Parnični

postupak

1
 1. Građanski sudski postupak i građansko procesno pravo
Pravni poredak čine materijalnopravne i procesnopravne norme. Materijalnopravne norme
uređuju nastanak, promenu i prestanak građanskopravnih odnosa (subjektivnih građanskih
prava i obaveza). Subjektivno pravo ili građanskopravna obaveza nastaju kada se steknu sve
činjenice koje su nužne za ostvarenje dispozicije materijalnopravne norme.

2
 Civilizovani pravni poreci ne dozvoljavaju samopomoć. Pravni subjekt ne može, osim
u zakonom propisanim slučajevima, da samostalno ostvari subjektivno pravo koje smatra da
mu pripada. Zakon dozvoljava primenu samopomoći kod nužne odbrane, krajnje nužde,
zaštite državine i dozvoljene samopomoći. S obzirom da je samopomoć zabranjena, pravni
poredak mora da sadrži norme kojima pravnim subjektima omogućava da ostvare svoje
subjektivno pravo. Subjekti prava ostvaruju svoju pravnu zaštitu uz pomoć građanskog
sudskog postupka- zakonom uređenog postupka pred redovnim sudovima pred kojima se
odlučuje o postojanju i ostvarenju subjektivnih prava i pravnih ovlašćenja in concreto.
Pravnu zaštitu subjektima prava pruža sud.

Svako lice koje smatra da je njegovo subjektivno pravo povređeno ili ugroženo ili da
prema drugom pravnom subjektu ima pravno ovlašćenje, može pred redovnim sudom da
podigne tužbu i zahteva da mu pravni poredak pruži pravnu zaštitu. Sud je dužan da utvrdi
da li je na osnovu pravila materijalnog prava određeno subjektivno pravo nastalo,
promenjeno ili prestalo. Sud ne može da odbija da rešava i odlučuje po povredama
subjektivnih prava jer svakom građaninu pripada javnopravno ovlašćenje na pravnu zaštitu.
Kada odluka suda više ne može da se pobija stiče svojstvo pravnosnažnosti i postaje
obavezujuća za stranke.

Ako dužnik, koji je obavezan odlukom suda na neko činjenje ili trpljenje, ne želi da
dobrovoljno izvrši svoju obavezu ni nakon što je odluka postala pravnosnažna, poverilac
može da u izvršnom postupku realizuje pravo koje je inkorporisano u sudskoj odluci koristeći
državni monopol sile. Ovaj državni monopol sile je neograničen u prinudnom izvršenju
odluka kojima se rešava o povredi ili ugrožavanju subjektivnih građanskih prava. U postupku
utvrđenja povrede subjektivnih prava ovaj monopol nije potpun, već umesto sudova ove
sporove mogu da rešavaju i privatnopravne arbitraže, a pored toga spor može da se reši i
van okvira zakonom utvrđenog postupka tzv. medijacijom. Suština medijacije nije u
utvrđenju povrede ili ugrožavanja materijalnih subjektivnih prava, već u racionalnom i
brzom rešenju spora.

1. Koje norme čine pravni poredak?
2. Šta uređuju materijalnopravne norme?
3. Kada nastaje subjektivno pravo ili
građanskopravna obaveza?
4. Kada je dozvoljena samopomoć?
5. Šta je građanski sudski postupak?
Ko pruža pravnu zaštitu subjektima?
6. Ko može podići tužbu? Da li sud može da
odbije da rešava i zašto?
7. Kada odluka suda postaje pravnosnažna?
8. Šta može poverilac ako dužnik ne želi da
izvrši obavezu?
9. Kako se još može rešiti spor?
10. Koja je svrha medijacije?

5. Odnos parničnog i upravnog postupka

Građanski sud prvenstveno odlučuje u građanskopravnim sporovima nastalih zbog povrede

prava ličnosti, sporovima iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih i imovinskih i drugih
građanskopravnih odnosa.

3
Sud je dužan da tokom čitavog trajanja postupka ex officio pazi da li rešavanje spora spada u
sudsku nadležnost. Ako u bilo kom momentu tokom trajanja postupka utvrdi da je za
rešavanje konkretnog spora nadležan npr. organ uprave oglasiće se nenadležnim, ukinuće
sprovedene parnične radnje i odbaciće tužbu kao nedopuštenu.

Nakon što je donet ZOUP (Zakon o opštem upravnom postupku,2016) izričito je određeno
šta se smatra upravnom stvari. Upravna stvar prema ZOUP je pojedinačna situacija u kojoj
organ, neposredno primenjujući zakone, pravno ili faktički utiče na položaj stranke tako što
između ostalog donosi upravne akte. Pored ovoga, upravna stvar je svaka druga situacija
koja je tako uređena zakonom.

Od kako je donet ZOUP, subjektivno pravo ili obaveza koje je po svojoj prirodi
građanskopravnog karaktera više ne može da bude predmet rešavanja u upravnom
postupku, osim ako to nije izričito određeno zakonom. A contrario, svaka situacija u kojoj se
utiče na položaj stranke, ali se time ne donosi upravni akt spada u nadležnost građanskog
suda i nije upravna stvar.

Ako nema izričite zapovesti zakonodavca da se o određenoj stvari rešava u upravnom

postupku tada se ne radi o upravnoj stvari.

Kada nije moguće da se razgraniči nadležnost upravnih organa i sudova o sukobu

nadležnosti odlučuje Ustavni sud RS. Kada upravni organ reši građanskopravnu stvar koja
spada u nadležnost suda, takav upravni akt je apsolutno ništav. Kada građanski sud reši
upravnu stvar, tada odluka suda može da se pobija žalbom.

Kada se u građanskom sudskom postupku pojavi upravna stvar kao prethodno pitanje, sud
može sam da reši upravnu stvar koja se javlja kao prethodno pitanje povodom glavnog
pitanja. Prema stanovištu EKLjP, obavezujuće dejstvo upravnog akta u građanskom sudskom
postupku je moguće samo ako o zakonitosti upravnog akta odlučivao sud u odgovarajućem
sporu (ako je sud odlučivao u postupku za poništaj upravnog akta u sporu pune jurisdikcije),
dok je stav našeg Ustavnog suda da neuvažavanje konačne odluke upravnog organa kojom
je rešeno prethodno pitanje predstavlja povredu prava na pravičan postupak.

U obrnutoj situaciji, upravni organ može nezavisno da odlučuje o prethodnom pitanju koje
je građanskopravna stvar, ali samo dok o tome nije pravnosnažno odlučeno u građanskom
sudskom postupku. Izuzetak postoji kada se prethodno pitanje odnosi na utvrđenje
postojanja braka, očinstva i materinstva ili kada je to zakonom izričito predviđeno.

U slučaju kada je tužena Republika Srbija, pravo na tužbu zavisi od prethodno ispunjene
procesne obaveze da se povede postupak pred nadležnim državnim organom. Ako je ovakva
obaveza predviđena zakonom, tada se radi o posebnoj procesnoj pretpostsavci od čijeg
ispunjenja zavisi početak i dalje vođenje postupka.

Lice koje je neosnovano lišeno slobode ili lice koje je neosnovano osuđeno, pa zahteva
naknadu štete dužno je da se pre podnošenja tužbe sudu obrati prvo Ministarstvu pravde
Republike Srbije radi postizanja sporazuma o postojanju štete, vrsti i visini naknade štete.

4
Tužba protiv RS može da se podnese tek ako posebno formirana Komisija odbije zahtev ili ne
odluči u roku od 3 meseca od dana podnošenja zahteva. Podnošenje zahteva dovodi do
zastoja (ne i prekida) trogodišnjeg roka zastarelosti.

Lice kome je štetu pričinio pripadnik Vojske Srbije može i ne mora da podnese zahtev za
obeštećenje Vojnom pravobranilaštvu.

Generalno, kada god je tužena RS tužilac može a i ne mora da dostavi Republičkom javnom
pravobranilštvu predlog za mirno rešavanje spora. Predlog mora da sadrži sve sastojke koje
bi sadržala i tužba, uključujući i dokaze tj dokazne predloge. Kada je potencijalni tužilac
podneo predlog RJP dužan je da sačeka njegov stav- u tom smislu predlog za mirno rešenje
spora predstavlja posebnu procesnu pretpostavku. Ako se tužba podnese pre nego što je RJP
odlučio o predlogu, sud će je odbaciti kao nedopuštenu. Podnošenjem predloga dolazi do
zastoja roka zastarelosti za period od 60 dana koliki je rok da Republički javni pravobranilac
donese odluku o predlogu. On može da ga prihvati u celini ili delimično (tada su stranke u
tom delu potraživanja zaključile sporazum tj vansudsko poravnanje) ili da ga odbije/ uopšte
ne odgovori (onda tužba može da se podnese).

1. U kojim sporovima odlučuje građanski sud?

2. Do kog momenta sud pazi da li je nadležan?
3. Šta će sud uraditi ako se ispostavi da je nenadležan?
4. Šta je upravna stvar? Kojim zakonom je uređena?
5. Šta ne može biti upravna stvar od kako je donet ZOUP?
6. Koji je kriterijum razlikovanja? Šta je potrebno da bi se nešto smatralo upravnom stvari?
7. Ko odlučuje kada nije moguće da se razgraniči nadležnost upravnih organa i sudova?
8. Šta kada upravni organ reši građanskopravnu stvar koja spada u nadležnost suda? Šta se
dešava u obrnutom slučaju?
9. Šta se dešava kada se u građanskom sudskom postupku pojavi upravna stvar kao prethodno
pitanje?
10. Da li organ uprave može samostalno da odlučuje o građanskopravnoj stvari koja se javi kao
prethodno pitanje?
11. Šta se dešava kada je tužena Republika Srbija/jedinica lokalne samouprave- šta tužilac
može,a ne mora?
12. Šta je dužno lice koje je neosnovano lišeno slobode ili lice koje je neosnovano osuđeno, pa
zahteva naknadu štete?
13. Šta je dužno lice kome je štetu pričinio pripadnik Vojske Srbije?

6. Odnos parničnog i krivičnog postupka

Razgraničenje ove dve grane prava ne nailazi na veće teškoće jer su predmet i ciljevi oba
postupka bitno različiti. Građanski sud prvenstveno odlučuje u građanskopravnim sporovima
nastalih zbog povrede prava ličnosti, sporovima iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih i
imovinskih i drugih građanskopravnih odnosa. Krivični sud postupa po optužnici državnog

5
tužioca zbog učinjenog krivičnog dela. Ova razlika se ne zamagljuje čak i kada oba postupka
počivaju na istom životnom događaju.

Suštinska razlika između ova dva postupka je dispoziciona maksima. Građanski sudski
postupak počiva na dispozicionoj maksimi i stranke same pokreću postupak, daju sudu
činjeničnu građu i slobodno raspolažu svojim tužbenim zahtevom tokom čitavog postupka.
Izuzetak od pravila da postupak pokreću stranke može se naći samo u vanparničnom
postupku.

Krivični postupak počiva na istražnoj (inkvizicionoj) maksimi. Sud je dužan da istinito utvrdi
sve činjenice od kojih zavisi donošenje zakonite presude, bez obzira kakve činjenice i dokaze
stranke stave na raspolaganje sudu. Pored toga, krivični postupak se skoro uvek pokreće ex
officio (izuzetak su lakša krivična dela poput uvrede gde postupak može da povede privatni
tužilac). Pokreće ga državni tužilac koji je po zakonu dužan da goni učinioce krivičnih dela.

Athezioni postupak- u okviru krivičnog postupka može da se raspravi i imovinskopravni

zahtev koji je nastao kao posledica krivičnog dela. Zahtev se može odnositi izričito na
naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla. Mogu da ga vode samo
ona lica koja bi inače bila procesno legitimisana da podnesu takav zahtev u parničnom
postupku. Athezioni postupak može da se povede samo ako se time ne bi odugovlačio
krivični postupak, u suprotnom će sud doneti REŠENJE kojim će oštećenog uputiti da svoja
prava ostvari u parnici pred građanskim sudom. Uslov da se povede adhezioni postupak
pred krivičnim sudom je da su ispunjene sve procesne pretpostavke za vođenje spora jer su
dejstva parnice pred krivičnim sudom iste kao i da je parnica pokrenuta pred građanskim
sudom. Takođe, krivični sud može da usvoji tužbeni zahtev samo ako je istovremeno
krivičnom presudom optuženog oglasio krivim, inače će ga uputiti na parnicu. Može i da
delimično usvoji zahtev,a da ga za višak uputi na parnicu. Oštećeni nema pravo žalbe protiv
odluke kojom se upućuje na parnicu. Ali kada je u krivičnom postupku odlučeno o njegovom
zahtevu bilo presudom ili posebnim rešenjem oštećeni može da pobija prvostepenu odluku
žalbom, a kasnije nakon pravnosnažnosti može samo povodom ponavljanja krivičnog
postupka ili kada je uložen zahtev za zaštitu zakonitosti. U pogledu visine naknade štete sud
nije vezan novčanim iznosom koji je utkan u biće krivičnog dela- može da dosudi i viši i manji
iznos naknade. Osuđeni ima pravo žalbe protiv presude krivičnog suda u adhezionom
postupku. Osuđeni i njegovi naslednici mogu da pobijaju odluku pravnosnažnu odluku
krivičnog suda u ovom delu vanrednim pravnim lekovima, tačnije predlogom za ponavljanje
parničnog postupka.

Prethodno pitanje- Načelno, građanski i krivični sud samostalno i nezavisno odlučuju o

prethodnim pitanjima koja po pravilu spadaju u nadležnost drugog suda. Ako se u krivičnom
postupku pojavi prethodno pitanje koje je građanskopravne prirode, krivični sud može
samostalno da odlučuje o prethodnom pitanju i nije dužan da čeka da o tom pitanju
građanski sud donese pravnosnažnu odluku. Isto važi i u obrnutom smeru, građanski sud
može sam da odlučuje o postojanju krivičnog dela i odgovornosti počinioca ali može i da
prekine postupak ako želi da odluku prepusti krivičnom sudu.

6
Dejstvo presude krivičnog suda u građanskom sudskom postupku- Ovde dolazi do
odstupanja od principa nezavisnosti kod odlučivanja o prethodnom pitanju. U našem pravu
se pravi razlika između situacije da li je krivični sud doneo osuđujuću ili oslobađajuću
presudu. Građanski sud je vezan pravnosnažnom presudom krivičnog suda i to dvojako- u
pogledu postojanja krivičnog dela i u pogledu postojanja krivične odgovornosti učinioca.
Obrnuto, kada krivični sud donese oslobađajuću presudu, građanski sud nije vezan jer
kategorije vinosti (umišljaj i nehat) nisu indentične u krivičnom i građanskom materijalnom
pravu. Npr. ako sud rešenjem obustavi postupak iz razloga svrsishodnosti ili zbog
nedostatka dokaza, to ne predstavlja prepreku da se protiv optuženog pokrene parnica za
naknadu štete. Dva aspekta vezanosti koja zahtevaju dodatna pojašnjenja:

Vezanost rationae personae- Obavezujuće dejstvo presude krivičnog suda u građanskom

sudskom postupku se odnosi kako na optuženog tako i na treća lica koja nisu učestvovala u
postupku (npr. osiguravajuća društva). Načelno, presuda kojom je optuženi oglašen krivim
trebalo bi da prouzvodi dejstvo samo prema tj protiv opuženog, a ne i protiv trećih lica.

Vezanost rationae temporis- parnični sud je vezan osuđujućom presudom krivičnog suda bez
obzira da li je ona postala pravnosnažna pre nego što je tužba podneta sudu. Za obavezujuće
dejstvo je bitno da je pravnosnažnost presude krivičnog suda nastupila pre zaključenja
glavne rasprave pred prvostepenim sudom.

Postojanje krivičnog dela- Građanski sud je vezan presudom krivičnog suda da krivično delo
postoji. Vezanost se proteže do krajnjih granica objektivnog i subjektivnog bića krivičnog
dela. Sve druge činjenice koje je utvrdio krivični sud, a ne spadaju u obeležje krivičnog dela,
za građanski sud nemaju značaja. Npr. građanski sud je vezan kosnatacijom krivičnog suda
da je šteta pričinjena, ali ne ni njenom visinom ako visina ne čini obeležje krivičnog dela.
Takođe, osuđeni ne može da osporava svojstvo izvršioca, ali građanski sud može drugačije
da ceni njegovu ulogu u saizvršilaštvu.

Krivična odgovornost osuđenog- Građanski sud je vezan utvrđenjem krivičnog suda o

postojanju umišljaja kod osuđenog. Ako odgovornost za učinjeno krivično delo postoji po
oba oblika vinosti trebalo bi uzeti da je građanski sud vezan utvrđenjem krivičnog suda
naročito u onim situacijama kada mogućnost i obim naknade štete zavise od vrste vinosti.
Takođe, građanski sud vezan konstatacijama krivičnog suda samo onda kada su one
sadržane u tenoru osuđujuće presude. Ako je krivični sud odlučivao o obeležjima krivičnog
dela kao o prethodnom pitanju u obrazloženju presude,tada ne obavezuje građanski sud.

Dejstvo presude krivičnog suda na građanski sudski postupak ne primenjuje se i na rešenja

prekršajnih sudova.

Krivično delo kao prethodno pitanje u građanskom sudskom postupku- Do ovoga dolazi
kada materijalno pravo vezuje nastanak, promenu ili gubitak nekog subjektivnog prava ili
ovlašćenja za postojanje određenog krivičnog dela. Najčešće se odnos uticaja postojanja
krivičnog dela na građanski sudski postupak razmatra u slučajevima isključenja naslednika iz
prava na nužni deo kada naslednik učini sa umišljajem teže krivično delo prema

7
ostaviocu,njegovom detetu, supružniku ili roditelju. U ovim situacijama građanski sud je
vezan pravnosnažnom odlukom krivičnog suda i vezan je čak i oslobađajućom presudom
kojom je utvrđeno da nema krivičnog dela ili odgovornosti učinioca. Ukoliko presude
krivičnog suda nema, građanski sud može sam da reši o prethodnom pitanju.

Činjenično dejstvo presude krivičnog suda- Postoji kada materijalno građansko pravno i
građansko procesno pravo vezuju nastupanje određenih pravnih dejstava za postojanje
krivične presude određene sadržine. Na primer, predlog za ponavljanje parničnog postupka
može da se podnese ako su sudija ili veštak osuđeni za neko krivično delo povodom kojeg je
došlo do donošenja sudske odluke. U ovim situacijama presuda krivičnog suda ima dejstvo
obične činjenice koja se sumpsumira pod dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne
odnosno procesnopravne norme.

Dejstvo presude građanskog suda u krivičnom postupku- Iz principa ostvarenja unutrašnje

harmonije odlučivanja proizilazi da je krivični sud vezan tenorom presude građanskog suda.
Ovo naročito važi u pogledu tzv. preobražajnih presuda (npr. presuda o razvodu braka) i u
pogledu statusnih odluka sa preobražajnim dejstvom (utvrđivanje materinstva/očinstva). U
ZKP-u je međutim drugo rešenje, ZKP predviđa da odluka koju je doneo građanski sud, a
kojom se rešava pitanje koje se javlja kao prethodno u krivičnom postupku,ne obavezuje
krivični sud u pogledu ocene da li je učinjeno krivično delo.

1. O čemu odlučuje građanski sud,a o čemu krivični?

2. Koja je osnovna razlika između ova dva postupka? Koje maksime su glavne?
3. Na šta se može odnositi zahtev u athezionom postupku?
4. Koji su uslovi da se povede athezioni postupak? Šta sud donosi ako ne želi da ga pokrene? Da
li oštećeni ima pravo žalbe?
5. Kada oštećeni može da se žali? Šta može nakon pravnosnažnosti? Jel mogu naslednici da se
žale?
6. Prethodno pitanje- šta može građanski, a šta može krivični sud?
7. Da li presuda krivičnog suda ima uticaj u građanskom sudskom postupku?
8. Na koga se odnosi obavezujuće dejstvo presude krivičnog suda? Kada mora da nastupi
pravnosnažnost da bi bila obavezujuća?
9. Kojim delom presude krivičnog suda je vezan građanski? Na šta se odnosi vezanost što se
tiče krivičnog dela? Koji oblik vinosti obavezuje?
10. Kada se krivično delo pojavljuje kao prethodno pitanje? Primer? Da li je građanski sud vezan
presudom?
11. Kada se krivična presuda pojavljuje kao činjenica u građanskom sudskom postupku?

1. Tačke dodira?
- Adhezioni postupak i prethodno pitanje.

2. Šta ako je krivični sud odlučio o sporu?

8
 -Tu dolazi do odstupanja od principa nezavisnosti. Građanski sud je vezan osuđujućom
pravnosnažnom presudom krivičnog suda i to u pogledu postojanja krivičnog dela i u
pogledu postojanja krivične odgovornosti učinioca.
Ako je krivični sud doneo oslobađajuću presudu, građanski sud nije vezan presudom
krivičnog suda.

3. Dejstvo krivične presude kao činjenice u parničnom postupku?

-Do ovoga dolazi kada materijalno građansko pravo i gpp vezuju nastupanje određenih
pravnih dejstava za postojanje krivične presude određene sadržine Npr. Može da se podnese
predlog za ponavljanje postupka ako su sudija ili veštak osuđeni za krivično delo povodom
kojeg je došlo do donošenja sudske odluke. Tada presuda krivičnog suda ima dejstvo obične
činjenice koja se supsumira pod dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne odnosno
procesnopravne norme.

