НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Одбор за уставна питања и законодавство

ПРЕДМЕТ:
Чланови 140-146
Закона о становању и одржавању зграда

Поштовани,

Удружење корисника станова у приватном власништву Србије сматра да је неопходно скренути

пажњу члановима Одбора на следеће чињенице.
Најновији Закон о становању и одржавању зграда је без икакве документације или доказа било
које врсте све власнике станова у којима живе „заштићени станари“ прогласио за власнике
којима су „станови узурпирани вољом тадашње државе, пре седам деценија“, па стога држава
треба све да их обештети. На основу те произвољне тврдње надлежног министарства, из
буџета Србије ће бити издвојена средства за изградњу станова укупне површине од 68.000
m2.
Истовремено, Закон је све „заштићене станаре“, такође без икакве документације, прогласио за
лица (или потомке лица) која су после рата „убацивана“ у туђе приватне станове и стога сви
треба да буду исељени из тих станова о трошку државе.

Тиме овај Закон негира следеће ноторне чињенице:

1. Сви досадашњи закони о становању су правили јасну разлику између две категорије
власника – оригинарних, којима је држава дужна да врати или материјално надокнади
одузето право коришћења станова, и, с друге стране, пословних људи који су у послератном
периоду улагали капитал у куповину неусељивих станова, дакле лица којима држава није
ништа одузела па стога ниједан закон о становању није ни предвиђао да им држава „враћа“
нешто што им није одузела.
2. Закон такође негира историјску чињеницу да је Београд 1939. имао око 314.000 становника
од којих је један број живео у својству закупаца у зградама које су богати приватници зидали
искључиво ради издавања. Те предратне становнике Београда нико није имао потребе да
после 1945. „убацује“ у приватне станове јер су годинама пре 1945. живели у тим становима
као легални закупци. Примера ради, трговац и банкар Лука Ћеловић, један од значајнијих
закуподаваца, је био власник свих зграда у Загребачкој улици, делу Карађорђеве и Гаврила
Принципа, па би према најновијем Закону о становању који негира постојање предратних
Београђана, легалних закупаца, требало закључити да је Ћеловић сам становао у три улице,
или да је индустријалац Бајлони сам живео у комплексу од седам зграда у Сарајевској 39-41.
Закон такође негира и чињеницу, да су поред горе наведених становника постојали и тзв.
„погорелци“ који су, попут становника других, ратним дејствима, девастираних европских
градова (Лондон, Париз, Берлин, и др.), због губитка стамбеног простора у којем су живели
по различитим основама, током самог рата, били збринути у празним становима, у највећем
броју, по основу закупа.

1
Нова власт је после рата уговоре о закупу тих предратних становника Београда (Новог Сада,
Ниша...) преименовала у станарско право и тиме их лишила права да траже друштвени стан.
Последица тога је да становници Београда (Новог Сада, Ниша...) од пре 1941. и њихови
потомци чине око 90% тзв. заштићених станара. Преосталих 10% су:
(а) грађани који су у складу са законом мењали станарско право на друштвеном за станарско
право на приватном стану;
(б) избеглице из свих крајева Југославије и бескућници из разрушене Србије којих је у
послератном Београду било на десетине хиљада. Власт их је збрињавала смештањем у
станове Општине града Београда, појединих министарстава, већих приватних предузећа
зиданих за њихове раднике, али и у приватне станове у којима је постојао вишак
стамбеног простора. Са изградњом друштвених станова скоро сва тако смештена лица су
добила друштвени стан.
Што се тиче функционера и носилаца нове власти, они су 1945. своје стамбено питање у
Београду решавали на другачији начин и свакако не живе као „заштићени станари“ ни у
Сарајевској ни у Гаврила Принципа, тврдња која се тенденциозно провалачи кроз Образложење
Закона.

Сматрамо да правно утемељено решење питања тзв. заштићених станара мора да се

заснива на прецизној и јавно доступној документацији о следећим чињеницама:
(а) колико међу власницима станова има предратних, оригинарних власника према којима
држава има обавезу да им врати или материјално надокнади одузето право коришћења
станова;
(б) колико међу власницима станова има послератних купаца неусељивих станова којима
држава није ништа одузела па је апсурдно, али и незаконито „враћати“ им о трошку
буџета, тј. свих грађана ове земље, нешто што им није ни одузето;
(ц) колико међу власницима станова има оних који су добили друштвени стан баш зато што
у њиховом стану живи носилац станарског права, што значи да их је држава већ
обештетила у натури па стога према њима нема више никаквих обавеза.

Таква, валидна документација није понуђена народним посланицима. Уместо тога,

надлежно министарство се позвало на резултате евиденције спроведене пре израде овог
законског текста. Та евиденција нема практично никакву ни информативну ни документациону
вредност из два разлога: 1) евидентирање није било обавезно, 2) евиденциони формулар уопште
није садржавао три кључна питања: а) када и како је власник стекао стан, б) када и како се
станар уселио у тај стан, ц) да ли је власник добио и откупио друштвени стан. Поврх свега,
предлог Закона је послат у скупштинску процедуру док је рок за евидентирање још трајао, па се
оправдано поставља питање чему је та евиденција уопште служила.
Из наведеног произилази да је Закон проблем тзв. заштићених станара решио кршећи
елементарна правила регулисања једног важног друштвеног питања. Стога сматрамо да се
тек на основу валидне документационе основе која би садржала прецизне статистичке податке о
горе наведеним чињеницама (број оригиналних власника који нису обештећени, број
оригиналних власника који су већ обештећени у натури, број власника-купаца неусељивих
станова), може тражити правно утемељено решење за питање тзв. заштићених станара. При том
је неопходно имати у виду следеће чињенице:

1. Држава је та која је својим законима установила, гарантовала, подржавала и фаворизовала

станарско право на становима у својини грађана. Фаворизовала га је тиме што је све до 1990.
одбијала да откупи станове од оригиналних власника које су ови били дужни да јој понуде по праву
прече куповине пре него што стан продају трећем лицу – купцу неусељивог стана. Подржавала га је

2
 јер носиоци станарског права на становима у својини грађана нису имали право да у својим радним
организацијама траже друштвени стан и на тај начин ослободе стан приватном власнику.

2. Све последице – правне, економске, социјалне укидања института станарског права/закупа на

неодређено време на становима у својини грађана мора, самим тим, сносити држава. Апсолутно
је неприхватљиво да се те последице пребацују на једну категорију грађана – конкретно групу тзв.
заштићених станара.

3. Предлагач Закона је поставио себи као циљ исправљање „неправде учињене пре 70 година када су
у станове у приватној својини одлукама општинских органа усељена друга лица“. Сматрамо да је овај
приступ непримерен из више разлога, између осталог и због чињенице да Министарство саобраћаја,
грађевинарства и инфраструктуре није институција позвана да се бави историјском правдом и да
стога решавање овог проблема треба вратити на терен права.

Имајући у виду изнето, молимо Одбор да након разматрања нашег поднеска затражи од
Министарства саобраћаја, грађавинарства и инфраструктуре да аргументовано одговори на
наводе из овог дописа и зависно од тога одлучи о евентуалној корекцији сада постојећих
законских решења о „заштићеним станарима”

С поштовањем,

У Београду, 27. новембра 2018.године

Контакт:
Удружење корисника станова у приватном власништву Србије
Председник Светозар Савић
Светог Саве 17, 11000 Београд
Моб: 065/4227503
Имејл: ssavic17@gmail.com

Председник Удружења корисника станова у

приватном власништву Србије
Светозар Савић