ОСНОВНИ ПОЈМОВИ У КРИВИЧНОМ ПРАВУ

Кривично право – представља скуп законских норми на основу којих се прописују улови
за изрицање кривичних санкција кривично одговорним лицима.
Може се посматрати као: - грана позитивног права
- научна дисциплина.
Посебна функција кривичног права је ЗАШТИТА ОСНОВНИХ ДРУШТВЕНИХ
ВРЕДНОСТИ.

Кривчне санкције – и кривичне казне представљају одузимање и ограничавање права.

Кривичне санкције се прописују за лица која не поштују одређена правила.
Непоштовањем тих правила, угрожавају се и повређују основна друштвена правила и
добра.

Кривично дело – је оно дело које је законом предвиђено као такво које је противправно и
које је скривљено.
Појам кривичног дела се састоји од општог појма (радња, противправност, одређеност у
закону и кривица) појма посебног кривичног дела (за сва кривична дела: узрок и
последицу, мотив и оконости извршења, место, време, средства...)

Кривично дело, кривична санкција и кривица могу се прописати само ЗАКОНОМ,

због чега можемо рећи да је кривично право и законско право.
Формално кривично дело – кривично дело је довршено самим чином предузимања радње
извршења (давања лажног исказа)
Материјално кривично дело – да би се кривично дело сматрало довршеним неопходно је
да радња извршења буде предузета и да је наступила одређена последица (пуцање лица А
у лице Б као радња извршења и смрт као последица).

Извори кривичног права – можемо их поделити на посредне (Устав) и на непосредне

(Закони)
Најнепосреднији извор кривичног права је Кривични законик.
Најважнији законици су: Кривични законик РС, Закон о малолетним учиниоцима
кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица РС.
Законици се састоје од општих одредби (правила која се примењују на сва кривична дела
и за све учиниоце) и од посебних одредби (којима се за појединачна кривична дела
прописују услови примене општих правних института и одредбе крив. законика, као и
санкције).
Важење кривичног закона – сваки закон односно пропис важи у одређенемом периоду, у
времену и на одређеној територији. С тим у вези важење крив. закона можемо подеити на
временско и просторно.
Ступа на снагу најкасније 8 дана од усвајања.
Дерогација – усвајањем новог закона стари престаје да важи;
Аброгација – изричито укидање неког важећег прописа.
Наш закон познаје 4 принципа важења: територијални, персонални, реални и универзални
принцип.

Радња кривично дела – прво Радњу можемо дефинисати као вољно предузету делатност
која је произвела или може да произведе одређену последицу.
Радња кривичног дела је најважнији елемент у пијму кривичног дела. Реч је о производу
одлуке или намере да се изврши кривично дело.
Радња кривичног дела може бити РАДЊА ЧИЊЕЊА (оног што је забрањено) и РАДЊА
НЕЧИЊЕЊА (онога што је дужност).
Радњу према критеријуму субјекта извршења можемо поделити на појединачну и
саучесничку.
Радњу на основу доприноса учиниоца кривичном делу: радња извршења, радња
подстрекивања и радња помагања.

Противправност – се огледа у непоштовању правних (оно што се сме чинити) и

забрањујућих норми (оно што се не сме чинити). Да би кривично дело могло да се
окарактерише као такво, оно мора да буде противправно.

Искључење противправности – одсуство повреде или угрожености неког правног добра.

Основи искључења: законски (дело малог значаја, нужна одбрана, крајња нужда, сила,
претња) и ванзаконски (извршење службене делатности, наређење претпостављеног,
самоповређивање, право дисциплинског и васпитног кажњавања).

Основи искључења противправности:

1. Дело малог значаја – мали степен кривице, штетност последице да је незнатна или
да непостоји, сврсисходност изрицања кривичне санкције.
Циљ искључења кривичног дела малог значаја – ДА БИ СЕ СУДОВИ РАСТЕРЕТИЛИ.

2. Нужна одбрана је одбрана која је НЕОПХОДНО ПОТРЕБНА како би се од свог

добра или добра неког другог одбио истовремени против правни напад.
Два су схватања искључења противправности:
Субјективно – противправност се искључује због стања афекта у ком се лице нашло.
Објективно – лице је било овлашћено да бранећи се од напада повреди нападачево добро.
 3. Крајња нужда – ситуација у којој да би се одбранило нападнуто добро, мора да се
жртвује добро неког другог односно туђе добро.
Опасност код крајње нужде може бити изазвана осим људским понашањем и природним
непогодама, нападом животиње...
Основ за искључење противправности јесте то да је вредност одбрањеног добра већа од
нападнутог добра.

4. Сила представља облик принуде. Сила у кривичноправном смислу представља

употребу принуде како би се лице приморало на радњу чињења или радњу
нечињења.
Разикујемо апсолутну силу (лице према ком је усмерен овај облик силе потпуно је
лишено могућности за супротстављање, односно не може рационално да доноси
одлуку) и компулзивну силу (лице није у потпуности лишено могућности за
доношењем одлуке), а може бити посредна и непосредна.

КРИВИЧНО ДЕЛО УЧИЊЕНО ПОД ДЕЈСТВОМ АПСОЛУТНЕ СИЛЕ НИЈЕ

КРИВИЧНО ДЕЛО.

5. Претња – такође представља облик радње којом се лице према коме је претња
усмерена, приморава да учини нешто или нешто да пропусти.
Претња у ствари представља страх односно застрашивање.
Да би се искључила противправност претња мора да буде Озбљна и Реално
остварива.

Објект кривичног дела – одређена вредност, право, добро, интерес, живо биће.
Објекат радње кривичног дела – конкретни нападнути човек, материјално, културно или
социјално добро, предмет или ствар.

Субјект кривичног дела – ЛИЦЕ које је починило кривично дело, односно УЧИНИЛАЦ
кривичног дела – активни субјекат; ЖРТВА кривичног дела као – пасивни субјект.
Учинилац може да се нађе у улози извршиоца, саучиниоца, помагача и подстрекача.

Последица кривичног дела – је саставни део појма кривичног дела и она се мора
утврдити у сваком случају. Уколико нема последице, нема ни кривичног дела, али има
покушаја кривичног дела.
Последица кривичног дела је могућа у два облика: као конкретна опасност ( опасност је
стварно наступила и нешто је стварно доведено у опасност) и као апстрактна опасност
(опасност је могла наступити, али у конкретном случају није).
Место извршења кривичног дела – за место извршења крив. дела сматра се местом где
је учинилац предузео радњу или је био дужан да је предузме (теорија делатности). Затим
место на ком је последица потпуно или делимично наступила (теорија успеха).
У случају покушаја место извршења се сматра место где је крив. дело покушано, а у
случају саучесништва место где је саучесништво предузето.
У нашем кривичном закону местом извршења се сматра и место где је радња предузета,
али и место где је последица наступила (теорија убиквитета).

Време извршења кривичног дела – оно време када је учинилац радио ии је био дужан да
ради без обзира на то кад је последица настала.

Кривица – проистиче из одговорности. Три су основна елемента кривице:

- Урачунљивост;
- Свест;
- Вољу;
Кривица или виност представља скуп ПСИХИЧКИХ ОДНОСА учиниоца према
учињењом делу који се изражавају у његовој свести и вољи.

Кривична одговорност – кривично је одговорно само оно лице које је урачунљиво и које
са умиљајем или из нехата почини кривично дело.

Урачунљивост – представља разумност, способност, одговорност. Урачунљива је само

она особа која има очувану свст и која контролише своју вољу.

Основи за искључење кривице

1. Неурачунљивост је контра елемент који искључује урачунљивост. Дакле, то је
ОСНОВ и УСЛОВ за искључивање кривице.
Неурачунљив је онај учинилац који није био свестан значаја свога дела и који није могао
да управља својим поступцима услед: душевне болести, душевне поремећености, душевне
заосталости (биолошки основ). Имамо још и психолошле псоледице које искључују свест и
вољу. Услов за неурачухљивост јесте да постоји неки од биолошких основа и психолошке
последице.

2. Битно смањена урачунљивост – представља ПАД ПСИХИЧКИХ ФУНКАЦИЈА

испод одређеног степена разумности и доношења одлуке.

3. Скривљену урачунљивост/Акцион либрае ин кауса – то је ситуација у којој је

лице себе само довело у такво стање свести да не може правилно расуђивати нити
управљати својим последицима. Реч је о крив. делима учињеним под дејством
алкохола или наркотика.
 4. Стварна заблуда представља погрешну представу и немање знања о околности
која је битно обележје кривичног дела. Разликујемо:
- неотклоњиву стварну заблуду – учинилац никако није могао да има правилну
представу о бићу кривичног дела. Искључује кривицу;
- отклоњива стварна заблуда – учинилац је био у могућности и био је дужан да има
правилну представу о бићу кривичног дела. Искључује умишљај.

5. Правна заблуда – подразумева недостајање свести о противправности. Учинилац

није знао да је дело законом одређено као кривично дело. Разликујемо:
- Отклоњиву правну заблуду – учинилац је био у могућности и био је дужан да зна за
забрањеност дела. Не искључује кривицу.
- Неотклоњива правна заблуда – учинилац није био у могућности да зна за
забрањеност дела. Искључује кривицу.

Умишљај – тежи облик кривичног дела. Реч је о УНАПРЕД СМИШЉЕНОМ делу које је
учињено са свешћу и са вољом. Разликујемо:
- Директни умишљај – учинилац је био свестан и желео је да изврши крив. дело.
- Евентуални умишљај – учинилац је био свестан, те је пристао на извршење крив.
дела.

Нехат – немар, непажња, лакомисленост. Учинилац је свестан да својом радњом може

учинити кривично дело, али олако држи до тога. Разликујемо:
- Свесни нехат – учинилац је свестан да својом радњом може изазвати последицу,
односно извршити крив. дело, али он верује да до тога неће доћи или да ће уколико
дође до тога, успети то и да спречи-
- Несвесни нехат – учинилац није био свестан да својом радњом може проузроковати
кривично дело (непажљиво понашање).

Планирање и припремање кривичног дела – крив. дела која су планирана, а даље

поводом тога није ништа предузето, немају обележја кривичног дела.
Уколико поред планирања постоји било какав облик припреме, таква дела пак имају
обележја кривичног дела.
ПРИПРЕМА КРИВ. ДЕЛА НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ НЕХАТНА.

Покушај кривичног дела – покушајем се сматра већ прва предузета активност која улази
у радњу извршења кривичног дела.
Разликујемо несвршени покушај (са умишљајем започето, али није довршено) и свршени
покушај (радња извршења је довршена, али није наступила последица)
Одустанак од кривичног дела – одустанак је СВЕСНО И ВОЉНО донесена одлука. Да
би се одустанак уважио он мора бити потпун, добровољан и коначан. Разликујемо
добровољни одустанак, несвршени покушај и одустанак, свршени покушај и одустанак.

Стицај кривичног дела – је ситуација у којој је један учинилац починио више кривичних
дела за које му се изстовремено суди и изриче јединствена казна. Имамо:
a) Реалан стицај – више радњи и више дела;
- привидан реални стицај – више радњи учиниоца које због међусобне повезаности
чине једно кривично дело.
- продужено кривично дело – више иститх/истоветних радњи које су временски
повезане и које је су учињене од стране једног лица.
b) Идеални стицај – једна радња, више дела
- Привидан идеални стицај – изгледа као да има више кривичних дела, али због своје
пвоезаности постоји само једно кривично дело.

Посебни случајеви одговорности и одмеравање казне:

- Одговорност за тежу и лакшу последицу;
- Одговорност за отежавајуће и олакшавајуће околности;
- Одговорност за дела почињена преко штампе и других средстава информисања;
- Одговорност за поврат;

Остали случајеви посебне одговорности:

- Одговорност за дела почињена у стицају;
- Одговорност у случају поравнања учиниоца и оштећеног;
- Одговорност и одмеравање казне за дело осуђеног лица и урачунавање притвора;
- Кривична одговорност малолетника;