napomena 1.

U prvom stepenu sud sudi u veću:

1) od jednog sudije i dvoje sudija-porotnika za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko osam
godina, a do dvadeset godina;
2) od dvoje sudija i troje sudija-porotnika za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od trideset do
četrdeset godina ili kazna doživotnog zatvora;
Izuzetak postoji u postupku prema maloletnicima gde porotnici ulaze u sastav veća za maloletnike prvostepenog
suda i kad se sudi u sudnici veća. U postupku za maloletnike veće je sastavljeno od jednog sudije za maloletnike
i od dva porotnika iz reda nastavnika, učitelja, vaspitača.

napomena 2.
Načelo ne bis in idem

Niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za
koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.
Pravnosnažna sudska odluka ne može biti izmenjena na štetu okrivljenog.
Ipak, izuzetno je dopušteno ako se naknadno otkriju dokazi o novim činjenicama koje su mogle bitno da utiču
na ishod suđenja ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod.

napomena 3.

Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo
ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
Za pojedina krivična dela, kada je to propisano zakonom, javni tužilac može preduzeti krivično gonjenje samo
na osnovu predloga oštećenog.

napomena 3.
Načelo oficijelnosti

састоји се у томе да се кривични поступак покреће и води од стране надлежног државног органа по
службеној дужности – ex officio без обзира да ли то тражи оштећени или не. Odnosno, i u stavu da se on
tome izričito protivi tužilac preduzima krivično gonjenje bez obzira na njegov stav i protivljenje tome.

napomena 4.

Branilac može biti samo advokat.

U postupku za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina, advokata može da zameni
advokatski pripravnik.

Načelo neposrednosti,

podrazumeva iznošenje dokaznih radnji pred sudijom koji će na osnovu njih doneti odluku. Ovo načelo
uspostavlja vezu između radnji dokazivanja i radnji odlučivanja. Načelo do punog izražaja dolazi tek na
glavnom pretresu, međutim i u prvom redu je važan za dobro suđenje iz razloga što sud svakako bolje sudi kada
vidi i čuje stranke, svedoke, veštake, kada lično može da proceni njihovo držanje, pokrete, (ne)odlučnost,
(ne)sigurnost, intonaciju...što se naravno ne vidi iz spisa, a može da bude isto važno kao i dati iskaz. Dakle,
veoma je važno da sudeći sud čuje iskaze, okrivljenog, svedoka, veštaka, završne govore stranaka i njihovu
ocenu dokaznog materijala, da opazi važne činjenice, vidi optuženog, itd.

Neposrednost glavnog pretresa se obezbeđuje sa više različitih pravila i procesnih ustanova:

a) presuda se po pravilu može zasnovati samo na dokazima koji su izvedeni neposredno na glavnom
pretresu;
b) suđenje na glavnom pretresu po pravilu nije moguće u odsustvu stranaka, posebno bez okrivljenog;
c) sudije su u toku glavnog pretresa i u postupku donošenja presude nezamenljive;
d) procesne radnje se moraju izvoditi u kontinuitetu i koncentrisano;

Načelo procesne ekonomije,

nalaže da se krivični postupak u celini i pojedine procesne radnje posebno, preduzmu bez nepotrebnog rasipanja
materijalnih sredstava, ali i sa što manje utrošenog vremena i napora procesnih subjekata. Procesna
ekonomičnost se, dakle, ne svodi samo na uštedu novčanih izdataka, već podrazumeva i racionalno korišćenje
vremena i pravosudnih kadrova. Suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja, odnosno u razumnom roku,
predviđeno je i kao osnovno ljudsko pravo.

Načelo istraživanja materijalne istine

Istina koja se u krivičnom postupku utvrđuje je materijalna istina. Taj atribut odgovara zakonskoj naredbi da se
krivična presuda mora zasnovati na svestrano raspravljenim i utvrđenim činjenicama.
Hови ЗКП у чл. 15. предвиђа да суд изводи доказе на предлог странака. Даље, суд може дати налог
странци да предложи допунске доказе или изузетно сам одредити да се такви докази изведу, ако оцени
да су изведени докази противречни или нејасни и да је то неопходно да би се предмет доказивања
свестрано расправио.
Teret dokazivnja koji je nekada bio na sudu, sada pada isključivo na tužioca.

Načelo slobodne ocene dokaza

Izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom
uverenju.
Zaključak o dokaznosti činjenica izvedenim dokazima zavisi od uverenja koje je stekaoa sudija u toku njihovog
izvođenja.

