Takve tzv.

braunfild investicije, koje pored oživljavanja starih objekata podrazumevaju i

revitalizaciju zagađenog građevinskog zemljišta, u svetu su aktuelne već dvadesetak
godina. Korist koju gradovi imaju od braundfild projekata višestruka je, dok investitori
najčešće zauzvrat dobijaju već izgrađenu infrastukturu. Prednost se, između ostalog,
ogleda i u tome što se uređuju zapuštene oblasti koje se često nalaze u samom centru ili
na obalama reka.

– Veliki je broj industrijskih, ali i poslovnih zgrada u Beogradu koje su izgubile svoju
osnovnu funkciju, jer su preduzeća prestala da postoje ili su u nekom prelaznom obliku.
Ima ih u svim industrijskim zonama, pa i u centralnoj gradskoj zoni, ali mislim da to i
nije toliko važno. Bitno je da još uvek nije rešen status takvih objekata. Vlasništvo je u
najvećem broju slučajeva nejasno. Naime, postoje pravni sledbenici firmi koje više ne
rade, neka preduzeća su privatizovana i grad ili država nemaju nad njima nikakvu
nadležnost, pa su te zgrade napuštene i propadaju – kaže za Danas arhitekta Đorđe
Bobić.

Nekadašnji glavni gradski arhitekta naglašava da su takvi objekti veliki gradski resurs
jer se na tom prostoru mogu organizovati razne kulturne aktivnosti, ali i slični obrazovni
i drugi sadržaji. Na Zapadu je to uobičajena praksa. Ali, preduslov za to je da država, ili
grad, imaju jasan koncept i strategiju korišćenja napuštenih industrijskih zgrada.
Naravno, sve to mora da prati i odgovarajuća finansijska podrška.

– Država bi mogla da otkupi takve zgrade, zatim da ih uredi i ponudi ih na korišćenje

pojedincima ili institucijama pod uslovom da ih namenski koriste, nudeći sadržaje koji
će komunicirati s javnošću. U tom kontekstu bih, kao dobar primer, pomenuo Mixer
festival održan u silosima Žitomlina – na obali Dunava, koje je vlasnik ustupio
organizatoru festivala. Ali, to je privremeno rešenje i zavisi od dobre volje vlasnika koji
je u ovom slučaju razumeo problem i reagovao na pravi način. Ipak, ozbiljno delovanje
na duži rok ne može da se oslanja na nečiju dobru volju. Skoro sam pročitao da je
vlasnik Luke Beograd jednu napuštenu zgradu dao na korišćenje umetnicima, ali su se
predstavnici nekih državnih institucija pobunili i objavili da to nije u skladu sa zakonom
– komentariše Bobić.

On smatra da je problem u nedovoljno uređenom zakonskom okviru u kojem se ovakva

delatnost ne percipira, pa čak i kad postoji dobra namera nije je moguće realizovati. Zato
bi, ističe Bobić, država i grad trebalo da procene u kojim slučajevima bi alternativno
korišćenje industrijskih zgrada koje su izgubile osnovnu funkciju, bilo društveno
korisno. To, međutim, podrazumeva i usvajanje neophodnih zakonskih propisa o
korišćenju takvih prostora.

– Umetnici u Nemačkoj, recimo, predlažu na nekom od konkursa svoje programe i oni

koji budu odabrani imaju privilegiju da se usele u ponuđeni prostor i da tu ostanu dok se
njihov program ne završi. U našem slučaju država i grad bi trebalo da obezbede sredstva
za realizaciju sličnih projekta, utoliko pre što se za ovakve poduhvate opredeljuju
uglavnom mladi ljudi koji ne mogu da podnesu troškove adaptacije industrijske zgrade i
njeno pretvaranje u slikarski, izložbeni ili sličan prostor – kaže Bobić.
On ističe da je to jedini mogući put da se napušteni industrijski objekti uvedu u urbani
milje grada i da postanu deo javnog kulturnog dobra. Treba razmišljati i o mladim
preduzetnicima koji bi na taj način, na određeno vreme došli do prostora u kojem bi
proizvodili robu za tržište.

– Čini mi se da se ovim problemom nadležni u državnim institucijama ne bave u pravoj

meri kao i da pojedini uspešni primeri nisu dovoljni da se sistem pokrene. Odustaje se
pre svega zbog problema sa vlasništvom. Kada sam svojevremeno pitao jednog od
vlasnika da li bi svoju halu iznajmio na određeno vreme, rekao je da je to dobra ideja, ali
da nije ostvariva jer postoje pravne prepreke pa on ne bi da se time bavi, mada mu je žao
da hala zvrji prazna. Dakle, lopta je ponovo u dvorištu državnih institucija, a to je ovde
najteže pokrenuti – zaključuje arhitekta Đorđe Bobić.

U Beogradu se kao potencijalni braunfild projekti najčešće pominju lokacije Ada Huja,
Marina Dorćol, Luka Beograd i Staro sajmište. Međutim, sve je još na nivou planova i
nijedna nije potpuno zamišljena po principima braunfild investicija. Kao dobar, ali
redak primer uspešne braunfild investicije u Beogradu pominje se Beton hala na
Savskom pristaništu koja je od skladišta pretvorena u prostor namenjen kulturnim
dešavanjima, ugostiteljstvu ili komercijalnim sadržajima.