9. Načelo dispozicije

Sastoji se u tome što je zakonodavac ostavio strankama mogućnost da svojom voljom utiču
na pokretanje postupka, određenje predmeta spora i okončanje postupka. Iz načela
dispozicije proističe da parnični postupak pokreće stranka, tužilac. Njega nikad ne može
pokrenuti sud po službenoj dužnosti i od ovog principa izuzetaka nema. Parnični postupak se
pokreće tužbom ili predlogom za izdavanje platnog naloga. Dispoziciona maksima se proteže
i na prigovor kompenzacije- o njemu sud odlučuje u izreci presude i da bi sud uopšte
odlučivao o njemu i odbio tužiočev zahtev, tuženi mora da istakne prigovor kompenzacije tj.
da traži da se njegovo potraživanje prema tužiocu prebije sa tužiočevim potraživanjem.

Suprotno načelu dispozicije je načelo oficioznosti gde državni organ pokreće postupak po
službenoj dužnosti. Do ovoga dolazi da bi se zaštitili interesi pojedinih kategorija lica i
njihova imovinska i lična prava. Tako se u vanparničnom postupku pravo na podizanje tužbe
priznaje javnom tužiocu ili organu starateljstva. Organ starateljstva ima pravo da pokrene
parnični postupak za zaštitu od nasilja u porodici.

Stranke svojim predlozima i zahtevima određuju sudu granice u kojima će on da odlučuje.

Stranke određuju i šta je predmet spora u postupku. Sud ne može da dosudi tužiocu više od
onog što je tražio, ali može da dosudi manji iznos od onog koji je naveden u tužbenom
zahtevu. Ako tužilac zahteva više snosi rizik da bude odbijen u delu tužbenog zahteva tako
da tužilac snosi barem deo parničnih troškova. S druge strane, ako zahteva manje, moraće
naknadno da podnese tužbu i povede novi parnični postupak.

Da bi se ovo ublažilo, zakonodavac priznaje tužiocu pravo da raspolaže svojim tužbenim

zahtevom. On može umesto inicijalnog zahteva da istakne drugi ili da uz postojeći zahtev
istakne dodatni tj da povisi inicijalni tužbeni zahtev. Disponiranje tužioca tužbenim
zahtevom se naziva preinačenje tužbe.

9
Razgraničenje infra petita i aliuda: odluka infra petita je ona kojom je tužiocu dosuđeno
manje od onog što je tražio, pri čemu se pravna posledica sadržana u izreci presude ne
razlikuje od pravne posledice koja je zahtevana u tužbenom zahtevu. Aliud postoji onda
kada sud tužiocu dosudi nešto drugo, a ne ono što je zahtevano u tužbenom zahtevu.
Odluka infra petita je dopuštena, a aliud nije.

Zakonitost i tačnost odluke prvostepenog suda kontroliše se u postupku po pravnim

lekovima pred drugostepenim sudom ili VKS-om. I ovde važi dispoziciona maksima tj.
drugostepeni sud i VKS su vezani inicijativom stranaka, nikad ne pokreću ove postupke ex
officio. Stranke određuju u kom obimu će drugostepeni sud ispitivati prvostepenu odluku.
Drugostepeni sud može da odluku ispituje samo u onom delu u kome se prvostepena odluka
pobija i može da je ukine samo u onom delu koji je tuženi pobijao u žalbi. Stranka koja je
izgubila parnicu može da se odrekne mogućnosti da uloži pravni lek, a može i da povuče već
uloženi pravni lek.

Kao što stranke pokreću postupak, tako ga mogu i okončati. Tužilac može da povuče tužbu ili
da se odrekne tužbenog zahteva- kod povlačenja tužbe tužilac može ponovo pokrenuti
postupak protiv tuženog sa istim tužbenim zahtevom i zato se od tuženog zahteva
saglasnost pre nego što se donese rešenje o povlačenju tužbe. Kod odricanja tužbenog
zahteva donosi se presuda na osnovu odricanja i spor se okončava, tako da se ne traži
saglasnost tuženog. Tuženi može da prizna tužbeni zahtev i tada se donosi presuda na
osnovu priznanja i okončava se postupak. Pored toga, stranke mogu da zaključe i sudsko
poravnanje koje takođe okončava spor, a rešenje koje se donosi ima dejstvo izvršne isprave.

1. Koje je suprotno načelo?

-Načelo oficioznosti gde postupak pokreće državni organ ex officio (Vanparnični)

2. Šta može tužilac da uradi da okonča postupak?

-Može da povuče tužbu ili da se odrekne tužbenog zahteva.

3. Šta donosi sud kod povlačenja tužbe?

-Kod povlačenja tužbe sud donosi rešenje o povlačenju tužbe.

4. Šta se zahteva od tuženog kod povlačenja tužbe,od kog momenta i zašto?

-Zahteva se saglasnost tuženog od momenta kada se upustio u raspravljanje o tužbenom
zahtevu. Saglasnost je neophodna jer tužilac može ponovo podići tužbu protiv tuženog o
istom pravnom pitanju nakon što je povukao i postoji interes tužioca da se stvar reši.

5. Šta donosi sud kod priznanja tužbenog zahteva?

-Presudu na osnovu priznanja.

6. Gde sud ima najšira ovlašćenja kod načela dispozicije?

-U porodičnim sporovima.

7. Koja je razlika između povlačenja tužbe i odricanja od tužbenog zahteva?

10
 -Kod povlačenja tužbe tužilac može ponovo pokrenuti postupak protiv tuženog sa istim
tužbenim zahtevom i zato se od tuženog zahteva saglasnost pre nego što se donese rešenje
o povlačenju tužbe.
Kod odricanja tužbenog zahteva donosi se presuda na osnovu odricanja i spor se okončava,
tako da se ne traži saglasnost tuženog.

8. Kako još stranke mogu da okončaju postupak pored odricanja i povlačenja?

-Mogu zaključiti sudsko poravnjanje koje proizvodi dejstvo materijalnopravnog ugovora,ali
okončava parnicu i ima dejstvo izvršne isprave.

9. U kojim sporovima se ne primenjuje načelo dispozicije?

- U porodičnim sporovima, tu sud može da odluči ex officio i o pravnim posledicama koje
nisu tražene tužbenim zahtevom.
-U sporovima čijim predmetom stranke ne mogu slobodno da raspolažu - ako bi takvo
raspolaganje bilo suprotno prinudnim propisima, javnom poretku i moralu
-U sporovima čiji je predmet naknada štete sud može da odlučuje i van granica zahteva koji
su stavljeni u postupku (npr. povreda prava ličnosti)
-U potrošačkim sporovima, sud može da oglasi ništavom svaku nepravičnu ugovornu
odredbu u potrošačkom ugovoru,mimo postavljenog tužbenog zahteva

10. Šta ako muž maltretira ženu?

-Organ starateljstva ima pravo da pokrene postupak za zaštitu od nasilja u porodici.

11. Koje radnje raspolaganja spora proističu iz načela dispozicije?

-Tužilac: povlačenje tužbe (rešenje o povlačenju tužbe) i odricanje od tužbenog zahteva
(presuda po osnovu odricanja)
-Tuženi: priznanje tužbenog zahteva (presuda po osnovu priznanja)
-Zajedno: sudsko poravnanje (okončava spor, rešenje koje ima dejstvo izvršne isprave)

12. Na koju vrstu nadležnosti stranke mogu da utiču sporazumno?

- Na mesnu nadležnost.
1. Stranke mogu prorogacionim sporazumom da se sporazumeju o mesnoj nadležnosti suda-
one prorogacionim sporazumom derogiraju (ukidaju) nadležnost inače mesno nadležnog
suda i uspostavljaju nadležnost suda po njihovom izboru. Prorogacioni sporazum nije moguć
kada zakon predviđa postojanje isključive nadležnosti. Zaključenje prorogacionog sporazuma
je moguće sve dok ne nastupi litispedencija.
2. Prorogaciona klauzula- inkorporirana je u pravni posao iz kojeg bi spor mogao da nastane

13. Gde se sve manifestuje načelo dispozicije?

- Pokretanje postupka, određenje predmeta spora i okončanje parnice

10. Načelo obostranog saslušanja stranaka

(načelo kontradiktornosti)

11
Ovo načelo predviđa da će sud svakoj strani pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima,
predlozima i navodima njenog protivnika. Sud ne može odlučivati o zahtevu stranke ako nije
pružio mogućnost njenom protivniku da se o tom zahtevu izjasni. Prava iz ovog načela
uživaju i umešači i sva treća lica koja učestvuju u parnici.

Dužnosti suda koje proističu iz ovog načela su:

 da omogući stranci da iznese svoje činjenične navode, zahteve i predloge, naročito

dokazne predloge
 da stranci omogući da se izjasni o navodima, zahtevima i predlozima protivne strane
 da uzme u obzir navode, zahteve i predloge stranaka, ma kakvi oni sadržinski bili
 da razmotri svaki od navoda, zahteva ili predloga i o tome donese odluku
 da uzme u razmatranje i pravna shvatanja stranaka

Načelo obostranog saslušanja se odnosi i na podneske stranaka i parnične radnje suda-

tužba se dostavlja tuženom na odgovor, presuda obema strankama, žalba drugoj strani na
odgovor. Takođe stranke imaju ravnopravno pravo na uvid u spise predmeta. Važno je
napomenuti da stranke nisu dužne da se izjašnjavaju o navodima druge strane, ali je sud
obavezan da im to omogući.
Ograničenja ovog načela imaju za cilj da spreče odugovlačenje postupka. Neki postupci
poput izdavanja platnog naloga, određivanje privremenih mera, obezbeđenje dokaza i sl.
impliciraju hitnost i donošenje sudske odluke bez mogućnosti da se i druga strana izjasni o
predlozima i navodima svog protivnika. Međutim, čim je odluka suda doneta protivnoj strani
mora da se omogući da u postupku ospori donošenje takve odluke.
Donošenje presude zbog propuštanja nije protivno ovom načelu, jer je stranka propustila da
se izjasni o navodima i predlozima u odgovoru na tužbu. Takođe, ako jedna stranka ne dođe
na ročište sud može da raspravlja samo sa prisutnom strankom i ne bi mogao da donese
odluku na štetu odsutne stranke ako bi se ona bazirala na činjenicama i dokazima koji su
izvedeni na ročištu- sud je dužan da takvoj stranci dostavi zapisnik sa ročišta i ostavi joj
mogućnost da se izjasni o rezultatima koji su nastali nakon održanog ročišta.
Povreda načela obostranog saslušanja predstavlja apsolutno bitnu povredu parničnog
postupka. Ona u postupku po žalbi povlači sa sobom ukidanje sudske odluke bez obzira na
to da li bi ishod spora bio drugačiji da do povrede nije došlo. Zbog ove povrede je moguća i
revizija (samo ako je do povrede došlo u postupku pred drugostepenim sudom) i predlog za
ponavljanje postupka.

1. Ko je najčešće odgovoran za vršenje ovog načela?

-Sud. On mora da omogući strankama da se svojim pravima služe, ali one nisu dužne da se
izjašnjavaju na navode i predloge protivne strane- ako se ne izjasne to nije povreda ovog
načela.

12
 Takođe,ako je npr reč o pismenim podnescima,tužba se obavezno dostavlja tuženom na
odgovor,presuda obema strankama, žalba protivnoj strani na odgovor.

2. Kod kog subjekta najčešće dolazi do povrede ovog načela?

-Kod suda.

3. Koji je značaj povrede u žalbenom postupku?

-Povreda ovog načela predstavlja apsolutno bitnu povredu pravila parničnog postupka. U
postupku po žalbi povlači za sobom i ukidanje sudske odluke, bez obzira na to da li bi ishod
spora bio drugačiji da se poštovalo ovo načelo. Zbog ove povrede moguća je i revizija i
predlog za ponavljanje postupka, ako je do povrede došlo u postupku pred drugostepenim
sudom.

4. Da li se primenjuje u izvršnom postupku?

- Da. Kada je doneto rešenje o izvršenju, pa dužnik uloži prigovor, sud poziva stranke da se
izjasne.

11. Raspravno načelo

Tiče se načina na koji sud saznaje činjenice i na osnovu čijih dokaznih predloga utvrđuje
njihovo postojanje. S obzirom da sud ne može unapred znati za činjenice na kojima se
tužbenih zahtev zasniva, on ih saznaje tako što stranke pravno relevantne činjenice u
postupku iznose pred njega. Sud može da zasnuje svoju odluku samo na onim činjeniicama
koje su stranke saopštile sudu u toku postupka.

Suprotno ovom načelu je istražno (inkviziciono) načelo. Primenom istražnog načela akcenat
se stavlja na ostvarenje materijalnopravne pravičnosti, odnosno donošenja sudskih odluka
koje se temelje na tačno utvrđenim činjenicama i tačnoj primeni materijalnog prava. S druge
strane primena raspravnog načela odgovornost za tačnost sudske odluke stavlja u ruke
stranaka i njegova primena ima za cilj efikasnost u postupku.

Sud mora da primeni pravnu posledicu odgovarajuće paterijalnopravne norme samo ako su
se stekli uslovi iz njene dispozicije. Sud je dužan da poznaje pravno, ali ne može unapred
poznavati činjenice nakojima se temelji tužbeni zahtev. U pogledu pravnih navoda stranaka
sud nije ni u kakvoom pogledu vezan, ali je dužan da ih uzme u razmatranje. Sud može da
zasnuje svoju odluku samo na onim činjenicama koje su stranke saopštile sudu u toku
postupka. Suprotno tome, kod inkvizicionog načela sud utvrđuje činjenice nezavisno od
navoda stranaka.

Sud je dužan da se stara da u toku postupka podstakne stranke da iznesu i one činjenice od
kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Sud nije vezan dispozicijom stranaka o pravnim

13
normama i stavovima iskustva i njih utvrđuje nezavisno od toga da li se stranke na njih
pozivaju.

Iz raspravnog načela proizilazi da sud izvodi dokaze samo o onim činjenicama koje su među
strankama sporne. One činjenice koje je jedna stranka iznela, a druga ih izričito priznala ili ih
nije osporila, se ne dokazuju. Kada jedna od stranaka prizna postojanje činjenice to priznanje
vezuje tu stranku ali i sud, u slučajju da stranka nije naknadno osporila postojanje te iste
činjenice. Od ovog pravila postoji izuzetak- sud može da odluči da se dokazuju i priznate
činjenice, ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže svojim
zahtevom na način koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim
običajima.

Kada stranke predlože izvođenje određenih dokaznih sredstava (saslušanje svedoka,

veštačenje..) sprovodi se dokazni postupak. Sud je vezan dokaznim predlozima stranaka i
dužan je da izvede samo one dokaze koje su stranke predložile, s tim da nije dužan da izvede
sve dokaze, već mu zakonodavac ostavlja mogućnost da sam odredi koji će se dokazi izvesti
radi utvrđenja činjenica.

Pravilo je da sud ex officio utvrđuje postojanje procesnih pretpostavki, nezavisno od volje

stranaka (da li postoji stranačka i parnična sposobnost, apsolutna nadležnost i sl.) Isto važi i
za utvrđivanje procesnih pretpostavki za ulaganje pravnih lekova (dopuštenost).

Sud je dužan da uzme u obzir i one činjenice koje ni jedna od stranaka nije iznela, ali je za
njih saznao u dokaznom postupku npr.saslušanjem svedoka.

1. Koje je suprotno načelo?

- Istražno načelo. Tada se akcenat stavlja na ostvarenje materijalnopravne pravičnosti
odnosno donošenju sudskih oduka koje se temelje na tačno utvrđenim činjenicama i tačnoj
primeni materijalnog prava.

2. Kada se odstupa od ovog načela?

-Sud je dužan da se stara da se u postupku utvrde i one činjenice od kojih zavisi osnovanost
tužbenog zahteva, kao i da se stara o tome da se predmet spora svestrano raspravi
-Stranke,umešači i njihovi zastupnici su dužni da pred sudom govore istinu
-Sud nije vezan činjeničnim navodima i dokazima stranaka ako stekne uverenje da one teže
da raspolažu zahtevima gde je dispozicija stranaka isključena
-U porodičnim sporovima važi istražno načelo, sud može da utvrđuje i one činjenice koje
među strankama nisu sporne i one činjenice koje nijedna stranka nije iznela

3. Kada sud utvrđuje činjenice bez obzira na predlog stranaka?

- Sud ex officio utvrđuje postojanje procesnih pretpostavki. Takođe, postojanje svih
procesnih pretpostavki za ulaganje pravnih lekova sud utvrđuje po ex officio (dopuštenost)

12. Načelo neposrednosti

14
Načelo neposrednosti u parničnom postupku ima dva važna segmenta:

1. Svako raspravljanje, a pogotovo izvođenje dokaza se mora obaviti pred sudijom,

odnosno većem koje rukovodi parnicom
2. Sud treba da održi sva ročišta za glavnu raspravu i da donese presudu u
nepromenjenom sastavu.

Ima za cilj da obezbedi donošenje pravilne i zakonite odluke. Za očuvanje neposrednosti u

postupku dovoljno je da presudu donese ono veće čiji su članovi učestvovali na poslednjem
ročištu za glavnu raspravu kada je ona zaključena.

Izuzeci od primene načela neposrednosti u korist drugih načela i zahteva da se odluka

donese u razumnom roku:

 Ako tokom postupka dođe do odlaganja glavne rasprave, ali ne i do promene u

sastavu veća, glavna rasprava se nastavlja tako što predsednik veća ukratko izlaže
dotadašnji tok glavne rasprave.
 Ako dođe do promene u personalnom sastavu veća tokom trajanja parnice, rasprava
uvek mora da počne iznova. S tim da sud može da odluči da ne izvodi ponovo već
izvedene dokaze, nego samo da pročita zapisnike o izvedenim dokazima. Za ovo nije
potrebna saglasnost stranaka, ali je sud dužan da im dozvoli da se o tome izjasne.
 Kada dokaze izvodi zamoljeni sud- kada nije moguće izvesti dokaze pred
postupajućim sudom,on će se u formi pravne pomoći obratiti zamoljenom sudu koji
će izvesti određene dokaze. Na ročištu za glavnu raspravu pred postupajućim sudom
će se pročitati zapisnik o dokazima koji su izvedeni pred zamoljenim sudom.
 Izvođenje dokaza čitanjem pisane izjave svedoka- u ovom slučaju sud može (a ne
mora) da odluči da se lice koje je dalo pisanu izjavu sasluša putem konferencijske
veze odnosno video linka. Sud ovo može odlučiti po službenoj dužnosti ili na predlog
stranaka.

Sa izvođenjem dokaza od strane zamoljenog suda ne treba mešati slučaj kada sud zasnuje
svoju odluku na dokazima koji su izvedeni u drugom postupku, jer sudska praksa to tretira
kao povredu načela neposrednosti.

Ako je presudu doneo sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi presuda će moći
uspešno da se pobija kako u postupku po žalbu tako i u postupku po reviziji. Ostale povrede
načela neposrednosti imaju karakter relativno bitnih povreda pravila parničnog postupka.
Stranke mogu da se pozivaju na njih u postupku po pravnim lekovima ali uspeh pravnog leka
zavisi od toga kakav je bio uticaj povrede na pravilnost i zakonitost sudske odluke.

16. Načelo poučavanja neuke stranke

15
U našem pravu ne postoji ovo načelo jer se kosi sa raspravnim načelom koje je
fundamentalno načelo u pravu RS. Ipak, ako su ispunjena sledeća dva uslova:

1. da stranka nema punomoćnika

2. da se iz neznanja ne koristi procesnim pravima

sud će upozoriti stranku da može da angažuje punomoćnika. Smisao i domašaj ove odredbe
je neznatan. Mogućnost da se neuka stranka koristi procesnim pravima ne zavisi od pouke
koju joj uputi sud već od sveobuhvatne mogućnosti ili obaveze da straanku u parnici
obavezno zastupa advokat odnosno od mogućnosti ili obaveze da država stranci koja nije u
stanju da sebi priušti advokata obezbedi besplatnu pravnu pomoć .

Ova norma ima značaja samo za tužioca i to prilikom održavanja ročišta koje se održava pre
odbacivanja tužbe. Na tom ročištu se može raspravljati samo o pravnim piitanjima poput
nedostatka procesnih pretpostavki ili nepostojanja apsolutne nadležnosti suda opšte
nadležnosti tako da bi sud tada trebalo da pouči neuku stranku da angažuje punomoćnika i
sledstveno tome odloži ročište. Međutim, mogućnost da se odloži ročište na kome se
raspravlja o razlozima za odbacivanje tužbe ne postoji.

Što se tiče tuženog ova norma ima još manje značaja jer je tuženi dužan da iznee svoju
odbranu u meritumu već u odgovoru na tužbu. Kada sud dostavlja tužbu tuženom on ne zna
da li je tuženi neuk i da li će u parnici sam preuzeti parnične radnje. Docnije pouke na
pripremnom ročištu za glavnu raspravu nemaju velikog značaja za tuženog jer sud ne sme da
odliži pripremno ročište ako uoči da je stranka neuka i da usled toga ne može da se koristi
svojim procesnim pravima.

