Учешће умешача Члан 215

Учешће умешача Члан 215.
Лице које има правни интерес да у парници која тече међу другим лицима једна од
странака успе, може да се придружи овој странци.
Умешач може да ступи у парницу у току целог поступка све до правноснажности одлуке о
тужбеном захтеву, као и у току поступка настављеног изјављивањем ванредног правног
лека.
Изјаву о ступању у парницу умешач даје на рочишту или поднеском.
Поднесак умешача из става 3. овог члана доставља се странкама, а ако је изјава умешача о
ступању у парницу дата на рочишту, препис односног дела записника доставиће се само
оној странци која је са рочишта изостала.
Новим Законом о парничном поступку услови за учешће умешача у парници која тече међу
другим лицима регулисано је на сличан начин као и у претходном закону.
ПРАВНИ ИНТЕРЕС УМЕШАЧА (члан 215. став 1)
Правни интерес умешача у погледу одређивања привремене мере
Постојањем правног интереса да парнична странка (на чијој се страни меша) успе у
парничном поступку који се води условљено је учешће умешача, али не и у погледу
предлога за одређивање привремене мере, која представља меру обезбеђења
потраживања обухваћеног тужбеним захтевом.
Из образложења:
Из списа произлази да је предмет тужбеног захтева испорука грађевинског материјала,

ближе одређеног у самом тужбеном захтеву или – уместо предаје означеног
грађевинског материјала – исплата износа од 196.000,00 ЕУР у динарској
противвредности. Решењем од 25.06.2009. године првостепени суд је усвојио предлог
тужиоца за одређивање привремене мере ради обезбеђења потраживања обухваћеног
тужбеним захтевом, и то тако што је забрањено туженом отуђење и оптерећење
некретнина уписаних у земљишне књиге, наведених у самом решењу. Након тога, тужени
се придружио предлогу за мешање на својој страни назначеног предузећа, те се у свом
поднеску од 20.05.2010. године придружио и предлогу умешача да се предложена привремена
мера укине, са образложењем да је предметну непокретност продао пре одређивања
привремене мере именованом физичком лицу, с тим да је исти ову непокретност
отуђио предложеном умешачу на страни туженог, по купопродајном уговору од
20.06.2007. године. Првостепени суд је ожалбеним решењем дозволио мешање на страни
туженог поменутом Предузећу, са позивом на члан 208. Закона о парничном поступку,
налазећи да предложени умешач има правни интерес да ступи у парницу на страни
туженог у својству умешача, при томе не образлажући у чему се састоји правни интерес
предложеног умешача на стани туженог – да тужени успе у парници. Према члану 208.
овог закона, учешће умешача је условљено постојањем правног интереса да парнична страна,
на чијој се страни меша, успе у парничном поступку који се води. Конкретно, предмет парнице
је испорука одређеног грађевинског материјала или уместо тога исплата новчане
противвредности тог материјала, па стога није на поуздан начин утврђено у чему се
састоји правни интерес предложеног умешача, као купца непокретности на којој је
одређена привремена мера, да тужени успе у парници. Дакле, правни интерес
предложеног умешача односи се на успех парничне странке у погледу основаности
тужбеног захтева, а не у погледу привремене мере, као мере обезбеђења која не
представља део тужбеног захтева. (Из решења Привредног апелационог суда, Пж.
11839/10) од 02. септембра 2010)
СТУПАЊЕ УМЕШАЧА У ПАРНИЦУ ИЗЈАВЉИВАЊЕМ ВАНРЕДНОГ ПРАВНОГ ЛЕКА (члан

215. став 2)
Умешач с положајем обичног супарничара и побијање пресуде ревизијом
Само у делу који се односи на њега може побијати одлуку умешач који има положај
обичног супарничара и самосталне странке.
Врховни касациони суд је – испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2.
тачка 5. Закона о парничном поступку – нашао да иста није дозвољена. Тужбу је тужилац
поднео против туженог ради утврђења да је стекао право коришћења на стану који је
предмет спора, заснивајући овакав захтев на одлуци правног претходника туженог,
којом је тужиоцу уступљено право на доделу стана на коришћење свом раднику.
Умешач станује од 1996. године у стану који је предмет спора и који је добио од стране
тужиоца као нужни смештај. Дакле, у овом случају, умешач је – као лице које живи у стану
који је предмет спора – имао правни интерес да се придружи на страни тужиоца (члан
208. став 1. Закона о парничном поступку). По оцени Врховног касационог суда, он има
положај обичног супарничара (члан 211. истог Закона) и самосталне странке. Због тога је
могао побијати пресуду само у делу који се односи на њега, одн. у делу у којем је
његова жалба одбачена, а не и у делу који се односи и на другог супарничара –
тужиоца. Осим тога, ванредним правним средством се може користити само она страна
чија је жалба одбијена тј. она страна која је уложила благовремену и дозвољену жалбу.
Како је у овом случају умешач изјавио ревизију против пресуде Окружног суда у делу
којим је одлучено о жалби тужиоца, а не у делу којим је његова жалба одбачена, те с
обзиром на то да о жалби умешача није одлучено мериторно – његова ревизија, по
оцени Врховног касационог, суда није дозвољена.
(Из решења Врховног касационог суда, Рев. 242/2010 од 14. априла 2010)
Члан 216.
Странка може да оспори умешачу право да учествује у поступку и предложи да се

умешач одбије, а суд може и без изјашњавања странака да одбије учешће умешача ако
утврди да не постоји правни интерес умешача.
До правноснажности решења којим се одбија учешће умешача, умешач може да

учествује у поступку и његове парничне радње не могу да се искључе.
Против одлуке суда којом дозвољава учешће умешача није дозвољена посебна жалба.
ПРАВНИ ИНТЕРЕС УМЕШАЧА (члан 215. став 1. и члан 216. став 1)
Правни интерес као услов за учешће умешача у поступку
Одлука суда о учешћу умешача у поступку доноси се искључиво на основу оцене

постојања правног интереса лица које предлаже да ступи у парницу као умешач, а који
не мора да буде истоветан са интересом странке којој се придружује.
Одлука о учешћу умешача доноси се на основу оцене постојања правног интереса умешача
да у парници која тече међу другим лицима једна од странака успе. Дакле, члан 208. Закона о
парничном поступку, не предвиђа заједнички интерес умешача и стране којој се
придружује, као потребан услов за мешање у парници. Напротив, наведени члан прописује
да се одлука о мешању доноси искључиво на основу оцене постојања правног интереса лица
које треба да ступи у парницу као умешач, да страна којој се придружује успе у парници. На
ово упућује и члан 209. Закона о парничном поступку, који предвиђа да свака страна може
оспорити умешачу право да учествује у поступку и предложити да се умешач одбије, па
дакле и страна којој се умешач због свог правног интереса да успе придружује, а из чега
се закључује да у неким ситуацијама не морају бити истоветни интереси лица које
предлаже да ступи у парницу као умешач и странке на чијој страни се придружује.
Дакле, одлука о мешању, доноси се искључиво оценом постојања правног интереса лица које
предлаже да ступи у парницу као умешач, који не мора бити истоветан са интересом странке
којој се придружује. Код таквог стања ствари, имајући у виду да је лице које предлаже да ступи
у парницу на место умешача мањински власник туженог, те да је власник тужиоца, такође
и већински власник туженог, произлази да има правни интерес као један од сувласника
туженог, да тужени успе у имовинској парници са тужиоцем. Због тога су се и стекли
услови, сходно члану 208. Закона о парничном поступку, да ступи у парницу на страни
туженог. (Из решења Вишег трговинског суда Пж. 12939/05 од 14. марта 2006)
Недостатак правног интереса акционара за мешање у спору за утврђење ништавости уписа у

регистар промене лица овлашћеног за заступање
У спору по тужби разрешеног директора за утврђење ништавости уписа у регистар

промене лица овлашћеног за заступање, акционари туженог субјекта уписа на основу
чије одлуке је промена у регистру извршена, немају правни интерес да се мешају у
парници на страни тужиоца, јер промене лица овлашћених за заступање и органа
управљања у привредном друштву немају утицаја на права акционара. Правни интерес
за мешање постоји само на страни акционара, који је био истовремено и лице
овлашћено за заступање, и брисан из регистра кад и тужилац, јер би за случај да се
утврди да је упис ништав, у регистру било успостављено раније стање у корист како
тужиоца, тако и наведеног акционара.
Из образложења: Тужбом је тражено да се утврди да је ништав упис у судски регистар по

решењу којим је уписано брисање тужиоца, као генералног директора, и З.П. као лица
овлашћеног за заступање, уз упис других лица са истим овлашћењем. Више акционара
туженог, међу њима и З.П, поднели су предлог за мешање на страни тужиоца.
Првостепени суд је решењем предлог одбио уз образложење да не постоји интерес
предлагача за мешање у парници. Поступајући по жалби Виши трговински суд је
наведено решење потврдио, осим у односу на предлагача З.П, према коме је
првостепено решење преиначено и дозвољено мешање З.П. у парници на страни
тужиоца. Предлагачи, као акционари туженог, са изузетком З.П. немају правни интерес у
смислу члана 208. став 1. Закона о парничном поступку да тужилац успе у парници, јер су
њихова права као акционара законом призната и њихово остваривање не зависи од
промене лица овлашћених за заступање, као и органа управљања у привредном
друштву. Међутим, такав правни интерес постоји у односу на предлагача З.П, јер је до
доношења оспореног решења регистарског суда обављао функцију помоћника
генералног директора, те био овлашћен за заступање туженог, поред тужиоца, чије
право је престало брисањем из регистра наведеним решењем. Отуда овај предлагач има
несумњив интерес да тужилац успе у парници у којој се тражи поништај наведене
одлуке регистарског суда. (Из решења Вишег трговинског суда Пж. 14112/05)
Правни интерес умешача у случају проширења правноснажности, регресног права и

накнаде штете због губитка парнице
Правни интерес има оно лица чија права и обавезе зависе од тога како ће бити решен један спор у
туђој парници. Правни интерес трећег лица постоји: 1. кад правноснажност пресуде погађа и треће лице,
јер долази до проширења правноснажности; таква пресуда својом садржином делује непосредно и на
треће лице и због тога треба омогућити да оно својом процесном активношћу у туђој парници утиче на
њену садржину; 2. кад странка, у случају негативног исхода парнице, стиче регресно право према
трећем лицу; треће лице учешћем у туђој парници избегава да касније буде тужено, 3. кад треће лице
може да стекне право на накнаду штете ако странка изгуби парницу, учешћем у парници треће лице
избегава да само касније подигне тужбу и тужи неког ако странка изгуби парницу. Правни интерес
постоји и кад губитак парнице који је водила странка изазива негативне консеквенце и за трећа лица
или кад оно, управо зато што је стекао неко право према странци, мора да поднесе терет неке нове,
будуће парнице. Правни интерес постоји само кад од исхода странкине парнице зависи постојање или
остваривање права неког трећег лица, као и да се правни интерес мора односити на исход парнице у
којој учествује странка којој помаже умешач. Интервенциони разлог је правни интерес једног трећег лица.
Правни интерес треба да буде лично умешачев и садашњи. Није од значаја да ли је у питању грађанско
правни или јавно правни интерес.
Парница представља процесноправни однос заснован између одређених субјеката да би се решио спор који
је настао у једном материјално-правном односу. За решење тог спора заинтересоване су саме странке у
једном материјално-правном односу. Остали појединци, по правилу, нису заинтересовани за њихов спор и
они су најчешће равнодушни посматрачи њиховог правног односа. Пошто трећа лица нису учесници правног
односа у коме је дошло до спора, њих се настали спор и не тиче, нити су заинтересовани за исход парнице
којом се тај спор решава. Као што је правни посао, којим је заснован правни однос између страна, за трећа
лица res inter alios acta, тако и спор, као предигра парнице, не изазива интересовање трећих лица и сама
парница, као начин решавања спора између парничара, представља за трећа лица res inter alios acta. Иако
трећа лица, по правилу, нису заинтересована за исход у једној парници, може се догодити, међутим, да она за
њен исход ипак буду заинтересована и то из различитих разлога. Успех једне од странака у парници може
различито да се одрази на права и интересе трећих лица. Због повезаности парничних странака са другим
лицима у једној друштвеној заједници, могућно је да пресуда, донесена у једној парници, има дејство и на
неку правну ситуацију трећег лица, да тангира нека његова права и интересе. Због тога закон предвиђа право
трећег лица да узме учешће у туђој парници и допушта да и трећа лица учествују у туђој парници, само ако
имају правни интерес да у парници успе један од парничара и он представља интервенциони разлог.
Сваки интерес који има неко лице није правни интерес. Тако нпр. неко може да има економски, морални,
друштвени, емоционални, етички, итд. разлог да једна странка победи у парници. Међутим, тај и такав
интерес не би био правни интерес који би представљао интервенциони разлог, нити би био основ да
то треће лице стекне право да узме учешће у туђој парници. (Из решења Вишег трговинског суда Пж.
3652/07 од 25.4.2007)
Умешач мора да прихвати парницу у оном стању у каквом се налази у тренутку кад се умеша у парницу. У
даљем току парнице он је овлашћен да подноси предлоге и да предузима остале парничне радње у роковима
у којима би те радње могла да предузима странка којој се придружио. Ако је умешач ступио у парницу до
правноснажности одлуке о тужбеном захтеву, овлашћен је да изјави и ванредни правни лек. Ако умешач
изјави правни лек, примерак његовог поднеска доставиће се и странци којој се придружио. Парничне радње
умешача имају за странку којој се придружио правно дејство ако нису у супротности са њеним радњама. По
пристанку странака умешач може да ступи у парницу као странка уместо странке којој се придружио.
ОВЛАШЋЕЊЕ УМЕШАЧА ДА ПРЕДУЗИМА ПАРНИЧНЕ РАДЊЕ (члан 217) Стицање својства учесника у
поступку и овлашћење умешача за подношење жалбе Жалбу на донету одлуку није овлашћено да подноси
лице које нема својство странке или није стекло својство учесника у поступку, јер жалбу могу изјавити само
странке или умешачи. Ако предложени умешачи нису стекли својство странке, суд нема обавезу да им у току
поступка омогући да расправљају о предмету спора. Из образложења: Као неоснован, наведеним Решењем
од 19.09.2008. године одбијен је предлог за учешће у својству умешача на страни именованих тужених. У
доношењу побијаног решења није било битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361. ст. 2. Закона
о парничном поступку, на које овај суд као другостепени пази по службеној дужности, па ни битне повреде
одредаба парничног поступка из чл. 361. ст. 2. тач. 7, на коју се неосновано указује у поднетој жалби. Сходно
одредбама Закона о парничном поступку, првостепени суд је овлашћен да о предлогу за мешање одлучи ван
рочишта. Како предложени умешачи нису странка у поступку, суд нема обавезу да им у току поступка омогући
да расправљају о предмету спора (сходно чл. 5. Закона о парничном поступку), због чега побијана решења и
нису донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361. ст. 2. тач. 7. Закона о парничном
поступку. Дакле, означена лица немају својство умешача на страни туженог те је првостепени суд правилно
одбацио жалбу коју су поднели против пресуде од 31.05.2007. године као недозвољену – изјављена је од
стране неовлашћених лица. Они нису странке у спору нити имају својство умешача (у смислу члана 201.
Закона о парничном поступку), а жалбу могу изјавити странке или умешачи (сходно члану 355. Закона о
парничном поступку) као учесници у поступку (сходно чл. 208. Закона о парничном поступку), а како ово
својство нису стекли – правилно је првостепени суд (позивајући се на чл. 365. Закона о парничном поступку) –
жалбу одбацио као недозвољену, с обзиром на то да је изјављена од стране неовлашћених лица. (Из пресуде
Привредног апелационог суда, Пж. 295/2010 (2008-2) од 25. марта 2010)
У парници између странке и умешача који јој се придружио, умешач не може да оспорава
утврђено чињенично стање, као и правне квалификације садржане у образложењу
правноснажне пресуде (интервенцијско дејство пресуде). Изузетно од става 1. овог члана,
странка која је била умешач има право да истакне приговор да је странка из раније парнице
којој се придружио као умешач погрешно водила претходну парницу или да је суд пропустио
да јој доставља позиве, поднеске или одлуке. Суд може да усвоји приговор из става 2. овог
члана само ако странка из става 1. овог члана која је била умешач докаже да: 1) у време
ступања у претходну парницу није благовремено била обавештена о парници која је
претходно вођена и тиме била спречена да предузима радње које би довеле до повољнијег
исхода те парнице; 2) је странка из парнице којој се придружила као умешач, намерно или из
грубе непажње, пропустила да предузима парничне радње које би довеле до повољнијег
исхода претходне парнице, а за могућност њиховог предузимања ранији умешач није знао или
није могао да зна; 3) је странка из претходне парнице својим парничним радњама спречавала
да наступи дејство радњи њеног умешача. Ако странка из става 1. овог члана која је била
умешач успе са приговором из става 2. овог члана, суд ће да дозволи да странке поново
расправљају о чињеничним и правним питањима о којима је расправљено у претходној
парници. Битна новина садржана је у члану 218, којим се уређује интервенцијско дејство
пресуде, на тај начин што се прецизира дејство правноснажне пресуде у погледу утврђеног
чињеничног стања и правне квалификације и у каснијој парници која се води између странке и
умешача, који јој се придружио у правноснажно окончаној парници. Закон детаљно регулише
приговор лоше вођене парнице, и прописује разлоге за усвајање таквог приговора у новој
парници која се води између странке и умешача, који јој се придружио у правноснажно
окончаној парници.
Ако правно дејство пресуде треба да се односи и на умешача, он има положај јединственог
супарничара (члан 210). Умешач с положајем јединственог супарничара има право да изјави
правне лекове и у парници у којој није учествовао без своје кривице. Новим Законом о
парничном поступку умешач с положајем јединственог супарничара уређен је на сличан начин
као у претходном, тако што је у члану 219. став 1. прописано да ако правно дејство пресуде
треба да се односи и на умешача, он има положај јединственог супарничара из члана 210.
истог закона. Умешач с положајем јединственог супарничара има право да изјави правне
лекове и у парници у којој није учествовао без своје кривице (члан 219. став 1). Право на
правне лекове у парници у којој умешач није учествовао без своје кривице, проширено је и на
жалбу, као редовни правни лек.
Лице које је тужено као држалац неке ствари или корисник неког права, а тврди да ствар држи
или право врши у име трећег лица дужно је да у одговору на тужбу позове преко суда то треће
лице (претходника) да уместо њега ступи као странка у парницу. Ако се тужба не доставља на
одговор, тужени може најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на главној
расправи пре него што се упусти у расправљање о главној ствари, да позове преко суда
претходника да уместо њега ступи у парницу као странка. Пристанак тужиоца да на место
туженог у парницу ступи претходник потребан је само ако тужилац против туженог истиче и
такве захтеве који не зависе од тога да ли тужени у име претходника држи ствар или врши
право. Ако претходник који је уредно позван не дође на рочиште или одбије да ступи у
парницу, тужени не може да се противи упуштању у парницу. Ако је именовани претходник
одбио да ступи у парницу, сходно се примењује одредба члана 218. овог закона. Именовање
претходника уређено је одредбама члана 220. Новина је да је тужени дужан да већ у одговору
на тужбу позове преко суда треће лице (претходника) у чије име држи ствар или врши право,
да уместо њега ступи као странка у парницу. Ако се тужба не доставља на одговор тужени
може најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано на главној расправи пре него
што се упусти у расправљање о главној ствари, позвати преко суда претходника да уместо
њега ступи у парницу као странка. Ако је именовани претходник одбио да ступи у парницу,
сходно се примењује одредба из члана 218. овог закона о интервенцијском дејству пресуде на
умешача и приговору лоше вођене парнице.
Ако странка треба да обавести треће лице о отпочетој парници да би се тиме засновало
извесно грађанскоправно дејство, странка може, све док се парница правноснажно не доврши,
то да учини преко суда поднеском, у коме ће да наведе разлог обавештења и стање у коме се
налази парница. Странка која је треће лице обавестила о парници не може због тога да тражи
прекид поступка и продужење рокова. Суд ће, у смислу става 1. овог члана, да обавести
Републичког јавног правобраниоца, односно овлашћеног заступника аутономне покрајне и
јединице локалне самоуправе, о парници у којој располагање странака или одлука суда може
да утиче на имовинска права и обавезе Републике Србије, односно аутономне покрајне и
јединице локалне самоуправе. Странка која је посредством суда обавестила треће лице о
парници, има право да се у накнадној парници у којој је обавештено лице странка, позива на
интервенцијско дејство пресуде.
Обавештење трећег лица о парници уређено је одредбама члана 221. Новину представља
обавеза суда да обавести Републичког јавног правобраниоца, односно овлашћеног
заступника аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, о парници у којој
располагање странака или одлука суда може да утиче на имовинска права и обавезе
Републике Србије, односно аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе (став 3). На
овај начин ствара се дискриминација фаворизовањем државе у поступку, јер зашто би
имовинска права и обавезе државе имала посебан третман од стране суда, у односу на иста
таква права других правних и физичких лица. Странка која је посредством суда обавестила
треће лице о парници, има право да се у накнадној парници у којој је обавештено лице
странка, позива на интервенцијско дејство пресуде (став 4), које се састоји у томе што то лице
у накнадној парници не може да оспорава утврђено чињенично стање, као и правне
квалификације садржане у образложењу правноснажне пресуде. Суштина интервенцијског
дејства пресуде огледа се у њеном дејству на лица која нису била странке у парничном
поступку у коме је та пресуда донета, што представља одступање од општег правила из члана
360. став 1. о дејству правноснажности, према коме правноснажна пресуда делује само међу
странкама.
Republika Srbija
VRHOVNI SUD SRBIJE
Rev 1453/05
13.04.2006. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud Srbije u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika
veća, Vesne Popović, Jasminke Stanojević, Mirjane Grubić i Milomira Nikolića, članova veća, u
parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik VV advokat,
radi poništaja ugovora i uspostave ranijeg zemljišno knjižnog stanja, po tužbi BB čiji je
punomoćnik VV advokat, protiv tuženog GG čiji je punomoćnik DD advokat, radi predaje poseda i
po tužbi za glavno mešanje GG čiji je punomoćnik DD advokat, protiv tuženih AA i BB radi
utvrđenja, odlučujući o revizijama tužioca i umešača izjavljenim protiv presude Okružnog
suda u Novom Sadu Gž.br.3713/04 od 28.1.2005. godine, u sednici održanoj na dan 13.4.2006.
godine, doneo je
PRESUDU
ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužioca AA i umešača GG izjavljene protiv presude