Načelo in dubio pro reo

U savremenom krivičnom postupku teži se izjednačavanju položaja procesnih stranaka. S obzirom da tužilac
ima niz faktičkih prednosti u odnosu na okrivljenog, definisane su i neke od pogodnosti kojima se može
popraviti procesni položaj okrivljenog. Na primer, upravo načelo in dubio pro reo sadrži te pogodnosti – u
slučaju sumnje presuditi u korist okrivljenog. Dakle, kada se ne mogu utvrditi sa obeležjem izvesnosti, činjenice
važne za donošenje odluke tumače se u korist okrivljenog. „Sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje
krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud će
u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u korist okrivljenog.”

Vrste procesnih subjekata

Razlikujemo glvne procesne subjekte i sporedne:

-Главни кривичнопроцесни субјекти су носиоци главних кривичнопроцесних функција и стичу ово
својство од почетка кривичног поступка и то су: суд, овлашћени тужилац и окривљени.
-Najvažniji sporedno procesni subjekt je oštećeni, a to procesno svojstvo imaju još i organ starateljstva (u
postupku prema maloletnicima) i lice (pravno ili fizičko) kome treba izreći meru oduzimanje imovinske koristi
proistekle iz krivičnog dela okrivljenog.
Sva ostala lica uključena u krivični postupak (zakonski zastupnici i punomoćnici stranaka, svedoci, veštaci,
branilac okrivljenog, pripadnici policije, tumači, publika..)nnisu procesni subjekti, već prosto učesnici krivičnog
postupka.

СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА-Уопште, под појмом надлежности кривичног суда

се подразумева право и дужност кривичног суда да у кривичном поступку реши и расветли одређену
кривичну ствар. Стварна надлежност представља право и дужност кривичног суда да расветли и реши
одређену кривичну ствар у зависности од тежине кривичног дела и својства извршиоца. Основни суд је
стварно надлежан да у првом степену суди: за кривична дела за која је као главна казна предвиђена
новчана казна или казна затвора до десет година и десет година, ако за поједина од њих није надлежан
други суд; одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична
дела из своје надлежности. Такође, основни суд пружа грађанима правну помоћ, међународну правну
помоћ, ако није надлежан други суд, и врши друге послове одређене законом. Виши суд је стварно
надлежан да у првом степену суди: за кривична дела за која је као главна казна предвиђена казна
затвора преко десет година; за одређена, законом таксативно набројана кривична дела, која би према
висини запрећене казне била у надлежности основног суда (нпр. кривична дела против Војске Србије,
одавање државне тајне, повреда угледа Републике Србије, убиство на мах, кршење закона од стране
судије, јавног тужиоца и његовог заменика, итд.); суди у кривичном поступку према малолетницима;
одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична дела из своје
надлежности; води поступак за изручење окривљених и осуђених лица; одлучује о сукобу надлежности
основних судова са свог подручја, итд. Виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке
основних судова о одређивању мера обезбеђења присуства окривљеног.

МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА-Месна надлежност кривичног суда представља право

и дужност стварно надлежног кривичног суда да расветли и реши кривичну ствар са своје територије.
Треба разликовати редовне и ванредне месне надлежности с тим што редовне имају приоритет и узимају
се као правило у примени, а ванредне месне надлежности се примењују по изузетку. Код редовне месне
надлежности разликујемо три критеријума за одређивање месне надлежности кривичног суда. Прво,
место извршења кривичног дела. Ово је главни критеријум и заснива се на томе да је по правилу месно
надлежан суд на чијем подручју је кривично дело извршено или покушано. Кривично дело је извршено
како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако и у месту где је у целини или
делимично наступила последица дела. Међутим, постоје одређени специфични случајеви па је тако
прописано да ако је кривично дело учињено на домаћем броду или ваздухоплову док се налази у
домаћем пристаништу, надлежан је суд на чијем подручју се налази то пристаниште. У осталим
случајевима, надлежан је суд на чијем подручју се налази матична лука брода, односно ваздухоплова или
домаће пристаниште у коме се брод, односно ваздухоплов први пут заустави.
Друго, место пребивалишта или боравишта окривљеног. Овај критеријум је супсидијаран и до
његове примене долази у два случаја: ако није познато место извршења кривичног дела или ако је место
извршења кривичног дела ван Србије. Ако кривични поступак започне применом овог супсидијарног
критеријума па се у међувремену сазна које је место извршења кривичног дела, неће доћи до преношења
месне надлежности већ ће надлежан остати суд који је започео поступак по месту пребивалишта,
односно боравишта окривљеног. Значајно је истаћи да ће у поступку према малолетницима увек месно
надлежан бити суд према пребивалишту, односно боравишту окривљеног малолетника, а не према
месту извршења кривичног дела. Треће, према месту рођења, хапшења или самопријављивања
окривљеног. Овај критеријум се примењује када није познато место извршења кривичног дела ни
пребивалиште или боравиште окривљеног или су оба места ван територије Србије.
Funkcionalna nadležnost

predstavlja raspodleu poslova u postupku (zato se naziva još i poslovnom nadležnošću) na više različitih
sudskih organa, odnosno sudova, izazvana složenošću krivičnog postupka koji u celini ne može da obavi jedan
sud i jedan sudski organ.
*ostalo iz knjige str. 48