Poslednji procesni momenat u kome bi sud smeo da poduči tuženog o mogućnosti da

angažuje punomoćnika je pripremno ročište za glavnu raspravu. Takva pouka bi mogla da
ima značaja za tuženog u pogledu mogućnosti preduzimanja onih procesnih radnji za koje
nije nastupila prekluzija.

Što se tiče tužioca treba razlikovati dve situacije:

 kada je održano ročište radi odlučivanja o odbacivanju tužbe- sud može da da pouku
isključivo na ovom ročištu
 kada ovo ročište nije održano- u ovom slučaju sud bi mogao da upozori tužioca da
angažuje punomoćnika na pripremnom ročištu za glavnu raspravu

Podučavanje stranaka o pravu da angažuju punomoćnika u svakom docnijem procesnom

momentu imalo bi za posledicu povredu raspravnog načela i načela efikasnosti. Svaka
stranka može nakon pouke suda da se pozove na siromaško pravo i da zatraži besplatnu
pravnu pomoć što bi imalo za posledicu zastoj u postupku.

18. Prethodno pitanje

16
Prethodno pitanje je pitanje o postojanju ili nepostojanju jednog subjektivnog prava ili
pravnog odnosa čije rešenje logički prethodi rešavanju glavnog pitanja.

Prethodno pitanje je uvek:

 pravno pitanje (postojanje ili nepostojanje jednog subjektivnog prava ili pravnog
odnosa) - nikada nije činjenično
 uvek se postavlja in concreto u odnosu na glavno pitanje, u prethodno pitanje ne
spadaju opšta pravna pitanja
 javlja se uvek u dispoziciji materijalnopravne norme (pravnom osnovu) na koju se
stranka poziva u postupku, prilikom tvrdnje da joj pripada odredjena pravna
posledica

Prethodno pitanje uvek čini samostalnu pravnu celinu tako da o njemu može da se rešava
kao o glavnom pitanju u nekoj drugoj parnici.

U evrokontinentalnim sistemima postoje tri sistema rešavanja prethodnog pitanja u parnici.

Prvi je tzv. sistem potpune vezanosti koji važi u Francuskoj. U ovom sistemu o prethodnom
pitanju uvek rešava samo onaj državni organ u čiju nadležnost rešenje tog pitanja potpada.
Dakle, ukoliko je nadležan drugi organ, parnica se prekida dok se ne reši prethodno pitanje.
Takođe, svaki državni organ je vezan pravnosnažom odlukom drugog državnog organa.
Drugo sistem je u Nemačkoj gde svaki državni organ rešava samostalno o prethodnom
pitanju, ali to rešenje važi samo za postupak u kome se ono postavi. Sud nije vezan odlukom
drugog državnog organa koji je u okviru svoje nadležnosti rešio o prethodnom pitanju kao o
glavnom.

Kod nas važi mešoviti sistem i u zavisnosti od toga da li je nadležni organ već rešio o
prethodnom pitanju kao o glavnom u okvirima svoje nadležnosti, zavisi i kako će se
postupiti. Kada je u pitanju nerešeno prethodno pitanje:

 Ukoliko o prethodnom pitanju nije već pokrenuta parnica ili upravni postupak, parnični
sud može sam da reši o njemu.
 Ako je parnica već počela da teče, odnosno ako je pokrenut upravni postupak, sud
može ili sam da reši prethodno pitanje ili da sačeka pravnosnažnu odluku suda
odnosno upravnog organa. Sud pri donošenju odluke da li će sam da reši ili da sačeka
se vodi razlozima celishodnosti i ekonomičnosti postupka. Ako je prethodno pitanje
složeno, prekinuće.
Pitanja koja se tiču postojanja/nepostojanja braka kao i osporavanja materinstva i
očinstva se uvek rešavaju kao glavna pitanja.
 Parnični sud može da rešava o postojanju krivičnog dela kao o prethodnom pitanju.
Izuzetak postoji jedino kada je krivični postupak ranije obustavljen zbog smrti
okrivljenog. Takođe, parnični postupak se može prekinuti do donošenja odluke
krivičnog suda kada se tokom postupka javi osnovana sumnja da se prehtodno pitanje
tiče falsifikovane isprave koja je podneta u postupku ili lažnog iskaza svedoka ili
veštaka koje su date na ročištu ili podneskom.

Kada je o prethodnom pitanju već pravnosnažno rešeno:

17
  Pravilo je da odluke drugih sudova i drugih organa kojima je rešeno o prethodnom
pitanju kao o glavnom vezuju parnični sud
 Sud je vezan pravnosnažnim odlukama građanskog suda koji je rešio o prethodnom
pitanju kao o glavnoj stvari. Ako bi sud ponovo rešavao o prethodnom pitanju o kom je
već pravnosnažno odlučeno to bi predstavljalo bitnu povredu odredaba ZPP-a i imalo
bi za posledicu ništavost sudske odluke
 Ako bi sud pogrešno uzeo da je o prethodnom pitanju već pravnosnažno rešeno, to bi
predstavljalo relativno bitnu povredu postupka
 Ako bi odluka suda o prethodnom pitanju bila ukinuta, to predstavlja razlog za
ponavljanje postupka
 Parnični sud nije vezan odlukama organa uprave u kojima je on rešio o prethodnom
pitanju kao o glavnom. Čak i ako sud odluči da prekine postupak i sačeka odluku
upravnog organa, on ni tada nije njome vezan, već slobodno ceni rezultate upravnog
postupka u okviru vlastitog dokaznog postupka

Odluka o prethodnom pitanju ulazi u obrazloženje presude i nema dejstvo materijalne

pravnosnažnosti, pa proizvodi dejstvo samo za konkretnu parnicu u kojoj je to pitanje
rešeno.

Izuzeci:
1) Kada se o prethodnom pitanju odluči u obliku prejudicijelnog zahteva za utvrdjenje
2) U obliku prejudicijalne protivtužbe

Tada ono postaje obuhvaćeno pravnom snagom presude.

1. Koje svojstvo mora da ima da bi bilo prethodno?

 pravno pitanje (postojanje ili nepostojanje jednog subjektivnog prava ili pravnog odnosa) -
nikada nije činjenicno
 uvek se postavlja in concreto u odnosu na glavno pitanje,u prethodno pitanje ne spadaju
opšta pravna pitanja
 javlja se uvek u dispoziciji materijalnopravne norme (pravnom osnovu) na koju se stranka
poziva u postupku, prilikom tvrdnje da joj pripada odredjena pravna posledica

2. Da li je pravno ili činjenjično?

- Uvek je pravno pitanje,nikad činjenično.

3. U koji deo presude ulazi odluka o prethodnom pitanju?

-U obrazloženje. Postoje dva izuzetka kada ulazi u izreku (prejudicijelni zahtev i incidentalna
protivtužba)

4. Šta se dešava kada se pred parnični sud postavi prethodno pitanje?

-Može ili sam da odluči o njemu ili da prekine postupak i sačeka da se donese pravnosnažna
presuda o prethodnom pitanju

5. Kada ne može da ga reši sud?

- Kada se radi o utvrđivanju postojanja ili nepostojanja braka ili o osporavanju
materinstva/očinstva. O tome se uvek raspravlja kao o glavnoj stvari.

6. Koji je kod nas način?

18
 -Mešovit.

7. Šta ako je već rešeno?

-Obavezuje sud.

8. Šta ako nije rešeno?

-Može sam sud da reši ili da sačeka da se reši.

9. Šta treba da sadrži da bi se smatrao prethodnim pitanjem i kakvo je po pravnoj prirodi?

-Po pravnoj prirodi je pravno pitanje (nikada činjenično) i ima dejstvo samo u konkretnoj
parnici.

19. Postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja

Sporno pravno pitanje nije prethodno pravno pitanje, već je to pitanje koje se tiče
tumačenja sadržine i domašaja materijalnopravne ili procesnopravne norme, kvalifikacije
jednog pravnog instituta. Značajno je za rešavanje predmeta spora ili više parnica pred
jednostepenim sudovima. Zahtev sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja, razloge i stavove
stranaka.

Postupak inicira stranka ili prvostepeni sud ex officio. Kada ga inicira stranka, sud dostavlja
zahtev suprotnoj strani i rok za njeno izjašnjenje je 15 dana. Sud je dužan da zastane sa
postupkom dok VKS ne okonča rešavanje spornog pravnog pitanja.

Stranke u postupku u kome se javlja isto sporno pitanje, nemaju pravo da ponovo traže
njegovo rešavanje u parnici koja je u toku. Prvostepeni sud je vezan pravnim stavom VKS.
Sud je dužan da predmet dostavi VKS koji o njemu rešava u roku od 60 dana.

20. Pojam i vrste procesnih pretpostavki

Procesne pretpostavke su činjenice (uslovi) koji moraju da se ispune da bi sud uopšte

mogao da se upusti u odlučivanje i da bi mogao da meritorno odluči o predmetu spora.

Do parnice dolazi i kada procesne pretpostavke nedostaju, ali se ne može odlučiti o

predmetu spora. Ako sud utvrdi da nema procesnih pretpostavki, tužba se odbacuje kao
nedopuštena. Tek kada utvrdi da one postoje, prelazi se na odlučivanje o osnovanosti
tužbenog zahteva.

Procesne pretpostavke nisu regulisane u ZPP-u spominju se samo na jednom mestu kada
zakon govori o procesnim smetnjama. Procesne smetnje u smislu ovog zakona su procesne
situacije kada neka od procesnih pretpostavki nedostaje.

Procesne pretpostavke možemo klasifikovati na one koje se tiču:

19
1. SUDA

a) aposolutna nadležnost tj mogućnost da se određena oravna stvar rešava pred sudom u

parničnom postupku

b) direktna medjunarodna nadležnost domaćeg suda

c) odsustvo imuniteta za tuženog koji je strani državljanin

d) stvarna, funkcionalna i mesna nadležnost suda kojem je podneta tužba

e) nepostojanje arbitražnog sporazuma ili drugog ugovora kojim stranke poveravaju

rešavanje spora izabranom sudu

2. STRANAKA

a) postojanje stranaka

b) stranačka sposobnost stranaka

c) parnična sposobnost (ako je nema onda postojanje urednog zakonskog zastupanja)

d) uredno zastupanje kada je u pitanju zastupnik pravnog lica

e) postojanje urednog punomoćja

f) postojanje prava na vodjenje spora

3. TUŽBE

a) da je uredna (neuredna je ako sadrži sve što je potrebno ili je nerazumljiva)

b) da postoji pravni interes

4. PREDMETA SPORA

a) nepostojanje ranije započete parnice između istih stranaka o istom predmetu spora
(zabrana dvostruke litispedencije)

b) nepostojanje pravosnažne presude između istih stranaka o istoj stvari

c) postojanje tuživosti subjektivnog prava

Procesne pretpostavke još mogu biti:

20
  opšte ili posebne - opšte važe u svakoj parnici posebne su uslov za pokretanje
posebnih parnica(npr. vrednost spora za reviziju)

 pozitivne ili negativne - pozitivne moraju da postoje da bi sud mogao da se upusti u

raspravljanje i odlučivanje, a negativne su one čije je postojanje smetnja

 apsolutne ili relativne - apsolutne su one na koje sud pazi ex officio do

pravnosnažnog okončanja parnice, a relativne uzima u obzir po prigovoru stranke i to
do odredjenog momenta u parnici

 otklonjive i neotklonjive - neotklonjive su nedostatak apsolutne nadležnosti suda,

prava na vodjenje spora, pravni interes za podizanje tužbe… ostale se mogu otkloniti.

Ako se radi o neotklonjivoj procesnoj smetnji, tužba se odbacuje kao nedopuštena. Ako
postoje nedostaci koji se mogu otkloniti, tužba se ne odbacuje, već se postupak prekida.

Nepostojanje procesnih pretpostavki može imati za posledicu apsolutno i relativno bitne

povrede postupka. Apsolutno bitne povrede su one povrede kod kojih zakonodavac
neoborivo pretpostavlja da su imale za posledicu donošenje nezakonite i nepravilne odluke.

Tu spadaju:

1) povreda pravila o procesnim pretpostavkama (sud, stranke, predmet spora)

2) povreda elementarnih procesnih načela

3) povreda pravila o odlučivanju

4) povreda pravila o sadržini presude

Relativno bitne povrede postoje kada sud nije primenio neku procesnu normu ili je
nepravilno primenio, a to je moglo da ima uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Ako postoji spor o nihovom postojanju/nepostojanju, odlučuje se na pripremnom

ročistu/glavnoj raspravi. O njihovom (ne)postojanju, sud odlučuje rešenjem na koje posebna
žalba nije dozvoljena. On može odluku da odloži i da odluči zajedno sa glavnom stvari.

Za meritorno odlučivanje je bitno da procesnje pretpostavke postoje u momentu

zaključenja glavne rasprave. Izuzeci od ovog pravila su:

a) za postojanje direktne medjunarodne nadležnosti domaćeg suda- mora da postoji u

momentu početka toka parnice, a kasnije može i da otpadne

b) za postojanje mesne nadležnosti- mora da postoji u momentu podnošenja tužbe sudu

Ako postoje nedostaci u pogledu postojanja stranke, stranacke i parnične sposobnosti, tužba
se ne odbacuje, već se postupak prekida.

21
 Ako je došlo do meritorne odluke uprkos procesnim smetnjama, ta odluka je ništava i može
se pobijati redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Ako su procesne smetnje neotklonjive,
tužba se odbacuje u postupku po žalbi na prvostepenu presudu, a ako su otklonjive tužba se
ne odbacuje, vec se prvostepena presuda samo ukida, a predmet vraća na ponovno
odlučivanje.

1. Apsolutno i relativno bitne povrede odredaba- koja je razlika između njih?

-Apsolutno bitne povrede su one povrede kod kojih zakonodavac neoborivo pretpostavlja da
su imale za posledicu donošenje nezakonite i nepravilne odluke. Relativno bitne povrede
postoje kada sud nije primenio neku procesnu normu ili je nepravilno primenio, a to je
moglo da ima uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.
Apsolutne su one na koje sud pazi ex officio do pravnosnažnog okončanja parnice, a relativne
uzima u obzir po prigovoru stranke i to do odredjenog momenta u parnici.

2. Zašto se jedne i druge tako zovu?

-Kod apsolutnih kojih zakonodavac neoborivo pretpostavlja da su imale za posledicu
donošenje nezakonite i nepravilne odluke, dok je kod relativnih to je moglo da ima uticaja na
donošenje zakonite i pravilne presude.

3. Kako postupa sud u slučaju postojanja apsolutne povrede?

-Presuda je ništava,drugostepeni sud je dužan da ukine presudu.

4. Šta su apsolutne povrede, kako se grupišu, zašto se tako zovu i šta sud radi kada je bio
pogrešan sastav suda?
- Apsolutno bitne povrede su one povrede kod kojih zakonodavac neoborivo pretpostavlja
da su imale za posledicu donošenje nezakonite i nepravilne odluke. Na njih sud pazi ex officio
do donošenja pravnosnažne odluke. Grupisanje-gore! Ako je bio pogrešan sastav suda ukida
presudu odnosno presuda je ništava.

5. Šta kada je dvostruka litispedencija?

-Ukida se presuda zbog zabrane dvostruke litispedencije.

6. Razlika između apsolutnih i relativnih povreda?

-Ako su procesne smetnje neotklonjive, tužba se odbacuje u postupku po žalbi na
prvostepenu presudu, a ako su otklonjive tužba se ne odbacuje, vec se prvostepena presuda
samo ukida, a predmet vraća na ponovno odlučivanje.

7. Pod kojim uslovima se mogu istaći relativne povrede?

-Relativne povrede ističu stranke i to do određenog procesnog momenta.

21. Stvarna nadležnost sudova

22
Stvarna nadležnost znači da se postupanje sudova raspodeljuje prema vrsti sporne stvari.
Rešavanje sporova se raspodeljuje izmedju sudova opšte i sudova posebne nadležnosti.
Sudovi opste nadležnosti sude sve gradjanskopravne sporove, osim ako zakon predvidja
nadležnost privrednog suda.

Nadležnost privrednih sudova uređena je izričito Zakonom o uređenju sudova. Nadležnost

se zasniva prvenstveno na subjektivnom kriterijumu, a objektivni kriterijum je pomoćni.

Nadležnost privrednog suda rationae personae može da se zasnuje na dva načina:

1) Postojanje samo subjektivnog kriterijuma- svojstvo stranaka u postupku (ako su u pitanju

domaći ili strani pravni subjekti,nadležan je Privredni sud)

2) Kombinacija subjektivnog i objektivnog kriterijuma- sporovi izmedju privrednih subjekata i

drugih pravnih lica, ali samo ako spor nastane u obavljanju delatnosti privrednih subjekata.
Pod drugim pravnim licima treba shvatiti banke, osiguravajuća društva i pravna lica iz
vanprivredne sfere koja mogu uzgredno obavljati privrednu delatnost.

Ako se nadležnost privrednog suda zasnuje na jedan od ova dva načina, tada se ona širi i na
materijalne suparničare stranaka, čak i kada su oni fizička lica.

Nadležnost privrednog suda obuhvata i sporove koji proizilaze iz vanugovorne odgovornosti

za štetu ako je ona proizašla ,,iz medjusobnog privrednog odnosa ili je u posrednoj vezi sa
njim". Takođe, nadležan je da sudi sporove i o autorskom pravu i pravu industrijske svojine,
pod uslovom da su stranke privredni subjekti. Isto važi i za sporove povodom izvršenja i
obezbedjenja odluka trgovinskih sudova.

Stvarna nadležnost osnovnih sudova

Osnovni sud je nadležan da sudi u:

1) imovinskopravnim sporovima iz člana 1 ZPP-a, u kojima nije dopuštena revizija s obzirom

na vrednost spora

2) uvek je nadležan da u prvom stepenu odlučuje u stambenim sporovima

3) uvek radnopravni čiji je predmet naknada štete koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa
radom i sve radnopravne sporove

4) nadležan je i za medjunarodnopravnu pomoć

Stvarna nadležnost viših sudova

23
Viši sud je nadležan da sudi u:

1) imovinskopravnim sporovima iz člana 1 ZPP-a, u kojima je dopuštena revizija s obzirom na

vrednost spora

2) uvek je nadležan za autorsko pravo i pravo industrijske svojine

3) uvek je nadležan kod povreda i zaštita prava ličnosti poput ispravke informacija u
sredstvima javnog informisanja

4) uvek je nadležan za paternitetske i maternitetske sporove

5) uvek je nadležan za štrajk i kolektivne ugovore

1. Šta je apsolutna sudska nadležnost?

- Razgraničenje delatnosti između parničnih sudova i ostalih državnih sudova.

2. Ako se tužba podnese sudu koji nije nadležan,a nadležan je npr. upravni sud,koja odluka se
donosi?
- Oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene parnične radnje i odbaciće tužbu.

3. Do kog trenutka sud pazi na stvarnu nadležnost?

- Tokom celog postupka ex officio, otklonjiva procesna smetnja.

4. Posledice stvarne nadležnosti?

- Stvarno nenadležni sud se oglašava nenadležnim i ustupa predmet nadležnom sudu.

5. Kako zakon određuje stvarnu nadležnost privrednih sudova?

- Nadležnost se zasniva prvenstveno na subjektivnom kriterijumu, a objektivni kriterijum je
pomoćni

6. Ko može da bude sve u prvom stepenu?

- Osnovni i viši sud.

7. Prigovor stvarne nadležnosti?

- Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost.
Viši sud prvog stepena ne može da se oglasi stvarno nenadležnim ni po službenoj dužnosti ni
po prigovoru tuženog posle upuštanja tuženog u raspravljanje u pravnim stvarima iz
nadležnosti nižeg suda prvog stepena iste vrste.
-Ako se tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, tuženi može da istakne prigovor
nenadležnosti najkasnije pre početka pripremnog ročišta, a ako se ono ne održava, pre
otvaranja glavne rasprave.

8. Koji zakon reguliše stvarnu nadležnost?

24
 - Zakon o uređenju sudova reguliše nadležnost Privrednih sudova, a ZPP navodi da sudovi
opšte nadležnosti sude sve građanskopravne sporove osim kada zakon izričito predviđa
nadležnost privrednih sudova

9. Ako sam Vas tužio Privrednom sudu, a nadležan je osnovni sud, šta se dešava?
-Privredni sud će se oglasiti nenadležnimi uputiti tužbu nadležnom sudu.

10. Kako se zove rešenje kojim se sud oglašava nenadležnim?

-Rešenje o nenadležnosti.

11. Privredni sudovi- subjektivni i objektivni kriterijum?

- Nadležnost privrednog suda rationae personae može da se zasnuje na dva načina:
1) Postojanje samo subjektivnog kriterijuma- svojstvo stranaka u postupku (ako su u pitanju
domaći ili strani pravni subjekti,nadležan je Privredni sud)
2) Kombinacija subjektivnog i objektivnog kriterijuma- sporovi izmedju privrednih subjekata i
drugih pravnih lica, ali samo ako spor nastane u obavljanju delatnosti privrednih subjekata.

22. Pojam i vrste mesne nadležnosti

Pravilima o mesnoj nadležnosti se određuje dužnost stvarno nadležnog suda da postupa u

odredjenoj pravnoj stvari teritorijalno.

Kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti su:

1. Subjektivni kriterijum- veza koju stranka ima sa teritorijom suda (koristi se kada su u
pitanju lica koja uživaju veći stepen zaštite- bračni, porodični,paternitetski i slični
sporovi)
2. Objektivni kriterijum- veza koju predmet spora ima sa teritorijom suda (koristi se
kada su u pitanju interesi pravne sigurnosti)

Vrste mesne nadležnosti

Mesna nadležnost se uređuje zakonom (što je pravilo), a može se urediti i ugovorom ili
sudskom odlukom. Razlikujemo opštu i posebnu nadležnost, a posebna može biti isključiva,
elektivna (alternativna) i pomoćna.

Opšta nadležnost- pred sudom opšteg foruma može se voditi svaka parnica, osim kada je to
zakonom izričito isključeno. Ona se zasniva prema tome gde se nalazi:

 prebivalište /sedište tuženog. Gde se nalazi prebivalište odnosno sedište tuženog

uređeno je materijalnopravnim propisima (Zakonom o prebivalištu i boravištu
građana). Pretpostavlja se da je sedište pravnog lica ono koje je upisano u APR-u.
 redovno (trajno) boravište tuženog- mesto gde se nalazi centar njegovih životnih
interesa. Da bi se opšta mesna nadležnost zasnovala na osnovu redovnog boravišta,

25
 neophodno je da se prema okolnostima konkretnog slučaja može pretpostaviti da će
tuženi ubuduće tu imati redovno boravište (npr. student), ne može se zasnovati ako će
ga ubrzo napustiti.
 boravište tuženog ako on nema prebivalište na teritoriji RS ili neke druge države
(npr.nomadi)
 poslednje prebivalište tuženog- ako živi u inostranstvu,a tu ga je na službu ili na rad
uputio državni organ ili pravno lice

Za materijalne suparničare (lica koja se nalaze u pravnoj zajednici u pogledu predmeta

spora) tužba može da se podnese onom sudu koji je mesno nadležan za jednog od njih.

Posebna nadležnost- može biti isključiva, alternativna (elektivna) i pomoćna. Pred posebne
forume se mogu izneti samo zakonom odredjene parnice, odredjene prema predmetu
spora.

Isključiva mesna nadležnost- uklanja mogućnost da se parnica vodi pred drugim sudom.
Tužilac ne može da podnese tužbu sudu opšteg foruma, već samo onom što je isključivo
nadležan. ZPP predviđa isključivu nadležnost za sledeće sporove:

 o nepokretnostima- isključivo je mesno nadležan sud na čijem području se ta

nepokretnost nalazi
 o vazuhoplovstvu i brodu - sud na čijem se području vodi upisnik u koji je
vazduhoplov ili brod upisan
 iz odnosa s vojnim jedinicama i vojnim ustanovama - sud na čijem se području
nalazi sedište komande vojne jedinice odnosno ustanove
 u izvršnom i stečajnom postupku - sud na čijem se području nalazi sud koji
sprovodi stečajni odnosno izvršni postupak ili administrativno izvršenje
 tokom ostavinskog postupka- za sporove između naslednika i poverioca protiv
naslednika, nadležan je ostavinski sud do okončanja ostavinskog postupka

Alternativna (elektivna) nadležnost- tužilac bira da li ce tužbu podneti forumu opšte ili
posebne nadležnosti. Ovaj izbor čini u momentu podnošenja tužbe sudu i nadležnost se tada
okamenjuje. Posebni elektivni forumi važe za sledeće sporove:

 Bračni i porodični sporovi- utvrđenje postojanja ili nepostojanja braka,

poništenje ili razvod braka, utvrđivanje ili osporavanje materinstva ili očinstva,
zakonsko izdržavanje (samo ugovorno, ne i zakonsko)
 Stvarnopravni sporovi - smetanje državine na pokretnoj stvari (može i tamo gde
se dogodilo smetanje)
 Sporovi iz ugovornih odnosa- može i gde u sudu koji je mesno nadl za prodavca
 Sporovi o naknadi štete-može i tamo gde je izvršena štetna radnja
 Sporovi iz radnih odnosa- gde se rad obavlja ili se obavljao
 Imovinskopravni sporovi- forum imovine je otvoren samo ako tuženi nema
prebivalište, boravište ili uobičajeno boravište
26
  Sporovi za zaštitu potrošača i povredu prava ličnosti - gde potrošač ima
prebivalište odnosno boravište

Pomoćna mesna nadležnost- kada je jasno da postoji jurisdikcija domaćeg suda, ali ne može
da se primeni nijedno pravilo o odredjenju mesne nadležnosti, tada se koristi pomoćna
nadležnost koja se zasniva prema:

 boravištu tuženog- kada nema prebivalište na teritoriji RS

 prebivalištu tuženog- u sporovima za zakonsko izdržavanje ili prema mestu nalaženja
imovina tuženog
 poslednjem zajedničkom prebivalištu supružnika ili prebivalištu tužioca u bračnim
sporovima
 prebivalištu ili boravištu tužioca u bračno-imovinskim sporovima u vreme
podnošenja tužbe
 prebivalištu tužioca u paternitetskim/maternitetskim sporovima

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Prorogacioni sporazum- je ugovor stranaka kojim se one sporazumevaju oko mesne

nadležnosti suda. Spada u procesnopravne ugovore. Njime se faktički derogira inače mesno
nadležan sud i uspostavlja nadležnost suda prema izboru stranaka. Prorogacioni sporazum
nije moguć za stvarnu i funkcionalnu nadležnost. Razlikujemo izričit i prećutni prorogacioni
sporazum.

Izričitim prorogacionim sporazumom stranke ugovaraju mesnu nadležnost određenog suda

(,,nadležan je sud A") i on nije dopušten kada zakon predviđa postojanje isključive
nadležnosti. Prorogacioni sporazum je punovažan kada se ispune uslovi predviđeni
procesnopravnim i materijalnopravnim pravilima (forma, predmet, mane volje).

U pogledu uslova pod kojima je punovažan prorogacioni sporazum razlikujemo:

a) Prorogacionu klauzulu- inkorporirana je u pravni posao iz kojeg bi spor moga da nastane.

Ona ima nezavisnu sudbinu od pravnog posla u koji je inkorporirana. Za njenu punovažnost
je neophodno da je određen pravni posao iz kog mogu da nastanu sporovi (klauzula
poput ,,za sve sporove koji mogu da nastanu iz ovog ugovora nadležan je sud A"- generalna
prorogaciona klauzula nije dopuštena!!)

b) Prorogacioni sporazum- zaključuje se nakon što je spor nastao. Stranke moraju da odrede
spor koji sud treba da rešava i nije dovoljno da je spor odrediv već je nužno da se odredi
predmet spora
Zaključenje je moguće dok ne nastupi litispendencija.

Za obe vrste izričite prorogacije neophodna je pismena forma i njegovo postojanje može da
se dokazuje samo u pismenoj formi. Zaključenje prorogacionog sporazuma je moguće sve
dok ne nastupi litispedencija.

27
Do prećutne prorogacije dolazi kada tuženi ne istakne prigovor mesne nadležnosti suda
kojem je tužilac podneo tužbu. Sud ne pazi na mesnu nadležnost po službenoj dužnosti, već
samo po prigovoru tuženog i ako tuženi ne istakne prigovor mesne nadležnosti u odgovornu
na tužbu, prekludiran je da to učini kasnije. Ako se tužba ne dostavlja tuženom na odgovor,
onda prigovor može da istakne najkasnije na pripremnom ročištu ili pre nego što se upusti u
raspravljanje o glavnoj stvari.

Prećutna prorogacija, za razliku od izričite, moće da izmeni stvarnu nadležnost sudova u

jednom slučaju- ako se tužba podnese višem sudu, a ne stvarno nadležnom nižem sudu,
tada je pravilo da se viši sud oglasi nenadležnim i predmet ustupi stvarno nadležnom nižem
sudu. Ovo je moguće sve dok se ne održi pripramno ročište (ako se ne održava pripremno
ročište onda dok se tuženi ne upusti u raspravljanje na prvom ročištu) u suprotnom se
nadležnost okamenjuje.

1. Objasni elektivnu nadležnost. Primer?

- Tužilac pri podnošenju tužbe bira da li ce tužbu podneti forumu opšte ili posebne nadležnosti.
Kada npr dete tuži za izdržavanje, može da bude nadl. i sud gde ono ima prebivalište.

2. Koji zakon reguliše mesnu nadležnost?

-ZPP

23. Funkcionalna nadležnost

Funkcionalnom nadležnošću se reguliše suđenje po instancama u istoj pravnoj stvari. Kada

su pravila o stvarnoj nadležnosti rešila pitanje koji sud u konkretnoj pravnoj stvari odlučuje u
prvom stepenu, pravila o funkcionalnoj nadležnosti odlučuju koji sud je nadležan u drugom
stepenu, a koji u postupku po pravnim lekovima. Kada je osnovni sud nadležan u prvom
stepenu, u izvršnom i vanparničnom postupku, onda je u drugom stepenu nadležan viši sud.

 kadaosnovni sud rešava sporove, viši sud odlučuje po žalbi, ali samo u sporovima
male vrednosti
 kada je viši sud nadležan u prvom stepenu, u drugom je nadležan Apelacioni sud
 Apelacioni sud odlučuje po žalbama na presude osnovnih i viših sudova
 kada je privredni sud nadležan u prvom stepenu, u drugom je nadležan Privredni
apelacioni sud
 U postupcima po reviziji i zahtevu za preispitivanje presude odlučuje uvek VKS

24. Atrakcija nadležnosti

28
Kada dođe do atrakcije nadležnosti, nadležnost suda u određenoj pravnoj stvari se zasniva
na povezanosti pravne stvari sa nekim drugim postupkom (parnični, vanparnični,
izvršni,stečajni) koji se vodi pred tim sudom ili na njegovom području. Razlog zasnivanja
ovakve nadležnosti je procesna ekonomija.

Vrste privlačenja nadležnosti- Privlačenje nadležnosti počiva na zakonu i može da bude

potpuno i nepotpuno. Potpuno privlačenje podrazumeva da postojanje jednog postupka
ima za posledicu promenu u stvarnoj i mesnoj nadležnosti u povezanoj parnici. Kod
nepotpunog privlačenja povezanost parnice sa nekim drugim postupkom dovodi samo do
promene mesne, ne i stvarne nadležnosti. Takođe, atrakcija može da bude slabija i jača. Jača
postoji kada niži sudovi privlače predmete viših, a slabija kada viši sudovi privlače predmete
nižih.

Do atrakcije uvek dolazi kada se vodi izvršni ili stečajni postupak. Tada te sporove rešava
stečajni ili izvršni sud. Važni slučajevi atrakcije su kod sledećih sporova:

Privlačenje nadležnosti u sporu po tužbi glavnog mešanja- tužbu glavnog mešanja podnosi
treće lice protiv stranaka u toku njihove parnice, pri čemu u tužbi traži za sebe pravo o kome
teče prvobitna parnica. U ovom slučaju privlačenje nadležnosti potpuno jer sud koji vodi
prvobitnu parnicu postaje nadležan i za ovu tužbu.

Privlačenje nadležnosti u sporu po protivtužbi- Protivtužba je tužba koju tuženi podnosi

protiv tužioca u toku iste parnice. Atrakija nadležnosti je nepotpuna jer sud može da
odlučuje o protivtužbi samo ako je stvarno nadležan da postupa u parnici po protivtužbi.

Privlačenje nadležnosti kod objektivnog spajanja tužbenih zahteva- tužilac protiv istog
tuženog može da istakne više tužbenih zahteva, a do spajanja dolazi samo kada je za svaki
zahtev predvidjena ista vrsta postupka i kada je isti sud stvarno nadležan za njih. Atrakcija je
nepotpuna.

25. Delegacija i ordinacija nadležnosti

Mesnu nadležnost može da odredi i sam sud. On to može da učini delegacijom ili
ordinacijom nadležnosti.

Do delegacije dolazi kada inače mesno nadležan sud ne može faktički da postupa u
konkretnoj pravnoj stvari ili nije celishodno da u njoj postupa. Dakle, ovde se nadležnost
prenosi sa inače mesno nadležnog suda na drugi sud. Delegaciju nadležnosti vrši neposredno
viši sud (apelacioni sudovi za niže sudove ili Privredni Apelacioni sud za privredne sudove).
Protiv rešenja o delegaciji žalba nije dozvoljena.

Shodno razlozima za delegaciju,ona može biti:

29
a) Nužna- onda kada inače mesno nadležni sud usled izuzeća ili isključenja sudije ili iz drugih
razloga ne može da postupa. Kada nastupe ove okolnosti prvostepeni sud obaveštava o
tome neposredno viši sud koji rešenjem određuje da u datoj pravnoj stvari postupa drugi
stvarno nadležan sud sa njegovog područja.

b) Svrsishodna- ona počiva na razlozima celishodnosti. Kada je očigledno da će se pred

drugim mesno nadležnim sudom je lakše sprovesti postupak ili kada postoje drugi razlozi,
sudovi nadležni za delegaciju mogu bilo na predlog stranke ili inače nadležnog suda da
donesu rešenje da u konkretnom predmetu postupa drugi stvarno nadležan sud

Postupak:

*Postupak za delegaciju nadležnosti pokreće sam sud i to zahtevom koji upućuje najvišem
sudu iste vrste. Zahtev se ne dostavlja strankama na izjašnjenje. O zahtevu odlučuje najviši
sud u Republici iste vrste, u veću.

*Predlog za delegaciju mogu da pondesu i stranke postupajućem sudu- predlog mogu da

podnesu do okočanja pripremnog ročišta za glavnu raspravu, a nakon toga podnošenje
predloga je moguće samo ako je stranka sa zakašnjenjem saznala za razloge koji
opravdavaju delegaciju ili su ti razlozi nastali nakon okončanja pripremnog ročišta za glavnu
raspravu. Predlog se dostavlja drugoj strani na izjašnjenje (rok 3 dana) i o njemu odlučuje
prvostepeni sud rešenjem.

Predsednik veća postupajućeg suda odbacuje predlog stranaka kada:

a) je stranke već jedanput podnela isti predlog
b) predlog nije obrazlozen
c) je predelog neblagovremen
d) se delegacija zahteva iz razloga koji se odnose na isključenje ili izuzeće sudije

Rešenje se donosi u roku od 8 dana. Protiv rešenja o odbacivanju predloga nije dopuštena
žalba.

Ordinaciju nadležnosti vrši Vrhovni Kasacioni sud i to kada je sigurno da postoji direktna
medjunarodna nadležnost sudova u Srbiji, ali iz okolnosti slučja ne može da se utvrdi koji bi
sud bio mesno nadležan. Tada VKS, sam ili na predlog stranke, odredjuje mesnu nadležnost
suda.

1. U kojim sporovima postoji odstupanje od načela dispozicije?

- U bračnim, porodičnim, paternitetskim i maternitetskim sporovima gde važi načelo
oficioznosti.

30
 2. Kada sud nije dužan da izvede sve dokaze koje su stranke predložile?
-Ako bi takvo raspolaganje bilo protivno prinudnim propisima, javnom poretku, moralu,
dobrim običajima

3. Koji sudovi postoje?

- Sudovi opšte i posebne nadležnosti.

4. Koja vrsta nadležnosti se menja delegacijom?

-Mesna nadležnost suda.

26. Sukob nadležnosti

Sukob nadležnosti postoji kada razna tela koja odlučuju o pravima i obavezama
građanskopravnog karaktera za sebe prisvajaju ili od sebe odbijaju da odlučuju u konkretnoj
pravnoj stvari. Sukob nadležnosti može biti pozitivan i negativan.

Sukobe o apsolutnoj nadležnosti rešava Ustavni sud RS. Sud koji smatra da nije nadležan se
oglašava nenadležnim i donosi rešenje. Po pravnosnažnosti tog rešenja, dostavlja predmet
onom sudu za koji on smatra da je nadležan. Sud kome je predmet ustupljen može takođe
da smatra da je nenadležan. Tada je reč o negativnom sukobu. Pozitivan sukob nije moguć
zbog zabrane dvostruke litispedencije.

Kada sud kome je dostavljen predmet takođe smatra da je nenadležan, pokreće se postupak
za rešavanje sukoba nadležnosti tako što sud kome je predmet ustupljen dostavlja predmet
sudu koji je nadležan da reši sukob nadležnosti.

Pravilo je da sukob nadležnosti sudova iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud. Tako
Apelacioni sud i Privredni Apelacioni sud rešavaju sukobe između nižih sudova sa svog
područja. Ostale sukobe nadležnosti rešava VKS.

Postupak se pokreće sud kome je predmet ustupljen tako što ga prosleđuje sudu koji je
nadležan da reši sukob nadležnosti. Dok se sukob ne reši sud kome je predmet ustupljen je
dužan da preduzima radnje u postupku koje ne trpe odlaganje. Postupak o sukobu
nadležnosti se okončava rešenjem protiv kog nije dozvoljena žalba.

27. Vrednost predmeta spora

31
Vrednost predmeta spora je vrednost zahteva koji tužilac ističe u tužbi, izražen u novcu. On
je obavezan sastojak tužbe, i ukoliko on nedostaje, tužba se odbacuje kao neuredna.

Od vrednosti predmeta spora zavisi:

a) sastav prvostepenog suda

b) dopuštenost revizije - nije dopuštena ako vrenost ne prelazi iznos od 40 000e/ 100 000e

c) vrsta postupka - pravila o parnici u sporovima male vrednosti se primenjuju kada je

vrednost do 3000e

d) visina sudskih taksi

e) visina advokatskog honorara

Opšte pravilo za određivanje vrednosti spora- Visina utuženog novčanog potraživanja čini
vrednost predmeta spora. U ostalim slučajevima, vrednost spora čini vrednost glavnog
zahteva koju odredjuje sam tužilac, a pri tom se sporedna traženja (kamata, ugovorna kazna
i sl) ne uračunavaju. Određenje vrednosti spora koje je u tužbi učinio tužilac je obavezujuće
kako za sud tako i za protivnu stranku. Korekcije može da učini sud samo u izuzetnim
slučajevima.

Kada tužilac podnosi tužbu za utvrđenje i u njoj zahteva utvrđenje prava svojine ili drugih
stvarnih prava na nepokretnostima, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj
vrednosti nepokretnosti ili njenog dela. Isto važi i kada se predmet spora odnosi na
utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora čiji je predmet nepokretnost. Za odredjenje
vrednosti predmeta spora merodavan je momenat u kome je tužilac podneo tužbu.

Posebna pravila:

1) Buduća davanja koja se ponavljaju- kada se tužbeni zahtev odnosi an buduća sukcesivna
davanja (npr. zakonsko izdržavanje), vrednost predmeta spora se računa kao zbir svih
budućih davanja. Ako obaveza na buduća davanja traje duže od 5 godina,kao vrednost se
uzima zbir davanja za period od 5 godina.

2) Kumulacija tužbenih zahteva- ako je više zahteva istaknuto u jednoj tužbi protiv jednog
tuženog, vrednost predmeta spora se određuje na dva načina. Prvo, ako svi zahtevi proističu
iz istog činjeničnog stanja i pravnog osnova tada se vrednost zahteva sabira. Ako zahtevi ne
počivaju na istom činjeničnom stanju i pravnom osnovu, vrednost predmeta spora se
odredjuje za svaki zahtev ponaosob. U slučaju da su u jednoj tužbi alternativno istaknuta dva
zahteva, uzima se vrednost manjeg, ali ovo ne važi kada su alternativno istaknuti zahtev u
novcu i nenovčana činidba.

32
3) Sporovi o postojanju zakupnih odnosa- kada je predmet spora postojanje zakupnog
odnosa, vrednost predmeta spora jednaka je visini jednogodišnje zakupnine, a ako je na
kraće vreme, onda se za vrednost predmeta spora uzima visina ukupne zakupnine

4) Sporovi po zahtevu za davanje obezbedjenja- ako predmet zaloge ima veću vrednost od
iznosa potraživanja koje treba obezbediti, vrednost predmeta spora će biti jednaka iznosu
potraživanja, u suprotnom će to biti vrednost založene stvari.

Ako je tužilac suviše visoko označio vrednost predmeta spora, tuženi moze u odgovoru na
tužbu da prigovori i podnese dokaze do početka glavne rasprave. Sud mora da nakasnije na
pripremnom ročištu (ako nije održano onda na glavnoj raspravi) da proveri vrednost spora.

28. Sastav suda

Ustav RS previđa načelo zbornog sudjenja. Pravilo je da sud sudi u veću, a izuzeci mogu da se
predvide samo zakonom. Pravila o sastavu suda uređuju personalni sastav sudećeg tela u
pojedinim fazama parnice. Određuje se da li sud sudi u veću i ako sudi u veću kakav je
njegov sastav. Pravilo je da u parničnom postupku sudi veće ili sudija pojedinac. Da li se sudi
u veću ili inokosno, zavisi prvenstveno od stadijuma postupka i vrste sporne stvari.

Sastav prvostepenog suda- U prvom stepenu sudi veće,osim ako je zakonom izričito
propisano da sudi sudija pojedinac.To će gotovo uvek biti slučaj. Sudija pojedinac uvek sudi
u prvom stepenu:

1. u svim imovinskopravnim sporovima 6. u sporovima zbog diskriminacije i

2. u svim stambenim sporovima povrede prava ličnosti
3. u drzavinskim parnicama 7. u potrošačkim sporovima
4. u sporovima o autorskim i srodnim 8. u sporovima povodom kolektivnih
pravima ugovora i štrajka
5. u sporovima iz prava industrijske 9. u sporovima koji se tiču pravne
svojine pomoći

Prvostepeni sud sudi u veću samo porodične sporove. U ovim sporovima sudije ( i sudije
porotnici) moraju da imaju posebna znanja iz oblasti prava deteta. Veće čine sudija i dvoje
sudija porotnika. Sudija je predsednik veća.

Sastav drugostepenog suda- uvek sudi u veću koje čine tri sudije. Isto važi i za sud koji
odlučuje o sukobu nadležnosti i kada sud sudi u porodičnim stvarima. Ovde isto važi pravilo
da u porodičnim stvarima sudije moraju da imaju posebna znanja iz oblasti prava deteta.

33
Sastav VKS- odlučuje u veću sastavljenom od petoro sudija kada sudi o dozvoljenosti i
osnovanosti revizije ili o zahtevu za preispitivanje presude nižeg suda. O zahtevu za
ponavljanje postupka ili kada rešava sukob nadležnosti sudi u veću sastavljenom od troje
sudija.

Prvostepeni sud ex officio odmah po prijemu tužbe ceni da li će u konkretnom slučaju

postupati veće ili sudija pojedinac. Odluku donosi na osnovu činjenica koje su navedene u
tužbi. Sud pazi na svoj sastav ex officio tokom celog postupka.

Ako sud započne postupak pred većem, a trebalo je da sudi sudija pojedinac, radi se o
otklonjivoj procesnoj smetnji. Sud će doneti rešenje kojim će utvrditi da se radi o sporu o
kom treba da sudi sudija pojedinac. Po pravnosnažnosti tog rešenja postupak se nastavlja
pred sudijom pojedincem. Međutim, veće može i da odluči da predmet ne ustupi sudiji
pojedincu već da ono samo sprovede postupak. Ova odluka biće celishodna ako je suđenje u
odmakloj fazi postupka. Protiv odluke veća nije dopuštena žalba.

Ako je suđenje otpočelo pred sudijom pojedincem, a predviđeno je da sud sudi u veću,
sudija pojedinac je obavezan da donese rešenje kojim predviđa da će se postupak nastaviti
pred nadležnim većem istog suda. Protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.

Povreda pravila o sastavu suda predstavljaju apsolutno bitnu povredu pravila parničnog
postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti. Presuda doneta u pogrešnom sastavu se
može pobijati žalbom i vanrednim pravnim lekovima. Ovo pravilo ne važi kada je umesto
sudije pojedinca sudilo veće.

29. Isključenje i izuzeće sudije

U našim normama nezavisnost sudstva garantuje Ustav. Nepristrasnost u suđenju garantuje

ustanova isključenja i izuzeća sudije- kada god se jave okolnosti koje ukazuju da suđenje
neće biti nepristrasno postupajući sudija može da bude isključen odnosno izuzet sa suđenja.

ZPP razlikuje isključenje od izuzeća sudije. Do isključenja dolazi kada postoji jedan od razloga
koji zakon taksativno navodi i za te razloge posoji neoboriva pretpostavka da suđenje neće
biti nepristrasno. Kod izuzeća se radi o tome da in concreto postoje okolnosti koje ne daju
garancije za postojanje nepristrasnog suđenja. Razlozi se odnose na svakog člana veća
ponaosob i odnose se na odnos sudije sa strankama, njihovim zakonskim zastupnicima,
punomoćnicima, umešačima i drugim licima na koje se prostiru subjektivne granice
pravnosnažnosti presude.

34
 Razlozi za isključenje

niko ne može da bude sudija u

postojanje srodstva inkompatibilnost funkcije
sopstvenoj stvari

ako mu je stranka ili njen

sam stranka
sa strankom u odnosu
saovlašćenika, saobveznika ili
regresnog obveznika
član ili akcionar pravnog lica sa
više od 3% učešća u ukupnom
kapitalu, ako je jedna stranka u
sporu njegov poverilac ili dužnik
zakonski zastupnik
-srodnik po krvi u pravoj liniji
-pobočni srodnik do 4. stepena
-supružnik ili vanbračni partner
-srodnik po tazbini do
2.stepena
u istom predmetu je saslušan
kao svedok ili veštak- ovo se
odnosi i na sudiju
drugostepenom postupku i u
postupku po p.lekovima
u istom predmetu sudelovao u
postupku medijacije,ičestvovao
u zaključenju sud.poravnanja ili
je ranije stranku zastupao kao
advokat

ako je staralac, usvojenik ili

doneo je odluku u stečajnom
ako između stranaka i sudije usvojilac stranke/zak
postupku zbog koje je došlo do
teče parnica zastupnika/punomoćnika ili
spora
postoji zajedničko domaćinstvo

Razlozi za izuzeće
bliskost sudije sa strankama/
odnos prema predmetu spora odnos prema punomoćnicima
zak. zastupnicima/ umešačem
dalji stepen srodstva, sukob
izražen stav sudije, loše ljubavni odnos,prijateljstvo ili
interesa,prijateljstvo ili
vođenje postupka neprijateljstvo,netrpeljivost
neprijateljstvo

Inicijativa- inicijativa može da potekne od samog sudije ili od stranke. Sudija je dužan da se
sam isključi ako za to postoje razlozi i čim sazna da postoji neki od razloga za isključenje
mora da prekine svaki rad na predmetu i o tome obavesti predsednika suda. Po pravilu do
isključenja sudije treba da dođe ex lege, zato i rešenje koje donosi Predsedik suda ima
deklarativno dejstvo. Sudija može da preuzme samo one parnične radnje koje ne trpe
odlaganje.

Zahtev stranke za izuzećem odnosno isključenjem ne može da bude paušalan. Stranka mora
da u zahtevu navede zakonski razlog na koji se poziva i da obrazloži postojanje činjenica na
kojima zasniva svoj zahtev kao i okolnosti iz kojih je vidljivo da jhe zahtev podnet
blagovremeno. Stranka je dužna da zahtev istakne čim sazna za postojanje razloga, a inače

35
zahtev može da se podnese do okončanja raspravljanja pred prvostepenim sudom, a ako
nije bilo raspravljanja onda do donošenja odluke.

Takođe, zahtev može da se iznese i u instancionom postupku i zahtev za isključenje sudije

koji odlučuje o pravnom leku može da se podnese nakasnije do donošenja odluke o
pravnom leku. Suprotno tome ako se traži izuzeće sudije u instancionom postpku ono je
blagovremeno ako je podneto u roku od 154 dana od prijema spisa u sud višeg stepena.
Izuzetno, ako se vodi rasprava pred drugostepenim sudom onda se zahtev može podneti do
zaključenja te rasprave.

Ako zahtev za izuzeće nij blagovremen onda je stranka u daljem toku postupka prekludirana
da se poziva na razloge za izuzeće na koje je mogla da se poziva u prvostepenom postupku.
Prekluzija važi samo za izuzeće sudije jer na razloge za isključenje sud pazi ex officio tokom
celog trajanja postupka.

Zahtev za izuzeće i isključenje je nedopušten:

 kada se traži paušalnoizuzeće svih sudija nekog suda

 kada nije obrazložen razlog za izuzeće

 ako je o zahtevu već odlučeno

 ako se zahteva izuzeće sudije koji ne postupa u tom predmetu

 ako se zahteva izuzeće predsednika suda koji ne postupa u tom predmetu

Ako je stranka podnela nedopušten ili nepotpun zahtev, Predsednik veća ga odbacuje bez
odlaganja, bez obzira na to da li je zahtev podnet na ročištu ili u formi podneska. Kada nema
razloga za odbacivanje zahteva, Predsednik suda uzima izjavu od sudije čije se isključenje ili
izuzeće traži u kojoj se sudija izjašnjava na okolnosti navedene u zahtevu, a zatim se
odlučuje o zahtevu. O zahtevu odlučuje predsednik neposredno višeg suda, a o zahtevu koji
se odnosi na predsednika VKS se odlučuje na opštoj sednici VKS.

Rok za donošenje odluke je 3 dana odnosno 15 dana ako se odlučuje o zahevu za isključenje
ili izuzeće predsednika suda ili predsednika VKS. Zahtev se usvaja ako su razlozi na koje se
poziva stranka verovatni i dovoljni da stvore sumnju u nepristrasno suđenje. Ako predsednik
usvoji zahtev, žalba nije dopuštena. I obrnuto, ako zahtev odbije kao neosnovan nije
dopuštena posebna žalba.

Sudija na čijoj strani su se stekli razlizi za isključenje dužan je da odmah prekine rad na
predmetu, a kada postoje razlozi za njegovo izuzeće zastaje sa postupkom, obaveštava
predsednika suda koji odlučuje o izuzeću i tada može da preduzima samo one radnje koje ne
trpe odlaganje. Ako zahtev za isključenje bude usvojen, sud ukida sve parnične radnje koje je
preuzeo isključeni sudija. S druge strane, ako je usvojen zahtev za izuzeće sud ukida samo

36
one parnične radnje koje je preuzeo izuzeti sudija od momenta kada je podnet zahtev za
njegovo izuzeće. Uz to, stranke mogu da se saglase da se te parnične radnje ne ukidaju.

Povreda pravila ima za posledicu da sudska odluka bude apsolutno ništava. Na te povrede
stranka može da se poziva u žalbi na presudu kao i u reviziji protiv presude i predlogu za
ponavljanje postupka. Isto važi i za žalbu protiv rešenja odnosno reviziju protiv rešenja.

1. Razlika između isključenja i izuzeća?

2. Na koga se odnose razlozi za isključenje i izuzeće?
3. Tri grupe razloga za isključenje?
4. Razlog za izuzeće je kakav strah?
5. Tri vrste razloga za izuzeće?
6. Čija je inicijativa za izuzeće/isključenje?
7. Šta kada sud uvidi razlog za izuzeće,a šta kada ga uvidi stranka?
8. Koje radnje sudija može da preduzme iako uvidi da postoje razlozi za isključenje?
9. Rokovi? Šta ako se ne ispoštuju?
10. Ako zahtev za izuzeće/isključenje nema potrebnu sadržinu? Jel ima pravo žalbe na rešenje?
11. Kada je zahtev za izuzeće/isključenje nedopušten?
12. Koji je rok za donošenje odluke o izuzeću / isključenju?
13. Koja je posledica povrede pravila o izuzeću / isključenju?

30. Stranke u parničnom postupku

S obzirom na status i cilj učešća, parnični subjekti se mogu podeliti na glavne i pomoćne.

Glavni parnični subjekti- imaju takav status koji im omogućava da preduzimaju parnične
radnje. One to čine sa ciljem da zasniju, razvijaju i okončaju parnični postupak. U glavne
parnične subjekte spadaju stranke, sud, zastupnici stranaka, javni tužilac i umešač.
Razlikujemo primarne i sekundarne glavne parnične subjekte. Bez primarnih parničnih
subjekata ne može da postoji parnica i tu spadaju stranke i sud. Učešće sekundarnih
subjekata je fakultativno, ali radnje koje oni preduzimaju takođe imaju svojstvo parničnih
radnji. To su zastupnici stranaka i umešači.

Pomoćni parnični subjekti- učestvuju u parnici,ali ne preduzimaju parnične radnje. To su

svedoci i veštaci.

Parnične stranke- to su tužilac i tuženi. Tužilac je lice koje je podnelo tužbu sudu tj. ono lice
koje zahteva od suda da mu pruži pravnu zaštitu u parničnom postupku. Tuženi je lice prema
kom se traži zaštita. Pojam stranke je procesnopravnog karaktera jer lice stiče svojstvo
stranke samim podnošenjem tužbe, odnosno time što je tužen. Materijalnopravni odnos

37
između stranaka je relevantan za donošenje sudske odluke, a ne za njhovo svojstvo stranke.
Danas se u procesnom pravu problem materijalnopranvog ovlašćenja i obaveze tretira kao
problem stvarne legitimacije stranaka. Sud odbija tužbeni zahtev meritornom presudom
kada utvrdi da tužilac nije titular subjektivnog prava ili ovlašćenja odnosno kada utvrdi da
tuženi prema tužiocu nema nikakvu obavezu građanskopravnog karaktera.

Stranke po dužnosti- Državni organi ili druga lica kojima je zakon poverio ovlašćenje da vode
parnicu o tuđem pravu ili obavezi. To su javni tužilac, organ starateljstva, stečajni upravnik i
privremeni staralac zaostavštine. Položaj ovih lica zavisi od ovlašćenja previđenih zakonskim
propisima. Postoje različita teorijska rešenja:

 Javni tužilac ima položaj stranke po dužnosti kada pokreće parnicu za poništaj
apsolutno ništavog pravnog posla, braka ili priznanja očinstva, zato što podnosi tužbu
u javnom interesu kao državni organ. Isto važi i za organ strateljstva.
 Stečajni upravnik je u ZoS određen kao organ stečajnog postupka i ima generalno
status zakonskog zastupnika stečajnog dužnika. Zato on može imati položaj i stranke
po dužnosti i zastupnika. U parnicama čiji predmet su pravni poslovi stečajnog
dužnika stečajni upravnik je njegov zakonski zastupnik
 Staralac zaostavštine se smatra zakonskim zastupnikom naslednika ako je njihovo
prebivalište nepoznato. Ako se uopšte ne zna da li naslednici postoje onda je on
stranka po dužnosti i troškove i nagradu za njegov rad prima organ starateljstva.

Prema teoriji dužnosti javni tužilac, stečajni upravnik i organ starateljstva jesu stranke po
dužnosti jer nastupaju u parnici na osnovu naredbe zakona i spore se o tuđem pravu. Po
teoriji zastupanja takvi organi nemaju svojstvo stranke u parnici već samo zakonskog
zastupnika. Jedna od varijanti ove teorije je i organska teorija prema kojoj staralac
zaostavštine i stečajni upravnik imaju položaj organa imovinske mase u čije ime i za čiji račun
učestvuju u parnici.

Sticanje svojstva i identitet parnične stranke- tužilac i tuženi stiču ova svojstva momentom
podnošenja tužbe sudu od strane tužioca. Važno je naglasiti da je relevantan momenat
podnošenja tužbe sudu jer do trenutka dostavljanja tužbe tuženom mogu da se jave teškoće
koje se tiču nemogućnosti utvrđivanja tačnog identiteta tuženog. Problem utvrđenja
identiteta stranaka odnosno tuženog se javlja kada su stranke nejasno ili neprecizno
određene ili ako se tužba dostavi pogrešnom licu.

Da bi se steklo svojstvo stranke moraju da se ispune sledeći uslovi:

1. stranka mora da postoji - tužba protiv nepostojećev fizičkog ili pravnog lica nije
dopuštena. Da bi pravni subjekt postao stranka on mora da postoji u momentu kada je
tužba podneta sudu
2. stranka mora da bude poznata- tužba protiv nepoznatog lica je nedopuštena
3. stranka mora da bude određena- tužilac određuje stranke u tužbi (ime, zanimanje,
prebivalište/ poslovno ime i sedište)

38
Pravilo je da nije stranka ono lice koje je označeno u rubrumu tužbe već ono lice kome takav
procesni položaj pripada iz tumačenja navoda i zahteva iz tužbe,ali i priloga uz tužbu. Do
neslaganja između stvarne volje tužioca i identiteta lica navedenog u rubrumu tužbe dolazi
zbog:

 nepreciznog označenja stranaka

 omaške u određenju tuženog
 propusta u dostavljanju
 zablude tužioca u pogledu identiteta tuženog

Kada je stranka neprecizno označena (Gaspromet d.o.o. umesto Gasstroj d.o.o.) sud će
vratiti tužbu tužiocu radi ispravke ili dopune. Sud može u svakoj fazi postupka sve do
donošenja presude da zahteva da se otklone nedostaci u vezi sa preciznim određenjem
identiteta stranaka. Ispravke u određenju identiteta stranaka ne smeju da budu takve da se
nakon zasnivanja parnice (litispedencije) menja identitet stranaka.

Kada je identitet tuženog u rubrumu omaškom određen (npr tuži lice A umesto lica B) ali se
iz petita tužbe (tužbenog predloga) vidi da je tužilac hteo da odredi lice B kao tuženog onda
je moguće da se ova omaška otkloni u svakoj fazi postupka, pa i u postupku po pravnim
lekovima. Ispravka identiteta ne može da ima za posledicu da se time ukloni nedostatak
stvarne legitimacije nakon što je parnica počela da teča i da na mesto tuženog u parnicu
stupi drugi pravni subjekt. Identitet mora da bude isti u momentu podnošenja tužbe i nakon
ispravke.

Kada se tužba dostavi licu prema kom tužilac ne zahteva nikakvu pravnu zaštitu,lice kome je
tužba dostavljena postaje stranka u postupku. Ono mora da odgovori na tužbu i istakne
prigovor nedostatka pasivne legitimacije inače rizikuje da se protiv njega donese presuda
zbog propuštanja koju može da pobija pravnim lekovima. Ako se tužba dostavi licu koje
prema sadržini tužbe ni u najekstenzivnijem tumačenju ne može da bude stranka, ono ni ne
postaje stranka i nije dužno da preduzima nikakve procesne radnje niti će zbog propuštanja
trpeti posledice.

Ako je tužilac u zabludi označio pogrešno lice (smatra da mu je štetu počinilo lice A, a
zapravo je lice B) i tužba bude dostavljena tom licu, ono postaje stranka u postupku. U ovom
slučaju sud će odbiti tužbeni zahtev prema licu A kao neosnovan.

Stranka može da bude samo onaj subjekt koji postoji u momentu podnošenja tužbe sudu.
Ako stranka ili njen punomoćnik premine, naslednici ne mogu da iniciraju pokretanje
postupka posle ostaviočeve smrti niti da otklone nedostatak već podnete tužbe- sud će
takvu tužbu odbaciti rešenjem.

Naknadno sticanje svojstva stranke- naziva se procesnom sukcesijom i do nje dolazi kada u
parnicu na mesto inicijalne stranke stupa nova i prima parnicu u onom stranju u kojoj se ona
nalazi. Dakle, parnica ne počinje da teče iznova. Treba je razlikovati od učešća trećih lica u
parnici koja imaju svojstvo stranke (npr. umešači).

39
Razlikuje se:

1. procesna sukcesija koja nastupa kao posledica univerzalne ili singularne

građanskopravne sukcesije- univerzalna građanskopravna sukcesija povlači za
sobom procesnu sukcesiju ex lege; do automatske sukcesije ne dolazi usled smrti
stranke ili prestanka pravnog lica, tada se postupak prekida, ne nastavljaju ga
naslednici
Singularna sukcesija ne povlači za sobom ex lege i procesnu sukcesiju, već je pravilo
da u ovoj situaciji može doći samo do voljne sukcesije. Zahteva se saglasnost jer lice
koje stupa u parnicu mora da je primi u stanju u kome se ona nalazi i ne može da
ponovi ili izmeni parnične radnje koje je već preduzeo njen prethodnik. Do procesne
sukcesije dolazi kada singularni sukcesor stupi u parnicu na mesto svog pravnog
prethodnika kao i u slučaju kada tužilac izvrši subjektivno preinačenje tužbe tj kada
umesto prvobitno tuženog tuži drugo lice (zahteva se saglasnost lica koje treba da
stupi u parnicu kao i tuženog ako se upustio u raspravljanje). Isto se zahteva i ako se
menja identitet tužioca. Do sukcesije može da dođe i u slučaju imenovanja
prethodnika, kada u parnicu na mesto tuženog stupi lice u čije ime tuženi drži neku
stvar, kao i kada umešač stupi u procesni položaj stranke kojoj se pridružio u parnici.

2. sukcesija koja nastupa na osnovu zakona

3. voljna procesna sukcesija- Podrazumeva saglasnost inicijalnih stranaka i saglasnost

trećeg lica koje stupa u parnicu umesto inicijalne stranke

Od slučajeva procesne sukcesije treba strogo razlikovati slučajeve u kojima je tužilac u

zabludi podneo tužbu protiv pogrešnog lica. Tada tužilac mora da povuče tužnu i podnese
novu protiv pravog lica ili će sud odbiti njegov tužbeni zahtev kao neosnovan. U obe situacije
tužilac je dužan da snosi troškove postupka.

*Univerzalna sukcesija- celokupna pravna situacija jednog lica prelazi na sukcesora

(obuhvata sve pravne odnose prethodnika) npr. nasleđivanje

*Singularna sukcesija- kad jedno lice stupi u deo prenosivih prava ili obaveza drugog lica

Prestanak svojstva parnične stranke- svojstvo parnične stranke traje do okončanja parnice.
Svojstvo stranke prestaje smrću fizičkog lica, odnosno gubitkom statusa pravnog lica. Pod
gubitkom statusa se ne podrazumeva njegov prelazak u neaktivni status.

40
 31. Stranačka sposobnost

Stranačka sposobnost određuje koja lica mogu da budu tužilac i tuženi u parnici. Pravilo je
da stranka može da bude svako fizičko ili pravno lice tj. svako ko ima pravnu sposobnost
ima i stranačku sposobnost jer titular subjektivnog prava je ujedno i titular ovlašćenja da
zahteva zaštitu svog povređenog ili ugroženog subjektivnog prava od suda.
S obzirom da je stranačka sposobnost procesna strana pravne sposobnosti ona znači da u
parnici subjekt prava može da bude nosilac procesnih ovlašćenja i procesnih tereta. Ovo ne
znači da je sam subjekt dužan da parnicu vodi sam u svoje ime. Stranačka sposobnost je šire
priznata od pravne sposobnosti jer može da se prizna i organizacijama, udruženjima i
državnim organima koja nisu subjekt prava.

Stranačka sposobnost fizičkih lica- fizičko lice stiče stranačku sposobnost rođenjem, a gubi
smrću. Stranačka sposobnost se priznaje i začetom, a nerođenom detetu (nasciturusu). Ako
se dete ne rodi živo tužba se odbacuje a pranične radnje su bez dejstva jer nedostaje
stranka u postupku. Ako je već doneta presuda, ona je nepostojeća. Stranačka sposobnost
stranaca se daje po njihovom lex nationalis-u u momentu podnošenja tužbe. Ako strano
pravo ne bi priznalo stranačku sposobnost, primenu takvog prava bi trebalo otkloniti
pozivanjem na povredu domaćeg javnog poretka.

Stranačka sposobnost pravnih lica- svakom pravnom licu je priznata neograničena

stranačka sposobnost. Stranačka sposobnost stranih pravnih lica se ceni po pravu države u
koju su inkorporisana. Međutim lex societas određuje da li subjekt prava može da bude
stranka, a lex fori određuje domašaj stranačke sposobnosti. Sud u RS bi mogao da prizna
stranačku sposobnost i onim entitetima koji nemaju svojstvo subjekta prava po lex
nationalisu, ali ispunjavaju uslove za stranačku sposobnost u ZPP-u.

Stranačka sposobnost organa i udruživanja koja nemaju pravni subjektivititet- Može im se

priznati svojstvo stranke i to posebnim zakonom (takav je slučaj sa javnim tužiocem ili
organom starateljstva kada je u parnici stranka po dužnosti) ili sud može sam da prizna
svojstvo stranke oblicima udruživanja koja nemaju status pravnog lica. Sud priznaje svojstvo
stranke kada nađe da oni s obzirom na predmet spora ispunjavaju bitne uslove za sticanje
stranačke sposobnosti, a naročito ako raspolažu sredstvima na kojima se može sprovesti
izvršenje. Stranačka sposobnost se priznaje sportskom društvu, carinarnici, lovnoj jedinici u
sastavu lovačkog društva... Samostalna zanatska radnja nema stranačku sposobnost tako
da je u parnici stranka njen vlasnik. Imovina bez subjekta poput stečajne mase ili
zaostavština bez naslednika nije subjekt prava i njoj se ne priznaje stranačka sposobnost.
Priznavanje stranačke sposobnosti entitetima koji nemaju svojstvo pravnog lica proizvodi
pravno dejstvo samo u tekućoj parnici. Protiv rešenja kojim se priznaje svojstvo stranke nije
dozvoljena žalba.

41
Značaj stranačke sposobnosti- stranačka sposobnost je procesna pretpostavka i to
pretpostavka ne samo za meritorno odlučivanje nego i za punovažnost svake parnične
radnje. Sud ex officio u toku celog postupka pazi da li stranke imaju stranačku sposobnost i
ako utvrdi da je neka od stranaka nema odbacuje tužbu. Merodavan je momenat
zaključenja glavne rasprave. Ako se spori da li stranka ima stranačku sposobnost ili nema, u
sumnji se smatra da je ima.
Nedostatak stranačke sposobnosti može biti otklonjiv i neotklonjiv. Otklonjiv je kada se
problem svodi na utvrđenje identiteta stranaka i kada identitet može da se utvrdi
ispravkama ili dopunama tužbe. Npr. ako tužilac kao tuženog označi Ministarstvo finansija
sud će ga poučiti da ispravi podnesak i da kao tuženog označi RS. Sud može da odredi rok za
uklanjanje nedostataka i protiv rešenja kojim se predviđaju mere za otklanjanje
nedostataka stranačke sposobnosti nije dozvoljena žalba. Nalog tužocu da uredi tužbu sud
može dati i usmeno na zapisnik. Dok se ne otklone nedostaci sud i stranke mogu da
preduzimaju samo one radnje koje ne trpe odlaganje.
Kada se nedostatak stranačke sposobnosti ne može otkloniti sud donosi rešenje kojim ukida
sprovedene radnje u postupku i odbacuje tužbu. Ako gubitak stranačke sposobnosti
nastane u toku postupka, on se prekida, a ako stranka stekne sposobnost u toku postupka
sprovedene radnje se konvalidiraju.
Ukoliko je doneta presuda i uprkos nedostatku stranačke sposobnosti ta presuda je ništava
i pobija se redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Ako je presuda doneta u korist ili protiv
stranke koja ne postoji tada je nepostojeća.

32. Parnična sposobnost

Parnična sposobnost je sposobnost parnične stranke da bilo sama bilo putem punomoćnika
punovažno preduzima procesne radnje u parnici. Ona predstavlja pandan poslovnoj
sposobnosti i pravilo je da su sva potpuno poslovno sposobna lica ujedno i parnično
sposobna.

Razlika između poslovne i parnične sposobnosti je u tome što lice može da bude i delimično
poslovno sposobno, dok parnična sposobnost može da bude samo potpuna. Stranka je ili
parnično sposobna ili parnično nesposobna. Pored toga, parnična sposobnost za razliku od
poslovne ne može da bude uslovljena. U materijalnom pravu delimično poslovno sposobna
lica mogu da preduzimaju pravne poslove ako za to imaju saglasnost zakonskog zastupnika,
a ta mogućnost ne postoji kada su u pitanju parnične radnje- ili ih može da preuzima
samostalno ili ne može uopšte.

Parnična sposobnost poslovno sposobnih lica- Potpuno poslovno sposobna lica su i

parnično sposobna. Onaj ko je sposoban da samostalno vrši pravne radnje i zaključuje
pravne poslove, može samostalno i da preduzima parnične radnje. U našem pravu to su
punoletna lica i fizička lica koja su potpunu poslovnu sposobnost stekla na osnovu dozvole
suda.

42
Parnično nesposobna lica su:

 lica potpuno lišena poslovne sposobnosti

 maloletna lica ispod 14 godina starosti

Ova lica ne mogu da preduzimaju punovažno parnične radnje i njih zastupa zakonski
zastupnik.

Parnična sposobnost ograničeno poslovno sposobnih lica- ona su parnično sposobna u

granicama svoje poslovne sposobnosti. Ograničeno poslovno sposobna lica su ona koja su
delimično lišena poslovne sposobnosti. U rešenju vanparničnog suda se određuje koju vrstu
pravnih poslova to lice može samostalno da preduzme- kada se predmet spora tiče pravnog
posla koji je lice samo preuzelo onda je ono u toj parnici parnično sposobno.

Parnična sposobnost maloletnika- maloletnici su parnično sposobni u granicama priznate

poslovne sposobnosti. Npr. maloletnik od 15 godina može da zaključi ugovor o radu i samim
tim može i da povede parnicu koja se tiče tog ugovora.

Za ocenu parnične sposobnosti državljanina RS primenjuju se opšti principi MPP-a. Parnična

sposobnost fizičkih lica se ceni prema pravu države koje su oni državljani, a ako fizičko lice
nije parnično sposobno po lex nationalisu, ali jeste po lex fori onda se njegova sposobnost
utvrđuje po lex fori. Na pravna lica se primenjuje pravilo lex societatis koje važi za utvrđenje
njihove stranačke sposobnosti. Strani državljanin koji nije parnično sposoban po zakonu
države čiji je državljanin, a parnično je sposoban po domaćem zakonu, može sam da
preduzima radnje u postupku. Zakonski zastupnik može da preduzima radnje u postupku
samo dok strani državljanin ne izjavi da sam preuzima vođenje parnice.

Parnična sposobnost pravnih lica- takođe su parnično sposobna. U njihovo ime u

parničnom postupku radnje preduzimaju zakonski zastupnici pravnog lica. Zakonski
zastupnik pravnog lica je lice koje je upisano u registar privrednih društava (APR) ili u
registar udruženja građana. Zakonski zastupnik se registruje ili na osnovu osnivačkog akta ili
na osnovu odluke organa upravljanja pravnog lica. Gubitkom ili ograničenjem poslovne
sposobnosti pravnog lica zakonskog zastupnika imenuje sud.

Značaj- Parnična sposobnost je procesna pretpostavka i to ne samo za meritorno

odlučivanje već i za punovažnost svake parnične radnje. Na nju sud pazi ex officio tokom
celog postupka i dužnost suda obuhvata:

 da utvrdi da li parnično nesposobna stranka ima zakonskog zastupnika i da li zakonski

zastupnik ima posebno ovlašćenje da preduzima neke radnje u postupku (npr. za
priznavanje tužbenog zahteva)
 da od organa starateljstva zatraži da postavi staraoca parnično nesposobnom licu

Nedostatak parnične sposobnosti nije neotklonjiva smetnja. Tužba koju je podnelo parnično
nesposobno lice će se odbaciti kao nedopuštena jedino u fazi prethodnog ispitivanja tužbe.
U ostalim stadijumima parnice sud će zastati sa postpkom i preduzeti mere da utvrdi da li je

43
stranka parnično sposobna- ako nije organ starateljstva će joj postaviti staraoca. Dok se ne
otklone nedostaci stranke i sud mogu da preduzimaju one radnje koje ne trpe odlaganje i to
važi i za stranku za koju se sumnja da je parnično nesposobna (zakonski zastupnik će ih
kasnije ratifikovati)
Ako stranka izgubi parničnu sposobnost u toku postupka,organ starateljstva će joj postaviti
staratelja. Ako stranka koja je inicijalno bila nesposobna naknadno stekne sposobnost može
da odobri sve već preduzete parnične radnje, a isto može da učini i njen zakonski zastupnik.
Kada je sporno da li je stranka parnično sposobna, uzima se da nije. Povreda pravila o
parničnoj sposobnosti prestavlja apsolutno bitnu povredu pravila parničnog postupka na
koju drugostepeni sud u postupku po žalbi pazi po službenoj dužnosti. Ovaj nedostatak
predstavlja i razlog za podnošenje predloga za ponavljanje postupka.

1. Šta se dešava kada se u toku postupka utvrdi da nema parnične sposobnosti?

-Sud će imenovati zakonskog zastupnika.

2. Šta je posledica nedostatka parnične sposobnosti?

- Apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka.

3. Kako se ceni parnična sposobnost stranog državljanina?

-Prema lex nationalis (pravo zemlje čiji je državljanin) u momentu podnošenja tužbe.

33. Postulaciona sposobnost

Postulaciona sposobnost je faktička sposobnost stranke da sama i neposredno bez ičije

pomoći preduzima parnične radnje u postupku. Ona je različita od parnične sposobnosti jer
parnično nesposobna stranka može u postupku da preduzme neku radnju i ta radnja će se
smatrati punovažnom sve dok se ne utvrdi da je ništava. S druge strane, kada parnično
sposobna stranka nema postulacionu sposobnost njoj nije dopušteno da preduzima bilo
kakvu parničnu radnju.
U našem pravu postulacionu sposobnost imaju sva parnično sposobna lica. Dakle, stranke
nisu dužne da preduzimaju parnične radnje putem punomoćnika- advokata. Parnično
sposobna stranka nema postulacionu sposobnost samo u dva slučaja:

 kada je faktički nesposobna da vrši parnične radnje- nema, slepa, gluva, ne poznaje
jezik suda… Ove nedostatke sud otklanja tako što stranci postavlja tumača.

 stranci nije dozvoljeno da izjavi reviziju protiv presude ili rešenja kao ni predlog za
ponavljanje postupka. Ovo u ime stranke može da učini samo advokat, u suprotnom
će se lekovi odbaciti kao nedopušteni.

Sporno je da li nedostaje postulaciona sposobnost stranci koja nije u stanju da se određeno

izjasni o predmetu spora. U takvom slučaju stranka bi bila dužna da angažuje punomoćnika,

44
a ako za to nema sredstva može da podnese predlog za oslobađanje od plaćanja troškova
postupka.

Postulaciona sposobnost nije procesna pretpostavka. I ako je stranka npr. gluva, ona će
nastaviti da vodi postupak putem punomoćnika ili će joj sud dodeliti tumača. Povrede
pravila o postulacionoj sposobnosti nisu razlozi koji imaju za posledicu ništavost presude.

1. Šta je postulaciona sposobnost, šta znači?

-Sposobnost stranke da sama i neposredno, bez ičije pomoći preduzima parnične radnje u
postupku.
2. Koje lice nema postulacionu sposobnost?
-Gluvonemo, slepo, lice koje ne poznaje jezik suda...sva lica koja su potpuno lišena poslovne
sposobnosti. Sud im postavlja tumača (plaća se iz sudskog depozita).

34. Stvarna i procesna legitimacija

Stvarna legitimacija

Krajnji cilj parnice je meritorna odluka. Tužilac tvrdi da mu neko materijalno pravo ili
ovlašćenje pripada prema tuženom, a tuženi to osporava. Da bi sud odlučio o tačnosti
tvrdnje tužioca on mora da uđe u meritum stvari i da tek tada odluči da li je tužbeni zahtev
osnovan.
Ako parnične stranke nisu ujedno i učesnici materijalnopravnog odnosa koji je bio povod za
spor kaže se da nisu stvarno legitimisane odnosno da im nedostaje stvarna legitimacija.
Dakle stranka mora da bude:
 određena
 da ima stranačku sposobnost procesni karakter
 da ima parničnu sposobnost
 da je stvarno legitimisana materijalni karakter

Stvarna legitimacija može da bude aktivna i pasivna. Aktivno je legitimisan tužilac, ako je
titular spornog prava ili ovlašćenja određenog građanskopravnog odnosa sa tuženim.
Pasivno legitimisan je tuženi, ako je ujedni i subjekt obaveze u materijalnopravnom odnosu
iz koga je nastao spor. U slučaju da strankama nedostaje stvarna legitimacija sud odlučuje i
meritorno odbija tužbeni zahtev kao neosnovan. Zato stvarna legitimacija nije procesna
pretpostavka i sud ne pazi na nju po službenoj dužnosti. U praksi ovo pitanje ističe tuženi i
tvrdi da tužilac nije imalac spornog prava ili da on nije bio subjekt obaveze (prigovor
nedostatka aktivne ili pasivne legitimacije).

Procesna legitimacija

45
Procesna legitimacija (pravo na vođenje spora) je pravo jednog lica da u sopstveno ime vodi
konkretnu parnicu. Pravilo je da stranke vode parnicu u svoje ime o svom pravu i po pravilu
se procesna i stvarna legitimacija poklapaju.

Pravni poredak dopušta mogućnost da stranka vodi parnicu o tuđem pravu, ali ne kao
zastupnik. Ovde je pitanje prava na vođenje spora procesnopravnog karaktera i procesna
legitimacija ima značaj procesne pretpostavke. Ako ona nedostaje, tužba se odbacuje kao
nedopuštena.

Do nepoklapanja procesne i stvarne legitimacije može doći na osnovu zakona i na osnovu

volje stranaka. Procesna legitimacija ex lege- može da se zasniva na dva osnova:

 Prvi je kada zakon ovlašćuje državne organe i lica da vode parnicu o tuđem pravu i
kada one imaju položaj stranke po dužnosti (javni tužilac po tužbi za poništaj braka) ili
položaj zakonskog zastupnika (stečajni upravnik, privremeni staralac zaostavštine).
Tada su ovi organi dužni da vode parnicu o tuđem pravu ili da u povedenim parnicama
budu tuženi.

 Drugi je kada zakon daje mogućnost određenim organizacijama, udruženjima i

savezima koji imaju svojstvo pravnog lica da vode parnicu o tuđem pravu. To je slučaj
sa npr. sindikatom kada podiže tužbu u svoje ime, a parnicu vodi kako za svoj račun
tako i za račun fizičkih lica čija su prava povređena. Isti je slučaj i sa Poverenikom
odnosno bilo kojom organizacijom koja se bavi zaštitom ljudskih prava kada su u
pitanju povrede prava koje čine diskriminaciju prema Zakonu o zabrani diskriminacije
kao i sa udruženjima i savezima potrošača kad se parnica vodi radi zaštite kolektivnih
interesa potrošača.

Procesna legitimacija na osnovu ZPP-a (otuđenje spornog prava u toku parnice)- Kada
tokom trajanja parnice tužilaci ili tuženi izgube stvarnu legitimaciju usled npr. cesije ili
posluge ( A tuži B i zahteva povraćaj zajma, ali A nakon početka toka parnice cedira
potraživanje na C; A tuži B i zahteva povraćaj pokretne stvari, ali nakon početka toka parnice
B da stvar na poslugu osobi C), oni ipak zadržavaju procesnu legitimaciju. Zakon ovo izričito
predviđa za slučajeve kada stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica i to važi za sve
slučajeve singularne sukcesije, bez obzira na način na koji je do nje došlo. Bitno je da
otuđenjem stvari ili prava jedna od stranaka izgubi stvarnu legitimaciju. Stvarnu legitimaciju
gubi i ona stranka koja nije u potpunosti otuđila svoje pravo već je npr. konstituisala na
stvari neko ograničeno pravo (zaloga). Sticalac spornog prava ili stvari mora da ima isto
materijalno pravo ili ovlašćenje ili istu materijalnopravnu obavezu kao što je imao i orginalni
titular.

Pod spornom stvari se podrazumeva svaka telesna ili bestelesna stvar o kojoj postoji kakav
spor stvarnopravne prirode.

46
Obzirom na to da sud zasniva svoju meritornu odluku na činjenicama koje su postojale u
vreme zaključenja glavne rasprave, logično bi bilo da u slučaju kada jedna od stranaka izgubi
stvarnu legitimaciju on odbije tužbeni zahtev kao neosnovan. U procesnopravnom smislu bi
bilo ispravno da tužilac izmeni svoj tužbeni predlog u smislu da presuda glasi u korist ali i
protiv sticaoca odnosno da subjektivno preinači tužbu i tuži novog sticaoca. U svakom
slučaju lice koje je pribavilo stvar ili pravo bi moglo da stupi u parnicu umesto stranke ako
obe inicijalne stranke daju svoj pristanak.

Ovaj problem može da se reši primenom

1. Teorije irelevencije- otuđenje nema nikakav procesnopravni niti materijalnopravni

značaj. Presuda i dalje glasi na inicijalnog tužioca (bivšeg titulara prava), ali se dejstvo
njene materijalne pravnosnažnosti prostire i na sticaoca. Znači, postupak se nastavlja
kao da singularne sukcesije nije ni bilo, i stranke ne mogu da ističu materijalnopravne
prigovore koji se odnose na otuđenje niti na ličnost sticaoca.
Naše pravo prihvata ovu teoriju. Parnica se dovršava sa inicijalnim strankama a
sticalac može da stupi u parnicu samo ako na to pristanu obe inicijalne stranke.
Subjektivne granice pravnosnažnosti presude se proširuju i na sticaoca kada stranka
otuđi tokom parnice svoje pravo ili stvar.

2. Teorija relevancije- otuđenje nema procesni ali ima materijalnopravni značaj.

Ako je tužilac otuđio stvar on je dužan da izmeni predlog tužbe tako da on glasi na
sticaoca inače gubi parnicu zbog nedostatka stvarne legitimacije. Tada u parnici
tuženi može da ističe sve materijalnopravne prigovore koji se tuču otuđenja spornog
prava ili stvari i njegovog odnosa sa sticaocem. Jedino ne može da ističe prigovor da
tužiocu nedostaje stvarna legitimacija. Presuda će glasiti samo na sticaoca jer
inicijalna stranka vodi spor o tuđem pravu. Naše pravo dopušta da sticalac stupi u
parnicu ako se inicijalne stranke saglase, a u svakom slučaju može da stupi u parnicu
kao umešač.
Ako je tuženi otuđio stvar, i tada se zahteva da tužilac izmeni tužbeni predlog kako bi
u njemu bio označen samo sticalac. Tuženi može da isiče sve materijalnopravne
prigovore koje je prema njemu mogao da ističe sticalac nakon singularne sukcesije.
Kao i u gornjem slučaju presuda ima dejstvo samo protiv onog sticaoca koji je
učestvovao u parnici kao umešač ili koji je stupio na mesto tuženog u parnicu.

Ova pravila ne važe kada je u pitanju orginerno sticanje prava svojine od npr. nevlasnika jer
se ova pravila primenjuju samo na singularnu sukcesiju. U ovim situacijama kada je tuženi
izgubio pasivnu stvarnu legitimaciju tužilac mora da preinači tužbeni zahtev i traži naknadu
štete. Za ovakvo preinačenje se ne zahteva pristanak tuženog.

1. Šta ako sud utvrdi da nema stvarne legitimacije?

47
 - Sud odlučuje meritorno i odbija tužbeni zahtev kao neosnovan.

2. Šta ako utvrdi da nema procesne legitimacije?

- Kada se vodi spor o tuđem pravu, postojanje procesne legitimacije ima značaj procesne
pretpostavke. Ako nedostaje, tužba se odbacuje kao nedopuštena.

35. Zakonski zastupnik

Zakonski zastupnik vodi parnicu u ime lica koje je parnično nesposobno ili iz nekog drugog
razloga nije u stanju da samo vodi svoju parnicu ili da sebi postavi punomoćnika. Ko je
zakonski zastupnik određuju norme materijalnog prava- tako maloletnu decu zastupaju
njihovi roditelji, štićenike njihovi staraoci... Svojstvo zakonskog zastupnika ima i kolizijski
staralac (staralac za posebne slučajeve- staralac odsutnom licu, stranom državljaninu..),
staralac nasciturusa itd. Svojstvo zakonskog zastupnika ima i organ starateljstva koji može u
ime poverioca izdržavanja da pokrene, vodi ili nastavi parnicu za izdržavanje. Isto važi i za
parnice radi određejne mera zbog nasilja u porodici.

Svojstvo zakonskog zastupnika stiču i pojedina lica na osnovu procesnih normi. ZPP razlikuje
privremenog zastupnika i zastupnika za prijem pismena.

Privremeni zastupnik- njega postavlja sud tuženom pod uslovima predviđenim zakonom.
Privremeni zastupnik može biti samo advokat. Smisao postavljanja privremenog zastupnika
je da se ubrza postupak i zaštite interesi tuženog. On se postavlja kada bi postupak
postavljanja zakonskog zastupnika trajao tako dugo da bi mogle da nastupe štetne posledice
za neku od stranaka. Privremeni zastupnik se postavlja:

 isključivo fizičkom ili pravnom licu

 isključivo u postupku pred prvostepenim sudom

ZPP navodi izričito 5 situacija kada sud postavlja privremenog zastupnika:

 ako je tuženi parnično nesposoban, a nema zakonskog zastupnika (nije ga imao od

početka postupka ili je umro u toku postupka)
 ako postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika
 ako obe strane imaju istog zakonskog zastupnika
 ako je prebivalište, boravište ili sedište tuženog nepoznato, a tuženi nema
punomoćnika
 ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik nalaze u inostranstvu, a nemaju
punomoćnika sa prebivalištem u RS i dostavljanje se ne može izvršiti

Institut privremenog zastupnika teško remeti pravo na odbranu tuženog, pa ove uslove
treba tumačiti restriktivno. Sud ne sme tuženom da postavi privremenog zastupnika ako iz

48
referata tužbe proizilazi da je njegovo prebivalište nepoznato ili da je u instranstvu, već je
dužan da o tim činjenicama pribavi izveštaj od nadležnog organa.

O postavljanju privremenog zastupnika sud odlučuje rešenjem koje je dužan da bez

odlaganja dostavlja organu starateljstva i strankama. Protiv rešenja nije dozvoljena žalba.

U slučaju postavljanja privremenog zastupnika kada tuženi nema punomoćnika i ujedno je

njegovo boravište nepoznato, kao i u slučaju kada se tuženi ili njegov zakonski zastupnik
nalaze u inostranstvu i dostavljanje se nije moglo izvršiti jer nemaju punomoćnika, sud izdaje
oglas koji objavljuje u republičkom službenom glasniku, na oglasnoj tabli i internet stranici
suda.

Oglas sadrži:

 označenje suda koji je postavio privremenog zastupnika

 zakonski osnov za postavljanje privremenog zakonskog zastupnika
 ime i prezime tuženog
 predmet spora
 ime, prezime, zanimanje i boravište privremenog zastupnika
 naznačenje da će privremeni zastupnik vršiti svoju funkciju sve dok se pred sudom ne
pojave tuženi ili njegov punomoćnik odnosno dok organ starateljstva ne obavesti sud
da mu je postavio zakonskog zastupnika

U parnici u kojoj je postavljen privremeni zastupnik ima sva ovlašćenja i dužnosti redovnog
zakonskog zastupnika. Njegov mandat prestaje kada se pred sudom pojave tuženi ili njegov
zakonski zastupnik.

Zastupnik za prijem pismena- posebno ispitno pitanje (52)

Položaj i ovlašćenja zakonskog zastupnika- Zakonski zastupnik u ime stranke preduzima

parnične radnje, sud njega poziva na ročišta, njemu se dostavljaju podnesci i sudske odluke.
Na glavnoj raspravi sud ne saslušava parnično nesposobnu stranku, već njenog zakonskog
zastupnika (izuzetno, sud može da odluči da sasluša i samu stranku). Zastupnik može i da
ratifikuje parnične radnje koje je preuzela parnično nesposobna stranka pre nego što je on
stupio u parnicu. Čak i ako u toku parnice otpadne razlog za zakonsko zastupanje, ukoliko su
ispunjene sve procesne pretpostavke, parnične radnje zastupnika su punovažne.

Izuzetak od pravila da zakonski zastupnik može da u konkretnoj parnici preduzima sve

parnične radnje je kada se zahteva posebno ovlašćenje i to u sledećim slučajevima:

 podizanje tužbe  odricanje od tužbenog zahteva

 povlačenje tužbe  zaključenje poravnanja
 priznanje tužbenog zahteva  izjavljivanje/povlačenje/odricanje
od pravnog leka

49
Zakonski zastupnik je dužan da se legitimiše na zahtev suda. Parnične radnje ne mora da
preduzima lično, već može u tu svrhu da angažuje punomoćnika. Tada je punomoćnik
zastupnik stranke, a ne zakonskog zastupnika.
Zakonski zastupnik ima obavezu da savesno zastupa stranku. On njoj odgovara i za štetu ako
je zastupao nemarno ili ako samovoljno napusti dužnost zakonskog zastupnika. Sud pazi
tokom celog postupka kako zastupnik vrši svoju dužnost. Ako staralac ne pokazuje potrebnu
pažnju u zastupanju, sud je dužan da obavesti organ starateljstva. Ako postoji opasnost da
će nastati šteta za stranku, sud je dužan da zastane sa postupkom i predloži da se odredi
novi staralac.
Značaj zakonskog zastupanja- Uredno zastupanje predstavlja procesnu pretpostavku za
pokretanje i vođenje parnice, kao i za meritorno odlučivanje. Sud tokom celog postupka pazi
da li parnično nesposobnu stranku zastupa zakonski zastupnik i da li on ima posebno
ovlašćenje kada je to potrebno.
Ako u toku parnice zakonski zastupnik umre ili mu prestane ovlašćenje, a stranka nema
punomoćnika, postupak se prekida. Kada sud uoči nedostatak u pogledu zastupanja dužan je
da preduzme mere- zatraži od organa starateljstva da se stranci postavi staratelj ili da
zastupnik dobije posebno ovlašćenje ako je to potrebno za neku parničnu radnju. Do
uklanjanja nedostataka sud može da preduzme samo one radnje koje ne trpe odlaganje.
Protiv rešenja kojim se naređuju mere uklanjanja nedostataka nije dozvoljena žalba.
Nedostatak urednog zakonskog zastupanja predstavlja bitnu povredu parničnog postupka
zbog koje može da se izjavi žalba i na koju drugostepeni sud pazi ex officio. Ovo je i razlog za
ponavljanje postupka.

36. Zastupnik pravnog lica

Zastupnik pravnog lica je fizičko lice koje je upisano u registar pri APR-u shodno ZPD. Ako je
stranka u postupku Republika Srbija ili jedinica autonomne ili lokalne samouprave, njih u
postupku zastupa odgovarajuće javno pravobranilaštvo. Na zastupanje pravnog lica se
mutatis mutandis primenjuju odredbe ZPP-a o zakonskom zastupanju.

Pošto privredno društvo ne može da samo vodi parnicu, u njegovo ime parnicu vodi
zastupnik pravnog lica. On preduzima sve parnične radnje za svoju stranku, dostavljaju mu
se podnesci, odluke, on se saslušava na glavnoj raspravi. Čak i ako u toku parnice otpadne
razlog za zakonsko zastupanje, ukoliko su ispunjene sve procesne pretpostavke, parnične
radnje zastupnika su punovažne.

Dužan je da se na zahtev suda legitimiše kao zakonski zastupnik. Može i da angažuje

punomoćnika. Sud je dužan da tokom čitavog postupka pazi da li parnično nesposobna
stranka ima zakonskog zastupnika i da li on ima posebno ovlašćenje za zastupanje. Ako
zakonski zastupnik umre ili mu prestane ovlašćenje, a stranka nema punomoćnika, postupak
se prekida. Pored toga, ako sud utvrdi da postoje nedostaci u zastupanju zatražiće od organa
starateljstva da postavi drugog zastupnika ili će preduzeti neke druge mere.

50
Dok se ne otklone nedostaci, sud može da preduzima samo one radnje koje ne trpe
odlaganje. Protiv rešenja kojim se naredjuju mere za otklanjanje nedostataka nije dozvoljena
posebna žalba.

Nedostatak zakonskog zastupnika je bitna povreda zbog koje može da se izjavi žalba i na
koju drugostepeni sud pazi ex officio. Nedostatak zakonskog zastupnika predstavlja i razlog
za ponavljanje postupka.

1. Ko zastupa Pravni fakultet?

- Dekan
2. Koji sud je nadležan za spor između fakulteta i privrednog društva?
- Privredni sud

37. Punomoćnik

Punomoćnik zastupa stranku i vodi spor u njeno ime na osnovu punomoćja, ovlašćenja koje
je dobio od stranke. Punomoćstvo je oblik voljnog, a ne zakonskog zastupanja. U našem
pravnom sistemu svaka parnično sposobna stranka može sama da punovažno preduzima
radnje u postupku (postulaciona sposobnost) i nije nužno da u tu svrhu angažuje
punomoćnika. Jedini izuzetak je predviđen za podnošenje revizije i predloga za ponavljanje
postupka kada stranku mora da zastupa advokat (osim ako je sam advokat).

Ko može da bude punomoćnik- Punomoćnik mora da bude potpuno poslovno sposobno

lice, a zakon određuje sledeća lica da mogu biti punomoćnici:

 advokat

 diplomirani pravnik, kada je

- predstavnik službe pravne pomoći lokalne samouprave
- predstavnik sindikata, samo u sporovima iz radnih odnosa čiji je stranka član
- zaposlen u pravnom licu, ako je to pravno lice stranka u parnici

 krvni srodnik stranke u pravoj liniji, njegov brat, sestra ili bračni drug (ne moraju da
imaju nikakvo pravničko obrazovanje)

Pravila o zastupanju putem punomoćnika se jednako primenjuju i na ostale učesnike (npr.

na umešače).

Punomoćje- je jednostrana parnična radnja koju vlastodavac vrši prema sudu. Za punomoćje
se zahteva pismena forma i ono se kao isprava podnosi sudu kada punomoćnik vrši prvu
parničnu radnju u postupku. Sud ne sme da odbaci tužbu koju je podneo punomoćnik

51
tužioca ako posumnja u istinitost punomoćja, već je dužan da najpre otkloni sve nedoumice
u vezi sa pravilnošću zastupanja.

Punomoćje proizvodi dejstvo od momenta kada je podneto sudu, a prema protivnoj strani
proizvodi dejstvo od momenta kada je ona saznala za postojanje punomoćja. Procesno
punomoćje ima dejstvo prema sudu i prema ostalim subjektima u postupku. Od punomoćja
treba strogo razlikovati materijalnopravni odnos između nalogodavca i punomoćnika koji je
pravni osnov za izdavanje punomoćja- ovaj tzv. unutrašnji odnos nije procesne prirode i
njime se regulišu prava i obaveze nalogodavca i punomoćnika shodno odredbama ugovora o
nalogu.

Obim punomoćja- obim određuje sama stranka ili punomoćnik i nalogodavac svojim
sporazumom. Stranka može da ovlasti punomoćnika da preduzima sve ili samo pojedine
radnje u postupku. Ukoliko nalogodavac nije odredio obim, onda je on određen zakonom.

Ako u punomoćju nije drugačije određeno, punomoćnik može da preduzme sve radnje u
postupku i to uključuje i ovlašćenje da podnese predlog za izvršenje ili obezbeđenje.
Punomoćje dato advokatu je prenosivo bez saglasnosti stranke, on može da ga prenese
drugom advokatu ili da drugog advokata ovlasti da preduzima pojedine radnje u postupku.

Kada sama stranka ne odredi obim punomoćja, on se razlikuje u zavisnosti od toga da li je

punomoćnik advokat ili ne. Ako je punomoćnik advokat, on može da preduzima sve
procesne radnje u postupku. S druge strane, ako punomoćnik nije advokat, zahteva se
posebno ovlašćenje za sledeće radnje:

 povlačenje tužbe  odricanje i odustanak od pravnog

 priznanje tužbenog zahteva leka
 odricanje od tužbenog zahteva  podnošenje predloga za određenje
 zaključenje poravnanja privremenih mera
 prenošenje punomoćja na drugo
lice

Vrste punomoćja- Može biti opšte i posebno, u zavisnosti od toga koje su granice ovlašćenja.
Pravilo je da se izdaje opšte punomoćje po kome je punomoćnik ovlašćen da preduzima sve
parnične radnje u postupku, do njegovog pravnosnažnog okončanja. Posebno punomoćje se
izdaje za preduzimanje određenih parničnih radnji. I opšte i posebno punomoćje mogu da
budu vremenski neograničeni (pravilo), a mogu se i vremenski ograničiti. Ograničenje mora
biti izričito navedeno u nalogu, inače nema dejstvo prema spolja.

Za vođenje određenih parnica, zakon zahteva tzv. specijalno punomoćje koje ima poseban
sadržaj predviđen zakonom. Npr. kada se daje ovlašćenje za pokretanje parnice za razvod ili
poništaj braka, punomoćje mora da bude overeno i u njemu je neophodno da se navede
osnov tužbe.

52
Pravni položaj- Punomoćnik u parnici može da preduzima sve parnične radnje u ime i za
račun stranke u granicama svojih ovlašćenja. Smatra se da je stranka sama preuzela sve
radnje koje je preduzeo punomoćnik. Davanje punomoćja ne isključuje mogućnost da sama
stranka učestvuje u postupku. Punomoćnik je dužan da se pridržava naloga stranke i može
da odstupi od dobijenog naloga samo ako je to protivno njegovim procesnim obavezama
(npr. da kazuje istinu) .

Vlastodavac može da izmeni ili opozove radnju svog punomoćnika, s tim da neke parnične
radnje dejstvuju neposredno na postupak, pa su one po pravilu neopozive. Kod preduzetih
parničnih radnji treba praviti razliku izmeđi činjeničnih tvrdnji i ostalih parničnih radnji. Kada
je reč o činjeničnim tvrdnjama, stranka može odmah na ročištu da opozove činjeničnu
tvrdnju punomoćnika. Ako stranka nije bila prisutna na ročištu, može da je opozove na
sledećem, a sud će uzimajući u obzir sve okolnosti ceniti da li će činjenicu uzeti kao priznatu
ili kao osporenu. Ako punomoćnik preduzme neku radnju koja se ne tiče činjenica tada važi
sledeće:

 stranka može da opozove procesne predloge samo dok je sama radnja opoziva,
odnosno dok sud ne donese odluku o predlogu
 ako je reč o radnjama od neposrednog dejstva na postupak tada stanka ne može da
opozove parničnu radnju jer je ona već proizvela dejstvo (npr. odricanje od pravnog
leka ili od tužbenog zahteva)- može da je opozove samo ako je sama preduzela

Supstitucija- Punomoćje dato advokatu je prenosivo na zamenika (supstituta). Advokatski

pripravnik može da menja advokata, osim u postupku po pravnim lekovima, a za njegov rad
odgovara advokat. Supstitut zastupa stranku, a ne punomoćnika i radnje koje preduzima
imaju dejstvo prema stranci. On odgovara stranci za štetu koju je prouzrokovao lošim
zastupanjem. Odgovornost se svodi na culpa in eligendo (krivica zbog pogrešnog izbora).
Supsitut ne može da ima veća ovlašćenja od punomoćnika.

Prestanak punomoćja- Prestankom punomoćja prestaju ovlašćenja i njegovom supstitutu,

ako ga ima. Punomoćje prestaje:

1. okončanjem parnice
2. smrću punomoćnika, proglašenjem nestalog punomoćnika za umrlo lice, gubitkom
poslovne sposobnosti ili gubitkom prava na bavljenje advokaturom
3. smrću stranke
4. prestankom pravnog lica
5. opozivom ili otkazom punomoćja

Postoje bitne razlike kada do prestanka punomoćja dolazi usled smrti ili gubitka parnične
sposobnosti fizičkih lica, i kada do prestanka pravnog lica odnosno gubitkom poslovne
sposobnosti pravnog lica. Kada stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, razlikuju se
slučajevi kada se predmet spora tiče prenosivih i kada se tiče neprenosivih prava. Kada je
predmet neprenosivo pravo, smrću stranke prestaju i parnica i punomoćje. Kada je predmet

53
prenosivo pravo advokat tj punomoćnik je ovlašćen da preduzima parnične radnje koje ne
trpe odlaganje.

Kada su u pitanju pravna lica, punomoćje prestaje ex lege u momentu prestanka pravnog
lica odnosno gubitka njegove poslovne sposobnosti.

Punomoćje može prestati i kada punomoćnik otkaže punomoćje odnosno kada stranka
opozove punomoćje punomoćniku. Opoziv i otkaz su jednostrane, neformalne parnične
radnje i mogu da se učine u svako vreme. Da bi proizvele dejstvo moraju da se saopšte sudu,
pismeno ili usmeno na zapisnik, a dejstvo prema suprotnoj strani počinje od onog trenutka
kada su joj saopštene.

Značaj- Postojanje punomoćja je procesna pretpostavka i na nju sud pazi po službenoj

dužnosti. Radnje koje je u postupku preuzelo lice koje nije ovlašćeno punomoćjem za
zastupanje nemaju nikakvo dejstvo osim ako ih stranka naknadno ratifikuje. Ako tužbu
podnese lice koje nema punomoćje, tužba će biti odbačena rešenjem kao nedopuštena.

Punomoćnik je dužan da se prilikom izvođenja prve parnične radnje legitimiše kao

punomoćnik. Međutim, moguće je da se u parnici javi negotiorum gestor- lice koje nema
uredno punomoćje, ali zahteva od suda da mu dozvoli zastupanje i tvrdi da će mu stranka
dati punomoćje. Sud je dužan da mu zabrani da vodi parnicu.

1. Ko može biti punomoćnik?

 advokat
 diplomirani pravnik, kada je
- predstavnik službe pravne pomoći lokalne samouprave
- predstavnik sindikata, samo u sporovima iz radnih odnosa čiji je stranka član
- zaposlen u pravnom licu, ako je to pravno lice stranka u parnici
 krvni srodnik stranke u pravoj liniji, njegov brat, sestra ili bračni drug (ne moraju da imaju
nikakvo pravničko obrazovanje)

2. Ko sve može biti stranka u postupku?

- Svako lice koje ima stranačku sposobnost.

54
 38. Privremeni zastupnik
Njega postavlja sud tuženom pod uslovima predviđenim zakonom. Privremeni zastupnik
može biti samo advokat. Smisao postavljanja privremenog zastupnika je da se ubrza
postupak i zaštite interesi tuženog. On se postavlja kada bi postupak postavljanja zakonskog
zastupnika trajao tako dugo da bi mogle da nastupe štetne posledice za neku od stranaka.
Privremeni zastupnik se postavlja:

 isključivo fizičkom ili pravnom licu

 isključivo u postupku pred prvostepenim sudom

ZPP navodi izričito 5 situacija kada sud postavlja privremenog zastupnika:

 ako je tuženi parnično nesposoban, a nema zakonskog zastupnika (nije ga imao od

početka postupka ili je umro u toku postupka)
 ako postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika
 ako obe strane imaju istog zakonskog zastupnika
 ako je prebivalište, boravište ili sedište tuženog nepoznato, a tuženi nema
punomoćnika
 ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik nalaze u inostranstvu, a nemaju
punomoćnika sa prebivalištem u RS i dostavljanje se ne može izvršiti

Institut privremenog zastupnika teško remeti pravo na odbranu tuženog, pa ove uslove
treba tumačiti restriktivno. Sud ne sme tuženom da postavi privremenog zastupnika ako iz
referata tužbe proizilazi da je njegovo prebivalište nepoznato ili da je u instranstvu, već je
dužan da o tim činjenicama pribavi izveštaj od nadležnog organa.

O postavljanju privremenog zastupnika sud odlučuje rešenjem koje je dužan da bez

odlaganja dostavlja organu starateljstva i strankama. Protiv rešenja nije dozvoljena žalba.

U slučaju postavljanja privremenog zastupnika kada tuženi nema punomoćnika i ujedno je

njegovo boravište nepoznato, kao i u slučaju kada se tuženi ili njegov zakonski zastupnik
nalaze u inostranstvu i dostavljanje se nije moglo izvršiti jer nemaju punomoćnika, sud izdaje
oglas koji objavljuje u republičkom službenom glasniku, na oglasnoj tabli i internet stranici
suda. Oglas sadrži:

 označenje suda koji je postavio privremenog zastupnika

 zakonski osnov za postavljanje privremenog zakonskog zastupnika
 ime i prezime tuženog
 predmet spora
 ime, prezime, zanimanje i boravište privremenog zastupnika
 naznačenje da će privremeni zastupnik vršiti svoju funkciju sve dok se pred sudom ne
pojave tuženi ili njegov punomoćnik odnosno dok organ starateljstva ne obavesti sud
da mu je postavio zakonskog zastupnika

55
U parnici u kojoj je postavljen privremeni zastupnik ima sva ovlašćenja i dužnosti redovnog
zakonskog zastupnika. Njegov mandat prestaje kada se pred sudom pojave tuženi ili njegov
zakonski zastupnik.

