24.02.2022.

Čemu služi GPP? GPP izučava građanski sudski potupak koji sadrži pravila po kojima se rešavaju sporni
građansko-pravni odnosi.
Građanski sudski postupak obuhavata parnični, vanparnični i izvršni postupak.
Svaki od ova tri postupka ima poseban predmet, posebna načela i pravila. Parnični postupak je najvažniji!

Vansudski načini za rešavanje spora: arbitraža i medijacija

Razlika između sudskog i vansudskog:

1. PP se pokreće podnošenjem tužbe. Tuženi stupa u PP mimo svoje volje, on se uopšte ne pita da li hoće ili
neće da bude stranka.
Nasuprot tome, osnovna karakteristika medijacije i arbitraže je dobrovoljnost. Da bi se ušlo u rešavanje spora
traži se da postoji saglasnost obe strane da se pristupi rešavanju spora na taj način.

2. Parnica je uređena zakonom (Zakon o parničnom postupku). Stranke ne mogu same svojom voljom da utiču
na pravila postupka koja će se primeniti, nego su ona propisana zakonom i sud ih primenjuje.
Nasuprot tome, kod arbitraže stranke mogu da utiču na izbor pravila postupka. Medijacija se vrši na nisu
sastanaka koji su neformalne prirode.
Arbitraža se najčešće ugovara kod privrednih sporova, jeste malo skuplja ali nije velika razlika od sudskih taksi.

3. Organ koji donosi odluku – u PP odluku donosi samo sud. Sud odlučuje u obliku presude ili rešenja.
Nasuprot tome, arbitraža isto tako donosi odluku. Kod medijacije nema odluke! Ukoliko je uspešno, završava
se zaključivanjem sporazuma uz učešće posrednika (medijatora). Ukoliko nema sporazuma, ukoliko se strane u
sporu ne slažu oko toga kako da regulišu sporni odnos, medijacija je bezuspešno završena, medijator ne donosi
nikakvu odluku.
Tada strankama ostaje da pokrenu PP.

4. Formalnost samog toka – faze postupka u parnici su zakonom precizno regulisane, dok su kod arbitraže i
medijacije fleksibilnije postavljene. U medijaciji je sve brže i opuštenije.

5. PP je otvoren za javnost, svako može da ode i da prisustvuje suđenju. U medijaciji je javnost isključena.

6. U PP stranke ni na koji način ne mogu da utiču na to koji sudija će postupati. Dok u arbitraži stranke utiču na
izbor arbitra ili članova arbitražnog veća koje će doneti odluku o sporu. Međutim ukoliko ne mogu da se
dogovore, državni sud će izvršiti imenovanje.

(* samo se mesna nadležnost suda može ugovarati!)

Vanparnični postupak: postupak za raspravljanje zaostavštine, proglašenje nestalog lica za umrlo, lišenje i
vraćanje poslovne sposobnosti, deoba zajedniče imovine, produženje roditeljskog prava....
Parnični postupak: utvrđivanje očinstva, lišenje roditeljskog prava

Osnov parničnog postupka je spor, on se vodi da bi se razrešio spor povodom nekog građ-pravnog odnosa..

Kada se vodi vanparnični postupak? Odgovor: Kada zakon o vanparničnom postupku to propisuje!

IZVRŠNI POSTUPAK:
Postupak prinudnog namirenja potraživanja koja su utvđena ili presudama parničnog suda ili nekim drugim
izvršnim ili verodostojim ispravama (npr. sudsko poravnanje, arbitražna odluka, sporazum rešen putem
medijacije, hipoteka, faktura...)
Da bi se pokrenuo izvršni postupak mora da postoji izvršna ili verodostojna isprava koja predstavlja dokaz za
postojanje potraživanja i da je to potraživanje dospelo.

1
Ukoliko neko procesno pitanje nije rešeno odredbama zakona o vanparničnom pos. ili zakona o izvršenju i
obezbeđenju, shodno se primanjuju odredbe zakona o parničnom pos.

Odnos između ova tri postupka zasnovan je na tome da ukoliko u toku vanparničnog ili izvršnog pos. dođe do
spora činjenične prirode, te sporove rešava parnični sud!

Razlike između parničnog i krivičnog postupka:

1. Predmet krivičnog postupka je predmet javnog tužioca ili drugog ovlašćenog tužioca da je učinjeno neko
krivično delo, i u KP-u treba utvrditi da li je učinjeno krivično delo i izreći sankciju za to krivično delo. Pravila
KP-a imaju za cilj da se učiniocu krivičnog dela izrekne sankcija za to delo, a s druge strane da niko nevin ne
bude osuđen po odredbama tog zakonika.

2. PP se pokreće podnošenjem tužbe sudu. Nema pokretanja parničnog postupka po službenoj dužnosti
nikada! (načelo dispozicije)
KP se pokreće po službenoj dužnosti, radnjom državnog organa! (načelo oficijelnosti) Izuzetak: dela za koja se
ne goni po služb.duž. nego po privatnoj tužbi oštećenog.

3. Način utvrđivanja činjenica: u PP same stranke iznose činjenice, predlažu i prikupljaju dokaze(raspravno
načelo); u KP teret dokazivanja je na tužiocu.
U PP ukoliko sud ne može sa sigurnošću da utvrdi da li neka bitna činjenica postoji ili ne, primenjuju se pravila
o teretu dokazivanja, što znači da se gleda koja stranka je bila dužna da dokaže tu činjenicu, i sud će zaključiti
na štetu te stranke. U KP važi pravilo in dubio pro reo (u slučaju sumnje – u korist optuženog)

Ukrštanje PP i KP:
1. npr saobraćajna nezgoda, lice koje je skrivilo je time učinilo krivično delo a drugo lice koje je oštećeno može
da istakne neki imovinsko-pravni zahtev (odštetni zahtev, da mu se dosudi naknada materijalne i
nematerijalne štete); npr. neko falsifikuje ličnu kartu – to je krivično delo, a lice čija je lk falsifikovana je
pretrpelo određenu štetu (građanskopravna posledica).

U takvim situacijama sud koji vodi KP ima mogućnost (može ali ne mora) da sam odluči o imovinsko-pravnom
zahtevu oštećenog. Taj zahtev može da se odnosi na naknadu štete, povraćaj stvari i poništaj nekog pravnog
posla..
Kada će krivični sud da odlučuje tako? Kada postoje činjenice koje su u dovoljnoj meri utvrđenje da
omogućavaju krivičnom sudu da sam o tome odluči, i ako se time ne bi odugovlačio postupak.
U suprotnom, ukoliko se ne mogu utvrditi činjenice koje su od značaja za rešavanje imovinsko-pravnog
zahteva, sud će uputiti oštećeno lice na parnicu.
Takođe, krivični sud može delimično da odluči, a za drugi deo tj. deo koji nije odlučio da uputi oštećenog na
parnicu.

Adhezioni postupak je mogućnost za krivični sud da u okviru KP reši o imovinsko-pravnim posledicama

krivičnog dela.

Ukoliko povodom istog životnog događaja nastupaju posledice na terenu građanskog i krivičnog prava, a
krivični sud oslobodi optuženog (donese oslobađajuću presudu), parnični sud NIJE vezan tom oslobađajućom
presudom.
Zato što se krivična odgovornost i građ.pravna odgovornost razlikuju!

Ukoliko je krivični sud doneo presudu kojom se optuženi oglašava krivim, i izriče krivičnu sankciju, pa oštećeni
pokrene parnicu, parnični su JE VEZAN osuđujućom presudom krivičnog suda!

2. prethodno pitanje kao tačka ukrštanja PP i KP

neko lice podnosi tužbu za naknadu štete po afekcionoj vrednosti zbog toga što mu je oštećena stvar

2
ZOO član 189. stav 4. Kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može
odrediti visinu naknada prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika.(afekciona vrednost)

Prethodno pitanje je ovde da li postoji umišljajno KD.

Parnični sud bi mogao:
1- ako je o tome već odlučio krivični sud, i rekao da postoji/ne postoji KD odnosno doneo je pravnosnažnu
odluku - takva odluka krivičnog suda obavezna je za parnični sud.
* napomena: sve odluke krivičnog suda u vezi sa postojanjem odnosno nepostojanjem krivičnog dela
(osuđujuća i oslobađajuća) VEZUJE parnični sud!

2- ako o tome još nije odlučio krivični sud (ne postoji pravnosnažna odluka) – parnični sud može:
1) da sačeka da krivični sud o tome odluči (prekida se parnični postupak)
* ovo nije obustava postupka nego prekid!!! Obustava postupka je način okončanja PP, a ovde nema obustave
nego se PP prekida!!! Prekid traje sve dok krivični sud pravnosnažno ne odluči o postojanju KD.
2) da parnični sud sam odluči o postojanju KD kao o prethodnom pitanju.
Prednost ovog načina je brzina ALI šta ako: parnični sud odbije tužbeni zahtev za naknadu štete po afekcionoj
vrednosti jer smatra da stvar nije oštećena krivičnim delom, pa 3 godine kasnije krivični sud donese presudu
kojom osuđuje optuženog za učinjeno KD – može se podneti PREDLOG ZA PONAVLJANJE PP (nema žalbe jer je
presuda već postala pravnosnažna)

3. kada se pravnosnažna presuda krivičnog suda javlja kao pravno relevantna činjenica u PP, znači ima
određen značaj, proizvodi određena dejstva u PP npr. vođen je PP radi naknade štete, sud usvoji tužbeni
zahtev, presuda postane pravnosnažna, a naknadno se ispostavi da je PP doneo takvu presudu zato što je
sudija primio mito, ili je svedok dao lažan iskaz, ili je presuda zasnovana na falsifikovanoj ispravi... znači do
iskoda PP je došlo usled izvršenja nekog KD.
Ta pravnosnažna presuda krivičnog suda (osuđujuća presuda kojom se sudija, svedok.. osuđuje za neko KD)
predstavljaće osnov za ponavljanje PP.

25.02.2022.

Razlike između parničnog i upravnog postupka:

1. PP vodi sud dok UP vodi organ uprave, organizacije i druga lica kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja.
Upravni sud rešava upravne sporove! (ne mešati).

2. Predmet PP je rešavanje sporova iz građansko-pravnih odnosa, a predmet UP je upravna stvar. Upravna

stvar je pojedinačna situacija u kojoj upravni organi i druge organizacije kojima je povereno vršenje javnih
ovlašćenja primenjuju pravne norme kada odlučuju o pojedinačnim situacijama fizičkih i pravnih lica odn.
pravnih subjekata.

3. Načela – cilj UP je da zaštiti pravo stranke o čijim se pravima i obavezama odlučuje, ali ta zaštita ne sme ići
na štetu prava trećih lica i na štetu jadnih interesa. Dakle u UP kao kriterijum imamo i zaštitu javnog interesa.
Nasuprot tome, pravilo je da u PP se štite privatnopravni interesi (ali postoje i neki PP gde se štiti i javni interes
npr. postupci po odredbama porodičnog zakona kao što su bračni sporovi, maternitetski, paternitetski...)

Član 3. st. 3 ZPP: Sud neće da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima,
javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.

Koji državni organ ima zakonsko ovlašćenje da učestvuje u PP u cilju zaštite javnog interesa? Javni tužilac
Kako? Javni tužilac može da se meša u PP koji teče između drugih lica ako sud oceni da postoji situacija koja
može da ugrozi javni interes.

3
Uloga javnog tužioca je izražena i u nekim drugim situacijama jer se njemu daje pravo da uloži poseban
vandredan pravni lek (protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu) – zahtev za preispitivanje
pravnosnažne presude. Ovo je jedini pravni lek koji ne mogu da izjave parnične stranke nego samo republički
javni tužilac i to samo u situaciji kada nađe da je pravnosnažnom presudom povređen javni interes.

4. utvrđivanje bitnih činjenica – u PP važi raspravno načelo, same stranke iznose činjenice i predlažu dokaze za
utvrđivanje tih činjenica. U UP sam organ uprave mora da utvrđuje činjenice.

SLIČNOSTI:
- U UP i PP važi načelo slobodne ocene dokaza i ono znači da ne postoje nikakva zakonom propisana pravila
koja određuju kada je sud dužan da uzme da je neka činjenica dokazana a kad je dužan da zaključi da nije
dokazana, znači sud sam o tome odlučuje, nikakva zakonska pravila ga ne ograničavaju.

- načelo pouke neuke stranke – u oba postupka se primenjuje; sud/organ uprave je dužan da pouči neuku
stranku, da uputi stranku na prava koja ima po procesnom zakonu; sud poučava stranku u pogledu posledica
njenih radnji/propuštanja.. poučavanje u pogledu procesnih prava i dužnosti (zato sud ne upozorava na
zastarelost potraživanja). Upozoravanjem stranke u pogledu pravila da izjavi materijalnopravni prigovor koji
vodi ka tome da tužbeni zahtev bude odbijen kao neosnovan, sud bi time povredio načelo nepristrasnog
postupanja!

- načelo ekonomičnosti – sud je dužan u PP da vodi računa da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što
manje troškova, a istu tu dužnost ima organ koji vodi UP.

Ukrštanje PP i UP:
1) prethodno pitanje – npr. u PP sud rešava neki građ.pravni spor i pojavi se prethodno pitanje koje je iz
nadležnosti organa uprave.
Primer: neko lice tuži i traži da mu se isplati naknada za slučaj nezaposlenosti u iznosu od 500.000 din.
Prethodno pitanje je da li to lice ima uopšte pravo na tu naknadu. Ko odlučuje o tom pravu? Odlučuje
nacionalna služba za zapošljavanje. Ukoliko je organ uprave već pravnosnažno rešio o tome donošenjem
upravnog akta koji je postao konačan i pravnosnažan, parnični sud JE VEZAN odlukom upravnog organa!
Ukoliko o tome nije rešeno u UP, parnični sud ima dve mogućnosti:
- prekid postupka, i čeka se rešenje prethodnog pitanja po pravilima UP
- parnični sud može sam da reši to pret.pitanje

Moguća je obrnuta situacija, u toku UP se javi pret.pitanje iz nadležnosti parničnog suda – sve je isto OSIM što
je jedina situacija kada organ uprave ne može sam da rešava pitanje ako se tiče postojanja braka i roditeljstva.

Situacija: tužilac podnese tužbu parničnom sudu za nešto što je u nadležnosti organa uprave.
Sud donosi rešenje kojim odbacuje tužbu jer je apsolutno nenadležan.

Vođenje UP kao procesna pretpostavka/uslov za pokretanje PP (znači to je situacija gde da bismo podneli
tužbu parničnom sudu, moramo prvo da se obratimo organu uprave od koga tražimo da nam prizna neko
pravo, pa tek ako nas on odbije onda možemo da podnesemo tužbu u PP)
npr. lice koje je bilo neosnovano lišeno slobode ili neosnovano osuđeno, podnosi tužbu protiv Srbije za
naknadu štete. To lice prvo treba da se obrati komisiji ministarstva pravde i da pregovara sa njom (3 meseca
rok za pregovore). Ako se ne dogovori sa komisijom, posle ta 3 meseca može da se podnese tužba.

npr. Zakon o rehabilitaciji – uređuje pravo na rehabilitaciju i pravo na rehabilitaciono obeštećenje lica koja su
nepravedno osuđena nakon 1945.god. Isto imamo komisiju za rehabilitaciju pa tek ako ona odbije, podnosi se
tužba.

Vođenje PP kao uslov za ostvarivanje prava u UP – primer: Zakon o socijalnoj zaštiti, pravo na novčanu
socijalnu pomoć; lice koje podnosi zahtev za novčanu soc. pomoć, ako ima srodnika koji je dužan da izdržava to

4
lice, pre podnošenja zahteva mora da podnese tužbu protiv tog srodnika pa tek onda se može obratiti
zahtevom za soc.pomoć.

Predmet upravnog spora je zakonitost konačnog upravnog akta i drugih pojedinačnih pravnih akata gde nije
propisana druga vrsta pravne zaštite.
Na sva pitanja koja nisu regulisana Zakonom o upravnim sporovima shodno se primenjuju odredbe zakona o
PP.

IZVORI GPP-a

1. Ustav – razna načela...

(kada iskoristimo sve redovne i vanredne pravne lekove – imamo pravo na ustavnu žalbu; ustavni sud može da
poništi svaku pravnosnažnu presudu; odluka ustavnog suda kojom je utvrđeno da je u PP došlo do povrede
ustavom zagarantovanih prava predstavlja osnov za ponavljanje postupka)
Nezavisnost sudstva znači da se zakonodavna i izvršna vlast ne meša u sudsku.
Stalnost sudijske funkcije znači da kada je sudija izabran na sudijsku funkciju on je vrši dok se ne ispuni neki od
ustavom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije. Osnovi za prestanak sudijske funkcije su: do
navršenja radnog veka (do penzije), kada sudija sam zatraži, kada sudija izgubi radnu sposobnost, kada bude
osuđen za krivično delo za koje mu je izrečena kazna zatvora u trajanju najmanje 6 meseci zatvora,
razrešenjem sudije (npr kada učini težak disciplinski prekršaj, kada nestručno i nesavesno vrši sudijsku
funkciju..)
Načelo nepremestivosti sudije znači da sudija kada je izabran da vrši sudijsku funkciju po pravilu treba da je
vrši u tom sudu odn u onom sudu u kojem bude izabran; sudija može da se premesti u neki drugi sud samo uz
sopstvenu saglasnost, osim kada sud u kome sudi bude ukinut – tada se sudija premešta bez svoje saglasnosti.
Nespojivost sudijske funkcije znači da sudija ne može da vrši neke druge funkcije (da bude poslanik, odbornik,
član organa izvršne vlasti, član političke stranke..sve što bi moglo da ugrozi vršenje sudijske funkcije). Zakonom
se propisuje šta je sve nespojivo sa sudijskom funkcijom. Visoki savet sudstva odlučuje koje su to sve funkcije
nespojive.
Imunitet sudije znači da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje. Ukoliko stranka ili
učesnik u postupku pretrpi štetu usled nezakonitog ili nepravilnog rada sudije ili sudija, pravo na naknadu
štete se ostvaruje tužbom protiv R. Srbije u PP.

član 6. st. 2. Zakon o sudijama: Ako je Republika Srbija na osnovu pravnosnažne sudske odluke, odnosno
poravnanja zaključenog pred sudom ili drugim nadležnim organom, isplatila štetu iz stava 1. ovog člana, može
tražiti od sudije naknadu isplaćenog iznosa, ako je šteta prouzrokovana namerno. + potrebno je mišljenje VSS-
a (a tamo većinu čine sudije pa se u praksi gotovo nikada ne ostvaruje ovo pravo na regres)

Krivični imunitet znači da sudija ne sme biti lišen slobode za KD koje je izvršio u vršenju sudijske funkcije bez
odobrenja VSS-a.

Sastav suda – u 1* PP gotovo sve sudi sudija pojedinac (pravilo je pojedinac, veće je izuzetak), a u 2* i u
postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom pravilo je da sudi veće i to samo sudije profesionalci.
Sudije porotnici su izuzetak u 1* PP.

Član 16. st. 2 Ustav RS: Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori
sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori
moraju biti u skladu s Ustavom.

2. Znači međunarodni ugovori su izvor prava (npr. evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava – isto kao i
Ustav sadrži neke procesne garancije koje se primenjuje u PP i drugim građ. postupcima – pravo na pristup
sudu, pravo na nezavistan i nepristrasan sud, pravo na javnu raspravu, na suđenje u razumnom roku, na

5
obrazloženu sudsku odluku....) Ova konvencija je značajna jer kada građanin iscrpi sva moguća sredstva,
uključujući i ustavnu tužbu, poslednja istanca kojoj se može obratiti je Evropski sud za ljudska prava koji
ispituje da li je u PP ili drugom postupku pred našim sudom došlo do povrede nekog od prava garantovanog
evropskom konvencijom. Najčešće povrede koje je utvrđivao je suđenje u razumnom roku, neizvršenje
presude, donošenje protivrečnih sudskih odluka u istim situacijama...

Kada je presudim EU suda za ljudska rava utvrđeno da je naš sud povredio neko od prava garantovanih
konvencijom, ta presuda predstavlja osnov za ponavljanje postupka. Ove odluke EU suda se u ponovljenim
postupcima poštuju (iako nije zakonom propisano da je naš sud vezan tom odlukom)

Koji su još međunarodni ugovori bitni kao izvor GPP-a? Različiti bilateralni i multilateralni sporazumi koje je
zaključila Srbija odn. države prethodnice npr. Konvencija o dostavljanju u inostranstvo sudskih i vansudskih
akata, Haška konv. o građ postupku, Konv. o nadležnosti i merodavnom pravu pri izvršenju odluka koje se tiču
roditeljske odgovornosti; Ugovori zaključeni sa drugim državama kojima se uređuje pravni saobraćaj, priznanje
sudskih odluka itd....

3. Zakon o praničnom postupku – uređuje pravila opšteg PP i sadrži poseban deo gde su sadržani posebni PP
(postupak u privrednim sporovima, sporovima malih vrednosti, za zaštitu državine zbog smetanja.. zatim
Porodični zakon sadrži neka pravila koja se odnose na PP iz porodičnih odnosa; Zakon o autorskim i srodnim
pravima isto sadrži pojedine specifične karakteristike PP za tu materiju)
U slučaju suprotnosti ZPP-a i nekog posebnog zakona – primenjuju se pravila iz tog posebnog zakona.
Ukoliko neko pitanje nije regulisano posebnim zakonom, primenjuju se pravila ZPP-a.

4. Zakon o sudijama, Zakon o sedištima i područjima sudovima i tužilaštva, Zakon o uređenju sudova (propisuje
pravila stvarne nadležnosti sudova)

5. Podzakonski akti – Sudski poslovnik, Pravilnik o naknadi troškova u sudskim postupcima, Advokatska
tarifa....

* Koje radnje sud može poveriti javnom beležniku? Dostavljanje sudskih odluka, poziva, pismena i sprovođenje
postupka za obezbeđenje dokaza.

03.03.2022.

Dugo je važilo pravilo da država ne može biti stranka u postupku. Međutim pošto država stupa u poslovno-
pravne odnose, država može biti tužena i ne uživa imunitet (može biti stranka u postupku).
Pravilo je da se ne može odrediti ni sprovesti izvršenje na imovini strane države u Srbiji. Izuzetak: ako se sama
ta strana država sa tim saglasila, a ako nije - ukoliko to odobri Ministarstvo spoljnih poslova.

Vremensko važenje normi ZPP-a

Opšti princip je da se u samom zakonu propiše kada taj zakon stupa na snagu.
Zakon koji je stupio na snagu primenjuje se na odnose koji su nastali nakon njegovog stupanja na snagu.
Zakoni nemaju povratno dejstvo (zabrana retroaktivnosti) osim u slučajevima predviđeni zakonom.

Npr izuzetak je krivični zakon (ako je novi zakon blaži za učinioca – onda se on primenjuje)
Član 5. Krivičnog zakona: (1) Na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja
krivičnog dela.
(2) Ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži
za učinioca.

6
Ukoliko je tužba podneta nakon 1. februara 2012. god. onda se na PP primenjuje ZPP iz 2012.god.
Ukoliko je tužba podneta 31. januara 2012. god. primenjivaće se prethodni ZPP.
IZUZETAK je član 506. ZPP:
Postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom
postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09).
Ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje
kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po
odredbama ovog zakona.

Pogrešna primena zakona može da dovede do povrede prava stranaka, uskraćivanja da preduzimaju određene
procesne radnje i da podnose pravne lekove, itd...

Priroda normi GPP

- norme materijalnog građ.prava – norme su dispozitivne – stranke mogu svojom voljom da određuju primenu,
da odstupe od primene tog pravila ili da ugovore nešto drugo itd; ‘’...ukoliko stranke drugačije ne ugovore’’)
- norme građanskog procesnog prava – norme su prinudnog karaktera, stranke svojom voljom ne mogu da
otklone njihovu primenu (da derogiraju primenu normi GPP-a)
Izuzetak kada stranke mogu svojim sporazumima da odstupe od primene procesnih normi je prorogacioni
sporazum (ugovaranje mesne nadležnosti suda); takođe i sud nekad može da bira između raziličitih procesnih
mogućnosti za rešenje predmeta spora (npr. rešenje prethodnog pitanja; potrošački sporovi – ako je složen
postupak može da se rešava po opštim pravilima a ne posebnim)

Način primene normi GPP-a

Norme GPP-a treba da uspostave ravnotežu između pravičnosti i pravne sigurnosti. Prilikom primenjivanja
treba voditi računa na ta dva cilja. Ne treba ih primenjivati na preterano strog način a ni na preterano
fleksibilan način.

REZIME

Prostorno važenje – opšti princip: sud svake države primenjuje GPP te države; granicama suvereniteta
Republike Srbije određene sui granice važenja našeg GPP-a. Ukoliko u postupku pred našim sudom treba da se
preduzme neka parnična radnja na teritoriji druge države, ne može je preduzeti naš sud jer on postupa u
granicama suvereniteta Srbije, nego se zamolnicom obraća sudu te države sa zahtevom da on preduzme tu
procesnu radnju. Isto važi i u obrnutom smeru, strani su upućuje zamolnicu našem sudu da preduzme neku
parničnu radnju.
Kako je naš sud preduzima? Pravilo je da primenjuje odredbe naših zakona. Izuzetno, moguće je da se radnja
čije preduzimanje traži strani sud primeni i na način koji propisuje strano pravo ali samo ukoliko to nije u
suprotnosti sa javnim poretkom R.Srbije.

Personalno važenje – U PP pred našim sudovima mogu se pojaviti domaća fizička i pravna lica, strana fizička i
pravna lica, lica bez državljanstva. Ukoliko se kao stranka pojavljuje strano lice, stranačka i parnična
sposobnost se ocenjuje prema lex nacionalis (prema pravu države državljanstva tog lica). Izuzetno, ukoliko
strano lice nema parničnu sposobnost po pravu države čiji je državljanin ali bi imao po našem pravu, onda će
se njemu dozvoliti da samostalno preduzima parnične radnje. Postoje određene kategorije lica koja nisu
podčinjena nadležnosti pravosuđa R.Srbije, a to su lica koja po pravilima MJP-a uživaju imunitet (Bečka
konvencija o konzularnim odnosima, Bečka konvencija o diplomatskim odnosima – tu je nabrojano u kojim
situacijama ta lica uživaju imunitet i kada se na njega ne mogu pozivati).
Kao stranka u PP može se pojaviti i strana država.

7
 SUDSKA NADLEŽNOS U PP

Delokrug poslova određenog suda, odn. pravo i dužnost suda da postupa u određenoj pravnoj stvari.

Vrsta sudske nadležnosti

Kada se pokrene PP koja nadležnost se prvo ispituje? Apsolutna nadležnost
Ukoliko se radi o PP sa elementom inostranosti, prvo treba odrediti da li postoji direktna međunarodna
nadležnost našeg suda. Kako se određuje? Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja –
kaže da će naš sud biti nadležan ako je njegova nadležnost propisana ovim ili drugim zakonom ili kada je
propisano međunarodnim ugovorom.

Član 26. st. 1. ZPP: Domaći sud je nadležan za suđenje, ako je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim
elementom izričito predviđena zakonom ili međunarodnim ugovorom.

Na kom kriterijumu se zasniva opšta međunarodna nadležnost suda R.Srbije u sporu sa elementom
inostranosti? Prebivalište tuženog, državljanstvo, boravište (ako nema prebivalište)

Član 46. Zakon o rešavanju sukoba zakona: Nadležnost suda Savezne Republike Jugoslavije postoji ako tuženi
ima prebivalište, odnosno sedište u Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Ako tuženi nema prebivalište u Saveznoj Republici Jugoslaviji niti u kojoj drugoj državi, nadležnost suda Savezne
Republike Jugoslavije postoji ako tuženi ima boravište u Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Ako su parnične stranke jugoslovenski državljani, nadležnost suda Savezne Republike Jugoslavije postoji i kad
tuženi ima boravište u Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Ako u parnici ima više tuženih sa svojstvom materijalnih suparničara, nadležnost suda Savezne Republike
Jugoslavije postoji i kad jedan od tuženih ima prebivalište, odnosno sedište u Savenoj Republici Jugoslaviji.

Pored opšte međ. nadl. postoje sporovi u kojima će postojati isključiva međ.nadl. našeg pravosuđa. Kada
postoji ta isključiva međ.nadl. našeg suda to je onda prepreka za priznanje strane sudske odluke koja je doneta
povodom određene pravne stvari. Ona postoji kada je zakonom predviđena.
Kada se element inostranosti odnosi na pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima
Član 56. Zakona o rešavanju sukoba zakona: Isključiva nadležnost suda Savezne Republike Jugoslavije postoji u
sporovima o pravu svojine i o drugim stvarnim pravima na nepokretnosti, u sporovima zbog smetanja poseda
na nepokretnosti, kao i u sporovima nastalim iz zakupnih ili najamnih odnosa u pogledu nepokretnosti, ili iz
ugovora o korišćenju stana ili poslovnih prostorija, ako se nepokretnost nalazi na teritoriji Savezne Republike
Jugoslavije.

Isto tako u bračnom sporu (utvrđivanje postojanja braka, razvod, poništaj) ukoliko je tuženi naš državljanin i
ima prebivalište u RS, naš sud je isključivo nadležan.

Član 81. Zakona o rešavanju sukoba zakona: Za ocenu nadležnosti suda Savezne Republike Jugoslavije od
značaja su činjenice koje postoje u vreme u koje parnica počinje da teče (trenutak dostavljanja tužbe tuženom).

Kako se pazi na direktnu međ.nadl? Po službenoj dužnosti, tokom čitavog postupka.

član 16. stav 3 ZPP: Sud će da se po službenoj dužnosti oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku
i odbaci tužbu ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem
tekstu: domaći sud), osim ako nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj
pristanak.
Dakle sud donosi rešenje kojim se oglašava nenadležnim, odbacuje tužbu i ukida sve sprovedene radnje.

APSOLUTNA SUDSKA NADLEŽNOST

Ukoliko se radi o sporu u kome nema elementa inostranosti, prvo pitanje je da li sud apsolutno nadležan?
Apsolutna sudska nadležnost razgraničava nadležnog sudske vlasti od drugih vlasti (organa uprave pre svega)

8
Situacija: podnese se tužba a sud nakon čitanja tužbe i ispitivanja zaključi da se ističe neki zahtev za čije
rešavanje nije nadležan sud nego recimo organ uprave. Sud donosi rešenje o odbacivanju tužbe.

Član 16. stav 2. ZPP: Sud će da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako
u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ.
stav . Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost.

Ako su stranke zaključile arbitražni sporazum, time su izuzele spor iz nadležnosti državnog sudstva.

Na apsolutnu sudsku nadležnost pazi se po službenoj dužnosti u toku celog postupka.

Ukoliko prvostepeni sud propusti da odbaci tužbu i vodio je PP do kraja, doneo prvostepenu presudu – to će
biti apsolutno bitna povreda PP – zbog nje će se prvostepena presuda ukinuti i odbaciti tužba. (na tu apsolutno
bitnu povredu PP drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti)
Ako drugostepeni sud isto propusti da vidi da ta pravna stvar nije u sudskoj nadležnosti i da je tužbu trebalo
odbaciti, is am donese presudu – to će biti razlog da se protiv te drugostepene presude izjavi revizija kao
vanredni pravni lek o kome odlučuje Vrhovni kasacioni sud, on će ukinuti i drugostepenu i prvostepenu
presudu i odbaciti tužbu.

Vrhovni kasacioni sud takođe pazi po službenoj dužnosti na tu apsolutno bitnu povredu PP.

STVARNA SUDSKA NADLEŽNOST

Nakon što je utvrđeno da pravna stvar spade u nadležnost suda, sledeća nadležnost koja je utvrđuje je stvarna.
Stvarna nadležnost određuje raspored poslova između sudova različite vrste, ali i u okviru sudova iste vrste.
Stvarna nadležnost nam kaže da li će biti stvarno nadležan sud opšte nadležnosti ili posebne. Dalje, ako
kažemo da će biti nadležan sud opšte nadležnosti, stvarna nadležnost nam kaže da li će to biti osnovni ili viši.

Stvarna nadležnost sudova regulisana je Zakonom o uređenju sudova (može biti i neki drugi zakon kao npr.
Zakon o zaštiti uzbunjivača – te postupke u prvom stepenu uvek sudi viši sud)

Vrste suda:
- sudovi opšte nadležnosti
- sudovi posebne nadležnosti

1. sudovi koji mogu biti stvarno nadležni u 1* postupku:

- osnovni sud
sudovi opšte nadležnosti
- viši sud
- privredni sud – sud posebne nadležnosti

Kako se razgraničava stvarna nadležnost osnovnog i višeg suda u PP? Na osnovu vrste predmeta spora i
vrednosti spora.

Vrsta predmeta spora:

Pretpostavka je stvarna nadležnosti osnovnog suda, a stvarna nadležnost višeg suda je izuzetak.
Član 22. stav 2 Zakona o uređenju sudova: Osnovni sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima
ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud i vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki
drugi sud.

U članu 23. Zakona o uređenju sudova je taksativno nabrojano kada će viši sud suditi u 1* npr. sporovi
povodom didkriminacije, zlostavljanje na radu, maternitetski i paternitetski, štrajk, autorska prava itd....

Vrednost predmeta spora:

Primenjuje se u imovinsko-pravbim sporovima za razgraničenje stvarne nadležnosti.

9
Viši sud u 1* sudi one imovinske sporove gde vrednost predmeta spora prelazi revizijski census (omogućava
izjavljivanje revizije) odn. preko 40.000 evra.
Sve ispod te vrednosti, u 1* sudi osnovni sud.

Osnovni sud je uvek prvostepeni, ali viši sud može biti i 1* i 2* sud. Ukoliko osnovni sud sudi kao 1*, o žalbama
na rešenja koja donosi, odlučuju viši sudovi kao 2*. O žalbama na presudu osnovnog suda kao 1*, odlučuje
Apelacioni sud.

Sporovi male vrednosti (do 3000 evra): osnovni sud je 1*, a viši sud će biti 2* DVOSTRUKO - odlučuje o
žalbama protiv rešenja i o žalbama na presude.

Situacija: tužba je podneta osnovnom sudu, a on utvrdi da se radi o sporu za koji je stvarno nadl. viši sud. On
će doneti rešenje kojim se oglašava stvarno nenadležnim; protiv tog rešenja može se izjaviti posebna žalba;
predmet se ustupa višem sudu.

Situacija: tužba je podneta višem sudu, a on utvrdi da je stvarno nadležan osnovni sud – ko može više može i
manje! On može da se oglasi stvarno nenadležnim ALI samo dok tuženi ne počne da osporava tužbeni zahtev
odnosno:
član 17. stav 2. ZPP: Viši sud prvog stepena ne može da se oglasi stvarno nenadležnim ni po službenoj dužnosti
ni po prigovoru tuženog posle upuštanja tuženog u raspravljanje u pravnim stvarima iz nadležnosti nižeg suda
prvog stepena iste vrste.

Stvarna nadležnost privrednog suda

Osnovni kriterijum: svojstvo stranaka u PP (subjektivni kriterijum) - ukoliko su obe stranke privredni subjekti,
bez obzira na to šta je predmet spora, prvredni sud će uvek biti stvarno nadležan.
Ako je jedna stranka privredni subjekt a druga je pravno lice koje nije privredni subjekt, da bi privredni sud bio
stvarno nadležan neophodno je da se predmet spora tiče obavljanja delatnosti privrednog subjekta.
Ako je druga strana fizičko lice, ne može stvarno nadležan da bude privredni sud, osim ukoliko se radi o
sporovima koji su statusnog karaktera. Ako je fizičko lice suparničar sa privrednim subjektom – onda sudi
privredni sud.

Pored toga, privredni sudovi će biti stvarno nadležni kada je to zakonom određeno (taksativno nabrojano) npr.
sporovi povodom zaštite dizajna, modela, uzoraka; statusni sporovi, privatizacija itd...

Stvarna nadležnost kao procesna pretpostavka – na nju se pazi po službenoj dužnosti tokom celog postupka.

Posledica stvarne nenadležnosti:

Ako sud to utvrdi (bilo po službenoj dužnosti ili po prigovoru tuženog), posledica će biti donošenje rešenja
kojim se sud oglašava stvarno nenadležnim (može se pobijati žalbom), i ustupa i dostavlja predmet stvarno
nadležnom sudu.

04.03.2022.

MESNA NADLEŽNOST

Nakon što se ustanovi apsolutna i stvarna nadležnost, sledeća je mesna nadležnost.

Ona nam govori koji će od stvarno nadležnih sudova rešavati konkretnu građanskopravnu stvar.

Razlike između stvarne i mesne:

- stvarna nadležnost se uređuje i određuje samo zakonom
- mesna nadležnost može biti određena zakonom, sporazumom stranaka i na temelju sudske odluke.

10
Razlika između opšte i posebne mesne nadležnosti:
1. opšta mesna nadležnost – opšti kriterijum za zasnivanje ove nadležnosti je prebivalište tuženog, odn. sedište
pravnog lica.
- pravilo je da kada se tužba podnosi protiv fitičkog lica, opšte mesno nadležan je sud na čijem području to lice
ima prebivalište;
- kada se radi o fizičkom licu koje nema prebivalište ni na teritoriji RS ni na teritoriji druge države, kriterijum je
njegovo boravište;
- kada tuženi ima prebivalište na teritoriji područja jednog suda a ima boravište na teritoriji područja drugog
suda i očekuje se da tu duže boravi, onda je nadležan sud boravišta;
- ako je tuženi u inostranstvu a ima prebivalište u RS, nadležan je sud poslednjeg prebivališta tuženog u RS.

Član 39. ZPP: Za suđenje je opšte mesno nadležan sud na čijem području tuženi ima prebivalište.
Ako tuženi nema prebivalište u Republici Srbiji niti u nekoj drugoj državi, opšte mesno nadležan je sud na čijem
području tuženi ima boravište.
Ako tuženi pored prebivališta ima i boravište u nekom drugom mestu, a prema okolnostima može da se
pretpostavi da će tu duže vreme da boravi, opšte mesno nadležan je i sud boravišta tuženog.

Član 40. ZPP: Za suđenje u sporovima protiv Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne
samouprave i njihovih organa, opšte mesno nadležan je sud na čijem se području nalazi sedište njene
skupštine.
Za suđenje u sporovima protiv pravnih lica, opšte mesno nadležan je sud na čijem se području nalazi njihovo
sedište, prema izveštaju Agencije za privredne registre.

Član 41. ZPP: Za suđenje u sporovima protiv državljanina Republike Srbije koji stalno živi u inostranstvu, gde je
upućen na službu ili na rad od strane državnog organa ili pravnog lica, opšte mesno nadležan je sud njegovog
poslednjeg prebivališta.

Situacija: lice tuži RS radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode i traži naknadu u iznosu od 300.000
din.
Ovo je imovinskopravni spor, u pitanju je spor male vrednosti i manje od 40.000 evra (nije prešlo revizijski
cenzus), pa je samim tim za suđenje stvarno nadležan osnovni sud. Opšte mesno nadležan je sud na čijoj
teritoriji se nalazi sedište skupštie RS a to je prvi osnovni sud u BGu.

2. posebne mesne nadležnosti :

1) Elektivna (izborna) mesna nadležnost – tužilac može da bira između suda opšte mesne nadležnosti i suda
čija je opšta mesna nadležnost zasnovana na nekom drugom kriterijumu (npr. u PP gde se traži davanje
zakonskog izdržavanja, tužilac ima pravo da bira između suda opšte mes.nad. i suda na čijem području tužilac
ima prebivalište)

Član 43. ZPP: Za suđenje u sporovima o zakonskom izdržavanju, ako je tužilac lice koje traži izdržavanje, pored
suda opšte mesne nadležnosti, nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište.

Smisao ovog pravila: polazi se od toga da je tužilac slabija strana (pošto traži izdržavanje) pa mu se daje
mogućnost da bira i time mu se olakšava pristup sudu.

Postoje i drugi sporovi gde zakon propisuje pravilo o elektivnoj mes.nad. kao npr:
Član 44. ZPP Za suđenje u sporovima zbog vanugovorne odgovornosti za štetu, pored suda opšte mesne
nadležnosti, nadležan je i sud na čijem je području štetna radnja izvršena ili sud na čijem je području štetna
posledica nastupila.

BITNO: iako to pravo izbora pripada tužiocu, on to pravo vrši u trenutku podnošenja tužbe. Podnošenjem
tužbe nekom sudu on se opredeljuje i ta radnja je neopoziva.

11
Moguće je da tužilac podnese nekom trećem sudu koji nije ni po jednom od ova dva kriterijuma nadležan, taj
sud će tražiti da se tužilac izjasni kom sudu želi da bude ustupljena tužba. Ako se tužilac ne izjasni, tužba sa
spisima će biti ustupljena sudu opšte mes.nad.

Član 20. stav 2. ZPP: Sud će, u slučaju izborne nadležnosti, da zatraži od tužioca da se izjasni u roku od tri dana
pre nego što ustupi predmet nadležnom sudu. U slučaju da se tužilac ne izjasni u određenom roku, sud će da
ustupi predmet sudu opšte mesne nadležnosti.

2) Isključiva mesna nadležnost – kada postoji, tužba se može podneti samo onom sudu čija je mesna nad.
propisana zakonom. Tada se ne primenjuju pravila o opštoj mesnoj nad, tužilac nema pravo izbora niti je
dozvoljeno strankama da zaključuju sporazum o određivanju mes.nad. (ukoliko su zaključili – nema dejstvo)

Član 51. ZPP: Za suđenje u sporovima o pravu svojine i drugim stvarnim pravima na nepokretnosti, sporovima
zbog smetanja državine na nepokretnosti, kao i u sporovima iz zakupnih odnosa na nepokretnosti, isključivo je
mesno nadležan sud na čijem području se nalazi nepokretnost.

Izvršenje neke ugovorne obaveze iz ugovora o prodaji nepokretnosti (obligaciona prava) ne spada ovde!

Član 52. ZPP: Ako je za suđenje u sporovima o pravu svojine i drugim stvarnim pravima na vazduhoplovu i
brodu, kao i u sporovima iz zakupnih odnosa na vazduhoplovu i brodu, nadležan domaći sud, isključivo je
mesno nadležan sud na čijem se području vodi upisnik u koji je vazduhoplov, odnosno brod upisan.

Član 56. ZPP: U sporovima protiv Republike Srbije iz odnosa sa vojnim jedinicama, odnosno vojnim
ustanovama, isključivo je nadležan sud na čijem se području nalazi sedište komande vojne jedinice, odnosno
vojne ustanove.

Član 57. ZPP: Dok ostavinski postupak nije pravnosnažno okončan, za suđenje u sporovima iz naslednopravnih
odnosa, kao i u sporovima za potraživanja poverioca prema naslednicima ostavioca za dugove ostavioca,
isključivo je mesno nadležan sud pred kojim se vodi ostavinski postupak, odnosno sud na čijem području se
nalazi sud pred kojim se vodi ostavinski postupak. (ostavinski postupak može da vodi i javni beležnik pa je
nadležan sud na njegovom području)

Član 58. ZPP: Za suđenje u sporovima koji nastaju u toku i povodom sudskog ili administrativnog izvršnog
postupka, odnosno u toku i povodom stečajnog postupka, isključivo je mesno nadležan sud koji sprovodi izvršni,
odnosno stečajni postupak, odnosno sud na čijem području se nalazi sud koji sprovodi izvršni postupak,
odnosno sud na čijem se području sprovodi administrativno izvršenje.

U svim ovim situacijama, kada postoji isključiva mes.nad. ne može se primeniti ni jedan drugi kriterijum za
određivanje mes. nad!!! Važi samo ono što je propisano zakono, svi drugi kriterijumi se ne primenjuju!

3) Sporazumno određena mesna nadležnost – određena na osnovu sporazuma tužioca i tuženog; pravo
stranaka da prorogiraju mesnu nadležnost. Taj sporazum nema nikakvog uticaja na stvarnu nadležnost.

Uslovi:
- da se ne radi o sporu za koji je propisana isključiva mes.nad.
- sporazum mora biti zaključen u pisanoj formi (da postoji isprava o tom sporazumu) – to može biti poseban
sporazum a može da bude i samo član u nekom ugovoru.
- vremensko ograničenje: tužilac je dužan da ovaj sporazum priloži uz tužbu, a tuženi ga mora priložiti prilikom
podnošenja prigovora mesne nenadležnosti (u odgovoru na tužbu ili na pripremnom ročištu/prvom ročištu na
gl.raspravi ako se tužba ne dostavlja na odgovor)

Pomoćna mesna nadležnost – vrsta posebne mesne nadl.

Primenjuje se u PP u kojima postoji element inostranosti, a gde je nadležan sud RS ali kada se ne može odrediti
koji naš sud će biti mesno nadležan primenom nekih drugih pravila. Primer:

12
Član 43. stav 2. ZPP: Ako je za sporove o zakonskom izdržavanju sa međunarodnim elementom domaći sud
nadležan zato što tužilac ima prebivalište u Republici Srbiji, mesno nadležan je sud na čijem području tužilac
ima prebivalište.
Član 48. stav 2. ZPP: Ako je za bračne sporove domaći sud nadležan zato što su supružnici imali poslednje
zajedničko prebivalište u Republici Srbiji, odnosno zato što tužilac ima prebivalište u Republici Srbiji, mesno
nadležan je sud na čijem su području supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište, odnosno sud na čijem
području tužilac ima prebivalište.

Rekli smo:
Za razliku od stvarne nadl. koja se određuje samo zakonom, mesna nadl. se može odrediti zakonom,
sporazumom stranaka i sudskom odlukom.

Određivanje mesne nadl. na osnovu odluke suda se naziva delegacija i ordinacija nadležnosti.

Delegacija nadležnosti – sud koji bi inače bio mesno nadl. po odredbama ZPP ne može da postupa u
konkretnom postupku (objektivno je sprečen ili ne može da postupa ili ako postoje neki drugi razlozi
celishodnosti)
To je promena mesne nadl. na osnovu odluke suda.
U teoriji se razlikuju dve situacije:
1) nužna (neophodna) delegacija – mora se izvršiti delegacija nadl. kada mesno nadležan sud ne može da
postupa (npr za vreme korone svi su bolesni, ceo sud je zatvoren, u karantinu, pa mora neki drugi sud da sudi)
2) svrsishodna (celishodna) delegacija – vrši se iz razloga celishodnosti, ekonomičnosti ili prava na nepristrasno
i pravično suđenje. (npr svi dokazi su na području drugog suda)

Delegacijom se menja samo mesna nadležnost, ne može se menjati i stvarna nadl.

Delegacija se može vršiti i u prvostepenom i u drugostepenom postupku. Sam postupak za delegaciju
nadležnosti se pokreće zahtevom suda koji postupa, obraća se najvišem sudu određe vrste u RS da izvrši
delegaciju (u slučaju sudova opšte nadl. to je Vrhovni kasacioni sud, a kada su u pitanju sudovi posebne
nadležnosti to je Privredni apelacioni sud)
Taj zahtev sud može podneti po sopstvenoj inicijativi ili na inicijativu stranke. Stranka ne može neposredno da
podnese zahtev Vrhovnom kasacionom ili Privrednom apelcionom sudu, stranka se obraća
prvostepenom/drugostepenom sudu da to uradi.

Ukoliko stranka predlaže, sud je dužan da taj predlog dostavi protivnoj stranci na izjašnjenje. Sud će odbaciti
zahtev ukoliko je neobrazložen, ukoliko je već podnosila.. Ako ne odbaci predlog, dostavlja ga protivnoj stranci
na izjašnjenje, i nakon tog izjašnjenja ili proteka roka, sud donosi odluku da li će podneti zahtev za delegaciju
nadležnosti.

Kada sam sud inicira delegaciju, ne pita stranke šta one misle o tome, nego direktno podnosi zahtev VKS ili
PAS-u koji ako nađu da ima osnova za delegaciju, određuju koji će drugi mesno nadl. sud da postupa. Protiv
ove odluke nije dozvoljena žalba. VKS ili PAS o tom zahtevu rešavaju u veću od troje sudija

Ordinacija nadležnosti – kada Vrhovni kasacioni sud određuje koji stvarno nadležan sud će biti mesno
nadležan.
Radi se o situaciji gde imamo spor sa elementom inostranosti, nesumnjivo je da je nadležan naš sud ali ne
postoji odredba u ZPP-u prema kojoj se može odrediti koji sud će biti mesno nadležan. Stranka (tužilac) obraća
se VKS-u da odredi koji će sud biti mesno nadležan. VKS odluku o tome donosi u veću od troje sudija, odlučuje
rešenjem kojim određuje koji će sud biti mesno nadležan.

Delegacija se vrši u fazi kada PP već teče, nastupila je litispedencija, ovde se zna koji sud je mesno nadležan;
Kod ordinacije mi uopšte ne znamo koji sud je mesno nadl, PP još nije ni pokrenut jer ne zna kome da podnese
tužbu.

13
 SUKOB NADLEŽNOSTI

U teoriji postoji:
- pozitivan sukob nadležnosi – dva ili više sudova istovremeno pretenduju da budu nadležni, tvrde da su
nadležni da postupaju
- negativan sukob nadležnosti – dva ili više sudova odbijaju da postupaju u određenom predmetu

Sukob nadl. između sudova rešava zajednički neposredno viši sud.

(npr. sukob između osnovnih rešava viši sud; sukobe između osnovnog u BG i višeg u BG rešava Apelacioni sud
BG, sukobe između osnovnog u BGu i višeg u NS rešava VKS; sukob osnovnog suda u BGu i privredni sud u BG
rešava VKS)

Kada bi Ustavni sud bio nadležan da rešava sukob nadl? Sud vs drugi državni organ tj. sudska vlast i drugi
organi vlasti (npr sud i carina, sud i poreska uprava)

ATRAKCIJA NADLEŽNOSTI

Istitut koji omogućava da sud koji inače ne bi bio stvarno ili mesno nadl. da sudi, postaje stvarno ili mesno
nadl. zbog toga što se pred tim sudom već vodi neki postupak koji je u vezi sa kasnijim postupkom.

1. delimična atrakcija (atrakcija mesne nadležnosti)

Npr. lice A podnese tužbu protiv lica B za koji je nadležan prvi osn. sud BG. Lice B kaže ja imam neko
potraživanje prema licu A pa ću ja podneti protivtužbu. Po opštim pravilima za suđenje po toj protivtužbi bi bio
nadležan treći osnovni sud (jer lice A ima pebivalište na području trećeg osnovnog suda). Međutim, po ZPP-u
za suđenje po protivtužbi biće mesno nadležan onaj sud pred kojim se vodi postupak po tužbi (pod uslovom da
je stvarno nadležan)
Ovo je primer za atrakciju mesne nadležnosti.(delimična atrakcija)

Član 42. ZPP: Ako je jednom tužbom tuženo više lica (član 205. stav 1. tačka 1), a za njih ne postoji mesna
nadležnost istog suda, nadležan je sud koji je mesno nadležan za jednog od tuženih.

2. potpuna atrakcija ( atrakcija i stvarne i mesne nadl.)

Tužba glavnog mešanja (umešača) – npr teče postupak između privrednog društva A i privrednog društva B,
pred privrednim sudom u BG, spore se oko utvrđivanja prava svojine na nekoj hali. Onda se pojav fizičkoi lice C
koji je saznao za tu parnicu, a koji smatra da je ta hala njegova, i podnese jednu tužbu protiv lica A i B. Za
suđenje po tužbi lica C stvarno nadležan biće privredni sud u BG iako po opštim pravilima taj sud ne bi bio ni
stvarno ni mesno nadležan.

10.03.2022.

KONCENTRACIJA NADLEŽNOSTI

Podrazumeva da se za rešavanje određenih vrsta sporova zakonom propisuje isključiva nadležnost jednog
stvarno nadležnog suda sa određenog područja.

14
PARNIČNI POSTUPAK

1. Podnošenje tužbe sudu (pokretanje PP)

2. Prethodno ispitivanje tužbe

Da li postoje procesne pretpostavke (ili smetnje) za meritorno odlučivanje – nadležnost, stranačka sposobnost,
da li se već vodi parnica, itd..)

Dva su moguća ishoda ove faze:

1) odbacivanje tužbe (neotklonjivi nedostaci)
2) dostavljanje tužbe tuženom na odgovor (i poučavanje na posledice ako ne odgovori)

3. Tuženi može da:

ne odgovori na tužbu – presuda na osnovu propuštanja (okončava se PP)
prizna tužbeni zahtev – presuda na osnovu priznanja (okončava se PP)
ospori tužbeni zahtev
Može da prizna samo činjenice a ne i pravne posledice – sud donosi presudu bez održavanja rasprave
(okončava se PP)

Ako tuženi odgovori na tužbu i ospori tužbeni zahtev i istakne procesne prigovore, sledi faza

4. Pripremno ročište – svako iznosi svoju stranu priče

Pravilo je da je ovo obavezna faza ročišta. Izuzeci: spor male vrednosti, spor zbog smetanja državine..
Sud određuje koji će se dokazi izvoditi.
Pripremno ročište ima za cilj da se temeljno pripremi sve za glavnu raspravu.
Moguće je da se ovde okonča PP npr. tuženi prizna, zaključivanjem sudskog poravnanja, tužilac se odrekne
tužbenog zahteva, itd..
Ako se ne okonča, prelazi se na sledeću fazu

4. Glavna rasprava – utvrđivanje činjenica koje su presudne za donošenje presude.

Kako se određuje vrednost spora?

Novčana potraživanja – vrednost tužbenog zahteva
Nenovčana potraživanja – ono što je tužilac označio u tužbi

* spor male vrednosti: do 3.000 evra odn. do 30.000 evra u privrednim sporovima

* preko 40.000 evra dopuštena revizija odn. preko 100.000 evra u privrednim sporovima

Advokatska tarifa se određuje prema vrednosti spora

Protivtužba je moguća sve do zaključenja gl.rasprave

Obavezni elementi tužbe:

1. elementi podneska
2. tužbeni zahtev
3. vrednost predmeta spora (kada od nje zavisi stvarna nadležnost)
4. činjenice
5. dokazi
6. potpis

Tužbeni predlog NIJE obavezni element tužbe!!!

Sud se kreće u granicama tužbenog zahteva.

15
25.03.2022.

Struktura tužbenog zahteva

Tužbeni zahtev se sastoji iz dva elementa (dvočlana struktura):

1. činjenični osnov (životni događaj)
2. pravna posledica (ono što tužilac traži (smatra da mu pripada) na osnovu tog životnog događaja)

Ovo nije nigde propisano zakonom ali se zaključuje na osnovu niz situacija...