Prenošenje mesne nadležnosti (delegirana nadležnost) – vrsta vanredne nadležnosti

Delegiranje mesne nadležnosti se sastoji u prenošenju suđenja po jednom krivičnom predmetu od jednok, po
zakonu mesno nadležnog suda, na drugi, po zakonu mesno nadležan sud koji mesnu nadležnost stiče aktom
delegcije.
Odnosno, u članu 32. i 33. ZKP piše: „Kad je nadležan sud iz pravnih ili stvarnih razloga sprečen da postupa,
dužan je da o tome izvesti neposredno viši sud, koji će rešenjem odrediti drugi stvarno nadležan sud na svom
području” i “Na predlog sudije za prethodni postupak, sudije pojedinca ili predsednika veća, Vrhovni kasacioni
sud može za vođenje krivičnog postupka odrediti drugi stvarno nadležan sud, ako je očigledno da će se tako
lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi”.
Prema tome, Zakonik poznaje tri vrste delegirane nadležnosti:
1. Nužno delegiranje (sadržan u članu 32);
2. Delegiranje iz razloga celishodnosti (sadržano u članu 33)
3. Ako postoje drugi važni razlozi.

Vanredna nadležnost po koneksitetu (ili po mođesubonoj vezi) krivičnih stvari

Kad postoji kakva povezanost između više krivičnih predmeta, oni se mogu spojiti i suditi u jedinstvenom
postupku pred istim sudom. Ta okolnost može, između ostalog, uticati i na odeđivanje sudske nadležnosti.

Veza između krivičnh stvari može biti subjektivna (kad jedan okrivljeni odgovara za više krivičnh dela), ili
objektivna (kad više okrivljenih kao saizvršioci ili saučesnici odgovaraju za jedno zajedničko krivično delo), ili
mešovita (kada pstoji objektivni koneksitet, a neko od okrivljenih odgovara barem za još jedno svoje
samostalno krivično delo.

Sukob nadležnosti

je spor u pogledu stvarne ili mesne nadležnosti.

Сукоб надлежности може бити позитиван (kad više sudova sebe smatraju nadležnim, osporavajući
nadležnost drugih) или негативан (kad se više sudova oglasi nenadležnim) и постоји када два или више
судова истовремено прихватају или одбијају надлежност у једној кривичној ствари. Сукоб надлежности
решава непосредно виши заједнички суд за судове између којих сукоб надлежности постоји.

Ocena nadležnosti

Član 34.
“Sud je dužan da pazi na svoju stvarnu i mesnu nadležnost i da se, čim primeti da nije nadležan, rešenjem oglasi
nenadležnim i da po pravnosnažnosti tog rešenja, predmet uputi nadležnom sudu.”
Под оценом надлежности подразумева се обавеза суда да по службеној дужности води рачуна о својој
стварној и месној надлежности. Што се тиче стварне надлежности, суд је дужан да води рачуна о
стварној надлежности до завршетка кривичног поступка. Важно је нагласити да ако после отварања
главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду
него ће сам спровести поступак и донети одлуку. У погледу месне надлежности, за кривична дела за
која се води редовни кривични поступак суд је дужан да води рачуна о месној надлежности до
потврђивања оптужнице, а за кривична дела за која се води скраћени поступак, до заказивања главног
претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције. Када суд утврди да није стварно или месно
надлежан да поступа у одређеној кривичној ствари, огласиће се ненадлежним и по правноснажности
решења уступиће предмет надлежном суду. Ако суд коме је предмет уступљен као надлежном сматра да
је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд, покренуће поступак за решавање сукоба
надлежности.

Spajanje i razdvajanje postupka

Načelni je stav ZKP da spajanje nije obavezno, već fakultativno i da se po pravili vrši po slobodnoj oceni suda.
Od ovog pravila postoji samo jedan izuzetak: privatna tužba i protivtužba za krivično delo koje se goni po
privatnoj tužbi. Prema Zakoniku:

a)spajanje krivičnih stvari se vrši po pravilu (dakle ne obavezno) u slučajevima subjektivnog i objektivnog
koneksiteta i kad je oštećeni istovremeno izvršio krivino delo prena okrivljenom;

b)spajanje predmeta je moguće kad je u pitanju mešoviti koneksitet, tj. kada je više lica okrivljeno za više
krivičnih dela, ali samo ako između izvršioca dela postoji međusobna dela i isti dokazi.

