tamnokosog muš karca-vampira pojavio se još jedan demon -
ž ena, i ovaj par nam se opasno približ avao. Sta su, do đavola, mislili da
urade?
Veliki motor limuzine je rikao kao lav na decu koja nisu htela da se
sklone s puta, dok je obezbeđenje na motorima gromoglasno palilo
svoje mašine, izbacujući dim i praveći još veću buku u gomili.
Vampirski trio je iznenada opkolio “porš e”; lice visokog muš kog
vampira bilo je izoblič eno od besa, a samo jedan zamah njegove
moć ne ruke izdigao je nisko postavljen automobil, bez obzira na
deč urliju koja se oslanjala na njega. Prevrnuć e se. Odjednom sam
osetio neč iju ruku na grlu. Osetio sam kako se Luijevo telo okreć e i
č uo kako njegova pesnica udara u natprirodnu kož u i natprirodne
kosti iza mene, kao i kletvu izrečenu šapatom.
 Svuda oko nas su smrtnici odjednom zavriš tali. Jedan policajac se
obratio gomili preko megafona i rekao im da se raziđu.
Jurnuo sam napred, oborivš i pri tom nekolicinu mladih; zaustavio
sam prevrtanje “porš ea” tik pre nego š to se izvrnuo na leđa kao neka
buba. Dok sam pokuš avao da otvorim vrata, oseć ao sam kako se
gomila pribija uz mene. Ovo je svakog trenutka moglo da se pretvori u
haos. Nastupiće stampedo.
Zviž duci, vriš tanje, zvuk sirena. Tela guraju Luija i mene, i pribijaju
nas. Vampir obuč en u kož no odelo podigao se s druge strane “porš ea”,
a u rukama mu je zasvetlela velika srebrna kosa kada ju je zavitlao
preko glave. Zač uo sam Luijev uzvik upozorenja. Video sam još jednu
kosu koja je zasvetlucala u uglu mog oka.
Ali, tada se zač uo natprirodan vrisak, koji je presekao opš tu
kakofoniju zvukova, kada se u jednom zaslepljujuć em trenu muš ki
vampir pretvorio u plameni bljesak. Još jedan bljesak eksplodirao je
kraj mene. Kosa je zakloparala po betonu. Nekoliko metara dalje, još
jedan vampir je iznenada buknuo u plamenu.
U potpunoj panici, gomila je trč ala nazad prema dvorani, jurila u
svim pravcima po parkirališ tu, bež ala bilo kuda da se spase od
kovitlajuć ih likova koji su sagorevali do pepela u svom sopstvenom
paklu; udovi su im od toplote goreli do samih kostiju. Video sam i
druge besmrtne kako jure prebrzo da bi bili opaž eni kroz usporenu
ljudsku stisku.
Lui je bio zapanjen kada se okrenuo prema meni; zaprepaš ćenje na
mom licu ga je još više zapanjilo. Nijedan od nas dvojice to nije uradio!
Nijedan od nas nije imao takve moć i! Znao sam samo jednog
besmrtnog koji je to mogao da uradi.
Ali, iznenada su me udarila vrata automobila. Jedna lepa i mala
ruka posegnula je da me uvuče unutra.
“Pož urite, obojica!”, reč e jedan ž enski glas na francuskom. “Sta
čekate, da crkva ovo proglasi čudom?”
Bio sam uvuč en i smeš ten na kož no sediš te pre nego š to sam i
shvatio š ta se zapravo deš ava; povukao sam Luija i on se provukao
preko mene na zadnje sedište.
“Porš e” je velikom brzinom krenuo napred; smrtnici su se
už urbano sklanjali ispred njegovih farova. Zurio sam u vitko telo
vozač a kraj sebe, u plavu kosu, koja je padala na njena ramena, u
zaprljani šešir, koji joj je bio nabijen do očiju.
Zeleo sam da je zagrlim, da je udavim poljupcima, da pritisnem
svoje srce uz njeno i zaboravim sve ostalo. Do đavola sa ovim
idiotskim novostvorenima! Ali “porš e” se ponovo zamalo prevrnuo
kada je napravila nagli okret udesno, proš la kroz kapiju i krenula ka
ulici zakrčenoj saobraćajem.
“Gabrijela, stani!”, povikao sam, uhvativš i njenu ruku svojom
šakom. “Nisi valjda ti to uradila, onako ih spalila..!”
“Naravno da nisam”, rekla je oš trim francuskim naglaskom, skoro
me i ne pogledavš i. Izgledala je neodoljivo dok je sa samo dva prsta
ponovo okretala volan; zavrtela nas je u još jedan okret od devedeset
stepeni; uputili smo se ka autoputu.
“Onda nas udaljavaš od Marijusa!”, rekao sam. “Stani!”
“Pa neka onda on raznese onaj kombi koji nas prati!”, uzviknula je.
“E tek onda ć u se zaustaviti!” Svom snagom je pritisnula papuč icu za
gas, očiju uprtih u put pred njom, rukama čvrsto držeći kožni volan.
Okrenuo sam se da preko Luijevog ramena vidim to č udoviš te od
vozila, koje je hrlilo neviđenom brzinom - ogromna mrtvač ka kola,
č inilo se, zastraš ujuć a i crna, sa ustima punim hromiranih zuba preko
prć aste haube i č etvoro besmrtnih, koji su nas zlobno posmatrali kroz
zamrljano prednje staklo.
“Ne mož emo se iskobeljati iz ove saobrać ajne guž ve i neć emo moć i
da im pobegnemo!”, rekao sam. “Okreni automobil. Vrati se do
dvorane. Gabrijela, okreni automobil!”
Ali, ona je nastavila da vozi, opasno vrludajuć i između vozila, dok
su se neka od njih, u čistoj panici, povlačila u samu stranu puta.
Kombi se približavao.
“To je prava ratna maš ina, eto š ta je!”, rekao je Lui. “Pojač ali su ga
gvozdenim branikom. Pokuš ać e da nas nabiju otpozadi, mala
čudovišta!”
O, ovo sam pogreš no procenio! Potcenio sam situaciju. Zamiš ljao
sam svoje prednosti u ovom modernom dobru, ali sam zaboravio da ih
i oni imaju.
Sve viš e smo se udaljavali od jednog jedinog besmrtnika koji je
mogao da ih oduva u več nost. Pa, onda ć u ih ja lič no srediti, sa
zadovoljstvom. Za poč etak, razbić u njihovu š oferš ajbnu na delić e, a
onda ć u im otkinuti glave, jednu po jednu. Otvorio sam prozor, isturio
telo kroz njega i ispentrao se iz automobila. Vetar mi je š ibao kosu
dok sam zurio u njih, u njihova ružna lica iza šoferšajbne.
Dok smo jurili ka izlazu na autoputu, skoro da su se prilepili uz nas.
Dobro. Samo da se primaknu još malo bliž e, pa ć u skoč iti na njih. Ali,
naš automobil je poč eo da se zaustavlja. Gabrijela nije mogla da se
ispetlja iz saobraćajne gužve.
“Držite se, dolaze!”, zavrištala je.
“Samo neka dođu!”, povikao sam, i samo mi je trenutak falio da
skočim sa krova našeg automobila i nabijem se u njih kao malj.
Ali baš taj trenutak nisam imao. Udarili su u nas svom snagom, a
moje telo je odletelo u vazduh; spustio sam se na autoput, a “porš e” je
proleteo kraj mene i odleteo u prazan prostor.
Video sam Gabrijelu kako se iskobeljava kroz vrata pre nego š to su
kola udarila o zemlju. Ona i ja smo se otkotrljali niz travnatu padinu
kada se automobil prevrnuo i eksplodirao u zaglušujućoj rici.
“Lui!”, povikao sam. Otpuzao sam prema plamenu. Krenuo bih
pravo u vatru za njim, ali se staklo na zadnjem delu automobila
razbilo u paramparč ad dok se provlač io kroz njega. Udario je u
zaš titnu ogradu taman kada sam stigao do njega. Svojim ogrtač em
sam mlatio po njegovom zadimljenom odelu, a Gabrijela je strgla
svoju jaknu da uradi isto.
Kombi se zaustavio na ogradi autoputa visoko iznad nas. Ona
stvorenja su, kao veliki beli insekti, preskakala ogradu i spuš tala se
niz padinu.
Bio sam spreman za njih.
Ali, ponovilo se ono od malopre. Poš to je prvi od njih, sa visoko
podignutom kosom u rukama, krenuo ka nama, opet se zač uo onaj
jeziv natprirodan vrisak, a za njim je usledilo ono zaslepljujuć e
sagorevanje. Lice tog stvorenja pretvorilo se u crnu masku usred
divljanja narandž astog plamena. Njegovo telo se iskrivilo u už asnom
plesu.
Ostali su se okrenuli i potrčali da se sakriju ispod autoputa.
Krenuo sam za njima, ali me je Gabrijela stegla i nije me puš tala.
Njena snaga me je izluđivala, ali i zaprepastila.
“Stani, zaboga!”, rekla je. “Lui, pomozi mi!”
“Pusti me!”, rekao sam besno. “Hoć u makar jednog od njih, samo
jednog. Mogu da uhvatim onog poslednjeg!”
 Ali ona nije htela da me pusti, a nisam hteo da se rvem sa njom. Lui
se pridružio njenim besnim i očajnim molbama.
“Lestate, ne idi za njima!”, rekao je, a njegov uljudan ton pretio je
da to viš e ne bude. “Dosta je bilo. Moramo odmah da se izgubimo
odavde.”
“U redu!”, rekao sam i odustao od toga, ozlojeđen.
Osim toga, bilo je i suviš e kasno. Onaj izgoreli je nestao u dimu i
tinjajućem plamenu, dok su ostali bez traga iščezli u tišini i mraku.
Noć koja nas je okruž ivala iznenada je postala prazna, ako
izuzmemo grmljavinu saobrać aja na autoputu iznad nas. I eto, nas
troje stojimo kraj jezivog plamena zapaljenog automobila.
Lui je umorno obrisao č ađ sa svog lica. Prednja stranja njegove
krute bele koš ulje bila je oprljena, dok je i njegov dugač ki operski
ogrtač od baršuna bio nagoreo i iscepan.
A tu je bila i Gabrijela, beskuć nik kao š to je to bila i nekada davno,
poput praš njavog i odrpanog deč aka u izlizanom smeđem ž aketu,
pantalonama i sa zgnječ enim braon ilcanim š eš irom postavljenim
ukrivo na njenoj divnoj glavi.
U silnoj kakofoniji gradske buke, č uli smo udaljeno zavijanje sirena
kako se približava.
Svejedno, stajali smo nepokretni, sve troje, č ekajuć i i gledajuć i se
međusobno. Znao sam da smo podrobno ispitivali gde je Marijus.
Sigurno je to bio Marijus. Morao je da bude. I bio je uz nas, ne protiv
nas. Sada će nam se odazvati.
Tiho sam izgovorio njegovo ime. Zaš kiljio sam u mrak ispod
autoputa pa preko beskrajnog mnoš tva malih kuć a, koje su preplavile
okolne padine.
Ali sve š to sam mogao da č ujem bile su sirene, koje su postajale sve
glasnije, kao i mrmor ljudskih glasova dok su smrtnici započ injali
dugački uspon sa bulevara koji se nalazio ispod nas.
Video sam strah na Gabrijelinom licu. Posegnuo sam za njom i
priš ao joj, pored sve ove jezive zbrke, bez obzira na smrtnike koji su
nam se sve viš e približ avali i automobile koji su se zaustavljali na
autoputu.
Njen zagrljaj je bio iznenadan, topao. Pokazala mi je rukom da
požurim.
“U opasnosti smo! Svi!”, šapnula je. “U strašnoj opasnosti! Dođite!”
 3

B ilo je pet sati ujutro. Stajao sam sam ispred staklenih vrata svoje
kuć e na ranč u u dolini Karmel. Gabrijela i Lui su zajedno otiš li u
brda na počinak.
Telefonom sam bio obaveš ten da su moji smrtni muzič ari bezbedni
u novom skroviš tu u Sonomi i da proslavljaju naš uspeh iza električ nih
ograda i kapija. Sto se policije i medija tič e, kao i svih njihovih
neizbežnih pitanja, pa, to će morati da pričeka.
Sada sam sâ m, kao š to sam to oduvek i radio, č ekao jutarnje svetlo,
pitajuć i se zaš to se Marijus nije pokazao, zaš to nas je spasao i potom
nestao bez ijedne reči.

“A š ta ako to nije bio Marijus?”, rekla je kasnije Gabrijela,

uznemireno, dok je hodala tamo-amo. “Kaž em vam da sam osetila
neku sveprož imajuć u opasnost. Osetila sam neku pretnju koja nije bila
upuć ena samo njima već i nama. Osetila sam je izvan dvorane kada
smo izaš li. Osetila sam je i kada smo stajali kraj zapaljenog
automobila. Ima neč eg u tome. Sasvim sam sigurna da to nije bio
Marijus...”
“Oseć alo se neš to varvarsko u tome”, rekao je Lui. “Skoro, ali ne u
potpunosti..”
“Da, neš to gotovo divlje”, odgovorila je, pogledavš i ga sa
odobravanjem. “A č ak i da je bio Marijus, š ta te nagoni na to da misliš
da te nije spasao samo da bi izveo svoju lič nu osvetu nad tobom, na
sebi svojstven način?”
“Ne”, rekao sam, než no se smejuć i. “Marijus nije ž eljan osvete, jer
da jeste, već bi je ostvario. Toliko barem znam.”
Bio sam i previš e uzbuđen dok sam je samo posmatrao, onaj njen
stari hod, one njene tako poznate pokrete. A da, i ilcano safari odelo.
I nakon dve stotine godina još uvek je bila neustraš ivi istraž ivač .
Zajahala bi stolicu kao kauboj kada bi sela; spustila bi bradu na š ake,
koje bi bile ležerno položene na visokom naslonu.
Toliko toga smo imali da prič amo, da kaž emo jedno drugom. Bio
sam i suviše srećan da bih se plašio.
Osim toga, plaš iti se - bilo je i previš e straš no, jer mi je sad sinulo da
sam napravio još jednu loš u i pogreš nu procenu. To sam prvi put
shvatio kada je eksplodirao “porš e” sa Luijem. Ovaj moji mali privatni
rat izlaž e velikoj opasnosti i sve one koje volim. Kakva sam budala bio
da pomislim da svu tu zlobu mogu privući samo na sebe.
Zaista je trebalo da razgovaramo. Morali smo da budemo dovitljivi.
Morali smo da se pričuvamo.
Ali zasada smo bili bezbedni. To sam joj saopš tio umirujuć im
tonom. Ona i Lui ovde nisu oseć ali opasnost; ona nas nije dopratila u
dolinu; a ja je uopš te nisam ni osetio, niti ovde, niti bilo gde pre toga.
Naš i su se mladi i glupavi besmrtni neprijatelji razbež ali, poverovavš i
da mi posedujemo moć da ih uništimo sopstvenom voljom.
“Znaš , hiljadu puta, hiljadu puta sam zamiš ljala naš ponovni susret”,
rekla je Gabrijela. “Ali nikada, ama baš nikada, on nije bio nalik
ovome.”
“Ja baš mislim da je bio velič anstven!”, rekao sam. “Nemoj ni na
trenutak da pomisliš da nas nisam mogao izbaviti sopstvenim
snagama! Baš sam se spremao da uguš im onog sa kosom, da ga
odbacim preko dvorane. A video sam i onog drugog kako mi prilazi.
Mogao sam ga slomiti na pola. Kaž em vam, jedno od najveć ih
razočaranja u svemu ovome jeste to što nisam dobio priliku da...”
“Ti, mesje, ti si jedan pravi đavo!”, rekla je. “Ti si nemoguć ! Ti si...
kako te je beš e ono Marijus nazvao... najprokletije stvorenje! Potpuno
se slažem sa njim.”
Oduš evljeno sam se nasmejao. Kakvo slatko laskanje. I kako je
samo divno zazvučao staromodni francuski govor.
I Luiju se jako svidela Gabrijela; sedeo je zavaljen u senci i
posmatrao, ć utljiv i zamiš ljen kao š to je oduvek i bio. Bio je
besprekoran, kao da je imao potpunu vlast nad svojom pojavom i kao
da smo upravo doš li sa poslednjeg č ina Traviate da posmatramo
smrtnike kako piju š ampanjac u kafeu sa mermernim stolovima, dok
su moderne kočije kloparale pored nas.
U vazduhu se oseć alo osnivanje novog kovena, velič anstvena
energija, poricanje ljudske stvarnosti, nas troje zajedno protiv svih
plemena, svih svetova. Duboki oseć aj bezbednosti, neuzastavljiv
trenutak - kako im to uopšte objasniti.
 “Majko, prestani da se brineš ”, najzad sam izgovorio u nadi da ć e se
sve postaviti na svoje mesto i da ć e nastupiti trenutak apsolutne
smirenosti. “Besmisleno je. Stvorenje koje je tako moć no da sagori
svoje neprijatelje mož e nas pronać i kad god to pož eli, a mož e da uradi
i šta god mu je volja.”
“A to bi trebalo da me smiri?”, pitala je.
Video sam Luija kako vrti glavom.
“Ja nemam tvoje moć i”, rekao je nenametljivo, “ali sam, svejedno,
osetio to stvorenje. Kaž em ti da je u tome bilo neč eg vanzemaljskog,
neč eg potpuno necivilizovanog, ako mogu tako da kaž em u
nedostatku neke bolje i primerenije reči.”
“Ah! baš si se dobro izrazio!”, ubacila se Gabrijela. “Ono je bilo
potpuno strano, kao da je dolazilo od nekog bića tako izmeštenog...”
“A tvoj Marijus je i suviš e civilizovan”, insistirao je Lui, “i previš e
zaokupljen filozofijom. Otud i znaš da nije željan osvete.”
“Vanzemaljsko?! Necivilizovano?!”, pogledao sam i u jedno i drugo.
“Zašto ja nisam osetio tu opasnost?”, upitao sam.
“Mon Dieu, to je moglo biti bilo š ta”, rekla je najzad Gabrijela. “Ta
tvoja muzika bi i mrtve podigla iz groba.”

Razmiš ljao sam o misterioznoj poruci od proš le noć i: Lestate,

opasnost! - ali zora je bila i previš e blizu da bih ih time opteretio. Osim
toga, to nije niš ta objaš njavalo. To je bio samo jedan delić
nepoznanice, i to možda upravo onaj koji se nikako nije dao uklopiti.

Sada su zajedno otiš li, a ja sam stajao sâ m ispred staklenih vrata;
posmatrao sam bljesak svetlosti iznad planina Svete Lucije, koji je
postajao sve jači i jači, i naglas razmišljao:
“Gde si, Marijuse? Zaš to se, do đavola, ne prikaž eš ?” Mož da je sve
to, do đavola, bilo istina, sve ono š to je Gabrijela rekla. “Za tebe je ovo
igra, zar ne?” Ali, da li je to i za mene bila igra, to š to ga, zapravo,
nisam glasno pozvao? Naime, nisam podigao svoj tajni glas i time
nisam iskoristio svu njegovu moć , kao š to mi je on, pre dve stotine
godina, rekao da mogu da uradim?
Tokom svih mojih patnji i borbi, ne pozvati ga predstavljalo je neku
vrstu ponosa, ali od kakve je koristi sada bio taj ponos?
Mož da je on priž eljkivao taj poziv od mene. Mož da ga je zahtevao.
Sada je iz mene iš čilela sva gorč ina i tvrdoglavost. Zaš to bar ne
pokušati?
Zatvorivš i oč i, uradio sam ono š to nisam uč inio još od onih drevnih
noć i u osamnaestom veku, kada sam sa njim razgovarao naglas na
ulicama Kaira ili Rima. Nemo sam ga pozvao. Osetio sam kako taj
nemi krik izvire iz mene i putuje u zaborav. Skoro da sam mogao da
ga osetim kako premoš ćava svet vidljivih oblika, postaje sve nejasniji,
da bi se potom jednostavno izgubio.
A onda se, u delić u sekunde, ponovo pojavilo ono udaljeno i
nepoznato mesto koje sam ugledao proš le noć i. Sneg, beskrajni sneg, i
neka vrsta kamenog zdanja, sa prozorima okovanim ledom. Na nekom
visokom rtu nalazio se č udan savremeni instrument - ogroman sivi
metalni tanjir, koji se okretao po osovini kako bi privukao nevidljive
talase koji se ukrštaju na zemaljskom nebu.
Televizijska antena! Iz ove snež ne pustinje dopirala je do satelita -
eto š ta je to bilo! A razbijeno staklo na podu bilo je staklo televizijskog
ekrana. Video sam to. Kamena klupa... polomljen televizijski ekran.
Buka.
Nestajanje.
MARIJUSE!
Opasnost, Lestate. Svi smo u opasnosti. Ona je... Ja ne mogu... Led.
Zakopani u ledu.
Bljesak izlomljenog stakla na kamenom podu, prazna klupa,
zvečanje i vibracije “Vampira Lestata” bruje iz zvučnika.
Ona je... Lestate, pomozi mi! Svi smo... opasnost. Ona je...
Muk. Veza je bila prekinuta.
MARIJUSE!
Neš to se ponovo pojavilo, ali jedva raspoznatljivo. Bez obzira na
takvu žestinu, bilo je isuviše slabo!
MARIJUSE!
Naslonivš i se na prozor, zurio sam pravo u jutarnju svetlost, koja je
postajala sve jač a. Oč i su mi suzile, dok su mi vrhovi prstiju skoro
goreli na vrelom staklu.
Da li je u pitanju Akaša? Odgovori mi! Da li mi govoriš da je to
Akaša, da je ona ta, da je to bila ona?
Sunce se uzdizalo iznad planina. Smrtonosni zraci su se prosipali po
dolini; prostirali su se njome.
 Istrč ao sam iz kuć e; rukom š titeć i oč i, trč ao sam preko livade
prema brežuljcima.
U roku od nekoliko minuta dospeo sam do svoje skrivene
podzemne kripte, podigao kamen i siš ao niz grubo urezano malo
stepeniš te. Jedna krivina, pa još jedna, i tada se nađoh u hladnom i
bezbednom crnilu, u samom središ tu miriš ljave zemlje. Legao sam na
blatnjavi patos malene odaje; srce mi je tutnjalo, a udovi podrhtavali.
Akaša!
Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla iz groba.
Televizor postavljen u odaji, naravno, Marijus im je omoguć io da
gledaju satelitski prenos mog koncerta. Oni su videli moje video-
spotove! Znao sam, bio sam siguran, kao da mi je to izgovorio reč po
reč ! Odneo im je televizor u svetiliš te, kao š to im je i ranije, pre mnogo
godina, donosio filmove.
I ona se probudila, podigla se. Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla iz
groba. Eto, ponovo sam to uradio.
Oh! kada bih samo mogao da drž im oč i otvorenim, kada bih samo
mogao da razmislim, samo da se sunce nije počelo dizati!
Ona je bila u San Francisku, bila nam je tako blizu, spalila je naš e
neprijatelje. Vanzemaljsko, potpuno strano, da.
Ali ne necivilizovano, ne divlje. Ona to nije bila. Tek š to se
razbudila, moja boginja, podigla se kao velič anstveni leptir iz svoje
č aure. A š ta je za nju predstavljao svet? Kako je dospela do nas? U
kakvom je stanju bio njen um? Opasnost za sve nas. Ne! Ne verujem u
to! Ona je ubila naše neprijatelje. Ona je došla kod nas.
Ali, viš e se nisam mogao izboriti sa pospanoš ću i tež inom. Cista č ula
su terala sva č udesa i uzbuđenje. Moje je telo postalo mlitavo,
bespomoćno i mirno.
A onda sam osetio kako se neka ruka spustila na moju.
Bila je hladna kao mermer, a otprilike toliko i snažna.
Moje se oč i zač as otvoriš e u mraku. Ruka me je jač e stegnula. Bujna
svilenkasta kosa je okrznula moje lice. Hladna š aka preš la mi je preko
grudi.
O molim te, draga moja, prelepa moja, molim te! - ž eleo sam to da
kaž em, ali su se moje oč i sklapale, moje usne nisu Gubio sam svest. Na
horizontu se dizalo sunce.
{1} Lelio je jedan od nekoliko glavnih likova pozorišne forme
komedija del art. On je mladi Izabelin ljubavnik; on voli Izabelu i želi
da se oženi. Izabelin otac, Pantalun, mrzi ga i želi da razdvoji
ljubavnike. Lelio je drag i lep, ali ne i previše pametan i rečit. – Prim.
prev.
{2} Luj IX Sveti – francuski kralj (1137 - 1180), jedan od glavnih
aktera sedmog krstaškog pohoda.. – Prim. prev.
{3} Pantalun, Pulč inela, Lelio i Izabela - poznati likovi komedije del
art, jednog oblika veoma popularnog improvizovanog pozoriš ta
osnovanog u 16. veku u Italiji. Tokom 17. i 18. veka pozorišne trupe sa
profesionalnim glumcima i njihovim predstavama postaju popularne
š irom Evrope, gde zabavljaju gledaoce svojim duhovitim
improvizovanim dijalozima, spletkama, lakrdijaš enjem, poznatim
zapletima i još poznatijim raspletima. Smatra se da su ove predstave
uticale na Šekspira i Molijera. - Prim. prev.
{4} Komedi fransez - prvo drž avno dramsko pozoriš te u Parizu, koje
su 1680. osnovale Molijerova trupa i trupa „Buronskog hotela”
nazvano „Dom Molijera”. Ostalo je č uvar nacionalne tradicije
francuske drame i pozoriš ne umetnosti. Izvodi pretež no klasič na dela,
pre svega francuska, ali i strana; č uva i neguje najbolji scenski govor,
pa je reper u francuskoj nacionalnoj kulturi. – Prim. prev.
{5} Pantalun ili Pantalone – lik š krtice u italijanskoj komediji del arte,
najčešće obučen u crvenocrne pantalone. - Prim. prev.
{6} Harlekin ili Arlekin - š aljiva lič nost u komedijama del arte XVII
veka; obuč en u š areno odelo saš iveno iz trouglaste sitne parč adi; ima
drven mač i masku na licu; lakrdijaš , š aljivč ina, prevrtljivac. - Prim.
prev.
{7} Skaramuš - ime hvalisave lič nosti u italijanskoj komediji del arte,
tvorevina italijanskog glumca komič ara Fjorelija Tiberija (?-1694). -
Prim. prev.
{8} Glisando - (ital. glissato) - muzič ki izraz za blago prevlač enje po
žicama instrumenta. - Prim. prev.
{9} Rokeler (franc.) - ogrtač do kolena, koji se naroč ito nosio u 18. i
19. veku. Dobio je ime po vojvodi od Rokelera. - Prim. prev.
{10} Rapunzel - lik iz istoimene bajke brać e Grim; devojka sa
dugač kom pletenicom koja ž ivi zatoč ena u kuli, poznata po tome š to
je svoju kiku bacala kroz prozor umesto už eta kako bi se njen dragi
popeo do nje. -Prim. prev.
{11} Rumpelstiltskin - lik iz bajke brać e Grim; sâ m je sebe uniš tio
kada je kraljica, nekadaš nja milinareva kć erka, pogodila njegovo ime.
- Prim. prev.
{12} O hostijo spasonosna, š to otvaraš nam š irom raj. Sred rvanja
sudbonosna, ti jačaj nas i očuvaj... - Prim. prev.
{13} Divnu, dakle, tajnu ovu častimo dušom svom. - Prim. prev.
{14} Poreklo sabata je nejasno. Veruje se da potič e iz drevnog
Vavilona, a spominje se vezano za različ ite piaznike u jevrejskoj,
hriš ćanskoj i muslimanskoj religiji. Jedno od znač enja je da
predstavlja tajni sastanak veš tica i veš taca radi obož avanja đavola, i
tom prilikom oni igraju i pevaju, š to najviš e odgovara ovom
kontekstu. - Prim. ur.