СТАТУС НАУКЕ О БЕЗБЕДНОСТИ

Прво треба дефинисати науку као појам. А она се може дефинисати, пре свега,
идентификовањем њених основних карактеристика, својстава и принципа. Наука је у
суштини „организовано и поуздано знање, посебно када се добија посматрањем и
тестирањем чињеница о физичком свету, природним законима и друштву.

Концепт науке се заснива на:

- Објективност – принцип који подразумева постојање стварности независно од

субјекта научног сазнања. Објективно сазнање мора бити засновано на тачним,
емпиријски проверљивим и што потпунијим подацима;
- Поузданост - принцип који указује на то да су резултати истраживања релативно
трајни, да се понављањем истраживања добијају исти подави, да у дужем
временском периоду основни налази трпе критику, а основна својства феномена
остају непромењена и/или стабилна. Бити поуздан значи бити конзистентно добар у
квалитету или учинку и тако заслужити поверење.
- Доказ – расуђивање или начин закључивања током којег се утврђује истинитост
или погрешност неког тврђења;
- Рационалност – принцип који указује на разумност, способност мишљења,
живљења и поступања према прописима разума, што значи да је разум основни
извор и критеријум истинитости људског сазнања.

Коначан фокус је на методологији, објашњењу и предвиђању.

Ђовани Манунта, италијански аутор за научне ваљаности затеченог знања о безбедности

сматра да је од важности утврђивање врсте науке на коју се може ослонити тренутни
корпус знања.

Процес верификације се врши у 3 корака:

1. Извршити позиционирање идентификованих приступа безбедности у овиру целог

знања и у односу на главне области науке;
2. Истражити да ли је било који део знања о безбедности већ организован према
научној методологији и објашњењу;
3. Проверити да ли овај идентификовани скупа знања испуњава све неопходне услове
потребне за утврђивање његове поузданости као науке, када се примењује на
стварну или реалну безбедносну ситуацију;

Интердисциплинарност се може објаснити као интеракција између различитих

дисциплина, при чему долази до прожимања сазнања из једне дисциплине у другу, ради
решавања одређених проблема. Она подразумева подстицање дијалога и сарадњу
дисциплина. Потреба за интердисциплинарношћу постоји када један проблем не може да
реши једна научна дисциплина (глобално загревање).

Мултидисциплинарност се односи на ситуацију када се одређеним проблемом баве

две или више различитих научних дисциплина, али не са истог становишта већ свака за
себе истражује. Она подразумева окупљање свих дисциплина релевантних за одређену
тему (миграција) и подстиче контакт између дисциплина.

Трансдисциплинарност је интеракционо повезивање две или више научних

дисциплина у наулни систем вишег ранга, што подразумева заједнички рад на стварању
нових концептуалних, теоријских, методолошких и транслаторних иновација које се
интегрипу и крећу даље од дисциплинских специфичних приступа за решавање
заједничког проблема.

Не постоји јединствена дефиниција због мултидисциплинарности сваке

дисциплине, али ипак можемо квалификовати садржај знања према историји, природи,
методама и главном фокусу. Науке се могу квалификоваи на: природне (биологија, хемија,
медицина), физичке (математика, логика, инжењерство), друштвене науке (социологија,
политика, економија, психологија). Класификација наука представља откривање
интеракционих веза између њених сегмената; подручја, поља, грана, огранака... Што се
науке о безбедности тиче, очигледан је степен блискости и повезаности са друштвеним
наукама.

Да би испунила статус научне дисциплине безбедност мора да испуни критеријуме везане

за дефиницију, методологију и објашњење.

Дефиниција – главни узрок конфизије ствара чињеница да су досадашње дефиниције

безбедности неадекватне, а у одсуству дефиниције ниједна од потреба науке не може бити
испуњена. Када испитујемо да ли је нешто наука или не главна слабост која лежи у основи
већине проблема јесте управо тај недостатак дефиниције.

Методологија – учење о методама и начинима истраживања помоћу којих се може доћи

до објективног и систематског научног сазнања. Даље, увидели смо важност дефиниције.
Уколико не постоји адекватна дефиниција и добро утемељена теорија, само искуство нема
научну валидност, а објашњење се може представити тек као субјективно мишљење. С
тим у вези се могу извести следећи ставови:

- Безбедност изводи научну ваљаност из других наука (и управо то позајмљивање

наулне валидности доводи у питање јер се примењује за нешто што се званично не
прихвата као наука);
- Постоји довољно искуства о безбедносним питањима како би се омогућила
изградња и формулација хипотеза на основу статистике (проблем представља то
што се у сумњу доводи питање искуства које не доводи ништа научном сазнању
 ако се прикупља ван „експерименталне поставке“ (почетни део истраживања у
којем субјекат што спроводи експеримент или истраживање анализира ефекат
одређене променљиве на другу промељиву, односно мери везу између две
променљиве у строго контролисаним условима), ако се не тумачи према општим
законима и прописима, итд. Добијено сазнање остаје ограничено у уму појединца,
није преносиво, није преузето, остаје пуко мишљење или мњење).

Многи аутори сматрају да су подаци недовољни и непоуздани. Основни аргумент у

прилог томе би био да доступне статистике не укључују све релевантне податке као
што су на пример ситуациони, мотивациони и управљачки фактори што утичу на све
актере у процесу који има безбедносна обележја.

Објашњење као још један неопходан елемент сваке научне дисциплине, на основу
свега претходно реченог, није могуће јасно пружити када је у питању безбедност.
Сматра се да се дају објаснити само поједина техничка питања. Одсуство договорених
дефиниција отежава идентификацију проблема, а пошто нема адекватне теорије,
отежано је и формулисање хопотеза.

ПОДДИСЦИПЛИНЕ БЕЗБЕДНОСТИ КАО НАУКЕ

Како бисмо употпунили карактеристике сваке научне дисциплине, према Смиту и

Бруксу оне би укључивале:

1. Корпус знања;
2. Структуру знања;
3. Концепте и принципе;
4. Теорије;

Безнедност постепено добија статус академске дисциплине и поред тога што јој недостају
неке од карактеристика и принципа као што су валидност или поузданост. Безбедност,
исто тако, нема општеприхваћену и прецизну дефиницију, те јој стога недостаје
структурно знање, али је упркос томе безбедност разноврсна и испрепритана дисциплина
и без дефинисане или спецификоване структуре, знања и вештине.