Sud koji je odredio spajanje može iz razloga pravičnosti, celishodnosti...odlučiti da postupak za pojedina
krivična dela ili protiv pojedinih okrivljenih, razdvoji.

Objektivnost sudija

Kao treća važna pretpostavka zakonitog suđenja jeste neophodna objektivnost i neprustrasnost sudije.
Objektivnost znači da postupak sudije treba da ostane takav da bi se sa njim slođili i ostali, tj. da bi i oni
postupili tako. Znači, samo tako je njegov postupak realan odnosno objektivan. Biti objektivan znači ne
dozvoliti emocijama niti bilo kom drugom uticaju da utiče na proces rasuđivanja i donošenja naijispravnijih
odluka.

Izuzeće sudija: pojam, vrste i razlozi

Izuzeće je odstranjivanje sudije iz postupka zbog sumnje u njegovu nepristrasnost koju izaziva određena veza
koja postoji između sudije i pedmeta suđenja ili pojedinih učesnika postupka. Veza sudije sa predmetom
suđenja ili učesnicima postupka predstavlja osnov (ili razlog) izuzeća. Ta veza mora da bude konkretna,
neposredna i određena.

Sudija ili sudija-porotnik biće izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu:

1) ako je oštećen krivičnim delom;
2) ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni
drug ili lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života ili srodnik po krvi u pravoj liniji do
bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena;
3) ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staratelja, štićenika, usvojitelja,
usvojenika, hranitelja ili hranjenika;
4) ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice
ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili
je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca
ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.
Sudija ili sudija-porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti
koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost.
Izuzeće mogu tražiti stranke i branilac, pa i sam sudija.

Postupak izuzeća

Sudija ili sudija-porotnik čim sazna da postoji neki od razloga za njegovo izuzeće (član 37. stav 1.), dužan je da
prekine svaki rad na tom predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će ga rešenjem izuzeti i odrediti
da se predmet dodeli drugom sudiji po redosledu.
Ako sudija ili sudija-porotnik smatra da postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost (član
37. stav 2.), obavestiće o tome predsednika suda.
Zahtev za izuzeće sudije ili sudije-porotnika stranke i branilac mogu podneti do početka glavnog pretresa, a ako
su za razlog za izuzeće saznale kasnije, zahtev podnose odmah po saznanju.
Zahtev za izuzeće sudije suda koji odlučuje o žalbi, stranke i branilac mogu podneti u žalbi ili u odgovoru na
žalbu.
Stranke i branilac dužni su da u zahtevu za izuzeće navedu dokaze i okolnosti zbog kojih smatraju da postoji
neki od razloga za izuzeće sudije, sudije-porotnika ili predsednika suda. U ponovljenom zahtevu ne mogu se
navoditi razlozi koji su isticani u ranijem zahtevu za izuzeće koji je odbijen, osim ako se podnesu novi dokazi
koji podnosiocu ranije nisu bili poznati.
Druga izuzeća
Izuzeća javnih tužilaca i njihovih azmenika, zapisničara, prevodica, tumača, stručnih lica i veštaka. Postoji i
mogućnost izuzeća službenih lica policije. Kad je u pitanju svedok on je nezamenljiv.
Tužilac
je procesni subjekt koji od suda zahteva da otvori krivični sudksi postupak i da u njemu utvrdi postojanje
kazneno-pravnog zahteva koji zastupa. Razlikujemo 3 vrste tužioca: javni, privatni i oštećeni kao tužilac.

Javni tužilac, vrši gonjenje učinilaca kriv. dela, goni i učinioce drugih kažnjivih dela (privredne prestupe,
kaznene delikte pravnih lica i prekršaje), štiti zakonitost u sudskim postupcima i izvan sudskih postupaka,
pokreće postupke.. on ima pravo da sprovodi istragu, da podiže optužbu, da u toku kriv. postupka zastupa
optužbu i da ulaže pravne lekove protiv sudskih odluka.
Srbija ima osnovna, viša, apelaciona i Republičko javno tužilaštvo, kojima rukovode javni tužiovi
odgovarajućeg ranga (osnovni, viši, apelacioni i Republički javni tužilac). Osim njih postoje i dva javna
tužilaštva posebne nadležnosti: Tužilašvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine.