Универзитет Унион-Никола Тесла

Факултет за пословне студије и право

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет:

Системи безбедности

Тема:

Појам и елементи система безбедности

Име и презиме студента: Марија Виријевић

Број индекса: I0034-20

Група 1б

Професор: Проф. др Божидар Форца

Обреновац, април, 2022.

 Садржај

Увод.......................................................................................................................................3
1. Настанак и развој мисли о безбедности.....................................................................4
2. Појам и елементи система безбедности.....................................................................6
3. Систем безбедности у стратегији националне безбедности....................................9
Закључак.............................................................................................................................11
Литература..........................................................................................................................12
 Увод

Полазећи од тога да сваки појам има своју генезу, у складу са развојем

људског друштва, у овом раду разматра се проблем потпунијег дефинисања
садржаја појма безбедности, у контексту развоја мисли о безбедности,
индентификацијом кључних елемената у појединим дефиницијама. Идентификација
тих елемената омогућава потпуније разумевање суштине безбедности, односно
помаже у сагледавању предности и недостатака тих дефиниција.

Основни циљ разматрања је да се применом овога приступа заснованог на

неким теоријским сазнањима друштвених наука, сагледа могућност потпунијег
одређења садржаја појма безбедности, као једном од кључних питања даљег развоја
основне научне дисциплине унутар безбедносних наука. Разматрање обухвата
период од настанка ратне вештине, као класичном приступу безбедности, до
савременог свеопштег схватања безбедности.
 1. Настанак и развој мисли о безбедности

Од настанка цивилизације, који карактеришу услови оскудности ресурса и

непријатељства природе, племенски сукоби, задовољавање људских потреба, које
укључују и потребе безбедности, превазилазило је њихове појединачне могућности.
Да би задовољили своје потребе они су првобитно почели да се удружују у групе, 1а
затим да формирају различите организације.

С временом, развојем људског друштва настале су бројне организације (од

државе, цркве до универзитета, позоришта и спортских клубова), укључујући и
безбедносне, као што су војска, полиција, војнобезбедносне службе и друге
институције.

Најстарији типови организација су држава и војска2 (као класични субјект

безбедности). Прва је настала ради ефикаснијег организовања државних послова,
који укључују и повећање осећаја безбедности код људи, а друга ради организовања
војних операција усмерених ка заштити и подржавању развоја државне организације
(и друштва). При томе, државна организација је средина у којој се остварује
безбедност људи.

Настанак и развој мисли о безбедности и њених институција одвијао се у

складу са развејем људског друштва, од војног аспекта безбедности до свеопште
безбедности. Те институције не само што су штитиле, него су пратиле и подржавале
друштвени развој.

Појам безбедности код нас још изазива доста дилема и забуна. У суштини се
ради о различитим схватањима. У основи, недостаје прецизнија класификација свих
радова из области развоја мисли о безбедности. Недостаје дефинисање обима знања
у области безбедности, интегрисање безбедности са осталим дисциплинама, јасна и
усаглашена безбедносна семантика, те изостајање покушаја тестирања основних

1
Групно деловање донело је човеку велики број победа, јер су дела увек резултат више људи а не
појединца
2
Индустријске организације су настале знатно касније – у 18. веку, паралелно са појавом
индустријске
револуције и појавом првих фабрика. (Д. Ерић, 2000, стр. 92/93)
знања и претходно дефинисаних принципа у овој области (у сегментима
безбедности где је то могуће).

Данас, као и у другим теоријама, не можемо говорити о универзалној теорији

безбедности.

Ово питање све више постаје актуелно из разлога што оружане снаге и
оружана борба нису једини фактори рата, као што су то биле вековима. Мења се
улога војске и осталих субјекта безбедности, при чему њена мисија и задаци нису
класичне војне природе. Наиме, развојем демократског друштва, (посебно крајем 20.
и почетком 21. века) долази до великих промена, односно концепт безбедности
шири се изван чисто војне области.

Уважавајући чињеницу да безбедност представља недељиву (интегралну)

вредност у времену и простору и да захвата све аспекте друштвеног живота, у раду
се разматрају одговарајуће теоријске основе научном приступу безбедности, ради
прецизнијег одређивања садржаја овог појма.
 2. Појам и елементи система безбедности

Под појмом друштвени систем (за разлику од математичких, природних и

др.), најчешће се подразумева уређена и од разноврсних елемената или сазнања
састављена целина према унапред дефинисаном гледишту, а ради остварења неког
друштвеног циља. Појам систем обухвата следеће елементе:

1) постављен циљ због којег је систем успостављен;

2) снаге и средства за остварење циља;

3) структуру елемената система (организација) преко којих се остварују

поједине активности, а ради остваривања циља;

4) скуп активности помоћу којих се тај циљ може остварити и

5) функцију структурних елемената ради остварења циља.

Већ смо рекли да се сви друштвени системи успостављају ради задовољења

одређене друштвене потребе, која је у складу с општим циљем. У том смислу
кажемо да је систем безбедности организован друштвени систем преко којег наше
друштво остварује функцију заштите својих виталних вредности ради општег
напретка и развитка друштва.

Сви друштвени системи се формирају ради остварења трајних циљева, па за

систем безбедности кажемо да је трајан систем, јер је потреба заштите једног
друштва од свих облика и извора угрожавања трајна потреба. За систем безбедности
кажемо да је систем који у највећој мери зависи од људске активности. Ово стога
што су људи (појединачно или групно) заједно са својим деловањем и интересима
основни извори угрожавања безбедности заједнице.
 Али, исто тако, људи су ти који постављају друштвене циљеве, успостављају
циљ система безбедности и свесним и нужним удруживањем напора преко система
безбедности остварују тај циљ.

Сваки систем, па тако и систем безбедности, одликује се својом

ефикасношћу.

Карактеристика система безбедности јесте, између осталог, и у томе што

његова ефикасност не зависи од њега самог, ма како он био организован, већ и од
релевантних околности које га окружују и у којима делује. Из тога проистиче да
систем безбедности није сам себи сврха, већ последица потребе да се преко њега,
односно његовим деловањем, остваре одређени друштвени циљеви. Преко њега се у
одређени и на праву засновани однос стављају људи, средства и начин њиховог
деловања.

Систем безбедности је врло сложен систем и организован је преко

хијерархијске структуре, односно под система и микро система.

Подсистем, по правилу, остварује једну активност, као део опште активности,

док микросистем повезује више мањих активности и функционише на ужем
простору (општина, регион, република).

Сваки систем може да има један или више облика активности и дели се на
онолико под система колико има облика активности. Специфичност система
безбедности, која даље говори о његовој сложености, огледа се у томе што су
његови подсистеми организовани као системи, јер сваки има посебне снаге,
средства, методе, правила и методе рада.

Дакле, ако бисмо желели да дефинишемо систем безбедности, онда бисмо

могли да кажемо да је то облик организовања и функционисања друштва у
спровођењу мера и активности на превентивном и репресивном плану, које се
предузимају ради очувања суверенитета и интегритета државе, њеног уставом
утврђеног поретка, права и слобода грађана, као и свих осталих друштвених и
међународних вредности од свих облика и носилаца угрожавања, без обзира на
место и време извршавања (Стајић, Љ., 2011:44).
 Основна функција система безбедности заснива се и огледа у правовременом
откривању и спречавању свих облика непријатељске и анти друштвене делатности
којима се угрожавају основне вредности друштва.

Сви савремени системи безбедности, сходно својој функцији, задатку и улози,

организују већи број субјеката који својом укупном делатношћу омогућавају
испуњавање друштвених циљева због којих су организовани. Ти субјекти система
безбедности на основу прописаних правних норми обављају послове безбедности
којима се остварују конкретни задаци у остваривању безбедности.

Субјекти система безбедности су органи и службе безбедности. Међусобна

условљеност и зависност функционисања и доприноса безбедности свих субјеката
система заснива се на њиховој комплементарности у оквиру организовања и
функционисања система безбедности.

На основу карактеристика, али и услова у којима субјекти система

безбедности остварују своју улогу, као основни носиоци система безбедности
наводе се држава и њени грађани, док се субјекти деле на конвенционалне,
неконвенционалне и суплементарне.

Конвенционални субјекти система безбедности су:

– полиција;

– војска, са својим органима специјализованим за послове безбедности;

– обавештајне службе (агенције);

– судови;

– царина;

– тужилаштво;

– инспекције;

– органи за извршење кривичних санкција и др.

Неконвенционални субјекти система безбедности су:

– законодавни орган (скупштина);

 – извршни органи (председник републике, влада и др.);

– органи иностраних послова (мада њихови делови - службе - могу припадати

конвенционалним субјектима).

3. Систем безбедности у стратегији националне безбедности

Систем безбедности је одраз друштва и један од његових најважнијих под

система.

Друштвене тежње се, углавном, односе на заштиту виталних вредности

друштва3 где безбедност (лична, национална, државна, регионална, међународна)
има најзначајније место управо зато што су све друге вредности уграђене у
безбедност, а безбедност је везивно ткиво и услов опстанка свих других друштвених
вредности које држава и међународна заједница дефинишу и штите својим апаратом
присиле чији је еквивалент систем безбедности.

Друштвене могућности огледају се у моћи једне државе (друштва) да своје

тежње остваре преко организованог система безбедности који, иако егзистира
самостално, део својих функција реализује са суседним, регионалним,
наднационалним и међународним универзалним системима.

3
Под вредностима подразумевамо идеално својство извесних стандардних норми, појава, стања и
садржаја
свести, које им људи придају, а које се састоји у томе да те вредности чини пожељним за људе. Тако
је друштвена
вредност свака вредност која има велики значај за појединца, групу, државу или међународну
заједницу. Друштвене вредности нису исте за сва друштва.
 Ту се, пре свега, мисли на заштиту, очување и унапређење колективних и
међународних вредности. У том смислу, моћ државе подразумева моћ знања,
економску моћ и моћ силе (војску и полицију), а детерминанте те моћи су: војно
безбедносне, морфолошке, демографске, организационе и економске претпоставке
као и спољна интеграција.

За реализацију основног државног циља у свим државама, па и у нашој, увек

постоји више субјеката, унутрашњих, политичких, војних, безбедносних,
спољнополитичких и других, што је свакако наша неминовност и предност. Дакле,
проблем настаје услед тога што је неопходан јединствен циљ ка коме сви теже, а
ради остварења функције државе.

Циљ је кохезиони и корективни фактор свих субјеката који учествују у

заштити безбедности и остварењу основне функције државе.

То подразумева висок степен организованости, координације и контроле

извршних, законодавних и судских стубова државе како би сви професионални
субјекти своју функцију остваривали на циљно координисан начин, при чему
државни апарат има одговорност за ту координацију. Основ те координације свакако
је стратегија националне безбедности која је полазиште за све функције од
планирања до контроле.

Правилно одмерен и циљно опредељен стратешки концепт безбедности,

услов је остваривања безбедности, а тиме и опстанка малих држава. У том смислу
нема места субјективном приступу политичких актера, јер сам термин стратегија
сугерише на дуготрајност - а то значи да тренутним политичким интересима ту нема
места.

У приступу дефинисања система националне безбедности постоје две

могућности: прво, да се систем националне безбедности дефинише у најширем
смислу и друго да се дефинишу само основни елементи система националне
безбедности. С обзиром на то да је реч о стратешком документу обавезујућем за све
(остале) субјекте друштва и државе, сматрамо да је први модел исправнији и
сврсисходнији.
 Изградња система националне безбедности, свакако обухвата више задатака.

Међу првима је дефинисање стратегије националне безбедности као основног

политичко-безбедносног документа који осликава постулате спољне и унутрашње
политике на пољу безбедности, односно њену опредељеност да сопственим
системом безбедности изграђеним на националним потенцијалима и у сарадњи с
другим системима и међународним безбедносним организацијама оствари и очува
националну безбедност државе у најширем смислу тог појма.

Погрешно би било, међутим, закључити да је реч о изолованом систему.

Систем безбедности је део друштва, дакле друштвени подсистем који је одраз
друштва (када га посматрамо изнутра), с јаким везама и утицајима које трпи и даје
према свом окружењу, али и према међународном систему безбедности, чији је
саставни део. Систем безбедности тешко може да егзистира без сарадње с другим
системима и међународним организацијама, чак и када су им интереси тренутно
супротстављени.

Закључак

Изложено у овом раду омогућава да се на његовом крају изведе неколико

закључака од значаја за одређивање садржаја појма безбедности, од значаја за развој
основне дисциплине унутар безбедносних наука, као и потребе да се термин „ратна
вештина” замени називом „одбрамбена безбедност”.

Прво, са становишта овог рада појам безбедности у ширем смислу могао би

се дефинисати као процес пружања (услуга) безбедности, који обављају субјекти
безбедности на државном и међународном нивоу, ради повећања (достизања
одговарајућег) степена људске безбедности, у условима релевантног утицаја
окружења.

Повећање степена безбедности појединца (и мањинске заједнице),

представља суштину безбедности по овој дефиницији. Реч је о повећању
безбедности са аспекта људских права (законских, политичких и грађанских права),
безбедности народа (основна лична права, која укључују и право на опстанак) и
одрживог људског развоја (који укључује економска и социјална права, те права на
животну средину).

Друго, подржава се идеја да основи безбедности (и/или увод у безбедност)

буде основна дисциплине унутар безбедносних наука (наука безбедности). Она би се
развијала да би садржала постулате опште теорије безбедности и да би стога
представљала општи увид у савремену безбедност. Другим речима, ова научна
дисциплина треба да се бави истраживањем принципа који означавају понашање
субјеката безбедности које гарантује ефикасно пружање (остваривање) безбедности.

Треће, термин „ратна вештина”, у контексту савременог развоја мисли о

безбедности, (односно развоја мисли о националној безбедности), треба заменити
термином „одбрамбена безбедност”. То би био нов назив за једну од научних
дисциплина наука безбедности, која би се бавила изучавањем војног, односно
одбрамбеног аспекта безбедности. Она би била једна од матичних научних области
Војне академије.

Сасвим на крају овог дела разматрања, може се закључити да садржај појама

безбедности, као и сваки други појам, има своје историјске корене и своју генезу
развоја. С обзиром на то, неопходно је континуирано истраживање могућности
његовог потпунијег дефинисања, у контексту научног приступа безбедности.
Наравно у свему томе треба почети од онога што се зна, а не од неког новог почетка
без континуитета.

Литература

 Форца, Б.: Системи безбедности, Универзитет „Унион-Никола Тесла“

у Београду, Факултет за пословне студије и прав, Београд, 2021.
 Бајагић, М.: Основи безбедности, Криминалистичко-полицијска
академија, Београд, 2007.
 Војна енциклопедија (друго издање), ВИЗ, Београд, 1972, том IV.
 Симић, Д.: Наука о безбедности, Службени лист СРЈ, Факултет
политичких наука, Београд, 2002.