Безбедности недостаје карактеристика дисциплине са дефинисаном и инклузивном

дефиницијом управо зато јер је концепт безбедности различити и мултидисциплинаран.
Ипак, безбедност се може дефинисати у датом контектсту (текст, мисаона целина или
ситуација са којима реч, мисао или посматрана појава чини целину и у оквиру чега добија
прави смисао и значење. У зависности од контекста, поједини појмови или изрази могу
добити различито значење.), може се представити фазно или по нивоима, почевши од
индивидуалне према безбедности националних и међународних система.
Све традиционалне научне дисциплине имају карактеристике које се могу означити и као
елементи и конституенси, а једна од њих је и предмет проучавања или област знања (у
енглеском језику се користи израз корпус знања). Корпус знања је структурисано и
систематизовано знање о основним питањима, појмовима, конструкцијама, моделима,
принципима који су неопходни како бисмо разумели шта се све налази у пољу једне
дисциплине или гране знања, чак и будуће професије. Корпус знања представља основна
учења, вештине и истраживања у некој области, али и знање и искуство, процеси и
чињенице који служе за информисање и стицање основе за будуће професионалце у некој
области и који могу допринети побољшању и иновативним процесима. Корпус знања јесте
скуп знања који је неопходан и опште познат за бављење одређеном облашћу.

Примери различитих поддисциплина безбедности у оквиру различитих курсева и модула

Током симпозијума 2009. године истраживачи су издвојили 18 безбедносних дисциплина

које имају сопствени корпус знања:

 Физичка безбедност, истраге, правни аспекти, управљање кризама (кризни

менаџмент), истраживање конкуренције, превенција криминала;
 Заштита од запослених/поузданост особља, превенција губитака, планирање и
одржања континуитета и планирање за хитне случајеве/ванредне ситуације,
управљање катастрофама(менаџмент катастрофа), заштита особа од посебног
значаја, превенција криминала кроз екодизајн;
 Системи безбедности информација, управљање ризиком (менаџмент ризика),
заштита од пожара, борба против тероризма (контратероризам), насиље на радном
месту, безбедност архитектура и инжењеринг;

Други аутори, Куи и Хиндуџа, сумирајући своја искуства у проучавању безбедности у

којима су разматрали шире разумевање вештине и науке о безбедности, за резултат је
имало 19 тема:

 Пореко и развој безбедности, сопствено обезбеђење имовине насупрот

изнајмљеном обезбеђењу, унутрашња безбедност и контрола приступа, безбедност
и право, насиље на радном месту, безбедност олимпијских игара, одржање
континуитета операција;
 Образовање, тренинзи, сертификација и регулација (из) области безбедности,
анализа ризика и испитивање безбедности, безбедност превоза и робе, унутрашња и
спољашња превара, безбедност у малопродаји, нуклеарна безбедност;
 Улога/надлежности безбедности, perimeter and exterior security, безбедност
информација и компјутера, кадровски прописи и односи, безбедност казина,
безбедност музеја;
Тако је Брукс (2009) представио своју листу од 12 безбедносних категорија
знања/дисциплина. До ове листе Брукс је дошао анализом 104 међународна додипломска
терцијарна курса безбедности из Аустралије, Јужне Африке, Уједињеног Краљевства и
САД:

 Криминологија, управљање одржавањем објеката, истраге, управљање ризиком

(менаџмент ризика);
 Управљање континуитетом пословања (менаџмент континуитета пословања),
индустријска безбедност, физичка безбедност, сигурност (психо-физичка
сигурност);
 Безбедносни менаџмент, безбедносна технологија, право, наука о ватри/пожарима;

Основи безбедности – предмет проучавања

У најопштијем смислу можемо рећи да је премет изучавања Основа безбедности –

безбедност. То бисмо могли да сврстамо и у најштири смисао безбедности друштва, а у
најужем смислу предмет изучавања су сви облици и извори, као и носиоци угрожавања
безбедности (др. Љубомир Стајић),

Методе проучавања безбедности

Метод – начин помоћу ког се стиче провера и развија научно сазнање.

Мало је метода које се могу везати искључиво за одређену научну дисциплину, јер је све
чешћа њихова примена у различитим дисциплинама.

Методе за изучавање безбедносних појава позајмљују се из других друштвених наука, али

и техничких и природних, а приликом истраживања безбедности научници све више
користе комбинацију истраживачких метода. Наиме, постоји прећутна сагласност да један
од најкориснијих начина за разумевање вишеструког процеса безбедности јесте
прибављање доказа или чињеница применом неколико истраживачких метода. Могуће је
користити анализу дискурса, анализу садржаја, статистичку анализу, па и компаративну
методу у истраживању које се бави неком темом, тј. проблемом из области безбедности.
Сам процес комбиновања метода може имати више облика. Нпр: интраквалитативни (или
квантитативни), у којем се користи неколико квалитативних метода (интервју, анализа
садржаја, етнографска метода...); секвенцијално коришћење података добијених путем
квалитативне истраживачке методе, које може бити у контрасту са – или обогаћен –
налазима добијеним методом квантитативног истраживања (или обратно); истовремена
употреба квалитативних података како би се обезбедила најсвеобухватнија анализа
одређеног секуритозованог питања.

Језик безбедности
Језик је један од првих облика људске симболичке активности. Човек се служи језиком да
би означио, именовао, појмовно изразио предмете и бића, појаве, који постоје независно
од појединца. Функција језика је да организује i конструише наш приступ стварности, а
све што знамо о стварности посредовано је језиком. Језик, али и идеје не само да описују
него и обликују стварност. А језик осим што је производ друштва он је и добрим делом
његов карактер.

Језик је данас немогуће посматрати само у оквиру оних научних области које се баве
искључиво језичком праксом.

Свака наука, изграђујући себе, изграђује и усавршава свој језик, јер је важно не само да
опише него и обликује стварност. Ако је стварност, тј. део стварности, примера ради,
предмет посматрања студија безбедности, у теорији секуритизације безбедност се
концептуализује као језички акт. Да би се нешто означило као безбедносна претња,
неопходно је да постоји дискурс којим ће се она означити као таква. У овом случају језик
је средство које означава одређени безбедносни чин.

Познавање језика (матерњег и других) веома је важно, јер отвара нове перспективе према
другачијим начинима саглéдања одређених појава, односа и процеса. Да би описали,
представили неку појаву или процес, неки језици су богатији и располажу са више
језичких термина или категорија помоћу којих описују дату појаву.

За разлику од њих, „сиромашнији“ језици су ускраћени за ту могућност да раскошно и

богато представе предмет о којем се говори – дискутује у свим његовим варијететима – те
самим тим изазову различите реакције или представе код човека.

У области науке безбедности веома је важно прецизно и јасно дефинисати одређене

појмове, представити односе и везе које се граде између њих, дати њихов опис и својства,
односно одредити значење које је општеприхваћено. Недоследност у употреби одређене
терминологије може изазвати проблем у раду (безбедносној пракси), у комуникацији и
самим тим довести до грешке, која може произвести различите последице.

Светски лидер у развоју безбедносних стандарда и смерница јесте ASIS International, 2

који развија стандарде и смернице како би служио потребама практичара безбедности у
данашњем развојном и захтевном глобалном окружењу.

Социолошки приступ

Социолошки приступ безбедности посматра безбедност као стање система друштвених

односа између различитих субјеката на разним нивоима функционисања (међудржавном,
међуличном итд), и у различитим областима деловања – политичкој, економској,
социјалној или некој другој сфери. То стање друштвених односа најчешће се огледа у
понашању појединца, друштвене групе или државе.
Социолошки приступ безбедности подразумева и успостављање безбедности као основног
друштвеног процеса (променљива, али интегрална компонента свих односа), без којег би
друштвени живот био и бесмислен и релативно опасан... јер су управо социолози и
највише игнорисали овај концепт, пошто су се углавном усредсређивали на друге
феномене, као што су моћ, ауторитет, ред и контрола.

Социолог Кевин Клементс (Kevin Clements) дефинисао је безбедност „као основни

друштвени процес (са неким инстинктивним, спонтаним својствима) чији је циљ
постизање релативно сигурне друштвене, политичке и економске заједнице (или
простора). Сигурне и безбедне заједнице омогућавају људима да живе, крећу се и буду
искрени према својим културама, језицима и идентитету без страха од директне или
индиректне претње насиљем.

Безбедност може представљати услов бројних облика социјалне покретљивости, а, у

зависности од начина на који се врши друштвено структурирање, може бити ускраћена
појединим структурним елементима, услед конфликта или свеопште друштвене
нестабилности. Породице се популарно схватају као архетипски безбедна места. Иако је
ово вероватно тачно за већину породица, у готово свим друштвима постоје значајне
мањине за које су ове интимне заједнице веома небезбедне и представљају места насиља и
агресије. Прихватајући ову чињеницу не тврдимо да треба укинути институцију породице,
већ признати да се интимност понекад злоупотребљава и да су ту на делу крхкост и
рањивост целокупног друштвеног живота.

Такође, још нешто што изазива дилему и отвара простор за неке нове дискусије у
социолошким разматрањима јесу комплексност и непредвидивост живота, у којем
највећим делом сигурност и опасност коегзистирају у истим објектима и праксама. Под
одговарајућим (погрешним) условима, све што је потребно за живот такође може да
осакати или убије: вода може удавити, храна може отровати, ваздух може угушити. Беба
не може да се роди а да у исто време не представља опасност за мајку; свака јединка, док
одрасте до зрелог доба, суочава се са безбројним опасностима. Шта овде треба уочити: не
како да се избегне ризик или опасност, јер је то немогуће, већ како да се користи ризик да
33 се достигне мање или више жељених циљева – модерним речником исказано, не како
да се избегне ризик, већ како да се управља ризицима.

За разлику од других дисциплина у оквиру социолошких истраживања, безбедност

донедавно није била у фокусу. Међутим, последњих деценију или две све више почињу да
раде на овом концепту. То подразумева да почињу да проучавају области безбедности
како их проучавају и друге дисциплине – област држава као кључних актера у
безбедности, ратова и политичког насиља.

У сваком случају, према Стампницком и Матсону, могу се издвојити два правца у оквиру
којих се социолози баве безбедношћу – један је социологија (не)безбедности, а други је
социологија политичке (не)безбедности. У оквиру социологије (не)безбедности
теоретичари се баве безбедношћу и небезбедношћу као субјективним осећањима и
структурним условима на нивоу појединца, породице или заједнице. При том, социолози
се посвећују разматрању улоге пола, расе, друштвене класе/статуса, сексуалности и
других личних обележја и разлика на перцепцију и имплементацију безбедности.

