Krivica u krivičnom pravu i osnovi koji je isključuju

Krivica predstavlja jedan od četiri obavezna elementa u opštem pojmu krivičnog

dela, što znači, da bi se jedna radnja mogla smatrati krivičnim delom potrebno je da se ona
može pripisati u krivicu učiniocu.
Krivični zakonik Republike Srbije na jedan novi način određuje pojam krivičnog dela čiji
je osnovni element upravo subjektivnog karaktera – krivica učinioca dela. Dakle, krivica se
prema novom Zakoniku shvata na dva načina, prvo kao subjektivni element pojma krivičnog
dela i drugo kao osnov za primenu kazne i druge krivične sankcije.
Naše ranije zakonodavstvo nije koristilo termin krivica, već je poznavalo termin krivična
odgovornost.
Krivica suštinski predstavlja centralni pojam u krivičnom pravu s obzirom da je ona
osnov i uslov krivične odgovornosti. Da bi neko krivičnopravno odgovarao, nije dovoljno samo
da učini delo već je neophodno da je kriv za ono što je učinio ili propustio da učini.
Prema Zakoniku, krivica postoji ako je učinilac bio uračunljiv i ako je postupao sa
umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.
Međutim, krivica može postojati i onda kada je učinilac postupao i nehata, ako to zakon izričito
predviđa. Dakle, kao element krivice javlja se i protivpravnost. Svest o protivpravnosti ne mora
uvek postojati, dovoljno je da je postojala dužnost i mogućnost da se takva svest ima.

Krivicu čine tri elementa:

-uračunljicost,
-umišljaj ili nehat i
-svest ili dužnost i mogućnost svesti o protivpravnosti.

Naš Krivični zakonik ne definiše uračunljivost, već neuračunljivost koja postoji u

situacija kada učinilac nije moga da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim
postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog
razvoja ili druge teške duševne poremećenosti.
Krivično delo je učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svetan svog dela i hteo je njegovo
izvršenje ili kada je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao.
Krivično delo je učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može
učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio
svestan da svojom radnjom može učinit delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono
učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i moga biti svestan te mogućnosti.
Utvrđivanje postojanja krivice podrazumeva utvrđivanje postojanja umišljaja ili nehata
kod nehatnih krivičnih dela, ali i odsustvo osnova koji isključuju krivicu (neuračunljivost,
nepostojanje mogućnosti i dužnosti svesti o protivrpravnosti). Međutim, nepostojanje osnova
isključenja krivice nije potrebno utvrđivati, ono se pretpostavlja, što znači da se postojanje
osnova isključenja krivice mora utvrđivati.
Bez krivice kao subjektivnog odnosa učinioca prema delu, koji je osnov da mu se ono
pripiše, odnosno stavi na teret, nema krivičnog dela. Ona se dakle najkraće definiše kao skup
psihičkih odnosa učinioca prema delu. Ovakva definicija polazi od psihološko-normativnih
teorija koje je prihvaćeno u našem zakonodavstvu.
Deo krivice koji obuhvata umišljaj, za razliku od uračunljivosti i svesti o
protivrpavnosti, mora se utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, jer pretpostavka krivice
nije dozvoljena u krivičnom pravu, odnosno važi prezumpcija nevinosti.

Osnovi koji isključuju krivicu

Nema krivice, a time ni krivičnog dela ukoliko je u konkretnom slučaju, pri dejstvu određenih
okolnosti, isključeno svesno i voljno postupanje učinioca krivičnog dela.

Subjektivni osnovi isključenja krivičnog dela

-neuračunljivost,
-sila i pretnja,
-stvarna zabluda i
-pravna zabluda.

Osnovni element krivice predstavlja uračunljivost čije postojanje se kod učinioca

krivičnog dela uvek pretpostavlja. Zato se u Zakoniku ne određuje pojam uračunljivosti već
pojam neuračunljivosti, pri čijem postojanju ne postoji krivično delo.

Neuračunljivost

Neuračunljivost je psihičko stanje učinioca koje postoji u vreme izvršenja krivičnog

dela, u kome on nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim
postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog
razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. Ovakvo stanje određuju dve komponente: biološka
i psihološka. Biološka sadržina neuračunljivosti se izvržava kroz nenormalon stanje duševnog
zdravlja, kao postojanje određenog oblika i vida duševne poremećenosti, dok se psihološka
sadržina ogleda u poremećaju psihičkih funkcija u sferi rasuđivanja ili odlučivanja. Dakle, u
krivičnom pravu postoji prezumpcija uračunljivosti, što znači da kod svakog učinioca krivičnog
dela u krivičnom postupku se ne utvrđuje uračunljivost, već neuračunljivost i to samo onda kada
se posumnja u normalnost učinioca na osnovu njegovog ponašanja. Te nisu retki slučajevi da se
učinioci najtežih krivičnih dela ponašaju nenormalno, pri tom glumeći nenermalnost, kako bi
upravo izbegli krivicu.
Za utvrđivanje neuračunljivosti koriste se tri metode:
-psihološka,
-biološka i
-mešovita.
Psihološka-simptomatička metoda utvrđuje postojanje psihičkih smetnji u normalnom
odvijanju psihičkih funkicija i njihovog uticaja na sposobnost za rasuđivanje i odlučivanje
učinioca krivičnog dela.
Biološkom-etiološkom metodom se utvrđuju nenormalna psihička stanja, ali se ne
utvrđuje njihov uticaj na normalno odvijanje psihičkih funkcija učinioca krivičnog dela.
 Mešovita metoda (psihološka-biološka) kojim se prvo utvrđuje postojanje nenormalnih
psihičkih stanja učinioca u vreme izvršenja krivičnog dela, a zatim se utvrđuje da li su i u kojoj
meri ta stanja uticala na normalno odvijanje psihičkih funkcija.
Procena neuračunljivosti se vrši s obzirom na vreme izvršenja krivčnog dela i s
obzirom na konkretno izvršeno krivično delo, tako da neko lice može da bude u isto vreme
neuračunljivo za jedno krivično delo, a uračunljivo za drugo.
Naš Zakonik za utvrđivanje neuračunljivosti usvojio je mošoviti metod. Dakle, prema
našem pravu neuračunljivost čine dva elementa: prihološki element-nemogućnost rasuđivanja,
koja predstavlja nemogućnost shvatanja značaja svog dela. To je intelektualna nemoć učinioca
da shvati stvarni društveni i pravni značaj dela, odnosno nemogućnost učinioca da shvati da je
njegovo delo asocijalno, štetno i opasno za društvo te da društvo ne odobrava njegovo ponašanje,
već ga osuđuje.
Prema novom Zakoniku, potrebno je da postoji nemogućnost shvatanja pravnog značaj
dela, odnosno protivpravnosti ili zabranjenosti dela ili nemogućnost odlučivanja, koja znači
nemogućnost učinioca da kontroliše svoje ponašanje, da ga usmeravau određenom pravcu, da
upravlja svojim postupcima saglasno sadržaju svesti.
Pored psihološkog elementa, neurčunljovost čini i biološki element koji optet čini
postojanje duševne poremećenosti odnosno stanja usled koga je došlo do naručavanja normalnog
odvijanja psihičkih funkcija usled kojih učinilac dela nije u mogućnosti da privilno rasuđuje i
odlučuje. Brojne su duševne poremećenosti.
U krivičnom postupku, neuračunljivost se utvrđuje uz pomoć lekara-veštaka psihijatrijske
struke koji daju nalaz i mišljenje o postojanju stanja duševne poremećenosti i mišljenje o
mogućnosti odnosno o nemogućnosti rasuđivanja i odlučivanja. To je osnov za odluku suda o
uračunljivosti odnosno neuračunljivosti učinioca dela u vreme izvršenja krivičnog dela.

Sila i pretnja

Kao osnov isključenja krivice, a time i krivičnog dela pomenuli smo i silu i pretnju.
One predstavljaju pritisak na volju učinica dela koji može biti izazvan prirodnom silom i
životinjskom snagom, kao i ljudskom radnjom Naše pravo propisuje da nije ono krivično delo
koje je učinjeno pod dejstvom neodoljive sile. Upravo takva sila predstavlja osnov isključenja
krivice odnosno to je subjektivni osnov isključenja krivičnog dela. U ovom slučaju učinilac je
lišen mogućnosti da donese odluku o činjenju odnosno nečinjenju ili je lišen sposobnosti za
ostvarivanje voljnog akta, tako da se preduzimanje radnje ne smatra kao njegova, već kao tuđa
radnja.

Stvarna zabluda

Kao osnov isključenja postojanja krivičnog dela pojavljuje se i stvarna zabluda koja
predstavlja pogrešnu ili nepotpunu predstavu o nekoj stvarnoj okolnosti krivičnog dela.
Postoje dve vrste stvarnih okolnosti, i to: okolnosti koje čine elemente bića krivičnog dela
(stvarna zabluda u užem smislu) i okolnosti koje se nalaze van bića krivičnog dela, ali koje imaju
određeni krivičnopravni značaj za izvršenje dela (stvarna zabluda u širem smislu).
Delo koje je učinjeno u stvarnoj zabludi (u užem ili u širem smislu), koja je
neotklonjiva, nije krivično delo.
 Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan da i nije mogao da izbegne
zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu
neke stvarne okolnosti koja bi da je zaista postojala činila delo dozvoljenim. Nasuprot
neotklonjivoj stvarnoj zabludi, postoji i otklonjiva u slučaju kada je učinilac krivičnog dela imao
pogrešnu predstavu o obeležjima krivičnog dela ili o okolnostima koje isključuju protivpravnost
dela iako je bio dužan i mogao da ima pravilnu predstavu o tim okolnostima.

Pravna zabluda

Pravna zabluda predstavlja takođe osnov isključenja postojanja krivičnog dela.

Ona je pogrešna ili nepotpuna predstava o zabranjenosti izvršenog dela ili pogrešna
predstava o pravnom značaju dela. Dakle, nema krivičnog dela ukoliko je učinilac bio u
neotklonjivoj pravnoj zabludi, odnosno ako nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo
delo zabranjeno. Ona može da postoji u sledećim slučajevima: kada učinilac ima pogrešnu
predstavu o određenosti dela u zakonu, odnosno kada nije svestan da je delo koje je učinio
određeno u zakonu kao krivično delo, kada nije svestan da je delo koje je učinio protivpravno.
Novi Krivični zakonik je promenio značaj pravne zablude. Ranije je zabluda iz
opravdanih razloga bila fakultativni osnov za oslobođenje od kazne ili za blaže kažnjavanje
učinioca krivičnog dela, dok novi Zakonik predviđa da neotklonjiva pravna zabluda isključuje
postojanje krivičnog dela.
Naše pozitivno zakonodavstvo je prihvatilo objektivno-subjektivni formalni pojam
krivičnog dela, te je na mnogo drugačini način postavio institut krivice. Ona je zamenila ranije
korišćeni termin krivične odgovornosti i sada kao viši pojam u svoj sastav uključuje
uračunljivost, umišljaj odnosno nehat kao i svest i dužnost ili mogućnost postojanja svesti o
protivpravnosti dela. U slučaju da se ne ostvari koji od nabrojanih konstutivnih elemenata krivice
postoji samo objektivno prouzrokovana posledica koja nema karakter krivičng dela pa se njen
učinilac ne može kazniti.