Da bi dva tužbena zahteva bila istovetna (identična) neophodno je da se poklapa nekoliko elemenata:
- u objektivnom smislu mora da postoji identitet činjeničnog osnova i pravne posledice;
- u subjektivnom smislu mora da postoji identitet stranaka (tužioca i tuženog) – da su stranke iste

Značaj:

* objektivno preinačenje tužbe promenom istovetnosti tužbenog zahteva

npr promenom pravne posledice (umesto 100.000 din materijalne štete tražimo 300.000 din nematerijalne
štete)
npr promene činjeničnog osnova (traži 100.000 din ali po osnovu ugovora o zajmu a ne naknade štete)

* zabrana dvostruke litispendencije! - ne mogu da se paralelno vode dve parnice o istom tužbenom zahtevu
između istih stranaka!

* nije dozvoljeno podneti tužbu o tužbenom zahtevu između istih stranaka o kojem već postoji pravnosnažna
presuda ili sudsko poravnanje!

Činjenica da je sud doneo presudu o zahtevu o kome je već pravnosnažno presuđeno predstavlja apsolutno
bitnu povredu PP, može se izjaviti žalba, revizija kao vanredni pravni lek, predlog za ponavljanje postupka kao
vanr. pravni lek.

PRETHODNO PITANJE

Centralno pitanje u PP na koje sud treba da odgovori jeste da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne.
Pre izvođenja takvog zaključka, mogu se u toku PP pojaviti određena pitanja na koja sud mora da odgovori jer
od rešavanja tih pitanja zavisi odluka o tome da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne.
Jedno od takvih pitanja je PRETHODNO PITANJE – neophodno ga je prethodno rešiti da bi se mogao izreći sud
o tome da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne.

To je pitanje koje se tiče postojanja nekog prava ili pravnog odnosa, od čijeg postojanja/nepostojanja zavisi
odluka suda o osnovanosti tužb. zahteva.

Uslovi:
- uvek je pravno pitanje (nikad činjenično)
- mora imati uslovaljavajući značaj za odluku suda o osnovanosti tužb. zahteva, od rešenja tog pitanja zavisi
odluka suda
- pitanje koje mora biti podobno da se o njemu rešava kao o glavnom pitanju u nekom drugom postupku

Pret.pit. može biti u nadležnosti parničnog suda, ali i ne mora. Može biti u nadležnosti organa uprave.

Npr tužba za naknadu štete po afekcionoj vrednosti (umišljajno krivično delo) – pret. pitanje će biti da li je
nešto uništeno umišljajnim krivičnim delom – to je pitanje koje kao glavno rešava krivični sud, ali je
pret.pitanje u PP.

16
Pitanje postojanja braka, očinstva i materinstva NE MOŽE nikad biti rešavano kao prethodno pitanje!
Statusna pitanja ne mogu se rešavati kao prethodna pitanja.

Šta se dešava kada se pred sudom u PP pojavi pret.pitanje?

1) ako već postoji pravnosnažna odluka suda/upravnog organa kojim je rešeno pret.pitanje, parnični sud je
vezan tom odlukom i da je uzme u podlogu svoje sudske odluke;
2) ako pret.pitanje nije rešeno:
- parnični sud može da reši sam,
- parnični sud može da prekine postupak i da sačeka odluku nadležnog organa

Član 12 ZPP: Ako odluka zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom
pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje
ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.

Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.

Zato što ulazi u obrazloženje presude i nije obuhvaćeno materijalnom pravnosnažnošću presude, dakle ima
dejstvo samo za taj postupak.

Član 426 ZPP: Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se po predlogu stranke ponovi
ako:
9) je naknadno pred nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno, odnosno konačno rešeno prethodno
pitanje (član 12) na kome je sudska odluka zasnovana;

Znači parnični sud reši pret.pitanje na jedan način, onda kasnije u drugoj parnici to pitanje kao glavno reši se
na drugačiji način, to će dati mogućnost za ponavljanje onog prvog postupka gde je to pitanje rešeno kao
prethodno.

SPORNO PRAVNO PITANJE

član 180 ZPP: Ako u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme
stav o spornom pravnom pitanju koje je od značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim
sudovima, prvostepeni sud će po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, zahtevom da pokrene postupak pred
Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

Sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan je da zastane sa postupkom dok se
ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom.

1) pravno pitanje koje se javlja u većem broju predmeta pred 1* sudovima

2) bez rešenja tog pravnog pitanja ne može se odlučiti o osnovanosti tužb.zahteva

To je samo STAV Vrhovnog kasacionog suda, nije presuda.

Član 181. ZPP: ahtev iz člana 180. stav 1. ovog zakona treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u
konkretnoj pravnoj stvari, navode stranaka o spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se sud obraća sa
zahtevom za rešenje spornog pravnog pitanja. Sud će uz zahtev da priloži i sopstveno tumačenje spornog
pravnog pitanja. Zahtev se ne dostavlja strankama na izjašnjavanje.

Ako stranka predloži pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja, sud može da dostavi predlog
drugoj stranci radi izjašnjavanja u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga.
Prvostepeni sud je dužan da uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja dostavi i predmet Vrhovnom
kasacionom sudu.

Ima za cilj da spreči protivrečno presuđivanje u indentičnim situacijama.

17
 VRSTE TUŽBI

Prema vrsti subjektivnog građanskog prava čija se zaštita tužbom traži (materijalnopravni kriterijum):
- stvarnopravne tužbe
- obligacionopravne tužbe
- naslednopravne tužbe
- porodičnopravne tužbe ....

Prema vrsti pravne zaštite koja se tužbom traži:

1. KONDEMNATORNA TUŽBA (Tužba za osudu na činjene/nečinjenje, davanje, trpljenje)

Predmet: potraživanje koje se može sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju.
Pozitivne kondemnatorne – davanje, činjenje
Negativne kondemnatorne – nečinjenje, trpljenje

Podnošenje tužbe da se spreči da do povrede prava dođe, ili da se spreči ponovna povreda prava.

Mora postojati pravni interes za podnošenje ove tužbe, on se ovde pretpostavlja. Pravni interes se sastoji u
tome što tužilac ne može na drugačiji način da ostvari zaštitu (zabranjena je samopomoć).

Procesne pretpostavke:
- razumljivost, urednost, blagovremenost (kada je propisan rok)
- pravni interes (pretpostavlja se)

Potraživanje mora biti dospelo! Ako nije dospelo, tužba se odbija kao neosnovana(preuranjena).
Potraživanje mora biti dospelo do zaključenja glavne rasprave (ne mora prilikom podnošenja tužbe)
Nedospelost potraživanja do tog trenutka ima za posledicu odbijanja tužbenog zahteva kao nedozvoljenog
(preuranjenog).

Neće biti indetiteta tužbenih zahteva kada potraživanje dospe, tako da može ponovo da se podnese tužba, jer
je činjenični osnov tužbe različit (potraživanje nije bilo dospelo, a sada je dospelo)

Kondemnatorna presuda je specifična jer predstavlja izvršnu ispravu, na osnovu nje se može sprovesti
prinudno izvršenje

Član 343 ZPP: Sud može da naloži tuženom da izvrši određenu činidbu samo ako je ona dospela do zaključenja
glavne rasprave.
Ako sud usvoji zahtev za izdržavanje, za naknadu štete u vidu rente zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda
po osnovu rada ili zbog izgubljenog izdržavanja, može da naloži tuženom i činidbe koje nisu dospele.
Presuda kojom je tuženom naloženo da preda ili preuzme stvari date u zakup, može da se donese i pre
prestanka zakupodavnog odnosa.

Da ne bi morali da podnose svaki put novu tužbu, sud može da donese presudu kojom se usvaja tužb.zahtev za
potraživanje koje nije dospelo. Drugi izuzetak je ugovor o zakupu.

Sud u parničnom postupku donosi dve vrste odluka:

1) Presude
2) Rešenja

Član 124. ZPP: Sud donosi odluke u obliku presude ili rešenja.
O tužbenom zahtevu sud odlučuje presudom, a u postupku zbog smetanja državine rešenjem.
Kad ne odlučuje presudom, sud odlučuje rešenjem.
U postupku izdavanja platnog naloga rešenje kojim se usvaja tužbeni zahtev donosi se u obliku platnog naloga.
Odluka o troškovima u presudi smatra se rešenjem.

18
* Presuda je meritorna odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva*

31.03.2022.

2. DEKLARATORNA TUŽBA (Tužba za utvrđenje)

---- čitanje primera ----

Tužilja smatra da je povređeno njeno pravo na nužni deo i traži da sud utvrdi da je vlasnik dela imovine. Traži
se utvrđenje da je došlo do povrede nužnog dela i utvrđenje postojanja susvojine na nepokretnostima – u
pitanju je deklarativna tužba (tužba za utvrđenje).

Član 194. ZPP: Tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava
ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave.
Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno
nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili
istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes.
Tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja činjenice, ako je to
predviđeno zakonom ili drugim propisom.
Tužba za utvrđenje povrede prava ličnosti može da se podnese bez obzira da li je postavljen zahtev za naknadu
štete ili drugi zahtev, u skladu sa posebnim zakonom.

Može se tražiti utvrđenje:

- postojanja prava (pravo susvojine);
- postojanja/nepostojanja pravnog odnosa (da postoji neki ugovor);
- istinitost/neistinitost isprave (ne misli se na sadržinu, nego da li ona potiče od onoga ko je označen kao
izdavalac isprave – autentičnost isprave);
- povreda prava ličnosti;
- postojanja potraživanja pre dospelosti;
- postojanja/nepostojanja činjenice, samo kada je to dozvoljeno zakonom (npr zakon o zabrani diskriminacije
dozvoljava podnošenje tužbe radi utvrđenja da određena radnja predstavja diskriminaciju).

Najčešće je ova tužba preventivnog karaktera – podnosi se kada se pravo tužioca nalazi u stanju
neizvesnosti/nesigurnosti, pa se podnosi sa ciljem da se ta neizvesnost/nesigurnost otkloni.

(Kondemnatora tužba se podnosi kada je već došlo do povrede)

Može da se traži utvrđenje da je neki pravni odnos postojao u prošlosti.

Može biti formulisano pozitivno (postojanje) ili negativno (nepostojanje).
Ukoliko se pravni odnos tiče nekog potraživanja, tužbom za utvrđenje se može tražiti utvrđenje da
potraživanje postoji ali uslov je da potraživanje NIJE DOSPELO. Nakon što potraživanje dospe može da se
podnese samo kondemnatorna tužba, nema pravnog interesa da se podnese tužba za utvrđenje.

Pravni interes mora da postoji i na tužiocu je da dokaže odn. da učini verovatnim da pravni interes postoji.
Ako pravni interes ne postoji – sud će tužbu odbaciti.

Kod drugih vrsti tužbi pravni interes se pretpostavlja.

Deklaratorna tužba ima supsidijarni karakter u odnosu na kondemnatornu, jer kondemnatorna presuda
predstavlja izvršnu ispravu. Kondemnatorna tužba u sebi uvek sadrži deklaratorni tužbeni zahtev – da bi sud
tuženom naložio da plati potraživanje, on prethodno mora da utvrdi da to potraživanje postoji.

Ne traži se od tužioca da učini verovatnim postojanje pravnog interesa za ovu tužbu ako je na podnošenje
tužbe upućen odlukom suda ili odlukom drugog organa koji vrši sudska ovlašćenja (npr. javni beležnici

19
sprovode ostavinski postupak ili javni izvršitelj u izvršnom postupku) ili kad sam zakon propisuje da se može
podneti ova tužba.

Kondemnatorna tužba Deklaratorna tužba

- kond.tužbeni zahtev u sebi sadrži i deklaratorni jer
osuda na neko činjenje/davanje/trpljenje u sebi sadrži i
- za potraživanja koja nisu dospela;
utvrđenje da to pravo postoji;
- pravni interes se dokazuje;
- za potraživanja koja su dospela;
- deklaratorna presuda ne predstavlja izvršnu
- ima prednost;
ispravu
- pravni interes se pretpostavlja;
- kondemnatorna presuda predstavlja izvršnu ispravu

INCIDENTALNI (UMETNUTI) ZAHTEV ZA UTVRĐENJE

Ističe se u toku parnice koja već teče o nekom drugom zahtevu (glavnom).

Član 195. ZPP: Ako odluka o sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos koji je u toku
parnice postao sporan, tužilac može, pored postojećeg zahteva, da istakne zahtev da sud utvrdi da takav odnos
postoji, odnosno da ne postoji, ako je sud pred kojim parnica teče nadležan za takav zahtev.
Isticanje zahteva u smislu stava 1. ovog člana ne smatra se preinačenjem tužbe.

Ovaj zahtev je utvrđujuće prirode.

Može da ga istakne samo tužilac.
Da se u toku parnice koja već teče pojavio spor oko postojanja/nepostojanja nekog pravnog odnosa/prava.
Postojanje/nepostojanja tog spornog prava/pravnog odnosa je od uslovljavajućeg značaja za odluku o
tužbenom zahtevu.

Čak i da se ne istakne zahtev,sud svakako mora da reši o postojanu prava/pravnog odnosa kao prethodno
pitanje, pa bi o tom pitanju odlučio u obrazloženju presude kojom odlučuje o tužbenom zahtevu. Međutim,
pošto odluka ulazi u obrazloženje presude, ono ima dejstvo samo za tu parnicu.

Incidentalni zahtev za utvrđenje sud rešava u izreci presude, što znači da je stvar trajno rešena, obuhvaćena je
materijalnom pravnosnažnošću presude.

Prethodno pitanje može da bude bilo koje pravno pitanje (npr. krivično, upravno..), a incidentalni zahtev se
mora odnositi na pravnu stvar koja je u nadležnosti parničnog suda.

Ovaj zahtev je nesamostalan jer zavisi od sudbine tužbenog zahteva. Prati sudbinu tužbe.

3. KONSTITUTIVNA (PREOBRAŽAJNA) TUŽBA

Preobražava se/menja se neki pravni odnos ili neko pravo.

Pravni subjekti (fizička i pravna lica) imaju ovlašćenje da svojim izjavama volje dovode do osnivanja, menjanja i
prestanka građansko-pravnih odnosa.

Preobražajna tužba se podnosi onda kada za zasnivanje, promenu ili prestanak nekog pravnog odnosa/prava,
nije dovoljna samo volja zainteresovanih pravnih subjekata, nego se traži da sud o tome donese presudu.

Npr. raskid ugovora o doživotnom izdržavanju raskida izriče sud svojom presudom (nije dovoljna saglasna
izjava volja ni jednostrana izjava volje)

Iako se supružnici slažu o svim aspektima razvoda braka (o vršenju roditeljskog prava, o deobi imovine, itd) to
nije dovoljno da bi se brak razveo, već sud mora da donese presudu.

20
Pravni interes se pretpostavlja jer titular bez sudske presude ne može na drugačiji način da ostvari svoje
preobražajno pravo.

Preobražajna presuda ima dejstvo prema svima (erga omnes), za razliku od ostalih koje deluje između
stranaka.

Preobražajna presuda može delovati za budućnost i ex tuc (retroaktivno)

Preobražajna presuda nije izvršna isprava.

PREINAČENJE TUŽBE

Iz načela dispozicije proizilazi ovlašćenje tužioca da tokom postupka može da menja tužbeni zahtev odnosno
da vrši preinačenje tužbe.

1. Objektivno preinačenje tužbe – promena u samom tužbenom zahtevu

Član 199. ZPP: Tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu.
Posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban je pristanak tuženog. Sud će da dozvoli
preinačenje i kad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među
strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice. Smatraće se
da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po
preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju.
Ako je parnični sud za preinačenu tužbu stvarno nenadležan, ustupiće predmet nadležnom sudu, osim u slučaju
iz člana 15. stav 2. ovog zakona.
Kad sud dozvoli preinačenje tužbe, dužan je da ostavi tuženom vreme potrebno da može da se pripremi za
raspravljanje po preinačenoj tužbi, ako za to nije imao dovoljno vremena. (načelo obostranog saslušanja
stranaka)
Ako je tužba preinačena na ročištu na kome tuženi nije prisutan, sud će da dostavi tuženom prepis zapisnika sa
tog ročišta.
Protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba.
Kad dozvoli preinačenje tužbe, sud će rešenjem da odredi nov vremenski okvir za sprovođenje postupka.

Tužba se može preinačiti u formi podneska ili usmeno na ročištu.

Član 200. ZPP: Preinačenje tužbe je promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog
zahteva uz postojeći.
Ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podnošenja tužbe, zahteva iz istog
činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi takvom preinačenju ne može da se protivi.
Tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev ili
ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen.
Smanjivanje visine tužbenog zahteva predstavlja delimično povlačenje tužbe za koje nije potreban pristanak
tuženog.
O povlačenju tužbe iz stava 4. ovog člana ne donosi se posebno rešenje.

Preinačenje se može vršiti na 3 načina:

1) isticanje drugog zahteva uz postojeći;
2) povećanje tužbenog zahteva;
3) promena istovetnosti tužbenog zahteva – tužbeni zahtev se sastoji iz dva elementa: osnova i

Svaka promena okolnosti nakon podnošenja tužbe koja opravdava da tužilac vrši to preinačenje, stav tuženog
ne može blokirati to preinačenje, tuženi se tu ne pita.

21
Tužba nije preinačena:
- ako je promenio pravni osnov – pravni osnov uopšte nije obavezni element tužbe, a ako ga i navede to ne
obavezuje sud;
- ako je smanjio tužbeni zahtev
- ako je precizirao navode ali tužbeni zahtev nije promenjen

2. Subjektivno preinačenje tužbe – promena ličnosti tuženog

Član 201. ZPP: Tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave da svoju tužbu preinači i tako što će umesto
prvobitno tuženog da tuži drugo lice.
Za preinačenje tužbe u smislu stava 1. ovog člana potreban je pristanak lica koje treba da stupi u parnicu na
mesto tuženog, a ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristanak tuženog.
Ako se tuženi upustio u raspravljanje o glavnoj stvari umesto tužioca može da stupi u parnicu novi tužilac samo
ako na to pristane tuženi.
Lice koje stupa u parnicu na mesto stranke mora da primi parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u
trenutku kad u nju stupa.

Tužilac shvata da je pogrešio u pogledu stvarne legitimacije tuženog.

Traži se pristanak novog tuženog, a pristanak prvobitnog tuženog se traži ukoliko se upustio u raspravljanje o
glavnoj stvari (počeo je da osporava tužbeni zahtev). Zašto? Zato što stupa u parnicu u stanju u kojem se
nalazi, što znači da možemo da snosimo posledice lošeg vođenja parnice a to znači da sve što je propušteno do
tog trenutka, sve prekluzije koje su nastupile pogađaju novog tuženog.

Razlika između subj. i obj. preinačenja: kod subjektivnog ako neko od stranaka uskrati pristanak – nema
preinačenja, ne postoji mogućnost kao kod objek. preinačenja da sud interveniše davanjem svoje saglasnosti.

01.04.2022.

Član 204. ZPP: Ako stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim
strankama dovrši.
Lice koje je od tuženog pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica, može da stupi u parnicu umesto tuženog,
samo ako na to pristanu obe stranke.
Lice koje je od tužioca pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica, može da stupi u parnicu umesto tužioca, na
osnovu pismene saglasnosti koju tužilac dostavi sudu.

Promena stranke u postupku:

- subjektivno preinačenje
- smrt stranke/prestanak postojanja pravnog lica
- otuđenje stvari ili prava

----čitanje primera----

Isticanje više tužbenih zahteva

Kumulacija tužbenih zahteva – situacija u kojoj jedan tužulac protiv istog tuženog u tužbi ističe dva ili više
tužbena zahteva i traži od suda da ih usvoji sve.

Član 197. ZPP: U jednoj tužbi tužilac može da istakne više zahteva protiv istog tuženog, ako su svi zahtevi
povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom. Ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom,
oni mogu da se istaknu u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od
ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka.

22
Tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način da sud usvoji
sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan.
Zahtevi, u skladu sa stavom 2. ovog člana, mogu da se istaknu u jednoj tužbi samo ako je sud stvarno nadležan
za svaki od tih zahteva i ako je za sve zahteve određena ista vrsta postupka.

ako su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom - Vrednost predmeta spora određuje se
sabiranjem. Ta jedna jedinstvena vrednost opredeljuje i stvarnu nadležnost i pravila postupka koja se
primenjuju.

ako bi tužilac istakao dva ili više tužbenih zahteva kumulativno, pri čemu je jedan zahtev po ugovoru o
kupoprodaji, drugi po ugovoru o zajmu, treći po ugovoru o delu... za svaki od tih zahteva bi se stvarna
nadležnost određivala zasebno prema vrednosti predmeta spora u slučaju kada se ističu zahtevi koji nisu iz
istog činjeničnog osnova.

Član 30. ZPP: Ako jedna tužba protiv istog tuženog obuhvata više zahteva koji se zasnivaju na istom
činjeničnom i pravnom osnovu, nadležnost se određuje prema zbiru vrednosti svih zahteva.
Ako zahtevi u tužbi proizlaze iz raznih osnova ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost se određuje prema
vrednosti svakog pojedinog zahteva.

Inicijalna kumulacija – od početka

Sukcesivna kumulacija – u toku postupka dodajemo nove tužbene zahteve (preinačenje)

Ako bi tužilac povukao jedan tužbeni zahtev, sud donosi rešenje da se tužba u pogledu tog zahteva smatra
povučena.
Ako se tužilac odrekne jednog tužbenog zahteva, donela bi se delimična presuda na osnovu odricanja za taj
tužbeni zahtev.
Ako tuženi prizna jedan tužbeni zahtev, sud donosi delimičnu presudu na osnovu priznanja za taj tužbeni
zahtev.

Spajanje parnica je nešto drugo:

Član 328. ZPP: Ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili više parnica u kojima je isto lice
protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu da se rešenjem suda spoje radi zajedničkog
raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi. Za sve spojene parnice sud može da
donese zajedničku presudu.
Sud može da odredi da se odvojeno raspravlja o pojedinim zahtevima u istoj tužbi i po završetku odvojenog
raspravljanja može da donese posebne odluke o tim zahtevima.

Tuženi ima pravo da zahteva spajanje parnica. Ukoliko sud odbije takav predlog, protiv tog rešenja nije
dozvoljena žalba.

----čitanje primera---- da vrati pežo ili da plati određenu sumu....

Dva tužbena zahteva koja su u odnosu isključivosti. Materijalnopravno gledano, ne mogu biti osnovani i jedan i
drugi, a nije ni ILI-ILI, nego PRVO jedan pa DRUGI xD kill me pliz

Ova situacija je eventualno spajanje tužbenih zahteva.

Član 197. stav 2. i 3. ZPP: Tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj
tužbi, na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan.
Zahtevi, u skladu sa stavom 2. ovog člana, mogu da se istaknu u jednoj tužbi samo ako je sud stvarno nadležan
za svaki od tih zahteva i ako je za sve zahteve određena ista vrsta postupka.

Tražim da mi se usvoji drugi zahtev tek ako je prvi neosnovan.

23
Glavni zahtev i pomoćni (eventualni) zahtev.

Redosled tužbenih zahteva koji je odredio tužilac, je obavezujući za sud.

Uslov da se odluči o sledećem tužbenom zahtevu (eventualnom) je neosnovanost prethodnog (glavnog).

Ako se usvoji glavni tužbeni zahtev, neće se odlučivati o eventualnom.

Kada sud odluči o glavnom tužbenom zahtevu i odbije ga, ne čeka se pravnosnažnost presude, nego se odmah
prelazi na raspravljanje o eventualnom tužbenom zahtevu. Istom prvostepenom presudom se kaže: odbija se
tužbeni zahtev, usvaja se eventualni tužbeni zahtev.
Može da se odbiju oba tužbena zahteva ako se pokaže da su oba neosnovana.

Glavni i eventualni tužbeni zahtev ne mogu da glase na istu vrstu obaveze!

Ukoliko je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev (naloženo vraćanje pežoa) i protiv te presude ima
pravni interes za žalbu samo tuženi. On se žali i sud vidi da je glavni tužbeni zahtev neosnovan. Ako
drugostepeni sud krene sam da odlučuje o eventualnom zahtevu to je kraj priče, posle može da se izjavi
vanredni pravni lek. Ispravnije je da se vrati prvostepenom sudu, pa da se strankama da pravo na žalbu protiv
te odluke.

Alternativno spajanje tužbenih zahteva se oslanja na pojam alternativih obligacija. (10 t brašna ili million evra)
Ako nije ništa ugovoreno pravilo je da pravo izbora pripada dužniku.

Ako pravo izbora pripada poveriocu, on će taj izbor da izvrši u trenutku podnošenja tužbe. (10 t brašna)
Ako pravo izbora pripada dužniku, poverioc ne može da izabere u trenutku podnošenja tužbe već mora da
navede alternativno šta zahteva (10 t brašna ili million evra)

ALTERNATIVNO OVLAŠĆENJE TUŽENOG

Član 196. ZPP: Tužilac koji u tužbi traži da mu se dosudi ispunjenje dugovane činidbe može da predloži da tuženi
umesto dugovane činidbe plati određeni novčani iznos ili da ispuni neku drugu činidbu.
Sud nije dužan da ispituje da li novčani iznos koji je tužilac prihvatio da primi umesto dugovane nenovčane
činidbe odgovara vrednosti nenovčane činidbe.

Ne radi se o spajanju tužbenih zahteva!!!

Tužbeni zahtev glasi na nenovčanu činidbu, ali tužilac daje mogućnost tuženom da se može osloboditi obaveze
tako što će platiti određen novčani iznos.

Tužbeni zahtev je jedan i to je nenovčana obaveze i sud ispituje osnovanost tog tužbenog zahteva.

Član 344. ZPP: Ako je tužilac u tužbi tražio da mu se preda određena stvar ili tuženom naloži ispunjenje neke
činidbe, a istovremeno je u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavio da je voljan da umesto stvari primi
neku drugu činidbu ili novčani iznos, sud će, ako usvoji tužbeni zahtev, da izrekne u presudi da tuženi može da
se oslobodi od davanja stvari ili činidbe čije mu je ispunjenje naloženo, ako plati taj novčani iznos ili ispuni tu
drugu činidbu.

Član 33. ZPP: Ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, a tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto
ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos.
U drugim slučajevima, ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta
spora koju je tužilac označio u tužbi.
Ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta
spora, sud će, najkasnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj

24
raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način da proveri tačnost označene
vrednosti i utvrdi vrednost predmeta spora.

PODNOŠENJE TUŽBE SUDU

Procesnopravno dejstvo:
- pokreće se PP
- u tom trenutku sud ceni da li je nadležan i u kom sastavu
- ukoliko se radi o elektivnoj mesnoj nadležnosti, u trenutku podnošenja tužbe tužilac vrši izbor

Član 15. stav 1. ZPP: Sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem je
sastavu nadležan, na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate.

- pravilo o zadržavanju nadležnosti član 15. stav 2. ZPP: Ako se u toku postupka promene okolnosti na kojima je
zasnovana nadležnost suda ili ako tužilac smanji tužbeni zahtev, sud koji je bio nadležan u vreme podnošenja
tužbe ostaje i dalje nadležan i ako bi usled ovih promena bio nadležan drugi sud iste vrste.

Materijalnopravna dejstva:
- prekida se rok zastarelosti

Ispitivanje procesnih pretpostavki

(prethodno ispitivanje tužbe)

Mogu se odnositi na sud (apsolutna sudska, direktna međunarodna, stvarna, mesna..), na stranke (stranačka
sposobnost, parnična spos, zastupanje...), na tužbu (urednost, potpunost, pravni interes..), na predmet spora
(zabrana dvostruke litispendencije, da se ne radi o tužb.zahtevu koji je već pravnosnažno presuđen, da je
sudbjektivno pravo utuživo..)

Na neke se pazi po službenoj tužnosti tokom celog postupka, na neke po prigovoru stranke.

Nedostatak nekih procesnih pretpostavki dovodi do odbacivanja tužbe (ako je stvar pravnosnažno presuđena)
i time se postupak okončava donošenjem rešenja o odbacivanju tužbe.

Ova faza može da se završi donošenjem rešenja o odbacivanju ukoliko sud nađe da nedostaju neke procesne
pretpostavke čiji je nedostatak neotklonjive prirode ili da postoje određene procesne smetnje.

Član 294. ZPP: Sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da:
1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16);
2) je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe;
3) o istom zahtevu već teče parnica;
4) je stvar pravnosnažno presuđena;
5) je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje;
6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona;
7) je tužba nerazumljiva ili nepotpuna.
Pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud je dužan da održi
ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. (koji je smisao kad tuženi nije prisutan?
ovo je bukvalno održavanje ročišta sa jednom strankom)

*U fazi prethodnog ispitivanja tužbe, tužba tuženom još nije dostavljena, parnica još nije počela da teče.

25
Član 295. ZPP: Ako nema dovoljno osnova za donošenje odluke o nekom pitanju koje se postavilo u toku
prethodnog ispitivanja tužbe, odluka o ovom pitanju će da se donese po prijemu odgovora na tužbu ili na
pripremnom ročištu, odnosno na ročištu za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano.

Ukoliko tužba prođe ovu fazu, sledeća faza je dostavljanje tužbe na odgovor tuženom.

07.04.2022.

LITISPENDENCIJA

Član 203. ZPP: Parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom.

U pogledu zahteva koji je stranka postavila u toku postupka, parnica počinje da teče od časa kad je o tom
zahtevu obaveštena protivna stranka.
Dok parnica teče, ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica među istim strankama, a ako
takva parnica bude pokrenuta, sud će tužbu da odbaci.
Ako je u parnici koja je kasnije počela da teče presuda postala pravnosnažna, sud će da odbaci tužbu u parnici
koja je ranije počela da teče.
Sud će u toku celog postupka da pazi da li je u toku druga parnica o istom zahtevu među istim strankama.

Pravilo zabrane dvostruke litispendencije – cilj je da se izbegne donošenje protivrečnih sudskih odluka o istom
tužbenom zahtevu između istih stranaka.

Prvenstvo uvek ima ona parnica koja je prva počela da teče.

Stranka može u odgovoru na tužbu da istakne prigovor zabrane dvostruke litispendencije, odn. prigovor da o
tom tužbenom zahtevu već teče parnica.
Trebalo bi da sud pazi po službenoj dužnosti na zabranu dvostruke lit, ali za slučaj da to ne uradi, tuženi može
istaći prigovor.

Ako sud pred kojim je kasnije počela da teče parnica, vidi da se radi o istom tužbenom zahtevu između istih
stranaka, on će rešenjem odbaciti tužbu kao nedozvoljenu.

Nije bitan trenutak kad je pokrenut postupak već trenutak kad je parnica počela da teče.

Ako sud pred kojim je kasnije počela da teče parnica, prvi donese prvostepenu presudu, ta presuda se ne može
pobijati zbog povrede zabrane dvostruke lit. jer ne predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba PP.

Ako ta presuda prva postane pravnosnažna, ona ima prednost u odnosu na presudu suda pred kojim je ranije
počela da teče.

Nije ekonomično da se ukida ta presuda samo zato što je parnica kasnije počela da teče, ako je u svemu
ostalom presuda pravilna i zakonita.

Ostala porecesno-pravna dejstva litispendencije (od trenutka nastupanja litispendencije):

1) od trenutka dostavljanja tužbe tuženom (nastupanje litispendencije), tuženi je dužan da na tužbu odgovori;
2) ne može se tužba preinačiti bez saglasnosti tuženog;
3) tuženi ima pravo da podnese protivtužbu;
4) u parnicu može da stupi umešač (treće lice koje ima neki pravni interes da se umeša u parnicu koja teče
između drugih lica);
5) može se podneti tužba glavnog mešanja (da se pojavi treće lice koje kaže da to pravo/stvar oko kojeg se
parniče tužilac i tuženi, pripada njemu, i da istom tužbom tuži i tužioca i tuženog iz te parnice)
6) tužilac može da podnese incidentalni zahtev za utvrđenje;
7) u sporovima sa stranim elementom (sa elementom inostranosti) za ocenu međunarodne nadležnosti našeg
suda merodavne su činjenice koje postoje u ovom trenutku;

26
Pored procesno-pravnih posledica, litispendencija proizvodi i materijalno-pravne posledice (od trenutka
nastupanja litispendencije):
1. savesni držalac od tog trenutka postaje nesavesni;

2. Član 324: ZOO: (1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje.
(2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu,
usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne
ispunjenje obaveze.

3. Član 426: ZOO: (1) Svaki solidarni poverilac ima pravo zahtevati od dužnika ispunjenje cele obaveze, ali kad
jedan od njih bude namiren, obaveza prestaje i prema ostalim poveriocima.
(2) Dužnik može ispuniti obavezu poveriocu koga sam izabere, sve dok neki poverilac ne zatraži ispunjenje.

Dužnik može da bira kom će solidarom poveriocu da ispuni obavezu, ali to pravo izbora u onom trenutku kada
jedan od solidarnih poverioca zatraži sudskim putem ispunjenje obaveze, odn. kada se tužba poverioca dostavi
dužniku. Tada dužnik više nema pravo da bira nego mora da ispuni onome ko je pokrenuo parnicu protiv njega.

Litispendencija prestaje u trenutku kada se postupak pravnosnažno okonča. (pravnosnažnoću presude,

rešenja...)
To ne znači da time što je litispendencija prestala, da je i PP okončan jer se i pravnosnažna sudska presuda ili
rešenje, može da se napada/pobija vanrednim pravnim lekovima.

Ukoliko po vanprednom pravnom leku, odluka bude stavljena van snage, parnica iznova počinje da teče.

---- čitanje primera ----

ODGOVOR NA TUŽBU

- Mora da sadrži elemente koje mora da sadrži svaki podnesak (čl. 98 ZPP)

Član 98. ZPP: Tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose se u pisanom obliku (podnesci).
Pisanu formu ispunjavaju i podnesci upućeni sudu telegramom i elektronskom poštom, u skladu sa posebnim
zakonom.
Podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a
naročito: označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili
boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet
spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca.
Ako izjava sadrži zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima zahtev zasniva, kao i
dokaze ako je to potrebno.
Pisani podnesci se podnose isključivo izvan ročišta i to najkasnije 15 dana pre dana održavanja ročišta.

- U odgovoru na tužbu tuženi treba da istakne procesne prigovore – prigovori kojima se ukazuje na to da ne
postoji neka od procesnih pretpostavki za meritorno odlučivanje. Na neke procesne pretpostavke pazi se
tokom čitavog postupka, što znači da ako tuženi ne navede te procesne prigovore u odgovoru na tužbu, ne
znači da ne može kasnije da se pozove na njih (jedini izuzetak je prigovor mesne i stvarne nenadležnosti – on
može samo u odgovoru na tužbu).

- Najvažniji element odgovora na tužbu je stav tuženog o osnovanosti tužbenog zahteva (da li priznaje ili
osporava tužbeni zahtev).
Ukoliko priznaje – doneće se presuda na osnovu priznanja i time se postupak okončava.
Ako osporava tužbeni zahtev – dužan je da istakne činjenice i priloži dokaze

Ukoliko tuženi u odgovoru na tužbu ne osporava činjenice ali ne pristaje na pravnu posledicu (npr. priznajem
da mu dugujem ali neću da mu platim xD) , i ako ne postoje procesne smetnje za donošenje odluke (ne ističe

27
procesne prigovore), biće ispunjen uslov da sud donese presudu bez održavanja rasprave (na nesporno
činjenično stanje samo će primeniti normu materijalnog prava i odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva).

Ukoliko je odgovor na tužbu nepotpun smatra se kao da nije ni podnet.

Ista je situacija kad tuženi uopšte ne podnese odgovor na tužbu, kad ćuti u zakonskom roku od 30 dana i kad
podnese odgovor ali u njemu nedostaje neki od zakonom propisanih elemenata.

Načelo pouke neuke stranke – kada sud dostavlja tužbu tuženom na odgovor, on mu navede sve šta treba da
sadrži odgovor i šta se dešava ukoliko tužba ne sadrži to sve što treba...

Odgovor na tužbu je prva parnična radnja koju tuženi preduzima.

Tuženi se brani na dva načina:

1) isticanjem procesnih prigovora – ako se ispostavi da je prigovor osnovan i da postoji neotklonjiva procesna
smetnja – rešenje o odbacivanju tužbe
2) osporavanjem osnovanosti tužbenog zahteva

Ne moramo sve činjenice i dokaze da iznesemo u odgovoru na tužbu, može i na pripremnom ročištu a izuzetno
i kasnije u toku postuka. Samo prigovor stvarne i mesne nadležnosti ne možemo kasnije da istaknemo, to
može samo u odgovoru na tužbu.

---- čitanje primera ----

‘’tuženi osporva tužbu i tužbeni zahtev u celosti’’ – kad se kaže tužbu – ističe procesnopravne prigovore (tužba
je neuredna, neblagoremena, u pitanju je već presuđena stvar itd...); kad se kaže tužbeni zahtev – ukazuje na
neosnovanost tužb. zahteva

dakle u odgovoru na tužbu osporavamo tužbeni zahtev i navodimo činjenice i dokaze.

PRIGOVOR RADI PREBIJANJA

Jedna situacija je materijalno-pravna kompezacija koja se vrši mimo parničnog postupka, na osnovu proste
izjave volje na osnovu ZOO:

Član 336. ZOO: Dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od
njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba
dospela.

Član 337. ZOO: (1) Prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to, nego je potrebno da jedna strana izjavi
drugoj da vrši prebijanje.
(2) Posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kad su se stekli uslovi za to.

Prigovor radi prebijanja je druga situacija: kada tuženi traži od suda da svojom presudom izvrši prebijanje
potraživanja. To je procesna radnja, odbrambeno sredstvo tuženog kojim on ističe da ima protiv potraživanje
prema tužiocu, traži od suda da utvrdi postojanje tog protiv potraživanja, i ako oba potraživanja postoje – traži
da sud izvrši njihovo prebijanje sudskom odlukom.

Prigovor radi prebijanja je parnična radnja tuženog kojom on ističe da ima dospelo potraživanje prema tužiocu
i traži od suda da izrekom presude izvrši prebijanje ta dva potraživanja.

Ovo je nesamostalna parnična radnja jer će sud o njemu odlučivati tek ako se utvrdi da postoji potraživanje
tužioca prema tuženom.

28
Prigovor radi prebijanja je apsolutno zavistan od sudbine tužbe. Npr ako se povuče tužba – neće se odlučivati o
prigovoru radi prebijanja.

Može da se istakne samo do iznosa potraživanja koje tužilac ima prema tuženom.

08.04.2022. NISU ODRŽANA PREDAVANJA

14.04.2022.

PROTIVTUŽBA

Kad se tužba dostavi tuženom, on ima dužnost da na tužbu odgovori (može da odgovori ali i ne mora). Ako ne
odgovori na tužbu rizikuje da se protiv njega donese presuda na osnovu propuštanja. Međutim, tuženi u svojoj
odbrani ne mora da se ograniči samo na davanje odgovora na tužbu, on može i da istakne neki svoj zahtev
protiv tužioca. Tuženi može da podnese protivtužbu. Ovo pravo je rezultat delovanja načela dispozicije.

Podnošenje protivtužbe podleže određenim ograničenjima:

- portivtužba se može podneti najkasnije do zaključenja glavne rasprave
- na protivtužbu se primenjuju sve one procesne pretpostavke koje se primenjuju na samu tužbu (sve procesne
pretpostavke koje mora da ispunjava tužba – mora da ispunjava i protivtužba); ako se tužba podnosi u formi
podneska – i protivtužba; ako tužba mora da sadrži sve obavezne elemente koje propisuje ZPP – onda to važi i
za protivtužbu;
- mora da postoji pravni interes za protivtužbu

Iste stranke se nalaze u različitim ulogama – protivtužilac (tuženi) i protivtuženi (tužilac);

Zahtev iz tužbe i zahtev iz protivtužbe mora da se razlikuju! Ako bi bili isti time bi bilo prekršeno pravilo
zabrane dvostruke litispendencije.

Ono što mora da bude isto je:

1. stvarna nadležnost suda (za tužbu i protivtužbu) – postoji jedan izuzetak: ukoliko je za suđenje po
tužbenom zahtevu u prvostepenom postupku stvarno nadležan viši sud, a za suđenje po zahtevu iz protivtužbe
bi bio stvarno nadležan osnovni sud, može se podneti protivtužba jer viši može uvek da presudi ono što može
osnovni (ko može više može manje). Obrnuto nije moguće!
Mesna nadležnost ne mora biti ista! delimična atrakcija nadležnosti: zakonom je određeno da sud koji je
mesno nadležan za suđenje po tužbi biće mesno nadležan i za suđenje po protivtužbi.

2. pravila postupka za suđenje po tužbi i protivtužbi moraju da budu ista – postoji jedan izuzetak: ako su za
suđenje po tužbi propisana pravila opšteg PP, a za suđenje po protivtužbi pravila koja važe za sporove male
vrednosti, onda bi bilo dozvoljeno istaći protivtužbu i u slučaju spajanja parnica bi se primenila pravila opšteg
PP.

---- čitanje primera ----

Spajanje parnice po tužbi i protivtužbi je u interesu ekonomičnosti postupka.

Vrste protivtužbe:

1. Kompezaciona protivtužba – tuženi podnosi tužbu protiv tužioca, ističe da ima potraživanje i da ono
ispunjava uslove za prebijanje sa potraživanjem koje tužilac ima prema njemu.

Ona se razlikuje od prigovora radi prebijanja – ovim prigovorom se može istaći protivpotraživanje samo do
visine potraživanja iz tužbe, ne preko toga. Dok se protivtužbom može istaći potraživanje koje prelazi visinu

29
potraživanja iz tužbenog zahteva. Ovaj prigovor ima karakter eventualne, nesamostalne parnične radnje, što
znači da procesnopravna sudbina prigovora zavisi od sudbine tužbe. To znači da ako bi tužilac povukao tužbu ili
ako bi tužbeni zahtev bio odbijen kao neosnovan, o prigovoru radi prebijanja se ne bi ni odlučivalo.
Sa druge strane, protivtužba ima samostalnu procesnopravnu sudbinu. Po protivtužbi teče samostalna parnica
i o njoj se mora doneti odluka.
O prigovoru radi prebijanja se ne može doneti delimična presuda jer je zavistan od sudbine tužbenog zahteva.

2. Prejudicijelna protivtužba – podnosi je tuženi tražeći od suda da utvrdi postojanje/nepostojanje nekog

prejudicijenog (uslovaljavajućeg) prava ili pravnog odnosa, od čijeg rešavanja zavisi odluka o osnovanosti
tužbenog zahteva.

Kada bi sud rešavao to pitanje kao prethodno pitanje, rešenje bi ušlo u obrazloženje presude i imalo bi pravno
dejtsvo samo u tom konretnom postupku (nije trajno rešeno). Sa druge strane, podnošenjem prejudicijelne
protivtužbe ističe se dakle poseban zahtev o kome je sud obavezan da odluči u izreci presude.

Znači jedno prethodno pitanje se uzdiže na nivo glavnog pitanja, o kojem sud mora da odluči u izreci presude,
što znači da će odluka o tom pitanju biti obuhvaćena materijalnom pravnosnažnošću presude, i više se nikada
ne može postaviti to pitanje u odnosu između tih stranaka (jer je o tome pravnosnažno odlučeno).

Tužilac ima na raspolaganju incidentalni zahtev za utvrđenje, tuženi ima na raspolaganju prejudicijelnu
protivtužbu.
I jednim i drugim zahtevom traži se utvrđenje postojanja prava ili pravnog odnosa od čijeg rešavanja zavisi
odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva. Razlike:
Incidentalni zahtev za utvrđenje je nesamostalni zahtev, zavisi od sudbine tužbenog zahteva (prati njenu
sudbinu). To znači da ukoliko na primer tužba bude povučena, odbačena – nema ni inci.zahteva za utvrđenje.
Nasuprot tome, o zahtevu iz prejudicijelne protivtužbe teče samostalna parnica i o tom zahtevu se mora
odlučiti šta god da bude sa tužbom!

Prethodno pitanje, incidentalni zahtev za utvrđenje i prejudicijelna protivtužba se odnose na istu stvar –
postojanje prava ili pravnog odnosa koje ima uslovljavajući značaj za donošenje odluke o tužbenom zahtevu.
Prethodno pitanje može da bude u nadležnosti nekog drugog suda/upravnog organa, dok inci.zahtev za
utvrđenje i prejudicijelna protivtužba mora da bude u stvarnoj nadležnosti suda pred kojim se vodi postupak,
inače se ne može podneti!
O prethodnom pitanju se odlučuje u obrazloženju presude i ta odluka ima dejstvo samo u tom konkretnom
parničnom postupku. O inci.zahtevu za utvrđenje i prejudicijelnoj protivtužbi se odlučuje u izreci presude, što
znači da proizvodi dejstvo materijalne pravnosnažnosti.

3. Koneksna protivtužba – uslov za podnošenje ove protivtužbe je da postoji neka veza između zahteva iz
tužbe i zahteva iz protivtužbe. Ta veza se najčešće ogleda u tome što se oba zahteva zasnivaju na istim ili
zajedničkim činjenicama. Npr. povodom jednog ugovornog odnosa, jeda stranka traži povraćaj stvari, druga
traži isplatu.

Pored tri vrste protivtužbe koje se izričito pominju i u Zakonu, u praksi postoji još i tzv. eventualna protivtužba
(nije zakonom regulisana).
Eventualnu protivtužbu podnosi tuženi u tekućoj parnici i traži da se o zahtevu iz eventualne protivtužbe
odlučuje tek ukoliko zahtev iz tužbe bude usvojen kao osnovan. Ako zahtev iz tužbe nije osnovan, onda se neće
odlučivati ni o zahtevu iz eventualne protivtužbe.

Znači podnosi se POD USLOVOM (uslov je da tužbeni zahtev bude usvojen). Smisao: potreba da se svi sporni
odnosi između stranaka reše u toku jedne parnice.

* prejudicijelna – traži se utvrđenje prava ili pravnog odnosa od čijeg rešavanja zavisi da li će tužbeni zahtev
biti osnovan

30
* kompezaciona – traži se prebijanje
* koneksna – ističe se tužbeni i protivtužbeni zahtev iz istog životnog događaja

PRIPREMNO ROČIŠTE
Faza postupka koja sledi nakon što je tuženi odgovorio na tužbu ili nije odgovorio ali nisu ispunjeni uslovi da se
postupak okonča presudom zbog propuštanja.
Pravilo je da je pripremno ročište obavezna faza PP-a. Izuzeci:
1) kada je propisano zakonom da se pripremno ročište ne održava;
• postupak u sporovima male vrednosti
• postupak u sporovima zbog smetanje državine
2) kada sud oceni da je postupak hitan ili ako zakon nalaže hitno postupanje
3) ako je spor jednostavan – nema potrebe da se ide na prip.ročište već se odmah zakazuje glavna rasprava

Član 302 ZPP: Pripremno ročište je obavezno, osim kad sud po prijemu odgovora na tužbu utvrdi da među
strankama nema spornih činjenica, odnosno ako je spor jednostavan, hitan ili ako je to zakonom propisano.

Pripremno ročište služi za pripremanje glavne rasprave, da se razjasni koje su činjenice bitne koje su
sporne/nesporne, koje će se dokazivati, u kojim rokovima itd...

Stranke (njihovi zastupnici/punomoćnici) se pozivaju na prip.ročište i u tom pozivu se upozoravaju na procesne

dužnosti koje imaju u skladu sa ZPP.
- Upozoravaju se na posledice izostanka sa prip.ročišta:
Član 304. ZPP: Ako na pripremno ročište ne dođe tužilac, a uredno je pozvan, smatraće se da je tužba
povučena, osim ako tuženi ne zahteva da se ročište održi.
Tužilac mora biti poučen o posledici izostanka u pozivu na prip.ročište.
Poziv se mora dostaviti najkasnije 8 dana pre početka održavanja prip.roč, kako bi se stranke mogle pripremiti.

- Upozoravaju se na dužnost stranaka da predlože vremenski okvir za sprovođenje PP.

ovo je uslovna dužnost, jer ukoliko ga stranke ne predlože sud je taj koji svakako mora da ga odredi.

- Stranke su dužne da obaveštavaju sud o svakoj promeni adrese na koju se vrši dostavljanje.

- Stranke su dužne da na prip.roč. iznesu sve činjenice i predlože sve dokaze kojima će se te činjenice utvrđivati
u toku prvostepenog postupka.

Dužnosti suda na prip.ročištu:

1) da pouči stranke o njihovom pravu da spor reše medijacijom ili na drugi sporazuman način;
2) da odredi koje su činjenice bitne i u okviru tog skupa bitnih činjenica razdvoji one koje su sporne od
nespornih (nesporne činjenice neće se dokazivati);
3) da pribavi određene isprave ukoliko se one nalaze kod drugih sudova, drž.organa, a bitne su za dalji tok
postupka;
4) da rešenjem odredi vremenski okvir – plan za sprovođenje prvostepenog PP

Član 308 ZPP: Stranka je dužna da najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu
raspravu ako pripremno ročište nije obavezno (član 302) iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih
predloga, da predloži dokaze kojima se potvrđuju iznete činjenice, da se izjasni o navodima i ponuđenim
dokazima protivne stranke, kao i da predloži vremenski okvir za sprovođenje postupka.
Sud će na ročištu iz stava 1. ovog člana da utvrdi koje su činjenice nesporne, odnosno opštepoznate i koje su
činjenice sporne i koja bi pravna pitanja trebalo da se rasprave.
Sud će na ročištu iz stava 1. ovog člana da odluči koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi i
rešenjem će da odredi vremenski okvir za sprovođenje postupka (član 10. stav 2)*.
Rešenje o određivanju vremenskog okvira naročito sadrži: broj ročišta, vreme održavanja ročišta, raspored

31
izvođenja dokaza na ročištima i preduzimanja drugih procesnih radnji, sudske rokove, kao i ukupno vreme
trajanja glavne rasprave.
Sud će predloge za izvođenje dokaza koje ne smatra bitnim za donošenje odluke da odbije rešenjem protiv koga
nije dozvoljena posebna žalba.

*(član 10. stav 2): Sud je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim
vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje
troškova.

Ta dužnost nije prisutna samo na pripremnom ročištu. Sud će biti dužan da odredi vremenski okvir i ukoliko u
toku trajanja postupka dođe do odlaganja parnice, ukoliko dođe do preinačenja tužbe, ukoliko drugostepeni
sud vrati predmet prvostepenom na ponovno suđenje – prvostepeni će odrediti novi vremenski okvir, u
postupku po predlogu za ponavljanje postupka ukoliko treba održati jedno ili više ročišta,...

Član 108. ZPP: Sud može izuzetno da odloži ročište ako je to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog sprečenosti
sudije.
Prilikom odlaganja ročišta, sud će uvek da odredi nov vremenski okvir, koji ne može da bude duži od jedne
trećine prvobitno određenog vremenskog okvira.
Kad se ročište odloži, sud će odmah da odredi mesto i vreme održavanja odloženog ročišta u okviru
vremenskog okvira iz stava 2. ovog člana.
Protiv rešenja o odlaganju ročišta nije dozvoljena žalba.

---- čitanje primera ----

Dakle sud u toku jednog pripremnog ročišta (prvo ročište kada nema pripremnog) donosi više rešenja kojima
formalno i materijalno upravlja parnicom.
Formalno – vremenski (određuje, odlaže ročišta, zakazuje ročišta);
Materijalno – utvrđivanje činjenica koje su sporne i određivanje dokaza koji će biti izvedeni radi dokazivanja tih
spornih činjenica.

Na pripremnom ročištu, pored svih ovih obaveza koje imaju stranke i sud, nastupaju određene prekluzije za
preduzimanje određenih radnji:
- Pravilo je da se predlog za delegaciju nadležnosti podnosi na prip.ročištu (samo izuzetno može kasnije);
- Vrednost predmeta spora je obavezan element tužbe kada od njega zavisi stvarna nadl. suda ili pravo na
izjavljivanje revizije – ukoliko je predmet spora neki nenovčani zahtev (obaveza), vrednost predmeta spora je
ona koju tužlac naznači u tužbi, ali sud ima ovlašćenje da proveri da li je ta vrednost suviše previsoka/preniska i
ima ovlašćenje da sam odredi vrednost predmeta spora i to svoje ovlašćenje treba da iskoristi najkasnije na
pripremnom ročištu, u suprotnom to više ne može da radi u daljem toku postupka;

Pripremno ročište odvija se tako što tužilac izlaže ukratko ono što je predmet njegovog zahteva, a tuženi izlaže
činjenice i predlaže dokaze kojima osporava tužbeni zahtev.
Na prip.roč. sud ima ovlašćenje da odlučuje i o procesnim pitanjima, odn. smetnjama za dalji tok postupka.
Ukoliko je iznet neki procesni prigovor od strane tuženog u odgovoru na tužbu, ili je sud naknadno ustanovio
da postoji neka procesna smetnja za dalji tok postupka, sud će o tome da odluči na prip.roč. Dakle sud može
na prip.roč da donese rešenje o odbacivanju tužbe.

Dakle na prip.roč se utvrđuje šta je sporno šta je nesporno, preliminarno se određuje šta je među strankama
sporno a šta nesporno, a da bi se to odredilo neophodno je da se stranka izjasni o onome što iznosi protivna
stranka; definiše se šta će se dokazivati na glavnoj raspravi koja je namenjena izvođenju dokaza.

Ukoliko su ispunjene sve procesne pretpostavke za dalji tok postupka e onda se ide na raspravu o meritumu
(iznošenje činjenica, predlaganje dokaza, osporavanje činjenica i dokaza..)

32
Moguće je da se postupak okonča na pripremnom ročištu (odbaci se tužba, stranke odluče da zaključe
sporazum o sudskom poravnanju, da se donese presuda na osnovu propuštanja, da se tužilac odrekne
tužbenog zahteva..)

15.04.2022.

Postoje dve grupe rešenja koja sud donosi kada upravlja parnicom:
1. Rešenja o formalnom i vremenskom upravljanjem parnicom (npr. rešenje o vremenskom okviru, rešenje o
zakazivanju/odlaganju ročišta, spajanje parnica..) – ova rešenje NE MOGU se pobijati žalbom.
2. Rešenja koja se odnose na materijalno upravljanje parnicom (npr. rešenja kojim se određuje izvođenje
dokaza, kojim se odbija predlog za izvođenje dokaza..) – ova rešenje se ne mogu pobijati posebnim žalbama,
što znači da ne može protiv tog rešenja da se podnese žalba, ali stranka može na nezakonitost tog rešenja da
ukazuje u žalbi protiv presude. Znači ova rešenja mogu se pobijati VEZANOM (NESAMOSTALNOM) žalbom.

NPR rešenje kojim predsednik suda usvaja zahtev za izuzeće sudije – ne može se uopšte pobijati žalbom. Ali
ako smo mi kao stranka podneli ovaj zahtev pa sud odbaci/odbije taj zahtev, to rešenje se ne može pobijati
posebnom žalbom (direktno) ALI u žalbi protiv presude možemo da ukažemo na to, da smatramo da je to
rešenje bilo nezakonito.

GLAVNA RASPRAVA

Najvažnija faza PP-a (centralna faza). Za razliku od pripremnog ročišta koje se u nekim situacijama nije
obavezna faza i ne održava se, glavna rasprava je OBAVEZNA FAZA parničnog postupka!

Na glavnoj raspravi se utvrđuje činjenično stanje koje će predstavljati podlogu za donošenje sudke odluke!
Na to činjenično stanje sud će primeniti materijalno pravo i odlučiti da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne.

Glavna rasprava se zasniva na nekoliko načela:

• načelo javnosti
• načelo jedinstva
• načelo koncentracije

Kad se zakazuje glavna rasprava? Nakon održanog prip.ročišta (ukoliko je održano), ukoliko nije održano onda
nakon što je dostavljen odgovor na tužbu ili nakon što je protekao rok za odgovor na tužbu.

Idealno bi bilo da se ceo PP sastoji iz jednog pripremnog i jednog ročišta za glavnu raspravu – ali to u praksi
nije moguće. Ukoliko treba zakazati više ročišta za gl.raspravu onda se ona zakazuju u što kraćem vremenskom
razmaku – ova odredba je u funkciji načela neposrednosti (da bi sud na osnovu tog neposrednog utiska mogao
da donese zakonitu i pravilnu odluku).

Ročište za gl.raspravu počinje proveravanjem da li su uredno pozvana sva lica koja su morala biti pozvana. Na
ročištu za gl.ras. se pozivaju: stranke, njihovi zastupnici/punomoćnici (ako ih imaju), kao i druga lica čije je
prisustvo neophodno npr. ukoliko je sud na prip.roč. odredio da će se saslužati određeni svedoci, onda se
pozivaju i svedoci, poziva se veštak itd...

Uredno pozivanje svih ovih lica je u interesu ekonomičnosti postupka, i naročito je značajno zato što zakon
vezuje određene procesnopravne posledice za izostanak stranaka sa prvog ročišta za gl.raspravu.

Član 311. ZPP: Ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno
su pozvani, rasprava će da se održi sa prisutnom strankom.

33
Ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi ili odbiju da raspravljaju, tužba se
smatra povučenom.

Kada se izostane sa pripremnog ročišta – samo izostanak tužioca dovodi do fikcije povlačenja tužbe.
Kada se izostane sa ročišta za gl.raspravu – izostanak obe stranke dovodi do fikcije povlačenja tužbe.

Što postupak ide dalje, to su uslovi za njegovo okončanje u formi nemeritorne odluke stroži (rešenje o
povlačenju tužbe je nemeritorna odluka jer se donošenjem ovog rešenja PP okončava bez da se sud izjasnio o
osnovanosti tužbenog zahteva, što dalje ima za posledicu da se povučena tužba može ponovo podneti)
Cilj PP nije da se okonča na bilo koji način, nego da se reši sporni građansko-pravni odnos, a do tog rešenja
dolazi donošenjem presude (ili poravnanja). Zato su uslovi za procesno okončanje stroži na gl.raspravi od
uslova na prip.ročištu, jer se teži meritornom okončanju PP.

Tok gl.rasprave zavisi od toga da li je prethodilo pripremno ročište:

- ako je prip. ročište održano – prvo se svi upoznaju sa zaključcima tog ročišta. Na tom prip.roč. je već
razdvojeno sporno od nespornog, definisano je šta će se dokazivati i određeno je u kom vremenskom okviru će
se parnične radnje sprovoditi i određeni su svi sudski rokovi za sporovođenje PP, određena su pravna pitanja
koja treba raspraviti...
- ako prip.ročište nije

Na gl.raspravi se osim raspravljanja o meritumu (osnovanosti tužb.zahteva), može raspravljati i o procesnim

pitanjima (smetanjama) za dalji tok postupka. Prvo treba razrešiti procesne smetnje, jer ukoliko one postoje a
neotklonjive su, one će imati za posledicu donošenje rešenja o odbacivanju tužbe i time će se PP okončati.

Na većinu procesnih smetnji se pazi po službenoj tužnosti u toku celog postupka, ali na njih mogu da ukažu i
stranke procesnim prigovorima. Ukoliko sud u ranijoj fazi postupka nije ta procesna pitanja razrešio, onda ih
mora razrešiti na gl.raspravi.

Ukoliko sud usvoji neki od procesnih prigovora, ili po služb.duž. utvrdi da postoji neka od tih neotklonjivih
procesnih smetnji – tužba će se odbaciti.
Ukoliko ih nema, ili vidi da nisu osnovani (rešenjem odbija procesni prigovor) – nastavlja se postupak.

Ukoliko su procesna pitanja nerešena, može cela odluka da bude kasnije ukinuta, u postupku po pravnom leku.

Ukoliko sud smatra da su ispunjene sve procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje, glavna rasprava se
odvija tako što se izvode dokazi, odn. utvrđuju činjenice, u skladu sa planom koji je sud odredio u vremenskom
okviru.

Zakonsko je pravilo da stranke iznose činjenice i predlažu dokaze na prip.roč. ali to nije krajnji moment za to,
stranke imaju pravo da to učine i u daljem toku postupka (do zaključenja gl.rasprave) ako učine verovatnim da
to nisu mogle ranije.

U fazi gl.rasprave sud upravlja parnicom formalno (zakazuje, odlaže ročišta, menja vremenski okvir) i
materijalno (odbija predloge za izvođenje dokaza, određuje izvođenje dokaza na predlog stranaka), dakle sud
ima rukovodeću ulogu, on usmerava tok glavne rasprave jer on zna šta je bitno za donošenje odluke. Stranke
iznose činjenice i predlažu dokaze ali sud nije vezan tim predlozima, ne mora da izvede svaki dokaz koji je
stranka predložila ako smatra da nije potrebno. Gl.rasprava se odvija u vremenskom okviru koji je sud
definisao na prip.roč. ali tokom cele gl.rasprave iznose činjenice i predlažu dokaze o kojima sud donosi različita
rešenja (određuje, odbija..) i njima upravlja parnicom i vodi je ka njenom meritornom okončanju.

• Načelo javnosti
Javnost postupka znači: pravo javnosti da prati glavnu raspravu, pravo svih lica starijih od 16 godina da prate

34
gl.raspravu; i znači obavezu suda da svoje radnje učini javnim radi kontrole pravosuđa, u cilju očuvanja
poverenja u pravosuđe i u cilju objektivnosti postupanja.

Javnost glavne rasprave – pravilo je da je glavna rasprava javna.

Pravo svih lica starijih od 16 godina da prate gl.raspravu (o predmetu sa kojim nemaju apsolutno nikakve veze)
IZUZECI od ovog pravila mogu biti zasnovani:
- na izričitoj zakonskoj odredbi ili
- na odluci suda

Primer: postupci u vezi sa porodičnim odnosima

Član 322. ZPP: Sud može da isključi javnost za celu glavnu raspravu ili jedan njen deo, radi zaštite interesa
nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika
ili privatnosti učesnika u postupku. Sud može da isključi javnost i ako merama za održavanje reda propisanim u
zakonu ne može da se obezbedi nesmetano održavanje rasprave. - na osnovu odluke suda (donosi posebno
rešenje o isključenju javnosti sa gl. rasprave)

Član 119. ZPP: Sud može da odluči rešenjem, po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka, da se ročište snima
tonski ili optički.
Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.
Snimak mora da sadrži sledeće podatke: naziv i sastav suda, mesto, datum i vreme održavanja ročišta, predmet
spora i imena stranaka ili drugih lica, njihovih zakonskih zastupnika ili punomoćnika, kao i podatke o identitetu
lica čija se izjava snima i u kom svojstvu se izjava daje. Ukoliko se izjave više lica snimaju, iz snimka jasno mora
da se raspozna koje lice je dalo izjavu.
Stranke imaju pravo na kopiju snimka iz stava 3. ovog člana, a druga lica ako za to imaju opravdani interes.

Ovako se može utvrditi da li postoje neka odstupanja u odnosu na ono što je navedeno u zapisniku i onoga što
je snimljeno. Ovo je u interesu objektivnosti.

Zašto rešenje o isključenju javnosti mora da bude obrazloženo? Zato što neosnovano isključenje javnosti sa
ročišta za sl.raspravu predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba PP. To rešenje ne može da se pobija
posebnom žalbom (može u žalbi protiv presude). (Ne pazi se po službenoj dužnosti na ovu povredu)

Ukoliko je sud odbio da isključi javnost, a postojao je razlog za isključenje javnosti – relativno bitna povreda PP.

Najšire shvaćen princip javnosti: pravo svih lica starijih od 16 god

Uža javnost: stranačka i stručna javnost

Član 323. ZPP: Isključenje javnosti ne odnosi se na stranke, njihove zakonske zastupnike, punomoćnike i
umešače.
Sud može da dozvoli da glavnoj raspravi na kojoj je isključena javnost prisustvuju pojedina zakonom ovlašćena
službena lica i naučni radnici, ako je to od interesa za njihovu službu, odnosno naučnu delatnost.
Na zahtev stranke raspravi na kojoj je isključena javnost će da prisustvuju najviše dva lica koja ona odredi.
Sud će da upozori lica koja prisustvuju raspravi na kojoj je isključena javnost da su dužna da kao tajnu čuvaju
sve ono što su na raspravi saznala i ukazaće im na posledice odavanja tajne.

• Načelo jedinstva
Glavna rasprava je jedinstvena celina. Nju čini sistem radnji koje preduzimaju sud i parnične stranke. Ona se
odvija na ročištima (poželjno je jedno ali je u praksi više) i sva ta ročišta predstavljaju jednu celinu koliko god
da je ročišta održano. Ta celina se uzima kao podloga za donošenje sudske odluke. Mora se uzeti u obzir ceo
tok glavne rasprave. Kada se izvodi zaključak o postojanju/nepostojanju činjenica koje su bitne za presuđenje,
uzima se rezultat svih održanih ročišta i svih parničnih radnji koje su preduzete.

35
Član 330. ZPP: Ako se ročište odloži, novo ročište održaće se po mogućnosti pred istim sudijom pojedincem,
odnosno većem.
Ako se novo ročište drži pred istim sudijom pojedincem, odnosno većem, glavna rasprava će da se nastavi.

Član 331. ZPP: Ako se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava mora
da počne iznova, ali sud može da donese odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i veštaci i da se
ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza.

• Načelo koncentracije
Misli se na koncentraciju procesne građe. Ukoliko se održi više od jednog ročišta za gl. raspravu, ta ročišta se
održavaju u šta kraćim vremenskim razmacima da bi se očuvao kontinuitet u utvrđivanju činjenica i izvođenju
dokaza na tim ročištima, odn. da bi sud mogao da ima neposredam utisak sa svih tih ročišta kao celine.
Sud određuje šta je bitno/nebitno, šta će se utvrđivati i ima dužnost da usmerava tok gl.rasprave.

Član 313. ZPP: Sud će postavljanjem pitanja da se stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja, da bi
se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. stav 2).

(član 7. stav 2): Sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje
su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano.

DOKAZIVANJE

Dokazivanje je sistem parničnih radnji suda i parničnih stranaka, koji ima za cilj da dovede do toga da se utvrde
činjenice koje su bitne za donošenje odluke o osnovanosti tužb.zahteva.

Stranke iznose dokazne predloge.

Sud odlučuje o dokaznim predlozima rešenjem.
Onda sud donosi rešenje o određivanju iznošenja dokaza (ili odbijanju predloga za iznošenje dokaza).
Nakon toga sledi faza izvođenja dokaza, saslušanje stranke, svedoka, veštačenje, čitanje isprava.
Nakon izvođenja dokaza sledi ocean dokaza, gde sud u skladu sa principom slobodne ocene dokaza, treba da
izvede zaključak o tome da li je određena činjenica dokazana ili ne.

Opšte pravilo: dokazi se izvode na glavnoj raspravi.

Izuzetno, pre faze glavne rasprave, kada postoji opasnost da određeni dokaz neće moći da se izvede ili da će
njegovo izvođenje biti otežano.

Takođe, sud može da odustane od izvođenja određenog dokaza.

Predmet dokazivanja su činjenice. Činjenice kao određena dešavanja u prošlosti/sadašnjosti za koje zakon
vezuje nastupanje određenih dejstava (pravnih posledica).
Pravne norme (njihova sadržina) se ne dokazuju. Sud primenjuje pravo po službenoj dužnosti. Ukoliko je sud
pogrešno primenio pravo, to je razlog za izjavljivanje žalbe i revizije.

Osim činjenica, mogu se dokazivati stavovi i iskustva (naučna, profesionalna, stručna).

Činjenice koje se dokazuju su one koje su bitne za donošenje odluke!

Član 229. ZPP: Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke.
Sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica.

Od stranka potiče inicijativa (predlog za izvođenje dokaza), ali sud je taj koji odlučuje šta će od toga da prihvati
a šta ne.

36
Iz tog kruga činjenica koje su bitne za donošenje odluke, postoje činjenice koje iako su bitne za donošenje
odluke – neće biti predmet dokazivanja.

Činjenice koje su bitne ali se ne dokazuju su:

1. Priznate činjenice – činjenica koju stranka iznosi i ide njoj u prilog, a protivna stranka priznaje tu činjenicu. Ta
činjenica je priznanjem učinjena nesporonom i neće biti predmet dokazivanja.

Član 230. ZPP: Ne dokazuju se činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice
koje nije osporila.
Sud može da odluči da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da
raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3).

(član 3. stav 3): Sud neće da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima,
javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.

Stranka koja je priznala činjenice na koje se pozvala protivna stranka, može u toku postupka da opozove ili da
ograniči priznanje te činjenice. (npr. jeste priznajem da sam uzeo pare ali mislio sam da su poklon – sužava
(ograničava) dejstvo priznanja)

Član 230. stav 3 ZPP: Sud će, uzimajući u obzir sve okolnosti, da oceni da li će da uzme za priznatu ili osporenu
činjenicu koju je stranka prvo priznala, a posle potpuno ili delimično osporila ili ograničila priznanje
dodavanjem drugih činjenica.

Dakle nema nekog univerzalnog striktnog pravila, već se cene sve oklonosti konkretnog slučaja pa na osnovu
toga sud određuje da li će tu kasnije osporenu činjenicu uzeti kao priznatu.

2. Neosporene činjenice – stranka iznosi neku činjenicu a protivna stranka se o njoj ne izjašnjava, niti je priznaje
niti je osporava (ćuti).

3. Opštepoznate činjenice – činjenice koje su kao takve poznate stanovnicima određene zemlje, regiona,
kontineta, celog sveta (npr. pandemija korona virusa je opštepoznata činjenica)

Može biti predmet dokazivanja da li određena činjenica ima status opštepoznate činjenice.

Činjenice koje je sudija saznao u vršenju sudijske funkcije (službene dužnosti), nemaju status opštepoznatih
činjenica i moraju biti predmet dokazivanja.

4. Činjenice na čije postojanje ukazuje zakonska pretpostavka – 21.04.2022.

Zakonska pretpostavka je zakonska odredba koja nalaže da se u prisustvu određene činjenice, uzima da postoji
i neka druga činjenica na koju ta prva činjenica ukazuje.
Dakle ovde imamo dve činjenice: osnov pretpostavke i pretpostavljena činjenica.
Ako postoji osnov pretpostavke – postoji i pretpostavljena činjenica.
Primere nalazimo u odredbama različitih materijalnih zakona i to mogu biti pretpostavke o činjenicama, o
pravima, o pravnim odnosima itd..

PRIMERI:
Član 321. stav 3. ZOO: (3) Ako je izdata priznanica da je potpuno isplaćena glavnica, pretpostavlja se da su
isplaćene i kamate i sudski i drugi troškovi, ako ih je bilo.

Član 154. stav 1. ZOO: (1) Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta
nastala bez njegove krivice.

Član 180. stav 2. Porodični zakon: (2) Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki.

37
Supružnik koji tvrdi da ima jednu polovinu na nekoj kući, ne mora da dokazuje da je njegov udeo jedna
polovina nego samo da je ta nepokretnost u režimu zajedničke svojine. Stranka u čiji prilog ide zakonska
pretpostavka dužna je da dokaže osnov pretpostavke, jer ako postoji osnov postoji i pretpostavljena činjenica.
Protivna stranka obara zakonsku pretpostavku, na njoj je da podnese dokaz o protivnom.

Član 45. stav 1. Porodični zakon: (1) Ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se muž majke deteta.

Protivna stranka ovde može da obara osnov (dete uopšte nije rođeno u braku) ili da obara pretpostavljenu
činjenicu (jeste rođeno u braku ali muž majke uopšte nije otac).

Postoje pretpostavke koje su oborive i koje su neoborive.

Primer za neoborivu pretpostavku je član 374. stav 2. ZPP koji definiše apsolutno bitne povrede odredaba PP,
stvara neoborivu pretpostavku da ukoliko je učinjena neka od taksativno nabrojanih povreda - presuda koja je
zahvaćena takvom povredom je nezakonita i nepravilna. NE MOŽE se dokazivati suprotno!

Zakonska pretpostavka – polazi se da je nešto tačno što je u realnom životu najčešće tačno.
Fikcija – u prisustvu jedne činjenice uzima se u obzir da postoji neka druga činjenica, iako to u stvarnom životu
najčešće nije slučaj.
Npr: Fikcija je da je tužilac povukao tužbu ako se nije pojavio na pripremnom ročištu.

Ne dokazuju se činjenice iz pravosnažne presude krivičnog suda.

GLAVNI DOKAZ – je dokaz koji predlaže ona stranka koja snosi teret dokazivanja u pogledu određene činjenice.

PROTIV DOKAZ – je dokaz koji predlaže suprotna strana.

DOKAZ O PROTIVNOM – je dokaz kojim stranka obara zakonsku pretpostavku.

STEPEN DOKAZANOSTI ČINJENICA

Postoje dva nivoa dokazanosti činjenica:

1. Niži – nivo verovatnoće. Određene činjenice, pre svega one koje su bitne za primenu procesno pravnih
pravila, zakon traži da ih stranka učini verovatnim. Dokazivanje do nivoa verovatnoće znači da kod suda postoji
50% + 1 razloga u prilog postojanja određene činjenice, odn. da postoji više razloga koji ukazuju na to da ta
činjenica postoji nego na to da ona nepostoji. Veća je verovatnoća njenog postojanja od verovatnoće njenog
nepostojanja.

2. Viši – ubeđenje/uverenje suda da određena činjenica postoji. Traži se za one činjenice za koje zakon vezuje
nastupanje određenih materijalno-pravnih dejstava, odn. činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti
tužbenog zahteva. Dokazuju se do nivoa izvesnosti (da je kod suda stvoreno uverenje/ubeđenje da dokazana
činjenica postoji). Ubeđenje/uverenje suda znači da ne postoji mogućnost postojanja nekih dokaza koji bi
uverio sudiju o suprotnom.

Izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, ali sam predlog za izvođenje dokaza najčešće potiče od parničnih
stranaka, a sve u skladu sa raspravnim načelom. U pogledu prava na predlaganje dokaza stranke moraju biti
ravnopravne. Stranke imaju pravo da iznesu dokaze a sud je dužan da ih uzme u obzir i donese odluku, ali da
prethodno dozvoli drugoj strani da se o tome izjasni.

U našem ZPPu nisu dozvoljeni odn. nemaju dejstvo bilo kakvi ugovori između stranaka kojima bi se jedna
stranka obavezala da predlaže/ne predlaže određene dokaze.

Situacije kada su određene činjenice bitne, sporne su, ne spadaju ni u jednu od pomenutih kategorija činjenica
koje se ne dokazuju, ali se neće izvoditi dokaz u pogledu tih činjenica:

38
1) Član 152. ZPP: Ako stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos
potreban za podmirenje troškova koji će da nastanu povodom izvođenja dokaza.
Ako izvođenje dokaza predlažu obe stranke, sud će da odredi da iznos potreban za podmirenje troškova polože
obe stranke na jednake delove. Ako je sud odredio izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, odrediće da iznos
položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice o kojoj se izvodi dokaz.
Ako se u toku postupka stranke sporazumeju da se pokuša medijacija ili sud uputi stranke na postupak
medijacije sud će da odredi da iznos potreban za podmirenje troškova ovog postupka polože obe stranke na
jednake delove.
Sud će da odustane od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku
koji sud odredi. U tom slučaju sud će, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju da ceni od kakvog je
značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova.
Izuzetno od odredbe stava 4. ovog člana, ako sud po službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza radi
utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3. stav 3. ovog zakona, a stranke ne polože određeni iznos,
troškovi za izvođenje dokaza isplatiće se iz sredstava suda.

Znači kada stranka koja je predložila izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenice, ne postupi po nalogu suda,
ne predujmi iznos troškova koji je potreban za izvođenje tog dokaza. Time što nije platio, smatra se da je
stranka odustala od izvođenja tog dokaza.

2) Član 232. ZPP: Ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu
stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo sa
nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari da odredi po
slobodnoj oceni.

Postupak po kondemnatornim tužbama (gde se traži naknadu štete ili isplatu određene količine zamenljivih
stvari), neće se izvoditi dokazivanje u pogledu visine štete, odn. količine zamenljivih stvari.
Prvi uslov: sud treba da utvrdi da stranka ima pravo na naknadu štete ili određenu količinu zamenljivih stvari;
Drugi uslov: da utvrđivanje naknade štete odn. količine zamenljivih stvari bi izazvalo nesrazmerne teškoće
(veliki troškovi, odugovlačenje...)
Oba uslova moraju biti ispunjena.

3)Kada sud stekne ubeđenje/uverenje u pogledu postojanja/nepostojanja neke činjenice, sud će odbiti sve
predloge za dokazivanje te činjenice.

Pravilo o objaktivnom teretu tvrdnje – govori o tome na koji način se iznose činjenice pred sud – tako što ih
iznose parnične stranke.

Pravilo o subjektivnom teretu tvrdnje – raspodeljuje teret iznošenja bitnih činjenica između parničnih stranka,
odn. ukazuje na to koja stranka treba da iznese koje činjenice (dokaze) pred sud.

Nakon što su stranke iznele svoje zahteve (tužilac u tužbi, tuženi u odgovoru na tužbu ali i kasnije npr prigovor
radi prebijanja), i nakon što su stranke iznele činjenice u prilog utvrđivanja tih zahteva, u skladu sa raspravnim
načelom stranke treba da predlože dokaze radi utvrđivanja tih činjenica.

Član 228. ZPP: Stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim
osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom.

Član 229. ZPP: Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke.
Sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica.

Rezultat dokaznog postupka može biti:

- da sud stekne ubeđenje da činjenica postoji;

39
- da sud stekne ubeđenje da činjenica ne postoji;
- da ne može da formira zaključak o postojanju/nepostojanju neke bitne činjenice.

Ova situacija se razrešava primenom objektivnog tereta tvrdnje, tako što će sud zaključiti na štetu stranke koja
je snosila teret dokazivanja te činjenice.
Da bi stranka predupredila primenu ovog pravila, stranka mora da ispuni subjektivni teret dokazivanja.

Za korišćenje dokaza iz nekog drugog postupka u PP, bitan je stav stranaka o tome. Stranke imaju pravo da
raspravljaju o svakom dokazu čak i o javnim ispravama.

Pravila o subjektivnom teretu dokazivanja se uglavnom nalaze u različitim materijalnim zakonima, a ukoliko ih
nema onda se primenjuje:

Član 231. stav 2. ZPP: Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku
činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja.
Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili
ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano.
Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili
ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

28.04.2022.

Stranka koja će biti pogođena pravilom o objektivnom teretu dokazivanja, da bi sprečila primenu tog pravila i
da rizik nedokazanosti te činjenice padne na nju, treba da predloži sudu izvođenje odgovarajućih dokaza, odn.
da ispuni svoj subjektivni teret dokazivanja.

Pravilo o objektivnom teretu dokazivanja sprečava da dođe do situacije da sud ne može da odluči o
osnovanosti tužbenog zahteva zbog toga što nije stekao uverenje/ubeđenje u pogledu postojanja neke bitne
činjenice. Sud uvek mora da donese odluku u sporu u kome je nadležan.

Ovo pravilo se može primeniti samo ukoliko je sud omogućio strankama da iznesu činjenice odn.dokazne
predloge

Postoje pravila sadržana u posebnim zakonima kojima se predviđa obrt tereta dokazivanja – to znači da se
teret dokazivanja određene bitne činjenice na osnovu zakonske odredbe prebacuje sa stranke koja bi bila
dužna da je dokaže, na protivnu stranku.

Primeri:
Član 45. stav 2. Zakona o diskriminaciji: Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije,
teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i
obaveza snosi tuženi.

Član 31. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu: Ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je
izvršeno zlostavljanje iz člana 6. ovog zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja
zlostavljanje je na poslodavcu.

Situacija kada stranka uništi ili ošteti dokazno sredstvo koje treba da se izvede – ZPP ne sadrži pravilo da će u
ovakvoj situaciji doći do obrta tereta dokazivanja, dakle sud će da odluči o tužbenom zahtevu ceneći sve druge
dokaze.

(Nije kriv onaj koji je stvarno nešto uradio nego onaj za koga se dokaže)

40
Član 426. ZPP: Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se po predlogu stranke ponovi
ako: 6) je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije, odnosno sudije porotnika, zakonskog zastupnika ili
punomoćnika stranke, protivne stranke ili trećeg lica;

Ukoliko je doneta presuda zasnovana na iskazu svedoka, pa nakon toga to lice bude osuđeno za davanje
lažnog iskaza – to je razlog za ponavljanje postupka, jer presuda ne bi bila takva da nije bilo lažnog iskaza.
Mora da postoji uzročna veza između presude parničnog suda i učinjenog krivičnog dela.

Dokazi koji su pribavljeni na protivpravan način - ZPP ne sadrži pravilo o tome da li se ovakav dokaz može
upotrebiti u PP. Da li sud treba da dozvoli upotrebu tog dokaza?

Postupak izvođenja dokaza – PP se zasniva na primeni raspravnog načela (stranke iznose činjenice i predlažu
dokaze). Pravilo je da inicijativa za izvođenje dokaza dolazi od parnične stranke, ali može i sud po službenoj
dužnosti da odredi izvođenje određenih dokaza (npr. kada poseban zakon daje takvo ovlašćenje sudu kao što
je porodičan zakonkoji propisuje da sud može samostalno da utvrđuje činjenice (istražno načelo))

Stanke predlažu i izvode dokaze ali sud je taj kome pripada poslednja reč da odluči koji će se dokazi izvesti.

Član 315. ZPP: Izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će da se naznači sporna činjenica koja bi
trebalo da se utvrdi izvođenjem dokaza, dokazno sredstvo i rok za izvođenje dokaza u okviru vremenskog
okvira.
Predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku, sud će da odbije i da u rešenju navede razlog odbijanja.
Protiv rešenja kojim se određuje ili odbija izvođenje dokaza nije dozvoljena posebna žalba.

Sud nije vezan dokaznim predlozima stranaka, već može da odluči koji će se predlozi izvesti. Ako rešenjem
odbije izvođenje dokaza – mora da obrazloži zašto odbija.

Sud nije vezan rešenjem kojim upravlja parnicom!!! To znači da ako je prvo odlučio da će se neki dokaz
izvoditi, kasnije može da se predomisli i da odustane od izvođenja dokaza koji je prvobitn odredio. Nije vezan
tim prvobitnim rešenjem. Ukoliko odustane – mora da obrazloži.

Kao što sud može da odustane od dokaza čije je izvođenje odredio, i stranka može da odustane od svog
dokaznog predloga.

Dokazi se izvode na ročištima za glavnu raspravu.

Izuzetno: u postupku za obezbeđenje dokaza – pre ročišta za gl.raspravu, ukoliko postoji opasnost da se neki
dokaz neće moći izvesti u fazi glavne rasprave.
U skladu sa načelom neposrednosti, sud koji donosi odluku mora biti onaj pred kojim je vođena glavna
rasprava ali je moguće da se pojedini dokazi ne izvode pred tim sudom nego pred zamoljenim.

Član 233. ZPP: Dokazi se izvode na glavnoj raspravi, u skladu sa vremenskim okvirom.
Sud može da odluči da se određeni dokazi izvedu pred zamoljenim sudom. Zapisnik o izvedenim dokazima pred
zamoljenim sudom pročitaće se na glavnoj raspravi.
Zamolnica za izvođenje dokaza sadrži podatke iz predmeta. Sud će posebno da naznači o kojim okolnostima
treba da se vodi računa prilikom izvođenja dokaza.
O ročištu za izvođenje dokaza pred zamoljenim sudom obavestiće se stranke.
Zamoljeni sud prilikom izvođenja dokaza ima sva ovlašćenja koja ima sud kada se dokazi izvode na glavnoj
raspravi.
Protiv rešenja suda kojim se izvođenje dokaza poverava zamoljenom sudu nije dozvoljena posebna žalba.

Razlog: radi uštede troškova i vremena (npr. svedok koji je teško pokretan nalazi se na području drugog suda)

41
 DOKAZNA SREDSTVA

Stranke imaju određena prava i dužnosti u zavisnosti od konkretnog dokaznog sredstva:

UVIĐAJ

Neposredno čulno opažanje lica i stvari.

To je dokazno sredstvo koje je najviše zasnovano na načelu neposrednosti jer sud neposredno opaža stanja i
svojstva lica i stvari, nema posrednika između suda i predmeta uviđaja.
Za razliku od drugih dokaznih sredstava gde sud saznaje činjenice preko posrednika (saslušava svedoka,
saslušava stranke, veštaka...), kod uviđaja nema posrednika između suda i predmeta uviđaja (lica i stvari).

To je ujedno i njegova slabost, jer čula nisu savršena pa tako ni to neposredno opažanje ne mora uvek biti
verodojstojno i potpuno.

Uviđaj kao dokazno sredstvo izvodi se na predlog stranke a samo izuzetno po službenoj dužnosti.
Uviđaj se vrši u zgradi suda. Stranke već na pripremnom ročištu treba da donesu predmete koji su predmet
uviđaja. Izuzetno, uviđaj može da se vrši i van zgrade suda ako je u cilju smanjenja troškova.

Uviđaj može biti tonski ili optički sniman (u cilju objektivnosti).

Ukoliko je predmet uviđaja neka stvar, stranka koja predlaže uviđaj te stvari, dužna je da tu stvar donese u
sud.
Ukoliko se predmet uviđaja nalazi kod nekog državnog organa ili organizacije koja na zahtev stranke neće da
preda taj predmet, sud će naložiti da taj organ ili organizacija donese taj predmet u sud.

Moguće je da jedna stranka traži uviđaj stvari koja se nalazi kod suprotne stranke. Suprotna stranka je dužna
da preda predmet uviđaja ukoliko se i sama poziva na taj predmet, ukoliko je taj predmet zajednički za obe
stranke, ili ukoliko je takva dužnost propisana nekim zakonom. Čak i ukoliko postoji dužnost protivne stranke
da preda stvar, to rešenje ne može prinudno da se izvrši. Stranka se ne može prinuditi da preda predmet
uviđaja.

Moguće je da se stranka poziva na predmet uviđaja koji se nalazi kod trećeg lica. Treće lice je dužno da preda
predmet uviđaja odn. da ga donese u sud, ukoliko postoji takva zakonska dužnost ili ukoliko je zajednički za
stranku i to treće lice. Ovo rešenje se može prinudnim putem izvršiti!

Uviđaj lica – isto ne može prinudno da se izvrši ukoliko stranka odbija.

ISPRAVE

Svaki predmet na kome su zabaleženi određeni podaci koji su od značaja za pravne odnose. Nije bitan
materijal odnosno svojstvo od kog je sačinjena isprava (papirni, elektronski, fotografija..itd).

Podele isprava:
1) Javne i nejavne (privatne)

Član 238. ZPP: Isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni i drugi organ u granicama svojih
ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdala, u vršenju javnih ovlašćenja, druga organizacija ili lice
(javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje.

Oboriva pretpostavka istinitosti – polazi se od toga da javna isprava potvrđuje istinitost onoga što se u njoj
navodi, a protivna stranka koja osporava istinitost javne isprave snosi teret dokazivanja da je javna isprava
neistinita.

42
Autentičnost isprave predstavlja svojstvo isprave da potiče od onog organa/organizacije/lica koje je označeno
kao njen izdavalac.
Kod javnih isprava važi pretpostavka autentičnosti.

Ako sud posumnja u autentičnost isprave, može da zatraži da se o tome izjasni organ koji takvu ispravu izdaje.

2) Dispozitivne i dokazne isprave

Dispozitivna je isprava koja sadrži neki pravni posao.
Dokazna isprava je isprava koja se koristi u cilju utvrđivanja određenih činejnica (npr.sporazum o mesnoj nadl.)

3) Javnobeležničke isprave – imaju snagu javnih isprava ukoliko su pri njihovom sačinjavanju ispunjeni uslovi
propisani zakonom o javnom beležništvu.

4) Verodostojne isprave – isprave vezane za promet roba i usluga (menica, ček, faktura, IOS, bankarska
garancija) izdate od strane jedne od strana, one predstavljaju dokaz za postojanje novčanih potraživanja i
poverilac može da odmah ostvari svoje potraživanje u izvršnom postupku bez prethodnog pokretanja PP.

Kada se stranka poziva na ispravu, ukoliko se isprava nalazi kod nje, ona će priložiti tu ispravu.
Ukoliko se stranka poziva na ispravu koja se nalazi kod državnog organa/organizacije, a on neće na zahtev
stranke da preda ispravu, stranka će se obratiti sudu koji će naložiti tom organu da preda ispravu.
Kada se stranka poziva na ispravu koja se nalazi kod protivne stranke – ista pravila....

Član 241. ZPP: Ako se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod druge stranke, sud će da
pozove ovu stranku da podnese ispravu i da joj za to odredi rok.
Stranka ne može da uskrati podnošenje isprave ako se ona sama pozvala na tu ispravu za dokaz svojih navoda
ili ako je reč o ispravi koju je po zakonu dužna da preda ili pokaže ili ako se isprava s obzirom na sadržinu
smatra zajedničkom za obe stranke.
U pogledu prava stranke da uskrati podnošenje drugih isprava shodno će da se primenjuju odredbe čl. 248. i
249. ovog zakona.
Ako stranka koja je pozvana da podnese ispravu poriče da se isprava kod nje nalazi, sud može radi utvrđivanja
ove činjenice da izvodi dokaze.
Sud će, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju da ceni od kakvog je značaja što stranka koja drži ispravu
neće da postupi po rešenju suda kojim joj se nalaže da podnese ispravu ili protivno uverenju suda ne priznaje
da se isprava nalazi kod nje.
Protiv odluke suda iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.

Stranka se ne može prinuditi da preda ispravu.

Član 242. ZPP: Sud može da naredi trećem licu da podnese ispravu samo ako je ono u skladu sa zakonom dužno
da je pokaže ili podnese ili ako je reč o ispravi koja je po svojoj sadržini zajednička za to lice i stranku koja se
poziva na ispravu.
Ako treće lice osporava svoju dužnost da podnese ispravu koja se kod njega nalazi, sud će rešenjem da odluči
da li je treće lice dužno da podnese ispravu.
Ako treće lice ne priznaje da se isprava nalazi kod njega, sud može radi utvrđivanja ove činjenice da izvodi
dokaze. Pravnosnažno rešenje o dužnosti trećeg lica da podnese ispravu, može da se izvrši u skladu sa zakonom
koji uređuje izvršenje i obezbeđenje.
Treće lice ima pravo na naknadu troškova koje je imalo u vezi sa podnošenjem isprava. Odredbe člana 258.
ovog zakona shodno se primenjuju i u ovom slučaju.

Prema trećem licu može se sprovesti prinudno izvršenje.

Vršenje uvida u spise suda, u testament... sudski spis nekog drugog suda predstavlja javnu ispravu.

43
SVEDOCI --- čitanje primera ---

Prvo se u pozivu upozorava na dužnost da se odazove pozivu.

Svedok se upozorava na dužnost kazivanja istine i zabranu lažnog svedočenja.

Inicijativa potiče od stranke, dakle stranka predlaže da se izvede dokaz saslušanja svedoka.

Kada sud prihvati dokazni predlog stranke da se izvede saslušanje svedoka, donosi rešenje.

Prvo se od svedoka uzimaju opšti podaci i pita se u kakvom je odnosu sa parničnim strankama.
Svedok se pita na koji način je saznao za činjenice o kojima treba da svedoči.
Prvo mu postavlja pitanja sud, a potom i same stranke.

Ukoliko se saslušabaju više svedoka, dok traje saslušanje jednog ostali nisu prisutni.

Sud ima pravo za zabrani postavljanje dređenih pitanja (npr. sugestivna pitanja).

Obaveze svedoka: da se odazove pozivu suda, da govori istinu, da ne daje lažan iskaz
Pravo svedoka: na troškove

44