Okružnog suda u Novom Sadu Gž.br.3713/04 od 28.1.2005. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P.3853/95 od 28.4.2004. godine, stavom prvim izreke,
odbijen je prigovor litispedencije tuženog BB na tužbu glavnog mešanja GG, dok je stavom
drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da sud utvrdi da je pravno
nevažeći i ništav kupoprodajni ugovor od 5.11.1993. godine zaključen između tužioca AA kao
prodavca i tuženog BB kao kupca u pogledu jednosobnog stana br. ___ površine ___m2, na I
spratu višestambene zgrade br. __. u Ul. ____, sagrađen na kat.parceli ____ upisan u ZKUL
___ KO _____ i da u odnosu na tužioca ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da se tuženi BB
obaveže da trpi da se izvrši uspostava ranijeg zemljišno knjižnog stanja koje je bilo pre
zaključenog kupoprodajnog ugovora i da tužiocu naknadi troškove parnične troškove.
Stavom trećim izreke, tužbeni zahtev tužioca BB je usvojen i obavezan tuženi GG da se iseli sa
svim licima i stvarima iz jednosobnog stana bliže opisanog u stavu drugom izreke presude i
stan slobodan od lica i stvari preda tužiocu BB na slobodno korišćenje i raspolaganje u roku
od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužbe glavnog mešanja GG kojim je
tražio da se utvrdi da je ovaj tužilac po osnovu kupoprodajnog ugovora od 3.10.1994. godine
zaključenog sa ĐĐ postao vlasnik jednosobnog stana bliže opisanog u stavu drugom izreke
prvostepene presude, što su tuženi AA i BB dužni trpeti da se ova nepokretnost sa pravom
vlasništva zemljišno knjižno prepiše na tužioca na osnovu presude u roku od 15 dana, kao i
da mu naknade troškove parničnog postupka, i stavom petim izreke, obavezan tužilac AA i tuženi –
tužilac tužbe za glavno mešanje GG da tuženom BB naknade solidarno torškove parničnog
postupka.
Okružni sud u Novom Sadu presudom Gž.br.3713/04 od 28.1.2005. godine, obio je kao neosnovanu
žalbu tuženog AA i prvostepenu presudu u stavovima prvom i drugom izreke kojim je odbijen
prigovor litispedencije i kojom je odbijen tužbeni zahtev AA da se utvrdi da je pravno nevažeći i
ništav kupoprodajni ugovor od 5.11.1993. godine zaključen između tužioca AA kao prodavca i
tuženog BB kao kupca u pogledu predmetnog stana bliže opisanog u izreci presude, i da se tuženi
BB obaveže da trpi da se izvrši uspostava ranijeg zemljišno knjižnog stanja koje je bilo pre
zaključenog ugovora o kupoprodaji potvrđuje, dok je žalba glavnog umešača GG usvojena i
citirana presuda u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke ukinuta i predmet vraćen
prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno su izjavili revizije

tužilac AA i umešač GG zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi BB dao je odgovor na revizije sa predlogom da se revizije tužioca i umešača odbiju

kao neosnovane.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu čl. 386. ZPP, ("Službeni list SRJ", br.15/98 i 3/02)
koji se na konkretan slučaj primenjuje na osnovu ovlašćenja iz čl. 491. st. 4. ZPP ("Službeni glasnik
RS", br. 125/2004) Vrhovni sud je našao da revizije nisu osnovane.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i tuženi BB bili su poznanici pa su dana

5.11.1993. godine postigli dogovor da tužilac proda tuženom svoj stan u Novom Sadu sa
celokupnim nameštajem za kupoprodajnu cenu od 50.000 DEM. Pošto je tuženi BB uvidom u
zemljišne knjige utvrdio da se stan vodi na ime tužiočevog oca EE, dana 7.10.1993. godine
zaključen je ugovor o poklonu između EE kao poklonodavca i tužioca AA kao poklonoprimca
i overen u Opštinskom sudu u Novom Sadu. Istog dana, posle toga, overen je ugovor o
kupoprodaji zaključen između tužioca i tuženog i u ugovoru navedena kupoprodajna cena od
25.000 DEM. Ugovorom je precizirano da će kupac stupiti u posed stana do 31.12.1993. godine i
konstatovano da je prodavac primio kupoprodajnu cenu u celosti. Tužilac AA i tuženi BB su
prethodno tražili i dobili potvrdu od Zavoda za izgradnju Novog Sada da Grad Novi Sad nije
zainteresovan za kupovinu. Sve takse na overu ugovora i potvrde platio je tužilac. Dogovor je
bio da cena iznosi 50.000 DEM, 20.000 DEM tuženi je dao kao kaparu 5.11.1993. godine a
30.000 DEM je isplatio tužiocu prilikom overe ugovora. Posle zaključenja odnosno overe
ugovora u sudu tuženi je častio društvo zbog obavljene kupoprodaje. Dana 4. januara 1994. godine
BB podneo je zemljišno knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Novom Sadu zahtev za
uknjižbu prava svojine na svoje ime i priložio ugovore o poklonu i kupoprodaji. Ova molba
tužiočeva za uknjižbu prava svojine je izgubljena. Tužilac je dana 1.2.1994. godine zaključio
novi ugovor o kupoprodaji ovog istog stana sa ĐĐ i overio ga u sudu, posle čega se ĐĐ
uknjižio u zemljišnim knjigama kao vlasnik stana. Dana 3.10.1994. godine ĐĐ je sa glavnim
umešačem GG zaključio ugovor o kupoprodaji ovog stana za cenu od 40.0000,00 dinara,
plaćen je porez na promet i izvršena je uknjižba prava svojine u zemljišnim knjigama na
glavnog umešača GG. Kako je prolazilo vreme, a u stanu su prvo bili roditelji tužioca AA sa čime se
saglasio tuženi BB, jer su oni čekali rešenje svog stambenog pitanja, posle njihovog iseljenja u
stanu su bili podstanari, tuženi BB je 4.4.1995. godine otišavši u zemljišno knjižno odeljenje
Opštinskog suda u Novom Sadu saznao da je na ovome stanu uknjižen GG posle čega je
podneo molbu za rekonstrukciju zemljišno knjižnih spisa, ušao u posed stana i započeo
renoviranje. Po molbi za rekonstrukciju Komisija za izlaganje premera i katastarskog klasiranja
zemljišta je utvrdila da je tuženi BB imao prioritet upisa i brisani su svi naknadi upisi i
uknjiženo pravo vlasništva na tuženog BB. Dana 4.7.1995. godine glavni umešač GG je obio
bravu na ulaznim vratima ovog stana i uselio se i sada se nalazi u posedu stana . Tuženi BB je
protiv njega podneo krivičnu prijavu ali je pravosnažnom presudom Opštinskog suda u
Novom Sadu odbijena optužba.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je i po oceni Vrhovnog suda, primenjeno
materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se utvrdi da
ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključen između njega kao prodavca i tuženog BB
kao kupca ne proizvodi pravno dejstvo. Za odluke su dati jasni i pravilni razlozi koje u svemu kao
osnovane prihvata i Vrhovni sud.
U postupku je utvrđeno da je tužilac AA kao vlasnik stana, jer ga je prethodno stekao

ugovorom o poklonu od svog oca EE, prodao tuženom BB, za kupoprodajnu cenu od 50.000
DEM koju je tuženi BB kao kupac u celosti isplatio. Prema tome, i po oceni Vrhovnog suda ne
radi se o prividnom ugovoru iz čl. 66. Zakona o obligacionim odnosima jer je u postupku
utvrđeno da se radi o ugovoru o kupoprodaji a ne ugovoru o kupoprodaji koji je prikrivao
ugovor o zajmu, jer takav tužiočev navod ničim nije potkrepljen. Kako je ugovor o
kupoprodaji pravno valjan, to je pravilno odbijen tužbeni zahtev da se ovaj ugovor poništi.
Nije osnovano isticanje kako tužioca tako i glavnog umešača u reviziji o pogrešnoj primeni
materijalnog prava iz odredaba Zakona o prometu nepokretnosti. Naime, čl. 4. st. 1. Zakona o
prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br.42/98) propisano je da se ugovor o prometu
nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi a potpisi ugovarača overavaju od strane suda.
Ugovor o prometu nepokretnosti je zaključen onda kada su potpisi ugovarača overeni od
strane suda, a ne onda kada je napisan tekst ugovora o prometu, kako to pogrešno smatraju
tužilac i umešač. Tužilac kao prodavac bio je vlasnik stana u vreme zaključenja ugovora o
kupoprodaji, jer ga je prethodno stekao punovažnim ugovorom o poklonu od svog oca EE, i
kao takav bio je ovlašćen da ga proda tuženom BB. Tuženi BB platio je u celosti ugovorenu
kupoprodajnu cenu tužiocu kao prodavcu a u posed stana stupio kasnije po dogovoru sa
prodavcem. Ovaj ugovor nije prividan u smislu čl. 66. Zakona o obligacionim odnosima jer ne
prikriva neki drugi ugovor (ugovor o zajmu, kako to tvrdi tužilac) jer u postupku je utvrđeno
da se upravo radi o ugovoru o kupoprodaji koji je zaključen i izvršen između stranaka.
Kako se ostalim reviziskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude,

Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i umešača i odlučio kao u izreci
primenom čl. 393. ZPP.
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 452/2017
05.04.2018. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića kao predsednika
veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler-Popović, kao članova veća, u parnici tužioca
REPUBLIKA SRBIJA koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, protiv tuženih: 1)
„AA“ iz ...; 2) „BB“ iz ... i 3) „VV“ u stečaju, koju zastupa stečajni upravnik Agencija za
osiguranje depozita, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca Republike Srbije koja je
izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4270/16 od 09.03.2017. godine,
doneo je u sednici veća održanoj dana 05.04.2018. godine, sledeće
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 4270/16 od 09.03.2017. godine i presuda

Privrednog suda u Leskovcu P broj 13/2016 od 10.02.2015. godine u stavu II i stavu III izreke i
predmet SE VRAĆA u tom delu prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Presudom Privrednog suda u Leskovcu P broj 13/2016 od 10.02.2016. godine u stavu I izreke
odbačena je tužba tužioca „VV“ u stečaju iz ... prema tuženima: 1) „AA“ ... i „BB“ ..., kojim je tražio
da se odbije njegov zahtev kojim bi se utvrdilo potraživanje prema tuženima u visini od
1.137.764,15 eura sa kamatom od 5,9% na godišnjem nivou počev od 01.01.2008. pa do isplate,
kao nedopuštena. Stavom II izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca Republika Srbija po tužbi
za glavno mešanje kojim je tražio da se utvrdi prema tuženima „AA“ ..., „BB“ ... i „VV“ u
stečaju iz ... da ima potraživanje u ukupnom iznosu od 128.102.790,00 dinara od čega na ime
glavnog duga 101.409.30,00 dinara i na ime kamate 26.693.483,00 dinara što su tuženi dužni
priznati. Stavom III izreke je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4270/16 od 09.03.2017. godine odbijena je žalba

tužioca po tužbi za glavno mešanje - Republika Srbija, kao neosnovana i potvrđena presuda
Privrednog suda u Leskovcu P broj 13/2016 od 10.02.2015. godine u stavu II i stavu III izreke.
Odbijen je zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje i za naknadu troškova drugostepenog
postupka.
Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4270/16 od 09.03.2017. godine, zakonski zastupnik
tužioca Republike Srbije po tužbi za glavno mešanje u ovoj pravnoj stvari, izjavio je reviziju zbog
bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku učinjenih pred prvostepenim i
drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
U odgovoru na reviziju prvotuženi je osporio u celini navode iz revizije i predložio Vrhovnom

kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku
(„Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) a u vezi sa odredbom člana 506. stav 1. Zakona o
parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 - stupio na snagu 01.02.2012. godine) i
utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
Postupak u ovoj pravnoj stvari je najpre vođen po tužbi tužioca „VV“ u stečaju, protiv tuženih
Kompanije „AA“ iz ...; „GG“ iz ...; „BB“ iz ...; „DD“ iz ... i Veterinarske stanice „ĐĐ“ iz ..., radi
utvrđenja da su tuženici solidarno odgovorni i obavezni da joj vrate iznos od 3.025.629,59
francuskih franaka. U međuvremenu nad tuženim „GG“ iz ... i Veterinarska stanica iz ... je
otvoren stečajni postupak, pa u odnosu na njih postupak prekinut, tako da se sada po tužbi
za glavno mešanje, postupak vodi samo u odnosu na tužene AA iz ... i BB iz ... i VV u stečaju
iz ... .
Prema utvrđenom činjeničnom stanju „VV“ iz ... je 17.09.1990. godine sa „EE“ iz ... zaključila
ugovor o regulisanju međusobnih odnosa po osnovu izdavanja dve garancije po inostranom
kreditu, na ukupan iznos od 3.025.629,53 francuskih franaka. Kredit je odobren u cilju
nabavke rasne priplodne stoke francuskog isporučioca. Nakon potpisivanja ugovora, prestalo
je da postoji preduzeće EE, usled podele na više preduzeća, koji su kao tuženi (pravni
sledbenici) označeni u tužbi tužioca tada VV. Dužnik po inostranom kreditu platio je inokreditoru
samo deo duga i to na ime pripadajuće kamate za 1991. godinu, dok je preostali deo obaveza
ostao neizmiren zbog uvedenih sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Vraćanje
obaveza prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, regulisano je usaglašenim zapisnikom o
konsolidaciji duga SRJ, Zakonom o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa
teritorije SRJ koji su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba.
Zakonom o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju po osnovu pruzetih inostranih
kredita odnosno zajmova, koji je stupio na snagu 01.07.2005. godine, Republika Srbija je preuzela
ili će preuzeti obaveze po osnovu inostranih kredita, odnosno zajmova prema poveriocima
Pariskog i Londonskog kluba. Na taj način Republika Srbija postaje poverilac prema svim krajnjim
dužnicima - pravnim licima i bankama u stečaju koji su bili dužnici ili garanti prema inostranim
poveriocima a banke se kao originalni dužnici ili garanti oslobađaju te obaveze prema inostranim
poveriocima, dok se krajnji dužnici - pravna lica oslobađaju svoje obaveze prema bankama, ali
stupaju u obavezu prema Republici Srbiji.
Kako se u konkretnom slučaju radi o potraživanju koje spada u potraživanje Pariskog kluba u smislu
odredbe člana 3. stav 1. Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije
SRJ koji su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, jer je
tužena „VV“ bila garant prema inostranom poveriocu, tužilac Republika Srbija je aktivno legitimisana
u ovoj pravnoj stvari, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.
Međutim, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac Republika Srbija nije predložila dokaze o
visini svog potraživanja, odnosno koliko iznosi stvarna obaveza koja je predmet spora. Zato
su primenom pravila o teretu dokazivanja iz odredbe člana 220-223. Zakona o parničnom
postupku odbili tužbeni zahtev.
Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u reviziji tužioca ističe da je pobijana presuda
doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, što ima za posledicu da činjenično stanje
nije u potpunosti utvrđeno. Iz spisa predmeta se vidi da je još pre podnošenja tužbe za glavno
mešanje, izveden dokaz veštačenja od strane veštaka ekonomsko finansijske struke. U nalazu
je naveden iznos duga po garancijama banke, koji se odnosi na tužbeni zahtev. Iz spisa
predmeta se vidi da je prigovor na nalaz istakao samo prvotuženi „AA“ iz ... . Od dana
veštačenja, pa do dana podnošenja tužbe za glavno mešanje, u spisima predmeta nema podataka
da je došlo do promena u smislu da je dug prestao da postoji. U parnicu je stupila Republika
Srbija tužbom za glavno mešanje, na osnovu Zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i
banaka u stečaju po osnovu inostranih kredita. Po ovom zakonu Republika Srbija samo stupa na
mesto banaka u stečaju. To znači da su nižestepeni sudovi u cilju utvrđivanja visine
potraživanja morali ceniti dokaze koji su predloženi i izvedeni tokom postupka i pre
podnošenja tužbe za glavno mešanje, a koji se odnose na visinu potraživanja.To je pre svega
dokaz veštačenja od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Stoga je pogrešan zaključak drugostepenog suda da se tužilac u konkretnom slučaju ne može

pozivati na dokaze koji su predloženi i izvedeni u vreme dok on nije bio učesnik u sporu, pa
potom primenom pravila o teretu dokazivanja odbiti zahtev.
Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno a
zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu
procesnih ovlašćenja iz odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinuo pobijanu
presudu. U ponovnom postupku prvostepeni sud će imajući u vidu primedbe sadržane u ovom
rešenju, utvrditi sve relevantne činjenice na osnovu kojih će doneti odluku u pogledu osnova
i visine potraživanja.
Republika Srbija
Rev 1243/2016
31.08.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene
Borovac i Branka Stanića, članova veća, u sporu tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Vujović,
advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Boris Vrška, advokat iz ..., radi izmene
odluke o vršenju roditeljskog prava, izdržavanja i uređenja načina održavanja ličnih odnosa,
odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 219/16
od 13.04.2016. godine, u sednici održanoj 31.08.2016. godine, doneo je
PRESUDU
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom
Sadu Gž2 219/16 od 13.04.2016. godine.
Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P2 182/15 od 27.01.2016. godine: 1) izmenjen je način
vršenja roditeljskog prava nad mal. GG, rođenom .... godine, određen presudom Osnovnog suda u
Sremskoj Mitrovici P2 1035/12 od 27.09.2012. godine, tako što će tužilja - majka samostalno vršiti
roditeljsko pravo; 2) obavezan je tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. GG plaća
mesečno 12.000,00 dinara počev od dana presuđenja pa ubuduće unapred za svaki mesec do 10-
og u mesecu, dok za to postoje zakonski uslovi, na ruke zakonskog zastupnika - majke AA; 3)
određen je način održavanja ličnih odnosa između tuženog - oca i maloletne GG, na način određen
u izreci ove presude; 4) odbijen je tužbeni zahtev za isplatu izdržavanja u iznosu od 3.000,00 dinara,
kao i zahtev za izdržavanje za period od 01.07.2015. do 26.01.2016. godine i zahtev da tuženi na
sve dospele neplaćene rate plati zakonsku zateznu kamatu od dana dospeća svake rate do isplate;
5) odbijen je protivtužbeni zahtev za izmenu stava drugog presude Osnovnog suda u Sremskoj
Mitrovici P2 1035/12 od 27.09.2011. godine, tako što bi ubuduće tuženi - otac samostalno vršio
roditeljsko pravo; 6) odbijen je zahtev tuženog za izmenu stava trećeg navedene presude, tako što
bi se tužilja kao majka obavezala da počev od 01.07.2015. godine pa ubuduće na ime dorpinosa za
izdržavanje mal. GG plaća mesečno 10.000,00 dinara; 7) odlučeno je da svaka stranka snosi svoje
troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 219/16 od 13.04.2016. godine odbijena je žalba
tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je izmenjen način vršenja roditeljskog prava,
u pogledu obaveze tuženog da plaća doprinos za izdržavanje maloletnog deteta, kao i u delu kojim
je određen način održavanja ličnih odnosa, odbijen protivtužbeni zahtev i odlučeno o troškovima
parničnog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede
odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu na osnovu čl. 408. Zakona o parničnom postupku
(„Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) i našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po
službenoj dužnosti, a na druge određene bitne povrede postupka revident ne ukazuje. Navodi u
reviziji da je, u suštini, sud postupao po neurednoj tužbi, koju je trebalo odbaciti, nisu osnovani. Sud
je postupao po objektivno preinačenoj tužbi, i pored protivljenja tuženog, na osnovu ovlašćenja iz čl.
199. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je ocenio da je to celishodno za konačno rešenje
odnosa između stranaka.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P2 1035/12
od 27.09.2012. godine razveden je brak parničnih stranaka i određeno da roditelji zajednički vrše
roditeljsko pravo nad mal. GG , s`tim da prebivalište deteta bude kod oca. Tužilja je obavezana na
plaćanje izdržavanja u visini od 8.000,00 dinara mesečno, a uređen je i način održavanja ličnih
odnosa između tužilje i maloletnog deteta. Taj način viđanja se posle donošenja presude redovno
odvijao, ali je odstupao od određenog modela. U međuvremenu, tužilja je zasnovala vanbračnu
zajednicu iz koje ima maloletno dete staro tri godine. Njen vanbračni partner je zaposlen i mesečno
zarađuje između 28.000,00 i 32.000,00 dinara, a tužilja zarađuje mesečno između 25.000,00 i
40.000,00 dinara, tako što obavlja komercijalne poslove, a formalno nije zaposlena. Maloletna GG
ima ... godina i pohađa Srednju ... školu u ... Njene mesečne potrebe za ishranom, garderobom i
troškovima školovanja iznose 20.000,00 dinara. Tuženi je zaposlen i mesečno zarađuje između
30.000,00 i 40.000,00 dinara. Živi u kući svojih roditelja. Posle razvoda braka, odnos između
stranaka nije bio skladan, a posebno se pogoršao pošto je tuženi podneo krivičnu prijavu zbog
neplaćanja izdržavanja, a potom i predlog za izvršenje, jer tužilja nije redovno izvršavala svoju
obavezu. Maloletno dete je izloženo negativnoj komunikaciji roditelja. Sa majkom ima bolju
komunikaciju i otvoreno priča o svim temama, emotivno je bliska i privržena majci, a sa njom ima i
izgrađen dobar odnos poverenja. Njena je želja da živi sa majkom i maloletnim bratom, sa kojim ima
topao i emotivno blizak odnos. Između malolente GG i tuženog je 09.12.2015. godine došlo do
sukoba, o kome je obaveštena i policija. Od maloletnog deteta je uzeta i izjava i sačinjena službena
beleška, a protiv tuženog je podneta krivična prijava za nasilje u porodici.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno
pravo - čl. 266. stav 1. u vezi čl. 6. stav 1. i 77. stav 3. Porodičnog zakona, kada su zaključili da su
ispunjeni uslovi za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava i da je najbolji interes maloletnog
deteta da roditeljsko pravo samostalno vrši majka - tužilja u ovom sporu.
Pravilno je ocenjen nalaz i mišljenje organa starateljstva Centra za socijalni rad, u pogledu mišljenja
da je u najboljem interesu maloletne GG da bude poverena majci, koja će samostalno vršiti
roditeljsko pravo, pri čemu je neophodno regulisati redovan kontakt sa ocem. Maloletna GG ima
preko ... godina, sposobna je za rasuđivanje i sposobna je da samostalno formira svoje mišljenje i
da se u tom smislu izrazi, kako je to i propisano članom 60. stav 4. Porodičnog zakona. Saslušana
kao stranka pred službenim licima Centra za socijalni rad u ... ona je dala izjavu da želi da živi sa
majkom jer se u porodici oca više ne oseća sigurno i bezbedno, zbog čega nema nameru da se
vraća kod njega. Prema proceni psihologa iz izveštaja od 30.12.2015. godine, ostavlja utisak zrelog i
odgovornog deteta, sposobnog da izrazi svoje želje i stavove, što je sve izrazila na autentičan način,
sa kapacitetom potpuno poslovno sposobnog lica, bez uticaja majke.
Na osnovu čl. 61. stav 1. i 78. stav 3. u vezi čl. 266. i 270. Porodičnog zakona, sud je, imajući u vidu
najbolji interes maloletnog deteta, uredio način održavanja ličnih odnosa maloletne GG sa ocem,
kako bi se zadovoljile psihološke potrebe deteta i obezbedili uslovi za njegov pravilan psiho - fizički
razvoj.
Imajući u vidu uzrast maloletne GG i njene potrebe kao učenice srednje škole, kao poverioca
izdržavanja, a sa druge strane mogućnosti tuženog, dužnika izdržavanja, kao i minimalnu sumu
izdržavanja propisanu članom 160. stav 4. Porodičnog zakona, pravilno su primenjeni čl. 160, 161. i
162. ovog zakona u pogledu kriterijuma, načina i visine određivanja izdržavanja, kada je tuženi
obavezan da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa 12.000,00 dinara mesečno, na načni
određen u izreci pobijane odluke. Pritom su imali u vidu da ukupne potrebe maloletne GG za
izdržavanje iznose 20.000,00 dinara mesečno, da roditelji ostvaruju približno jednake mesečne
zarade, ali da tužilja ima zakonsku obavezu izdržavanja i prema drugom maloletnom detetu.
Određenim iznosom izdržavanja neće biti ugrožena egzistencija tuženog, a maloletnom detetu, uz
doprinos majke koja samostalno vrši roditeljsko pravo, biće dostupna sredstva u onom obimu koji
zadovoljava njegove osnovne životne potrebe.
U reviziji tuženog ponavljaju se žalbeni navodi, koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog
suda, koju prihvata i revizijski sud. U preostalom delu, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se
posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski
razlog.
Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Republika Srbija
Rev2 278/2016
11.05.2016. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća,
Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca B.I. iz Đ., kod B., koga zastupa
punomoćnik V.S., advokat iz L., protiv tužene T.š. B.K. iz B., koju zastupa LJ.S., radi poništaja
rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž1 br. 77/15
od 03.11.2015. godine, u sednici veća održanoj 11.05.2016. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE rešenje Višeg suda u Leskovcu Gž1 br. 77/15 od 03.11.2015. godine i rešenje
Osnovnog suda u Lebanu P1 165/15 od 15.09.2015. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na
dalji postupak. .
Pobijanim rešenjem drugostepenog suda odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno
je rešenje prvostepenog suda kojim je odbačena tužba tužioca radi poništaja rešenja od
12.01.2007. godine i nalaganja tuženom da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na osnovu
člana 32. Zakona o radu na radnom mestu profesora sa 20% radnog vremena na neodređeno
vreme..., zbog pravnosnažno presuđene stvari.
Protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog

bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje na osnovu člana 408. ZPP, pa je našao da je
revizija osnovana.
Osnovano se u reviziji ukazuje da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog
postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP (tužiocu nije data mogućnost da raspravlja) u vezi
člana 294. stav 2. ZPP koju nije sankcionisao drugostepeni sud iako je ta bitna povreda
isticana u žalbi.
Naime, po pravilu iz člana 294. ZPP, sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim
se tužba odbacuje ako između ostalog utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena (tačka 4).
Po pravilu koje je dopunjeno Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku
(''Službeni glasnik RS'' 55/14), pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u
stavu 1. sud je dužan da održi ročište u kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o
odbacivanju tužbe.
U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je u fazi prethodnog ispitivanja tužbe bez održanog
obaveznog ročišta odbacio tužbu izvršivši uvid u spise P1 233/06. Iz te presude koja je doneta
12.12.2006. godine (pravnosnažna od 03.01.2007. godine) utvrđuje se da je poništena kao
nezakonita odluka tuženog od 01.08.2006. godine i odluka od 30.08.2006. godine pa se nalaže
tuženom da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koje je obavljao do donošenja osporenih odluka
ili na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.
I pod uslovom da održavanje ročišta nije bilo obavezno pre donošenja odluke o presuđenoj stvari,
vidljivo je da nema potpunog identiteta u pogledu zahteva iz tužbe (petituma) u stavu drugom
u odnosu na ranije donetu pravnosnažnu presudu. Da bi stvar bila pravnosnažno presuđena
potrebno je da postoji identitet u pogledu stranaka, životnog događaja i zahteva. Ranijom
presudom tužilac se reintegriše u proces rada u skladu sa stručnom spremom, znanjem i
sposobnostima, a sada se u stavu drugom zahteva zaključivanje ugovora o radu na
neodređeno vreme sa modalitetima u pogledu radnog vremena u pisanom obliku, pa ne
postoji potpuni identitet u pogledu zahteva.
Na osnovu člana 415. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Republika Srbija
VRHOVNI SUD SRBIJE
Rev 1879/07
23.10.2008. godina
Beograd
Vrhovni sud Srbije u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika
veća, Spomenke Zarić, Sonje Brkić, Slađane Nakić-Momirović i Milomira Nikolića, članova veća, u
parnici tužilaca AA1 – AA6 , koje sve zastupa AB, advokat, protiv tuženog BB, koga zastupa BA,
advokat, radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj
protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž.633/07 od 11.04.2007. godine, u sednici održanoj
23.10.2008. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE presuda Okružnog suda u Užicu Gž.633/07 od 11.04.2007. godine i presuda

