Izvor: Bojana Jakšić Kovačević

Objavljeno: 11.10.2019.
Naša država već decenijama pokušava da reši problem bespravne gradnje. Prethodna
zakonska rešenja kojima je bio regulisan postupak legalizacije nisu dala adekvatne rezultate.
Bespravna gradnja je bila u ekspanziji pa je tako do dana stupanja na snagu Zakona o
ozakonjenju objekata ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015 i 83/2018 - dalje: Zakon), 27. novembra
2015. godine, podneto oko 771.000 zahteva za legalizaciju.
Međutim broj nezakonito izgrađenih objekata je mnogo veći, o čemu govori i činjenica da je u
Bazu nezakonito izgrađenih objekata uneto preko dva miliona objekata.
Prema podacima dobijenim putem satelitskih snimaka, preko 5.000.000. objekata na teritoriji
Republike Srbije nije upisano u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima.
Iako nije svih 5.000.000. izgrađeno bez odobrenja za gradnju, činjenica je da je broj
nezakonito izgrađenih objekata sigurno veći u odnosu na broj objekata unetih u Bazu.
Osnovni razlog za donošenje Zakona jeste da definitivno prestanu da egzistiraju
bespravni objekti, na taj način što će isti ili biti ozakonjeni ili srušeni, kao i konačno
zaustavljanje nezakonite gradnje.
S tim u vezi, ovim Zakonom je propisano da ozakonjenje predstavlja javni interes za
Republiku Srbiju i svi objekti koji ispunjavaju zakonom propisane uslove biće
ozakonjeni i upisani u katastar, čime će se povećati njihova vrednost i olakšati promet,
a u slučaju potrebe, vlasnici će biti u mogućnosti da na te objekte stave i hipoteku.
Zakon je pretrpeo izmene i dopune koje su na snazi počev od 6. novembra 2018. godine. Cilj
izmena jeste da se otklone svi nedostaci uočeni u praksi a postupak ozakonjenja učini bržim
i efikasnijim. Pojedine odredbe Zakona su se pokazale kao neadekvatne te je bilo
neophodno da se stave van pravne snage dok je neke odredbe trebalo uskladiti sa drugim
propisima, pre svega sa Zakonom o opštem upravnom postupku("Sl. glasnik RS", br.
18/2016 i 95/2018 - autentično tumačenje) i Zakonom o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik
RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka
US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018 i 31/2019 -
dalje: ZPI).
Uvodne odredbe zakona
Uvodnim odrebama propisani su uslovi, postupak i način ozakonjenja nezakonito izgrađenih
objekata, odnosno delova objekta i postupak izdavanja rešenja o ozakonjenju i pravne
posledice ozakonjenja.
Predmet ozakonjenja su i pomoćni i drugi objekti koji su u funkciji glavnog
objekta (garaže, ostave, septičke jame, bunari, bazeni, cisterne za vodu i sl.) ili su u
funkciji odvijanja tehnološkog procesa u zgradi, koji se smatraju sastavnim delom
nezakonito izgrađenog glavnog objekta i ozakonjuju se zajedno sa glavnim objektom,
kao i podzemni i nadzemni vodovi, ako po tehničkim karakteristikama i položaju
predstavljaju samostalne objekte.
Predmet ozakonjenja, jeste objekat koji je završen u građevinskom smislu.
Međutim, kada je predmet ozakonjenja zgrada, predmet ozakonjenja može biti i zgrada na
kojoj su izvedeni samo konstruktivni građevinski radovi (temelj, armiranobetonski ili čelični
stubovi sa gredama, odnosno armiranobetonska tavanica, krovna konstrukcija), sa ili bez
završene fasade.
Stepen završenosti objekta za ostale objekte koji su predmet ozakonjenja, utvrđuje se u
zavisnosti od vrste i namene objekta.
Nezakonito izgrađeni objekti, na kojima su izvedeni grubi građevinski radovi sa formiranim
konstruktivnim sklopom (objekat poseduje noseće elemente: temelj, armirano betonske ili
čelične stubove sa gredama, odnosno armirano betonske tavanice, krovnu konstrukciju), ali
na kojima nije postavljena spoljna stolarija, nisu izvedeni razvodi unutrašnjih instalacija, ni
završni radovi (fasaderski, podopolagački, stolarski i sl.), mogu biti predmet ozakonjenja. U
slučaju da nezakonito izgrađeni objekat nije u stepenu izgrađenosti propisanoj
zakonom, nadležni organ će rešenjem odbiti zahtev.
Protiv ovog rešenja može se podneti žalba nadležnom drugostepenom organu u roku
od 15 dana od dana dostavljanja. Ukoliko je rešenje donelo ministarstvo nadležno za
poslove građevinarstva ili nadležni organ autonomne pokrajine, nije dozvoljena žalba, ali se
u roku od 30 dana od dana dostavljanja može tužbom pokrenuti upravni spor. Po konačnosti
rešenja kojim se odbija zahtev za ozakonjenje iz razloga što objekat nije u stepenu
izgrađenosti propisanoj ovim zakonom nadležni organ ga u roku od tri dana od dana
donošenja rešenja dostavlja građevinskoj inspekciji.
Vlasnik objekta po okončanju postupka ozakonjenja i upisu prava svojine na tom objektu
može podneti zahtev za izvođenje radova na završetku objekta, u skladu sa ZPI. Opis
stepena završenosti objekta sastavni je deo izveštaja o zatečenom stanju objekta.
Objekti na koje se zakon ne primenjuje, odnosno objekti koji nisu predmet
ozakonjenja:
1) objekti izgrađeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju u skladu sa
propisima po kojima u vreme izgradnje nije bila propisana obaveza pribavljanja
građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju, u skladu sa propisima kojima
se uređuje upis prava svojine na nepokretnostima;
2) objekti za koje je izdato rešenje o građevinskoj dozvoli, a koji se koriste bez izdatog
rešenja o upotrebnoj dozvoli. (Međutim, predmet ozakonjenja je objekat izgrađen na
osnovu građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju i potvrđenog glavnog projekta,
na kom je prilikom izvođenja radova odstupljeno od izdate građevinske dozvole, odnosno
odobrenja za izgradnju i potvrđenog glavnog projekta a za koji nije moguće izdati rešenje o
izmeni rešenja o građevinskoj dozvoli, u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje
izgradnja objekata. Takođe, ako je u postupku legalizacije izdato rešenje o građevinskoj
dozvoli, ali ne i rešenje o upotrebnoj dozvoli, takav postupak se okončava u skladu sa
odredbama ovog zakona, odnosno nadležni organ donosi rešenje o ozakonjenju, i to samo u
slučajevima kada nisu vršene nikakve izmene na objektu izuzev tekućeg održavanja);
3) objekti izgrađeni, odnosno rekonstruisani u slučajevima kada je investitor
izgradio/rekonstruisao objekat pozivajući se na svoje pravo na objektu ili zemljištu na kome
je objekat izgrađen protivno cilju zbog koga je to pravo zakonom ustanovljeno ili priznato,
odnosno suprotno cilju rešenja ili drugog pojedinačnog akta kojim je utvrđeno pravo u skladu
sa zakonom, a naročito u slučaju kada investitor izgradi objekat trajnog karaktera na
zemljištu koje mu je dato na privremeno korišćenje i/ili na osnovu rešenja donetog u skladu
sa propisima kojima se uređuje postavljanje montažnih objekata;
4) objekti koji se u smislu zakona kojim se uređuje odbrana smatraju vojnim objektima,
odnosno na objekte koji se u smislu zakona kojim se uređuje rudarstvo smatraju rudarskim
objektima, postrojenjima i uređajima.
Takođe, predmet ozakonjenja ne može biti objekat:
1) izgrađen, odnosno rekonstruisan na zemljištu nepovoljnom za građenje (klizišta,
močvarno tlo i sl.);
Kada nadležni organ utvrdi da je nezakonito izgrađeni objekat izgrađen na terenu
nepovoljnom za građenje, obavestiće vlasnika objekta o toj činjenici i naložiti u roku od 30
dana dostavljanje geoloških, geodetskih, arhitektonskih i drugih relevantnih dokaza na
osnovu koga se može utvrditi da je taj objekat stabilan, da ne ugrožava stabilnost terena i
susedne objekte. Ako u propisanom roku vlasnik objekta dostavi dokaz na osnovu koga se
može utvrditi da je taj objekat stabilan, da ne ugrožava stabilnost terena i susedne objekte,
nadležni organ nastavlja postupak ozakonjenja.
U slučaju da vlasnik objekta u propisanom roku ne dostavi dokaz na osnovu koga se može
utvrditi da je taj objekat stabilan, da ne ugrožava stabilnost terena i susedne objekte,
nadležni organ će rešenjem odbiti zahtev.
Protiv ovog rešenja može se podneti žalba nadležnom drugostepenom organu u roku od 15
dana od dana dostavljanja. Protiv rešenja koje je donelo ministarstvo nadležno za poslove
građevinarstva ili nadležni organ autonomne pokrajine, nije dozvoljena žalba, ali se u roku
od 30 dana od dana dostavljanja može tužbom pokrenuti upravni spor. Po konačnosti
rešenja nadležni organ ga dostavlja građevinskoj inspekciji u roku od tri dana od dana
donošenja rešenja.
2) izgrađen, odnosno rekonstruisan od materijala koji ne obezbeđuje trajnost i
sigurnost;
3) objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za
uređenje ili izgradnju objekata javne namene i koji su obavezno u javnoj svojini,
objekat izgrađen u prvom i drugom stepenu zaštite prirodnog dobra (osim vikendica i
drugih porodičnih objekata za odmor u drugom stepenu zaštite prirodnog dobra), odnosno u
zoni zaštite kulturnog dobra od izuzetnog značaja i zoni zaštite kulturnih dobara
upisanih u Listu svetske kulturne baštine, odnosno radovi na samom kulturnom
dobru od izuzetnog značaja ili dobru upisanom u Listu svetske kulturne baštine,
izgrađen u zonama sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja, izgrađen u vojnom
