ОДГОВОРНОСТ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ ЗА НАСТАЛУ ШТЕТУ УСЛЕД

УЈЕДА ПСА ЛУТАЛИЦЕ

Одговорност туженог Града је објективна одговорност на основу члана

174 ЗОО, јер се пас луталица сматра опасном ствари, због чега је град дужан да
надокнади штету коју пси луталице причине трећим лицима, јер је надлежан за
организовање њиховог збрињавања.
Из образложења:
Првостепеном пресудом тужени Град је обавезан да тужиљи надокнади на
име накнаде нематеријалне штете у виду претрпљеног физичког бола и
претрпљеног страха износе наведене у изреци. Другостепеном пресудом
првостепена одлука је преиначена у погледу досуђеног износа на име
претрпљеног физичког бола, док је у преосталом делу пресуда потврђена.
Одговорност туженог Града постоји и почива на члану 46. Закона о ветеринарству
и члану 20. тачка 26. Закона о локалној самоуправи, који предвиђају одговорност
локалне самоуправе да на својој територији организује зоохигијенску службу,
која, између осталог, хвата и збрињава напуштене животиње у прихватилиште
за животиње. Иако је тужени чланом 1. став 2. Одлуке о држању мачака и паса на
територији Општине С. вршење овог посла поверила зоохигијенској служби
ЈКП, он није ослобођен одговорности за организовање вршења тих послова, јер је
то његова законска обавеза, а у чему је очигледно дошло до пропуста, обзиром
на насталу штету. У том смислу, одговорност туженог Града је објективна
одговорност на основу члана 174. ЗОО, јер се пас луталица сматра опасном
ствари, због чега је град дужан да надокнади штету коју пси луталице причине
трећим лицима, јер је надлежан за организовање њиховог збрињавања.

(Пресуда Основног суда у Сомбору број П. 1023/11 од 30.01.2012. године и пресуда

Вишег суда у Сомбору број Гж. 238/12 од 25.05.2012. године)

Postoje brojni slučajevi u praksi da su psi lutalice napali prolaznike i pričinili štetu, najčešće
ugrizom, usled čega nastupaju različite štetne posledice u obliku nematerijalne štete (strah,
bol), ali i materijalne (pocepana odeća, gubitak prihoda zbog lečenja i dr.). Za ovu vrstu
štete odgovorna je jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji dogodila štetna
radnja, i to grad, odnosno opština kada je reč o opštinama koje nisu u sastavu
gradova. Osnov odgovornosti je propuštanje da se preduzmu potrebne mere da bi se
sprečilo nastupanje štete.
Neki od gradova uredili su svojim aktima postupak naknade štete koja je nastupila
usled ujeda psa lutalice, kao što su npr. Pravilnik o postupku i načinu rešavanja
zahteva građana za naknadu štete nastale usled ujeda pasa lutalica grada Kragujevca
i Pravilnik o postupku i načinu rešavanja zahteva građana za naknadu štete nastale
usled ujeda pasa lutalica[2] grada Novog Pazara. Navedeni pravilnici sadrže odredbe
koje predviđaju dužnost građana da se u slučaju ujeda psa lutalice obrate određenom
organu, kao i dalju nadležnost za rešavanje po zahtevu građana, uključujući i rokove u
kojima nadležni organi i organizacije moraju odlučiti o zahtevu.
Pomenute odredbe izazvale su pažnju stručne javnosti, ali i građana zbog toga što sadrže
obavezu lica koje je pretrpelo štetu da se obrati određenom organu uz predviđanje roka za
obraćanje i dokumentacije koju bi trebalo priložiti uz zahtev za naknadu štete. Dva su
ključna pitanja povodom ovakvog uređenja. Prvo, da li je lokalna samouprava (grad ili
opština) ovlašćena da uređuje odnose povodom obaveze naknade štete i, drugo,
kakve su posledice propuštanja oštećenog da postupi u skladu sa navedenim
pravilnicima, tj. da u roku koji je propisan podnese zahtev.
Odgovor na prvo pitanje zavisi od odgovora na drugo, zbog čega bi prvo trebalo razmotriti
posledice propuštanja predviđenog roka ili jednostavno propuštanje korišćenja predviđenog
postupka obraćanja nadležnom organu i obraćanje neposredno sudu. Nijedan od
pomenutih akata ne sadrži norme kojima se predviđaju posledice propuštanja da se
oštećeni obrati nadležnom organu lokalne samouprave. Iako sadrže, ne samo dužnost
obraćanja, već i rokove za obraćanje, pravilnici ne sadrže norme kojima bi bile predviđene
bilo kakve posledice propuštanja takvog obraćanja. Ne može se tumačiti da su posledice
implicitno predviđene, tj. da se podrazumevaju. Posledice uvek moraju biti izričito
predviđene, a u slučaju propuštanja određenja koje su, treba smatrati da posledica
nema. Odatle proizlazi nekoliko zaključaka:
1. propuštanjem roka koji je predviđen za obraćanje nadležnom organu,  oštećeni ne
gubi pravo na naknadu štete;
2. propuštanjem roka ne gubi se ni pravo na tužbu za naknadu štete, tako da tužba
može biti podneta i o njoj će sud raspravljati, bez obzira na propuštanje roka za
obraćanje nadležnom organu za naknadu štete;
3. oštećeni ne mora da čeka na okončanje postupka rešavanja zahteva za naknadu
štete ili istek roka koji je predviđen za rešavanje po zahtevu, već može da se obrati
sudu i bez obraćanja nadležnom organu lokalne samouprave, a njegova tužba
neće biti preuranjena. Ovo zbog toga što se obaveza na naknadu štete smatra
dospelom u času kada je šteta pričinjena, saglasno Zakonu o obligacionim
odnosima.Obaveza naknade štete nastaje usled same činjenice prouzrokovanja
štete, a ne u času kada sud ili neki drugi nadležni organ odluči o obavezi
naknade štete. Zbog toga tužba za naknadu štete nije nikada preuranjena, ako
je šteta već nastupila.
Ako već nema posledica propuštanja, a ne postoji ni dužnost da se prethodno koristi
predviđeni postupak, postavlja se pitanje kakav je smisao i pravno dejstvo ovih normi.
Ove norme određuju koji je organ lokalne samouprave dužan da rešava zahtev za
naknadu štete, ako takav zahtev bude primljen, što možda nije bilo uređeno nekim drugim
aktom i možda je predstavljalo problem iz ugla unutrašnjeg funkcionisanja lokalne
samouprave. Drugo, ovim normama se uređuju ne samo pitanja unutrašnje organizacije
lokalne samouprave i podela poslova, već se njima upućuju i građani kome bi trebalo
da se obrate u slučaju ujeda psa lutalice. U odnosu na građane, njima se ovim nudi
mogućnost da pravo na naknadu štete ostvare brže, jeftinije i jednostavnije nego pred
sudom. Sve ovo upućuje da je reč o pravu građana, a ne o obavezi.
Zbog čega su onda odredbe ovih pravilnika formulisane predviđanjem obaveze građana da
podnesu zahtev, a ne predviđanjem prava na obraćanje? I da su ove odredbe formulisane
preko prava, a ne preko obaveza, njihovo pravno dejstvo bi bilo isto. Ako se pravne
posledice ne razlikuju, može se pretpostaviti da je namera donosioca propisa u ovim
slučajevima bila da podstakne na korišćenje ovog specijalnog postupka, umesto
obraćanja sudu. Ako je već moguće rešavanje spora mimo suda to je uvek bolje za obe
strane. Zbog toga je trebalo podstaknuti oštećene da se koriste ovakvim sredstvima, a to je
učinjeno predviđanjem obaveze obraćanja, a ne samo prava na obraćanje. Od oštećenog se
očekuje, iako je pretrpeo štetu, da bude korektan prema licu odgovornom za štetu, a biće
korektniji ako mu se obrati tražeći naknadu štete, nego ako bez obraćanja podnese tužbu. U
tom smislu navedene odredbe spadaju u tzv. "edukativne" norme kojima se samo
upućuje na ispravno ponašanje, ali bez posledica u slučaju propuštanja.
Povodom pitanja da li lokalna samouprava ima ovlašćenje da uređuje obligacione odnose u
koje, nesumnjivo, spada i pravni odnos koji nastaje usled prouzrokovanja štete, odgovor je
svakako da lokalna samouprava nema to pravo. Imajući u vidu pravno dejstvo pomenutih
pravilnika, proizlazi da lokalna samouprava nije ni uređivala pravne odnose ove vrste.
Dejstvo pravilnika ograničeno je na unutrašnju organizaciju, a u odnosu na građane,
tj. oštećene, ove norme sadrže samo upućivanje na mogućnost da se spor reši mimo
suda, edukativne su i ne predviđaju bilo kakvu promenu u pravima oštećenih u odnosu na
ono što zakon predviđa. Obligacioni odnosi se uređuju zakonom, a pomenutim
pravilnicima nije derogirana ili izmenjena nijedna odredba Zakona o obligacionim
odnosima niti drugog zakona u pogledu prava na naknadu štete. Drugačije bi bilo da
pomenute odluke sadrže odredbe kojima se predviđa npr. da se propuštanjem roka za
obraćanje gubi pravo na naknadu štete ili da se ono umanjuje, da oštećeni nema
pravo na tužbu pre nego što se obrati nadležnom organu lokalne samouprave i sl.
Kako takvih odredaba nema, proizlazi da gradovi nisu preuzeli funkciju zakonodavca i da
su navedeni pravilnici doneti u granicama njihove nadležnosti.

У домаћој судској пракси углавном је заступљен став да се животиње третирају

опасним стварима и да, сходно томе, њихов сопственик одговара по принципу
објективне одговорности. У том правцу видети: одлуку Врховног суда Народне
Републике Србије, Гж.1148/58, од 16. јуна 1961. Наведено према: Kostić, 1975: 103;
одлуку Врховног суда СР Србије бр. Гж. 11/66. Наведено према: Šeparović, 1987:
997; одлуку Врховног суда Републике Србије, Рев. 2984/91, од 3. децембра 1991;
одлуку Врховног суда Републике Србије, Рев. 2655/97, од 9. септембра 1997.
Наведено према: Babić, 2009: 224, нап. бр. 379; пресуду Врховног суда Републике
Србије, Рев. 3454/2004, од 22. фебруара 2005. године, ParagrafLex-ова база прописа
и судске праксе; пресуду Окружног суда у Новом Саду, Гж. 3545/2005, од 17.
новембра 2005. године, ParagrafLex-ова база прописа и судске праксе; пресуду
Вишег суда у Ваљеву, Гж. 1213/2012, од 22. новембра 2012. године, ParagrafLex-ова
база прописа и судске праксе. Судови у Републици Србији, додуше, ретко
заступају став да власник животиње одговара за штету коју она проузрокује
према правилима субјективне одговорности. У том правцу, рецимо, видети:
пресуду Врховног суда САПВ, бр. Рев. 3391/62, од 28. децембра 1962, Збирка
судских одлука, књига VII/3/1962. 109; пресуду Окружног суда у Новом Саду, Гж.
3202/97, од 26. фебруара 1998. године и пресуду Врховног суда Републике Србије,
Рев. 7043/98, од 16. септембра 1999. године. Наведено према: Radovanov, Petrović,
2009: 48–49. На средини, између ова два дијаметрално супротна гледишта,
налазе се одлуке судова који заступају став да животиња у одређеним
околностима може бити опасна ствар. У том правцу видети: пресуду Врховног
суда Републике Србије, Рев. 2945/99, од 5. августа 1999. године. Наведено према:
Radovanov, Petrović, 2009: 47; пресуду Окружног суда у Ваљеву, Гж. 170/2006, од
27. јануара 2006. године, ParagrafLex-ова база прописа и судске праксе.

Na koji način se utvrđuje odgovornost za štetu koju nekom licu prouzrokuje pas koji je
odbegao od vlasnika?
Odgovor:
Što se tiče utvrđivanja odgovornosti za štetu koju prouzrokuje životinja, stav sudske prakse
je da postoji razlika da li je štetu napravila životinja koja je u vlasništvu čoveka ili ne. Za
životinju koja je u vlasništvu čoveka i odbegla je, a prouzrokovala je štetu drugome,
odgovara imalac ili držalac te životinje, po pravilima objektivne odgovornosti.
U ovom slučaju držalac ili imalac životinje je obavezan na naknadu štete po osnovu
odgovornosti za štetu od opasne stvari, u smislu čl. 173. do 177. Zakona o obligacionim
odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br.
31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja).
Odgovornost za štetu izazvanu opasnom stvari ne zasniva se na krivici, već na
stvorenom riziku. Ona je objektivna. Da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu,
dovoljno je da dokaže da je pretrpeo štetu i da ona potiče od opasne stvari. Za štetu
koja je nastala u vezi sa opasnom stvari pretpostavlja se da potiče od te stvari, ali se i
suprotno može dokazivati.
„Нема правне важности споразум по коме је један брат, у присуству свог оца,
исплатио другом брату одређени износ новца, уз обавезу овога, да после смрти
оца не тражи део наслеђа јер је то у ствари отуђење наследства коме се овај
нада, односно уговор о наслеђивању трећег лица које је још у животу, а овакви
су правни послови ништави“,
Одлука Врховног суда Србије, Гзз. 100/6. (Стојановић, 2008), стр. 156).

ПОНИШТАЈ АЛОГРАФСКОГ
ЗАВЕШТАЊА
Објављено: 11.09.2017
Пуноважност алографског завештања – завештања које је сачињено пред сведоцима ,
условљена је својеручним потписом завештаоца.
Из образложења:
Првостепеном пресудом поништено је писмено завештање пред сведоцима, које
је сачинила покојна И.Р.Н. дана 28.12.2012. године, а које је проглашено у
оставинском поступку, на рочишту одржаном пред Основним судом у Новом
Саду, дана 18.02.2014. године, те је одређено да ће се заоставштина оставитељице,
која је преминула дана 20.11.2013. године, у Новом Саду, расправити према
правилима законског наслеђивања. Обавезани су тужени да тужиоцу надокнаде
трошкове парничног поступка у износу од 318.350,00 динара, са законском затезном
каматом, почев од дана пресуђења, до коначне исплате, у року од 15 дана под претњом
принудног извршења.
Из чињеничног утврђења првостепеног суда следи да је сада пок. И.Р.Н. дана
28.12.2012. године, сачинила писмено завештање пред сведоцима, којим је своју
заоставштину оставила туженима. Оставитељицу је тог истог дана прегледао
лекар специјалиста психијатрије у њеном стану, у присуству адвоката Б.Т., коме
је она поверила састављање завештања. У извештају је констатовано да је она са
психијатријске стране способна за изражавање последње воље, као и да је њена
тестаментална способност очувана. Код оставитељице је постојао поремећај
координације, утолико што она није могла да пише, односно њен рукопис је био
нечитак и неупотребљив.
 Првостепени суд је утврдио да је адвокат по њеном казивању саставио
завештање на компјутеру и одштампао га. У завештању је констатовано да је
оставитељица прочитала исто, али да због старости није у могућности да га
својеручно потпише. Уместо потписа ставила је отисак прста, а пред два сведока је
изјавила да је завештање прочитала, да оно представља њену последњу вољу, као и да
присутни сведоци потврђују да је она пред њима држећи завештање у рукама,
изјавила да га је прочитала и да оно представља њену последњу вољу. На крају је
оставитељица пред сведоцима ставила и отисак десног прста на сачињено завештање.
Оставитељица је преминула дана 20.11.2013. године, а иза ње је покренут
оставински поступак дана 20.11. 2013. године. У оставинском поступку тужени су
признали правну ваљаност наведеног завештања, док је тужилац на рочишту
одржаном дана 07.04.2014. године, оспорио у целости наведено завештање.
Оставински суд је решењем од 07.04.2014, године, прекинуо оставински поступак и
упутио тужиоца да своје право остварује у парничном поступку.
На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је поништио
писмено завештање пред сведоцима , јер оставитељица није потписала
завештање, већ је на њега ставила отисак кажипрста, а све у смислу одредаба
чланова 78, 79, 83, 164,165, 168 и 170 Закона о наслеђивању.
Одредбом чл. 85 став1 Закона о наслеђивању прописано је да завешталац који
зна да чита и пише може завештање сачинити тако што ће пред два сведока
изјавити да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и
потом се на писмену својеручно потписати.
Супротно жалбеним наводима , првостепени суд је правилно применио
материјално право када је усвојио тужбени захтев и поништио оспорено
завештање. Наиме, пуноважност писменог завештања пред сведоцима, условљена
је између осталог својеручним потписом завештаоца. У конкретном случају
првостепени суд је утврдио да оставитељица није својеручно потписала завештање,
зато што је код ње постојала поремећена координација покрета, већ је на њега
ставила отисак кажипрста. С обзиром на наведену одредбу Закона о наслеђивању,
оспорено завештање не испуњава услов за пуноважност. Наиме, потпис завештаоца
не може бити надомештен отиском прста , који год разлози да су постојали,
будући да је законом прописана строга форма за овај облик завештања.
У ситуацији када завешталац није у стању да сачини писмено завештање пред
сведоцима, у свему како то закон прописује, може да се користи другим облицима
завештања, ради располагања својом имовином за случај смрти. Пуноважност
алографског завештања условљена је својеручним потписом завештаоца.
Пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. број ГЖ-536717 од 22.02.2017. године,
којом је потврђена пресуда Основног суда У Новом Саду посл. број П-11530/15 од
10.10. 2016. године>
Zakonom o nasleđivanju (dalje: Zakon) predviđena su dva načina nasleđivanja: na
osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta). U ovom tekstu bavićemo se
nasleđivanjem na osnovu zaveštanja (ko može biti zaveštalac, ko može biti svedok i koji su
oblici zaveštanja zakonom predviđeni).
Zaveštanjem jedno fizičko lice raspodeljuje svoju imovinu za slučaj smrti. U pitanju je
jednostrana izjava volje znači da nije potreban pristanak nekog drugog lica, za razliku od
ugovora koji je uvek dvostran pravni posao koji nastaje saglasnošću volja dva lica.
Zaveštanje je strogo lična izjava volje što znači da se ne može dati punomoćje za
sačinjavanje zaveštanja. Važno je istaći da je zaveštanje uvek opozivo, a za
punovažnost zaveštanja bitno je da ono bude sačinjeno u zakonom predviđenom
obliku i da zaveštalac ima sposobnost potrebnu za sačinjavanje zaveštanja.
Zakon u članu 79 propisuje:
"Zaveštanje može sačiniti lice koje je navršilo petnaest godina života i sposobno je za
rasuđivanje."
Prema mišljenju sudske prakse, sposobnost za sačinjavanje zaveštanja imaju i lica koja
nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti:

Okružni sud u Valjevu: ZAVEŠTAJNA (TESTAMENTALNA) SPOSOBNOST LICA KOJE

NIJE POTPUNO LIŠENO POSLOVNE SPOSOBNOSTI

"Što se tiče testamentalne sposobnosti žalba nije osnovana a ovo iz razloga što se prilikom
ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju blaži kriterijumi od onih
koji važe za opštu poslovnu sposobnost, i oni su određeni članom 79. Zakona o
nasleđivanju, kao sposobnost za rasuđivanje, što znači takvo duševno stanje kod
zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka,
tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka, pa je u tom smislu
testamentalna sposobnost uža od poslovne sposobnosti, tako da nije bitno da li je
zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već je bitno da je bio sposoban za testiranje,
pa tako za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti postoji pretpostavka
da su ta lica sposobna za rasuđivanje (čl. 156. i 166. Zakona o nasleđivanju)."

Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1161/2004(1) od 30.8.2004. godine

Naknadni gubitak sposobnosti za rasuđivanje zaveštaoca ne utiče na punovažnost

zaveštanja.
Volja zaveštaoca mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna. Ukoliko volja zaveštaoca nije
bila ozbiljno ili je zaveštalac bio u zabludi ili je zaveštanje sačinio pod dejstvom sile ili
pretnje to su razlozi za poništaj zaveštanja.
Zaveštanje mora biti sačinjeno u nekom od zakonom predviđenih oblika: svojeručno
zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima, konzularno zaveštanje, međunarodno
zaveštanje, sudsko zaveštanje, vojno zaveštanje, brodsko zaveštanje, usmeno zaveštanje i
javnobeležničko zaveštanje.
Najčešći oblici zaveštanja za koja se građani odlučuju su: svojeručo zaveštanje, pismeno
zaveštanje pred svedocima, sudsko i javnobeležničko zaveštanje.
Svojeručno zaveštanje da bi bilo punovažno mora biti rukom zaveštaoca napisano i
potpisano, te je neophodan uslov da zaveštalac zna da čita i piše. Nije neophodno da
na samom zaveštanju bude označen datum, ali je to pogodno, naročito ako bi zaveštalac
ostavio više zaveštanja jer je ono koje je poslednje sastavljeno relevantno za
raspravljanje zaostavštine.
Pismeno zaveštanje pred svedocima je takvo zaveštanje za čiju punovažnost se kao i kod
svojeručnog zaveštanja zahteva da zaveštalac ume da čita i piše, ali nije potrebno da bude
napisano rukom zaveštaoca, već je dovoljno da bude odštampano da ga zaveštalac
pročita pred dva svedoka izjavi da je to izraz njegove poslednje volje i potpiše svojom
rukom i da ga potpišu svedoci, a poželjno je naznačiti njihovo svojstvo svedoka.
Svedoci zaveštanja moraju biti punoletni, potpuno poslovno sposobni, pismeni.
Svedoci pismenog zaveštanja pred svedocima moraju znati i jezik na kom zaveštalac
izjavljuje da je zaveštanje njegovo.
Ne mogu biti svedoci zaveštanja lica koja su krvni srodnici zaveštaoca u pravoj liniji, a to su
deca, unuci zaveštaoca, njegovi roditelji, babe i dede, takođe srodnici u pobočnoj liniji do
četvrtog stepena srodstva, a to su rođeni tetka, stric, ujak i njihova deca, tazbinski srodnik do
drugog stepena, srodnik po usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši
vanbračni partner, staralac, bivši staralac, štićenik ili bivši štićenik.
Sudsko zaveštanje sačinjava se u vanparničnom postupku pred sudom, potrebno je da
sudija utvrdi identitet zaveštaoca nakon čega može po kazivanju zaveštaoca sačiniti
zaveštanje. Potom zaveštalac čita i potpisuje zaveštanje, a sudija na samom zaveštanju
potvrđuje da ga je zaveštalac u njegovom prisustvu pročitao i potpisao.
U slučaju da zaveštalac nije u stanju da pročita zaveštanje, sudija će zaveštaocu
pročitati zaveštanje u prisustvu dva svedoka, potom zaveštalac izjavljuje da je to
njegovo zaveštanje i potom potpisuje zaveštanje ili ukoliko je nepismen stavlja svoj
rukoznak. Svedoci se istovremeno potpisuju na zaveštanju, a sudija je dužan da potvrdi da
su sve ove radnje učinjene.
Ukoliko je zaveštanje sačinjeno u sudu u kome zaveštalac nema prebivalište, sud će o
tome odmah izvestiti sud na čijem području zaveštalac ima prebivalište.
Zaveštalac može svojeručno zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima i sudsko
zaveštanje poveriti na čuvanje nadležnom sudu u otvorenom ili zatvorenom omotu.
Svedoci sudskog zaveštanja moraju da znaju i jezik na kome je zaveštanje sačinjeno.
Ograničenja u pogledu srodstva važe i za svedoke sudskog zaveštanja.
Javnobeležničko zaveštanje sačinjava javni beležnik u formi javnobeležničkog zapisa.
 
Колизионе норме нашег права предвиђају да је завештање пуноважно у погледу
облика ако је пуноважно било према праву места где је састављено, било према
праву државе чији је држављанин био завешталац у време располагања
завештањем или у време смрти, било по праву завештаочевог пребивалишта у
време располагања завештањем или у време смрти, било по праву
завештаочевог боравишта у време располагања или у време смрти, било по праву
Републике Србије, а када је реч о непокретности и по праву места где се
непокретност налази.

Циљ ове колизионе норме ЗРСЗ је да се очува пуноважност завештања, те да не

дође до његовог поништавања због неких формалних недостатака, у случају да
завешталац улази у домен примене међународног приватног права.
 Својеручно (олографско) завештање

Такав став заузео је Врховни суд Србије у свом решењу Рев 3551/2007 од 8. 5. 2008.
године, у коме је наведено да за пуноважност својеручног завештања није од
значаја на ком језику, писму или каквим је словима (писаним или
штампаним) садржина завештања написана, већ је битно да се ради о
аутентичном тексту оставиоца са јасно израженом намером сачињавања
завештања, написаног и потписаног његовом руком. Извор: Правна база
Paragraf Lex, приступљено на дан 10. 5. 2017. године. Иако домаће право није
предмет анализе овог рада, ова одлука Врховног суда Србије је веома занимљива,
имајући у виду да се супротставља заједничком ставу правних теоретичара са
простора бивше СФРЈ, по питању пуноважности својеручног завештања
написаног штампаним словима.
Није од значаја ни то што писмено није насловљено као завештање, тестамент,
опорука или последња воља, ако из његове садржине произлази да је управо реч о
завештању
Никакав утицај на вољу завештаоца није дозвољен, нити писање уместо њега,
али уколико је друго лице само придржавало руку завештаоца приликом
писања завештања, то неће утицати на пуноважност својеручног завештања. Није
дозвољено да, уместо потписа, стоји отисак штамбиља, факсимила или отисак
палца.
Потпис се може састојати од пуног имена и презимена, само имена или само
презимена, иницијала или надимка, уколико се идентитет завештаоца може са
сигурношћу утврдити, или од назнаке сродничког односа завештаоца према
наследницима, ако је из садржине завештања видљив идентитет завештаоца.
Завешталац се потписује на крају текста завештања и тиме „печатира“ завештање
као своју вољу, која је коначна и потпуна у погледу садржине. Уколико због
простора није другачије могуће, завешталац се може потписати и на маргини. Сав
текст који уследи након потписа завештаоца сматра се неважећим, осим
уколико и после њега не следи потпис. Уколико се завештање састоји од више
листова, није неопходно да сваки појединачни лист буде потписан, под
условом да су листови физички спојени. Изузетак је право Италије које
прописује да, ако се својеручно завештање састоји од више листова, сваки
појединачни лист завешталац мора својеручно да потпише.
У праву Аустрије није прихватљиво уместо потписа назначити сроднички однос јер
АГЗ изричито захтева да се завешталац мора „својим именом својеручно
потписати“.У праву Француске и Федерације БиХ не прихвата се потпис у виду
иницијала завештаоца.
Навођење датума састављања својеручног завештања, као захтев форме,
предвиђају само права Немачке, Италије, Француске и Републике Српске.
Остали обухваћени правни системи углавном препоручују навођење датума, али
га императивно не захтевају. Навођење места састављања завештања услов
форме је само према праву Немачке.
Датум чине три елемента: дан, месец и година, и може бити написан тако да су ова
три елемента одређена (нпр: 23. 4. 2015. године) или одредива (нпр: у лето, 2015.
године). Може се навести на почетку или на крају текста завештања, пре или
после потписа завештаоца. У праву Италије, ако се својеручно завештање
састоји од више листова, на сваком појединачном листу мора бити написан
датум. У француској доктрини и пракси сматра се да датум мора да испуњава три
претпоставке – да је одређен или одредив, да је написан од стране завештаоца и
да одговара стварном датуму састављања завештања. “Потпис мора бити на
крају текста тестамента, или барем да има такву просторну везу са текстом да би
се могло сматрати да представља завршетак последње воље.“ Пресуда
Врховног суда Аустрије RS0012464
Датирање завештања има одређене предности: могуће је ценити да ли је
завешталац био способан за расуђивање приликом састављања завештања,
омогућава разликовање нацрта завештања и самог завештања (исто
индикативно својство има и потпис) и нарочито што омогућава утврђивање које
од два или више завештања је важеће, имајући у виду правило да касније
настало завештање може опозвати одредбе раније састављеног завештања,
делимично или у целости. На овај начин погодује се правној сигурности.
Можемо закључити да се наведене предности датирања својеручног завештања
везују само за спорне ситуације – када се сумња у способност расуђивања
завештаоца или се не зна које је завештање важеће. У овим ситуацијама одговор
може пружити и одговарајуће вештачење или извођење других доказа. Ово
нарочито треба имати у виду јер је главна одлика својеручног завештања
његова једноставна и приступачна форма, својствена сваком писмену које
лице у свакодневном животу саставља – довољно је да напише одређени текст
и потпише се. Предвиђање услова датирања завештања оптерећује форму
својеручног завештања у смислу да широкој популацији није својствено да своја
свакодневна писмена датира, те би по инерцији изостао и датум на
својеручном завештању, што би за последицу имало његову непуноважност
Немачко право нуди веома флексибилно решење – назначење датума је елемент
форме својеручног завештања, али његов изостанак неће имати никакве правне
последице ако у конкретном случају не постоји сумња да ли је то завештање
важеће, односно пуноважно. Само уколико таква сумња постоји, а суд не може
да утврди време састављања завештања, оно ће бити ништаво.
Исто правно решење важи и у погледу навођења места састављања завештања у
немачком праву. Иначе, захтев за означавањем места где је завештање
састављено погодује провери испуњености захтева форме које одговарајуће
право предвиђа, у складу са правним правилом locus regit actum.
У француском праву је прописано да својеручно завештање мора бити предато
јавном бележнику ради евиденције, што представља услов његовог
извршења.94 То може учинити сам завешталац за живота или лице код кога се
налази својеручно завештање или које зна где се оно налази, по смрти
завештаоца. Чување је у функцији смањења могућности губљења завештања,
његове измене или отуђења. У осталим обухваћеним правним системима таква
законска одредба није предвиђена. Међутим, завешталац је увек слободан да
састављено својеручно завештање преда на чување јавном бележнику, судији или
пријатељу од поверења. Предаја на чување јавном бележнику или судији неће
одузети приватни карактер овом завештању.
Захтев писања својом руком није повређен ако је завешталац имао неко
механичко помагало (нпр. протезу), којим је редовно надомешћивао физички
недостатак неког дела руке или целе руке. Овај услов правна теорија и судска
пракса су протумачили у складу са друштвеном реалношћу, те се подразумевају и
начини писања помоћу неког другог дела тела, нпр. ногама или устима, када
лице није у могућности да се служи својим рукама. Завешталац може
завештање написати на било ком језику и било којим писмом којим се служи.
Уобичајена ситуација је да завешталац на папиру хемијском оловком напише
своју последњу вољу, али други избор материјала и предмета исписивања
речи неће шкодити пуноважности својеручног завештања, у редовним
околностима (нпр. уклесан текст на камену или издубљен у дрвету). 79
Чињеница да је завешталац написао својеручно завештање отиском цигле на
фасади куће, а у џепу код себе је имао папир и оловку, довешће у питање
озбиљност воље завештаоца и његов animo testandi, а нарочито и његову
способност за расуђивање. технички написан, али својеручно потписан.

Законски израз „својеручно“ или „својом руком“ тумачи се у смислу да текст

завештања мора написати лично завешталац и то на начин који обезбеђује
утврђивање аутентичности његовог рукописа, јер је писање сопственом руком
сигуран знак да завештање садржи управо вољу завештаоца. Такво тумачење
нужно искључује могућност да својеручно завештење буде написано
употребом неког техничког средстава које преноси отисак већ обликованих
слова, нпр. компјутер или раније писаћа машина. Међутим, у правној теорији
има и других мишљења – неки аутори тумаче да израз „својеручно“, сам по себи,
не искључује употребу механичких средстава приликом писања јер је
тежиште овог израза на томе да је завешталац написао својом руком, а не да је
завештање написано туђом руком по казивању завештаоца. Такву логику
размишљања судови у Шкотској су подржали још 1935. године, када су прихватили
куцани текст као својеручно завештање, образлажући да право мора ићи у корак
са науком и да је куцање модерна форма писања. Занимљиво је како је
аустријски законодавац решио сукоб између захтева форме својеручног завештања
и савремених друштвених трендова. Он то чини на један заобилазан начин:
завештање које је завешталац сам саставио, употребом средстава техничког
писања, важиће као писано завештање пред сведоцима – наравно, уколико су
испуњени захтеви предвиђени за признавање завештања пред сведоцима.

Није услов да лице, које пише завештање, мора бити пословно способно јер оно не
предузима никакву правну, већ техничку радњу.

Завештање може бити написано у рукопису или применом техничких средстава

писања. У аустријском, енглеском и шкотском праву овај облик завештања је
валидан и када сам завешталац састави писмено. Текст завештања у енглеском
праву може бити написан употребом графитне оловке или мастила, или
њихове комбинације, у рукопису, откуцан или одштампан – без ограничења у
погледу материјала на коме се пише и средства којим се пише. Шкотско право
не предвиђа ограничења у погледу начина писања – да ли се то чини својеручно
или употребом средстава техничког писања, али прописује да завештање мора
бити написано на папиру, пергаменту или сличној површини. Иако је
карактеристика овог облика завештања то што друго лице за завештаоца пише
текст завештања, нека права изричито предвиђају услов да завешталац мора да
зна да чита и пише.101 Ово законско решење у служби је заштите завештаоца од
различитих злоупотреба, с обзиром на то да је писменост завештаочева
гаранција да ће завешталац лично утврдити садржину написаног. Хрватски и
црногорски законодавац још су прецизнији у својим формулацијама, те предвиђају
да писано завештање пред сведоцима може да састави само завешталац који
„зна и може да чита и пише“.Међутим, аустријски законодавац не предвиђа
услов писмености завештаоца. Услов да је завешталац упознат са садржином
писмена обезбеђују следећа правила: уколико завешталац не зна да пише,
завештање ће усменом изјавом признати за своје, а уколико не зна да чита –
један од троје присутних сведока ће прочитати завештање, за које ће потом
завешталац да потврди да одговара његовој вољи. Такође, ни у енглеском праву
писменост није од значаја за састављање завештања, уколико је реч о
завештању које је друго лице написало за завештаоца.

Гаранцију аутентичности овог завештања, тј. да завештање представља последњу

вољу завештаоца, обезбеђују захтеви у погледу начина признавања завештања.
Завешталац је дужан да, у присуству одређеног броја сведока, изјави да
писмено садржи његову последњу вољу и да га потпише или да већ постојећи
потпис призна за свој. Сведоцима не мора бити позната садржина завештања
јер они својим присуством треба само да посведоче акту признања конкретног
завештања за своје од стране завештаоца. Затим ће сведоци својим потписима на
завештању да верификују испуњеност наведених захтева. Завешталац може да
призна завештање за своје усменом или писаном изјавом, изричито или
прећутно.1 Аустријско право предвиђа, као редовну ситуацију, да завешталац
треба, у присуству сведока, да својеручно напише на завештању да писмено
представља његову последњу вољу. Уколико завешталац није у стању или не
зна да чита и пише, даће усмену изјаву да је завештање његово. У праву
Енглеске и Велса услов је да завешталац мора да потпише завештање на начин
којим признаје његову важност, те није нужна никаква додатна изјава. У
праву Шкотске, такође, потпис завештаоца је довољан за признавање завештања.

Када је реч о потписивању завештаоца, важи оно што је речено и код својеручног
завештања – завешталац то мора лично да учини, при чему није од значаја да ли
користи вештачко помагало уместо руку или се потписује на неки други начин.
Међутим, у праву Енглеске и Велса завештаоца може потписати неко други у
његовом присуству и уз његову сагласност, при чему то лице може написати и
своје име, а не име завештаоца.
Потпис завештаоца мора бити руком исписан, а не откуцан или одштампан. Није
дозвољено вођење руке завештаоца приликом потписивања, осим уколико није реч
о придржавању, као што је већ објашњено и код својеручног завештања.
Уобичајено је да ће се потпис састојати од пуног имена и презимена завештаоца
или евентуално почетног слова имена и пуног презимена, или обрнуто. Аутори у
државама насталим распадом СФРЈ истичу да отиска прста завештаоца уместо
потписа није прихватљиво. 112 Насупрот томе, у аустријском праву завешталац
који не зна или не може да се потпише, уместо тога може исцртати неки знак на
завештању у присуству сведока (на пример, три знака х).
У шкотском праву завешталац се може потписати на начин како то уобичајено
чини, па и иницијалима, али и неким знаком. Енглеско право не поставља
никаква ограничења у погледу облика потписа завештаоца – прихватљив је и
штамбиљ и мастиљави отисак палца завештаоца или било какав други знак.
Завешталац се потписује на крају завештања и тиме онемогућава било каква
дописивања на завештању. Право Енглеске и Велса представља изузетак и по
овом питању, те предвиђа да се потпис завештаоца може налазити било где на
завештању, ако је очигледно да је намера завештаоца била да потврди цело
завештање као своју вољу. Уколико се завештање састоји од више листова,
довољан је потпис завештаоца на последњем листу, све док су листови физички
спојени, као што је објашњено и код својеручног завештања. Право Енглеске и
Велса, такође, предвиђа да није неопходно да сваки појединачни лист буде
потписан, али не поставља услов физичке спојености листова – довољно је да
се налазе у истој просторији или да их је у време смрти завешталац држао све
заједно у руци. Изузетак је право Шкотске, које предвиђа да сваки појединачни
лист завешталац мора својеручно потписати. За разлику од свих посматраних
права, право Шкотске предвиђа да у завештању мора бити наведен датум и место
његовог састављања. На тај начин обезбеђује се провера испуњености захтева
форме, у погледу постојања завештајне способности завештаоца, важења
конкретног завештања ако постоји више завештања, али и других захтева које
одређено право може предвидети у складу са правним правилом locus regit
actum.
Апсолутне забране се тичу одређених својстава лица, које су по ставу
законодавца препрека стварном и озбиљном сведочењу о акту признања
завештања. Тако, аустријско право предвиђа да завештајни сведок не може бити
малолетник, лице које због свог физичког или менталног оштећења није у
стању да сведочи о потписивању завештања од стране завештаоца, као и лице
које не зна језик којим се завешталац служи. Енглеско право једино наводи да
завештајни сведок не може бити лице које је слепо или није ментално здраво,
док у шкотском праву сведок не може бити лице које нема навршених шеснаест
година живота и потпуну менталну способност. У правима држава насталих
распадом СФРЈ сведоци могу бити само пунолетна лица, која нису лишена
пословне способности и која знају да читају и пишу. Релативне забране тичу се
лица која су директно или индиректно заинтересована за одређена
располагања из завештања. Обично се ради о наследницима и њиховим
сродницима, а код јавних облика завештања и о лицима која су учествовала у
изради завештања. Аустријско право овај круг лица ограничава на
наследника или легатара, затим његовог супружника или регистрованог
партнера, родитеље, децу и браћу и сестре, као и на родитеље, децу, браћу и
сестре супружника, односно регистрованог партнера наследика. Када је реч о
писаном завештању пред сведоцима, аустријски законодавац изричито нормира да
лице које је написало завештање може бити сведок, осим у случају када
завешталац није у стању да лично прочита завештање. У правима држава
насталих распадом СФРЈ у својству сведока се не може јавити лице које је
завештаочев потомак, усвојеник или потомак завештаочевог усвојеника,
предак, усвојилац, сродник у побочној линији закључно до четвртог степена
сродства, као ни ако је супружник ових лица или супружник завештаоца.128 У
енглеском праву нису предвиђене сличне релативне забране, али је прописано да
ће остати без дејства свака завештајна одредба о располагању у корист
сведока или његовог супружника. Такође, и остала права предвиђају да су
ништава завештајна располагања учињена у корист сведока, који су
учествовали у састављању конкретног завештања, као и у корист њихових
предака, потомака, браће и сестара, и супружника свих ових лица. Хрватско
право проширује овај круг до побочних сродника четвртог степена ових лица.
131 Сведоци се потписују после завештаоца. Својим потписом они потврђују
да је завешталац у њиховом присуству завештање лично потписао и признао
за своју последњу вољу, односно да је већ потписано завештање признао за
своје. Није потребна никаква посебна писана изјава о томе, сами потписи
сведока имају такво значење. Завештање састављено у складу са наведеним
правилима завешталац може лично да чува или да преда неком лицу од
поверења. Такође, завешталац је увек слободан да завештање преда на чување
у суду или код јавног бележника, при чему та предаја неће одузети приватни
карактер овом завештању.

Судско завештање судија саставља према казивању завештаоца.142 Језичко

тумачење глаголске именице „казивање“ може упутити на погрешни закључак да је
за састављање судског завештања неопходно усмено изражавање. Међутим, путем
системског тумачења, а имајући у виду да су регулисане ситуације
састављања исправе пред судом од стране немог лица, јасан је закључак да
неспособност говора није препрека за састављање судског завештања.
Завешталац се може користити белешкама приликом изјашњавања о томе коме и
шта оставља у наследство, али не може да прочита већ састављено завештање .
Нужно је да завешталац непосредно изјави своју последњу вољу, како би се
судија уверио у озбиљност и стварност његове одлуке.

Неопходно је напоменути да приликом састављања судског завештања

разликујемо завештање и записник о састављању завештања. У записнику
морају бити констатоване све радње које је судија предузео, од утврђивања
идентитета завештаоца и осталих учесника до потписивања свих лица која су
присуствовала састављању завештања. Записник се саставља на папиру,
употребом техничких метода писања. У нужним ситуацијама, када се судско
завештање саставља ван зграде суда, дозвољено је саставити записник и у
рукопису, с тим што ће бити потребно да се записник касније препише и у
форми куцаног текста. 144 Завештање је интегрални текст записника, али
њега потписује само завешталац. Судија ће завештање саставити у складу са
казивањем завештаоца, али његову изјаву не мора унети дословно. Напротив,
судија ће да обрати пажњу да користи прецизне и правилне законске изразе,
како садржина завештања не би била предмет тумачења у будућности.
Потврђивање завештања подразумева да се завешталац упозна са садржином
завештања и да исто потпише, на који начин признаје да је оно представља
његову последњу вољу. Права Републике Српске, Федерације Босне и
Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Словеније разликују две ситуације читања
завештања, у зависности од тога да ли завешталац зна и може чита. Уколико
завешталац зна да чита и у стању је да то учини у конкретном случају, сам ће
прочитати завештање. Уколико не зна да чита или је због неког физичког
недостатка онемогућен да прочита или само у конкретној ситуацији није у
стању да то учини, завештање ће му прочитати судија, у присуству два
сведока, што ће бити и записнички констатовано. Хрватски законодавац прво
прописује да ће овлашћено лице прочитати завештаоцу завештање, а затим додаје
да, у случају да завешталац сам не може да прочита завештање, да ће то учинити
овлашћено лице, у присуству два сведока. 146 Суштина таквог правног решења
је у следећем: завештање ће увек прочитати овлашћено лице завештаоцу, али
ако завешталац нема могућност да сам провери да ли је прочитано истоветно
написаном, онда је неопходно присуство два сведока, а све у циљу заштите од
злоупотреба. У сваком случају, судија ће објаснити завештаоцу правне
последице његовог завештајног располагања и то навести у самом записнику.
Затим ће сва лица, која су учествовала у састављању завештања – завешталац и
судија или завешталац, судија и сведоци – да потпишу записник. Уколико
завешталац то није у стању да учини, ставиће отисак свога прста. Хрватски
законодавац је предвидео и да, у ситуацији када завешталац не може да прочита
завештање и не може да се потпише, да ће се то забележити у записнику, с тим да
завешталац може затражити од неког другог лица да га потпише.

Други начин састављања судског завештања, који регулише само аустријско право,
јесте када завешталац преда надлежном суду раније сачињено писмено, које
садржи његову последњу вољу.148 Корен овог облика судског завештања је
римски testamentum principi oblatum – када завешталац депонује завештање у
државну канцеларију. 149 Писмено које садржи његову последњу вољу и које је
лично потписао, завешталац предаје судији, у присуству једног судског
службеника или два сведока. О својствима лица која се јављају као сведоци већ је
било речи. Примљено завештање судија ће ставити у затворену коверту и на истој
назначити чије завештање садржи. О пријему завештања биће састављен
записник, а завештаоцу ће бити издата потврда о пријему. Овако састављено
судско завештање пуноважно је од дана пријема у суду.