Fakultet „Pravne i poslovne akademske studije

dr Lazar Vrkatić”

Seminarski rad
Opšti i bezbednosni menadžment
Tema:
Upravljanje u bezbednosnom menadžmentu
u privatnom sektoru

Mentor: Student:
Prof. dr Momčilo Talijan Bojan Perić
Br. indexa 37/12

Novi Sad, oktobar 2013

 Sadržaj:

1. Uvod………………………………………………………………………………..3
2. Shvatanje bezbednosnog menadžmenta.....................................................................4
2.1. Nivoi bezbednosnog
menadžmenta.....................................................................5
3. Privatna bezbenost – pojam i elementi………………………………………………5
3.1. Nastanak privatnog sektora
bezbednosti………………………………………...6
3.2. Popularizacija privatnog sektora
bezbednosti…………………………………..7
3.3. Karakteristike sistema privatne
bezbednosti…………………………………….9
3.4. Privatne bezbednosne
kompanije………………………………………………...9
3.5. Privatne vojne
kompanije……………………………………………………….10
4. Specifičnosti bezbednosnog menadžmenta u privatnom sektoru…………………...12
4.1. Ostvaivanje bezbednosnog menadžmenta u privatnom
sektoru………………...13
4.2. Upravljanje ljudskim resursima u bezbednosnom menadžmentu………………
15
4.2.1. Analiza posla u privatnom sektoru bezbednosti………………………..16
4.2.2. Planiranje ljudskih resursa u privanom sektoru bezbednosti…………...17
4.2.3. Regrutovanje ljudskih resursa u privatnom sektoru bezbednosti………18
4.2.4. Selekcija kandidata u privatnom sektoru bezbednosti………………….18
4.2.5. Socijalizacija kadrova u privatnom sektoru bezbednosti……………….19
4.2.6. Obuka i usavršavanje radnika bezbednosti u privatnom sektoru……….20
4.2.7. Procena učinka u privanom sektoru bezbednosti……………………….21
4.2.8. Unapređenje motivacije za rad u privatnom sektoru bezbednosti……....21
4.2.9. Unapređenje, premeštaj, nagrađivanje i razrešenje u privatnom sektoru
bezbednosti……………………………………………………………...22
4.3. Bezbednost i zaštita zaposlenih u privatnom sektoru
bezbednosti……………..23
4.4. Zašto je neophodan menadžer bezbednosti u privatnom sektoru………………
24
4.5. Kompetencije menadžera bezbednosti neophodne za uspešno rukovođenje u
privatnom sektoru……………………………………………………………….25
5. Zaključak……………………………………………………………………………26
6. Literatura……………………………………………………………………………27

2
 1. Uvod

Sve intezivniji proces globalizacije i promene na mađunarnodnim odnosima koje su usledile

nakon hladnog rata doprinele su stvaranju dileme po pitanju bezbednosti, kao i potrebu za
takoreći rekalkulacijom trenutnog stanja i ponovnog sagledavanja značaja same bezbednosti,
kao i načina njenog ostvarivanja.

Još je Beri Buzan u svom delu „Narod, države i strah“ dokazao da se bezbednost ne odnosi
samo na države već i na celokupne ljudske zajednice čime je pokopao dobar deo teorija. On
je razvio teorije na kojoj se bezbednost ljudskih zajednica temelji na pet stubova ok kojih
svaki predstavlja jednu oblast, vojnu, političku, ekonomsku, društvenu i ekološku.

Teorije bezbednosti, definisanje, potrebe, tumačenje, sve to doživelo je sve veću ekspanziju u
svojim pristupima, što predstavlja neophodnost približavanja i razumevanja njene
neophodnosti kao i posledica narušavanja bezbednosti ali i postupaka koji sprečavaju njeno
narušavanje. Zbog sve većih potreba za što sistematičnijim pristupima, za što većim
akademskim kadrovima, koji prolaze kroz sve intezivnije obrazovanje pa sve do iskustvenih
činjenica danas smo dobili nauku koja se zove bezbednosni menadžment, što je još bitnije sve
veći stepen privatizacije, kompleksnije potrebe bezbednosti koje nas dovode kako do bogatih
pojedinaca, transnacionalnih kompanija pa i do običnog pojedinca koji želi povećati stepen
sopstvene bezbednosti, pred nas postavlja veoma bitnu temu za razmišljanje, a to je kako se
vrši, koji je značaj i šta je to upravaljnje u bezbednosnom menadžmentu u privatnom sektoru.
Ovu temu ću sistematično predstaviti u ovom radu i detaljno objasniti on što je po meni bitno
za razumevanje i objašnjavanje ove nauke.

3
 2. . Shvatanje bezbednosnog menadžmenta

„Bezbednosni menadžment u širem smislu predstavjla način organizovanja i upravljanja

sistemom obebzeđenja koji se bavi čovekom, kao ključnim elementom svake organizacije, i
njegovom korelacijom sa unutrašnjim i spoljašnjim okruženjem. Bezbednosni menadžment
definiše i određuje zahteve i potrebe sistema obezbeđenja i uslovljava proces planiranja
potreba, realizaciju i implementaciju planiranog, kontrolu, izvršavanje zadataka, aktivnosti i
delatnosti postavljenih pred sistem obezbeđenja.“ 1

Čak je i Henri Fajol na neki način dobrioneo sve intezivnijem značaju bezbednosnog
menadžmenta, u svojoj teoriji organizacije i upravljanja on je uvideo veliki značaj koji nosi
funkcija bezbednosti i zaštite. On je aktivnost obezbeđenja koja uključuje zaštitu imovine i
lica svrstao u jednu od šest grupa aktivnosti neophodnih u jednoj orgnaizacji.

„Sistem bezbednosnog menadžmenta iz oblasti zaštite predstavlja integralnu komponentu

opšteg menadžmenta na najvišem nivou hijerarhije, odnosno u okviru svojih poslova,
samostalni menadžment preduzeća koji:

1. Definiše i određuje zahteve i potrebe sistema obezbeđenja, samostalno i u saradnji sa

ostalim rukovodnim strukturama.
2. Ostvaruje proces planiranja potreba.
3. Obezbeđuje organizaciju, realizaciju i implementaciju planiranog kroz odlučivanje,
vođenje, koordinaciju i kotrolu.

1
Dr Milan Daničić, dr Ljubomir Stajić “Privatna Bezbjednost” god.2002 str:149

4
 4. Omogućava neposredno i posredno izvršavanje zadataka, aktivnosti i delatnosti
postavljenih ciljeva pred sistem obezbeđenja radi postizanja njegove primarne
funkcije – zaštite imovine, lica i poslovanja.“2

Sažeto bezbednosni menadžemnt je nauka o upravljanju u svakom smislu te reči koje

doprinosi povećanju i osiguranju bezbednosti lica i imovine, pa sve do bezbednosti koja
prevazilazi granice jedne države ne bitno da li oni pripadaju privatnom ili državnom sektoru.
To je nauka koja omogućava obuhvata previše podataka, previše stvari da bi mogla biti
svrstana u jednu definiciju, jer i sam pojam bezbednosti može biti posmatran iz više aspekata.
Ali zbog opširnosti ove nauke proizilazi i to da menadžer koji bi na sebe preuzeo tako
kompleksnu odgovornost mora imati određene kompetencije, i izrazite intelektualne
sposobnosti, koje svakako prevazila sposobnosti prosečnog čoveka.

2.1. Nivoi bezbednosnog menadžmenta

a) Strategijski nivo – je usko povezan sa glavnim menadžmentom preduzeća. Najviše se

oslanja na teoriske i naučne osnove. Trebalo bi da ima najviši stepen naučne
zasnovanosti i prognoze, i on predstavlja strategijski nivo upravljanja, a najmanje bi
trebalo da se oslanja na veštine sprovođenja u delo.
b) Operativni nivo – sadrži i praktičnu delatnost i teorisku, tj. povezuje u praksi teorijsku
razradu strategijskog nivoa i njegovu praktičnu primenu. Ovde su jednako zastupljeni
nauka a i veština sprovođenja u delo.
c) Taktički nivo, realizuje i materijalizuje prethodna dva nivoa. U njemu nalazimo
najviše veštine čiji je cilj primena razrađenih naučnih saznanja.

3. Privatna bezbednost – pojam i elementi sistema

2
Dr Milan Daničić, dr Ljubomir Stajić “Privatna Bezbjednost” god.2002 str:149

5
Svi sistemi su stvoreni da bi zadovolji neku potrebu, koja mora biti u skladu sa ciljem. I svaki
sistem kao i sistem privatne bezbednosti odlikuje se svojom efikasnošću, a karakteristika
sistema je to što njegova efikasnost zavisi od njega samog, ali ne samo od njegove
organizacije nego i od niza faktora i okolnosti koje na njega utiču.

„Pojam sistem obuhvata sledeće elemente:

1. Postavljen cijl zbog kojeg je uspostavljen.

2. Snage i sredstva za ostvarenje cilja.
3. Strukturu elemenata sistema (organizacija) preko kojih se ostvaruju
pojedine aktivnosti, a radi ostvarenja cilja.
4. Skup aktivnosti kojima se taj cilj može ostvariti.
5. Funkciju strukturnih elemenata radi ostvarenja cilja.

Sistem privatne bezbednosti je organizovan podsistem sistema bezbednosti države preko

kojeg država ostvaruje funkciju zaštite svojih vitalnih vrednosti (zaštita ekonomske funkcije)
radi opšteg napretka i razvitka društva.“ 3

3.1. Nastanak privatnog sektora bezbednosti

Za današnji svet karakteristična je sve veća prolaznost granica, sve obuhvatnija privatizacija
javnih dobara, sve kompleksnije potrebe društva. Sve je to dovelo do slabljenja centralne
funkcije države i samim tim opadanja njene snage u sprovođenju zakona, kao i rasparčavanja
sektora bezbednosti koji je tradicionalno dugi niz godina spadao samo pod nadležnost države.
Sve više pretnji, sve veći stepen nasijla države su polako počele gubiti monopol nad
spovođenjem organizovanog nasijla, što je za posledicu imalo predaju svoje uloge nekom
legitimnom ne nasledniku nego možda bi to mogli definisati kao svom provajderu. Koji je
3
Dr Milan Daničić, dr Ljubomir Stajić “Privatna Bezbjednost” god.2002 str: 43

6
pristao da garantuje bezbednost, tako su nastale privatne vojne i bezbednosne kompanije.
Nastajanje privatnog sektora bezbednosti, unutar koje funkcionišu nedržavni legitimni
provajderi bezbednosti predstavljaju veoma značajan trenutak u razvoju savremenih
međunarodnih odnosa ali i funkcionisanja samih država. Te privatne industrije bezbednosti,
privatne kompanije bezbednosti, agencije itd... stvorile su industriski lanac koji danas
slobodno funkconiše na tržištu, a i ima tendenciju stalnog rasta i sve čvršćeg organizovanja
usled uspostavljanja gustih korporacijkih veza koje u današnjem svetu preobimnih transakcija
sve više jača..

Tri klučna činioca koja su dovela do nastajanja privatne industrije bezbednosti su sledeći:

1. Završetak hladnog rata, i posledice koje je izazvao u potražnji ali i pružanju

bezbednosti.
2. Sama transformacija u načinu ratovanja i revolucionarne promene u tehnologiji.
3. Demobilizacija vojnika koji su posao u „svojoj struci“ mogli pronaći samo u
privatnim preduzećima.

Završetak Hladnog rata doveo je do veoma značajnog smanjenja potrebnih vojnika, ali i do
poraste nesigurnosti na globalnom nivou. Mnogi su ostali bez posla i bez načina života koji
su poznavali, ogromna količina oružija je prokrijumčarana. Međutim takav razvoj događaja
stvorio je povljne uslove za snadbevanje privatne industrije bezbednosti sa ljudima koji su
obučeni za taj posao, sa ljudima koji imaju direktno iskustvo u ratnim okršajima, stvorili su
se uslovi za snadbevanje opremom, ali takođe su se i povećali zahtevi za angažovanje na
pojlu privatne bezbednosti.

Posle završetka hladnog rata demobilisano je više od 6. Miliiona vojnika od kojih su mnogi
posao pronašli upravo u tom privatnom sektoru. Dok su nestabilni odnosi i konflikti rasli što
je naravno dovelo do potrebe angažovanja takvih ljudi.

Takođe su se počele dešavati i promene na nivou ratovanja, što je dovelo i do rasta privatnog
sektora bezbednosti. Vojne operaciju su postale zavisne od visokosofisticirane tehnologije što
je dovelo do sve veće potrebe civilnih specijalista koji su naravno i angažovani iz civilnog
sektora. Isto tako u proteklim decenijama globalno gledano ovaj svet karakteriše pomeranje
ka privatizaciji počev od školstva, zdravstva, privatizacija vojne i zdravstvene industrije, tako
da su i privatne firme samim tim sebi prokrčile put da sve više postaju prioritetni u slučaju
izbora bezbednostih i vojnih usluga.

7
 3.2. „Popularizacija“ privatnog sektora bezbednosti

Dugo je važilo za pravilo da kontrola, sankcionisanje i upotreba sile pripadaju i treba da

pirpadaju samo državi. Međutim u poslednje dve decenije privatna bezbednost je zauzela
svoje mesto i danas se nalazi među vodećim pozicijama.

Posle pobede SAD nad iračkom vojskom 2003. godine preko deset procenata njene vojske
činile su privatne bezbednosne kompanije, radeći poslove koje je nekad obavljalo samo
vojno osoblje, kao npr: logistička podrška, operativna podrška oružanom sistemu i obuci).

Nakon pada iračke vlade, usledio je totalni haos. Zbog nedovljne edukacije i nedovoljne
gustine koalicionih snaga privatna vojska se slila u zemlju. Neki privatni sektori bili su
zaposleni da obuče iračku vojsku ali i privatne snage su pozvane da čuvaju naftna polja i
vladine objekte. Nake bezbednosne kompanije su radile za američku vojsku tako što su
premeštali zatvorenike i učestvovali u ispitivanju.

„Do proleća 2004. godine procenjeno je da je preko 20000 pripadnika privatnog obezbeđenja,
uglavnom penzionisanok vojnog ili policijskog kadra iz zemalja kao što su Čile, Fidži,
Izrael, Nepal, Južna Afrika, Velika Britanija i SAD, zaposleno od strane više od 60 različitih
privatnih bezbednosnih kompanija koje su radile za vladu SAD, britansku vladu, CPA,
privatne firme i nevladine organizacije u zemlji. Prema popisu dobavljača, koji je 2006.
Godine izdalo Ministarstvo odbrane SAD, u Iraku je bilo preko 100.000 privatnog osoblja
koje je radilo zajedno sa 130.000 amerikih vojnika.“ 4

Uloga privatnog obezbeđenja u Iraku predstavlja poslednju etapu u masovnoj zastupljenosti

privatnog obezbeđenja. Potreba za privatnim obezbeđenjem i dalje raste, danas te kompanije
pružaju širok spektar usluga, pri tom uključujući i neke za koje se nekada smatralo da
4
Pol D. Vilijams „Uvod u studije bezbednosti“ god.2008 str:550

8
pripadaju državi ili vojsci. Promene na polju ratovanja doprinele su sve većoj potrebi
angažovanja i samim tim i zastupljenosti privatnih kompanija na poslovima bezbednosti.
Danas postoje čak i privatni zatvori. Države naravno nisu jedini korisnici privatnog
obezbeđenja, tu se svrstavaju i transnacionalne kompanije, razne ne vladine organizacije,
civili.

Da li sada možemo reći da je američka sa svojim ratomi u Iraku odgovorna za popularnost

pirvatnih bezbednosnih kompanija, ili da je u današnjem svetu gde privatizacija uzima zalet
to logičan sled događaja? Verovatno i jedno i drugo..

3.3. Karakteristike sistema privatne bezbednosti

Svaka korporacija koja organizuje svoj sistem zaštite mora da ga formira tako da on ima
odgovor i na unutrašnje i spoljašnje ugrožavanje. Tako dolazimo do mnogih karakteristika
koje su opisuju funkciju sistema, one su sledeće:

1. „Sistem privatne bezbednosti je organizovan, uređen i složen sistem.

2. To je specifičan, otvoren i dinamičan sistem.
3. To je podsistem sistema bezbednosti države.
4. To je hijerarhijski ustrojen sistem.
5. Delovanje sistema vezano je za nepovoljne uslove.
6. Postoji znatna međusobna suprostavjlenost ciljeva sistema privatne bezbednosti i
nosilaca ugrožavanja.
7. Funkcionisanje sistema zavisi najviše od ljudskog činioca
8. Svrha postojanja je dvojaka: odvaćanje (preventivno delovanje) i prepresija
(otklanjanje ugrožavanja).
9. Neponovljivost metoda, sredstava i događaja u aspolutnoj istovetnosti.“5

5
Dr Milan Daničić, dr Ljubomir Stajić “Privatna Bezbjednost” god.2002 str: 44

9
 3.4. Privatne bezbednosne kompanije

Privatne bezbednosne kompanije su profitna preduzeća, ponekad korporacije ili društvo sa

ograničenom odgovornošću, koje obezbeđuje naoružane ili nenaoružane bezbednosne usluge
i ekspertizu privatnim i javnim klijentima.

Privatne bezbednosne kompanije su definisane od strane američkog biroa za statistiku rada,

kao kompanije koje se prvenstveno bave pružanjem straže i patrolne usluge, kao što su:
telohranitelj, čuvar parkinga, bezbednosti i osiguranja objekta. Mnogi od njih čak pružaju i
napredne usluge za specijalne operacije ukoliko to klijent zahteva.

Glavne karakteristike privatnih bezbednosnih kompanija jesu težnja profitu i trgovanje

pružanjem usluga unutrašnje bezbednosti i zaštite. One su uglavnom fokusirane na prevenciju
kriminala, održavanje javnog reda i mira i pružanja usluga privatnog obezbeđenja.

One pružaju usluge fizičke zaštite lica i objekata, usluge savetovanja i bave se tehničkom
zaštitom i video nadzorom.

Privatne bezbednosne kompanije se mogu obavljati razne poslove kao na primer:

1. Poslovi obezbeđenja, što i jeste najzastupljenija komponenta, pogotovo u tamo gde je

stopa kriminala dovoljno visoka da je stvorena potreba za privatnim obezebeđenjem.
Ovaj sektor obezbeđenja zapošljava čuvare aerodromske patrole, čuvare zgrada,
apartmana, tržnih centara, banaka, objekata u izgradnji, javnih mesta, magacina,
diskoteka itd..
2. Poslovi tehničkog obezbeđenja i prismotre – obuhvata postavljanje alarma, različitih
senzora. U ove usluge su često i uključene intervencije u slučaju narušenja
bezbednosti.

10
 3. Poslovi istrage, i analize rizika redstavljaju široku delatnost koja obuhvata širok
spektar aktivnosti. Tu se zapošljavaju privatni istražitelji. Predmeti posla ovde mogu
biti potencijalno tragični pa do nekih bezazlenih prepirki i svađa. Tu se uključuju
bračne svađe, usluge vezane za poslovanje, veštačenja, sprečavanje raznih prevara,
privatna i industriska špijunaža, zaštita podataka...

Takođe postoje i privatne obaveštajne agencije, koje u stranim zemljama posluju u okviru
jasno propisanih zakona.

3.5. Privatne vojne kompanije

Termin privatna vojna kompanija do 2006. Godine nije postojao ni u jednom međunarodnom
dokumentu ni u konvenciji. Najopštija definicija privatnih vojnih kompanija glasi da su to
regostrovane civilne kompanije koje su specijalizovana u pružanju vojnih treninga, vojnim
operacijama podržke (logistička podrška), operativnim borbenim sposobnostima
(angažovanje specijalnih snga, komandovanje i kontrola, komunikacije i obaveštajni rad) i
pružanju vojne opreme, legitimnim domaćim i stranim klijentima.
Privatne vojne kompanije pužaju naoružane bezbednostne usluge. One se razlikuju od
plaćenika, koji su zabranjeni od strane Ujedinjenih nacija, i zbog čega su one napravile
određenu diferencijaciju između svojih komercijalnih aktivnosti i konotacija reči plaćenik.
Privatne vojne kompanije se razlikuju od plaćeni po sledećim kriterijumima:
- Imaju stalnu organizacionu strukturu korporativnog karaktera, koja je hijerarhiski
sastavljena. Za razliku od plaćenika koji predstavljaju privremene ad hoc grupe.
- Predstavljaju registrovane legalne kompanije. Plaćenici nisu legalni.
- Kompanije su marketinški orijentisane, dok plaćenici deluju u tajnosti.
- Finansiraju se isto kao i ostali privredni subjekti dok plaćenici nemaju regulisano
plaćanje koje se uglavnom obavlja u kešu.
- Imaju širok spektar usluga koje nude različitim klijentima, imaju ugovore sa vladama
različitih država, dok plaćenici imaju mali broj klijenata koji su uglavnom
pobunjeničke i terorističke organizacije.

11
 - Imaju kompleksnu organizacionu strukturu koja im omogućava obavljanje težih
zadataka kao više zadataka odjednom, imaju proveren i disciplinovan kadar, za
razliku od plaćenika koji se angažuju samo za jedan posao.

Osnovna svrha vojnih kompanija je da unaprede i povećaju efektivnost oružanih snaga u

vođenju rata ili da sami vode oružani sukob u pravcu u kom to klijent želi.
Glavni razlog za njihovo nastajanje je nedovoljno vojnika usled velikog broja misija, ali i
njiova stručnost, koja se i dokazala tokom recimo rata u Iraku. Pristupanje ovakvim
organizacijama naravno može biti zbog različitih ciljeva ali su oni uglavnom ekonomskog
karaktera.

4. Specifičnosti bezbednosnog menadžemnta

u privatnom sektoru

Privatni sektor nije jedinstven entitet i postoje faktori koji označavaju razliku u specifičnim
delovanjima bezbednosnog menadžmenta. To su: tip delatnosti i poreklo kompanije, oblik
vlasništva kapitala, tip organizacione kulture.

Pripadnost kompanije određenoj privrednoj grani ili industriji određuje prirodu poslova
bezbednosti. Velike industrije kao recimo nafte, gasa, vode imaju velike investicije i stvaraju
ogromne prihode koji se dele sa lokalnom vlašću. Menadžeri bezbednosti bi trebalo da
omoguće normalno odvijanje komunikacije sa okruženjem. Takođe velike industrije
prirodom svog posla mogu da dovedu do zagađenja, da iscrpe prirodne resurse, mogu da
pogoršaju lokalnu bezbednosnu situaciju, da zdravstveno ugroze lokalno stanovništvo. Zato
se od tih kompanija očekuje aktivna uloga u socijalnim pitanjima, a menadžeri bezbednosti
treba da smanje koliko god je to moguće konfliktne situacije ili čak ako se za to stvori prostor
da ih eliminišu. Kroz različite edukacije građana, podršku ekološkom očuvanju, praćenjem
visokih standarda.

12
Menadžeri bezbednosti takođe moraju obratiti pažnju na poreklo kompanija, i ne vodeći se
stereotipima moraju sagledati i proceniti realnu situaciju. Uzimati u obzir da su lideri
domaćih kompanija verovatno politički povezani i mogu biti top igrači u politčkom životu
određene države a samim tim da mogu imati određeni uticaj na korupciju a isto tako da strani
ulagači mogu biti fleksibilniji, možda i edukovaniji, i da verovatno imaju bolje spremljenu
taktiku koja služi kao odgovor na sve veće transnacionalne pritiske, i borbe za profit.

Ostvarivanje bezbednosti je usko povezano sa oblikom vlasništva kapitala. Državne subjekti

bezbednosti imaju zakonsku obavezu da štite državu, lica i imovinu. Ali privatnim subjektima
je interes profit ili neka druga vrsta cilja. Što znači da taj profit i predstavlja ključnu razliku u
sektorima bezbednosti. Tako da se otvara niz pitanja za menadžera bezbednosti u privatnom
sektoru, počevši od pitanja otivacije, ali i drugih nematerjalnih faktora koji utiču na
prevenciju mogućih rizika.

Od rukovodilaca poslovnih funkcija privrednih subjekata sa pravom se očekuje da poštuju

poslovnu politiku, ali i bezbednosne strategije organizacije. Poslovna strategija mora biti
pretpoostavka za bezbenosnu strategiju ali i bezbednosna politika moraju biti integrisani u
poslovnu strategiju. Zato gledano sa poslovnog aspekta nije dovoljan samo kapital, već
organizaciona, pravna i ekonomska znanja koje menadžer bezbednosti mora da poseduje,
pored niza drugih neophodnih kompetencija.
Sa obzirom da je ekonomski interes tj. profit najznačajniji faktor koji nam određuje stepen
uspešnosti poslovanja, obezbeđene subjekata koji nam zapravo i donose tu zaradu, ili pa i
indirektno utiču na nju moraju biti bezbedni u obavljanju svojih funkcija.
Međutim često se spominje nedovoljna razvijenost bezbednosne kulture, koja je i proistekla
iz nemogućnosti njene ekonomske merljivosti, što jeste jedna vrsta pardoksa sa obzirom da je
upravu u tim privatnim preduzećima glavni cilj profit.

U svakoj navedenoj situaciji od menadžera bezbednosti se očekuje da poseduje izraženu

poslovnu orijentaciju. On mora osigurati bezbednost na svim nivoima a da ne takoreći
zadrma ekonomski aparat preduzeća, mora imati razrađen plan preventivnog delovanja.

13
 4.1. Ostvarivanje bezbednosnog menadžmenta

Da bi donete odluke uopšte bili funkcionalne a u zakonskim okvirima neophodno je poštovati

neka načela i zakonitosti, koji služe kao stubovi na osnovu kojih se donose neke odluke ili
rešavaju problemske situacije. Ne postoji jedan pristup u definisanju načela bezbednostnog
menadžmenta, jer zbog veoma mnogo pristupa, vrsta korporacija, tipa bezbdenosti
(korporativne, nacionalne itd.), zavisno od toga da li se odluke odnose na pojedince, da li su
tu da zaštite profit ili recimo državne granice itd, ali opet postoji nekoliko tako da kažem
univerzalnih principa koji se spominju u velikom broju literature.

Načelo zakonitosti – podrazumeva poštovanje zakona, profesionalne etike, drugih propisa i

pravila rad i ponašanja – čini osnovu rada.

Ovaj princip nalazi se na vrhu piramide u odnosu na druge principe na kojima se zasniva rad i
rukovođenje u institucijama bezbednosti.6

Princip pravičnosti – Pravični menadžeri su prihvaćeni od svojih radnika, ili od građana kao
vođe i ako imaju već dodeljeni autoritet.

Princip predviđanja i blagovremenog rešavanja radnih problema – blagovremeno otkrivanje

namera nosilaca ugrožavanja bezbednosti, reagovanje u začetku ispoljavanja bezbednosnih
pojava i događaja, presecanje istih sa dovoljnim snagama i sredstvima, te obezbeđenje
strateške inicijative i nadmoći, aksiom su uspešnosti bezbednosnog menadžmenta. 7

6
Momčilo Talijan; Miroslav Talijan „Opšti i bezbednosni menadžment god.2011 str:183
7
Momčilo Talijan; Miroslav Talijan „Opšti i bezbednosni menadžment god.2011 str: 185

14
Princip jednostarešinstva i subordinacije – jednostarešinstvo znači da potčinjeni ima jednog
naredbodavca, i da ima pravo da izdaje naređenja ili da mu je to pravo preneto, što za sobom
vuče odgovornost samo tom rukovdioucu. Menadžer koji delegira odgovornost ostaje
odgovoran za izvršenje odluke i njene posledice, ali i za rad i ponašanje onih na koje je
preneo ta ovlašćenja. Subordinacija predstavlja pravo i odgovornost pretpostavljenog
menadžera bezbednosti da u skladu sa zakonom i propisima izda neko naređenje, kao i to da
su potčinjeni obavezni da ta naređenje izvrše, osim ako ne smatraju da time krše zakon.

Princip jedinstva i neprekidnosti – da bi neka korporacija, firma itd. Bila uspešna i da bi

funkcionisala mora posedovati funkcionalno jedinstvo, akciono, kadrovsko i finansisko
jedinstvo.

Princip efektivnosti i efikasnosti – Efikasni menadžment ostvaruje odlične rezultate za

najkraće vreme uz kontrolu troškova, takoreći prave stvari se rade na pravi način.

Princip elastičnosti, inicijativnosti i kreativnosti – elastičnost predstavlja mogućnost

prilagođavanja nastalim promenama, mogućnost korekcija i pronalaženje rešenja za
ostvarivanje cilja u izmenjenim uslovima. Inicijativnost je uslovljena kreativnim osobinama
menadžera, ispoljava se pronalaženjem metoda koje su adekvatne za rešenje novonastale
problemske situacije. Kreativnost opšte gledano doprinosti razvoju cele organizacije
bezbednosti. Pogotovo ako ima potporu u iskustvima iz prakse, primeni naučnih metoda i
implementaciju tehničko-tehnoloških inovacija.

Princip pravovremenosti i operativnosti – podrazumeva potrebu da odluke budu donete na

vreme, kao i da na vreme dođu do izvršioca, koji treba da ih sprovedu u određenom roku.
Inicijativnost, spremnost na rizik, odlučnost i brzina reagovanja neophodni su za
operativnost. Da bi operativnost bila na dobrom nivou, mora se težiti sistematičnosti, tačnosti,
temeljitosti.

Princip sigurnosti i konspirativnosti – Konspirativnost zahteva da se informacije i podaci

štite, te da budu dostupni samo onima kojima su za obavljanje poslova neophodno potrebni.

15
 Oticanje podataka ne ugrožava samo izvršenje zadataka, nego dovodi u pitanje i sistem
bezbednosti.8

4.2. Upravljanje ljudskim resursima u bezbednosnom

menadžmentu

Pravilno upravljanje ljudskim resursima, od vitalnog je značaja za sposobnost preduzeća da

isporuču robu ili usluge. Bezbednosni menadžment trebalo bi da omogući postojanje
odgovarajućih kadrova, popunjenost neophodnih radnih mesta sa adekvatnom radnom
snogom uz pridržavanje zakonskin normi u vezi sa zaštitom bezbednosti na radu. Sledeća
šema prikazuje proces upraljvanja ljudskim resursima u bezbednosti:

Analiza posla Planiranje ljudskih resuresursa Regrutovanje Selekcija

Obuka i usavršavanje Socijalizacija

Procena učinka Unapređenje motivacije za rad

Bezbednost i zaštita zaposlenih Unapređenja, premeštaji,

degradiranja i razrešenja

8
Momčilo Talijan; Miroslav Talijan „Opšti i bezbednosni menadžment god.2011 str:189

16
 9

4.2.1.
Analiza posla u privatnom sektoru bezbednosti

Analiza posla je neophodna radi prikupljanja i sređivanja podataka i informacija o

bezbednosnim poslovima, kao i neophodnim znanjima i drugim zahtevima koji su potrebni za
njihovo obavljanje.

“Faze analize posla su: definisanje obima analize posla, izbor metode analize posla,
prikupljanje i analiza podataka i evaluacije analize posla.

Rezultati analize posla su:

1. Opis posla odnosno radnog mesta

2. Specifikacija posla, odnosno radnog mesta i
3. Ostali rezultati.”10

Opis posla je neophodan da bi se utvrdile aktivnosti koje budući zaposleni treba da obavljaju,
specifikacija opisuje potrebna znanja i veštine ili iskustva koja su neophodna da bi se taj
posao obavio, u ostale rezultate spada klasifikacija, utvrđivanje standarda, sadržaj treninga i
obuke zaposlenih itd.

9
Momčilo Talijan; Miroslav Talijan „Opšti i bezbednosni menadžment god.2011 str: 249
10
Momčilo Talijan; Miroslav Talijan „Opšti i bezbednosni menadžment god.2011 str: 250

17
 4.2.2. Plani
ranje ljudskih resursa u privatnom sektoru bezbednosti

Planiranje ljudskih resursa služi za analiziranje i definisanje radnog profila budućih radnika.
Ono nije ni malo jednostavno i na njega deluju sopljašnji i unutrašnji faktori. Spoljašnji
faktori podrazumevaju uticaj tržišta radne snage, poras i vrstu kriminaliteta koji dalje
povećavaju potrebu za privatnim obezbeđenjem. Untrašnji faktori se odnose na trenutni i
očekivani broj radnih mesta, što je mnogo kompleksniji zadatak za obaviti. Trenutna i
očekivana potražnja za kvalifikacijama, proširenje i redukcija radnih mesta itd.

4.2.3. Regr
utovanje ljudskih resursa u privatnom sektoru
bezbednosti

Svaka kompanija mora izvršiti odabir pravih ljudi neophodnih za izvođenje određenih
poslova. Da bi odabir uopšte bio moguć neophodna je regrutacije, ona podrazumeva

18
privlačenje i obezbeđivanje kvalifikovanih kandidata u onom broju koji bi nekoj organizaciji
omogućio da između njih odabere one koji joj najviše odgovaraju.

Regrutovanje predstavlja dvosmeran proces, jer organizacija sa jedne strane popunjava

neophodna radna mesa, dok zaposleni sa drugi dobija posao tj. zasniva radni odnos.

Regrutovanje može da se odvija po preporuci od strane menadžera ili službe za ljudske

resurse, mada često i putem preporuke zaposlenih. U privnim firmama koje se bave
obezbeđenjem to je najčešći vid regrutacije. Jer ako je neko unapred prihvaćen od strane
kolega na poslovima koji nosi određeni rizik mnogo je lakše oraditi ostali deo obuke, naravno
pod uslovom da kandidat odogvara unapred utvrđenom profilu.

Regrutacija se obavlja i preko direktnih prijava, različite organizacije na svojim sajtovima

često ostavljaju otvorene konkurse, gde se prijava šalje putem email-a, takođe različiti
konkursi budu raspisani na biroima, novinama.

4.2.4. Selek
cija kandidata u privatnom sektoru bezbednosti

Selekcija regrutovanih kandidata vrši se po unapred utvrđenim standardima, metodama i

tehnikama. Ona omogućava izbor kandidata koji porencijalno najviše odgovaraju datom
radnom mestu.

U selekciji kadrova koji konkurišu za poslove na bezbenosti uobičajena je praksa da moraju

proći kroz niz bioloških, psiholoških, sociološko-kulturoloških testova. Pa tako se kod
kandidata utvrđuje neophodna zdravstvena i psihofizička sposobnost za obavljanje poslova
koji nose sebi svojstven rizik. Tu na red dolaze i testovi rasuđivanja, moralnih osobina,
objektivnosti kandidata, njegova motivisanost i drugi niz testova, koji su specifično
prilagođeni zahtevima određenog radnog mesta.

Kandidati moraju i ispunjavati neke uslove koji su utvrđeni pravnom regulativom, pogotovo
ako će u svom poslu nositi vatreno oružije. Neki od uslova koji moraju biti ispunjeni su dobra

19
opšta zdravstvena sposobnost, određene godine života što podrazumeva punoletnost i
određena starosna granica, drćavljanstvo, stepen stručne spreme, i veoma bitno za poslove
bezbednosti je da kandidat priloži uverenje da nije krivično gonjen ni kažnjavan.

Često se vrši i psihotesterinja da bi se proverila sposobnost kandidata na stresne uslove, i

kako oni funkcionišu pod različitim stepenom pritiska.

4.2.5. Socij
alizacija kadrova u privatnom sektoru bezbednosti

Socijalizacija na poslovima bezbednosti igra krucijalnu ulogu. Neophodna je da kandidati što

pre prođu kroz socijalizaciju i da se što bolje uklope u radnu sredinu. Što je njihova radna
adaptacija potpunija oni će se bojle ponašati u različitim situacijama. A svaka bezbednosna
kompanija koja ima struktuiranu organizaciju teži tome da njeni članovi budu organizovani i
da deluju kao tim, što znači da njihov stepen socijalizacije mora biti visok, radi kvalitetnog
funckionisanja na poslovima koji nose određeni nivo rizika a i takođe samim tim prouzrokuju
stres. Svaki zaposleni će se bojle ponašati u radnoj sredini gde je prihvaćen, i gde ima
kolegijalan odnos.

Da bi socijalizacija zaposlenih bila uspešna ona se mora obavljati na određenim principima

koji podrazumevaju postojanje odgovarajuće obuke, praćene uspeha na poslu, neophodnost
supervizora koji će nadgledati i pratiti situaciju i primenjivati određene korekcije, trebalo bi
uključiti mogućnost kreiranja interesantnog i relaksirajućeg dela obuke, i uključivanje
pripravnika sa visokim radnim moralom i potencijalom koji će delovati na grupu.

U socijalizaciji postoje tri faze u prvoj se vrši priprema nakon čega sledi suočavanje koje bi
trebalo da dovede do konačne integracije zaposlenog u radno sredinu, što dovodi do po
potpune radne adaptacije.

20
 4.2.6. Obuk
a i usavršavanje radnika bezbednosti u privatnom
sektoru

Osim određenog stepena obrazovanja kao uslova za zasnivanje radnog odnosa, zaposleni koji
su prošli sve testove treba da prođu i obuku. U privatnim bezbednosnim kompanijama
neophodna obuka uglavnom podrazumeva obuku iz korišćenja vatrenog oružija, obuku iz
samodbrane, i ostale obuke od mentora ili menadžera bezbednosti koje se za određeno radno
mesto ili koje bezbednosna kompanija smatra neophodnim.

Da bi kompanija bila u koraku sa drugim, da bi mogla da odgovori potrebama tržiša

neophodno je stručno rukovodstvo, koje prepoznaje da u sve bržem svetu zaposleni treba da
prate stepen i trend edukacije. Koja se ostvaruje kroz određene kurseve, mentorstvo itd. Česti
su i seminari o osiguranju bezbednsoti u određenim situacijama, seminari o prepoznavanju
potencijalnih pretnje, konfilktnih situacija.

Uspešne kompanije zapošjlavaju posebne sertifikovane instruktore koji omogućavaju

kvalitetnu obuku radnicima kroz teorisko znanje i praksu.

4.2.7. Proce
na učinka u privatnom sektoru bezbednosti

Procena učinka služi za ocenjivanje uspešnosti kandidata, čime se utvrđuje njihov stepen
prilagođenosti, radnog ponašanja, ocenjivanje performansi. On za posledicu i uklanjanje
nedostataka u radu pripadnika bezbednosti, što se na duži period isplati više, jer se

21
korekcijama još ne ustaljeno ponašanje može otkloniti, a za privatni sektor je veliki trošak
ponovna selekcija kandidata, testovi, obuka.

4.2.8. Unap
ređenje motivacije za rad u privatnom sektoru
bezbednosti

Da bi menadžer bezbednosti bio uspešan, da bi njegovo rukovođenje takoreći urodilo

plodom, njegovi zaposleni moraju imati dobar rezultat, što iziskuje konstantu i visoku
motivaciju radnika. U novijim psihološkim studijama dokazano je da se motivacija mnogo
više ostvaruje ispunjenjem radnika, i različim pohvalama, unapređenjima nego novcem. I ako
je novac bitan faktor u ostvarenju motivacije, ne igra presudnu ulogu.

Menadžer bezbednosti u privatnom sektoru mora biti svestan visoke konkurencije, i mora
smanjiti fluktuaciju zaposlenih, što je fluktuacija manja to znači da su radnici zadovoljniji,
što direktno utiče na svest ljudi koji pripadaju jednoj grupi tj. organizaciji. Ako je fluktuacija
velika, i ako je neophodna učestala socijalizacija i prilagođavanje radnici bezbednosti veliki
deo energije nepotrebno troše, što znači da neće u punom potencijalu obavjlati dodeljene
zadatke.

Naučne studije pokazuju da kvalitet i izgled uniforme takođe utiču na motivaciju. Grupa
uniformisanih ljudi neovisno da li je ta uniforma maskirne ili elegantnije prirode oseća
pripadnost grupi, a dobro socijalizovana grupa je lakši subjekt za motivaciju. I ako radiš u
kvalitetnoj uniformi tvoja vrednost u podsvesti raste, za razliku od neozbiljnih kompanija
koje tome ne posvećuju dovoljno pažnje.

Takođe i trening predstavlja određeni vid motivacije. Trening borilačkih veština podiže
psiho-fizičke rezultate što opravdano dovodi do osećaja sigurnosti i zadovoljstva kod radnika,
što je određeni vid motivacije za napretkom. Trening iz vatrenog oružija ako je učestao
dovodi do sigurnosti u rukovanju, što ga motiviše za dalje usavršavanje, jer prirodno je kod

22
ljudi da što smo bolji u nečemu želimo biti bolji, još ako nam je to posao rezultat je
očigledan.

Alternativni načini motivacije se uvek istražuju jer je motivacija nezaobilazan faktor za

uspešno poslovanje bilo koje privatne kompanije, a u poslovima bezbednosti apsolutno je
neophodna jer dobro motivisan radnik lakše prolazi kroz opasne i stresne situacije.

4.2.9. Unap
ređenje, premeštaji, degradiranje i razrešenja u
privatnom sektoru bezbednosti

Svaki menadžer bezbednosti u privatnom sektoru mora da donosi odluke o premštajima,

degradiranjema, unašređenju ili razrešenju. Te odluke ako su negativne su često veoma teške,
ali je greška ako menadžer nekoliko puta da “drugu šansu” jer se to negativno odražava na
posao. Sa druge strane poštenim ophođenjem prema zaposlenima i dajući svakome “ono što
zaslužuje” menadžer sebe moralno osigurava a i samim tim pokazuje fer i korektan odnos.
Ono što je bitno je daako su unapređenja opravdana, tj. ako kandidat ispunjava uslove
(sposobnost za posao većeg rizika, više odgovornosti, mentalni kapacitet) dobija se
kvalitetniji radni odnos. Isto tako ako je neko nezaslužno na nekoj poziciji ne može da
kvalitetno koordinira podređene ili da obavlja posao za koji je zadužen mora se degradirati ili
premestiti na drugo radno mesto. Takođe neposlušni radnici negativno utiču na ceo kolektiv i
nosioci su rizika u stresnim situacijama, svojim neadekvatnim ponašanjem ili
nepripremljenošću što znači da moraju biti uklonjeni sa tog radnog mesta što zbog ostvarenja
cilja tj. završenja posla ili bezbedsnoti ostalih zaposlenih.

“U teoriji se razlikuju dva osnovna sistema napredovanja otvoreni sistem napredovanja i

automatski sistem napredovnja.

U otvorenom sistemu napreduje se prvenstveno na osnovu procene sposobnosti zaposlenog

da li može da obavlja poslove na višem položaju. Ova procena se daje od strane višeg
rukovodioca odnosno tela koje je ovlašćeno da donese takvu odluku.

23
Automatski sistem napredovanja je takav sistem u kome zaposleni napreduje nazvisno od
volje pojedinaca ili nekih tela, zato što njegovo napredovanje isključivo zavisi od ispunenosti
određenih objektivnih, zakonom propisanih kriterijuma. (vreme provedeno u službi, sticanje
više stručne kvalifikacije).”11

4.3. Bezbednost i zaštita zaposlenih u privatnom sektoru

bezbednosti

Stalno zaposleni radnici treba da imaju osiguranje, da budu prijavljeni tj. da im se uplaćuju
doprinosi. To je neki minimum kod stručnih kompanija. Rukovodstvo kod uspešnijih
kompanija prepoznaje značaj zdravlja svojih radnika, i brine se o njima, ne toliko zbog nekih
moralnih osnova koliko zbog toga što su zdraviji radnici produktivniji a i tako doprinose
imidžu kompanije. Radnici u bezbednosti treba da imaju pristup zdravoj hrani, čistoj vodi,
teretanama, redovni pregledi kod doktora radi utvrđivanja zdrava kao i redovno savetovanje
sa psiholozima zbog redukcije stresa u ozbiljnijim kompanijama su standard. Čuvanjem
svojih radnika kompanija pokazuje da temeljno gleda na bezbednost kako spolja tako i
iznutra, što daje pozitivnu sliku. Zdravlje zaposlenih i njihova bezbednost se osigurava i kroz
stalnu edukaciju, kroz programe odvikavanja od pušenja, propagiranja zdravog života itd.

4.4. Zašto je neophodan menadžer bezbednosti u

privatnom sektoru?

11
Momčilo Talijan; Miroslav Talijan „Opšti i bezbednosni menadžment god.2011 str: 277

24
Privatne bezbednosne i vojne kompanije koje su visoko hijerarhiski struktuirane, prepoznaju
potrebu stručnog kadra, jer organizovanje visoko kompleksnih zadataka visokog rizika nije
moguće prepusti neobrazovanoj i ne kometentnoj osobi.

Menadžeri bezbednosti kroz svoje školovanje, kroz radno iskustvo, mentorstvo stiču potrebne
kompetencije da upravljaju problemskim situacijama u sektoru bezbednosti. Uzeviši u obzir
bilo šta što se tiče privatne bezbednosti bila to motivacija ili dodela zadataka, ne može biti
korektno obavljana od strana menadžere neke druge struke. Zbog čega? Jednostavno vrsta
pritiska je drugačija, priroda posla je drugačija, menadžer bezbednosti ima znanja i svest o
situaciji visokog rizika koja je često opasna i po sam život, i svestan je posledica
neadekvatnog delovanja. Zatim ako i sam prolazi sličnu vrstu obuke, sposoban je da razume
položaj na kome se nalaze radnici, a svojim obrazovanjem je stekao znanja iz različitih
vidova bezbednosti, dok neko ko se bavi samo ekonomijom ili pravom nije kometentan da
razume situacije koje iziskuju poteze koji su neophodni da bi se sačuvale korporativne tajne,
da bi se zaštitili od špijunaže, od situacija visoko prirodnih rizika ili u najtežem slučaju da bi
se zaštitio ljudski život.

4.5. Kompetencije menadžera bezbednosti neophodne

za uspešno rukovođenje u privatnom sektoru

Osim znanja koje menadžer treba da poseduje iz oblasti bezbednosti, kao što su
preopoznavanje rizika, vladanje u stresnim situacijama, intelektualne sposobnosti, visok
energetski potencijal, samopoštovanje, samoposmatranje, osećaj za moral, harizma,
spremnost na rizik, posledice, shvatanje liderstva itd.. Menadžer bezbednosti će često biti u
prilici da reaguje pod pritiskom određenih pravnih regulativa ili nepovoljnih ekonomskih
situacija. Što znači da su mu znanja iz pravne nauke i ekonomije neophodna da bi mogao
realizovati određene ciljeve, ili da bi mogao vešto da komunicira sa pravnom službom,
knjigovođom itd. Takođe svaki menadžer bezbednosti mora ići u korak sa tehnikom i
tehnologijom da bi bio sposoban da razume i prati najnovije inovacije iz sektora bezbednosti.
Mora imati i osećaj za marketing i sposobnosti prezentovanja da bi mogao uspešno
predstaviti svoju kompaniju. I ako danas postoje menadžeri za ogroman br. stvari menadžer

25
bezbednosti mora biti razumeti sve situacije koje mogu direktno ili indirektno uticati na
bezbednost. Što samo pokazuje kompleksnost i posledice upravljanja sektorom bezbednosti u
privatnoj kompaniji.

Savremeni menadžer bezbednosti takođe treba da bude svestan inluzija o isluženom

policijskom službeniku, i da ih gleda kao moguće kandidate. Jer policijske veštine, znanja i
tehnike sticane dugi niz godina mogu biti od krucijalnog značaja za privatni sektor.

Praksa u inostranim kompanijama bezbednosti je da se često zapošljavaju bivši pripadnici iz

FBI i CIA kao i policajci koji imaju osećaj za biznis.

5. Zaključak

Sa obzirom na obimnost nauke bezbednosti, i kompleksnosti upravjlanja u bezbednosti u

privatnom sektoru, stvorila se potreba za stručnim kadrom, takozvanim menadžerom
bezednosti. Stoji da je ova nauka nova oblast koja još nije do kraja razvijena ali njen rast i
obimnost zahtevaju puno vremena za učenje i razumevanje.

Poplava informacija, tehnologija i znanja koje su obasule državne institucije koje su

tradicionalno robovi birokratije dovelo je do toga da privatni sektor obezbeđenja polako
isplivava kao pobednik. Neovisno da li je ova konstatacija za pojedince tačna ili ne, značaj
upravljanja u privatnom sektoru bezbednosti kao i privatnih bezbednosnih kompanija je
toliko porastao da možda tradicionalno gledano predstavlja opasnost za državu i njen
monopol nad silom. Privatne bezbedsnosne kompanije su danas sposobne da zamene vojsku,
ali što je i bitno na tržište donose i veći nivo stručnosti što i jeste budućnost.

26
Danas su privatne vojne kompanije zaposlene da svrgnu vlade, da vode ratove, da asistiraju
vojsci, privatno obezbeđenje koristi sofisticirano naoružanje, čija količina ide odmah iza
vojske ili policije. Što nam govori da upravljanje u bezbednosti u privatnom sektoru tek
započinje svoju dominirajuću ekspanziju, preuzimajući nekad tradicionalno državne
“poslove”.

6. Literatura

 Momčilo Talijan; Miroslav Talijan (2011) “Opšti i bezbednosni menadžment” Banja

Luka.
 Pol D. Vilijams (2008) “Uvod u studije bezbednosti”
 Milan Daničić; Ljubomir Stajić (2008) “ Privatna Bezbjednost” Banja Luka
 http://en.wikipedia.org/wiki/Private_security_company
 http://en.wikipedia.org/wiki/Private_military_company

27
28