kompleksu i zaštitnim zonama oko vojnih kompleksa i objekata infrastrukture
posebne namene, odnosno izgrađen, rekonstruisan ili dograđen suprotno propisima o
odbrani kojima su propisane posebne obaveze za izgradnju objekata, kao i drugi
objekti izgrađeni u zaštitnim zonama u skladu sa odredbama posebnih zakona (u
zaštitnom pojasu: puta, železnice, dalekovoda, vodotoka, poletno-sletne staze, kao i druge
zaštitne zone u skladu sa odredbama posebnih zakona.
Izuzetno, nadležni organ će izdati rešenje o ozakonjenju, ako u postupku bude pribavljena
saglasnost upravljača javnog dobra, odnosno saglasnost organizacije nadležne za zaštitu
prirodnih, odnosno kulturnih dobara.
Nadležni organ, dostavlja zahtev za davanje saglasnosti za ozakonjenje upravljaču javnog
dobra, odnosno organizaciji nadležnoj za zaštitu prirodnih, odnosno kulturnih dobara.
Upravljač javnog dobra, odnosno organizacija nadležna za zaštitu prirodnih, odnosno
kulturnih dobara dužna je da pisanu saglasnost ili odbijanje za davanje saglasnosti za
ozakonjenje dostavi nadležnom organu u roku od 15 dana od dana dostavljanja zahteva.
Saglasnosti koje dostavljaju upravljači javnih dobara ne mogu biti u suprotnosti sa uslovima
iz planskog dokumenta, niti utvrđenim urbanističkim parametrima, odnosno u suprotnosti sa
opštim aktom jedinice lokalne samouprave kojim je uređena spratnost objekta.
U slučaju dostavljanja saglasnosti za ozakonjenje, nadležni organ nastavlja postupak
ozakonjenja.
U slučaju da upravljač javnog dobra da saglasnost koja je u suprotnosti sa uslovima iz
planskog dokumenta, utvrđenim urbanističkim parametrima, odnosno u suprotnosti sa opštim
aktom jedinice lokalne samouprave kojim je uređena spratnost objekta, nadležni organ
izdaje rešenje o ozakonjenju isključivo u skladu sa urbanističkim i drugim parametrima iz
važećeg planskog dokumenta, odnosno u skladu sa opštim aktom jedinice lokalne
samouprave kojim je uređena spratnost objekta.
U slučaju da upravljač javnog dobra, odnosno organizacija nadležna za zaštitu prirodnih,
odnosno kulturnih dobara odbije davanje saglasnosti za ozakonjenje, nadležni organ će
rešenjem odbiti zahtev.
Protiv rešenja može se podneti žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja.
Protiv rešenja koje je donelo ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva ili nadležni
organ autonomne pokrajine, nije dozvoljena žalba, ali se u roku od 30 dana od dana
dostavljanja može tužbom pokrenuti upravni spor. Po konačnosti rešenja, nadležni organ
ga dostavlja građevinskoj inspekciji u roku od tri dana od dana donošenja rešenja.
4) izgrađen u zaštitnoj zoni duž trase radio koridora, na pravcima prostiranja
usmerenih radio signala između radio stanica, u kojoj nije dozvoljena izgradnja ili
postavljanje drugih radio stanica, antenskih sistema ili drugih objekata koji mogu
ometati prostiranje radio signala ili uzrokovati štetne smetnje.
5) za koji je nadležni organ, u skladu sa ranije važećim propisima kojima je bila
uređena legalizacija objekata, doneo rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju, a
koje je pravnosnažno u upravnom postupku, osim ako je po pravnosnažnosti rešenja
kojim se odbija zahtev za legalizaciju, promenjen planski dokument ili je zahtev odbijen iz
razloga koji su ovim zakonom drugačije propisani, a povoljniji su za vlasnika nezakonito
izgrađenog objekta, u kom slučaju nadležni organ konstatuje ovu činjenicu i nastavlja
postupak ozakonjenja u skladu sa zakonom.
Objekti koji su predmet ozakonjenja:
1) objekat za koji je podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim
je bila uređena legalizacija objekata, do 29. januara 2014. godine i koji je vidljiv na
satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine;
2) objekat za koji nije podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom
kojim je bila uređena legalizacija objekata, a koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije
Republike Srbije iz 2015. godine, za koji je nadležni građevinski inspektor doneo rešenje o
rušenju, u skladu sa odredbama Zakona, kao i u slučaju kada građevinski inspektor nije
doneo rešenje o rušenju a predmetni objekat je vidljiv na satelitskom snimku iz 2015. godine.
U ovom slučaju postupak ozakonjenja pokreće se na osnovu obaveštenja o vidljivosti
objekta na satelitskom snimku koje nadležnom organu za vođenje postupka ozakonjenja
dostavlja organ nadležan za poslove državnog premera i katastra.
Provera vidljivosti na satelitskom snimku obavezna je za sve objekte koji su predmet
ozakonjenja. Proveru postojanja objekata na satelitskom snimku vrši organ nadležan za
poslove ozakonjenja. Satelitski snimak mora biti dostupan na uvid građanima u elektronskom
obliku kod organa nadležnog za izdavanje rešenja o ozakonjenju, nadležnoj građevinskoj
inspekciji kao i u nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti prema mestu gde se
nepokretnost nalazi.
3) objekat za koji je podnet zahtev u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za upis prava
svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole ("Službeni glasnik RS", br.
25/2013, 145/2014 i 96/2015), za koje postupak nije pravnosnažno okončan.
 Lica koja su upisala pravo svojine na objektu na osnovu Zakona o posebnim uslovima za
upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole ("Sl. glasnik
RS", br. 25/2013 i 145/2014 - dalje: Zakon o posebnim uslovima) a nemaju ranije podnet
zahtev kojim je objekat u postupku ozakonjenja, ne mogu podneti zahtev za ozakonjenje.
Nejasno je zašto je zakonodavac ovo propisao i zbog čega navedeni objekti ne mogu biti
predmet ozakonjenja, pogotovo imajući u vidu da su sasvim sigurno vidljivi na satelitskom
snimku a pri tom su i upisani u katastar nepokretnosti, na osnovu tada važećeg zakona.
Svi objekti izgrađeni bez izdatog rešenja o građevinskoj dozvoli ili rešenja o
odobrenju izvođenja radova posle 27. novembra 2015. godine nisu predmet
ozakonjenja i nadležni građevinski inspektor za te objekte donosi rešenje o rušenju,
koje je izvršno danom donošenja, u skladu sa ZPI.
Rešenje o rušenju objekta doneto od strane građevinskog inspektora na osnovu
popisa i evidencije nezakonito izgrađenih objekata, ne izvršava se do konačnosti
rešenja kojim se odbija ili odbacuje zahtev za ozakonjenje.
Za razliku od dosadašnjeg zakonskog rešenja, da bi objekat mogao da bude srušen, rešenje
kojim se odbija odnosno odbacuje zahtev za ozakonjenje je moralo biti pravnosnažno.
Protiv konačnog rešenja moguće je pokrenuti upravni spor u kome Upravni sud u sporu pune
jurisdikcije može doneti presudu kojom će poništiti rešenje i rešiti upravnu stvar, odnosno
doneti odluku da navedeni objekat može biti predmet ozakonjenja. Ukoliko predmetni objekat
u međuvremenu bude srušen, vlasnik istog će imati pravo na naknadu štete koju je pretrpeo
rušenjem.
Ovakva norma proizvodi pravnu nesigurnost, te da njena primena može u praksi da stvori
velike probleme i troškove, pa je s tim u vezi, dosadašnje zakonsko rešenje bilo bolje.
Predmet ozakonjenja može biti objekat koji se može uskladiti sa važećim planskim
dokumentom u pogledu namene i spratnosti objekta.
Može se ozakoniti objekat za koji se, pored namene utvrđene planskim dokumentom utvrdi
da je namene koja je u okviru planom definisanih kompatibilnosti.
Izuzetno, predmet ozakonjenja može biti i objekat koji ima spratnost veću od spratnosti
propisane važećim planskim dokumentom, ako je to uređeno opštim aktom jedinice lokalne
samouprave.
Dokumentacija potrebna za ozakonjenje objekata
 dokaz o odgovarajućem pravu na zemljištu ili objektu
 izveštaj o zatečenom stanju objekta, čiji sastavni deo je i elaborat geodetskih
radova za nezakonito izgrađeni objekat
 dokaz o uplati takse za ozakonjenje
Po utvrđivanju ispunjenosti prethodnih uslova, nadležni organ obaveštava vlasnika
nezakonito izgrađenog objekta da u roku od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja
dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na zemljištu odnosno objektu, osim u slučaju da je
dokaz o odgovarajućem pravu već dostavljen u postupku legalizacije bespravno izgrađenog
objekta.
Vlasnik nezakonito izgrađenog objekta pre isteka roka od 30 dana, može podneti zahtev za
produžetak tog roka.
Ako nadležni organ utvrdi da postoje opravdani razlozi za produžetak roka (okončanje
sudskog spora, pribavljanje dokaza od drugih organa i sl.), rešenjem će prekinuti postupak
zbog rešavanja prethodnog pitanja, kojim se obavezuje vlasnik nezakonito izgrađenog
objekta da u roku od 15 dana dostavi dokaz da je pokrenuo postupak u cilju rešavanja
prethodnog pitanja.
Postupak ozakonjenja nastaviće se pošto bude konačno odlučeno o prethodnom pitanju.
Ako vlasnik nezakonito izgrađenog objekta ne dostavi dokaz o odgovarajućem pravu,
a ne zatraži produžetak roka, nadležni organ će rešenjem odbaciti zahtev.
Protiv ovog rešenja može se podneti posebna žalba u roku od osam dana od dana
dostavljanja.
Protiv rešenja koje je donelo ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva ili nadležni
organ autonomne pokrajine, nije dozvoljena posebna žalba, ali se u roku od 30 dana od
dana dostavljanja može tužbom pokrenuti upravni spor. Po konačnosti rešenja nadležni
organ ga u roku od tri dana dostavlja građevinskoj inspekciji.
Odgovarajuće pravo na zemljištu i objektu
Ovde se pre svega misli na pravo svojine na objektu odnosno pravo svojine, pravo
korišćenja ili pravo zakupa na građevinskom zemljištu, kao i druga odgovarajuća prava na
građevinskom zemljištu propisana Zakonom o planiranju i izgradnji.
Zakon taksativno navodi šta se smatra odgovarajućim pravom:
1) za objekat izgrađen na zemljištu u svojini drugog lica - pravnosnažna sudska presuda
kojom je utvrđeno pravo svojine na zemljištu, koju vlasnik pribavlja u skladu sa propisima
kojima su uređeni svojinski odnosi;
2) za objekat izgrađen na građevinskom zemljištu - ugovor o prenosu prava korišćenja,
odnosno kupovini zemljišta koji je zaključen i overen od strane nadležnog suda između
tadašnjeg korisnika i podnosioca zahteva, kao i drugi ugovori kojima je vršeno
raspolaganje zemljištem (ugovor o prenosu ili razmeni nepokretnosti zaključen između
tadašnjih korisnika zemljišta, u odgovarajućoj formi koja je bila propisana za zaključenje te
vrste ugovora u vreme zaključenja);
3) ugovor o kupovini objekta ili kupovini objekta u izgradnji overen u odgovarajućoj
formi, koja je bila propisana za zaključenje te vrste ugovora u vreme zaključenja, između
vlasnika, odnosno korisnika i podnosioca zahteva;
4) ugovor o suinvestiranju izgradnje objekta overen u odgovarajućoj formi, koja je bila
propisana za zaključenje te vrste ugovora u vreme zaključenja, između vlasnika, odnosno
korisnika i podnosioca zahteva;
5) akt ministarstva nadležnog za poslove odbrane o dodeli "nužnog smeštaja";
6) pravnosnažno rešenje o nasleđivanju;
7) pravnosnažno rešenje o statusnoj promeni privrednog društva, iz koga se na
nesporan način može utvrditi pravni kontinuitet podnosioca zahteva, odnosno vlasnika
nezakonito izgrađenog objekta;
8) svi drugi pravni poslovi na osnovu kojih se na nesumnjiv način može utvrditi pravni
kontinuitet prometa zemljišta, objekta, odnosno posebnog dela objekta.
Kada je predmet ozakonjenja nadziđivanje, pretvaranje zajedničkih prostorija zgrade u stan
ili poslovni prostor ili pripajanje zajedničkih prostorija susednom stanu, kao dokaz o
odgovarajućem pravu dostavlja se izvod iz lista nepokretnosti za zgradu i sve
posebne delove zgrade i dokaz propisan odredbama zakona kojim se uređuje
održavanje stambenih zgrada o regulisanju međusobnih odnosa između vlasnika
nezakonito izgrađenog objekta i skupštine stambene zajednice, osim za prostorije koje
su aktom ministarstva odbrane dodeljene kao "nužni smeštaj".
Ako je pravo svojine na nezakonito izgrađenom objektu upisano u skladu sa Zakonom o
posebnim uslovima, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se overena kopija
rešenja o upisu prava svojine ili izvod iz lista nepokretnosti o evidenciji nepokretnosti
i pravima na njima, kao i dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu,
kao obavezan deo dokumentacije.
Kada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji
pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se i pismena saglasnost
svih suvlasnika. Međutim, ukoliko je suvlasnik znao ili mogao znati za izgradnju
objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, ali se u vreme
izgradnje tome nije protivio, smatraće se da postoji saglasnost za ozakonjenje, te se u
tom slučaju ne dostavlja pismena saglasnost svih suvlasnika.
Kao odgovarajuće pravo na građevinskom zemljištu u postupku ozakonjenja smatra
se i pravo svojine ili zakupa na zemljištu ispod objekta, stečeno u skladu sa čl. 70. i
105. ZPI, u delu koji se odnosi na legalizaciju objekata i objekata na koje je primenjivan
Zakon o posebnim uslovima.
Kada se kao dokaz o rešenim imovinsko pravnim odnosima, pre donošenja rešenja o
ozakonjenju stambene ili stambeno poslovne zgrade koja se sastoji od posebnih fizičkih
delova, dostavlja dokaz o sticanju prava svojine na zemljištu ispod objekta, kao
odgovarajuće pravo priznaje se i dokaz da je vlasnik stana u nezakonito izgrađenom
objektu zaključio ugovor o kupovini i prodaji za udeo na zemljištu, koji je u srazmeri
sa površinom posebnog dela u odnosu na ukupnu površinu objekta.
Vlasnik građevinskog zemljišta dužan je da u postupku propisanom ZPI pribavi podatak o
ukupnoj tržišnoj ceni za zemljište ispod objekta, uz obavezu da po zahtevu svakog
pojedinačnog vlasnika na posebnom delu, odredi udeo na građevinskom zemljištu
ispod objekta i tržišnu cenu udela.
Vlasnik građevinskog zemljišta i vlasnik posebnog dela u nezakonito izgrađenom
objektu zaključuju ugovor o prodaji udela.
Vlasnici stanova koji ne zaključe ugovor o kupovini udela na način određen ovim zakonom,
ne mogu nastaviti postupak ozakonjenja.
Za komunikacione mreže i uređaje i linijske objekte koji se sastoje od podzemnih i
nadzemnih vodova sa nosačima voda, ne dostavlja se dokaz o odgovarajućem pravu. Dokaz
o odgovarajućem pravu za ove objekte dostavlja se za nadzemne delove objekta, osim
vodova.
Vlasnik ovakvog objekta ozakonjenjem stiče pravo svojine na objektu ali ne i na zemljištu
iznad ili ispod voda, a vlasnik zemljišta je dužan da omogući nesmetan pristup ovim
delovima objekta u cilju održavanja ili u slučaju havarije, a dužan je da vlasniku zemljišta
ispod ili iznad voda naknadi eventualnu štetu ako nastane u eksploataciji objekta, u skladu
sa propisima kojima je uređeno pitanje naknade štete.
Ako se kao odgovarajuće pravo na zemljištu prilaže ugovor o prenosu prava
korišćenja koji je zaključen između tadašnjeg korisnika zemljišta i podnosioca zahteva
koji nije sudski overen, po zahtevu podnosioca zahteva, organ nadležan za imovinsko-
pravne poslove na čijoj teritoriji se nalazi predmetno zemljište, sprovodi postupak i
donosi rešenje o prestanku prava korišćenja dotadašnjeg korisnika i utvrđuje pravo
korišćenja u korist podnosioca zahteva, a po pravnosnažnosti tog rešenja, organ
nadležan za ozakonjenje objekata ga prihvata kao dokaz o odgovarajućem pravu na
zemljištu.
Tehnička dokumentacija
Kada nadležni organ utvrdi da su ispunjeni prethodni uslovi i da postoji odgovarajuće
pravo na objektu, odnosno zemljištu, nastavlja postupak pribavljanjem tehničke
dokumentacije (član 11. Zakona).
Za objekte na kojima je pravo svojine upisano u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za
upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, ne sprovodi se
postupak propisan ovim zakonom, već nadležni organ, po pribavljanju dokaza o
odgovarajućem pravu na objektu odnosno zemljištu, obaveštava podnosioca da uplati taksu
za ozakonjenje i po dostavljanju dokaza o uplati, donosi rešenje o ozakonjenju.
U cilju utvrđivanja mogućnosti ozakonjenja, u postupku ozakonjenja pribavlja se izveštaj o
zatečenom stanju objekta čiji sastavni deo je i elaborat geodetskih radova za
nezakonito izgrađeni objekat. Nakon što nadležni organ utvrdi da su ispunjeni uslovi za
ozakonjenje, pre donošenja rešenja o ozakonjenju, vlasnik nezakonito izgrađenog objekta
dostavlja i dokaz da je za svoj nezakonito izgrađeni objekat podneo prijavu za utvrđivanje
poreza na imovinu, ako se o tome ne vodi službena evidencija a podaci navedeni u
poreskoj prijavi moraju odgovarati sadržini tehničkog dokumenta i podacima iz elaborata
geodetskih radova koji se dostavljaju u postupku ozakonjenja. Po dostavljanju dokaza o
podnetoj poreskoj prijavi, nadležni organ obaveštava podnosioca zahteva o visini takse za
ozakonjenje. Nakon što vlasnik objekta dostavi dokaz o plaćenoj taksi za ozakonjenje,
nadležni organ izdaje rešenje o ozakonjenju. Visina takse zavisi od klase, površine i
namene objekta, kao i načina korišćenja objekta. Ukoliko vlasnik nezakonitog objekta ne
dostavi dokaz o plaćenoj taksi u propisanom roku, organ rešenjem odbacuje zahtev a po
konačnosti navedenog rešenja, isto dostavlja građevinskoj inspekciji, u roku od tri dana.
Kada je predmet ozakonjenja objekat koji je sagrađen u zaštitnoj zoni objekta javne namene,
pre donošenja rešenja o ozakonjenju, vlasnik nezakonito izgrađenog objekta dostavlja
i izjavu da se odriče prava na pokretanje sudskog spora po bilo kom osnovu u vezi sa
uticajem tog javnog objekta na korišćenje ozakonjenog objekta. Ova odredba je veoma
diskutabilna s obzirom da nije moguće unapred se odreći prava na tužbu.
Kada je predmet ozakonjenja objekat za koji se u postupku ozakonjenja pribavlja saglasnost
na tehnički dokument u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita od požara, vreme
izgradnje, osim u skladu sa ovim zakonom, utvrđuje se i na način utvrđen propisom kojim se
uređuju katastarski premer i katastar nepokretnosti i na osnovu overene izjave investitora
kojom pod punom materijalnom, krivičnom i moralnom odgovornošću potvrđuje vreme
izgradnje objekta.
Ministar nadležan za poslove građevinarstva je dužan da donese podzakonski akt kojim će
se bliže urediti redosled preduzimanja radnji u postupku ozakonjenja.
Kada su u pitanju objekti za koje je podnet zahtev za legalizaciju na osnovu nekog od ranijih
zakona, pre pribavljanja tehničke dokumentacije, nadležni organ proverava da li je vlasnik
već dostavio dokumentaciju propisanu tada važećim propisima i elaborat geodetskih radova,
geodetski snimak, odnosno kopiju plana parcele. Ukoliko jeste, nadležni organ proverava da
li sadržina te tehničke dokumentacije odgovara sadržini propisanoj za izveštaj o zatečenom
stanju objekta, u skladu sa ovim zakonom.
Ako sadržina tehničke dokumentacije dostavljene u ranije vođenom postupku legalizacije,
odgovara po sadržini izveštaju o zatečenom stanju objekta, propisanim ovim zakonom,
nadležni organ to konstatuje i ranije dostavljeni dokument priznaje kao izveštaj o zatečenom
stanju objekta, u smislu ovog zakona.
Za objekte koji su provedeni u grafičkoj bazi katastra nepokretnosti, umesto elaborata
geodetskih radova dostavlja se kopija plana sa upisanom visinom slemena, overena od
strane ovlašćene geodetske organizacije.
Kada je predmet ozakonjenja zgrada koja se sastoji od posebnih fizičkih delova, elaborat se
izrađuje za zgradu i sve posebne fizičke delove zgrade.
Takse
Kada nadležni organ utvrdi da postoji mogućnost ozakonjenja, obaveštava vlasnika
nezakonito izgrađenog objekta da u roku od 15 dana od dana dostavljanja obaveštenja plati
taksu za ozakonjenje u iznosu od:
5.000 dinara za porodični objekat ili stan korisne površine do 100 m 2, za pomoćne i
ekonomske objekte, proizvodne i skladišne objekte.
15.000 dinara za porodične stambene objekte i stanove korisne površine od 100 m 2 do 200
m2
20.000 dinara za porodične stambene objekte i stanove korisne površine od 200 m 2 do 300
m2
50.000 dinara za porodične stambene objekte korisne površine preko 300 m2
250.000 dinara za stambene i stambeno poslovne objekte namenjene tržištu koji se sastoje
od više stanova i drugih posebnih delova, korisne površine do 500 m 2 i komercijalne objekte
do 500 m2
500.000 dinara za stambene i stambeno poslovne objekte namenjene tržištu koji se sastoje
od više stanova i drugih posebnih delova, korisne površine od 500 m 2 do 1000 m2 i
komercijalne objekte od 500 m2 do 1000 m2
1.000.000 dinara za stambene i stambeno poslovne objekte namenjene tržištu koji se
sastoje od više stanova i drugih posebnih delova, korisne površine od 1000 m 2 do 1500 m2 i
komercijalne objekte od 1000 m2 do 1500 m2.
3.000.000 dinara za stambene i stambeno poslovne objekte namenjene tržištu koji se
sastoje od više stanova i drugih posebnih delova, korisne površine preko 1500 m 2 i
komercijalne objekte preko 1500 m2
Taksa za ozakonjenje ne plaća se za ozakonjenje objekata organa, organizacija i institucija
Republike Srbije, organa i organizacija autonomnih pokrajina, odnosno jedinica lokalne
samouprave, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, ustanova osnovanih od strane
Republike Srbije, autonomnih pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, crkava i
verskih zajednica, registrovanih u skladu sa zakonom kojim se uređuju crkve i verske
zajednice, Crvenog krsta Srbije i diplomatsko-konzularnih predstavništava drugih država,
pod uslovom uzajamnosti.
Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture dalo je mišljenje Broj: službeno od
29. februara 2016. godine, u kome navodi da će se za nezakonito izgrađene objekte, korisne
površine do 100 m2, čiji je vlasnik ili član njegovog porodičnog domaćinstva preduzetnik i
obavlja delatnosti bliže određene ovim mišljenjem, utvrđivati i naplaćivati taksa za
ozakonjenje u iznosu od 5000.00 dinara. Odredbe ovog mišljenja odnose se na objekte u
kojima se obavlja jedna od sledećih delatnosti: štopovanje tkanina, presvlačenje dugmadi,
popravka kišobrana, popravka ortopedskih pomagala, popravka naliv-pera i patent-olovki,
herihteri, drvomodelari, duboresci, popravka muzičkih instrumenata, plisiranje, oštrači,
bačvari, jorgandžije, kolari, potkivači, vunovlačari, rukavičari, opančari, četkari, papudžije,
domaća radinost, stari zanati, frizeri, časovničari, optičari, obućari, krojači, bravari, firmopisci,
pečatoresci, uzgajivači cveća, proizvodnja loznovoćnih i drugih sadnica i kalemova, auto-
mehaničari, auto-limari, auto-električari, vulkanizeri i slično, TV i elektro-mehaničari, precizni
mehaničari, električari, vodoinstalateri, pranje i peglanje rublja, hemijsko čišćenje i bojenje,
pedikirsko-manikirske i kozmetičarske usluge, fotografi, voskari, zlatari, kamenoresci,
plastičari, metalostrugari, pekari, proizvođači testenina, poslastičari, uslužno rezanje građe,
stolari, stakloresci, modni krojači i druge slične delatnosti.
Ovo mišljenje se ne primenjuje na objekte u kojima se pružaju intelektualne usluge,
ugostiteljska i trgovačka delatnost.
Ministarstvo je takođe dalo i mišljenje Broj: 011-00-00630/2016-07 od 21. oktobra 2016.
godine, da ukoliko se na jednoj katastarskoj parceli nalazi više pomoćnih objekata i svi
pripadaju istom vlasniku, za sve pomoćne objekte se plaća jedinstvena taksa u iznosu od
5000.00 dinara.
Ako je vlasnik nezakonito izgrađenog pomoćnog ili ekonomskog objekta/objekata lice sa
invaliditetom, samohrani roditelj ili korisnik socijalne pomoći, u tom slučaju ova lica ne
plaćaju taksu za ozakonjenje.
Ako vlasnik nezakonito sagrađenog objekta ne dostavi dokaz o plaćenoj taksi u propisanom
roku, nadležni organ će rešenjem odbaciti zahtev.
Protiv rešenja o odbacivanju može se podneti žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja.
Ukoliko je rešenje o odbacivanju donelo ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva ili
nadležni organ autonomne pokrajine, nije dozvoljena žalba, ali se u roku od 30 dana od
dana dostavljanja može tužbom pokrenuti upravni spor. Po konačnosti rešenja o odbacivanju
nadležni organ ga u roku od tri dana dostavlja građevinskoj inspekciji.
Po dostavljanju dokaza da je plaćena taksa za ozakonjenje, nadležni organ u roku od osam
dana izdaje rešenje o ozakonjenju.
Rešenje o ozakonjenju objekta izdaje ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva,
odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, po
sprovedenom postupku, kada utvrdi da nezakonito izgrađeni objekat ispunjava propisane
uslove za korišćenje i druge uslove propisane ovim zakonom.
Rešenje o ozakonjenju, pored podataka propisanih zakonom, obavezno sadrži i:
konstataciju da se tim rešenjem vrši ozakonjenje nezakonito izgrađenog objekta, dela
objekta, odnosno nezakonito izvedenih radova, naziv, odnosno ime i prezime vlasnika
objekta kome se izdaje rešenje o ozakonjenju, sa naznakom sedišta, odnosno adrese,
podatke o objektu koji je predmet ozakonjenja, sa osnovnim podacima o njegovoj nameni,
vrsti, gabaritu, spratnosti, neto i BRGP i oznaku lokacije na kojoj se nalazi (katastarska
parcela, katastarska opština, ulica i kućni broj ako je određen, opština, odnosno grad), ime,
prezime i broj licence preduzetnika ili naziv privrednog društva, odnosno drugog pravnog
lica, koje je izradilo izveštaj o zatečenom stanju objekta i ime, prezime i broj licence
odgovornog projektanta, odnosno odgovornog izvođača radova, konstataciju da je izveštaj o
zatečenom stanju objekta sa elaboratom geodetskih radova sastavni deo rešenja o
ozakonjenju, dokaz o plaćenoj taksi za ozakonjenje.
Sastavni deo rešenja o ozakonjenju je i popis i opis objekata koji se ozakonjuju uz glavni
objekat, ako postoje, kao i podatak o stepenu završenosti objekta.
Rešenje o ozakonjenju objekta koji je sagrađen u zaštitnoj zoni objekta javne namene sadrži
i konstataciju da je dostavljena overena izjava vlasnika ozakonjenog objekta da se odriče
prava na pokretanje sudskog spora po bilo kom osnovu u vezi sa uticajem tog javnog
objekta na korišćenje ozakonjenog objekta.
Kada je predmet ozakonjenja stambena ili stambeno poslovna zgrada koja se sastoji
od više posebnih fizičkih delova (stanova, poslovnog prostora, garaža i dr.) za koju se
ne može utvrditi investitor, ali postoje podneti zahtevi za ozakonjenje posebnih delova
u skladu sa ovim zakonom, nadležni organ donosi rešenje o ozakonjenju stambene
zgrade, koje obavezno sadrži specifikaciju svih posebnih delova zgrade.
Pre donošenja ovog rešenja, dostavlja se dokaz o odgovarajućem pravu na
građevinskom zemljištu. Po pravnosnažnosti rešenja o ozakonjenju zgrade, nadležni
organ rešava po zahtevima za ozakonjenje posebnih delova zgrade.
U ovom slučaju, taksa za ozakonjenje se plaća prilikom ozakonjenja svakog posebnog
dela zgrade a ne za celu zgradu.
Protiv rešenja se može izjaviti žalba u roku od 15 dana, a ako je rešenje donelo nadležno
ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, može se tužbom pokrenuti
upravni spor u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja.
Pravnosnažno rešenje nadležni organ dostavlja u roku od tri dana nadležnoj građevinskoj
inspekciji.
Nadležni organ je dužan da vodi službenu evidenciju o pokrenutim postupcima za
ozakonjenje iz svoje nadležnosti, kao i o izdatim rešenjima o ozakonjenju i da ih objavljuje u
elektronskom obliku na svojoj internet strani.
Ovi podaci se objavljuju i na digitalnoj platformi nacionalne infrastrukture geoprostornih
podataka.
Organ nadležan za poslove državnog premera i katastra, formirao je evidenciju objekata koji
nisu upisani u katastar nepokretnosti uz pomoć koje će nadležno ministarstvo imati uvid u
podatke o postupku ozakonjenja što će omogućiti adekvatan nadzor nad sprovođenjem
Zakona ali i pružanje pomoći svim nadležnim organima, ukoliko se ukaže potreba za tim.
Evidencija neupisanih objekata dostupna je i na digitalnoj platformi nacionalne infrastrukture
geoprostornih podataka počev od 1. januara 2019. godine.
Upis prava svojine
Nadležni organ po službenoj dužnosti dostavlja elaborat geodetskih radova i primerak
pravnosnažnog rešenja o ozakonjenju organu nadležnom za poslove državnog premera i
katastra, u roku od tri dana od dana pravnosnažnosti rešenja o ozakonjenju.
Ako je predmet upisa prava svojine objekat izgrađen u zaštitnoj zoni objekta javne namene,
nadležni organ po službenoj dužnosti dostavlja organu nadležnom za poslove državnog
premera i katastra i izjavu vlasnika da se odriče prava na pokretanje sudskog spora, u roku
od tri dana od dana pravnosnažnosti rešenja o ozakonjenju. Izjava o odricanju upisuje se u
evidenciju katastra nepokretnosti u vidu zabeležbe, sa rokom važenja upisa sve dok postoji
predmetni objekat i nije vezan za promenu vlasništva na objektu.
Organ nadležan za poslove državnog premera i katastra donosi rešenje o kućnom broju i
vrši upis prava svojine na objektu, odnosno posebnim delovima objekta.
Za upis prava svojine po osnovu ozakonjenja, kao i za utvrđivanje kućnog broja, ne plaća se
administrativna taksa određena zakonom kojim se uređuju administrativne takse.
Nadležni organ po službenoj dužnosti, u roku od tri dana od dana konačnosti rešenja kojim
se odobrava ozakonjenje objekta ili dela objekta, dostavlja organu nadležnom za poslove
državnog premera i katastra predlog za brisanje zabeležbe zabrane otuđenja.
Po pravnosnažnosti rešenja o ozakonjenju, po zahtevu lica koja su upisala pravo svojine na
objektu na osnovu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima
izgrađenim bez građevinske dozvole, briše se zabeležba u listu nepokretnosti da je svojina
stečena na osnovu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima
izgrađenim bez građevinske dozvole.
Rušenje objekta
Rušenje nezakonito izgrađenog objekta sprovodi se na osnovu konačnog rešenja o
ozakonjenju kojim se odbija ili odbacuje zahtev za ozakonjenje. Konačnim rešenjem kojim se
odbacuje ili odbija zahtev za ozakonjenje, stiču se uslovi za rušenje nezakonito izgrađenog
objekta, odnosno dela objekta.
Rešenje kojim se odbija ili odbacuje zahtev za ozakonjenje nadležni organ dostavlja
građevinskoj inspekciji u roku od tri dana od konačnosti tog akta.
Ako rešenje o rušenju nije doneto, građevinski inspektor je dužan da odmah a najkasnije u
roku od tri dana od dana prijema rešenja kojim se odbija ili odbacuje zahtev za ozakonjenje,
donese rešenje o rušenju nezakonito izgrađenog objekta, odnosno dela objekta.
Kada se radi o objektu za koji nije moguće izvršiti rešenje o rušenju, građevinski inspektor je
dužan da tu činjenicu konstatuje u rešenju o rušenju, koje u roku od tri dana dostavlja organu
nadležnom za poslove državnog premera i katastra i nadležnom organu lokalne poreske
administracije.
Po prijemu ovog rešenja, organ nadležan za poslove državnog premera i katastra upisuje
zabeležbu zabrane otuđenja.
Po pravnosnažnom okončanju postupka kojim se vrši ozakonjenje nezakonito izgrađenog
objekta, građevinski inspektor donosi zaključak o obustavi postupka izvršenja rešenja o
rušenju.
Upis zabeležbe zabrane otuđenja objekata u postupku ozakonjenja
Nadležni organ za ozakonjenje je dužan da za sve objekte koji su u postupku ozakonjenja po
službenoj dužnosti dostavi organu nadležnom za poslove državnog premera i
katastra potvrdu da je objekat u postupku ozakonjenja , u cilju upisa zabrane otuđenja za
te objekte u vidu zabeležbe, u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog
zakona.
Postavlja se pitanje kako upisati zabeležbu zabrane otuđenja za one objekte koji nisu
upisani u katastar imajući u vidu da je odredbom člana 83. Zakona o državnom premeru i
katastru ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - odluka US, 96/2015,
47/2017 - autentično tumačenje, 113/2017 - dr. zakon, 27/2018 - dr. zakon i 41/2018 - dr.
Zakon - dalje: ZDPK), propisano da su opšti uslovi za upis stvarnih prava, predbeležbe i
zabeležbe u katastar nepokretnosti postojanje: upisane nepokretnosti, upisanog prethodnika
i isprave za upis.
Stavom 2. ovog člana propisano je da opšti uslovi uvek moraju biti ispunjeni, osim ako je
zakonom drukčije određen uslov i osnov upisa.
Prema mišljenju Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture br. 952-01-
00016/2019-01 od 29. januara 2019. godine, za nezakonito izgrađene objekte koji nisu
upisani u katastar nepokretnosti, zabeležbu zabrane otuđenja je potrebno upisati na parceli
na način da se u katastru učini vidljivim da se na parceli nalazi nezakonito izgrađen objekat,
a prema podacima dobijenim u potvrdi organa nadležnog za ozakonjenje. Ovaj način upisa
zabeležbe zabrane otuđenja potrebno je vršiti samo za nezakonito izgrađene objekte,
odnosno delove objekta koji nisu upisani u katastar nepokretnosti.
U mišljenju se dalje navodi da je Zakon lex specialis u odnosu na ZDPK, pa će se kao jedno
od osnovnih načela prava, primenjivati odredbe posebnog propisa, ukoliko su odredbe
opšteg i posebnog propisa u međusobnoj koliziji.
Imajući u vidu navedeno mišljenje ministarstva dalje se postavlja pitanje šta će se dogoditi u
situaciji kada vlasnik zemljišta na kome je izgrađen objekat bez odobrenja za gradnju želi da
otuđi zemljište?
Ozakonjenje objekata izgrađenih na poljoprivrednom zemljištu
Prema mišljenju Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Broj: 011-00-
00632/2016-07 od 21. oktobra 2016. godine, nezakonito izgrađeni objekti izgrađeni na
poljoprivrednom zemljištu mogu biti predmet ozakonjenja ako ispunjavaju uslove propisane
Zakonom i Zakonom o poljoprivrednom zemljištu ("Sl. glasnik RS", br. 62/2006, 65/2008 - dr.
zakon, 41/2009, 112/2015, 80/2017 i 95/2018 - dr. zakon), odnosno ako ispunjavaju sve
uslove propisane za izdavanje rešenja o izgradnji u redovnom postupku pribavljanja
potrebnih akata za izgradnju objekata, u skladu sa ZPI.
Priključenje na infrastrukturu
Ako objekat koji je privremeno priključen na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i mrežu
elektronskih komunikacija ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju, ne bude
ozakonjen, građevinski inspektor je dužan da bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana
po dobijanju rešenja kojim se odbija ili odbacuje zahtev za ozakonjenje, primerak tog akta
dostavi javnom preduzeću, javnom komunalnom preduzeću, privrednom društvu ili
preduzetniku koji je privremeno priključio objekat na svoju mrežu, odnosno infrastrukturu.
Javno preduzeće, javno komunalno preduzeće, privredno društvo ili preduzetnik dužno je da
u roku od 30 dana od prijema rešenja o rušenju, isključi objekat sa mreže odnosno
infrastrukture na koju je privremeno priključen.
Ukoliko javno komunalno preduzeće, privredno društvo ili drugo pravno lice priključi na
mrežu ili infrastrukturu objekat koji je u postupku ozakonjenja, kazniće se novčanom kaznom
za privredni prestup.
Rok za ozakonjenje
Ukoliko u roku od pet godina od dana stupanja na snagu Zakona objekat koji je
predmet ozakonjenja ne bude ozakonjen (6. novembar 2023. godine), nadležni organ
doneće rešenje kojim se zahtev odbija.
Ako se objekat za koji nije doneto rešenje o ozakonjenju koristi za obavljanje
privredne ili druge delatnosti koja iziskuje/podrazumeva boravak ili okupljanje većeg broja
ljudi, a naročito ako se koristi za ugostiteljske delatnosti ili upotrebljava kao
ugostiteljski objekat, nadležni organ doneće rešenje o zabrani korišćenja tog objekta,
ako u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ ne
izda rešenje o ozakonjenju za predmetni objekat. Zabrana traje do rušenja tog objekta.
Iz svega napred iznetog može se zaključiti da i pored velike želje da se postupak
ozakonjenja ubrza, suštinski problemi nisu rešeni a pojedine odredbe mogu prouzrokovati
pravnu nesigurnost.
Да би једно лице постало наследник, неопходно је да правно егзистира, тј. да буде
живо у моменту оставиочеве смрти, да буде достојно и способно за
наслеђивање и да се не одрекне наследства.2 Од потенцијалног наследника се не
тражи да у оставинском поступку предузима било какву радњу усмерену на то
да му обезбеди наследничко својство. Пасивно понашање претендента на
наследство, тј. његово пропуштање да до окончања првостепеног оставинског
поступка дâ негативну наследну изјаву, третира се као пријем наследства.3
Таква регулатива, уз принцип да заоставштина прелази на наследнике по сили
закона у моменту оставиочеве смрти, отвара могућност да се као претендент на
наслеђе појави и непознато или одсутно лице.4 непознатом наследнику се говори
онда када се не зна да ли уопште постоји потенцијални наследник, док се o
одсутном наследнику

У животу је могуће да иза оставиоца не остане нико ко би могао или хтео да га

наследи. С тим у вези треба разликовати две ситуације. Прва ситуација постоји
онда када оставински суд, односно нотар којем је поверено да спроведе оставински
поступак утврди да иза оставиоца није остао ниједан законски или
тестаментарни наследник који би могао или хтео да га наследи. На пример, у
поступку за расправљање заоставштине је утврђено да је оставиља удовица без
потомака, да су њени родитељи, дедови и бабе умрли пре ње, као и да
оставиља и њени родитељи никада нису имали браће нити сестара. Ако је при
томе утврђено да је оставиља била неписмена, те да није могла да сачини ниједан
приватни тестамент, а нико од надлежних ималаца јавних овлашћења (јавни
бележници, основни судови) није пријавио чињеницу сачињавања тестамента, у
наведеном примеру неспорно је да иза оставиље није остало ниједно лице из круга
законских наследника, као и да нема тестаментарних наследника. У том случају,
оставински суд, односно нотар којем је поверено да спроведе оставинску
расправу доноси решење којим за наследника оглашава Републику Србију.
При таквом сплету догађаја, Република Србија има наследноправни положај који се
не разликује много од наследноправног положаја приватноправних субјеката који
су оглашени за наследнике. Заправо, једина разлика огледа се у томе што
Република Србија у таквој ситуацији није могла да се одрекне наследства.
Република Србија постаје наследник оставиоца у моменту његове смрти, па
самим тим на њу од тог момента прелазе сва права и обавезе из оставинске
масе. Другим речима, Република Србија постаје неограничени ималац свих
права и обавеза из оставиочеве оставинске масе. То, наравно, не искључује
могућност да ако се појави наследник, за којег се није знало у моменту вођења
оставинске расправе, он против државе подигне наследноправни захтев по
општим наследноправним правилима и исходује предају оставинске масе на
основу јачег наследног права.
Ситуација је другачија када постојање наследника представља non liquet ситуацију,
тј. када оставински суд, односно нотар којем је поверено да спроведе оставинску
расправу не може да утврди нити да постоје нити да не постоје потенцијални
наследници. Реч је о ситуацијама у којима оставински суд, односно нотар којем је
поверено да спроведе оставинску расправу не добије никакве чињенице нити
доказе на основу којих би утврдио ко су наследници, односно на основу којих
би са сигурношћу утврдио да иза оставиоца није остало ниједно лице које би
могло и хтело да наследи. У том случају се доноси решење о позивању
наследника огласом.24 Као и у претходној ситуацији, оглас се прибија на
огласну таблу суда, објављује се у „Службеном гласнику Републике Србије“, а
по потреби и на други начин. Законодавац предвиђа да се, ако има наговештаја
да је пребивалиште или боравиште потенцијалног наследника у иностранству,
оглас објави и у средствима информисања стране државе. Као и у претходној
ситуацији, рок у којем потенцијални наследници могу да се пријаве на оглас
износи годину дана. Даљи ток поступка зависи од тога шта се дешава по истеку
једногодишњег рока за пријављивање потенцијалног наследника. Законодавац
прописује да „кад се по истеку рока од једне године од најкасније објављеног
огласа не пријави ниједан наследник, суд ће донети решење којим
заоставштину предаје на уживање Републици Србији.“25 Пре свега, наведена
одредба са процесно-правног становишта није коректно формулисана. Ако би се
наведено законско правило дословно тумачило, онда би из тога произашло да се
решење којим се заоставштина предаје на уживање Републици Србији доноси онда
када се ниједан од потенцијалних наследника у року не пријави на оглас. Такав
закључак био би погрешан ако се има у виду истражни принцип, који доминира
оставинским поступком. Претпоставка за доношење решења којим се
заоставштина предаје на уживање Републици Србији није непријављивање
потенцијалних наследника по истеку једногодишњег рока, већ опстанак non liquet
ситуације у погледу постојања наследника по истеку тог рока. Другим речима,
након истека једногодишњег рока могуће су три опције. Прва је да оставински суд,
односно нотар којем је поверено спровођење оставинског поступка након истека
једногодишњег рока, а на основу тога што се неко од потенцијалних наследника
пријавио на оглас, на основу обавештења трећих лица или на било који други
начин, стекне сазнања о томе ко су оставиочеви законски наследници. Тада ће
донети решење којем за наследнике оглашава та лица. Друга ситуација је да по
истеку једногодишњег рока оставински суд, односно нотар којем је поверено
спровођење оставинског поступка сазнају за чињенице и доказе на основу којих
на несумњив начин могу утврдити да иза оставиоца није остало ниједно лице
које би могло и хтело да га наследи. Тада ће се донети решење којим се
Република Србија оглашава за наследнике.
Трећа ситуација јесте она када и након истека једногодишњег рока оставински суд,
односно нотар којем је поверено спровођење оставинске расправе не може да
утврди да ли иза оставиоца има или нема лица која би могла да га наследе. Тек
тада је испуњена претпоставка из члана 209 става 1 Закона о наслеђивању да се
донесе решење којим се заоставштина предаје на уживање Републици Србији. За
примену члана 209 става 1 Закона о наслеђивању није релевантно то што се нико
није пријавио на оглас, већ је меродавна околност то што је релевантна чињеница
која се тиче постојања наследника и даље остала нерасветљена. То можемо
илустровати на конкретном примеру. Узмимо да се на оглас, који је, између
осталог, објављен у немачким медијима, пријавио оставиочев брат од стрица
који је дао негативну наследну изјаву и који је на рочишту за оставинску
расправу изјавио да има сазнања да оставиочева мајка има две сестре у
Немачкој, али да не зна ништа више о њима (ко су, где су и да ли имају
потомства). У овом примеру, упркос томе што се потенцијални наследник
пријавио на оглас и дао негативну наследну изјаву, релевантне чињенице
везане за постојање наследника и даље су остале неутврђене, тако да ће по
истеку једногодишњег рока морати да се донесе решење којим се
заоставштина предаје на уживање Републици Србији. Закон о наслеђивању у
члану 209 ставу 2 предвиђа да Република Србија стиче својину на покретним
стварима у року од три, а на непокретним стварима у року од десет година.
Рок се не рачуна од момента када је надлежни правобранилац примио решење
којим се заоставштина додељује на уживање Републици Србији, већ од тренутка
оставиочеве смрти.

Прво питање које се поставља када се анализирају законска правила српског права
о позивању наследника огласом, тиче се прописивања посебног правног режима
онда када се као потенцијални наследник појављује држава. Специфичност
наследноправног положаја државе при ликом позивања наследника огласом
најбоље се уочава када се упореде следеће две ситуације. Прва ситуација јесте она
када је једини учесник у оставинском поступку оставиочев брат од стрица, а
оставински суд, односно нотар којем је поверено спровођење оставинске расправе
не може са сигурношћу да утврди да ли постоје још неки наследници. У тој
ситуацији примењује се члан 117 став 5 Закона о ванпарничном поступку и доноси
се решење о позивању потенцијалних наследника огласом. Ако по истеку
једногодишњег рока суд и даље не може са сигурношћу да утврди да ли постоје
или не постоје још неки наследници, он доноси оставинско решење и оставиочевог
брата од стрица оглашава за наследника. Друга ситуација постоји онда када је
једини учесник у оставинском поступку Република Србија, при чему оставински
суд, односно нотар којем је поверено спровођење оставинске расправе не може са
сигурношћу да утврди да ли постоје још неки потенцијални законски или
тестаментарни наследници. У тој ситуацији примењује се чл. 208 и 209 Закона о
наслеђивању, који такође предвиђа доношење решења о позивању потенцијалних
наследника огласом, али са једном битном разликом, која се огледа у томе што су
сасвим другачије последице немогућности да се и након истека једногодишњег
рока расветли питање да ли осим државе постоје још неки наследници. У тој
ситуацији не доноси се решење којим се Република Србија оглашава за наследника,
већ решење којим се заоставштина предаје на уживање Републици Србији, уз
могућност да по истеку рокова за одржај држава постане неограничени ималац
ствари и права из оставинске масе. Наведено законско решење, којим се прописује
посебан наследноправни режим државе у случају позивања наследника огласом,
уведено је у српски правни систем Законом о наслеђивању из 1995. године.26
Редактори тог закона нису дали детаљно објашњење те законске новине, оставивши
да се нагађа шта је законодавац желео том новином да постигне.27 Приликом
уређења наследноправног положаја државе, српски законодавац се традиционално
приклонио моделу по којем је држава последњи законски наследник.28 Правила о
наследноправном положају државе настала су као компромис између
приватноправног карактера наслеђивања и функције реда коју треба да обезбеди
наследно право.29 Приватноправни карактер наслеђивања огледа се у томе што оно
треба да очува приватну својину и имовину. Установа наслеђивања обезбеђује да
приватна имовина коју је поседовало неко физичко лице након његове смрти
и даље остане приватна имовина коју ће поседовати други приватноправни
субјект. Законодавац је афирмисао приватноправни карактер наслеђивања тако
што је дао оставиоцу могућност да путем тестамента одреди своје наследнике,
као и тиме што је предвидео широк круг законских наследника који се могу
позвати на наслеђе ако оставилац није сачинио тестамент.30 Међутим, ако иза
оставиоца није остао ниједан законски или тестаментарни наследник који би
могао и хтео да га наследи, функција реда и потреба да се обезбеди одређени
поредак сукцесије налажу да се оставинска маса ипак додели некоме ко би
обезбедио да се у правном промету уредно обављају сви послови поводом
оставиочеве имовине. Тај неко је држава. Сврставањем државе на место
последњег законског наследника, законодавац је обезбедио да се очува
континуитет свих грађанскоправних односа у којима се оставилац за живота
налазио. Такво решење је и у интересу трећих лица – на пример, оставиочевих
поверилаца који могу од државе као наследника наплатити своја
потраживања према оставиоцу.31 Потреба да се обезбеди правичан поредак
сукцесије и функција реда налагали су да држава у начелу има исти
наследноправни положај као и било који други законски наследник.32 Одступања
од тог правила (на пример, немогућност државе да се одрекне законског
наследног дела) последица су чињенице да је држава последњи законски
наследник, иза којег не постоји нико ко би наследио уместо ње.33 Остаје да се
размотри који разлози су мотивисали српског законодавца да приликом позивања
наследника огласом предвиди посебан правни режим за државу. Као ratio legis
таквог решења могла би се истаћи тежња законодавца да афирмише
приватноправни карактер наслеђивања. Ако је у недовољно разјашњеним
околностима око постојања наследника претендент на наслеђе приватноправни
субјект, оставински суд ће га огласити за наследника, али ако је претендент држава,
правни поредак неће дозволити да оставинска маса одмах пређе у режим јавне
својине, већ ће сачекати да истекну рокови за одржај, чиме даје шансу непознатим
наследницима да исходују предају заоставштине. Али, то тако делује само на први
поглед. Ако се наведена правила сагледају кроз призму њихове практичне примене,
онда се долази до закључка да је тим правилима држава привилегована у односу на
приватноправне субјекте. Узмимо да по истеку једногодишњег рока, у којем
потенцијални наследници треба да се пријаве на оглас, оставински суд донесе
решење којем за наследника огласи неког оставиочевог сродника из круга
законских наследника. Други законски наследник, који има јаче наследно право, а
који се није пријавио на оглас и чије постојање оставински суд није утврдио, може
да подигне наследноправни захтев против наследника који је оглашен оставинским
решењем. Наследноправни захтев правог наследника остаће без успеха ако
привидни наследник стекне својину одржајем.34 Државина привидног наследника,
који је својство наследника стекао на основу незаконитог оставинског решења, је
незаконита, тако да он може да стиче својину само ванредним одржајем, који
износи десет година за покретне и двадесет година за непокретне ствари.35 Осим
тога, привидни наследник се не сматра спиритуализованим држаоцем у смислу
члана 73 Закона о основама својинскоправних односа, јер није наследник.36 Због
тога, рокови за ванредни одржај, када је у питању привидни наследник, не теку од
момента оставиочеве смрти, већ од тренутка када је привидни наследник засновао
ефективну фактичку власт на стварима из оставинске масе. Из изложеног се може
извести следећи закључак: ако је заоставштина након позивања наследника
огласом додељена приватноправном субјекту, прави наследник (који се није
пријавио на оглас и чије постојање није утврђено у оставинском поступку) може са
сигурношћу рачунати на то да ће повратити покретне и непокретне ствари из
оставинске масе ако подигне наследноправни захтев у року од десет година од
момента када је привидни наследник на тим стварима засновао ефективну
фактичку власт. Даље ћемо анализирати како ситуација стоји када је држави
додељена заоставштина на уживање, зато што по истеку једногодишњег рока за
пријављивање потенцијалних наследника на оглас оставински суд није утврдио да
ли постоје или не постоје потенцијални наследници. Држава ће бити
плодоуживалац на покретним стварима из оставинске масе три године, а на
непокретним стварима десет година, а по истеку тих рокова постаје
сопственик. При томе, рокови за одржај се не рачунају од момента када је
решење о предаји заоставштине на уживање Републици Србији постало
правноснажно, већ од момента оставиочеве смрти. Када истекне десет година
од оставиочеве смрти, држава има могућност да захтев правог наследника за
предају оставинске масе одбије перемторним приговором exceptio posterioris
dominii. Када ствари сагледамо из ове визуре, онда се као недвосмислен намеће
закључак да је, у ситуацији када стиче заоставштину након безуспешног позивања
потенцијалних наследника огласом, држава привилегована у односу на остале
наследнике. Ако је законодавац тежио да прописивањем посебног
наследноправног режима за државу када се наследници позивају огласом
афирмише приватноправни карактер наслеђивања и да пружи још једну
шансу да се нађу прави наследници који би спречили прелазак оставинске
масе у режим јавне својине, он је то нормирао на начин који је постигао
супротан ефекат. Привилеговао је државу као наследника и олакшао је
прелазак оставинске масе из режима приватне у режим јавне својине. Остаје
да се размотри како то све изгледа са аспекта отуђења ствари и права из
заоставштине трећим лицима. Када приватноправни субјект постане привидни
наследник, услед тога што у поступку за расправљање заоставштине након
истека једногодишњег рока није утврђено постојање правог наследника, тај
привидни наследник може да отуђује ствари и права из оставинске масе јер
поседује оставинско решење, које, иако незаконито, њему омогућује да се у
правном промету легитимише као сопственик. Сингуларни сукцесори
привидног наследника, према становишту српског права, не стичу својину,
већ треба да сачекају истек рокова за одржај. Не постоји препрека да државина
сингуларних сукцесора привидног наследника буде законита, тако да они могу
стећи својину истеком рокова за редовни одржај. Држава као плодоуживалац не
може да отуђује ствари из заоставштине трећим лицима. Тако посматрано, чини
се да је са аспекта отуђења ствари из оставинске масе трећим лицима положај
привидног наследника бољи када је заоставштина предата на уживање
Републици Србији. Али, ако се има у виду да Република Србија стиче својину
истеком трогодишњег, односно десетогодишњег рока који се рачуна од момента
оставиочеве смрти, а савесни, законити и невициозни сингуларни сукцесори
привидног наследника треба да чекају да истекне трогодишњи, односно
десетогодишњи рок од момента када су им ствари из оставинске масе предате
у државину, онда је то само још један аргумент у прилог становишту да је српски
законодавац привилеговао државу у ситуацији када након истека рока за
пријављивање наследника на оглас оставински суд, односно нотар којем је
поверено да спроведе оставински поступак није успео да утврди да ли постоје
или не постоје још неки наследници.

Осим тога, у српском праву важи начело наслеђивања по сили закона – у

моменту оставиочеве смрти заоставштина прелази на његовог наследника.
Кад оставилац умре, истог момента његов претендент на наслеђе стиче својство
наследника. На тај начин се обезбеђује потпуни континуитет у оставиочевим
правним односима, јер његова права и обавезе ни у једном тренутку не остају
без титулара. Правило из члана 208 Закона о наслеђивању негира овај принцип. По
том правилу, када се заоставштина додељује држави зато што суд и након
позивања наследника огласом не може да утврди да ли постоје потенцијални
наследници, док траје трогодишњи, односно десетогодишњи рок за одржај –
заоставштина је без наследника, тј. без титулара.

Решење из члана 208 Закона о наслеђивању је правно-догматски недоследно и

са становишта норми стварног права. Институт стицања својине одржајем има
за циљ да омогући својинском држаоцу, чија је државина поседовала одређене
квалитете (савесност и/или законитост и невициозност) да по истеку одређеног
времена постане сопственик. Нужна претпоставка за одржај је постојање
савесне својинске државине. Својину одржајем може стећи само онај држалац
који фактички врши право својине. Још је Српски грађански законик у § 927
предвиђао да се одржајем не може користити онај „који ствар не држи у своје
име, нити са онаквим основом који би по закону довољан био за прибављање
права; тако ствари заложене, узајмљене на оставу или на уживање дате, не
прибављају се одржајем.“ То неспорно правило стварног права члан 208 Закона о
наслеђивању брутално је погазио прописујући да држава као плодоуживалац
заоставштине стиче својину истеком рокова за одржај
НАСТАВАК ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА НАКОН ПРЕКИДА

 
Наслеђивање је, по својој правној природи, универзална сукцесија и
наследник ступа у све наслеђивању подобне правне односе оставиоца. Смрћу
лица отвара се његово наслеђе, а наследници стичу својство наследника. Ова
универзална грађанскоправна сукцесија доводи до процесноправне сукцесије
у погледу преносивих права. Како право својине спада у категорију
преносивих права произлази да тужени не може да се противи овој процесној
сукцесији само из разлога што евентуално преносиво право правних
претходника тужилаца, о коме се одлучује у овом поступку, већ сад није
обухваћено решењем о наслеђивању.

            Из образложења:
Побијаним решењем усвојен је предлог тужиља те је, пошто су окончани
оставински поступци иза покојних Б.М. и Б.Р. одређен наставак парничног
поступка у правној ствари ранијих тужилаца, који је прекинут решењем Основног
суда у Новом Саду. Против наведеног решења тужени је благовремено изјавио
жалбу из свих законских разлога.
 
Из наведеног произлази да тужени оспорава решење о наставку поступка из
разлога што сматра да је у решењу о наслеђивању морало бити утврђено ко је
наследио имовину која је предмет тужбеног захтева (о коме није
правноснажно одлучено) што није учињено. Овакво становиште жалиоца није
прихватио ни првостепени суд, а не прихвата га ни овај суд.
 
Према одредби чл. 222 ст. 1. тач. 1. ЗПП-а, парнични поступак се прекида када
странка умре. Према одредби чл. 225 ЗПП-а, поступак који је прекинут из овог
разлога наставиће се када наследник или старалац заоставштине преузме
поступак или их суд на предлог противне стране позове да то учине. Закон,
дакле, не прописује никакве додатне услове за одређивање наставка поступка. Како
су Л.Л. и Б.К. доказале да су наследнице Б. М. и Б.Р, те како су поднеле предлог за
наставак поступка, стекли су се услови да суд исти и одреди, у којој ситуацији је
потпуно ирелевантно да ли је у оставинском поступку односно у решењу о
наслеђивању утврђено да ће заоставштину оставиоца евентуално чинити право
својине на некретнини о чему се расправља у овом поступку.
 
Наиме, наслеђивање је, по својој правној природи, универзална сукцесија и
наследник ступа у све наслеђивању подобне правне односе оставиоца. Смрћу
лица отвара се његово наслеђе, а наследници стичу својство наследника. Ова
универзална грађанскоправна сукцесија доводи до процесноправне сукцесије у
погледу преносивих права. Како право својине спада у категорију преносивих
права произлази да тужени не може да се противи овој процесној сукцесији само из
разлога што евентуално преносиво право правних претходника тужилаца, о коме се
одлучује у овом поступку, већ сад није обухваћено решењем о наслеђивању.
 
(Решење Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 3844/2016 од 08.11.2016. године)

Општи став правне науке, применљив и у судској пракси, а који произилази из

саме природе систему законског наслеђивања прихваћеног у српском
законодавству, наследник стиче својство наследника у моменту смрти оставиоца,
уколико је жив, способан и достојан за наслеђивање, позван по закону да наследи
и уколико се након смрти оставиоца, изричито овереном изјавом пред јавним
бележником или на оставинској расправи није изричито одрекла наслеђа. Како
тужени испуњавају све наведене законске услове у погледу подобности и
способности за наслеђивање, а из обавештења јавног бележника и стања у
списима предмета се не види да су се изричито одрекли наслеђа, сматра се да
имају пасивну легитимацију у овој парници, по сили закона – Закона о
наслеђивању и ЗПП.
СМРЋУ ЛИЦА ОТВАРА СЕ ЊЕГОВО НАСЛЕЂЕ, А НАСЛЕДНИЦИ
СТИЧУ СВОЈСТВО НАСЛЕДНИКА.
То се учи и на предмету Наследно Право на другој години основних академских
студија на Правном Факулету, па се види разлог зашто судија упорно одбија да
реши својство наследника као претходно правно питање, када већ јавни бележник
касни са расправљањем заоставштине правног претходника тужених.
Како је предмет расправљања заоставштине имовина велике вредности,
основано се може очекивати да ће тужене прихвати наслеђе, а самим тим и обавеза
наплате дуга који је предмет овог спора.
Потраживање дуга по основу уговора о кредиту је преносиво право.
Доставити извештај од Јавног Бележника – смртовница да се прибави по
службеној дужности да се утврди да ли су наведена лица позвана на наслеђе.
Не морамо да чекамо правоснажно решење о наслеђивању, којим се тужени
оглашавају за наследнике. Ако су они доказали то својство, тј. чињеницу да су у
срдоству са туженим (законска одредба и правна претпоставка), улазе у парницу
тужилац поднеском исправља првобитно поднету тужбу и означавана наведена
лица као пасивно легитимисана. Терет доказивања да су се одрекли наследства
је овде на туженима.
Нисам дужан да доказујем негативне чињенице – да наследник није достојан
или способан за наслеђивање.
Зашто нисте сачинили и оверили пред нотар негативну наследну изјаву којом
се одричете наслеђа?
Од смрти оставиоца је прошао дуг временски период
Тужбени захтев не може бити преурањен, потраживање је доспело на наплату,
дуг је признат ! Дакле и приговор застарелости је неоснован, а није протека
законки рок од 10 година.
Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев 1879/07
23.10.2008. година
Београд

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Снежане

Андрејевић, председника већа, Споменке Зарић, Соње Бркић, Слађане Накић-
Момировић и Миломира Николића, чланова већа, у парници тужилаца АА1 – АА6 ,
које све заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, кога заступа БА, адвокат, ради
побијања дужникових правних радњи, одлучујући о ревизији тужилаца
изјављеној против пресуде Окружног суда у Ужицу Гж.633/07 од 11.04.2007.
године, у седници одржаној 23.10.2008. године, донео је

РЕШЕЊЕ

УКИДАЈУ СЕ пресуда Окружног суда у Ужицу Гж.633/07 од 11.04.2007. године и

пресуда Општинског суда у Ужицу П.967/06 од 15.01.2007. године и предмет враћа
првостепеном суду на поновно суђење.

Образложење

Пресудом Општинског суда у Ужицу П.967/06 од 15.01.2007. године, одбијен је као

неоснован тужбени захтев којим су тужиоци тражили да се у односу на њих утврди
да пресуда на основу признања Општинског суда у Ужицу П.255/04 од
19.04.2004. године, не производи правно дејство, што је тужени дужан да призна
и трпи да се у поступку расправљања заоставштине пред Општинским судом у
Ужицу, као заоставштина пок.ПП бивше из Ужица, расправи један стан на
спрату породичне стамбене зграде постојеће у аа, који се налази на кат.парцели
вв КО ГГ, а који се састоји од три собе, предсобља, кухиње, купатила, шпајза и
подрума, укупне површине __ м2, док су другим ставом изреке тужиоци обавезани
да солидарно накнаде туженом трошкове поступка у износу од 41.955,00 динара.

Пресудом Окружног суда у Ужицу Гж.633/07 од 11.04.2007. године, одбијена је као

неоснована жалба тужилаца и потврђена је првостепена пресуда.

Против ове другостепене пресуде, тужиоци су благовремено изјавили ревизију

због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.399. Закона о парничном

поступку - ЗПП ("Сл.гласник РС" бр.125/04) и нашао да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су у предмету Општинског суда у

Ужицу П.853/02 поднели тужбу против сада покојне ПП, супруге туженог ДД, ради
исплате износа од 444.000,00 динара. Овај парнични поступак је прекинут због
смрти њиховог дужника ПП. Поступак расправљања заоставштине ПП је
обустављен правноснажним решењем оставинског суда од 31.05.2004. године, с
обзиром да нема ни непокретне ни покретне имовине која би била предмет
њене заоставштине. У предмету Општинског суда П.255/04 ПП је признала
тужбени захтев свог супруга ДД, тужиоца у том предмету, којим је тражио да
се утврди да је искључиви власник стана у ГГ, због чега је 19.04.2004. године у
том предмету донета пресуда на основу признања. Последица признања
тужбеног захтева је да ПП у моменту смрти није имала имовину која би се
могла расправити у оставинском поступку и на којој би се огласили њени
наследници, па су тужиоци, сматрајући да је ПП изјаву о признању тужбеног
захтева свог супруга - овде туженог ДД, дала да би осујетила наплату њиховог
потраживања из наведеног предмета П.853/02, покренули парницу ради
побијања овакве правне радње свог дужника.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени

захтев одбили сматрајући да нису испуњени услови за побијање дужникове правне
радње зато што потраживање тужилаца није утврђено правноснажном судском
одлуком, да због тога потраживање тужилаца није доспело, те да они немају
својство повериоца у односу на супругу туженог као дужника, па самим тим нису
ни активно легитимисани у овој парници.

Основано се у ревизији тужилаца указује да је због погрешне примене

материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено.

Сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату и без обзира кад је

настало, може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету
повериоца, с тим да се сматра да је правна радња предузета на штету повериоца
ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење
повериочевог потраживања (члан 280. став 1. и став 2. Закона о облигационим
односима). Чињеница да потраживање тужилаца у овом случају није утврђено
правноснажном судском пресудом не значи да то потраживање није доспело ,
као што то погрешно закључују нижестепени судови, нити да се тужиоци и
супруга туженог не налазе у облигационоправном односу у којем тужиоци
имају својство повериоца, а супруга туженог својство дужника. Постојање
права тужилаца на наплату износа од 440.000,00 динара од супруге туженог
јесте претходно питање (члан 12. ЗПП) у овој парници за побијање
дужникових правних радњи. Због тога суд може или сам решити то питање, с
тим да одлука о претходном питању има правно дејство само у овој парници
или може да одреди прекид поступка у смислу чл.215. ЗПП став 1, с обзиром да
о овом претходном питању већ тече парница. Околност да је решењем суда у тој
парници поступак прекинут због смрти тужене не значи да поступак не може
да се настави. И према раније важећем Закону о парничном поступку који је био
на снази у време доношења решења о прекиду (чл.215. став 1.) а и према сада
важећем Закону о парничном поступку (члан 217. став 1.) поступак који је
прекинут због смрти странке наставиће се када наследник или старалац
заоставштине преузме поступак или када их суд на предлог противне стране
позове да то учине. То значи да су тужиоци у тој парници овлашћени да траже
наставак поступка из прекида, без обзира што је оставински поступак иза
смрти тужиље ПП обустављен. Смрћу лица отвара се његово наслеђе, а
наследници стичу својство наследника. Наслеђивање је, по својој правној
природи универзална сукцесија. Наследник ступа у све наслеђивању подобне
правне односе оставиоца. Ова универзална грађанскоправна сукцесија доводи
до процесноправне сукцесије у погледу преносивих права. То значи да се
наследник не може противити процесној сукцесији, односно не може одбити да
ступи у парницу на место свог правног претходника. Наследници у тој парници
тужене ПП су лица која су по закону позвана на наслеђе, те они имају својство
њених правних следбеника, па се та парница може окончати у односу на њих
преображајем (прерастањем) постојећег захтева за чинидбу (исплату) у тужбени
захтев за утврђење постојања потраживања тужилаца према сада покојној ПП.

Због погрешног правног становишта да потраживање тужилаца није доспело јер

није доказано правноснажном судском одлуком, првостепени суд није
испитивао ни постојање осталих услова за побијање дужникових правних радњи из
чл.280. - 285. Закона о облигационим односима, а што ће у поновном поступку
утврдити, водећи при том рачуна да предмет побијања може бити само правна
радња дужника, а не судска пресуда. Пошто отклони недостатке на које је
указано овим решењем, првостепени суд ће у поновном поступку донети правилну
и закониту одлуку.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу чл.407. став 2. ЗПП, одлучио као у
изреци.

Председник већа-судија

Општи став правне науке и судске праксе – смрћу се стиче својство наследника.

Смрћу лица отвара се његово наслеђе, а наследници стичу својство наследника.

Наслеђивање је, по својој правној природи универзална сукцесија. Наследник ступа
у све наслеђивању подобне правне односе оставиоца. Ова универзална
грађанскоправна сукцесија доводи до процесноправне сукцесије у погледу
преносивих права
Да ли одређено лице по основу закона има право наслеђивања, односно да ли на
основу одређене правне чињенице улази у први законски наследни ред је правно
питање, а не чињенично.
У смислу чл. 12 ЗПП, када се ради одлуке о главној ствари (предмету спора),
решава претходно правно питање суд може да реши сам или да прекине поступак
до његовог окончања.
Да ли тужене улазе у први законски наследни ред правног претходника и дужника
по основу уговора о робном кредиту јесте правно питање, које се решава на
основу императивних одредби Закона о наслеђивању.
Како је суд одбио предлог за прекид поступка до окончања оставинске расправе и
решио да сам одлучи о претходном правном питању.

Прописи ЗОН-а о законском наслеђивању су императивне природе, те је законска

претпоставка да се наследници прихватају наслеђа по сили закона и да су
својство наследника стекли по сили закона у моменту оставиочеве смрти, осим
ако се наслеђа изричито не одрекну, на начин прописан законом, давањем
негативне наследне изјаве у писменој форми јавнобележничког записа или
јавнобележнички потврђене (оверене) исправе. Терет доказивања да је дата
негативна наследна изјава је на туженима, а законскa претпоставка о наслеђивању,
које по својој правној природи представља универзалну грађанскоправну
сукцесију, је на страни тужилаца, те чињеницу да ли тужене имају својсто
наследника тужилац није дужан доказивати. Дуг оставиоца је преносиво право.
Решење о наслеђивању је декларативног карактера и њиме се само утврђује
која права и обавезе су пренета на наследнике у моменту оставиочеве смрти.
Права подобна за наслеђивање су дакле већ стечена и иста чак и не морају бити
обухваћена решењем о наслеђивању, што легитимише тужене као наследнике у
овом спору поводом дуга њиховог правног претходника, за који одговарају до
висине наследног удела.
Наследници се не морају појавити на рочишту ради давања изјаве о прихватању
наслеђа, а и позитивна наследна изјава је такође декларативног карактера. Мимо
тога суд одлучује на основу расположивих доказа и прикупљених података у току
оставинског поступка, а из стања у списима предмета Јавног бележника се не
види да су тужене дале негативне наследну изјаву у предвиђеној законској
форми.
Суд је био дужан или да одлучи у корист тужиоца, водећи се законском
претпоставком да су се тужене прихватиле наслеђа у моменту смрти или да
прекине поступак или да сачека правоснажно окончање оставинске расправе, након
чега би се дефинитивно и коначно утврдило која лица су оглашена за наследника
оставиоца- овде дужника и правног претходника тужених.
Само тако би суд могао да правилно одлучи о постављеном тужбеном захтеву, те се
не види и није јасно како је суд дошао до закључка да тужене нису пасивно
легитимасане, када системске императивне одредбе Закона о наслеђивању
изричито прописују супротно ?!
Ако питање да ли тужени имају својство наследника иза правног претходника и
дужника-корисника уговора о робном кредиту по образложењу суда није правно
питање, шта је онда ? !
Чињенично питање би било идентитет лица која су по закону позвана да наследе, а
правно питање је да ли одређена лица на основу релевантне правне везе (брак,
крвно и адоптивно сродство) улазе у први законски наследни ред.
Како су у питању ћерке правног претходника-дужника, а која чињеница се може
доказати увидом у матичне књиге, неспорно је да су оне позване да наследе, што
додатно потврђује да су саме лично поднеле предлог надлежном ванпарничном
суду ради покретања оставинске расправе иза свог пок. оца, овде дужника.
У питању је класична операција судског силогизма, односно подвођења
чињеничног стања под материјалноправну норму, што је сврха и основна дужност
првостепеног суда. Ако вам то није јасно, онда вам ништа није јасно. Ове ствари се
уче на основним студијама Правног факултета из наставних предмета Грађанско
право-општи део Наследно право и Грађанско процесно право, што представља
засигурно правну азбуку за сваког судију грађанског одељења Основног суда.
Уколико вам овај општи став правне науке, инкорпориран систематски у опште
одредбе Закона о наслеђивању и осталих грађанскоправних прописа није јасан,
можете такође додатно извршити увид у ставове судске праксе, односно
образложења судских одлука у овој правној материји.