Opštinskog suda u Užicu P.967/06 od 15.01.2007. godine i predmet vraća prvostepenom sudu
na ponovno suđenje.
Presudom Opštinskog suda u Užicu P.967/06 od 15.01.2007. godine, odbijen je kao neosnovan
tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se u odnosu na njih utvrdi da presuda na osnovu
priznanja Opštinskog suda u Užicu P.255/04 od 19.04.2004. godine, ne proizvodi pravno
dejstvo, što je tuženi dužan da prizna i trpi da se u postupku raspravljanja zaostavštine pred
Opštinskim sudom u Užicu, kao zaostavština pok.PP bivše iz Užica, raspravi jedan stan na spratu
porodične stambene zgrade postojeće u aa, koji se nalazi na kat.parceli vv KO GG, a koji se sastoji
od tri sobe, predsoblja, kuhinje, kupatila, špajza i podruma, ukupne površine __ m2, dok su drugim
stavom izreke tužioci obavezani da solidarno naknade tuženom troškove postupka u iznosu od
41.955,00 dinara.
Presudom Okružnog suda u Užicu Gž.633/07 od 11.04.2007. godine, odbijena je kao neosnovana
žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda.
Protiv ove drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne
primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl.399. Zakona o parničnom postupku - ZPP
("Sl.glasnik RS" br.125/04) i našao da je revizija osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u predmetu Opštinskog suda u Užicu P.853/02
podneli tužbu protiv sada pokojne PP, supruge tuženog DD, radi isplate iznosa od 444.000,00
dinara. Ovaj parnični postupak je prekinut zbog smrti njihovog dužnika PP. Postupak
raspravljanja zaostavštine PP je obustavljen pravnosnažnim rešenjem ostavinskog suda od
31.05.2004. godine, s obzirom da nema ni nepokretne ni pokretne imovine koja bi bila
predmet njene zaostavštine. U predmetu Opštinskog suda P.255/04 PP je priznala tužbeni
zahtev svog supruga DD, tužioca u tom predmetu, kojim je tražio da se utvrdi da je isključivi
vlasnik stana u GG, zbog čega je 19.04.2004. godine u tom predmetu doneta presuda na
osnovu priznanja. Posledica priznanja tužbenog zahteva je da PP u momentu smrti nije imala
imovinu koja bi se mogla raspraviti u ostavinskom postupku i na kojoj bi se oglasili njeni
naslednici, pa su tužioci, smatrajući da je PP izjavu o priznanju tužbenog zahteva svog supruga -
ovde tuženog DD, dala da bi osujetila naplatu njihovog potraživanja iz navedenog predmeta
P.853/02, pokrenuli parnicu radi pobijanja ovakve pravne radnje svog dužnika.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev odbili
smatrajući da nisu ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikove pravne radnje zato što potraživanje
tužilaca nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, da zbog toga potraživanje tužilaca
nije dospelo, te da oni nemaju svojstvo poverioca u odnosu na suprugu tuženog kao dužnika,
pa samim tim nisu ni aktivno legitimisani u ovoj parnici.
Osnovano se u reviziji tužilaca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava

činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.
Svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu i bez obzira kad je nastalo, može
pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca, s tim da se smatra
da je pravna radnja preduzeta na štetu poverioca ako usled njenog izvršenja dužnik nema
dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (član 280. stav 1. i stav 2. Zakona
o obligacionim odnosima). Činjenica da potraživanje tužilaca u ovom slučaju nije utvrđeno
pravnosnažnom sudskom presudom ne znači da to potraživanje nije dospelo, kao što to
pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi, niti da se tužioci i supruga tuženog ne nalaze u
obligacionopravnom odnosu u kojem tužioci imaju svojstvo poverioca, a supruga tuženog
svojstvo dužnika. Postojanje prava tužilaca na naplatu iznosa od 440.000,00 dinara od supruge
tuženog jeste prethodno pitanje (član 12. ZPP) u ovoj parnici za pobijanje dužnikovih pravnih radnji.
Zbog toga sud može ili sam rešiti to pitanje, s tim da odluka o prethodnom pitanju ima pravno
dejstvo samo u ovoj parnici ili može da odredi prekid postupka u smislu čl.215. ZPP stav 1, s
obzirom da o ovom prethodnom pitanju već teče parnica. Okolnost da je rešenjem suda u toj
parnici postupak prekinut zbog smrti tužene ne znači da postupak ne može da se nastavi. I prema
ranije važećem Zakonu o parničnom postupku koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o
prekidu (čl.215. stav 1.) a i prema sada važećem Zakonu o parničnom postupku (član 217. stav 1.)
postupak koji je prekinut zbog smrti stranke nastaviće se kada naslednik ili staralac zaostavštine
preuzme postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. To znači da su
tužioci u toj parnici ovlašćeni da traže nastavak postupka iz prekida, bez obzira što je ostavinski
postupak iza smrti tužilje PP obustavljen. Smrću lica otvara se njegovo nasleđe, a naslednici stiču
svojstvo naslednika. Nasleđivanje je, po svojoj pravnoj prirodi univerzalna sukcesija. Naslednik
stupa u sve nasleđivanju podobne pravne odnose ostavioca. Ova univerzalna građanskopravna
sukcesija dovodi do procesnopravne sukcesije u pogledu prenosivih prava. To znači da se naslednik
ne može protiviti procesnoj sukcesiji, odnosno ne može odbiti da stupi u parnicu na mesto svog
pravnog prethodnika. Naslednici u toj parnici tužene PP su lica koja su po zakonu pozvana na
nasleđe, te oni imaju svojstvo njenih pravnih sledbenika, pa se ta parnica može okončati u odnosu
na njih preobražajem (prerastanjem) postojećeg zahteva za činidbu (isplatu) u tužbeni zahtev za
utvrđenje postojanja potraživanja tužilaca prema sada pokojnoj PP.
Zbog pogrešnog pravnog stanovišta da potraživanje tužilaca nije dospelo jer nije dokazano
pravnosnažnom sudskom odlukom, prvostepeni sud nije ispitivao ni postojanje ostalih uslova za
pobijanje dužnikovih pravnih radnji iz čl.280. - 285. Zakona o obligacionim odnosima, a što će u
ponovnom postupku utvrditi, vodeći pri tom računa da predmet pobijanja može biti samo pravna
radnja dužnika, a ne sudska presuda. Pošto otkloni nedostatke na koje je ukazano ovim rešenjem,
prvostepeni sud će u ponovnom postupku doneti pravilnu i zakonitu odluku.
Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu čl.407. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.
НАСТАВАК ПОСТУПКА НАКОН СМРТИ
ТУЖЕНОГ
Објављено: 24.12.2014
Поступак који је прекинут из разлога наведених у члану 214 тачка 1-5 овог закона наставиће
се кад наследник или старалац заоставштине, нови законски заступник, стечајни управник или
правни следбеници правног лица преузму поступак или кад их суд на предлог противне
стране позове да то учине.
Одредбом члана 217 став 1 ЗПП-а прописано је да поступак који је прекинут из разлога
наведених у члану 214 тачка 1-5 овог закона наставиће се кад наследник или старалац
заоставштине, нови законски заступник, стечајни управник или правни следбеници
правног лица преузму поступак или кад их суд на предлог противне стране позове да то
учине.
Имајући у виду да је првостепени поступак прекинут због смрти туженог, те да је
тужилац доставио доказ ко су наследници туженог, правилно је првостепени суд
применио материјално право када је одредио наставак поступка, супротно жалбеним
наводима. Законски наследници су универзални сукцесори свог правног претходника и
даном његове смрти ступају у сва наследна права и обавезе, па су се стекли услови за
настављање ове парнице, јер су сви наследници оставиоца солидарно одговорни за
његове дугове до висине свог наследног дела.
Неосновано се у жалби тужених истиче да како у конкретном предмету
потраживање накнаде нематеријалне штете није признато правноснажном пресудом оно
није могло прећи на тужене као наследнике, сходно чл. 204 ЗОО. Наиме, одредбом чл. 204
став 1 ЗОО прописано је да потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследника
само ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом. У конкретном
предмету не ради се о потраживању накнаде нематеријалне штете пок. Л.Г. чији су тужени
наследници, него о његовој евентуалној обавези да накнади нематеријалну штету, па се
на његове наследнике не примењује ова одредба.
(Решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж. 369/14 од 11.06.2014. године којим је
потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П. 14726/10 од 21.06.2013. године)>
Аутор сентенце: Милена Балетић, виши судијски сарадник
ЛИТИСПЕНДЕНЦИЈА
У извршном поступку нема литиспенденције, те се може водити више извршних
поступака против извршног дужника на различитим средствима извршења, а ради
наплате истог дуга, док се у парничном поступку у случају двоструке или вишеструке
литиспенденције тужба одбацује.
Првостепени суд је правилно нашао да се у конкретном случају ради о истим
странкама, истим тужбеним захтевима и чињеничним основима, с обзиром да се поводом
истог захтева између странака воде три парнична поступка, односно теку три парнице, и
то из истог чињеничног и правног односа, ради исплате истог износа. Како се поводом
истог захтева воде три поступка, односно теку три парнице, те како је, према дану
достављања тужбе туженом, једна парница започела пре ове парнице, а друга је започета
истовремено са овом парницом, али су у истој већ извођени докази, правилно је
првостепени суд закључио да су испуњени услови за одбачај тужбе у овом поступку због
вишеструке литиспенденције. Правилно је првостепени суд закључио да за одлучивање
није од значаја чињеница да се на исту утужену главницу тражи различита камата,
односно да се у једном поступку тражи уговорна камата, а у друга два поступка законска
камата.
Стога нису основани основани жалбени наводи којим тужилац указује да се ради о
различитим захтевима, а не о захтевима из истог чињеничног и правног односа.
Наиме, поводом истог дуга се може водити више извршних поступака против
извршног дужника на различитим средствима извршења, с обзиром да у извршном
поступку нема литиспенденције, те је тужилац имао право да води више извршних поступака
против туженог за исти дуг. Међутим, у случају подношења приговора у извршном
поступку, поступак се даље води као поводом приговора против платног налога , односно
у парничном поступку, а у случају да се поводом истог захтева води више парничних
поступака, односно у случају двоструке или вишеструке литиспенденције, тужба се одбацује
применом одредбе члана 279 став 1 тачка 3 ЗПП-а.
(Решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж. 1374/2012 од 25.07.2013. године којим је
потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П. 832/12 од 23.03.2012. године)>
Нема литиспенденције уколико у поступку спровођења извршења теку два паралелна

поступка извршења по истој извршној исправи, између истих странака, истим
средством извршења, на истом предмету извршења, јер у случају намирења
потраживања извршног повериоца по једном покренутом поступку извршења, други
извршни поступак постаје беспредметан
Суд: Датум: 18.10.2005 Број: Пж.10966/05
Абстракт:
Погрешан је став подносилаца жалбе да у извршном поступку постоји приговор
пресуђене ствари и литиспенденције, јер по природи ствари као парнична процесна
претпоставка литиспенденција у поступку извршења не долази у обзир.Парнични
процесни однос и извршни процесни однос се разликују не само по субјектима и структури,
већ и по томе како настају, развијају се и престају, и подношењем предлога за извршење не
покреће се парнични поступак, већ извршни, и не заснива се парнични процесни однос да би
се могло говорити о току парнице. Међутим, у току извршења може се догодити да паралелно
теку два истоветна поступка извршења поводом исте извршне исправе, па како Закон о
извршном поступку изричито не забрањује вођење више поступака извршења ради
остваривања истог извршног потраживања, чак истим средствима извршења на истом
предмету извршења, истакнути приговор литиспенденције извршног дужника је неоснован, јер
у поступку спровођења извршења, у случају тока два паралелна поступка извршења по истој
извршној исправи, између истих странака, истим средством извршења на истом предмету
извршења, у случају намирења потраживања извршног повериоца у једном покренутом
поступку извршења, драги извршни поступак постаје беспредметан.У конкретном случају, из
приложене документације произилази да је извршење у другом предмету правоснажно
окончано одбијањем предлога за извршење у делу који је предмет извршења у овом
поступку, јер је у том предмету првостепени суд оправдано сматрао да не може
дозволити принудно из вршење преносом власништва на роби (пшеници) извршног
дужника која се по основу привремене мере обезбеђења неновчаног потраживања
извршног повериоца налази код извршног повериоца, а без изричите сагласности
извршног дужника, што значи да у предметном случају не теку паралелно два поступка
извршења.
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5129/17
22.02.2018. године
Београд
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић,

председника већа, Веселинке Милошевић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници
тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене банке "ББ", коју заступа
пуномоћник АБ1, адвокат, ради утврђења ништавости уговора, одлучујући о жалбама
парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П 696/15 од
13.04.2017. године, у седници одржаној 22.02.2018. године, донео је
ПРЕСУДУ
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиље и тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у
Београду П 696/15 од 13.04.2017. године у ставу другом и трећем изреке.
УКИДА СЕ наведена пресуда у ставу четвртом, петом и шестом изреке и предмет ВРАЋА
првостепеном суду на поновно суђење у том делу.
ОДБАЦУЈЕ СЕ жалба тужиље изјављена против првог става изреке наведене пресуде, као
недозвољена.
Oбразложење
Пресудом Вишег суда у Београду П 696/15 од 13.04.2017. године ставом првим изреке одбијен
је приговор литиспенденције у односу на парницу у предмету Трећег основног суда у Београду
П 28953/13, као неоснован. Другим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено
да се утврди да је уговор о стамбеном кредиту број 125207458001661686 закључен између
парничних странака дана 02.10.2007. године, апсолутно ништав, као неоснован. Трећим
ставом изреке делимично је усвојен евентуални тужбени захтев и утврђено да је апсолутно
ништава одредба уговора о стамбеном кредиту број 125207458001661686 од 02.10.2007.
године, садржана у члану 3 став 6 уговора, а која гласи: “банка задржава право измене
уговорене каматне стопе у зависности од промене Основне каматне стопе банке и Пословне
политике банке” што је тужена дужна да призна и трпи. Четвртим ставом изреке одбијен је
евентуални тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је апсолутно ништава одредба
уговора о стамбеном кредиту број 125207458001661686 од 02.10.2007. године садржана у
члану 4 став 2 која гласи: “месечни ануитети уплаћују се у динарима, а висина се утврђује
према продајном курсу банке за CHF на дан доспећа сваког ануитета”, као неоснован. Петим
ставом изреке одбијен је односни и евентуални тужбени захтев којим је тражено да се
обавеже тужена да тужиљи исплати износ од 517.874,25 динара, са законском затезном
каматом од 31.03.2015. године до исплате, као неоснован. Шестим ставом изреке обавезана је
тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 253.500,00 динара.
Благовременом жалбом тужиља је побијала наведену пресуду из свих законских разлога.
Благовременом жалбом тужена је побијала трећи и шести став изреке наведене пресуде из
свих законских разлога.
Одговором на жалбу предложено је да се жалба тужиље одбије као неоснована.
Испитујући побијану пресуду у смислу члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС“ број 72/11 са
каснијим изменама и допунама), Апелациони суд је нашао да су жалбе парничних странака
делимично основане, а жалба тужиље делимично недозвољена.
Оценом изедених доказа првостепени суд је утврдио да је између парничних странака

закључен уговор о стамбеном кредиту 02.10.2007. године, којим је тужиљи одобрен кредит у
износу од 78.760 CHF у динарској противвредности по куповном курсу банке на дан пуштања
кредита у течај, на период отплате од 360 месеци, са уговореном променљивом номиналном
каматном стопом од 3,95 процената на годишњем нивоу, а ради куповине стана аа.
Одредбама члана 3 и 4 уговора је одређено да основна каматна стопе банке из тачке 3 члана
1 уговора (3,95%) је референтна каматна стопа банке која се формира на основу трошкова
извора финансирања која сноси банка и тржишних услова пословања. У члану 3 став 6
уговора је наведено да банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности
од промене Основне каматне стопе банке и Пословне политике банке. Затим је у члану 3 став
7 наведено да је корисник кредита сагласан и својим потписом на овом уговору изричито и
безусловно прихвата да се висина каматне стопе, као и начин обрачунавања и наплате
аутоматски усклађује са изменама законских прописа и аката пословне политике банке без
обавезе уговорних страна да закључују посебан анекс овог уговора, с тим што је банка дужна
да пре почетка примене промењене каматне стопе о томе писмено обавести корисника
кредита. Анексом број 1 наведеног уговора, који је закључен 26.05.2011. године, измењена је
тачка 3 став 1 члана 1 основног уговора, тако да гласи: “висина променљиве каматне стопе
почевши од 01.03.2011. године закључено са 31.12.2011. године износи 5,50 процената на
годишњем нивоу, а након 01.01.2012. године износиће 4,9 процената на годишњем нивоу”.
Уговором о регулисању појединих права и обавеза из уговора о стамбеном кредиту, који је
закључен 30.05.2012. године између парничних странака, одобрен грејс период од 12 месеци
за који корисник неће бити у обавези да плаћа главницу и припадајућу камату, те је уговорено
да банка неће наплаћивати било какве трошкове или накнаде за одобрење промена основног
уговора које су извршене у складу са одредбама овог уговора. Обавештењем које је тужена
упутила тужиљи 31.03.2015. године, банка је обавестила тужиљу да је укупан износ новчаних
средстава које је утврдила на основу Одлуке о мерама за очување стабилности финансијског
система у вези са кредитима индексираним у станој валути (“Службени гласник РС” број
21/15), која је ступила на снагу 05.03.2015. године из преамбуле чини износ од 5.190,39 CHF
који износ је тужиљи урачунала у превремену отплату кредита уплатом на партију кредита
тужиље. Уз наведени допис тужиљи је достављен план отплате кредита. У предмету Трећег
основног суда у Београду П 28953/13 донето је решење којим је утврђено да се тужба сматра
повученом 09.07.2015. године, које је постало правноснажно.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је најпре оценио истакнути
приговор литиспенденције у односу на парницу у предмету Трећег основног суда П 28953/13,
те је закључио да исти није основан, јер је наведена парница правноснажно окончана
повлачењем тужбе, па је у смислу члана 294 став 1 тачка 3 ЗПП одлучио као у првом ставу
изреке ове пресуде. Затим је првостепени суд закључио да је предметни уговор о стамбеном
кредиту закључен у писаној форми, да је њиме утврђен износ кредита у висини од 78.760
швајцарских франака, услови под којима се кредит даје и користи (наменски кредит ради
плаћања купопродајне цене некретнине) као и услови враћања. Тужиља се као корисник
кредита обавезала да банци плаћа уговорену камату, те да кредит врати у време и на начин
утврђен уговором, при чему је каматна стопа одређена на 3,95% на годишњем нивоу.
Међутим, по налажењу првостепеног суда одредба уговора о стамбеном кредиту у делу члана
3 став 6 којом банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од
промене Основне каматне стопе банке и Пословне политике банке је противна одредби члана
46 став 2 Закона о облигационим односима, јер обавеза корисника кредита да плати камату
на одобрена средства кредита зависи искључиво од воље друге уговорне стране, па је такво
уговарање супротно начелима облигационог права. Како ништавост поједине уговорне
одредбе не повлачи ништавост самог уговора, а наведена одредба није била одлучујућа
побуда за закључење уговора, то је првостепени суд закључио да предметни уговор није
ништав правни посао, с обзиром да је у преосталом делу закључен у складу са одредбама
Закона о облигационим односима, сагласношћу воља уговорних страна, па је одбио основни
тужбени захтев за утврђење ништавости уговора у целини, а делимично усвојио евентуални
тужбени захтев у погледу утврђења ништавости наведене уговорне одредбе. По налажењу
првостепеног суда, уговорна одредба из члана 4 став 2 у погледу висине ануитета који ће се
плаћати у динарској противвредности по продајном курсу банке за швајцарске франке на дан
доспећа сваког ануитета, није ништава уговорна одредба имајући у виду да је уговор у том
делу сагласан принудним прописима, при чему се тужиља са оваквим начином исплате
сагласила потписом на уговору. Захтев тужиље за исплату накнаде у износу од 517.874,25
динара са каматом, на име више исплаћеног износа туженој банци, односно на име
неоснованог обогаћења тужене на рачун тужиље, првостепени суд је одбио са разлога што је
тужена поступајући у смислу обавезујуће Одлуке НБС о мерама за очување стабилности
финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути, почев од
01.03.2015. године извршила прописани обрачун и са наведеним датумом тужиљи додатно
одобрила износ од 5.190,39 CHF, за који износ је умањила главницу кредита. Тужена банка је
о наведеном благовремено обавестила тужиљу дописом од 31.03.2015. године, од када
тужиља плаћа ануитете у месечном износу од 367,28 CHF, уместо иницијално уговореног
износа од 370,59 CHF, што значи да нема неоснованог обогаћења тужене у смислу члана 210
Закона о облигационим односима.
По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично

стање, а затим правилно закључио применом материјалног права о основном тужбеном
захтеву за утврђење ништавости предметног уговора о кредиту, као и о делу евентуалног
тужбеног захтева који се односи на утврђење ништавости уговорне одредбе о променљивој
каматној стопи.
Одредбом члана 1065 Закона о облигационим односима прописано је да се уговором о

кредиту банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ
новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене
намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца
врати у време и на начин како је утврђено уговором. Уговор који је противан принудним
прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав ако циљ повређеног правила не
упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан
103 став 1 ЗОО). Ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако
он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа
побуда због које је уговор закључен, али ће уговор остати на снази чак и ако је ништава
одредба била услов или одлучујућа побуда уговора у случају кад је ништавост установљена
управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без ње (члан 105 ЗОО).
Одредбом члана 2 тачка 24 Закона о девизном пословању прописано је да је валутна

клаузула уговарање вредности обавезе у девизама (валута обавезе) у Републици с тим што
се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима (валута исплате). Банка може
резиденту - физичком лицу одобрити кредит у девизама ради куповине непокретности у
земљи (члан 25 став 2 закона). Плаћање, наплаћивање и пренос између резидената и између
резидената и нерезидената у Републици се врши у динарима. Изузетно од одредбе става 1.
овог члана, плаћање, наплаћивање и пренос у Републици могу се вршити и у девизама по
основу девизног кредитирања у земљи за намене из члана 25. овог закона (члан 34 став 1 и 2
тачка 1 закона). Ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено
испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења
обавезе (члан 395 ЗОО).
Уговор о кредиту у динарима са валутном клаузулом у швајцарским францима и

променљивом уговорном каматном стопом, који је закључен између парничних странака је по
својој врсти, природи и садржини уговорних обавеза, банке и корисника кредита, регулисан
наведеним одредбама материјалног права. У конкретном случају ради се о уговору по
приступу у којем је основне и обавезне елементе уговора сачинила банка, као давалац
финансијске услуге (кредита), а корисник те услуге је прихватио унапред одређене услове
уговора, чиме се сматра да је постигнута сагласност воља уговарача за закључење уговора.
Уговорне одредбе о валутној калузули и променљивој каматној стопи су одредбе са циљем
заштите и очувања реалне вредности одобреног и исплаћеног динарског износа кориснику
кредита. Независно од овакве садржине уговорних обавеза и начина уговарања, уговор о
кредиту као двострано теретни уговор у случају уговорене валутне клаузуле и променљиве
каматне стопе, мора да поштује основна начела уговорног права, као и принудне норме које
се односе на предмет уговорене новчане обавезе. Уговарање променљиве каматне стопе са
нејасном и непотпуном формулацијом у погледу начина одређивања висине уговорене
камате, је противно начелима савесности и поштења, као и равноправности уговорних страна,
па тако није допуштено, јер је противно принудним нормама облигационог права из члана 46,
47 и 50 ЗОО.
Уговарањем права банке да мења каматну стопу, корисник кредита се ставља у

неравноправан положај у односу на банку, што се не може правдати пословном политиком
банке, супротно жалбеним наводима тужене, па су без утицаја жалбени наводи тужене о
одредивости предмета уговора, односно уговорене обавезе у случају када су ти показатељи
исказани у уговору, објективни и независни од воље банке, као уговорне стране. Изнети
жалбени наводи не доводе у сумњу становиште о повреди начела равноправности уговорних
страна, омогућавањем једностране измене каматне стопе, при чему се корисник кредита само
обавештава о наведеном, а што поступање банке приликом промене висине каматне стопе у
одобреном стамбеном кредиту чини супротним ономе што је уговорено и што другу страну
доводи у неравноправан положај. Супротно жалбеним наводима тужене, тужиља има правни
интерес за вођење ове парнице у погледу тужбеног захтева за утврђење ништавости одредбе
о променљивој каматној стопи, јер закључењем анекса уговора наведена одредба уговора
није стављена ван снаге, већ је сагласном вољом уговорних страна измењена за убудуће.
Правилно је првостепени суд закључио да утврђење ништавости одредбе уговора о кредиту о
променљивости каматне стопе, не утиче на опстанак и правно дејство уговора закљученог
између парничних странака у погледу извршења оних уговорних обавеза које су у складу са
основним начелима уговорног права и принудним прописима. Неосновано се жалбом тужиље
указује на ништавост уговора о кредиту због уговорене валутне клаузуле, јер предметни
уговор у том делу није противан наведеним одредбама Закона о девизном пословању, којим
је прописано да је дозвољено уговарање у девизама у Републици, с тим што се плаћање и
наплаћивање по тим уговорима врши у динарима. Примењено на конкретни кредитни однос,
произилази да банке могу уговарати вредност обавезе у девизама, конституисањем валутне
клаузуле, с том да се плаћање и наплаћивање по таквом уговору мора вршити у динарима.
Због тога су као неосновани оцењени сви жалбени наводи тужиље којима се указује на
погрешну примену материјалног права у погледу одлуке о основном тужбеном захтеву.
Првостепени суд при доношењу побијане пресуде у наведеном делу није учинио неку од
битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП, на које овај суд, као
другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбама указује на битну повреду
поступка из тачке 12 ове законске одредбе. Изрека првостепене пресуде у том делу је јасна и
разумљива, није противречна изнетим разлозима о битним чињеницама те се њена
законитост и правилност могу испитати.
Полазећи од свега наведеног, овај суд је применом члана 390 ЗПП одбио жалбе парничних
странака као неосноване и потврдио првостепену пресуду, као у ставу првом изреке ове
пресуде.
Међутим, основано се жалбом тужиље указује да је побијана пресуда у делу који се односи на
евентуални тужбени захтев у погледу одлуке о ништавости уговорне одредбе која је садржана
у члану 4 став 2 и која гласи да се месечни ануитети уплаћују у динарима, а да се висина
утврђује према продајном курсу банке за CHF на дан доспећа сваког ануитета, донета уз
погрешну примену материјалног права, због чега у том делу чињенично стање није правилно и
потпуно утврђено. Осим тога, основано се жалбом тужиље указује да је побијана пресуда у
делу који се односи на тужбени захтев за враћање износа од 517.874,25 динара са законском
затезном каматом, а на име више исплаћеног износа туженој, односно на име неоснованог
обогаћење тужене на рачун тужиље, заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању,
због чега не садржи јасне и потпуне разлоге о битним чињеницама, да би се њена законитост
и правилност могле испитати, чиме је учињена битна повреда поступка из члана 374 став 2
тачка 12 ЗПП на коју се основано жалбом тужиље указује.
Првостепени суд је одбио евентуални тужбени захтев у наведеном делу заузимајући

становиште, да је наведена уговорна одредба из члана 4 став 2, производ сагласности
тужиље са оваквим начин исплате, те да наведена уговорна одредба није противна
принудним прописима. Међутим, првостепени суд је пропустио да разјасни битне чињенице у
погледу уговарања одредбе, по којој је тужиља поред цене одобреног кредита у виду камате
на одобрени износ у смислу члана 1065 Закона о облигационим односима, у обавези да враћа
кредит по другом курсу стране валуте, за који је везан одобрени кредит, од курса који је банка
обрачунала приликом стављања кредита на располагање, што би могло представљати
уговарање скривене накнаде, која није у складу са правном природом и појмом уговора о
кредиту из претходно наведене одредбе Закона о облигационим односима. Према утврђеном
чињеничном стању, кредит је одобрен у износу од 78.760 CHF у динарској противвредности по
куповном курсу банке на дан пуштања кредита у течај, а месечни ануитети се враћају у
динарима према продајном курсу банке за CHF на дан доспећа сваког ануитета. Због тога је
наведену разлику у девизним курсевима требало сагледати са становишта одредбе члана 15
Закона о облигационим односима, односно да ли се наведеном одредбом нарушава начело
једнаке вредности давања и то на штету слабије уговорне стране у уговорном односу, а што
би било у супротности и са одредбом члана 11 Закона о облигационим односима.
Осим тога, првостепени суд није дао јасне разлоге у погледу одлуке којом је одбио тужбени
захтев за враћање износа од 517.874,25 динара са законском затезном каматом, а на име
више исплаћеног износа туженој, односно на име неоснованог обогаћење тужене на рачун
тужиље, заузимајући становиште да је банка примењујући Одлуку НБС о мерама за очување
стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути,
тужиљи додатно одобрила износ од 5.190,39 CHF. Међутим, у конкретном случају није јасно
утврђено, на име којих вредности је тужена банка извршила обрачун наведеног износа, па је
нејасан и закључак првостепеног суда да се тужиља са наведеним сагласила, чињеницом да
плаћа ануитете у мањем месечном износу од иницијално уговореног износа. Ово из разлога
што се из садржине обавештења, које је тужена банка упутила тужиљи, не може утврдити шта
представља наведени износ, начин обрачуна и период на који се односи, при чему садржи
посебну назнаку, да банка овим не признаје да је исти износ наплатила на основу повећања
неодредивих елемената променљиве каматне стопе. Сходно томе првостепени суд је
одбијањем предлога тужиље да се обави вештачење, пропустио да разјасни, наведене битне
чињенице.
Полазећи од свега наведеног, овај суд је применом члана 391 и 392 став 2 ЗПП одлучио као у
ставу другом изреке. Одлука о трошковима поступка је укинута, јер зависи од коначног исхода
овог спора.
Како је тужиља побијала првостепену пресуду у целини, а нема правног интереса да побија
решење из првог става изреке наведене пресуде, којим је одбијен приговор тужене, то је њена
жалба у том делу одбачена, као недозвољена на основу члана 378 став 3 ЗПП, па је
применом члана 389 став 1 ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.
Допуне жалбе тужиље од 02.06.2017. године и 28.07.2017. године нису разматране, јер су
поднете по истеку законског рока за изјављивање овог правног лека.
Првостепени суд ће у поновном поступку, најпре правилно одлучити о доказним предлозима,

како би био у могућности да оценом изведених доказа и тек тада по потреби применом
правила о терету доказивања, утврди све битне чињенице које су од значаја за оцену
ништавости уговорне одредбе која је садржана у члану 4 став 2 уговора о стамбеном кредиту,
као и о захтеву за враћање новчаног износа по основу више наплаћеног. Тек пошто поступи
на изложен начин, првостепени суд ће бити у могућности да донесе правилну и закониту
одлуку.
Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.
REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 471/10
25.11.2010 godine
BEOGRAD
U IME NARODA
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća,
Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca "AA", koju zastupa AB, advokat, protiv tuženih BB,
BB1, BB2 i BB3, koje zastupa BA, advokat, radi brisanja hipoteke, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude
Prvog opštinskog suda u Beogradu P-3050/05 od 23.12.2005.godine ispravljenu rešenjem istog suda P-3050/05 od
29.11.2007.godine, u sednici veća održanoj dana 25.11.2010.godine, doneo je
PRESUDU
ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P-3050/05 od
23.12.2005.godine, ispravljena rešenjem istog suda P-3050/05 od 29.11.2007.godine.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev pa se brišu založna
prava-hipoteke i to BB za iznos od 5.099,15 DM, BB1 za iznos od 5.049,67 DM, BB2 za iznos od 10.352,58 DM i pok.
PP čiji je pravni sledbenik BB3 za iznos od 5.049,67 DM sve sa pripadajućim prinosima i sve upisano u list
nepokretnosti aa, kat.parcela br.aa1 na zgradi aa2 KO Stari Grad što su tuženi dužni da trpe. Po pravnosnažnosti
presude Služba za katastar nepokretnosti Beograd ovlašćena je da briše iz lista nepokretnosti aa KO Stari Grad
opisana založna prava-hipoteke tuženih. Stavom drugim izreke odbijen je prigovor litispendencije istaknut od strane
tuženih. Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od
64.062,50 dinara.
Protiv navedene presude žalbu su izjavili tužene zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Apelacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 372 ZPP i nalazi da žalba nije osnovana.
U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP
na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl.361
stav 2 tač.12 istog zakona na koji se žalbom neosnovano ukazuje. Pobijana odluka je jasna, potpuna i neprotivrečna.
Sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama.
Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je između Preduzeća za proizvodnju, promet i
usluge "BB" u stečaju i "BB1" AD u likvidaciji, kao prodavaca i "AA" kao kupca, zaključen ugovor o kupoprodaji
poslovne zgrade koja se nalazi u Beogradu, aa2, za kupoprodajnu cenu od 41.487.120,00 dinara. Odredbom čl. 3
navedenog ugovora kupac se obavezao da će kupoprodajnu cenu isplatiti tako što će do iznosa kupoprodajne cene
namiriti razlučne-hipotekarne poverioce prodavca, koji su razlučno pravo stekli na imovini koja je predmet ove
kupoprodaje i to tako što će poveriocu "BB2", za utvrđeno potraživanje na ime hipotekarnog prava od 4.108.779,20
DM, kupac namiriti uplatom dinarske protivvrednosti u iznosu od 21.447.828,00 dinara, saglasno ugovoru br.54 od
04.12.1988.godine, na koji su prodavci dali saglasnost, a koji iznos je utvrđen po umanjenju poreza i sredstava
likvidacione mase, a poverioce-fizička lica koja imaju hipotekarno pravo i čiji je redosled namirenja utvrđen rešenjem
Privrednog suda, kupac namiriti za 14.645.966,00 dinara u narednih 5 godina sa isplatom pripadajuće kamate na
godišnjem nivou i garancijom utvrđenog deviznog potraživanja paritetom 1 DM-6,00 dinara, na osnovu štednih
knjižica otvorenih za svakog poverioca pojedinačno. Potraživanja tuženih prema hipotekarnim dužnicima Preduzeću
"BB" i "BB1" AD bila su obezbeđena upisom založnog prava na nepokretnosti poslovnom objektu aa upisane u list
nepokretnosti _/Stari Grad koja se nalazi na katastarskoj parceli br.aa1, na kojoj su navedeni hipotekarni dužnici imali
pravo svojine. Tužilac kao kupac izvršio je svoju obavezu iz navedenog ugovora, jer je kupoprodajnu cenu utvrđenu
ovim ugovorom isplatio hipotekarnim poveriocima prema redosledu namirenja utvrđenog rešenjem Privrednog suda.
Tuženi svoja potraživanja koja su bila obezbeđena hipotekom nisu namirili iz cene dobijene prodajom predmetne
nepokretnosti.
Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe
čl.63, 65 i 68 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa usvajanjem tužbenog zahteva.
Članom 68 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa navedena su četiri slučaja prestanka hipoteke (kad
hipotekarni dužnik plati potraživanja obezbeđena hipotekom, kad se hipotekarni poverilac odrekne hipoteke
pismenom izjavom datom kod nadležnog organa koji vodi javnu knjigu u koju je upisana hipoteka, kad je isto lice
steklo pravo svojine i hipoteke na istoj nepokretnosti i kad propadne nepokretnost opterećena hipotekom, ako ne
bude obnovljena). Međutim, ovo nisu jedini načini prestanka hipoteke. Hipoteka može prestati javnom prinudnom
prodajom, može prestati zamenom ispunjenja, prebijanjem, sporazumom, prenovom i slično. Sve se to podrazumeva
pod plaćanjem potraživanja.
Pravilno je prvostepeni sud ocenio da prodajom nepokretnosti koja je obezbeđena hipoteka i namirenjem
hipotekarnih poverilaca prema redu prvenstva, bez obzira na to da li su njihova potraživanja obezbeđena hipotekom
u tom slučaju namirena ili ne i bez obzira što ovaj način prestanka hipoteke nije izričito predviđen odredbom člana 68
Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, u konkretnom slučaju hipoteka prestaje i u slučaju izvršene prodaje
nepokretnosti i namirenjem hipotekarnih poverilaca prema redosledu upisa. U konkretnom slučaju iz vrednosti
dobijene prodajom, a koju predstavlja kupoprodajna cena, su namireni hipotekarni poverioci prema redu prvenstva i
odredbe čl.3 predmetnog ugovora o kupoprodaji. Pošto tuženi nisu uspeli da namire svoja potraživanja prema
dužnicima iz vrednosti nepokretnosti, na kojoj su imali upisanu hipoteku, a koja je dobijena prodajom u posebnom
postupku unovčavanja imovine stečajnog i likvidacionog dužnika, nepokretnost se oslobodila tereta hipoteke, iako
tuženi i dalje imaju nenamireno potraživanje prema dužnicima. Međutim, oni ova svoja potraživanja mogu da ostvare
iz preostale stečajne mase kao obični poverioci.
Neosnovani su žalbeni navodi da prvostepeni sud nije utvrđivao vrednost nepokretnosti, te da njena vrednost nije
jednaka ceni po kojoj je prodata. Ovo iz razloga što je osporavanje kupoprodajne cene predmetnog poslovnog
prostora mogla biti isticana samo u postupku ispitivanja punovažnosti zaključenog ugovora o kupoprodaji br.2642 od
22.12.1998.godine. Pravovaljanost ovog ugovora utvrđena je presudama Trgovinskog suda. Neosnovani su žalbeni
navodi da je nepokretnost prodata neposrednom pogodbom, po višestruko nižoj ceni od tržišne, jer tržišnu cenu ne
određuje stvarna vrednost nepokretnosti nego tržište, a i ovo je sve moglo biti predmet drugog postupka oko
utvrđivanja punovažnosti predmetnog ugovora. Neosnovani su i žalbeni navodi kojima tužena ukazuje da je članom
68 određeni uslovi za prestanak hipoteke, te da ni jedan od ovih uslova u konkretnom slučaju nije ispunjen. Ovi
navodi su bili predmet ocene prvostepenog suda, koje razloge u svemu prihvata kao pravilne i Apelacioni sud.
Neosnovani su žalbeni navodi kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl.361 st.1 ZPP
da je sud pogrešno primenio odredbe čl.196 i 197 ZPP, kada nije usvojio istaknuti prigovor da među strankama teče
ista parnica u pogledu istog zahteva u predmetu P.8184/03, po protivtužbi ovde tužioca, a u vreme podnošenja tužbe
radi brisanja hipoteke u ovom predmetu. Apelacioni sud u svemu prihvata razloge koje je naveo prvostepeni sud
odbijajući prigovor litispendencije jer protivtužba nije dostavljena protivtuženima, već advokatu, koji prema izričitoj
izjavi nije imao ovlašćenje da tužioca u tom postupku zastupa i po protivtužbi. Uručenjem protivtužbe advokatu kao
licu koje nije imalo punomoćje za zastupanje, nije počela da teče parnica.
Potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom čl.149 i 150 ZPP.
Sa iznetih razloga Apelacioni sud u Beogradu je odlučio kao u izreci presude na osnovu odredbe čl.375 ZPP.
Predsednik veća-sudija
Slađana Nakić-Momirović, s. r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić
REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 471/10
25.11.2010 godine
BEOGRAD
SP7 (PRAVO ZALOGE)
U IME NARODA
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović,

predsednika veća, Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca "AA", koju
zastupa AB, advokat, protiv tuženih BB, BB1, BB2 i BB3, koje zastupa BA, advokat, radi brisanja
hipoteke, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P-
3050/05 od 23.12.2005.godine ispravljenu rešenjem istog suda P-3050/05 od 29.11.2007.godine, u
sednici veća održanoj dana 25.11.2010.godine, doneo je
PRESUDU
ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u
Beogradu P-3050/05 od 23.12.2005.godine, ispravljena rešenjem istog suda P-3050/05 od
29.11.2007.godine.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev pa se
brišu založna prava-hipoteke i to BB za iznos od 5.099,15 DM, BB1 za iznos od 5.049,67 DM, BB2
za iznos od 10.352,58 DM i pok. PP čiji je pravni sledbenik BB3 za iznos od 5.049,67 DM sve sa
pripadajućim prinosima i sve upisano u list nepokretnosti aa, kat.parcela br.aa1 na zgradi aa2 KO
Stari Grad što su tuženi dužni da trpe. Po pravnosnažnosti presude Služba za katastar nepokretnosti
Beograd ovlašćena je da briše iz lista nepokretnosti aa KO Stari Grad opisana založna prava-
hipoteke tuženih. Stavom drugim izreke odbijen je prigovor litispendencije istaknut od strane tuženih.
Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu
od 64.062,50 dinara.
Protiv navedene presude žalbu su izjavili tužene zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka,
pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Apelacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 372 ZPP i nalazi da žalba nije osnovana.
U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361 stav 2 tačka
1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede
odredaba parničnog postupka iz čl.361 stav 2 tač.12 istog zakona na koji se žalbom neosnovano
ukazuje. Pobijana odluka je jasna, potpuna i neprotivrečna. Sadrži sve razloge o odlučnim
činjenicama.
Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je između Preduzeća za

proizvodnju, promet i usluge "BB" u stečaju i "BB1" AD u likvidaciji, kao prodavaca i "AA" kao kupca,
zaključen ugovor o kupoprodaji poslovne zgrade koja se nalazi u Beogradu, aa2, za kupoprodajnu
cenu od 41.487.120,00 dinara. Odredbom čl. 3 navedenog ugovora kupac se obavezao da će
kupoprodajnu cenu isplatiti tako što će do iznosa kupoprodajne cene namiriti razlučne-hipotekarne
poverioce prodavca, koji su razlučno pravo stekli na imovini koja je predmet ove kupoprodaje i to
tako što će poveriocu "BB2", za utvrđeno potraživanje na ime hipotekarnog prava od 4.108.779,20
DM, kupac namiriti uplatom dinarske protivvrednosti u iznosu od 21.447.828,00 dinara, saglasno
ugovoru br.54 od 04.12.1988.godine, na koji su prodavci dali saglasnost, a koji iznos je utvrđen po
umanjenju poreza i sredstava likvidacione mase, a poverioce-fizička lica koja imaju hipotekarno
pravo i čiji je redosled namirenja utvrđen rešenjem Privrednog suda, kupac namiriti za
14.645.966,00 dinara u narednih 5 godina sa isplatom pripadajuće kamate na godišnjem nivou i
garancijom utvrđenog deviznog potraživanja paritetom 1 DM-6,00 dinara, na osnovu štednih knjižica
otvorenih za svakog poverioca pojedinačno. Potraživanja tuženih prema hipotekarnim dužnicima
Preduzeću "BB" i "BB1" AD bila su obezbeđena upisom založnog prava na nepokretnosti poslovnom
objektu aa upisane u list nepokretnosti _/Stari Grad koja se nalazi na katastarskoj parceli br.aa1, na
kojoj su navedeni hipotekarni dužnici imali pravo svojine. Tužilac kao kupac izvršio je svoju obavezu
iz navedenog ugovora, jer je kupoprodajnu cenu utvrđenu ovim ugovorom isplatio hipotekarnim
poveriocima prema redosledu namirenja utvrđenog rešenjem Privrednog suda. Tuženi svoja
potraživanja koja su bila obezbeđena hipotekom nisu namirili iz cene dobijene prodajom predmetne
nepokretnosti.
Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno
pravo i to odredbe čl.63, 65 i 68 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa usvajanjem
tužbenog zahteva.
Članom 68 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa navedena su četiri slučaja prestanka
hipoteke (kad hipotekarni dužnik plati potraživanja obezbeđena hipotekom, kad se hipotekarni
poverilac odrekne hipoteke pismenom izjavom datom kod nadležnog organa koji vodi javnu knjigu u
koju je upisana hipoteka, kad je isto lice steklo pravo svojine i hipoteke na istoj nepokretnosti i kad
propadne nepokretnost opterećena hipotekom, ako ne bude obnovljena). Međutim, ovo nisu jedini
načini prestanka hipoteke. Hipoteka može prestati javnom prinudnom prodajom, može prestati
zamenom ispunjenja, prebijanjem, sporazumom, prenovom i slično. Sve se to podrazumeva pod
plaćanjem potraživanja.
Pravilno je prvostepeni sud ocenio da prodajom nepokretnosti koja je obezbeđena hipoteka i

namirenjem hipotekarnih poverilaca prema redu prvenstva, bez obzira na to da li su njihova
potraživanja obezbeđena hipotekom u tom slučaju namirena ili ne i bez obzira što ovaj način
prestanka hipoteke nije izričito predviđen odredbom člana 68 Zakona o osnovama svojinsko pravnih
odnosa, u konkretnom slučaju hipoteka prestaje i u slučaju izvršene prodaje nepokretnosti i
namirenjem hipotekarnih poverilaca prema redosledu upisa. U konkretnom slučaju iz vrednosti
dobijene prodajom, a koju predstavlja kupoprodajna cena, su namireni hipotekarni poverioci prema
redu prvenstva i odredbe čl.3 predmetnog ugovora o kupoprodaji. Pošto tuženi nisu uspeli da namire
svoja potraživanja prema dužnicima iz vrednosti nepokretnosti, na kojoj su imali upisanu hipoteku, a
koja je dobijena prodajom u posebnom postupku unovčavanja imovine stečajnog i likvidacionog
dužnika, nepokretnost se oslobodila tereta hipoteke, iako tuženi i dalje imaju nenamireno
potraživanje prema dužnicima. Međutim, oni ova svoja potraživanja mogu da ostvare iz preostale
stečajne mase kao obični poverioci.
Neosnovani su žalbeni navodi da prvostepeni sud nije utvrđivao vrednost nepokretnosti, te da njena
vrednost nije jednaka ceni po kojoj je prodata. Ovo iz razloga što je osporavanje kupoprodajne cene
predmetnog poslovnog prostora mogla biti isticana samo u postupku ispitivanja punovažnosti
zaključenog ugovora o kupoprodaji br.2642 od 22.12.1998.godine. Pravovaljanost ovog ugovora
utvrđena je presudama Trgovinskog suda. Neosnovani su žalbeni navodi da je nepokretnost prodata
neposrednom pogodbom, po višestruko nižoj ceni od tržišne, jer tržišnu cenu ne određuje stvarna
vrednost nepokretnosti nego tržište, a i ovo je sve moglo biti predmet drugog postupka oko
utvrđivanja punovažnosti predmetnog ugovora. Neosnovani su i žalbeni navodi kojima tužena
ukazuje da je članom 68 određeni uslovi za prestanak hipoteke, te da ni jedan od ovih uslova u
konkretnom slučaju nije ispunjen. Ovi navodi su bili predmet ocene prvostepenog suda, koje razloge
u svemu prihvata kao pravilne i Apelacioni sud. Neosnovani su žalbeni navodi kojima se ukazuje na
bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl.361 st.1 ZPP da je sud pogrešno primenio odredbe
čl.196 i 197 ZPP, kada nije usvojio istaknuti prigovor da među strankama teče ista parnica u pogledu
istog zahteva u predmetu P.8184/03, po protivtužbi ovde tužioca, a u vreme podnošenja tužbe radi
brisanja hipoteke u ovom predmetu. Apelacioni sud u svemu prihvata razloge koje je naveo
prvostepeni sud odbijajući prigovor litispendencije jer protivtužba nije dostavljena protivtuženima,
već advokatu, koji prema izričitoj izjavi nije imao ovlašćenje da tužioca u tom postupku zastupa i po
protivtužbi. Uručenjem protivtužbe advokatu kao licu koje nije imalo punomoćje za zastupanje, nije
počela da teče parnica.
Potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom čl.149 i
150 ZPP.
Sa iznetih razloga Apelacioni sud u Beogradu je odlučio kao u izreci presude na osnovu odredbe
čl.375 ZPP.
Predsednik veća-sudija
ПРИГОВОР ПАСИВНЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ

Приговор пасивне легитимације је материјално-правни приговор, а не процесно-правни
приговор, тако да у ситуацији када не постоји пасивна легитимација, тужбени захтев се одбија
као неоснован, што значи да се о таквом приговору одлучује у склопу одлуке о тужбеном
захтеву
Првостепеном пресудом тужбени захтев тужилаца је делимично усвојен, обавезани су
тужени , да тужиоцу , Б. К. из Новог Сада, на име накнаде материјалне штете, солидарно
исплате износ од 196.198,00 динара, са законском затезном каматом од 25. маја 2011. године
па до исплате, а тужиљи И. К., на име накнаде за претрпљени страх, износ од 150.000,00
динара, те тужиоцу Д. Б., на име накнаде за претрпљени страх износ од 150.000,00 динара, све
са законском затезном каматом 02.12.2011. године, па до исплате, а све у року од 15 дана, под
претњом принудног извршења.
Основано се у жалбама тужених указује да првостепени суд није одлучио о приговору
пасивне легитимације, а од чега зависи одлука о основаности тужбеног захтева. Наиме,
пасивна легитимација, као један од облика стварне легитимације, представља материјално-
правни однос странке према предмету спора, тако да пасивну легитимацију у једном спору
има лице које је учесник материјално-правног односа, из чега произилази да је приговор
недостатка пасивне легитимације, као и приговор недостатка активне легитимације,
материјално –правни приговор, који утиче на основаност тужбеног захтева. Будући да је
приговор пасивне легитимације материјално- правни приговор, а не процесно-правни
приговор, у ситуацији да не постоји пасивна легитимација, тужбени захтев се одбија као
неоснован, што значи да се о таквом приговору одлучује у склопу одлуке о тужбеном захтеву.
Из садржине списа предмета, произилази да су тужени , током поступка, истицали
приговор недостатка пасивне легитимације, а о ком приговору првостепени суд није одлучио,
мада би се могло закључити да их суд сматра неоснованим, будући да усваја тужбени захтев
тужилаца, али суд не даје нити један разлог због чега сматра да истакнути приговори нису
основани, нити у образложењу побијане пресуде даје јасне разлоге, из чега произилази
одговорност тужених за накнаду штете тужилаца, а како се основано наводи жалбама
тужених..
Према одредби чл. 154. став 1. ЗОО-а ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити
је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. У недостатку одлуке о
изјављеном приговору недостатка пасивне легитимације, побијана пресуда се не може
испитати, ни са становишта правилне примене материјалног права. Из наведених разлога
првостепену пресуду у односу на тужене је требало укинути и предмет вратити првостепеном
суду на поновно суђење, како би се у поновљеном поступку одлучило о истакнутом
приговору, те донела правилна и законита одлука.
(Решење Вишег суда у Сомбору посл. број ГЖ-866/2013 од 09.05.2014. године, којим је
укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. број П-539/2010 од 05. 10.2012. године)>
REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U NOVOM SADU
Poslovni broj Gž. 4006/14
Dana 07.05.2015. godine
Novi Sad
U I M E N A R O D A
Apelacioni sud u Novom Sadu, u veću sudija Branke Bajić, predsednika veća, Vesne Sladojević i Jasmine
Divnić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca N.B. iz I., ... , koga zastupa punomoćnik Z.R., advokat u B., protiv
tuženog G.G. iz N.S., ... , koga zastupa punomoćnik Lj.K., advokatu u N.S., radi isplate, odlučujući o žalbi tužioca
izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu poslovni broj P. 10200/2012 od 23.06.2014. godine, u
sednici veća održanoj 07.05.2015. godine, doneo je
PRESUDU
Žalba tužioca se ODBIJA i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu poslovni broj P. 10200/2012 od 23.06.2014.
godine POTVRĐUJE.
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10200/2012 od 23.06.2014. godine odbijen je tužbeni zahtev
kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime duga isplati iznos od 40.200 evra, u roku od 15 dana
od dana prijema prepisa presude pod pretnjom izvršenja i obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove
parničnog postupka u iznosu od 360.710,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod
pretnjom izvršenja.
Protiv navedene presude tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu žalbu, pobijajući je u celosti iz svih
žalbenih razloga propisanih odredbom člana 373 stav 1 tačke 1-3 Zakona o parničnom postupku („Službeni
glasnik RS“ br. 72/11, 49/13, u daljem tekstu ZPP), sa predlogom da drugostepeni sud usvoji žalbu i preinači
presudu tako što će usvojiti tužbeni zahtev u celosti ili da istu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na
ponovno suđenje, ali drugom sudskom veću.
Nakon što je razmotrio spise predmeta i ispitao prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi i
razloga na koje pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 386 stav 3 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da
žalba nije osnovana.
Prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačke
1 do 3, 5, 7 i 9 ZPP-a na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti i nema nedostataka zbog kojih se ne bi
mogla ispitati, jer je prvostepeni sud o svim odlučnim činjenicama, relevantnim za pravilnu odluku u ovoj pravnoj
stvari, dao dovoljno jasne, potpune i neprotivrečne razloge, saglasne stanju u spisima predmeta i rezultatu ocene
izvedenih dokaza, pa su suprotni žalbeni navodi da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba
parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 12 ZPP, neosnovani.
Prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio sve bitne i odlučne činjenice za presuđenje u ovoj pravnoj stvari,
saglasno odredbama člana 7, 8 i 229 ZPP-a, koje činjenično stanje, kao i argumentovane, pravilne i na zakonu
zasnovane razloge primene materijalnog prava drugostepeni sud prihvata i ne obrazlaže detaljno, shodno
ovlašćenju iz odredbe člana 396 stav 2 ZPP-a.
Od bitnih činjenica za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, prvostepeni sud je utvrdio da su stranke bili dugogodišnji
prijatelji i da je tuženi doveo u vezu tužioca i njegovu majku sa sada pok. P.Ž., kao ovlašćenim licem DOO „M.-t.“,
kao dugogodišnji prijatelj obe strane, bez posebnih naloga i ovlašćenja, a povodom kupovine stanova u stambeno-
poslovnom objektu u N.S., u ulici ... , čiji je investitor bio DOO „D.“, a u kom objektu je „M.-t.“, kao podizvođač,
trebao po osnovu kompenzacije da stekne vlasništvo na određenim stanovima na ime izvršenih radova. Tuženi je
majci tužioca B.J. dao broj telefona P.Ž. sa kojim je dalje kontaktirala i postigla dogovor o kupovini dva stana na
predmetnoj lokaciji. Tokom ... godine tuženi je primio iznos od 40.200 eura od majke tužioca B.J., tako što ga je
ista telefonom pozvala da od nje preuzme novac i da preda ga P.Ž. na ime kupoprodajne cene za stanove na
lokaciji ul. ... , kojom prilikom je sačinjena priznanica na ime tužioca, što su parnične stranke učinile nespornim. U
vezi sa navedenim prijemom novca tuženi je prethodno kontaktirao pok. P.Ž., te nakon što se isti saglasio da
tuženi preuzme novac od majke tužioca, a da će ga on naknadno preuzeti od tuženog, tuženi je to i učinio.
Navedena priznanica predstavljala je potvrdu da je tuženi primio od tužioca iznos od 40.200 eura za kupovinu
stanova na lokaciji ugao ... i ... , investitora DOO „D.“, sa rokom završetka ... godine. Istu priznanicu potpisao je i
sačinio tuženi, po kazivanju majke tužioca. Tuženi je istog dana primljeni iznos novca od B.J., predao P.Ž. u kafiću
„K.“. Predaji novca P.Ž. prisustvovao je prijatelj tuženog, D.J. i brat tuženog, Z.G. Ovom prilikom pre preuzimanja
novca P.Ž. isti nije brojao, već je samo pogledao u kovertu koju mu je tuženi predao i rekao u redu, 40.000 eura,
budući da je već bio upoznat da se ta količina novca nalazi kod tuženog i da treba da je preuzme. Povodom
predaje novca P.Ž. tuženi nije sačinio posebnu priznanicu. Tuženi nikada nije prisustvovao pregovorima između
tužioca njegove majke, sa jedne strane, i P.Ž., sa druge strane, povodom predmetne kupoprodaje stanova. U
trenutku kada je tužiocu odn. njegovoj majci J. dao kontakt sa P.Ž. tuženi nije imao saznanja da Ž. neće biti u
mogućnosti da izvrši svoju obavezu jer da je tako nešto znao, ne bi ni sam kupovao stanove od doo „M.-t.“. Osim
što je tužioca sa P.Ž. doveo u vezu i osim što je njegovoj majci J. učinio uslugu i P.Ž. preneo iznos od 40.200 eura
tuženi nije imao nijedno drugo svojstvo u odnosu sa tužiocem, niti u odnosu između tužioca i doo „M.-t.“. Majka
tužioca je tuženog lično doživljavala kao posrednika u predmetnoj kupoprodaji stanova, iako ne spori da ga u tom
svojstvu nije angažovala, niti da ga je u tom svojstvu angažovala druga ugovorna strana odn. doo „M.-t.“. Tuženi
nije imao posebno punomoćje izdato od strane doo „M.-t.“ ili P.Ž. za prijem novca od tužioca. Nakon što je tuženi
predao novac tužioca P.Ž., isti nikada do svoje smrti od tužioca ili njegove majke nije tražio da isplate dogovoreni
iznos kupoprodajne cene. Tužilac je kao kupac sa P.Ž. kao prodavcem sačinio predugovor o kupovini stanova,
dana ... godine. U predugovoru je kao prodavac naveden DOO „M.–t.“, a isti je potpisao P.Ž. pored čijeg potpisa je
otisnut pečat DOO „M.-t.“. U predugovoru nije naznačena visina kupoprodajne cene, ali je u članu 3 predugovora
konstatovano da je prilikom zaključenja istog kupac isplatio kupoprodajnu cenu u celosti. Navedeni predugovor
nije overen, niti je tužilac zaključio konačan kupoprodajni ugovor sa P.Ž. do njegove smrti. Nakon smrti P.Ž. tužilac
se u nekoliko navrata obraćao tuženom za pomoć, potom i sa zahtevom da mu tuženi vrati novac, pozivajući se na
sačinjenu priznanicu. Kako do dogovora nije došlo tužilac je tuženom u septembru ... godine putem punomoćnika
poslao zahtev za povraćaj primljenog novca u roku od 8 dana pod pretnjom podnošenja tužbe. U jednom od
susreta parničnih stranaka u kafiću „M.“, kom susretu su prisustvovali i majka i brat tužioca, tuženi je tužiocu
ponudio iznos od 30.000 eura na ime nagodbe, nakon koje isplate bi tužilac povukao predmetnu tužbu, a koji
razgovor je brat tužioca snimio telefonom. Na snimku (audio zapis na cd-u) koji je priložen sudu nisu vršene
izmene razgovora, ne postoje tragovi bilo kakve manipulacije audio-snimkom razgovora na mestu gde tuženi
izgovara cifru novčanog iznosa koji je spreman da da radi postizanja dogovora (30.000 eura), takođe postoje
indikatori akustičke, artikularno-fonetske i lingvističke informacije koji u konkretnom slučaju isključuju prepravke
audio-zapisa sa visokom pouzdanošću. Osnovni motiv tuženog da tužiocu ponudi navedeni novčani iznos je bio taj
što je imao tu količinu para iželeo je da na sve načine izbegne predmetni sudski spor budući da je imao nameru da
u svojoj firmi konkuriše na mesto direktora, a činjenica vođenja postupka bi mu bila smetnja za napredovanje.
Tužilac nije pristao na ponudu tuženog da mu isplati iznos od 30.000 eura.
Tužilac u žalbi navodi da je prvostepeni sud odbio da unese sadržinu CD-a koji je preslušan u toku postupka,
smatrajući da je sud na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 12
ZPP.
U obrazloženju presude, u delu ocene izvedenih dokaza, prvostepeni sud je obrazložio da je odbio dokazni
predlog tužioca da se sačini transkript sadržine audio zapisa sa CD-a s obzirom na to da je sud izveo dokaz
preslušavanjem ovog audio zapisa, te da sačinjenje transkripta takvog dokaza ne predviđaju odredbe ZPP-a, a da
je sud odredio veštačenje na okolnost da li je na preslušanom snimku nešto prepravljeno, pa je u samom nalazu
navedena sadržina razgovora koji je zabeležen na CD-u. Osim toga, prvostepeni sud utvrđuje i prihvata da se
razgovor između stranaka vodio onako kako tužilac tvrdi da mu je tuženi ponudio isplatu 30.000 evra, pa se
žalbom tužioca ne dovodi u sumnju da je sadržaj snimka verno prenet i utvrđen od strane prvostepenog suda.
U odnosu na navod žalbe da je prvostepeni sud bez objašnjenja odbio dokazni predlog tužioca za saslušanje
svedoka B.M., drugostepeni sud nalazi da je isti neosnovan s obzirom da prvostepeni sud, u delu ocene dokaza,
daje razloge zbog kojih je odbio ovaj dokazni predlog, koje u svemu prihvata i drugostepeni sud. Naime, svedok
B.M. je prisustvovao susretu i razgovoru stranaka u kafiću M. i predložen je na okolnost sadržine razgovora, a
budući da je prvostepeni sud utvrdio sadržinu tog razgovora preslušavanjem spisima priključenog CD-a i prihvatio
da se razgovor vodio onako kako je to tužilac naveo, pravilno je odbijen predlog za saslušanje imenovanog
svedoka radi suvišnog ponavljanja, jer sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član
229 stav 2 ZPP), a dužan je da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim
vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji, i sa što manje troškova (član 10 stav 2 ZPP).
Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da
tuženi nije pasivno legitimisan povodom prava tužioca na isplatu duga, sa jasnim i argumenotvanim razlozima
odbijanja tuženog zahteva da nije utvrđeno postojanje osnova za isplatu koja je predmet tužbenog zahteva.
Naime, procesna legitimacija je odraz građanskopravnog odnosa stranke prema predmetu spora, pa je za
utvrđivanje procesne legitimacije merodavno, najčešće, građansko pravo. Tužilac je aktivno legitimisan ako je on
nosilac prava koje je predmet spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tom
pravu. Procesna legitimacija nije procesna pretpostavka za preduzimanje parničnih radnji u toku parnice, kao što
su to stranačka i parnična sposobnost, tako da prigovor nedostataka aktivne ili pasivne legitimacije predstavlja
materijalno-pravni prigovor, a ne procesno-pravni prigovor. Na procesnu legitimaciju sud pazi po službenoj
dužnosti, pa se u slučaju nedostatka bilo aktivne bilo pasivne legitimacije o zahtevu odlučuje meritorno i to tako što
se tužbeni zahtev odbija kao neosnovan presudom, što znači da se o takvom prigovoru odlučuje u sklopu odluke
po tužbenom zahtevu.
Prema izvedenim dokazima, nesporno je utvrđeno da ne postoji nikakav poslovni i pravni odnos između
parničnih stranaka i da tuženi, vezano za kupoprodajni odnos tužioca sa ovlašćenim licem DOO „M.-t.“ pok. P.Ž.,
nije posredovao u ovom pravnom poslu, osim što je tužioca i njegovu majku po prijateljskoj osnovi doveo u vezu
sa imenovanim. Drugostepeni sud prihvata činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda da tuženi nema
svojstvo posrednika u smislu člana 813 ZOO, te da shodno tome nema ni njegove odgovornosti u smislu člana
820 ZOO zbog neizvršenja obaveza iz predugovora o kupoprodaji stanova koji je tužilac zaključio sa pok. P.Ž.
Iz činjenica koje su utvrđene u sprovedenom postupku ne proizilazi da je tuženi postupao u svojstvu posredinka
angažovanog od jedne ili druge ugovorne strane, jer je tužioca povezao sa ovlašćenim licem DOO „M.-t.“ P.Ž.
isključivo kao zajednički poznanik i prijatelj, bez ikakve naknade za to i bez da je imao posebno ovlašćenje, te
kako primljeni novac od B.J., majke tužioca, nije zadržao već je predao P.Ž. na ime kupoprodajne cene za
kupljene, a nedobijene stanove, te kako ni u vezi sa posredovanjem pri primopredaji novca nije imao posebno
svojstvo niti punomoćje, pravilno prvostepeni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o postojanju
duga tuženog prema tužiocu. Kako tužilac predloženim i izvedenim dokazima nije dokazao osnovanost
potraživanja iz tužbe, te u prilog istog od pisane dokumentacije priložio priznanicu, koja po svojoj sadržini
predstavlja dokaz da je tuženi iznos obuhvaćen tužbenim zahtevom primio, a kako je nadalje u dokaznom
postupku utvrđeno da isti iznos tuženi nije primio u svoje ime i zadržao za sebe, već je istog dana prosledio P.Ž.
sa kojim je tužilac bio u ugovornom odnosu, sud nalazi da nema osnova za obavezivanje tuženog za predmetnu
isplatu, iako novčani iznos iz priložene potvrde nije sporan.
Kako je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio sve odlučne činjenice za presuđenje u
ovoj pravnoj stvari, te je na osnovu tako utvrđenih činjenica pravilnom primenom materijalnog prava pravilno
zaključio da tužilac nije u pravnom odnosu sa tuženim da bi od njega potraživao naknadu štete zbog
nerealizovanog posla kupoprodaje stanova sa DOO „M.-t.“, Apelacioni sud je primenom odredbe člana 387 stav 1
tačka 2, u vezi sa članom 390 ZPP-a, potvrdio kao pravilnu i zakonitu odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva,
koja ni preostalim žalbenim navodima tužioca nije dovedena u sumnju.
PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Branka Bajić, s.r.
zto
Napomena:
Rev 1680/2015 od 10.11.2016 godine odbijena jekao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude
Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br. 4006/14 od 07.05. 2015 godine
Приговор недостатка пасивне легитимације је материјално правни приговор. који утиче

на основаност тужбеног захтева а не на страначку способност туженог
Суд Датум: 30.11.-
Број: Пж.3734/02
: 0001
Абстракт:
Пасивна легитимација и страначка способност (члан 83. ЗПП) У првостепеном поступку је
утврђено да је решењем о ликвидацији И.1.673/97 од 2.04.1998 године тужени престао да
постоји, па је сходном применом чл. 83. Закона о парничном поступку тужба одбачена.
Одредбом чл. 83 Закона о парничном поступку предвиђено је да кад суд утврди да лице које
се појављује као странка не може бити странка у поступку, а тај се недостатак може
отклонити, позваће тужиоца да изврши потребне исправке у тужби или ће предузети друге
мере да би се поступак могао наставити са лицем које може бити странка у поступку.
Уколико одређени рок за отклањање овог недостатка безуспешно протекне, суд ће решењем
одбацити тужбу.
Како из списа произилази да је на рочишту одржаном дана 29.10.2001 године и у одговору на
жалбу тужени оспорио тужбени захтев услед недостатка пасивне легитимације, то није било
места одбацивању тужбе на основу чл. 83. Закона о парничном поступку.
Приговор недостатка пасивне легитимације који је пуномоћник туженог истакао представља
материјално правни приговор, који утиче на основаност тужбеног захтева, а никако на
страначку способност туженог, у ком случају би тужбу требало одбацити уколико се утврди да
означени тужени не постоји.
У конкретном случају првостепени суд није утврдио да ли је тужени учесник
материјалноправног односа из којег је настала парница, што би у конкретном случају значило
да тужени не би био легитимисан уколико он није једна од уговорних страна према коме
тужилац заснива тужбени захтев.
Првостепени суд није поступио по налогу Вишег Трговинског суда датог решењем Пж.489/01
од 28.2.2001. године јер није утврдио да ли је тужени Агенција "А. Т" из П. власника М. А. или
Приватно предузеће "А. Т", а поред тога ни да ли је тужени физичко или правно лице.
Недостатак пасивне легитимације представља материјално правни приговор који утиче
на основаност тужбеног захтева, а не на страначку способност у ком случају би се
тужба одбацила. Такође нема услова ни за одбачај по члана 109. ЗПП јер тужба није
неуредна, а означени тужени постоји, али он није дужник утужене обавезе.
Суд: Датум: 05.10.2003 Број: Пж.827/03
Абстракт:
Из стања у списима произлази да је тужилац у поновном поступку остао при тужбеном
захтеву који је преиначио тако што је тражио обавезивање туженог да му плати износ од
3.921.363, 63 динара са каматом од 1. 10. 2002. године до исплате.
Тужилац је оспоравао тврђење туженог да није пасивно легитимисан како је означено у тужби
јер је тужилац пасивну легитимацију означио на основу извештаја НБЈ ЗОП из П. из којих се
види да за рачун војних пошти и других корисника електричне енергије, рачуне за утрошену
електричну енергију плаћа рачуноводствени центар Савезног министарства одбране.
Тужени је оспоравао тужбени захтев тужиоца истичући да тужилац није поступио по
примедбама Вишег трговинског суда из решења Пж. бр. 3650/2002 од 25. 7. 2002. године и да
и даље као пасивно легитимисаног означава војно рачуноводствени центар у Б, који није
пасивно легитимисан јер није дужник обавезе, будући да се ни једно потраживање не односи
на њега.
Оспоравао је основ тужбеног захтева као и преиначени тужбени захтев.
Првостепени суд је одбацио тужбу тужиоца налазећи да је као тужени у овом спору означен
Држава СРЈ Савезно министарство одбране односно њен орган Војно рачуноводствени
центар у Б. а да је у предлогу за извршење односно у тужби наведено да утужено
потраживање на име накнаде за испоручену електричну енергију није платила Војна пошта
9650 П, Генералштаб Војске Југославије-Команда Војне области, Војна јединица инжењеринг
М. и В. П. 3990 К.
По налажењу првостепеног суда утужено потраживање се не односи на туженог онако како је
он означен односно на војно рачуноводствени центар у Б. као орган државе СРЈ. Првостепени
суд је наложио тужиоцу да прецизира назив туженог према примедбама Вишег трговинског
суда у Б. које су указане у решењу Пж. 3650/02 од 25. 7. 2002. године.
Тужилац није поступио по овом налогу већ је и даље као туженог означавао Државу СРЈ СМО-
Рачуноводствени центар Б. Првостепени суд је у смислу члана 109. Закона о парничном
поступку одбацио тужбу, јер тужени како је означен није пасивно легитимисан и није дужник
обавезе.
Међутим, жалбом тужиоца доведена је у сумњу правилност побијаног првостепеног решења.
Из стања у списима произлази да је као тужени у овом спору означена Држава СРЈ односно
њен орган Војно рачуноводствени центар Б. Из прилога који су приложени уз тужбу може
утврдити да утужено потраживање на име накнаде за испоручену електричну енергију нису
платили Војна пошта П. 9650, Генералштаб ВЈ, Команда ВО, ВЈ И. М. и ВП 3990 К. Из
наведеног произлази да се утужено потраживање не односи на туженог онако како је означен
у тужби и да је приговор пасивне легитимације основан.
Међутим, недостатак пасивне легитимације представља материјално правни приговор који
утиче на основаност тужбеног захтева, а не на страначку способност у ком случају би се тужба
одбацила.
Такође нема услова ни за одбачај по члану 109. ЗПП јер тужба није неуредна, а означени
тужени постоји, али он није дужник утужене обавезе.
Због тога је побијано решење нејасно и не може се са сигурношћу испитати односно
обухваћено је битном повредом одредаба парничног поступка из члана 354. став 2. тачка 14.
Закона о парничном поступку.
Тужилац је само делимично поступио по налогу Вишег трговинског суда из решења Пж. бр.
3650/2002 од 25. 7. 2002. године и осим Државе СРЈ означио и СМО тако да првостепени суд
није могао одбацити тужбу.
Војна пошта која је дужник обавезе нема својство правног лица јер је у оквиру СМО, тако да је
Држава СРЈ СМО била дужник обавезе за Војну пошту.
У међувремену је доношењем Уставног закона наступила реорганизација државе и војске.
Стога је потребно да тужилац поново прецизира назив туженог.
У поновљеном поступку првостепени суд ће поступити у складу са чланом 377. став 1. Закона
о парничном поступку па ће извести све парничне радње и расправити сва спорна питања на
које указује другостепени суд у овом решењу.
Првостепени суд ће указати тужиоцу да прецизира и наведе тачан назив туженог јер је
доношењем Уставног закона наступила реорганизација државе и војске. 12. Пасивна
легитимација.
Одбацивање тужбе (члан 109. Закона о парничном поступку)
Republika Srbija
Rev 759/2017
27.04.2017. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća,
Jasminke Stanojević, Biljane Dragojević, Slađane Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova
veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Maričić, advokat iz ..., protiv tužene
Republike Srbije – Republička direkcija za imovinu RS Beograd, koju zastupa Državno
pravobranilaštvo, radi vraćanja stečenog bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, godine, u sednici
veća održanoj 27.04.2017. godine, doneo je
R E Š E NJ E
PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude ZPP kao izuzetno dozvoljenoj.
godine i predmet vraća Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18666/14 od 26.01.2016. godine u prvom stavu
izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati 2.036.234,80 dinara
sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.11.2015. godine do isplate. Drugim stavom izreke
odbijen je kao neosnovan veći deo tužbenog zahteva tužioca od dosuđenog stavom prvim izreke, a
za iznos od još 470.538,19 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim
izreke obavezana je tužena da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 206.830,00
dinara. odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u
Beogradu P 18666/14 od 26.01.2016. godine u stavu prvom i trećem izreke. Drugim stavom izreke
odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka.
Protiv drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog povrede materijalnog
prava i potrebe novog tumačenja prava, odnosno razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa u
zasnivanju obligacionih odnosa.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11),
koji je noveliran odredbom člana 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom
postupku („Službeni glasnik RS“ broj 55/14) zaključio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji
tužene kao izuzetno dozvoljenoj.
Noveliranom odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija
izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene odluke koja ne
bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre
pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednači
sudska praksa i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Prema utvrđenom činjeničnom stanju presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 2232/03 od
07.10.2005. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje BB (maćeha tužioca) i utvrđeno je da je ništav
ugovor o otkupu stana broj ... u ulici ... broj ... u ..., koji je zaključen između države SRJ kao pravnog
prethodnika tužene u ovom sporu i ovde tužioca AA, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u
Beogradu pod brojem Ov ... od 15.06.1993. godine. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P
53370/10 od 03.06.2010. godine utvrđeno je da ovde tužilac ima pravo zakupa na neodređeno
vreme na dvosobnom stanu broj ... na devetom spratu stambene zgrade u ulici ... broj ... u ...,
površine 65m2 kao član porodičnog domaćinstva svog pokojnog oca VV, što su tužena Republika
Srbija – Republička direkcija za imovinu i BB dužni da priznaju i trpe da tužilac sa tuženom
Republikom Srbijom zaključi ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. Vanparnični postupak
koji je pokrenut pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1 42/12, po predlogu
predlagača AA protiv protivnika predlagača Republike Srbije – Republičke direkcije za imovinu radi
donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu istog stana, prekinut je rešenjem R1 42/12 od
11.02.2013. godine do pravnosnažnog okončanja ovog postupka.
Veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, posle dopuna veštaka, utvrđena
je otkupna cena predmetnog stana sa stanjem na dan 17.10.2005. godine u iznosu od 1.222.693,43
dinara što valorizovano do 17.11.2015. godine (kao dana korekcije nalaza veštaka) iznosi
2.506.772,99 dinara.
Na osnovu utvrđenog čiinjeničnog stanja, za koje drugostepeni sud zaključuje da je pravilno i

potpuno utvrđeno, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. u vezi sa članom 228.
i članom 229. ZPP, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, a drugostepeni sud je zaključio da je pravilno
primenjeno materijalno pravo pozivajući se na član 104. stav 1. i stav 2. u vezi sa članom 277. ZOO,
imajući u vidu da potraživanje tužioca nije zastarelo i dajući za svoju odluku jasne, dovoljne i pravilne
razloge.
Drugostepeni sud zaključuje da je tužena prekludirana sa isticanjem prigovora zastarelosti

potraživanja tužioca, koji je istakla u podnesku od 22.01.2016. godine i na ročištu za glavnu
raspravu 26.01.2016. godine, ali ne iz razloga na koji se pozvao prvostepeni sud (član 372. ZPP),
nalazeći da tužena u ponovljenom postupku nakon ukidanja prvostepene presude ne može da
istakne materijalno pravni prigovor. Drugostepeni sud smatra da u konkretnom slučaju prvostepeni
sud se mogao pozivati samo na član 298. stav 1. i stav 2. (odgovor na tužbu), član 302. i član 308.
(pripremno ročište odnosno prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije obavezno) i
član 312. stav 5. (ročište za glavnu raspravu) i člana 314. ZPP. Znači, da je tužena u odgovoru na
tužbu bila dužna da istakne prigovor zastarelosti potraživanja, a ako je to propustila onda najkasnije
na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije
obavezno, koju mogućnost tužena nije iskoristila, te je prekludirana sa isticanjem prigovora
zastarelosti. Drugostepeni sud dalje navodi da i za slučaj da nije prekludirana sa isticanjem
prigovora zastarelosti, radi se o ništavom ugovoru o otkupu predmetnog stana, a tužba je podneta
pre isteka opšteg roka zastarelosti od 10 godina iz člana 371. ZOO. Cena je isplaćena u uslovima
velike hiperinflacije, tužilac nije imao dokaz o uplaćenoj visini cene, iako se u spisima utvrđuje da je
kupac uplatio kupoprodajnu cenu stana jer mu je tuženi dao saglasnost za uknjižbu ne sporeći da je
uplata izvršena, veštačenjem nije bilo moguće izvršiti valorizaciju uplaćenog iznosa, pa je primenom
pravila o teretu dokazivanja visina obaveze utvrđena na dan donošenja odluke i tužena obavezana
da taj iznos plati tužiocu.
Vrhovni kasacioni sud kao prvo utvrđuje da je zaključak sudova o prekludiranosti sa isticanjem
prigovora zastarelosti posle pripremnog ročišta ili prvog ročišta za glavnu raspravu neosnovan, jer je
isticanje prigovora u smislu člana 298. ZPP, propisano za procesno pravne prigovore, a prigovor
zastarelosti potraživanja je materijalno pravni prigovor koji se prema odredbi člana 372. ZPP ne
može isticati u žalbi. Mogućost isticanja materijalno pravnih prigovora nije ograničena na pripremno
ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno nije obavezno, te se u tom smislu ne može
prihvatiti zaključak o prekluziji isticanja ovog prigovora.
U pogledu načina utvrđivanja cene koja je isplaćena 1993. godine u uslovima hiperinflacije, kod
postojanja činjenica da tuženi ima podatke o tome da je cena isplaćena, veštačenjem je trebalo
utvrditi visinu isplaćene cene, a potom metodologijom revalorizacije utvrditi stvarno dugovanje
tužioca. Naravno, posle toga je bilo nužno oceniti osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti
potraživanja.
Na osnovu iznetih razloga, drugostepenu presudu je valjalo ukinuti radi ponovne ocene žalbenih
navoda i pravilne primene materijalnog prava.
Sa izloženog, a na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Одлука суда о приговору застарелости не уноси се у изреку пресуде, али се њеним

уношењем не чини битна повреда поступка
Суд
Датум: 05.10.2003 Број: Пж.1459/03
:
Абстракт:
На претходно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио
материјално право када је усвојио тужбени захтев, налазећи да је приговор застарелости
неоснован.
Иначе, погрешио је првостепени суд што је у изреку пресуде у трећем ставу изреке унео
одлуку о приговору застарелости.
Приговор застарелости има материјално правно дејство и зато се одлука суда о томе
приговору не уноси у изреку пресуде.
Од основаности приговора застарелости зависи основаност тужбеног захтева.
Пре других материјално-правних приговора суд испитује по приговору туженог да ли је
потраживање застарело или не.
Уколико је приговор застаре основан, онда се одбија тужбени захтев, а у образложењу
пресуде дају разлози за одлуку суда.
Ако приговор застаре суд оцени неоснованим, онда се расправља о осталим, материјално-
правним приговорима, ако их има.
И у овом случају разлози одлуке суда износе у образложењу пресуде.
Приговор застаре нема места у изреци пресуде.
Међутим, то што је првостепени суд у изреку пресуде у трећем ставу унео одлуку о приговору
застарелости није утицало на правилно и законито пресуђење по захтеву тужбе.
Застарелост.
Изрека пресуде (члан 338. Закона о парничном поступку)
ПРИГОВОР ЗАСТАРЕЛОСТИ
Одлука о приговору застарелости потраживања истакнутом од стране туженог не уноси се у
изреку пресуде, будући да се ради о материјалноправном приговору о коме се не одлучује
изреком, већ у оквиру образложења пресуде.
Побијаном пресудом усвојен је приговор застарелости потраживања накнаде штете у
овој правној ствари, истакнут од стране туженог (став 1 изреке). Ставом 2 изреке одбијен је
предлог тужиоца за наставак предметног парничног поступка пошто је наступила застарелост
потраживања.
Одлука о приговору застарелости потраживања истакнутом од стране туженог погрешно
је унета у изреку побијане пресуде, будући да се ради о материјалноправном приговору о ком
се не одлучује изреком, већ у оквиру образложења пресуде. Одредбом члана 330 став 1 ЗПП
прописано је да пресудом суд одлучује о захтеву који се тиче главне ствари и споредних
тражења, па се изреком пресуде мора дефинисати тужбени захтев који је усвојен, односно
одбијен, у целости или делимично. Одредбама члана 342 ЗПП прописан је обавезан садржај
писмено израђене пресуде, која мора имати увод, изреку и образложење. Сходно наведеним
законским одредбама, у изреку пресуде уноси се одлука о захтевима странака (одлука о
усвајању или одбијању појединих захтева који се тичу главне ствари и споредних тражења,
као и одлука о постојању или непостојању потраживања истакнутог ради пребијања), док се
основаност истакнутог приговора застарелости потраживања цени у оквиру одлуке о
основаности тужбеног захтева, за коју је суд дужан да наведе разлоге. Противно законским
одредбама на које је указано, изрека побијане пресуде не садржи одлуку о тужбеном захтеву,
а њено образложење не садржи ваљане разлоге у погледу његове основаности. Из тих
разлога, неправилна је одлука коју је суд донео у предметној правној ствари, јер иако је
донета у форми пресуде, не садржи законом прописане обавезне елементе пресуде.
(Решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж. 1327/2014 од 02.04.2014. године којим
је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду, Судска јединица у Беочину посл. бр. П.
4005/13 од 08.10.2013. године)>
ПРИГОВОР ПРЕСУЂЕНЕ СТВАРИ

(чл.346 ст.2 ЗПП)
Ако у новој парници, у односу на раније правноснажно окончану парницу, постоји

идентитет странака предмета тужбеног захтева и идентитет чињеничног стања, ради се
о пресуђеној ствари (res iudicata), о чему је суд дужан да води рачуна по службеној
дужности и да тужбу одбаци према одредби чл.279 тач.4 ЗПП.
Одлучујући о више тужбених захтева тужиља, првостепени суд је изреком пресуде под један,
тужбу тужиља којом су према туженој задрузи, С.А. и Граду тражиле да се утврди према овим
туженима да су тужиље носиоци станарског права на становима ближе означеним у том делу
изреке, одбацио због пресуђење ствари.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда од 19.10.2005. године утврдио је да је
одбијен тужбени захтев обе тужиље према свим туженима, да се утврди да су тужиље
носиоци права закупа на неодређено време на истим становима.
С обзиром да су тужиље у новој – текућој парници тражиле да се према свим туженима, као и
у раније окончаној парници, утврди да су тужиље носиоци станарског права на истим
становима, правилно је утврдио првостепени суд да у обе парнице постоји идентитет
странака, идентитет тужбеног захтева и идентитет чињеничног стања. Због тога су испуњена
сва три услова која има у виду одредба чл. 346 ст. 2 ЗПП за успешно истицање приговора
пресуђене ствари и за одбацивање тужбе у смислу одредбе чл. 279 тач. 4 ЗПП.
На правилност одлуке првостепеног суда није од утицаја жалбени навод тужиља да је

донетом правноснажном пресудом одбијен тужбени захтев тужиља којим су тражиле да се
утврди да су носиоци права закупа на неодређено време на истим становима, а да у новој
парници не траже утврђење истог права, већ да су носиоци станарског права на истим
становима.
Ово са разлога што је станарско право, на које се тужиље позивају, а које су евентуално
имале у време важења Закона о стамбеним односима СРС („Службени гласник“, бр.29/73 са
касним изменама) преименовано – трансформисано у право трајног закупа ступањем на снагу
Закона о становању („Службени гласник РС“, бр. 50/92 са каснијим изменама), јер је у чл. 30
сада важећег Закона изричито наведено да се од дана ступања на снагу овог Закона на стану
не може стећи станарско право и да је у чл. 31 Закона прописано да ранији носиоци
станарског права настављају да користе стан као закупци друштвеног стана на неодређено
време, тако да се у суштини ради о истом праву.
Како је о праву закупа тужиља на спорним становима, на које су претендовале у време

закључења оспореног уговора о купопродаји, одлучено правноснажном пресудом од
19.10.2005. године, нису могле покренути текућу парници против истих тужених у којој сада
траже да се утврди да су носиоци станарског права на истим становима, које садашњи закон
не познаје, јер је трансформисано у право закупа друштвеног стана, које је у погледу права
коришћења друшвених станова суштински исто као и право носилаца станарског права према
ранијем важећем Закону о стамбеним односима СРС.
Са напред наведених разлога, неосновани су сви жалбени наводи тужиља којима се оспорава
одлука првостепеног суда о одбачају тужбе, због правноснажно пресуђене ствари.
(пресуда Основног суда у Ужицу П-1345/10 од 11.02.2011. године и пресуда

Апелационог суда у Крагујевцу ГЖ-1374/11 од 14.06.2011. године.
Republika Srbija
Rev2 2182/2015
16.12.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije
Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca B.V. iz N.S., čiji je punomoćnik Z.J.,
advokat iz N.S., protiv tužene Republike Srbije, Bezbedonosno-informativna agencija iz Beograda,
koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi utvrđenja ništavosti rešenja o prestanku radnog
odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž1 23/15
od 24.03.2015. godine, u sednici održanoj 16.12.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu
Gž1 23/15 od 24.03.2015. godine.
Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1829/14 od 11.12.2014. godine, odbačena je tužba
tužioca od 17.10.2014. godine.
Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž1 23/15 od 24.03.2015. godine, žalba tužioca je odbijena i
prvostepeno rešenje potvrđeno.
Protiv pravnosnažnog rešenja donesenog u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, iz svih
zakonskih razloga.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje na osnovu člana 408. u vezi člana 420. stav 1.
Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je
našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2.
ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je u ovom postupku
tužbom podnetom 17.10.2014. godine, tražio da se utvrdi da je apsolutno ništavo rešenje direktora
Bezbedonosno-informativne agencije broj 00427 od 11.05.2005. godine kao nepostojeće i da kao
takvo ne proizvodi pravno dejstvo, te da se obaveže tužena da tužioca vrati na poslove i zadatke
koje je obavljao i da mu isplati sve neisplaćene zarade i druga primanja od 11.05.2005. godine, kao
dana donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, do vraćanja na posao, sa pripadajućom
zakonskom zateznom kamatom. Takođe je utvrđeno da je tužilac podneo 20.06.2005. godine
Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog, radi poništaja rešenja o prestanku radnog
odnosa, vraćanju na rad i naknadi štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja, sa pripadajućom
zakonskom zateznom kamatom i to za period od 11.05.2005. godine do dana vraćanja na rad.
Naime, odlučujući o podnetoj tužbi od 20.06.2005. godine, delimičnom presudom Opštinskog suda u
Novom Sadu P1 4157/05 od 18.05.2006. godine, odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca kojim je
tražio da se poništi rešenje broj 00427 od 11.05.2005. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos,
kao i zahtev da se tužilac vrati na rad. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž 4372/06 od
19.04.2007. godine, odbijene su žalbe i potvrđena je delimična prvostepena presuda. Potom je
presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1 4157/05 od 17.04.2008. godine, odbijen preostali deo
tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplate traženih doprinosa, a
koja presuda je postala pravnosnažna 05.05.2008. godine. Tužilac je protiv presude Okružnog suda
u Novom Sadu Gž 4372/06 od 19.04.2007. godine izjavio reviziju, a koja je odbijena presudom
Vrhovnog suda Srbije Rev2 1071/07 od 24.01.2008. godine. Podneskom od 01.05.2011. godine,
tužilac je podneo predlog za ponavljanje postupka, a rešenjem od 16.11.2011. godine odbijen je
predlog tužioca za ponavljanje postupka i koje rešenje je postalo pravnosnažno 07.02.2012. godine.
Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak nižestepenih sudova
da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, jer je o zahtevu tužioca za
poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanju na rad i naknadi štete u vidu izgubljene
zarade i drugih primanja već odlučeno pravnosnažnim sudskim odlukama u predmetu P1 4157/05.
Odredbom člana 294. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, propisano je da sud po
prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar
pravnosnažno presuđena.
Naime, za osnovanost prigovora presuđene stvari potrebno je da osim identiteta stranaka postoji
identitet predmeta spora, kao i identitet činjeničnih osnova. Saglasno navedenom, nižestepeni
sudovi su pravilno zaključili da je osnovan istaknuti prigovor presuđene stvari, jer je pravnosnažnom
delimičnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1 4157/05 od 18.05.2006. godine, odbijen
deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje broj 00427 od 11.05.2005. godine
kojim je tužiocu prestao radni odnos, kao i zahtev da se tužilac vrati na rad, dok je pravnosnažnom
presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1 4157/05 od 17.04.2008. godine odbijen preostali deo
tužbenog zahteva za naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplati traženih doprinosa od
11.05.2005. godine, kao dana donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, do vraćanja na posao
sa zakonskom zateznom kamatom.
Imajući u vidu navedeno neosnovano se u reviziji tužioca ukazuje da nije osnovan istaknuti prigovor
presuđene stvari, jer je tužilac podnetom tužbom tražio da se utvrdi apsolutna ništavost rešenja o
otkazu. U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je osnovan istaknuti prigovor
presuđene stvari, s obzirom da u ovoj pravnoj stvari postoji ne samo identitet parničnih stranaka, već
i identitet predmeta spora, kao i identitet činjeničnog osnova, jer je pravnosnažnom delimičnom
presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1 4157/05 od 18.05.2006. godine odlučeno o delu
tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tužene broj 00427 od 11.05.2005.
godine, kao i da se tužilac vrati na rad, dok je pravnosnažnom presudom istog suda P1 4157/05 od
17.04.2008. godine odlučeno o preostalom delu tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete na ime
izgubljene zarade i traženih doprinosa. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno odbačena
tužba u ovoj pravnoj stvari.
Na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni
kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Vesna Popović, s.r.
ПРИГОВОР ПРЕСУЂЕНЕ СТВАРИ

За основаност приговора пресуђене ствари потребно је да поред идентитета странака, постоји
идентитет предмета спора, као и идентитет чињеничног основа
Побијаним решењем одбачена је тужба од 17.05.2011. године, коју је поднео тужилац
М.П. из Буковца, против тужених В.Б. и В.Д. из Путникова, у којој је предложено да се донесе
пресуда, којом се утврђује да су тужени незаконити корисници катастарске парцеле број 373
к.о. Буковац,, а да право коришћења на катастарској парцели има тужилац М.П. из Буковца.
Обавезују се тужени да у року од 15 дана предају тужиоцу на коришћење целу катастарску
парцелу373 к.о. Буковац, испражњену од свих лица и ствари, под претњом принудног
извршења.
Према утврђеном чињеничном стању, дана 15.09.2006. године, овде тужилац .М.П из
Буковца је поднео тужбу, против овде тужених В.Б.и В.Д. из Путникова и М.А.из Буковца,
ради утврђења ништавости уговора о поклону. Дана 22.12.2006. године Општински суд у
Новом Саду је донео пресуду под посл. број П-6639/200, а којом је одбио тужбени захтев
тужиоца, којом је тражио да се утврди да су ништави уговор о поклону закључен између
тужиоца као дародавца са једне стране и тужених В.Б. и В.Д. као даропримаца са друге
стране, оверен од стране Општинског суда у Новом Саду, посл. број Ов. 16336/79 дана
13.12.1979. године; исправка уговора о поклону закључена дана 25.01.1980. године, између
тужиоца, као поклонодавца са једне сране и тужених В.Б.и В.Д, као поклонопримаца, са друге
стране.
Основано се жалбом тужиоца истиче да је првостепено решење донето уз битну повреду
одредаба парничног поступка из чл.361. став1. ЗПП-а, а у вези чл.279 ЗПП-а. Одредбом чл.
279. став1. тачка 4. ЗПП-а прописано је да суд по претходном испитивању тужбе, доноси
решење којим се тужба одбацује, ако утврди да је ствар правоснажно пресуђена. За
основаност приговора пресуђене ствари потребно је да осим идентитета странака , постоји и
идентитет предмета спора, као и идентитет чињеничног основа. Постојање правоснажне
одлуке суда – између истих странака , у истој правној ствари, производи такав правни учинак,
да се у другој парници о томе не може одлучивати.
Тужбом у овој парници тужилац .М.П. тражи да се утврди да су тужени В.Б. и В.Д.
незаконити корисници парцеле 373 к.о. Буковац, а да право коришћења на катастарској
парцели има тужилац М.П., да се обавезују тужени да предају тужиоцу на коришћење целу
катастарску парцелу, испражњену од свих лица и ствари, те да се обавеже Служба за катастар
непокретности да у листу непокретности 1060. к.о. Буковац , брише право коришћења
земљишта на кат. парцели 373 к.о. Буковац, укњижено у корист В.Б. и В.Д.
Имајући у виду садржину тужбеног захтева у парници посл број П-6639/2006 , која је за
предмет имала утврђење ништавости уговора о поклону, те предмет ове парнице, у којој
тужилац тражи утврђење права коришћења, предају поседа , те укњижбу -произилази да за
одбачај тужбе нису испуњени законски услови, будући да не постоји идентитет захтева у оба
парнична поступка.
(Решење Вишег суда у Новом Саду посл. број ГЖ-3313/2013 од 14.05.2014. године, којим је
укинуто решење Основног суда у Новом Саду, посл. број П-7113/2012 од 08.04.2013.)>
Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник
Основан је приговор пресуђене ствари ако је у спору између истих странака, са истим
чињеничним основом и са истим предметом тужбеног захтева већ донета правоснажна
пресуда.
Суд
Датум: 19.01.2006 Број: Рев.2455/05
:
Абстракт:
У тужби поднетој 10.09.2003. године, тужиоци су поставили захтев за накнаду
инфлаторне штете, јер су износи досуђеним правноснажном пресудом П бр. 2106/91 од
13.05.1993. године обезвређени исплатом у 1993. години.Полазећи од утврђеног чињеничног
стања, Врховни суд налази да су нижестепени судови правилно закључили да је тужбом од
10.09.2003. године покренута парница о захтеву о коме је већ правноснажно одлучено
пресудом П бр. 4709/02 од 04.07.2003. године и на основу овлашћења из члана 333. ст. 2.
ЗПП, тужбу одбацили.Наиме, према члану 333. ст. 1. и 2. ЗПП, пресуда која се више не може
побијати жалбом постаје правноснажна уколико је њоме одлучено о захтеву тужбе или
противтужбе. Суд током целог поступка, по службеној дужности, пази да ли је ствар
правноснажно пресуђена и ако утврди да је парница покренута о захтеву о коме је већ
правноснажно одлучено, одбациће тужбу.У конкретном случају пресуђеност је сметња за
вођење парнице, јер је у спору између истих странака са истим чињеничним основом и са
истим предметом тужбеног захтева већ донета правноснажна пресуда.Наиме, обе парнице
покренуте су тужбама за накнаду штете коју су тужиоци претрпели, јер је исплата по
правноснажној пресуди П бр. 2106/91 од 13.05.1993. године извршена у време велике
инфлације, па је дошло до обезвређивања досуђеног и исплаћеног износа.С обзиром да је у
поступку П 4709/02, полазећи од основних начела облигационог права из члана 11, 12. и 15.
ЗОО, а применом одредаба чл. 190. и 278. ст. 1. ЗОО, суд делимично усвојио тужбени захтев
и да тужиоци жалбом нису оспоравали пресуду (ни због начина извршне ревалоризације
новчане обавезе тужене), то се после наступања правноснажности, о спорном материјално
правном односу не може поново одлучивати.Ревизијски наводи тужилаца да нису у
потпуности обештећени, јер је требало применити други метод обрачуна ревалоризације
досуђеног износа по пресуди П 2106/91 од 15.03.1993. године, од онога који је примењен у
правноснажно окончаном поступку (П бр. 4709/02), нису од утицаја, с обзиром да се у тој и
овој парници ради о истом захтеву за накнаду инфлаторне штете, а неслагање тужилаца са
методом обрачуна ревалоризације, могло се истицати у евентуалној жалби на пресуду П
4709/92, и не представља основ за покретање нове парнице.Истицање у ревизији да тужиоци
нису изјавили жалбу на пресуду П 4709/92 из разлога што је Окружни суд у одлукама којима је
укидао првостепене пресуде, налагао метод обрачуна пресуђеног, а неисплаћеног износа
применом стопе затезне камате, те да је било нереално очекивати да ће тужиоци успети са
жалбом, није од утицаја на другачију одлуку суда.На основу члана 393. ЗПП, Врховни суд је
одлучио као у изреци.
Одлука да се приговор пресуђене ствари одбија уноси се у изреку пресуде
Суд: Датум: 07.01.2001 Број: Пж.437/01
Абстракт:
Тужени је поднеском од 27.03.2001. године истакао приговор пресуђене ствари истичући
да је о тужбеном захтеву правноснажно пресуђено пресудом првостепеног суда, П.1088/99.
На рочишту одржаном 26.06.2001. године првостепени суд је одлучио да ће о приговору
пресуђене ствари одлучити заједно са главном ствари.
Ожалбеном пресудом није одлучено о приговору пресуђене ствари.
Решење којим се одбија приговор пресуђене ствари туженог није унето у изреку пресуде.
У образложењу првостепене пресуде дати су разлози са којих првостепени суд сматра
приговор пресуђене ствари неоснованим.
Дато образложење не замењује обавезу првостепеног суда да о приговору пресуђене ствари
одлучи у изреци пресуде решењем којим приговор пресуђене ствари одбија.
Одредба члана 301. ст. 1. ЗПП је императивне природе и налаже уношење решења о
приговору пресуђене ствари у изреку пресуде.
Законодавац није без разлога одредио да се решење којим је одбијен приговор пресуђене
ствари и одлучено да се са расправљањем настави одмах и решење којим је одлучено да ће
се о приговору пресуђене ствари одлучити заједно са главном ствари уноси у изреку одлуке о
главној ствари.
То зато што само уношење решења којим се одлучује о овом процесном приговору у
наведеним процесним ситуацијама у изреку одлуке о главној ствари, омогућује другостепеном
суду да у жалбеном поступку одлучује о овом приговору на начин одређен Законом о
парничном поступку.
Непостојањем решења којим је у одлуци о главној ствари одлучено и овом процесном
приговору, другостепени суд је онемогућен да о приговору пресуђене ствари одлучује у
жалбеном поступку.
Пропуштањем да се у изреку пресуде унесе и решење којим се приговор пресуђене ствари
одбија, представља битну повреду из члана 354. ст. 1. а у вези са чланом 301. ст. 2. ЗПП, која
је процесни основ за укидање ожалбене пресуде у смислу члана 369. ст. 1. ЗПП.
Независно од ове повреде процесног закона, другостепени суд налази за потребно да укаже
да и у меритуму не стоје разлози првостепеног суда дати у образложењу првостепене
пресуде на основу којих се приговор пресуђене ствари сматра неоснованим.
Првостепени суд сматра да је приговор пресуђене ствари неоснован зато што је тужилац у
предмету првостепеног суда, П.1008/99 утужио исплату по основу неоснованог обогаћења за
период до 25.03.1999. године до када је трајао уговор о закупу фарме свиња између странака.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 923/18
18.04.2018. године
Београд
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић,

председника већа, Сање Пејовић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА,
чији је пуномоћник АА адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник АБ1, адвокат, ради
утврђења, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П
1042/17 од 14.11.2017.године, у седници већа одржаној дана 18.04.2018.године, донео је
ПРЕСУДУ
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П
1042/17 од 14.11.2017.године у ставу другом и трећем изреке.
ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Образложење
Пресудом Вишег суда у Београду П 1042/17 од 14.11.2017.године, ставом првим изреке,

одбијен је као неоснован приговор правноснажно пресуђене ствари.
Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се
утврди да је тужилац, на основу одржаја, стекао право својине на приземљу и подруму
породичне стамбене зграде на катастарској парцели број аа, као и помоћној згради-гаражи
лево гледано са улице _, што би тужени био дужан да призна и трпи да се тужилац на основу
пресуде, када се за то стекну услови, упише у катастру непокретности као власник означене
непокретности.
Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног

поступка у износу од 110.250,00 динара.
Против наведене пресуде, и то одлуке из става другог и трећег изреке, тужилац је

благовремено изјавио жалбу из свих законом предвиђених разлога, а тужени је дао одговор
на жалбу.
Апелациони суд у Београду испитао је првостeпену пресуду у границама разлога одређених у

члану 386. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, број 72/11...55/14) и нашао
да је жалба тужиоца неоснована.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка

прописане чланом 374. став 2. тачка 1,2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по
службеној дужности, нити је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана
374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се указује у жалби тужиоца, јер је изрека пресуде
разумљива, а разлози пресуде су јасни и непротивречни.
Из утврђеног чињеничног стања произилази да су у листу непокретности број 1489 КО Савски

венац тужилац и тужени уписани као сувласници породичне стамбене зграде и помоћне
зграде, обе у Београду, Истарска број 4, и то тужилац са 1/6 идеална дела, а тужени са 5/6
идеалних делова, као и сукорисници означене катастарске парцеле са истим уделом.
У предмету Првог основног суда у Београду вођен је поступак по тужби тужиоца против
туженог, који је окончан правноснажном пресудом П 11314/10 од 23.03.2015. године којом је
одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац
сувласник са уделом од још 5/12 идеалних делова на означеној кући аа на означеној
катасарској парцели, а тужилац је као основ стицања права сусвојине са још 5/12 идеална
дела заснивао на чињеници да је изводио улагања у предметну непокретност, што је основ
његовог већег сувласничког удела.
У току је ванпарнични поступак по предлогу овде туженог, против тужиоца, ради деобе
означене непокретности.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да нису испуњени
услови за стицање права својине на предметној непокретности, с обзиром да предмет
сусвојине не може бити реални део неподељене ствари, у конкретном случају означене
стамбене зграде и помоћне стамбене зграде на којој парничне странке имају право сусвојине,
због чега је применом одредаба члана 9. став 1, члана 13. став 1., члана 16. Закона о
основама својинскоправних односа одлучено као у ставу другом изреке побијане пресуде.
Правилно је првостепени суд одлучио када је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца.
Жалбени наводи тужиоца да је првостепени суд погрешно оценио да нису испуњени услови за
стицање права својине на означеној непокретности су неосновани. Наиме, тужилац као
сувласник предметне непокретности у конкретном случају неосновано тражи да се утврди да
је на основу одржаја стекао право својине на приземљу и подруму породичне стамбене зграде
која се налази на катастарској парцели аа, као и помоћној згради-гаражи лево гледано са
улице _, што би тужени, као други сувласник са већим уделом, био дужан да призна и трпи да
се тужилац на основу пресуде упише у катастру непокретности као власник означене
непокретности. Наиме, својина се одржајем у смислу члана 28. Закона о основама
својинскоправних односа, може стећи само савесном, односно савесном и законитом
државином, фактичком влашћу која мора бити на тачно опредељеној ствари, односно на
реалном делу непокретности. Одредбом члана 13. став 1. Закона о основама
својинскоправних односа је предвиђено да више лица има право сусвојине на неподељеној
ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно целини (идеални део), па с обзиром да
су парничне странке сувласници означене непокретности, те да је део сваког од њих одређен
сразмерно целини (идеални део), тужилац у конкретном случају нема право да тражи
утврђење права својине са реалним уделом, јер је то изричито противно цитираној одредби
члана 13. став 1. Закона о основама својинскоправних односа.
Жалбени наводи тужиоца да је извршена фактичка деоба предметних непокретности, због

чега не постоји режим сусвојине на означеним непокретностима су неосновани, будући да је
првостепени суд правилно утврдио да су парничне странке сувласници предметних
непокретности, а што међу њима и није било спорно, с тим што су парничне странке у листу
непокретности аа уписане као сувласници означених непокретности са иделаним деловима, а
тужилац је у предмету Првог основног суда у Београду П 11314/10 тражио да се утврди да је
сувласник означених непокретности са још 5/12 иделаних делова, дакле на идеалним
деловима, док је у току ванпарнични поступак деобе спорних непокретности који није окончан,
због чега је правилан закључак првостепеног суда да су предметне непокретности сусвојина
парничних странака, те да није извршена фактичка деоба истих.
Такође, супротно жалбеним наводима тужиоца, правилно је првостепени суд применио

одредбу члана 302. ЗПП, с обзиром да код утврђених чињеница, које нису биле спорне међу
парничним странкама, одржавање припремног рочишта није било обавезно.
Такође, супротно жалбеним наводима тужиоца, непоштовање рокова за објављивање

пресуде у смислу члана 352. ЗПП не утиче на правилност и законитост побијане пресуде.
Код оваквог става овог суда, без утицаја су остали жалбени наводи тужиоца, којим се не
доводи у сумњу правилност донете одлуке, па ти жалбени наводи нису посебно ни
образлагани.
Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом одредаба чланова 153. и 154.
ЗПП.
На основу изложеног, применом одредаба члана 390. ЗПП, одлучено је као у ставу првом
изреке.
С обзиром да трошкови другостепеног поступка - састава одговора на жалбу туженог нису

били нужни, одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног
поступка.
ПРЕБИЈАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА
Новчана потраживања морају да се изразе у истој новчаној јединици, било домаћој, било у
страној, под условом да потраживање у страној валути није супротно са законом . У случају да
је једно потраживање изражено у страној валути, а друго са којим се ставља у пребој у
домаћој валути, пребијање је могуће, али се потраживање у страној валути мора претворити у
динарску противвредност и као такво ставити у пребој са динарским противпотраживањем.
Побијаном првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев и обавезан је тужени да
тужиоцу исплати износ од 11.465,72 евра са каматом у висини еконтне стопе Централне
банке, почев од 30.07.2015. године до коначне исплате, као и трошкове парничног поступка у
износу од 217.553,00 динара, све у року од 15 дана по претњом извршења. Компензациони
приговор туженог у износу од 1.507.196,40 динара је одбијен.
У предметној парници, поднетом тужбом тужилац потражује од туженог повраћај
депонованих средстава по уговору о наменском кредиту у износу од 11.830 евра, са законском
затезном каматом. У току поступка по тужби тужиоца, тужени је истакао приговор ради
пребијања-компензациони приговор, као средство одбране уперено против основаности
тужбеног захтева тужиоца, наводећи да постоје доспеле, а неизмирене обавезе тужиоца
према њему у износу од 1.507.196,40 динара.
Првостепни суд је усвојио тужбени захтев и одбио компензациони приговор туженог, са
образложењем да се не ради о истоврсном новцу, имајући у виду да се тужбеним захтевом
тражи исплата у еврима, а тужени је истакао компензациони захтев у динарима.
Компензација представља један од законом предвиђених начина престанка обавеза,
регулисан члановима 336-343 Закона о облигационим односима. Судска компензација је
посебна врста компензације, којој конститутивно дејство даје судска пресуда којом се врши
пребијање претходно утврђених узајамних, једнородних и доспелих потраживања парничних
странака. Значи, поред услова узајамности, потраживања морају да буду једнородна да би се
могла пребијати. Новчана потраживања морају да се изразе у истој новчаној јединици, било
домаћој, било у страној, под условом да потраживање у страној валути није супротно са
законом . У случају да је једно потраживање изражено у страној валути, а друго са којим се
ставља у пребој у домаћој валути, пребијање је могуће, али се потраживање у страној валути
мора претворити у динарску противвредност и као такво ставити у пребој са динарским
противпотраживањем. Такође, компензација истородних потраживања може се извршити
између уговорних страна у судском поступку, само ако су оба међусобна потраживања
доспела. Имајући у виду да се у складу са одредбом члана 336 ЗОО ради о пребијању
потраживања, то се у време пребијања мора узети у обзир и доспела камата уз примену
прописа о урачунавању камате из члана 313 ЗОО.
Због погрешног правног става првостепеног суда, учињена је битна повреда ЗПП-а из
члана 374 став 1 у вези са чланом 355 став 3 и члана 359 став 3 која је била од утицаја на
одлуку па је због наведених недостатака побијана пресуда морала бити укинута и предмет
враћен првостепеном суду на поновно суђење, применом одредбе члана 373 став1 тачка 1 и 3
ЗПП.
Решење Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-1809/2016 од 26.05.2016.године,
којом је укинута пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-3948/2015 од
28.10.2015.г.>
Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник
Гж 3564.10 Ради накнаде штете

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3564/10
Дана 12. маја 2011. године
Крагујевац
У
ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД УКРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Јасмине

Симовић, председника већа, Весне
Цветковић и Живанке Божић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца-противтуженогМ. П.
из К., чији је пуномоћник Б. М., адвокат из К., против туженог-противтужиоцаД. М. из К., чији је
пуномоћник З. П., адвокат из К., ради дуга и по противтужби
туженог-противтужиоца Д. М. из К., против тужиоца-противтуженог М. П. из К.,ради наканаде
штете, вредност предмета спора по тужби 20.777.000,00 динара, а по противтужби
24.000.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог-противтужиоца,
изјављеној против делимичне пресуде Вишег суда у Краљеву 1П3 4/10 од 22.02.2010. године,
у седници већа одржаној 12. маја 2011. године, донео је
П РЕ С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог-противтужиоца Д.М. из К.

и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Вишег суда у Краљеву 1П3 4/10 од 22.02.2010. године у
ставу првом изреке.
О бр а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане делимичне пресуде, усвојен је тужбени захтев

тужиоца М. П. из К. и обавезан
тужени Д. М. из К., да тужиоцу на име дуга исплати износ од 263.000,00 ЕУРА-а у динарској
противвредности на дан исплате, са каматом у висини есконтне стопе коју одређује Европска
Централна банка, која се има рачунати на наведени износ
почев од 29.10.2007. године, до исплате, у динарској противвредности на дан исплате, а све у
року од 15 дана од пријема пресуде.
Ставом другим изреке одбијен је део тужбеног захтева тужиоца да му тужени
на износ досуђен у ставу првом изреке, исплати износ који представља разлику између
камате коју одређује Европска Централна банка и законске затезне камате, као и да му
исплати камату у висини есконтне стопе коју одређује Европска Централна банка за период од
20.07.2006. године до 29.10.2007. године.
Против наведене делимичне пресуде тужени-противтужилац је благовремено,

преко пуномоћника, изјавио жалбу, не наводећи у ком делу пресуду побија, али се из
садржине жалбених навода закључује да исту побија у ставу првом изреке, обзиром да у том
делу није успео у спору и то из свих законом дозвољених разлога.

Тужилац-противтужени је прекопуномоћника, доставио одговор на жалбу.
Испитујући правилност побијанеделимичне пресуде, на основу члана 372. ЗПП,

Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
Побијана пресуда није донета ни уз једну битну повреду одредаба парничног
поступка из члана 361.
став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, које Апелациони суд испитује по службеној дужности.
Жалбени наводи да првостепени суд није могао донети делимичну пресуду
обзиром да је тужени–противтужилац поднеском од 08.04.2008.године поднео компензациону
противтужбу у циљу пребијања потраживања,чиме се посредно указује на битну повреду
поступка из члана 361. став 1. у вези са чланом 334. ЗПП, оцењени су као неосновани.
Ово из разлога што се противтужба туженог не може сматрати компензационом

противтужбом, јер тужени-ротивтужилац није истакао уредан приговор ради пребијања свог
потраживања из противтужбе са потраживањем тужиоца из тужбе, како је то прописано
одредбама члана 336. и 337.Закона о облигационим односима.
Према члану 336. Закона о облигационим односима, дужник може пребити
потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба
потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су
оба доспела.
Члан 337. Закона о облигационим односима, прописују да пребијање не настаје

чим се стекну услови
за то, него је потребно да једна страна изјави другој да врши пребијање, а после изјаве о
пребијању сматра се да је пребијање настало оног часа када су се стекли услови за то.
Одредбе наведених чланова упућују на закључак да је потребан услов да би се

извршила компензација,
поред свих других законских услова прописаних у члану 336. Закона о облигационим
односима, да постоји и компензациона
изјава, сходно члану 337. став 1. Закона о облигационим односима. Ова изјава мора бити
опредељена у смислу изричите изјаве, са изричитим наводом о висини потраживања, односно
изјава којом једна страна изјављује другој да врши пребијање у тачно одређеном износу и по
правилу подразумева да се основ и висина тужбеног захтева прихватају до висине истакнутог
приговора пребијања.Таква изјава дата у парници има значење парничне радње и може
довести до судске компензације.
Код судске компензације (за разлику од законске и уговорне

компензације) пребијање потраживања врши суд својом одлуком, односно потраживања
престају у тренутку доношења судске одлуке. Уколико суд утврди основаност потраживања
странака из тужбе и из противтужбе, у целости или делимично, овлашћен је да изврши
међусобно пребијање тих потраживања до висине изјаве о пребијању и то врши својом
одлуком, с тим што за разлику од компензационог приговора који се може истаћи само до
висине тужбеног захтева, компензациона противтужба јесте самостална тужба, па и њен
износ може премашити висину тужбеног захтева.
Тужилац-противтужени је у конкретном случају тужбом тражио исплату дуга од

стране туженог-противтужиоца у опредељеном износу, са припадајућом каматом, који је
настао неизвршењем уговорне обавезе од стране туженог-противтужиоца из Уговора о
преузимању права и обавеза од 20.07.2006.године. Тужени-противтужилац је поднео
противтужбу и истакао
противтужбени захтев, којим је тражио да му тужилац-противтужени исплати опредељени
новчани износ на име накнаде материјалне штете, коју је претрпео због тога што је уложио
своја новчана средства ради измирења обавеза у предузећу које је преузео, а за коју наводи
да је проузрокована лажним приказивањем бруто биланса тог предузећа од стране тужиоца-
противтуженог. Из списа предмета произилази да је у току целог поступка, тужени-
противтужилац оспоравао и основ и висину тужбеног захтева тужиоца-противтуженог у
целости, па и у поднеску од 08.04.2008.године, на који се позива у жалби, предложио је да се
тужбени захтев тужиоца одбије као неоснован, а противтужбени захтев усвоји у целости. Свој
тужбени захтев у овом поднеску тужени-противтужилац је определио тако што је сам извршио
пребијање, према свом обрачуну међусобних дуговања и потраживања и за тај износ за који
сматра да према том обрачуну дугује тужиоцу, умањио свој тужбени захтев. Овај поднесак не
садржи компензациону изјаву како то прописује члан 377. Закона о облигационим односима,
јер тужени-противтужилацније изричито изјавио да одређени износ тужиочевог потраживања (
без обзира на вредност преузете фирме коју оспорава) чини неспорним и истовремено
изјавио да за тај неспорни износ врши пребијање са својим потраживањем према тужиоцу-
противтуженом, јер је компензациони приговор изричита и безусловна изјава странке да врши
пребијање
за одређени износ тужиочевог потраживања који се признаје. Тужени-противтужилац је у
овом поднеску најпре оспорио у
целости тужбени захтев тужиоца-противтуженог, затим навео да по његовом мишљењу
вредност преузете фирме објективно не прелази износ од 200.000 ЕУРА, па пошто тврди да је
тужиоцу већ исплатио 150.000 ЕУРА (што тужилац оспорава) навео је„... те је обавеза туженог
да по овом основу дугује тужиоцу износ од 50.000 ЕУРА ( до стварне вредности фирме од
200.000
ЕУРА у динарској противредности), а што износи 4. милиона динара, али како је тужени
уложио за опоравак фирме и доспеле а неизмирене прикривене обавезе својих 16 милиона
динара, то када се пребије овај износ са дугом од (50.000еура) или 4. милиона динара,
тужилац дугује туженом 12.000.000 динара...“ Тужени-противтужилац је затим навео да
предлаже да суд пошто изврши пребијање међусобних дуговања и потраживања (али без
изричите изјаве да врши пребијање и у ком износу) донесе
пресуду којом ће обавезати тужиоца-противтуженог да му исплати износ од 12.000.000,00
динара, са законском затезном каматом на овај износ почев од 01.08.2006.године, па све до
исплате.
У конкретној ситуацији када тужени-противтужилац оспорава тужбени захтев

тужиоца-противтуженог у
целости, са предлогом да суд тужиочев захтев одбије као неоснован и када нема изричите
компензационе изјаве, не може се извршити пребијање у смислу члана 336. Закона о
облигационим односима, па се противтужба туженог не може сматрати
компензационом противтужбом, јер нису испуњени услови за пребијање.
Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд закључио да је у овом

спору за коначну одлуку сазрео само тужбени захтев тужиоца-противтуженог и да нема
сметњи да се донесе делимична пресуда, па је правилно применио одредбу члана 334. став
2.ЗПП доносећи делимичну пресуду.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, које се конкретно ни једним

жалбеним наводом не оспорава, тужилац-противтужени је са још два лица, купио предузеће
''Ш.'' из В. Б., али је по исплати друге рате цене Агенцији за приватизацију, а пошто је вођен
судски спор, тужилац постао једини власник тог предузећа. По доспелости треће рате,
тужилац није могао да обезбеди довољно средстава за исплату Агенцији за приватизацију и
тада су започети преговори између њега и туженог-противтужиоца у вези продаје тог
предузећа. Пошто је постигнут договор о продаји предузећа, странке су закључиле најпре
Уговор о преузимању права и обавеза 20.07.2006.године. У члану 1. тог Уговора констатовано
је да је тужилац-противтужени као уступилац, закључио са Агенцијом за приватизацију Уговор
о купопродаји 70% друштвеног капитала, методом јавне аукције субјекта приватизације
ДП``Ш.`` из В. Б., који је оверен пред Првим Општинским судом у Београду под бројем
Ов.2654/04, за купопродајну цену од 96.000.000,00 динара, коју је требало да исплати у шест
једнаких годишњих рата. Такође је констатовано да је уступилац дана 17.06.2005.године,
закључио Анекс уговора са Агенцијом, а након раскида Уговора о конзорцијуму, тј. као тада
једини купац, да је уступилац исплатио прву и другу рату купопродајне цене и да је извршио
обавезу инвестирања у субјект приватизације према Уговору у износу од 1.738.000,00 динара.
Чланом 2. Уговора о преузимању права и обавеза закљученог 20.07.2006.године, предвиђено
је да уступилац уступа пријемнику-овде туженом-противтужиоцу,
Уговор о продаји друштвеног капитала из члана 1. Уговора, са свим правима и обавезама које
уступилац има, а пријемник преузима Уговор и ступа у његово испуњење на дан закључења
овог Уговора. Чланом 3. је предвиђено да се пријемник
обавезује да уступиоцу исплати 300.000,00 еура у динарској противвредности на дан исплате
по средњем курсу НБС и то износ од 150.000,00 еура на дан овере Уговора, а износ од
150.000,00 еура на начин који ће бити регулисан Анексом
Уговора. У члану 4 овог Уговора наведено је да је уступилац дужан да пријемнику преда сву
документацију везану за реализацију Уговора о купопродаји друштвеног капитала наведеног у
члану 1. Уговора, а пријемник да прибави сагласност
повериоца (Агенције за приватизацију РС) за промену дужника. Уступилац се обавезао да
након овере Уговора и прибављања сагласности Агенције, изврши комлетну примопредају
субјекта приватизације у виду записника. Овај Уговор није
оверен у суду, а између странака је затим закључен Уговор о уступању уговора о продаји
друштвеног капитала који је оверен у Првом Општинском суду у Београду дана
26.07.2006.године под бројем 12035/06, а све уз сагласност Агенције за
приватизацију РС. Утврђено је да је тужени-противтужилац своје обавезе према Агенцији за
приватизацију из Уговора о преузимању права и обавеза, испунио али да није у целости
испунио обавезе из тог Уговора према тужиоцу-противтуженом у
погледу исплате уговорене цене. Првостепени суд је даље утврдио да је уговорена цена
износила 300.000,00 еура, да је од овог износа тужени –противтужилац исплатио тужиоцу-
противтуженом износ од 37.000,00 еура, те је остао неисплаћени
део цене у износу од 263.000,00 динара у динарској противвредности. Из списа предмета и
изјаве туженог-противтужиоца произилази да је тужени-противтужилац фактички ушао у
фирму 01.08.2006.године и да је ово предузеће касније продао трећем лицу.
На овако утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио

материјално право, одредбе члана 124, 277. и 324. став 2. Закона о облигационим односима,
када је усвојио тужбени захтев тужиоца као у ставу првом изреке побијане делимичне
пресуде, о чему је дао разлоге које прихвата и овај Суд.
Како се ни једним жалбеним наводом туженог-противтужиоца не доводи у

сумњу правилност побијане одлуке, како у погледу утврђеног чињеничног стања тако и у
погледу примене материјалног права, сви су оцењени као неосновани, па и наводи да је
првостепени суд учинио битну повреду поступка из члана 354. став 1. у вези са чланом 329.
ЗПП, јер се члан 354. ЗПП односи на одредбе ЗПП које ће се сходно примењивати на
решење, док се члан 329. ЗПП односи на медијацију ( очигледном грешком позивање на
одредбе старог ЗПП).
Из изнетих разлога,Апелациони суд је на основу члана 375. ЗПП, одлучио као у
изреци.
Председник већа-
судија
Јасмина Симовић
Приговор пребијања мора бити опредељен у смислу чл. 2. став 1. 3/777, да би суд био у
процесној ситуацији да о њему одлучује, јер је то једини материјално-правни приговор
о коме се одлучује изреком пресуде
Суд
Датум: 26.10.2003 Број: Пж.3036/01
:
Абстракт:
Првостепени суд је утврдио да је тужени исплатио тужиоцу 15.891, 68 динара по рачуну
бр. 22-300-Ц-314/97К дана 6.09.1999. године, да је на основу решења о извршењу Привредног
суда у П. И. број 1274/99 од 20. августа 1998. године са жиро-рачуна тужиоца скинут износ од
19.350, 62 динара на жиро-рачун туженог у коме је главни дуг од 15.891, 68 динара по основу
спорног рачуна и обрачуната камата од 18. августа до 13.10.1999. године, као и трошкови
извршења.
Увид у одговор на тужбу јасно произлази да тужени није изричито истакао приговор ради
пребијања.
Приговор ради пребијања је материјално правни приговор који се мора изричито истаћи.
То значи да тужени мора да истакне да тражи да се његово противпотраживање према
тужиоцу пребије са тужиочевим потраживањем чиме се гасе међусобна потраживања и услед
тога одбија тужбени захтев.
У одговору на тужбу нема таквог приговора пребијања.
Тужени уопште не спомиње приговор ради пребијања.
Да би првостепени суд био у процесној ситуацији да одлучује о приговору ради пребијања,
приговор пребијања мора бити опредељен у смислу чл. 2. ста. 1. ЗПП, јер је то једини
материјално-правни приговор о коме се одлучује изреком пресуде.
Како таквог приговора нема, првостепени суд није имао процесни основ за одлучивање о
приговору па су у потпуности неосновани жалбени разлози.
На основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је добро
одлучио о тужбеном захтеву.
Правилно је примењена одредба чл. 212. ст. 1. и чл. 214. Закона о облигационим односима.
Нема места примени одредбе чл. 336. ЗОО, јер тужени приговор ради пребијања није истакао.
ПОВЛАЧЕЊЕ ТУЖБЕ
Тужилац може да повуче тужбу и после упуштања туженог у расправљање о главној ствари,
али суд мора омогућити туженом да се изјасни о повлачењу тужбе
Решењем Основног суда у Новом Саду , судска јединица у Жабљу, посл. број П-3832/12
од 02.10.2013. године, констатовано је да се тужба сматра повученом , па је решење о
извршењу овог суда посл. број Ив-1133/09 од 31.12.2009. године, укинуто у целости, а
поступак у овој правној ствари је обустављен. Отказано је рочиште заказано за 03.10.2013.
године, у 13,00 часова.
Тужилац је у току поступка дао изјаву( поднеском од 07.02.2013. године и на рочишту од
10.06.2013. године), да повлачи тужбу у односу на главни дуг , са законском затезном
каматом, док је остао код захтева за исплату трошкова извршног поступка и код захтева за
накнаду трошкова парничног поступка , наводећи да је тужени главни дуг платио након
утужења. Након тога, првостепени суд није омогућио туженом да се изјасни на наведено
повлачење тужбе тужиоца.
Одредбом чл196. ЗПП-а прописано је да тужилац може повући тужбу без пристанка
туженог, пре него што се тужени упусти у расправљање о главној ствари(став1.). Тужба се
може повући и доцније , све до закључења главне расправе , ако тужени, ако тужени на то
пристане. Ако се тужени у року од 15 дана, од дана обавештења о повлачењу тужбе не
изјасни о томе, сматраће се да је пристао на повлачење(став2). Повучена тужба сматра се као
да није ни била поднесена и може се поново поднети ( став3).
Овај суд налази да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног
поступка из чл. 361. став2. тачка 7. ЗПП-а , будући да из списа предмета произилази да је
тужилац, после упуштања туженог у расправљање о главној ствари, повукао тужбу, у
делу захтева за исплату главног дуга са законском затезном каматом, али да
првостепени суд туженом није омогућио да се изјасни на то повлачење , у смислу
одредбе чл. 196.став 2. ЗПП-а.
Након што је првостепени суд обавештен од стране ПС Жабаљ, да тужени више не
станује на адреси у Ђурђеву, те пошто тужени није обавестио суд о својој новој адреси ,
првостепени суд је у таквој ситуацији морао сва даља достављања према туженом да
врши стављањем писмена на огласну таблу суда, што се односи и на дату изјаву
тужиоца о повлачењу тужбе, а сходно одредбама чл 139. ЗПП-а. Наиме, одредбама тог
члана регулисано је достављање у случају промене адресе, па је прописано да када странка
или њен законски заступник, до достављања другостепене одлуке, којом се поступак окончава
, промене адресу, да су дужни о томе одмах да обавесте суд (став1) , те да ако они то не
учине , да ће суд одредити да се сва даља достављања у парници, за ту странку врше
стављањем писмена на огласну таблу суда (став2) као и да се достављање сматра
извршеним, по ппротеку рока од осам дана , од дана стављања писмена на огласну
таблу суда ( став3).
(Решење Вишег суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-4442/13 године, од 23.07.2014. године,
којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду, посл број П-3832/12 од
02.10.2013.године)>
https://www.biljanatrifunovicifa.com/2020/06/zastarelost-predstavlja-prestanak-prava-potrazivanja-
poverioca-da-zahteva-izmirenje-obaveza-zastarelost-pocinje-od-prvog-dana-nakon-zakonom-
propisanog-roka-za-izmirenje-obaveza-prema-poveriocu-takod/
Процесно право признаје само оно пребијање које врши суд на приговор туженог.
Пребијање се врши пресудом, на основу једностране изјаве воље, када постоји: -
Узајамност, - Истоврстност и - Доспелост потраживања
Вансудско (ванпроцесно пребијање) Овај приговор се подноси када је пре или ван суда
извршено пребијање. То пребијање није процесна радња, и приговором се укида тужбени
захтев, ако је основан. По службеној дужности. Судско пребијање Извршено пред судом у
парници. Ово је процесна радња и њоме се зауставља тужбени захтев. Њега суд узима само
када се странка обрати ради пребијања. Када се изјави приговор пребијања у парници почиње
да тече парница о противпотраживању. Приговор се подноси до закључења припремног
рочишта или главне расправе, зависно од околности случаја. Суд расправља и о
тужбеном захтеву и о противпотраживању и на крају доноси мериторну одлуку која обухвата
оба захтева. Диспозитив 1. Констатација да постоји потраживање, 2. Констатација да
постоји противпотраживање, 3. Ако је приговор основан – одбија тужбени захтев.
ПРЕКИД ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА

Заузимање става Врховног касационог суда о одређеном правном питању, не
представља разлог за прекид поступка , али евентуално може бити разлог за застој
поступка, сходно одредби чл. 180. ЗПП-а
Побијаним решењем првостепеног суда , одређен је прекид парничног поступка у овој
правној ствари, док се не реши претходно питање, односно док се не одлучи о пасивној
легитимацији туженог пред Врховним касационим судом у Београду.
Из предметних списа првостепеног суда, произилази да ја тужилац дана 15.11.2012.
године поднео првостепеном суду тужбу против туженог. Тужени је на рочишту одржаном
дана 14.12.2012. године предложио прекид парничног поступка, док се не реши претходно
питање, односно док се не одлучи о пасивној легитимацији туженог , пред Врховним
касационим судом у Београду.
Одредбом чл. 12. став1 .ЗПП-а, прописано је када одлука суда зависи од претходног
питања, да ли постоји неко право или правни однос , а о том питању још није донео
одлуку суд, или други државни орган (претходно питање) суд може сам решити то
питање, ако посебним прописима није другачије одређено.
Одредбом чл. 223. став 1. тачка 1. ЗПП-а прописано је да суд може одредити прекид
поступка , ако је одлучио да сам не решава о претходном питању.
Имајући у виду цитиране законске одредбе, погрешан је закључак првостепеног суда да
су у конкретном случају испуњени услови за прекид поступка, ради решавања претходног
питања , као што је - пасивна легитимација туженог. Наиме, активна и пасивна
легитимација чине стварну легитимацију странака у спору и тужилац је активно
легитимисан, ако је носилац права које је предмет спора, а тужени је пасивно
легитимисан , ако на њему лежи обавеза , која одговара тужиочевом праву. Ради се о
спорном правном односу, који се решава непосредном применом материјалног права.
Заузимање става Врховног касационог суда о одређеном правном питању, не представља
разлог за прекид поступка, али евентуално може бити разлог за застој поступка, сходно
одредби чл. 180. ЗПП-а.
Имајући у виду наведено , другостепени суд је приманом одредбе чл. 387. тачка 3. ЗПП-
а побијану одлуку преиначио, као у изреци решења.
(Решење Вишег суда у Новом Саду посл. број ГЖ-1854/13 од 01.11.2013. године, којом је
преиначено Решење Основног суда у Новом Саду посл. број П-9058/12 од 14. 12.2012
.године)>
Аутор сентенце: Јармила Лончар , виши судијски сарадник
ПРЕКИД ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА

Решавање у вансудском поступку, не представља претходно питање, од кога зависи
неко право или правни однос, те нису испуњени услови за прекид парничног поступка, а
сходно одредбама чл. 223. став1. тачка 1. ЗПП-а
Побијаним решењем првостепеног суда посл. број П-2998/2012 од 03.о8.2012. године,
поступак у овој правној ствари је прекинут, до протека рока за вансудско поравнање, те ће се
поступак наставити протеком рока од 60 дана, који је законом прописан , а у коме се тужени
може изјаснити, да ли је спреман да у вансудском поступку обештети тужиоца, по
предметном штетном догађају.
Из списа предмета произилази да је тужилац поднео тужбу ради накнаде штете. На
рочишту одржаном дана 04.07.2012. године тужена је предложила да суд донесе решење
којим ће тужбу одбацити, у смислу чл.193.ЗПП_а, имајући у виду да се пре подношења
тужбе , тужилац морао обратити јавном правобраниоцу, са предлогом за мирно решење
спора, па уколико не би постигли мирно решење спора, тек онда поднети тужбу.
Тужилац је након тога доставио првостепеном суду, поднесак у коме је истакао да је пошиљка
– предлог за мирно решење спора , изгубљена , те да се он обратио туженој новим предлогом
за мирно решење спора, дана 27.07.2012.године. У истом поднеску тужилац је предложио да
првостепени суд застане или прекине овај поступак, до истека рока од 60 дана, који је законом
прописан као рок у коме тужени може да се изјасни да ли је спреман да у вансудском поступку
обештети тужиоца по предметном штетном догађају.
Одредбом чл.193 став 1.ЗПП-а прописано је да лице које намерава да поднесе тужбу
против Републике Србије, дужно је да пре подношења тужбе Републичком јавном
правобранилаштву, достави предлог за мирно решење спора, осим ако је посебним
прописом предвиђен рок за подношење тужбе. Овај предлог мора да садржи све податке
из чл. 192. овог закона, а подношењем предлога из става1. овог члана , настаје застој рока
застарелости у трајању од 60 дана. Ако у року из става 2. овог члана Републички јавни
правобранилац не одговори на предлог, сматра се да предлог није прихваћен и у том
случају лице из става 1. овог члана може да поднесе тужбу надлежном суду Одредбом
чл. 12. став1. ЗПП прописано је да када одлука суда зависи од претходног решења питања да
ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други
државни орган (претходно питање) суд може сам решити то питање, ако посебним прописима
није другачије одређено. Одредбом чл. 223. став1. тачка1. ЗПП-а прописано је да суд може
одредити прекид поступка, ако одлучи да сам не решава о претходном питању. Имајући у
виду ову законску одредбу погрешан је закључак првостепеног суда , да су испуњени законски
услови за прекид поступка, до истека рока од 60 дана, у коме тужена може да се изјасни да ли
прихвата да у вансудском поступку обештети тужиоца по предметном штетном догађају. По
оцени овог суда решавање у вансудском поступку, не представља претходно питање, од
кога зависи неко право или правни однос у предметној парници, те је предлог тужиоца
за прекид поступка, до истека рока за мирно решење спора неоснован.
(Решење Вишег суда у Новом Саду посл. број ГЖ-2092/13 13.11.2013. године којим је
преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл број П-2998/2012 од 03.08.2012)>
Republika Srbija
Prev 211/2015
25.02.2016. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane
Ajnšpiler Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Agencija za
privatizaciju Republike Srbije, koju zastupaju punomoćnici N.M., M.J. i S.R.R., advokati iz B., protiv
tuženih: 1) I.i. DOO, B., koga zastupa A.K., advokat iz Z. i 2) Trgovinsko preduzeće J. AD B., koje
zastupa punomoćnik B.G., advokat iz B., radi naplate ugovorne kazne, odlučujući o reviziji tužioca
izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 11232/12 od 10.12.2014. godine, u
sednici veća održanoj dana 25.02.2016. godine, doneo je
R E Š E NJ E
VRAĆAJU SE spisi predmeta P 2127/12 Privrednom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o

predlogu za prekid postupka.
Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2127/12 od 23.10.2012. godine, u stavu I izreke,

odbijen je tužbeni zahtev da se obavežu tuženi na isplatu ugovorne kazne u iznosu od
1.000.000,00 evra sa zateznom kamatom koju propisuje Centralna evropska banka od
11.06.2010. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan
isplate. U stavu II izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 11232/12 od 10.12.2014. godine, žalba tužioca
odbijena je kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Privrednog suda u Beogradu.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju,

pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene
materijalnog prava.
Podneskom od 23.07.2015. godine punomoćnik prvotuženog je obavestio sud da je rešenjem

Privrednog suda u Beogradu St 30/2014 otvoren stečajni postupak nad dužnikom I.I. DOO iz B.,
te je predložio da se postupak prekine, a prekid postupka je predložio i tužilac podneskom od
29.01.2016. godine, iz razloga što Agencija za privatizaciju prestaje sa radom 01.02.2016.
godine.
Odredbom člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (''Službeni glasnik RS''
br. 112/2015), propisano je da Agencija za privatizaciju koja je osnovana Zakonom o Agenciji za
privatizaciju (''Službeni glasnik RS'' br. 38/01...89/15), prestaje sa radom sa danom početka
primene ovog Zakona, koji je počeo da se primenjuje od 01.02.2016. godine.
Odredbom člana 31. stav 3. istog Zakona, propisano je da poslove koje je obavljala Agencija za
privatizaciju, koji su u funkciji zastupanja u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima
uprave i drugim nadležnim organima u kojima je Agencija za privatizaciju imala položaj stranke ili
umešača, a koji su pokrenuti pre 01.02.2016. godine, preuzima Agencija za vođenje sporova u
postupku privatizacije koju će osnovati Vlada Republike Srbije u roku od 30 dana od dana
stupanja na snagu ovog Zakona. Stavom 4. istog člana, propisano je da Agencija za vođenje
sporova u postupku privatizacije se smatra pravnim sledbenikom Agencije za privatizaciju u
sudskim i drugim postupcima iz stava 3. ovog člana.
Odredbom člana 214. stav 1. tačka 4. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se u
konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11),
osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan članom 23. Zakona o izmenama i dopunama
Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 55/14), propisano je da se postupak
prekida kada stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kada nadležni organ
pravnosnažno odluči o zabrani rada. Pod tačkom 5.istog člana, propisano je da se postupak
prekida i kada nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja.
Kako je na osnovu citirane zakonske odredbe Agencija za privatizaciju prestala da postoji, a nad
prvotuženim je otvoren postupak stečaja, to se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu radi
odlučivanja o ispunjenosti uslova za prekid postupka.
Sa izloženog odlučeno je kao u izreci.

Учешће умешача Члан 215

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Учешће умешача Члан 215

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Учешће умешача Члан 215.

Изјаву о ступању у парницу умешач даје на рочишту или поднеском.

ПРАВНИ ИНТЕРЕС УМЕШАЧА (члан 215. став 1)

Правни интерес умешача у погледу одређивања привремене мере

Из списа произлази да је предмет тужбеног захтева испорука грађевинског материјала,

СТУПАЊЕ УМЕШАЧА У ПАРНИЦУ ИЗЈАВЉИВАЊЕМ ВАНРЕДНОГ ПРАВНОГ ЛЕКА (члан

Умешач с положајем обичног супарничара и побијање пресуде ревизијом

Странка може да оспори умешачу право да учествује у поступку и предложи да се

До правноснажности решења којим се одбија учешће умешача, умешач може да

Правни интерес као услов за учешће умешача у поступку

Одлука суда о учешћу умешача у поступку доноси се искључиво на основу оцене

Недостатак правног интереса акционара за мешање у спору за утврђење ништавости уписа у

У спору по тужби разрешеног директора за утврђење ништавости уписа у регистар

Из образложења: Тужбом је тражено да се утврди да је ништав упис у судски регистар по

Правни интерес умешача у случају проширења правноснажности, регресног права и

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužioca AA i umešača GG izjavljene protiv presude

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno su izjavili revizije

Tuženi BB dao je odgovor na revizije sa predlogom da se revizije tužioca i umešača odbiju

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i tuženi BB bili su poznanici pa su dana

U postupku je utvrđeno da je tužilac AA kao vlasnik stana, jer ga je prethodno stekao

Kako se ostalim reviziskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude,

UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 4270/16 od 09.03.2017. godine i presuda

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4270/16 od 09.03.2017. godine odbijena je žalba

U odgovoru na reviziju prvotuženi je osporio u celini navode iz revizije i predložio Vrhovnom

Stoga je pogrešan zaključak drugostepenog suda da se tužilac u konkretnom slučaju ne može

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog

Na osnovu člana 415. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

UKIDAJU SE presuda Okružnog suda u Užicu Gž.633/07 od 11.04.2007. godine i presuda

Osnovano se u reviziji tužilaca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava

Нема литиспенденције уколико у поступку спровођења извршења теку два паралелна

Суд: Датум: 18.10.2005 Број: Пж.10966/05

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић,

Благовременом жалбом тужиља је побијала наведену пресуду из свих законских разлога.

Одговором на жалбу предложено је да се жалба тужиље одбије као неоснована.

Оценом изедених доказа првостепени суд је утврдио да је између парничних странака

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично

Одредбом члана 1065 Закона о облигационим односима прописано је да се уговором о

Одредбом члана 2 тачка 24 Закона о девизном пословању прописано је да је валутна

Уговор о кредиту у динарима са валутном клаузулом у швајцарским францима и

Уговарањем права банке да мења каматну стопу, корисник кредита се ставља у

Првостепени суд је одбио евентуални тужбени захтев у наведеном делу заузимајући

Првостепени суд ће у поновном поступку, најпре правилно одлучити о доказним предлозима,

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović,

Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je između Preduzeća za

Pravilno je prvostepeni sud ocenio da prodajom nepokretnosti koja je obezbeđena hipoteka i

ПРИГОВОР ПАСИВНЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ

Приговор недостатка пасивне легитимације је материјално правни приговор. који утиче

Суд: Датум: 05.10.2003 Број: Пж.827/03

Na osnovu utvrđenog čiinjeničnog stanja, za koje drugostepeni sud zaključuje da je pravilno i

Drugostepeni sud zaključuje da je tužena prekludirana sa isticanjem prigovora zastarelosti

Sa izloženog, a na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Одлука суда о приговору застарелости не уноси се у изреку пресуде, али се њеним

ПРИГОВОР ПРЕСУЂЕНЕ СТВАРИ

Ако у новој парници, у односу на раније правноснажно окончану парницу, постоји

На правилност одлуке првостепеног суда није од утицаја жалбени навод тужиља да је

Како је о праву закупа тужиља на спорним становима, на које су претендовале у време

(пресуда Основног суда у Ужицу П-1345/10 од 11.02.2011. године и пресуда

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

ПРИГОВОР ПРЕСУЂЕНЕ СТВАРИ

Одлука да се приговор пресуђене ствари одбија уноси се у изреку пресуде

Суд: Датум: 07.01.2001 Број: Пж.437/01

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић,