Социолошки метод

Грчка реч methodos означава пут, тражење. Под методом се подразумева одређен плански
поступак за постизање неког циља. Постоји мноштво метода и начина на који се
класификују: опште методе и специјалне методе; филозофске и научне методе; методе које
се користе у процесу научног истраживања – анализа, синтеза, индукција, дедукција,
посматрање, експеримент, мерење, аналогија; методе научног излагања – дефиниција,
класификација, доказ.
Метод мора бити у складу са предметом истраживања. Логичка дисциплина која проучава
проблем метода и његове примене зове се методологија. Она формулише принципе
научног сазнања који се примењују у свим наукама, па и у социологији. Свака наука у
зависности од ступња властитог развитка изграђује и сопствене истраживачке методе.
Социологија се конституисала као модерна наука тек када се ослободила утицаја
природних наука и изградила властиту методологију

Са принципима научног сазнања упознали смо се у претходној наставној јединици, а то

су: објективност, поузданост, прецизност, систематичност и општост. Познавање тих
принципа омогућава нам да разликујемо научно сазнање од других облика сазнања
(религијског, филозофског, здраворазумског).
Проблем настаје приликом одређивања граница примене тих принципа у проучавању
друштвених појава. Сукоб између позитивиста и антипозитивиста заснован на различитим
схватањима друштва и сазнајним циљевима социологије тиме се преноси и на
методолошка питања.
Позитивистички оријентисани социолози, сматрају да је основни циљ социологије
објашњење друштвених појава те инсистирају на квантитативним методама проучавања
друштва које дају ,,опипљиве“ резултате оличене у бројкама, формулама, индексима.
Антипозивистички оријентисани социолози инсистирају на томе да је основни циљ
социологије разумевање друштвених појава те предност дају квалитативним методама
проучавања на основу анализе индивидуалних доживљаја и непосредног искуства
испитаника.

Врсте социолошког истраживања:

Квантитативна истраживања – заснивају се на бројкама, мерењима и статистичким
подацима те мерењу опсега неке друштвене појаве (Где, Када, Колико често, Колико дуго
се нешто догађа?); заснива се на репрезентативном узорку
Квалитативна истраживања – усмерена на значења која људи придају појавама
(субјективан опис и интерпретација (Зашто?Како?).

Фазе истраживачког поступка

Сам поступак истраживања састоји се од неколико основних фаза:

1. припремне фазе
2. прикупљања података
3. сређивања података
4. анализе и тумачења података

Припремна фаза

У припремној фази врши се избор и формулација проблема који се истражује,

упознавање са претходним истраживањима у датој области, дефинисање кључних
појмова, постављање хипотеза, одређивање узорка.
Избор проблема истраживања зависи од интересовања социолога, може бити теоријске
или практичне природе, заснован на одговарајућим друштвеним потребама. Ако у
једном друштву има милион незапослених лица онда је то велики друштвени проблем
који може бити предмет научног интересовања. Одговарајуће државне установе могу
наручити истраживања овакве врсте и на тај начин доћи до сазнања која им могу бити
од значаја за њихов практични ангажман.
Резултатима оваквих истраживања по ,,наруџбини“ може се и манипулисати. Тада
кажемо да она немају научну, већ само идеолошку или политичку вредност и
употребу.
Избором тема истраживања није формулисан и проблем. Ако нас интересује проблем
наркоманије у школи, то је још увек уопштен предмет истраживања који би требало
конкретизовати. Можемо се усредсредити на узроке или последице наркоманије.
Можда нас занима колико је та социопатолошка појава раширена? У сваком случају,
проблем мора бити конкретно формулисан да бисмо јасно знали шта хоћемо
проучавањем да постигнемо.
Пре него што поставимо хипотезе, морамо се упознати са претходним
истраживањима, јер се у науци никада не почиње од нуле. Наука се развија као
критичко преиспитивање постојећих сазнања. Иначе би нам се могло десити да се
бавимо нечим што је већ анализирано и протумачено.
Са упознавањем ранијих истраживања повезано је и дефинисање појмовног оквира.
Ако се ради о питању наркоманије онда се мора одредити значење сродних појмова
као што су: халуциногене супстанце, дрога, врсте дрога, облици болести зависности и
сл. Прецизирање проблема истраживања претпоставља познавање читавог поља
општијих појмова који нам морају бити разумљиви и јасни.
Следећи, можда, најважнији корак у припремној фази истраживања је постављање
хипотеза. Хипотезе усмеравају истраживање и повезуjу предмет и циљ
истраживања са методолошким техникама коjе ће се применити. Истраживање на
крају треба да докаже или оповргне, у потпуности или делимично, постављене
хипотезе. Научне хипотезе се разликују од оних које то нису по томе што су стално
подложне критичкој провери и што се одбацују чим се наиђе на чињеницу или податак
који им противречи.

Кључна реч
Хипотеза (грч. hupothesis) – претпоставка у оквиру истраживачког поступка о
томе како су појаве које су предмет истраживања повезане. Ставови који нису
проверљиви (постојање Бога, бесмртности душе, загробног живота...) не могу бити
хипотезе у научном смислу. Нема строгих правила како формулисати добре
хипотезе, али се као одлике често наводе појмовна јасноћа, специфичност,
повезаност са постојећим методолошким средствима истраживања, проверљивост
и сл.
 На крају припремне фазе је одређивање узорка. Чак и када би било могуће
испитати све битне податке за проучавани проблем, то не би било неопходно, јер је
нерационално и скупо. Значајне податке за анализу појаве коју изучавамо можемо да
добијемо и на основу одговарајућег узорка. Узорак представља пресек дате популације,
односно, изабрани део одговарајућег скупа који се састоји од јединица које
репрезентују цео скуп. Репрезентативан је онај узорак који својим одликама одговара
основном скупу. Најпотпунија репрезентативност се постиже методом случајног
узорка. Код случајног узрока свака јединица основног скупа има подједнаку
вероватноћу укључивања у узорак.

Кључна реч
Узорак – Шта је узорак на илустративан начин показује италијански
истраживач Џили: ,,Наиме, у садашњем тренутку постоји једна општа теорија
одабирања узорка, која се примењује без разлике на свет биљака, људи, микроба,
звезда. Све ове истраживачке ситуације, неизмерно различите међу собом своде се,
наиме, на идеалну ситуацију одабирања узорка која је следећа: ако у једној врећи
имамо лоптице, а немамо у довољној мери времена, воље, ни новца да их све
испитамо, колико ћемо лоптица морати извући вани, и на који начин да бисмо били
сигурни како имамо један узорак лоптица који је репрезентативан за све лоптица
садржане у врећи? Тако смо дошли до првог својства узорка: узорак мора у одређеној
мери бити репрезент целине...“
(Гиан Aнтонио Џили, Како се истражује, Школска књига, Загреб, 1974. )

Прикупљање података

У социологији постоје више техника за прикупљање података. Две су основна:

посматрање и разговор.
Посматрање се дефинише као сакупљање података о појавама путем непосредног
чулног опажања. Предност посматрања у односу на остале технике је у томе што се
прикупљање искуствених података одвија без икаквих посредника, па се претпоставља
да ће подаци добијени на тај начин бити прецизнији.
Научно посматрање се разликује од свакодневног по томе што је систематичније,
плански организовано и има за циљ утврђивање одређених закономерности у
областу у којој се примењује.
Посматрање може бити са учествовањем и без учествовања. У оквиру посматрања са
учествовањем, посматрач може да има различите улоге у средини која је предмет
испитивања, што може да утиче на карактер посматрања. Његова улога може да буде
непозната, скривена, што отвара проблем етичке природе; може да преузме неку од
улога које постоје, али да обавља и улогу посматрача; може бити само посматрач. У
другом и трећем случау његова улога посмaтрача је позната околини тако да то може
да утиче на њихово понашање и угрози објективност истраживања.
Посматрање без учествовања елиминише овај проблем, али има тешкоћу како да
региструје све нијансе појаве која се брзо одвија.
Општи недостаци посматрања састоје се у томе што се могу испитивати само оне
појаве које се актуелно дешавају, психичка страна друштвеног живота остаје
недоступна посматрачу и што је прикупљање података о друштвеним процесима који
дуго трају веома споро.
Због тога се посматрање комбинује са техником разговора која може имати два облика:
анкету и интервју.
Анкета се користи када нас интересује квантитет одговора, односно када је реч о
масовним друштвеним појавама. Упитник, који је саставни део анкете, садржи питања
чије састављање мора да задовољи одређене критеријуме: логичке, психолошке и
језичке. Питања у упитнику могу бити отвореног и затвореног типа. У првом случају,
испитаници имају могућност слободе у одговарању на постављена питања, а у другом
су одговори дати, при чему се респонденти обично опредељују за један. Користе се и
анкете комбинованог типа које садрже алтернативе, али и дозвољавају испитаницима
да сами формулишу одговоре на постављена питања.
Интервју се користи у квалитативним истраживањима и заснива се на разговору који се
води између испитивача и лица које се испитује ради добијања одговарајућих података.
Поред индивидуалних интервјуа, у социологији се примењују и технике групне
дискусије. Оне имају предност у односу на технике испитивања јавног мњења зато што
се на основу њих може дубље сагледати одређена друштвена појава. У истраживачкој
пракси за прикупљање података користе се и историјски извори, архивска грађа,
штампа и други извори.

Сређивање података

Прикупљени подаци морају се средити и ситематизовати да би имали научну вредност.

Постоје различите технике којима се то чини: класификација, мерење и анализа
садржаја.
Класификацијом се добијени подаци разврставају по групама на основу одређених
особина чиме се открива ред међу њима. Логичка правила класификовања
подразумевају доследност у придржавању критеријума, исцрпност и потпуност.
Због сложености друштвених појава у социологији се користе типологије које се
заснивају на истовременој употреби већег броја критеријума.
Мерење је квантитативно означавање друштвених појава чиме се у социологији
постиже идеал објективности о којем су ,,сањали“ позитивисти. Многе друштвене
појаве могу се квантификовати (економски развој, демографски раст, друштвени
стандард и сл.), али постоје и оне које ћемо тешко на тај начин учинити мерљивим.
Кажимо, како измерити степен задовољства људи једним друштвеним поретком или
како измерити квалитет живота у конкретном друштву? Економски показатељи јесу
битни, али нису довољни да бисмо дошли до сазнања о квалитету живота људи.
Неопходни су и други индикатори и подаци засновани на квалитативним
класификацијама. У супротном, социологија би се свела на формалистичку науку која
би само пружала привид објективности.
Анализа садржаја се може користити за прикупљање и сређивање података. Настала је
као вид сређивања квантитативних података о разним облицима друштвене
комуникације. Она се првенствено односи на садржај порука које различити емитери
шаљу у друштвени простор. На основу анализе тих порука може се закључивати о
ставовима, вредностима оних које те поруке шаљу, о јавности која их прима, о
друштвеном контексту у којем се све то одвија и сл.
Многи теоретичари друштва сматрају да је рат у бившој Југослвији ,,букнуо“ најпре на
страницама националистички оријентисане штампе. Анализом објављиваних текстова,
речи и порука садржаних у њима, може се доћи до потврде или одбацивања таквих
мишљења.

Анализа и тумачење података

У последњој фази истраживања анализирају се и тумаче односи међу појавама
које су биле предмет проучавања. Узрочна анализа открива како је једна појава
настала унутар неке друштвене целине. Да би једна појава била узрок, она мора бити и
нужан (без ње последица не би наступила) и довољан услов (кад се она појави,
последица обавезно наступа) јављања последице. Узрочно-последични односи у
друштву се не појаављују у облику апсолутне извесности, већ увек као статистичка
вероватноћа.
Функционална анализа открива како једна појава доприноси настајању или мењању
друштвене целине. Функционални односи су они односи у којима се утврђује или да
једна појава увек наступа или се мења кад наступи друга појава. Прва појава се назива
зависно променљивом, а друга независном. Уколико међу њима постоји тесна
повезаност кажемо да стоје у корелацији. Корелација не значи и нужно постојање
узрочног односа, јер може постојати и неки скривени узрок, који производи обе појаве
које стоје у коралацији.
У природним наукама се постојање узрочно-последичних односа доказује
експериментом, а у социологији нпр упоредном методом
Кључне речи
Узрочни односи – односи између једне појаве која је узрок и друге која је њена
последица. Да би једна појава била узрок, она мора бити и нужан (без ње
последица не би наступила) и довољан услов (кад се она појави, последица
обавезно наступа) јављања последице. Узрочно-последични односи у друштву се
не појаављују у облику апсолутне извесности, већ увек као статистичка
вероватноћа.
Функционални односи – они у којима се утврђује или да једна појава увек
наступа или се мења кад наступи друга појава. Прва појава се назива зависно
променљивом, а друга независном. Уколико међу њима постоји тесна повезаност
кажемо да стоје у корелацији. Корелација не значи и нужно постојање узрочног
односа, јер може постојати и неки скривени узрок, који производи обе појаве које
стоје у коралацији.

Војин Милић упоредни метод дефинише као настојање да се поједине врсте

друштвених појава или друштво у свом комплексном облику проучавају у свим својим
или бар у што многобројнијим, различитим облицима, који настају услед различитих
друштвено-историјских или природних услова.
Корени упоредног проучавања друштва могу се наћи у антици, у Аристотеловој тежњи
да прикупљањем устава свих грчких полиса открије у каквим условима настају
различити облици државног уређења. Упоредни метод се користи и у етнологији и
социјалној антропологији, а сматра се да су посебан допринос коришћењу упоредног
метода у друштвеним наукама дале биолошке науке (упоредна анатомија). У
социологији овај метод је утемељио француски социолог Емил Диркем. Он је
изучавајући самоубиства у земљама са претежно католичким и протестантским
живљем закључио да је стопа самоубистава међу католицима мања, јер је степен
социјалне интегрисаности верника већи.
Према Диркему, упоредна истраживања се могу, у зависности од обима примене,
поделити у три групе:
1. истраживања у истом друштву (положај младих код нас у граду и на селу)
2. истраживања у разним друштвима која се налазе на сличном нивоу историјског
развоја (положај младих код нас и у Македонији)
3. истраживања која се односе на друштвене појаве без обзира на простор и време
(различити видови комуникације некад и сад)
Кључне речи и сажетак:

Нацрт научног истраживања (по корацима):

1. Одредити назив истраживања тј тему кроз дефинисање проблема и

одређивање циља истраживања
2. Истражити постојећу литературу
3. Поставити хипотезу
4. Одредити узорак на којем ће се истраживати
5. Изабрати технику истраживања (посматрање, анкета, интервју, анализа
садржаја, студија случаја..)
6. Спровести изабрану технику, реализовати тј прикупити податке
7. Анализа одговора, доношење закључака, потврда/оповргавање
постављених хипотеза
8. Представљаање резултата

Метод је начин истраживања који се примењује у некој науци. Избор метода зависи
од конкретног предмета и циља истраживања. Постоје различите врсте метода.
Филозофска наука која проучава проблем метода зове се методологија. Успешно
спровођење истраживања подразумева познавање општих нормативних принципа
научног сазнања, али и одговарајућих истраживачких техника. Сам поступак
истраживања састоји се од неколико основних фаза: припремна етапа (преглед
постојећих знања, постављање хипотеза, одређивање узорка), прикупљање података
(посматрање, разговор), сређивање података (класификација, мерење, анализа
садржаја), анализа података (упоредна метода и метода мултиваријантне анализе).