У оквиру социологије (не)безбедности Стампницки и Матсон су издвојили бројне

истраживане теме које мање или више укључују концепт безбедности у социолошка
истраживања, а међу њима су: економска безбедност (економске неједнакости,
социолошке анализе политике економске стабилности, опште економске неизвесности или
стопе економске неједнакости у односу на подршку ратним или безбедносним
политикама), безбедност хране (као однос према развоју заједнице; као начин описивања
ризика за индустријске пољопривредне системе хране и описивање глади), друштвена
конструкција опасности (процеси по којима се феномени виде као социјални проблеми;
питања „моралне панике“, што производи дубоку колективну несигурност и штетне 35
политичке реакције које погоршавају неједнакости; утицај медија на личне перцепције
безбедности и страха те проблем како перцепција ризика далеко превазилази стварне
опасности), теме из криминологије и права (истраживања која указују на разлике и ефекте
интеракције између објективних стопа криминала, извештаја о криминалу и субјективне
перцепције криминала и небезбедности; утицај друштвених неједнакости на драстичне
неусаглашености између стварних стопа виктимизације и перцепције претње; на пресеку
криминологије и урбане социологије, безбедносне теме које се везују за простор), држава
и децентрализација безбедности (захтеви корпорација и развијање приватног сектора
безбедности) и многе друге. У оквиру социологије политичке (не)безбедности може се
рећи да су социолози и раније дуго изучавали теме рата, сукоба, протеста и револуције,
али не као првенствено безбедносне теме, већ као потпоље војне социологије. Такође,
проучавали су насиље као општи друштвени феномен (друштвена улога рата и насиља у
модерности и предмодерности, утицај рата на национализам, социјалну неједнакост и
полну поделу, проучавање насиља кроз анализу односа интеракције између малих група у
конфликтним тачкама/зонама, улога насиља у формирању држава, улога медија у
тумачењу насиља и њихове интерконекције). Међутим, тек у скорије време социолози се
све више интересују за политичке или државне облике безбедности. Конкретно, социолози
почињу да се баве односом између безбедности и таквих тема као што су: тероризам
(тероризам као варијација друштвених протеста и сукоба, испитивање околности под
којима се групе ангажују или суздржавају од терористичке активности), државно насиље
(кршење људских права у име безбедности; државна репресија; социјално „порицање“
мучења), безбедносна експертиза (проучавање експертизе и начина на који се преплићу
безбедносни проблеми и анализе стручњака), катастрофа (истраживање фактора који
утичу на трауму преживелих; катастрофа као хронична болест, као што су сиромаштво,
индивидуална изолација или расизам; утицај стратификације и неједнакости на одлуке
које узрокују и погоршавају деструктивност катастрофе; катастрофа као организациони
проблем; катастрофа и насиље као друштвени феномен) и многе друге.

Пошто латински корен „безбедности“ – securus – значи „без бриге“, или „без беде“,
можемо рећи и да безбедност потиче из друштвених процеса који смањују ризик,
побољшавају нормалност, предвидљивост и међусобну сигурност.

*безбедношћу почињу да се баве и они социолози који иначе проучавају економске

неједнакости, породицу и друге друштвене институције.

Правни приступ

Право се може означити као нормативно уређени поредак којим се дефинише однос
државних институција према различитим потребама, па тако и према потребама везаним
за безбедност. Право, као што знамо, има двоструку функцију: као прво, омогућава
субјектима – и правним и физичким лицима – да остварују одређени интерес у друштву, а,
као друго, те субјекте ограничава у њиховом понашању, у смислу да их спречава или
кажњава за непоштовање одређених правила понашања.

Циљ права је да одреди, успостави и одржи ред као пожељно стање већине. Уколико нема
реда, и опстанак друштва се доводи у питање. Циљ права је такође да одржи мир, а са
редом и миром повезана је сигурност. „Право у људске односе уноси неопходну
предвидљивост и извесност, ослобађа људску стваралачку енергију, повећава друштвену
стабилност и доводи до друштвеног напретка“ (Лукић, 1978).

Правни поредак преко система правних норми (правни систем) дефинише виталне
националне вредности, субјекте безбедности (њихову организацију, надлежности, послове
и задатке), начине достизања, заштите и унапређења свих друштвених вредности, начине
спровођења државних функција и функционисања великих друштвених система
(енергетског, образовног, привредног, здравственог итд), као и одређивање основне
националне платформе за учешће у међународним односима и допринос људској,
националној, међународној и глобалној безбедности. Позивајући се на право, односно
саглéдајући материју са правног аспекта, Слободан Милетић је дефинисао безбедност као
„правно уређиваним и обезбеђиваним друштвеним односима успостављено, одржавано и
унапређивано стање у држави, које омогућава ефективну заштићеност државе и грађана
који у њој живе од свих (спољних и унутрашњих) противправних аката (активности)
којима се угрожава[ју] уставни поредак, суверенитет, независност и територијална
целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених
делатности и остваривање слободе, права и дужности човека и грађанина“ (Милетић, 1997
према: Стајић, 2015). Везу између безбедности и права видимо и у томе што се безбедност
може представити као уставна категорија, а постоји и читав скуп законских и
подзаконских аката који ближе уређују област безбедности. Када је реч о Републици
Србији, према попису који је извршио Богољуб Милосављевић, има најмање 300
законских и подзаконских аката којима се уређује област безбедности (Милосављевић,
2014).

*Устав Републике Србије Употреба безбедности у контексту следећих појмова:

„безбедност Републике Србије“ (члан 41, став 2; члан 42, став 3; члан 54, став 4; и члан 97,
тачка 1); „национална безбедност“ (члан 32, став 3); „национална безбедност Републике
Србије“ (члан 46, став 2); „одбрана и безбедност Републике Србије и њених грађана“ (члан
97, тачка 4); „јавна безбедност“ (члан 43, став 4; и члан 44, став 3); „службе безбедности“
(члан 99, став 1, тачка 6); „право на личну слободу и безбедност“ (члан 27); „безбедност у
свим врстама саобраћаја“ (члан 97, тачка 13); „безбедност потрошача“ (члан 90, став 2);
„безбедни и здрави услови рада“ (члан 60, став 3). (Милосављевић, 2014)

Када се говори о начину комуникације између права и безбедности, као и рефлексије које
та комуникација производи, значајно је поменути три кључне области:

• владавина права и/или правна држава,

• људска права,
• монопол над употребом силе.

Појмови владавина права и правна држава суштински изражавају исту

политичкофилозофску идеју о томе да моћ државе, као најважнији вид моћи у једном
друштву, мора бити ограничена.

Основни принцип који би требало да важи за правну државу јесте стварање околности да
све правне норме које су донете и које су правоснажне имају подједнако дејство на све
грађане. Поред испуњености овог принципа, важно је и омогућити да се поштују и
најважнији елементи правне државе, а то су: • постојање ограничења државне власти –
обично се врши уставом, као највишим правним актом; • подела власти на законодавну,
извршну и судску; • закони морају бити одређени, јавни и праведни, и не смеју имати
ретроактивно дејство; • постојање процесних гаранција којима се штити лична слобода и
спречавају самовољно хапшење и затварање; • постојање одговарајућих судских или
управних поступака који омогућавају решење конкретног спора; • независност и
непристрасност судова. Да би се јасно утемељила идеја демократије и људских права,
неопходно је редефинисање концепта безбедности, који је задуго био државоцентричан, и
у том смислу изградити јасан правни оквир, који ће имати одговор на нову, сложену и
вишеструко условљену појаву безбедности, где, примера ради, више не говоримо само о
националној безбедности, већ и о међународној и људској. Људска права су и раније била
део концепта националне безбедности, али се применом или усвајањем концепта људске
безбедности ојачава 42 нормативни и законски оквир како на међународном тако и на
регионалном нивоу, док се у исто време продубљује и утврђује закон о људским правима,
као и законски и правосудни систем у оквиру државе. Концепт људске безбедности има
више димензија и она која се односи на људска права и владавину права носи своје
специфичности, јер, да би се развиле нове норме у вези са људским правима и остваривао
процес приближавања различитих националних стандарда и пракси, веома је важна улога
међународних институција.

Трећа област значајна за повезивање права и безбедности односи се на то да држава, као

традиционално највећи гарант безбедности, успешно полаже право на монопол над
легитимном употребом физичке и симболичке силе над одређеном територијом и над
целокупним њеним становништвом (Бурдије, 2003: 135). Физичка сила је концентрисана у
оквиру тачно одређених институција (војске и полиције), које су централизоване и
дисциплиноване, са посебним овлашћењима да примењују силу.

Држава физичку силу спроводи у два различита контекста: на спољашњем и на

унутрашњем плану. Када је у питању примена физичке силе, право регулише услове под
којима се она може употребити, одређује лица која могу и морају користити силу,
поступак по којем ће та сила бити спроведена и величину силе коју ће овлашћено лице
применити у одређеним ситуацијама. Веома је важно нагласити да у правној држави сила
мора бити у служби права, а не право у служби силе.

Према Бурдијеу, држава је у стању да спроводи и симболичку силу или моћ, из разлога
што се истовремено појављује објективно, у облику одређених организацијских структура
и механизама, и субјективно, у облику мисаоних структура, перцепцијских и мисаоних
категорија (Бурдије, 2003: 136). Бурдије говори о симболичкој моћи, као моћи да се
наметну одређена значења и вредности, као званична и легитимна, док се у исто време
прикривају објективни односи снага, који су у основи те моћи.

Политиколошки приступ

Према неким савременим теоретичарима који се баве питањем државе и међународним

односима, савремена политика представља један „безбедносни пројекат“ који претходи,
али и оправдава ставове политичких теоретичара и саму праксу појединих држава (Dillon,
2003)

Дилан даље тврди да безбедност, наравно, засићује језик модерне политике. Наши
политички речници причају о томе, а наша политичка машта је ограничена. Иза тога се
доследно крије лицемерје наших владара. Стога би било лако утврдити да је безбедност
први и темељни захтев државе, савремених схватања политике и међународних односа, и
то не само с обзиром на конкретне политичке теоретичаре, већ и због самог дискурса
држава (Dillon, 2003: 12).

Или, како је говорио Аристотел: „Јасно је да све заједнице теже неком добру, а она која је
од свих најмоћнија и која све остале у себи обухвата, тежи добру највећем од свих. Она се
зове држава, односно политичка заједница.“ (Ђурић, 2010: 134) Она је управо та 44
заједница која настоји да уздигне појединце на истински људску раван, да им омогући
живот у врлини, живот испуњен оним што је лепо и добро – дакле, и живот који човек
треба да живи сигурно и безбедно.

Политиколози, према томе, претпостављају да је безбедност питање опстанка националне

државе – дакле, повезана је са очувањем интегритета државе и заштите националних
вредности од стварних или измишљених противника. Немачки теоретичар права и
политике, иначе дуго оспораван, Карл Шмит (Karl Schmitt) саглéдао је политику у
категоријама пријатељ–непријатељ, где је рат представљен као крајња реализација
непријатељства.

Према Шмиту, смисао разликовања пријатеља од непријатеља јесте да се утврди крајња

тачка где долази до груписања или раздвајања. Људи могу имати различите мотиве:
религијске, националне, привредне или друге врсте, а они могу у различитим временима
изазивати разнолика повезивања, па често и супротности. Када супротност постане
довољно снажна да људе ефективно групише на пријатеље и непријатеље, она нужно
постаје и политичка.

Држави, као меродавном политичком ентитету, припада право да одређује непријатеља, тј.
она поседује jus ad bellum (право на рат). Ово право подразумева могућност да се од
чланова заједнице захтева спремност на жртвовање и убијање, као и спремност да се
убијају људи са друге, непријатељске стране. Такође је познато како свака држава има
обавезу да у оквиру својих граница обезбеди мир и сигурност, тј. да створи нормалну
ситуацију како би могле важити (унутрашње) правне норме. У критичним ситуацијама
држава одређује и „унутрашње непријатеље“, што је, опет, више одлика тоталитарних 45
режима, а у свеопштој осуди таквих режима и појам непријатеља је изазивао опречна
мишљења и тумачења.

Политиколошки поглед на безбедност третира је као основну бригу државе, која треба да
уреди и контролише друштвене односе унутар својих граница, а када се преклапа са
садржајем националног интереса представља и важно срество политичке акције у
односима са другим државама.

У свакој одлуци о безбедности постоје јасни политички елементи. Постављање правилâ и

стандардâ је у суштини политички акт. Закони, унутрашњи и спољашњи односи, јавно
мњење, друштвене навике, јавна и лична очекивања само су неки од фактора што
комуницирају са одлукама које су често политичке. Политички аспект одлука у великој
мери показује неподударање и неслагање интереса, где услед сукоба интереса веома често
долази и до озбиљних безбедносних импликација.

Културолошки (антрополошки) приступ

За разлику од традиционалних виђења безбедности, која у својим анализама нису

укључивала културну компоненту, савремена тумачења и погледи на безбедност и
националну безбедност посебно уважавају културу и не устручавају се да је уведу у оквир
анализе.

Култура је оно што људска природна својства уводи у мрежу друштвених институција,
развијајући и поштујући вредности какве темеље одређени идентитет, који у крајњем
процесу дефинисања добија препознатљиву структуру постојања – дакле, оно што зовемо
ентитет.

Јасно је да се култура манифестује у друштвеним артефактима (предметима,

производима), укључујући изграђено наслеђе, начин живота, начин ратовања и саглéдања
безбедносних појава, безбедносну традицију, али и знања и вештине, веровања и
вредности. За културу можемо рећи и да служи као: 48 (а) извор идентитета унутар групе;
(б) средство организације и/или обликовања заједнице (да делује у условима
[не]безбедним кроз вредносне системе и правила што граде и одржавају друштвени
капитал, који се може манифестовати и кроз развијену способност безбедности – енгл.
securitability); и (в) извор (интереса) безбедности (Станаревић, 2012).

Од почетка Другог светског рата до данас теоретичари су уочили три таласа у којима се
култура појавила као важан фактор, о којем се све више расправља у студијама
безбедности (Desch, 1998). Први талас се везује за Други светски рат и дилему како се
носити са силама Осовине, са којом су се суочили културални теоретичари у САД. Наиме,
при Министарству ратног информисања постојало је Одељење за анализу иностраног
морала (Foreign Morale Analysis Division of the Office of War Information)

Други талас је нарочито показао своју снагу током појачане борбе у Хладном рату са
Совјетским Савезом крајем 1970-их и почетком 1980-их. Бројни стручњаци за безбедност
износили су став да су САД због своје културне неспособности да размишљају и делују
стратешки биле у одлучујуће неповољном положају vis-à-vis Совјетског Савеза. Тако су се
појавила два гледишта културолошки оријентисаних стручњака за безбедност. Једни су се
усмерили на проучавање различитих организационих култура америчких и совјетских 50
војних снага. Према њима је текућа америчка стратешка теорија рођена у браку између
научника и рачуновође, а професионални војник је изгубљен. Насупрот томе, совјетску
војску су видели као клаузевицевски и операционално оријентисану. Веровали су да ове
разлике у америчким и совјетским војно-организационим културама стављају САД у
крајње неповољан положај у вођењу Хладног рата. Друга значајна струја стратешко-
културолошког теоретисања о Хладном рату ставила је у фокус својих разматрања
америчку и совјетску политичку културу. Неки су демократске САД видели као слабе и
неодлучне, јер су имале малу традицију дужег ратовања или суптилног државништва.
Пошто су САД могле да се представе и као потрошачко друштво, сматрали су их
неспособним за успешно вођење „игре“ у високој политици. Са друге стране, Совјетски
Савез су видели као уједињену и ауторитарну државу, са дугом традицијом у вођењу
ратова и великом умешношћу у високој дипломатији (отуда аналогија с Клаузевицевим
схватањем рата). У оним сегментима друштвене структуре где су САД биле средња класа,
потрошачко друштво, Совјетски Савез је био сељачко друштво, са неупоредиво
другачијим ставовима поводом сукоба и националних односа. Критичари су били сигурни
да ће ове разлике дати предност Совјетском Савезу у Хладном рату. Међутим, из Хладног
рата као победник излазе САД и чини се да су аргументи културолога о том периоду били
погрешни. Дакле, упркос прогнозама културолога тог времена о пропасти демократских,
комерцијалних и „неклаузевицевских“ САД, оне су очигледно добиле „рат“, и то уз готово
исту стратешку и политичку културу која је „изгубила“ рат у Вијетнаму. Неуспех другог
таласа културних фактора који је доминирао током Хладног рата, упркос свему томе,
оживео је потрагу за културалним објашњењима о понашању држава у међународном
систему. Један од заслужних теоретичара свакако је и Питер Каценстејн, који свој увод за
повратак култури у националним студијама безбедности почиње изношењем тврдње како
је „тешко порећи да су садашње теорије у међународним односима жалосно подбациле у
покушају да објасне важну револуцију у светској политици“ (Katzenstein, 1996). 51 Многи
научници су веровали да је Хладни рат окончан због унутрашњих промена у Совјетском
Савезу у виду економског колапса и демократизације. Други су пак тврдили да је то
проузроковано „новим мишљењем“, што је, опет, резултат ширења нове глобалне културе
пренете кроз мировни покрет, бригу научника натуралиста или других научних удружења.
У сваком случају, заједничко свим овим објашњењима јесте одбацивање реалистичког
погледа на међународну политику, који поставља државе у неумољиво надметање моћи и
безбедности. Послехладноратовска ренесанса интересовања за културу у студијама
безбедности заправо је само одсликавала општији повратак интересовању за поменута
обележја. Обновљен легитимитет културних варијабли такође се на леп начин спаја са
научним интересовањима за идеје и унутрашњу политику, али и са обновљеном сумњом у
опште теорије. Култура је идејна варијабла, а идеје се, између осталог, налазе и у сфери
националнōг и често наглашавају јединственост међу случајевима. Коначно, неким
научницима је интересантан повратак култури у студијама безбедности, јер је мање везан
за позитивизам – „став да су сва сазнања научна“ – од других приступа у националним
студијама о безбедности. Као што су показала и ранија културолошка истраживања у
политичким наукама, и последњем таласу културолошких теорија у студијама
безбедности замера се што нису формулисале јасну и широко прихваћену дефиницију
културе. Заправо, суочавамо се и са другим потенцијалним препрекама при оцени трећег
таласа културолошких теорија у студијама безбедности. Једна од њих је да су културне
варијабле сложене за објашњење и примену. Затим, неки теоретичари верују да културне
варијабле сваки случај претварају у sui generis и зато њихове теорије нису широко
применљиве нити их је могуће тестирати на већем броју случајева. Култура се као
централна варијабла јавља у антропологији и психологији тридесетих и четрдесетих
година XX века, а у политичким наукама четрдесетих и педесетих година истог столећа.
До средине 1970-их година појам културе је већ претрпео опадање интересовања у већини
друштвених наука, а као један од главних разлога наводи се то што 52 је израз „култура“,
услед појаве огромног броја разноликих дефиниција, изгубио своју концептуалну јасноћу.
Тако је и култура од централне постала маргинална варијабла, углавном зато што је
културне варијабле било тешко објаснити и применити. Дефиниције типа „колективно
прихваћене идеје, веровања и норме“, које употребљавају теоретичари културе, многи су
оценили као прешироке и непрецизне, те самим тим тешко применљиве. Други изазов у
процени културолошких теорија огледа се у чињеници да се неки нови културолози у
студијама безбедности фокусирају на особености појединачног случаја, а не на факторе
који су заједнички већем броју случајева, зато што сматрају да је сваки од њих sui generis.
Овакве врсте културних варијабли могле би отежати уопштавање, јер често производе
случајеве супротне „претпоставци хомогених јединица“, које сугеришу да случајеви имају
довољно значајних упоредивих једнакости, односно сличности. Основно начело оваквих
културолошких приступа огледа се у одбацивању екстерног рационализма (који понашање
међу случајевима чини предвидљивим). Ако би то било тачно, онда би ови културолози
имали неке систематске елементе на којима би изградили своје теорије. Без систематских
варијабли нема предвиђања, а оно је, опет, централно за друштвене научне иницијативе и
не само из теоријских разлога (потребне су нам теорије да формирамо предвиђање како
бисмо проверили те исте теорије) већ и у политичкој анализи (теорије које не дају јасна
предвиђања од мале су користи онима који дефинишу одређене политике). Овде се
заправо мисли да су потребне интерпретативне теорије како би се проверавале
експланаторне. Sui generis изазов омогућава нов приступ предмету који су у студијама
безбедности неоправдано и дуго запостављали неки нови културолози. Коначно, Клифорд
Герц се суочава са овим предметом на исправан начин и потврђује да је реч о дубоком
проблему: „Велика природна варијација културних форми је(сте), наравно, не само велики
(и неисцрпан) антрополошки извор, већ и поље његове најдубље теоријске дилеме – како
такву варијацију довести у склад са биолошким јединством људске расе“ (Герц, 1998). И
поред површних разлика, људска бића деле неке фундаменталне једнакости, на основу
каквих би требало да је могућа формулација теорија које се баве људским понашањем на
53 општем нивоу. Међутим, многи нови културолози у студијама безбедности нису се
адекватно изборили са питањем о количини „заједничке“ људске психологије,
физиологије и физике која ствара сличан образац понашања. Сва ова расправа додатно се
усложњава увођењем питања о могућности постојања „науке“ о култури. Неки научници
верују да је култура подложна систематском учењу, док су неки други, попут Герца,
скептични. Наиме, Герц сматра како културолошке теорије нису у стању да објасне две
особине културе: кумулацију и предвидљивост. С друге стране, објашњења културе нису
задовољавајућа ни за друштвене научнике (опште социологе), којима „време истиче“ у
покушају да докажу да поседују склоности да генерализују. Међу новим културолозима,
упућеним у студије безбедности, налазе се модернисти, који верују да су културне
варијабле особеност друштвенонаучних студија попут било какве друге варијабле коју
користи научник. Присутни су, такође, и антимодернисти, који свет не посматрају у
смислу дискретно постојећих варијабли, чији је независан ефект на варијацију, мерљив
према статистичкој логици. И поред озбиљне дебате и неслагања о улози културе у
студијама безбедности, не може се порећи нити умањити потпуно нов начин третирања
културе у овим студијама. Иако теорије о култури тренутно нису подложне уопштавању
случајева, не искључује се могућност да временом то постану. Другим речима, те студије
можда не могу да пруже опште теорије о понашању свих држава, али могу формулисати
теорије о понашању појединих држава у спољној политици за одређени период у тим
случајевима. Наравно, ниво анализе уплива културе и културних теорија у безбедносно
понашање одређених актера може се померити са државе на друштвене групе, регионалне
или локалне актере, па све до појединаца. У оквиру разних дебата у научним круговима
различитих теоријских оквира (реалистичколибералне, или реалистичко-
конструктивистичке) у другој половини XX века, појавила су се и питања на који начин
функционише свет – да ли су то идеацијски фактори или материјална снага – и ко игра
значајнију улогу. У својим главним токовима дебата је фокусирана на „понашање“ држава
и степена где идеје, са једне стране, и интереси, са 54 друге стране, имају најзначајнији
„утицај“ на то понашање. Да ли се некада питамо какву визију будућности негују људи са
потенцијално различитим питањима и перцепцијама безбедности? Из тог разлога могу
бити занимљива истраживања различитих појмова и искустава која су инволвирана у
безбедносне праксе широм света. Дакле, потребно је уважити, између осталог, и
етнографска истраживања у широком обиму секуритизованих контекста и отворити пут за
нове облике безбедносне анализе која би се налазила на раскрсници између антропологије,
политичких наука и студија безбедности. У једној од новијих публикација Anthropology
and Security Studies из 2013. године више аутора је отворило само неке од тема које
повезују ове области и дисциплине, као што су: концептуализација нове моћи и актуелних
облика неоколонијализма; мапирање новог дискурса о безбедности који узима у обзир
познавање локалних друштвених, културних, језичких и метафоричких аспеката локалне
реалности (што све представља антрополошки простор истраживања); антропологија и
конфликт, као и представљање данашњих ратова и операција изградње мира кроз
антрополошку перспективу; еманципаторске политике у ери глобалне небезбедности;
антрополошке методе у борби против трговине људима, и то кроз анализу криминалних
мрежа и приступе оријентисане ка жртви; визуелна етнографија и веза са конфликтом и
безбедношћу; психологија изградње мира у условима сусретања политичког реализма и
критичких теорија у студијама безбедности и многе друге. Безбедносна култура „Скуп
усвојених ставова, знања, вештина и правила из области безбедности, испољених као
понашање и процес, о потреби, начинима и средствима заштите личних, друштвених и
међународних вредности од свих извора, облика и носилаца угрожавања, без обзира на
место или време њиховог испољавања.“ (Стајић, 2004) „Скуп вредности, норми, правила и
пракси које се односе на безбедност, који утичу на мишљење и деловање у области
безбедности одређене државе, посебно понекад кроз појединачне обрасце.“ (Harald Müller,
2002) „Идеје, обичаји и друштвено понашање појединих људи или друштва у целини да
буду слободни од опасности или претње.“ (Kai Roer, 2014) 55 У овој и сличним
публикацијама провејава утисак да студије антропологије и безбедности могу
продуктивно сарађивати и пружити нове перспективе и анализе, како би се стекло валидно
знање без утицаја моћи, политичке оријентације и културних стереотипа. Ово се мора
узети у обзир, како би се напретку људске врсте доделила могућност усвајања културе
која би олакшала нашу креативну трансформацију нестабилног окружења, често
неповољног и понекад непријатељског (што бисмо могли назвати и безбедносном
културом). Несигурност и небезбедност су постали планетарни проблеми, како са социо-
физичког (еколошки ризик, нуклеарни ризик, генетски ризик итд), тако и са културног
становишта (конзумеризам и неодрживи стил живота). У том контексту неопходно је
уздизање свести да зависимо једни од других и да морамо признати да сложеност
проблема са којима се суочава човечанство може решити само у глобалном контексту. С
обзиром на то да је безбедност једна од највећих вредности, око те теме је посебно битно
нагласити неопходност сарадње и уважавања других и другачијих.

Психолошки приступ

Психолошке перспективе су кључне за разумевање концепта безбедности, јер објашњавају

и предвиђају процесе који могу промовисати насилне конфликте или пак мирне односе
између нација и других група.

Важни психолошки фактори који прожимају процес безбедности јесу: перцепција, страх,
спознаја, учење, мотивација, свесност, понашање и ментални процеси. У сфери
безбедности и различитим процесима и ситуацијама које произлазе из ње постоји
одређени антагонизам и самим тим наведени психолошки фактори регулишу исход сваке
безбедносне ситуације или активности.

Психолошка потреба за безбедношћу може довести до тога да се људи снажније

идентификују са одређеним групама или да се супротстављају или избегавају
припаднике других група, у поређењу са изградњом позитивних односа преко граничних
група.
Међутим,није само група и групно идентификовање једна од важних тема комуникације
између две дисциплине психологије и безбедности, већ то могу бити и појединци. Наиме,
многи аналитичари тероризма сматрају да је тероризам групна активност и да факторе
личности не треба узимати у обзир да би се објаснило терористичко понашање. Групни
менталитет значајно утиче на терористе, али не може да се занемари појављивање
десничарских терориста, који, иако нису повезани са било којом групом (заправо многи од
57 њих делују независно), успевају да својим насиљем утичу на друштво и да остварују
одређени ефекат (пример: Андерс Брејвик из Норвешке). Ако се прихвати ова теза да
тероризам није само групна активност, како би онда промена парадигме могла да промени
и начин на који се проучава тероризам? Сматра се како студије тероризма треба да
прилагоде и прошире свој обим разматрања ове појаве, тако да се не бави само групним
менталитетима, тактикама, политичким циљевима и размимоилажењима у оквиру шире
дефиниције самог тероризма, већ да се фокусира и на самог појединца.

Појединац је важан из неколико разлога. Ипак, најбитнији је тај да је појединац учинио

одређено дело, његове или њене активности лако повезује и инспирише група којој
припада, оне пружају битне назнаке о основним факторима због чега је такав
терористички акт изведен, али, на крају крајева, индивидуе доносе свесну одлуку да
постају терористи – и, коначно, разумемо да се примена насиља одвија у уму појединца.
Психолошко проучавање особе је изузетно важно, јер су појединци међусобно различити
(уосталом, то укључује и сама дефиниција појединца), а самим тим је корисно одупрети се
дискусијама о „терористичком менталитету“, па чак и целокупној „психологији
терориста“ посматрано у глобалу или генерално.

важно је још указати на блискост и важност повезивања читавог скупа војних дисциплина
и поддисциплина – геополитике, геостратегије, политичке и војне географије – али исто
тако и криминалистике и криминологије – са науком безбедности, где је и висок степен
преклапања у проучавању безбедносних појава и феномена који се највише рефлектују у
сфери спољне или унутрашње безбедности – или област економских наука, у оквиру којих
постоји читав низ економских концепата и методологија који се баве питањима
националне безбедности, људске безбедности, корпоративне безбедности, или односом
економије и конфликата (царински ратови, протекционизам), ефикасношћу економских 59
санкција за заустављање сукоба или развијања различитих (нуклеарних) програма у
области безбедности; економским димензијама мировних споразума или економским
баријерама за успостављање мира; питањима економије у систему одбране (цивилно-војни
односи, војно буџетирање, војно регрутовање и политике outsourcing-а); питањима војних
индустријских комплекса, конверзије, диверзификације и дуалног коришћења
технологије; питањима енергетске и инфраструктурне безбедности; и многим другим.

Медицина са својим поддисциплинама такође је захвална за приказ: на пример, како се

глобални здравствени проблеми појављују као претња националној и људској
безбедности. „Медикализација“ безбедности указује на експанзију медицинских
надлежности над различитим друштвеним проблемима, што представља и својеврстан
облик друштвене контроле и значајно повезивање политике, медицине и безбедности. Ако
се узме у обзир само епидемиолошка димензија неких здравствених проблема, добија на
значају политичка моћ, нарочито ако се појача тежња да се управља понашањем
појединаца и целокупне популације из безбедносних разлога, а да би се побољшали
њихови економски и здравствени услови. Ова тенденција резултује и читавим низом
нових медицинских интервенција, како на националном, тако и на међународном нивоу:
политике надгледања здраве и нездраве популације, управљање биолошким претњама и
ризицима, тријажа појединаца према факторима ризика, процеси задржавања и
искључивања „ризичних појединаца“, успостављања образаца нормалности и девијације,
са проистеклим стигматизујућим ефектима.

Медицински аспект војних конфликата значајно је поменути и због употребе НХБ оружја
и другог неконвенционално гнаоружања, које не мора увек бити смртоносно, већ може
оставити озбиљне здравствене последице по становништво,чак и када војни сукоби
престану.