ALFA Univerzitet

Odsek: Anglistika - književnost

Seminarski rad iz predmeta Postmoderna književnost

Postmoderni elementi u romanu „Lolita“ Vladimira Nabokova

Profesor: prof. dr Jelena Pršić Student: Merima Pućurica

Januar, 2023. godina

 Sadržaj:
1. UVOD .............................................................................................................. 2
2. POSTMODERNISTIČKI ELEMENTI U RADNJI ROMANA ......................
3
3. ZAKLJUČAK .................................................................................................. 7
4. LITERATURA .................................................................................................
8

1
 1. Uvod
Postmodernizam svakako predstavlja veoma značajan period u književnosti, za koji se
smatra da je otpočeo u veoma specifično vreme, nakon drugog svetskog rata, odnosno u
drugoj polovini dvadesetog veka. Kako je rat sa sobom doneo mnogo stradanja, nemira i
žrtava u pordicama i životima ljudi uopšte, ova epoha u književnosti je obojena upravo
takvim raspoloženjima, koja su veoma teška. Tako su najčešće teme dela stvorenih u ovom
periodu upravo vezane za taj događaj, odnosno ratno vreme i sve što ga prati, uključujući
logore, ubistva i mnoga druga zlodela. Usled svojih sopstvenih osećanja izazvanih tadašnjim
događanjima, pisci i svi oni koji su imali potrebu da pišu, svoje emocije su preneli na papir,
svesni ili nesvesni toga da su u književnosti otpočeli sasvim novu epohu, koja je po svemu
sudeći specifična i drugačija. Shodno toj drugojačijosti, takva dela nisu uvek nailazila na
odobravanja, već su često bila čak i osuđivana od strane vlasti ili onih koji su na suprotnoj
strani. Smatralo se da ona ugrožavaju nečiji identitet, prava i pravdu, te su autori neretko
ispaštali i postajali žrtve sistema zarad toga da narod i svi oni koji su željni saosećanja čuju šta
oni imaju da kažu i time im makar malo olakšaju.

Uprkos teškim temama koje su zauzimale centralna mesta u delima autora koja su stvarali
u epohi postmodernizma, taj period se ne može smatrati neplodnim, već sasvim suprotno od
toga, u njemu su nastala mnogobrojna značajna dela, isto tako značajnih autora koji su publici
i čitaocima pružili izuzetno vredne i poučne riznice znanja, iskustava i istine. Tako su neki od
najpoznatijih postmodernista književnosti Bukowski, Atwood, Salinger, Drakulić, Matanović
i mnogi drugi koji su se svojim umećem i veštinom izdvojili i obogatili ovaj pravac. Međutim,
autor čije je delo odabrano za potrebu izrade ovog rada, a u svrhe dubljeg i jasnijeg
razumevanja postmodernističke književnosti na delu i kroz primer jeste Vladimir Nabokov.
Tako je za analizu uzeto jedno od njegovih najpoznatijih dela pod nazivom „Lolita“, koje je
po izlaženju u javnost i predstavljanju publici, izazvalo mnogobrojne različite reakcije. Kako
je prethodno i pomenuto, roman je napisan u periodu koji pripada postmodernizmu, 1955.
godine, a opisuje se različitim opisnim pridevima počev od toga da je lucidan, ironičan, jeziv,
pa sve do toga da se karakteriše kao brilijantan i nesvakidašnji. Nabokov je svakako bio
svestan da će „Lolita“ dobiti mnoštvo kritika, te ga je to navelo da se na vreme udalji i
distancira od optužbi i kleveta za pedofiliju, koja je jedna od osnovnih elemenata romana.
Svakako, u ovom radu težiće se razjašnjenju elementarnih dešavanja i radnji u kojima se
mogu uočiti elementi postmodernizma, a ono što će posebno biti u fokusu neste

2
nadvladavanje prirode čoveka i svega onoga što ga čini zdravorazumskim bićem, od strane
nečega duhovnog, fizičkog ili nekog drugog oblika što se ne može pojasniti na svakidašnji
način.

2. Postmodernistički elementi u radnji romana

Glavni akteri dela „Lolita“ su Hambert Hambert i dvanaestogodišnja devojčica sa imenom

Dolores Hejz, koju prvobitno pomenuti akter naziva Lolitom, odakle i sam naziv romana. Na
samom početku knjige, čitaoci se sa Likom Hamberta susreću u prošlosti, dok je on bio u
tinejdžerskom dobu ili uzrastu i ono što je posebno značajno jeste da se već u tim momentima
pominje njegovo prvo zaljubljivanje, odnosno njegova prva ljubavna osećanja upućena
nekome. Ta njegova osećanja bila su upućena njegovoj vršnjakinji, odnosno devojci njegovih
godina pod imenom Anabel. U toj ljubavi, vezi ili odnosu se uočava temelj svih njegovih
budućih ponašanja, kako i sam govori o tome u prvom licu jednine, odnosno u sopstveno ime.
Ipak, može se zapaziti da on nema negativistički pogled na svoja lična ponašanja, potrebe i
nagone, već se sasvim suprotno uočava specifična ravnodušnost. Shodno svemu prethodno
navedenom, Hambert navodi svoje lično opažanje da je taj događaj u njegovom živvotu
ostavio traga i da on predstavlja svojevrsnu prekretnicu koja uzrokuje sve što sledi kasnije.

Jedan od primarnih elemenata postmodernizma jeste iskazivanje svega onoga što je

unutrašnje, odnosno onoga što je spolja nevidljivo i što se ne može sagledati. Upravo taj
element se primećuje među prvim poglavljima knjige, kada Hambert govori o toku njegova
dva života koja se po svojoj suštini razilaze, onog jednog unutrašnjeg, za koji samo on zna i
onog spoljašnjeg koji je vidljiv drugima koji su oko njega. Tim povodom on sve ono što je
unutar njega uključujući osećanja, nagone i druge pojave zapisuje u nekakvom svom
dnevniku, pa se čak stiče utisak da je upravo knjiga „Lolita“, ona koju čitalac čita riznica
svega onoga što je on po svojoj suštini. Taj život za koji samo on zna i koji je tajan za sve
druge je daleko uzbudljiviji za njega od onoga kojim se predstavlja u javnosti.

Još jedan od značajnijih događaja na početku samog romana jeste to da je Hambert čak
nekoliko puta bio u takozvanim sanatorijumima za mentalno obolele, gde se svakako
nastojalo da mu se ukaže pomoć usled problema psihičke prirode koje sasvim izvesno
poseduje. Međutim, on psihijatra koji mu je posvećen i koji radi na popravljanju njegovog
veoma lošeg stanja ne zapaža kao ličnost koja može da mu pomogne i doprinese, već
konstantno osmišljava i svoje zamisli sprovodi u delo kako da tog čoveka načini budalom. U
3
tim sanatorijumima je pronalazio različite načine da mu se ne pripišu različite dijagnoze, te se
služio i kartonima drugih pacijenata, pa sam psihijatar dolazi do zaključka da postoji
mogućnost da je Hambert homoseksualac ili je impotentan, dok je pedofilija kao opcija
odbačena. Ono što se u tom dešavanju primećuje jeste da on svoju prirodu ne ispoljava i ne
prikazuje, već je i dalje sebično čuva za sebe i štiti od svih. U tom delu se takođe zapažaju
elementi postmoderne, jer lik svakako jača već uspostavljenu autonomiju razuma nekakve
moći, mada je ovakav način rezonovanja stvari i situacija kao što je već pomenuto nezavistan
od onoga što se može nazvati moralnim i istinski saznajnim.

Hambert je takođe bio i u bračnoj zajednici, ali ne zbog toga što je to uviđao kao nešto što
je potrebno i uobičajeno, kao rezultat ljubavi i svih lepih osećanja, već ponovo istim povodom
– kako bi prikrio sve ono zloćudno i patološko što krije u sebi, a da se pritom ne odaje okolini
i čini se normalnim, staloženim i funkcionalnim muškarcem.

U temelju čitave fabule ovog dela nalazi se Hambertova opsesija koju prati uzbuđenost za
mladim devojčicama, što se oduvek smatralo patološkim, odnosno nečim što odstupa od
svega što se može nazvati normalnim u funkcionisanju društva i sveta uopšte. Potrebe koje on
oseća i načini na koje on opaža devojčice kao bića je sasvim zgražavajući i čini da se čitalac u
mnogo navrata preispita o svojoj odluci da delo pročita u celosti. Svakako, to je ono što ovu
knjigu čini „teškom“ za čitanje, jer se suprotstavlja svemu onome na šta se naviklo da se vidi,
čuje ili pročita, pa se može zaključiti kako je u samom uvodu ovoga rada već pomenuto da
roman „Lolita“ po svojim glavnim elementima odstupa od uobičajenog.

U drugom delu knjige se konačno predstavlja glavna junakinja. Čudnim spletom okolnosti
Hambert se seli i nakon što je ugledao smeštaj odlučio je da isti napusti, jer se razlikovao od
onoga što je on očekivao, sve do momenta kada on ugleda i primeti takozvanu Lolitu. U tom
delu knjige se tekst izdvaja u formi dnevnika, gde se uočavaju celine po danima koje je
Hambert opisivao. U tim odeljcima on posvećuje pažnju fizičkom izgledu devojčice i svojim
maštarijama vezanim za nju, koja se mogu opisati kao stravična, morbidna i nikako
zdravorazumska. Ipak, ti odeljci su posebno značajni iz razloga što se u prethodnim delovima
knjige nije toliko moglo zaći u ono što on zapravo jeste, već se ovde može detaljno zaći i
pronići sve ono što njegov um skriva.

Lolita je u trenutku kada ju je Hambert upoznao imala dvanaest godina i na tom uzrastu ju
je nazivao i smatrao devojčicom, što prestaje da bude kada napuni trinaest i tada postaje
odraslija. On zapaža svaki detalj vezan za ovu devojčicu i u sferi njegovih interesovanja i

4
fantazija nikako nisu odrasle žene. On ne razmišlja o oblinama i telu neke odrasle žene i ne
uviđa da je to nešto što je u skladu sa njegovim godinama, već se posvećuje svakom fizičkom
detalju devojčice, svakom njenom pokretu ili gestu. Iako je i na samom početku dela bilo
jasno da je Hambert bolesna osoba, on se u ovim poglavljima već sasvim sigurno može
osloviti i nazvati pedofilom, koji svoje potrebe stavlja ispred svih ljudskih vrednosti koje svet
karakteriše kao poželjne i normalne.

Uprkos svemu o čemu je razmišljao, može se zapaziti da kako fabula napreduje on

pokušava da pronađe načine da opravda sebe i svoje misli kako samom sebi, tako i svima
onima koji delo čitaju, što čini da se Vladimir Nabokov ponovo može nazvati nesvakidašnjim
piscem sa istim takvim stilom koji retko koga ostavlja ravnodušnim, jer način na koji piše čini
da se stekne utisak da se radnja dešava ispred čitaoca, te ga nagoni da nastavi s čitanjem, ma
koliko ona bila teška i osetljiva. To se zapaža u momentima kada se direktno obraća čitaocu
sa „dragi čitaoče“, što doprinosi utisku da nam se lično obraća i uvlači u dalji tok priče.
Takođe, takvi akti direktnog obraćanja čitaoca navode i na utisak da želi da i svi drugi pored
njega samog pronađu opravdanja za ono što čini, ili ga makar ne osude. Drugim rečima, treba
da razumemo da je to što on i drugi ljudi nalik njemu čine nedužnim devojčicama. Uz sve to
se saznaje samo njegova verzija čitave priče, jer se kako je već prethodno i pomenuto on
direktno obraća, te se ne uzima u obzir i ne iznosi mišljenje i osećanje Lolitine majke ili
drugih aktera.

Na trenutke se u trećem i četvrtom delu knjige primećuje da je Hambert svestan zlodela

kojima se bavi i koja čini, ali se taj utisak pomućuje sa utiskom da on samo želi da čitaoca
ubedi u to da što čini nije u redu, kako bi se javila misao o tome da on ipak ima grižu savest,
ali upravo to jeste ono što njega čini izuzetnim manipulatorom u maksimalno negativnom
smislu te reči, jer on pored svega ostalog jeste i to u svojoj suštini. Uprkost tom tračku nade
da u njemu postoji nešto što se može nazvati ljudskim, koristi svaku priliku da osmisli novi
prestupnički čin, a da ne oseti nikakve posledice po pitanju zatvaranja ili neke druge mere. On
je vrlo proračunljiv i vodi računa o svakom svom postupku koji smišlja sa mnogo pažnje,
kako ne bi bio razotkriven i kažnjen u skladu sa onim što je počinio. Ono što je takođe
posebno intrigantno jeste da se dešava niz srećnih okolnosti po Hamberta, koji čine da mu sve
zamisli idu na ruku tako da prolazi nekažnjeno.

Hambert vrlo smerno manipuliše Lolitom i time je nagovara da je jedino i najbolje rešenje
da se pomiri i pristane na situaciju u kojoj se nalazi, jer joj on kao gore navodi različite

5
mogućnosti, koje se njoj u tim momentima čine znatno strašnijim, upravo zbog načina na koji
ih on predstavlja. Tako ona prihvata užasan tretman koji joj je pričinjen i ne preostaje joj ništa
drugo osim da bude na mestu na kome se nalazi i biva pod okolnostima u kojima je.

Mada je čitav roman posvećen Hambertovj po svemu specifičnoj ličnosti i na pogrešnu

osobu usmerenoj seksualnosti, čitalac se u nekim momentima može zadesiti i u situaciji da
osim Hamberta osuđuje i Lolitu, jer je i ona po svemu sudeći potpuna suprotnost od onoga
kakve su njene vršnjakinje. Ona je razdragana, vrckava i vesela, ali se zapaža da je i seksualno
naprednija od onoga što se predviđa njenim godinama i uzrastu. To se može primetiti sasvim
očigledno kada ona na neki način podržava njegove misli i učestvuje u svemu, ma koliko on
bio manipulator. Vodili su veoma čudan život, za koji se može reći da ne priliči jednom
odraslom čoveku, a ni maloletnoj devojčici. Putovali su predstavljajući se kao otac i ćerka i
pristigavši u jedan grad Lolita se upisala u žensku školu, a Hambert onda postaje veoma strog
prema njoj, te se ona osećala zarobljenom, mada je to bila od samog početka poznanstva sa
Hambertom. Tako je pronašla rešenje da se izbavi iz tog odnosa, nameravajući da učestvuje u
nekoj školskoj predstavi, sa čijim će piscem kasnije pobeći, pri čemu će joj njen zlostavljač
Hambert izgubiti svaki trag, što je za njega bilo krajnje poražavajuće, shodno svim
„naporima“ koje je uložio u taj odnos. On ju je uporno tražio sve dok ga je pratila misao da će
uspeti u svojoj potrazi, ali je nakon što je uvideo tu nemogućnost odustao.

Potpuni obrt u romanu se dešava kada već punoletna Lolita šalje pismo Hambertu u kome
mu nagoveštava da se udala, da je trudna i da žive u radničkom naselju koje je siromašno. On
joj je dao novac kako bi egzistirala, ali joj za uzvrat zahteva da mu ispriča iz kog razloga je
pobegla i nije se pojavljivala nekoliko godina, već kada je na prekretnici da oformi svoju
porodicu. Lolita daje objašnjenje koje se sastojalo u tome da joj je pisac predstave sa kojim je
pobegla obećao filmsku karijeru koja je za nju u tom trenutku bila obećavajuća, da bi se
kasnije ispostavilo da je bila reč o snimanju pornografskih flmova i sadržaja, nakon čega je
pobegla i od njega. Hambert je u svom besu odlučio da poseti Lolitinog potencijalnog
izbavitelja iz prošlosti, pri čemu ga nakon svađe usmrćuje i biva uhvaćen u tom zlodelu, ali
nastavlja da oseća svojevrsnu ljubav i strast prema Loliti, za koje se čini da nikada nisu ni
prestajale. Nakon svih zlodela, mučenja, maltretiranja i manipulacija koje je činio, on biva
uhvaćen za odluku koju je doneo u trenutku. Pri tome se stiče utisak da je celokupno njegovo
delovanje i ponašanje zamenio samo jedan čin i učinio da se Hambert skloni kao veoma
rizičan po svoju okolinu, shodno tome da je na samom kraju počinio i ubistvo. I u tome se
ogleda još jedan od čestih elemenata postmoderne, a to je destrukcija i destruktivno

6
ponašanje. Na samom kraju se dešava potpuno razaranje, rušenje svega onoga što je ranije
postojalo u mislima i sprovodilo se u dela, propast svega što je postojalo između Hamberta i
Lolite, koliko god je njihov odnos bio nešto iz čega je izuzeta komponenta normalnosti i
samosvesti.

3. Zaključak

U romanu „Lolita“ se uočava i razotkiva period u kome je pisan, koji je bio veoma krizan.
Shodno tome se zapaža mnoštvo elemenata postmoderne, koje ovo delo čine potpuno
drugačijim i nesvakidašnjim. Njega odlikuju radnje i dešavanja koja niti su bila u prošlosti,
niti su danas tema o kojoj se govori otvoreno, što je verovatno prouzrokovano prirodom
takvih situacija koja je veoma teška, bolna i gorka. Dešavanja su veoma dinamična i fluidna,
pri čemu se konstantno javljaju njihova nastajanja, nestajanja, pa čak i međusobna
suprotstavljanja ili protivrečnosti.

Kao posebno značajna se uočava činjenica da je „Lolita“ pisana u formi nalik memoarima,
pri čemu je subjekat i narator koji govori o svojim ličnim doživljajima i iskustvima. Zbog
toga se ne može sa sigurnošću znati i utvrditi da li je sve ono o čemu govori, odnosno piše
istinito, ili se on služi iskrivljenom slikom događaja i pridodaje nove fragmente istog koji se
potencijalno nisu ni dogodili, što govori da je u velikoj meri prisutan subjektivizam, odnosno
ispoljavanje svog ličnog događaja, zanemarujući sve što se dešava u bližoj okolini.To vodi
zaključku da postoji mogućnost da je nešto što je narator izneo kao stvarnost zapravo laž,
prevara i u neku ruku obmana publike i čitalaca.

Za postmodeernu je značajan element određena filozofije, stavovi i mišljenja na koji

način treba nešto činiti. Tako je i u „Loliti“. Koliko god prisutna filozofija bila pogrešna,
stavovi razvratni, a misli prljave i ništave, to ovo delo čini drugačijim, a Vladimira Nabokova
piscem koji je jedan od najznačajnijih predstavnika postmoderne književnosti, koji je umeo da
izazove najsnažnije reakcije i emocije izazvane napisanim redovima, koji nikoga ne ostavljaju
ravnodušnim.

Krajnji zaključak do koga se dolazi čitanjem i analiziranjem dela „Lolita“ Vladimira

Nabokova, jeste da se kroz ovo delo može uočiti kompleksnost i izuzetna složenost
postmoderne, koju treba sa pažnjom analizirati, tako da se ne ispusti niti jedan element koji je
čini vrednom epohom, periodom i vremenom stvaranja, koja je stavila dubok trag u
književnosti i njenom razvoju u daljoj budućnosti. Takođe, treba iskoristiti priliku i istaći da
je roman „Lolita“ ma koliko se činio kontraverznim, suludim i bolesnim biti i dalje svojevrsni

7
amanet svima koji će tek čitati i uviđati vrednosti drugačijeg stila, neobičnosti, drugojačijosti i
svega onoga što odstupa od uobičajenog i stalno prisutnog.

4. Literatura

1. Nabokov, V. (2020). Lolita. Dereta, Beograd.

2. Dženks, Č. (2016). Šta je postmodernizam. Karpos Minerva, Beograd.