40. Parnične radnje stranaka

Parnična radnja je svako ponašanje procesnog subjekta koje u parnici prozivodi zakonom
predvidjena procesnopravna dejstva. Razlikujemo parnične radnje stranaka i parnične
radnje suda.

Prema čisto procesnom učenju, parnična radnja je svako ponašanje stranke u parnici koje je
uređeno procesnim pravom i čije su posledice, takođe, uređene procesnim pravom.
Suprotno tome, prema funkcionalnom učenju za određenje parnične radnje odlučujuće je
samo da li to ponašanje prevashodno proizvodi dejstvo na terenu procesnog prava, odnosno
u parnici.

Sporno je da li je parnična radnja svesni i voljni akt stranke. Razlikujemo unutrašnji i

spoljašnji element volje. Unutrašnji se sastoji u samom formiranju volje koja se tiče sadržine
parnične radnje, dok se njen spoljašnji element ogleda u formiranju volje da se parnična
radnja preduzme. Za postojanje parnične radnje je dovoljno da postoji spoljašnji element
volje odnosno htenje da se parnična radnja preduzme.

Parničnu radnju ne predstavlja ona radnja koja je preduzeta mimo volje ili protivno volji
stranke. Nasuprot tome, mane volje nastale u njenom formiranju ne utiču niti na postojanje
parnične radnje niti na njenu punovažnost.

Parnična radnja pretpostavlja ponašanje stranaka u parnici. Pod ponašanjem se

podrazumeva svako aktivno ponašanje, bilo pismeno ili usmeno kao i tzv. negativne radnje
stranaka odnosno njihove izjave da neće preduzimati neku parničnu radnju. Parnična radnja
se može preduzeti i nečinjenjem procesnog subjekta kada zakonodavac vezuje nastupanje
fikcije da je određena parnična radnja preduzeta. Pored toga, parnična radnja se može
preduzeti i konkludentno (aktivnost koja nema karakter parnične radnje, ali se iz te
aktivnosti može sa sigurnošću izvesti zaključak o postojanju namere da se određena
parnična radnja preduzme.)

Razlika između parnične radnje i materijalnopravnih izjava volje- Po pravilu vršenje

preobražajnih prava (npr. kompenzacija, raskid ugovora) ostaje materijalnopravnog
karaktera čak i kada je preduzeto u parnici. Ono postaje relevantno za parnicu putem
parnične radnje kada se kao činjenica iznese pred sud (np. tuženi istakne na ročištu da je
prebio svoje potraživanje sa tužiočevim).

Treba naglasiti da postoje dvostruko funkcionalne parnične radnje čije preduzimanje povlači
i procesnopravne i materijalnopravne posledice. (286 str)

56
Vrste parničnih radnji stranaka: Razlikujemo jednostrane i dvostranke radnje prema tome
da li njihovo vršenje zahteva aktivnost jedne ili obe stranke. Najznačajnija je podela na
neposredne i posredne, koja se vrši prema njihovom dejstvu u parnici. U zavisnosti od toga
da li stranka svojom naknadnom parničnom radnjom može da isključi nastupanje procesno
pravnog efekta razlikujemo opozive i neopozive parnične radnje.

Prema funkciji koju imaju u postupku parnične radnje mogu biti predlozi,tvrdnje i ponude
dokaza. Sve parnične radnje mogu da budu iz ugla gledanja procesnog položaja stranaka
napadne i odbrambene.

1. Jednostrane i dvostrane- po pravilu su jednostrane (npr. odricanje od tužbenog

zahteva,priznanje tužbenog zahteva i sl). Njihov adresat je sud i proizvode dejstvo
bez obzira na to kakav je stav suprotne strane i suda o toj parničnoj radnji. Izuzetno
mogu biti dvostrane (npr. pristanak tuženog na preinačenje tužbe)

2. Radnje od neposrednog i posrednog dejstva na postupak- radnje od neposrednog

dejstva na postupak su one koje ex lege proizvode odredjen procesnopravni efekat
(npr. povlačenje tužbe i pristanak tuženog na povlačenje dovode sami po sebi do
toga da parnica prestane da teče) . Za nastupanje dejstva nije potrebna nikakva
procesna aktivnost suda i eventualna odluka koju bi sud doneo povodom preduzete
parnične radnje bi imala deklaratoran karakter.

Parnične radnje koje samo posredno deluju na postupak nisu podobne da same po
sebi proizvedu procesno dejstvo. Da bi dejstvo preduzete radnje nastupilo, potrebna
je odluka suda. Radnje od posrednog dejstva mogu imati oblik

 predloga

 tvrdnje i

 ponuda dokaza

Predlozi su parnične radnje kojima stranka zahteva od suda da donese određenu odluku.
Oni mogu biti stvarni i procesni u zavisnosti od toga da li se zahteva određeno procesno
ponašanje ili se predlog tiče merituma stvari. Stvarni predlozi su npr tužba (zahtev da sud
usvoji tužbeni zahtev) i pravni lek (da se izmeni odluka o tužbenom zahtevu). Procesni
predlog je npr. zahtev za vraćanje u predjašnje stanje ili oslobađanje od plaćanja troškova
(ne tiče se direktno tužbenog zahteva).

Tvrdnje su izjave o činjeničnim ili pravnim pitanjima koja se javljaju povodom konkretne
parnice.Tvrdnja nije neposredno usmerena na donošenje sudske odluke. Tvrdnje mogu biti
činjenične i pravne. Činjenične su izjave stranaka o tome da postoje ili ne postoje činjenice
na kojima su zasnovani određeni predlozi.

Ponudom dokaza stranka označava dokazno sredstvo čija bi upotreba trebalo da uveri sud u
istinitost činjeničnih tvrdnji.

57
Uslovi za punovažnost parničnih radnji:

1) parničnu radnju punovažno može da preduzme stranka koja ima stranačku,parničnu i

postulacionu sposobnost

2) parničnu radnju u ime stranke može da preduzme treće lice samo ako postoji ovlašćenje
za zastupanje (na osnovu zakona ili punomoćja)

3) parnična radnja mora biti preduzeta u zakonom predviđenoj formi i sa zakonom

predviđenim sadržajem

4) nužno je da adresat parnične radnje (sud ili suprotna strana) tu radnju zaista primi
odnosno sazna za nju

Nedostaci parničih radnji -kada je parnična radnja preduzeta,a nisu ispunjeni gore navedeni
uslovi, nastupaju sledeće posledice:

1) radnje od posrednog dejstva na postupak- sud će ih odbaciti kao nedopuštene

2) radnje od neposrednog dejstva ostaju bez dejstva-kao da nisu ni preduzete

Ako se nedostatak ogleda u formi ili njenom sadržaju, stranka može da je ponovi i tako ih
otkloni. Ako stranka stekne stranačku ili parničnu sposobnost tokom parnice može da
naknadno odobri sve ranije preduzete radnje.

Parnična radnja ne može da se pobija zbog mana volje. Jedino su radnje od neposrednog
dejstva na parnicu neopozive. Procesni predlozi i činjenične tvrdnje su opozivi sve dok sud
ne donese odluku.

43. Vraćanje u pređašnje stanje

(restitutio in integrum)
Predlog za vraćanje u pređašnje stanje je pravno sredstvo kojim stranka traži da se otklone
posledice prekluzije i da se parnica vrati u stanje u kom je bila pre nego sto je prekluzija
nastupila. Dakle, zahteva se da se ukinu posledice koje je prekluzija proizvela.

Vraćanje u pređašnje stanje ne može da se zahteva zbog propusta stranke da se na

pripremnom ročištu za glavnu raspravu iznese sve činjenice na kojim zahteva svoj zahtev.

Uslovi za vraćanje- da bi stranka morala da izdejstvuje vraćanje u pređašnje stanje

neophodno je da se ispuni samo jedan zakonom predviđen uslov. Taj uslov je da moraju
postojati opravdani razlozi za propuštanje- da stranka nije mogla da ih predvidi (npr.
saobraćajna nesreća) ili da ih otkloni (viša sila). Predlog se podnosi sudu pred kojim je
trebalo preduzeti propustenu parničnu radnju.

58
Kada je isključeno vraćanje u pređašnje stanje- Predlog za vraćanje u pređašnje stanje je
nedopušten kada je stranka:

1) imala mogućnost da tu radnju naknadno preduzme

2) mogla da zahteva produženje roka, a to nije učinila ili je zahtevala produženje, a sud je to
odbio

3) svoju nepovoljnu procesnu situaciju mogla da otkloni drugim redovnim procesnopravnim

sredstvom

4) kada su propusteni materijalnopravni rokovi i rokovi u izvršnom i stečajnom postupku

Postupak- Predlog za ponavljanje podnosi stranka koja je pogođena prekluzijom. Predlog se

podnosi u formi podneska. Mora se podneti u zakonom predviđenom roku- subjektivni rok
je 8 dana od dana kada je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje/od dana kada je
saznala za propuštanje, a objektivni rok je 60 dana od dana propuštanja. U privrednim
sporovima taj rok je 30 dana.

Uz predlog za restituciju, stranka je dužna da istovremeno preduzme i propuštenu radnju i

da podnese dokaze o opravdanom propuštanju. U suprotnom smatraće se da je predlog
neuredan i sud će ga zbog toga odbaciti.

Odluke suda- Predlog se podnosi onom sudu pred kojim je trebalo preduzeti propuštenu
parničnu radnju. Ovaj predlog nema nikakvog uticaja na tok parnice, ali sud može odlučiti da
zastane sa postupkom dok rešenje o predlogu ne bude pravosnažno.

Sud odbacuje predlog koji je neblagovremen, nedozovljen i neuredan, Neuredan je onaj

predlog uz koji nisu priloženi odgovarajući dokazi. Nedozvoljen je onaj predlog za čije
podnošenje stranka nema pravni interes.

O osnovanosti predloga sud odlučuje bez rasprave. Rasprava se zakazuje samo ako sud
smatra da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno da se izvedu određeni
dokazi. Nedolazak predlagača na ročište nema za posledicu da se predlog odbije.

Da bi sud doneo rešenje kojim se parnica vraća u pređašnje stanje dovoljno je da predlagač
uveri sud da su razlozi na koje se poziva u predlogu verovatni.

O predlogu sud odlucuje rešenjem. Protiv rešenja kojim se predlog odbija/odbacuje je

dozvoljena žalba, a ako je usvojen, protivnik predlagača može izjaviti žalbu samo iz 2 razloga:

1) kada je sud usvojio neblagovremen predlog

2) kada je sud usvojio nedozvoljen predlog

Ako sud nađe da je predlog osnovan, donosi rešenje i tim rešenjem se parnica vraća u ono
stanje u kom se nalazila pre propuštanja i ukidaju se sve one odluke koje je sud doneo zbog
propuštanja. Troškove postupka snosi predlagač, bez obzira da li je predlog usvojen/odbijen.

59
 45. Sudske odluke u parničnom postupku

Sudska odluka je pojedinačni pravni akt kojim sud na autoritativan i nesumnjiv način izriče
da je nastupila, odnosno, da nije nastupila određena pravna posledica i kojim se strankama
nalaže određeno ponašanje.

Razlikujemo presude i rešenja suda. Posebnu vrstu rešenja predstavljaju ona kojima sud
određuje procesno ponašanje drugih procesnih subjekata- tačnije, on naređuje određenu
procesnu aktivnost u parnici.

-Presuda-

Presuda je sudska odluka kojojm sud odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva. Zakon
propisuje posebnu formu i sadržinu presude.

Presude mogu da se klasifikuju na različite načine u zavisnosti od toga:

 kakva je njihova sadržina

 kakvu vrstu pojedinačnog pravnog akta sadrže u sebi

 u kom obimu rešavaju predmet spora

 u kakvoj vrsti postupka su donete

Prema sadržini, presude mogu biti samo meritorne. Meritornom presudom se rešava o
osnovanosti tužbenog zahteva. S druge strane, kada instancioni sud po pravnim lekovima
ukida presudu nižeg suda i vraća predmet nižem sudu na ponovno raspravljanje, tada
odlučuje rešenjem.

S obzirom na sadržinu pojedinačnog pravnog akta, presude mogu biti:

1) kondemnatorne- njima se nalaže izvršenje odredjene činidbe

2) deklaratorne- njima se utvrdjuje se postojanje/nepostojanje nekog pravnog odnosa

3) konstitutivne- njima se zasnivaju se novi ili ukidaju/modifikuju postojeći pravni odnosi

ili subjektivna prava

Presude mogu biti i:

1) konačne - njom se rešava predmet spora u celini

2) delimične- obuhvata samo odluku o delu tužbenog zahteva; u delimične spada i

medjupresuda jer se njom konačno ne rešava o predmetu spora

60
Najzad, ako je presuda doneta nakon raspravljanja, radi se o kontradiktornoj presudi,a ako
raspravljanja nije bilo presuda se može doneti na osnovu dispozitivnihg parničnih radnji
stranaka. Takve presude su : presuda na osnovu propuštanja, presuda na osnovu priznanja.
presuda na osnovu odricanja i presuda bez održavanja rasprave.

Nastanak presude- Presuda nastaje tako što sud reduzima sklop parničnih radnji koje mogu
da se svedu na donošenje i objavljivanje presude i izradu pismenog otpravka presude.

Dejstvo presude- Presuda je pojedinačni pravni akt suda. Ona proizvodi dejstvo prema

 sudu
 strankama
 izuzetno, prema trećim licima
 izuzetno, prema drugim sudovima u drugim postupcima

Presuda proizvodi dejstvo samo ako je doneta uz poštovanje svih procesnih normi. Ako je
presuda doneta uz povredu bitnih procesnih normi, ona je ništava. Međutim, ništava
presuda proizvodi dejstva ali u parnici postoji mogućnost da se nedostaci otklone ulaganjem
redovnih i vanrednih pravnih lekova.

Presuda koja nema propisanu formu i sadržinu je nepostojeća, ona ne proizvodi nikakva
dejstva. Nikakva dejstva ne proizvodi ni tzv. presuda bez dejstva- ovakva presuda ima formu
i sadržinu, doneo ju je sud, ali uz povredu procesnih pravila koja joj oduzimaju svako dejstvo
(presuda protiv lica koje ima imunitet).

-Rešenje-
Naše pravo ne poznaje razliku između raznih vrsta rešenja tako da se sve odluke koje nisu
presude, nazivaju se rešenjem. Rešenja mogu biti meritorna i procesna jer kada sud ne
odlučuje presudom, odlučuje rešenjem.

Meritorno, o glavnoj stvari, sud odlučuje rešenjem:

1) u sporovima zbog smetanja državine

2) u postupku za izdavanje platnog naloga (platni nalog se smatra rešenjem)

3) o troškovima postupka, kada je odluka sadržana u presudi

Parnica se okončava rešenjem o odbacivanju tužbe, rešenjem o odbacivanju pravnog leka i

rešenjem kojim se konstatuje da je tužilac povukao tužbu. Pravilo je da se na ova rešenja
primenjuju ista pravila za formu i sadržinu kao i kod presude.

61
Najveći broj rešenja sud donosi da bi formalno i materijalno upravljao parnicom- resenjem
se zakazuje ročište, donosi se rešenje o izvođenju dokaza.. Ova rešenja ne obavezuju sud,
već obavezuju stranke i to čim su objavljena. Rešenja ne mogu da se pobijaju posebnom
žalbom, već samo žalbom protiv meritorne odluke.

Donošenje sudskih odluka- Odluke se donose većanjem, a zatim i glasanjem. O

jednostavnim pitanjima se ne veća, već se odluka donosi na samom ročištu. Ovome mogu
prisustvovati samo predsednik veća, članovi veća i zapisničar. Odluka se donosi većinom
glasova. Predsednik uvek glasa poslednji.

Veće mora da donese odluku, tako da postoje i posebna pravila o glasanju. Najpre, članovi
veća ne mogu odbiti da glasaju o pitanjima koja postavi predsednik veća i moraju da glasaju
za ili protiv, nema uzdržanih glasova.

Ukoliko dođe do situacije da se jave tri ili više različitih predloga odluke,a da prilikom
glasanja ni jedno od njih ne dobije apsolutnu većinu, tada se pitanja razdvajaju i glasanje se
ponavlja dok se ne postigne apsolutna većina. Razdvajanje se vrši tako što se pitanje
raščlanjuje na jednostavije elemente o kojima se može glasati samo za ili protiv.

46. Upravljanje parnicom

Sud upravlja parnicom tako što preduzima razne parnične radnje. U upravljanje parnicom
spadaju sve parnične readnje suda koje on preduzima kako bi se parnični postupak
sprovodio, održavao u stanju i razvijao ka konačnoj meritornoj odluci. Tu spadaju i one
radnje suda čijim preduzimanjem se on stara da se potpuno pretrese procesni materijal.

Upravljanje parnicom ima spoljni i unutrašnji vid. Spoljni vid se naziva i formalnim, a
unutrašnji se naziva i materijalnim upravljanjem parnicom.

U formalno upravljanje parnicom spadaju parnične radnje suda kojima on kreira vremenski
razvoj parničnog postupka: pripremanje, zakazivanje i odlaganje ročišta, pozivanje i
dostavljanje, odredjivanje rokova za preduzimanje parničnih radnji, rukovođenje raspravom
na ročištu...

U materijalno upravljanje spadaju radnje koje imaju za cilj da se prikupi, razvrsta i pretrese
procesni materijal. U procesni materijal spadaju činjenični navodi i dokazni predlozi
stranaka.

Obaveze suda u pogledu prikupljanja činjenica su limitirane. Raspravno načelo nalaže

strankama da pred sud iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da za
utvrđenje tih činjenica predlože dokaze. Van ovoga, kogniciono ovlašćenje suda se prostire
samo do granica tužbenog zahteva- sud je dužan da se stara da stranke pred njega iznesu
sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva.

62
On ovo ovlašćenje vrši pre svega na pripremnom ročištu za glavnu raspravu jer je dužan da
od stranaka zatraži da pojasne svoje navode i predloge. Takodje, on tada saslušava i
svedoke, veštake, stranke i stara se da se predmet spora svestrano raspravi. Medjutim, on
ne sme stranke da savetuje, da formuliše njihove predloge i činjenične tvrdnje jer bi time
narušio načelo ravnopravnosti stranaka.

Materijalno upravljanje parnicom obuhvata i obavezu suda da razvrsta procesni materijal.

Razvrstavanje se vrši na pravno relevantne i nerelevantne činjenice, a dokazi se razvrstavaju
na one koji su podobni i nepodobni za utvrđenje bitnih i važnih činjenica.

Najzad, sud sa strankama i raspravlja i pretresa činjenični materijal, naročito njihove

činjenične navode i procesne predloge. Poželjno je da sud sa njima pretrese i njihova pravna
stanovišta jer se tako ostvaruje potpuna transparentnost u vođenju postupka, a stranke su
lišene eventualnih iznenađenja.

U upravljanje parnicom spadaju i radnje kojima sud uobličava vremenski parnicu, ali se i
stara o ekonomičnosti postupka. Ovde spadaju odluke suda o spajanju/razdvajanju parnice,
o tome da li ce odlučivati o prethodnom pitanju ili će prekinuti postupak.

Za parnične radnje kojim sud upravlja parnicom važe sledeća zajednička pravila:

 sud ih preduzima ex officio

 sud nije vezan sopstvenim odlukama kojima upravlja postupkom
 rešenja koja tada donosi u upravljanju parnicom ne mogu da se pobijaju posebnom
žalbom, vec samo žalbom protiv presude

47. Dostavljanje (pojam i vrste)

Dostavljanje je pismena parnična radnja koju vrši sud sa ciljem da se određenom licu na
zakonom predviđen način preda (uruči) pismeno kako bi se ono upoznalo sa njegovom
sadržinom. Dostavljanje sud uvek vrši po sluzbenoj dužnosti.

Dostavljanje se u parničnom postupku vrši adresatima prijema pismena. Adresati su pre

svega stranke, njihovi zakonski zastupnici i punomoćnici ukoliko ih stranka ima. Dostavljanje
se vrši i drugim subjektima poput umešača, svedoka, veštaka…

To je jedna od najznačajnijih parničnih radnji, jer se uredno dostavljanje (naročito

podnesaka) vezuje za nastupanje važnih procesnih dejstava. Ako dostavljanje nije izvršeno u
skladu sa zakonom ono je neuredno i neće moći da se razvija ka meritornoj odluci. Povreda
pravila o dostavljanju povlači ništavost presude i ona iz tog razloga može da se pobija
žalbom. Protiv presude kojoj nije prethodilo uredno dostavljanje mogu da se izjave i
vanredni pravni lekovi, naročito zahtev za ponavljanje postupka. Odluka suda koje je doneta
uz povredu ovih pravila neće nikada moći da se prizna i izvrši u inostranstvu.

63
Moguće je i fiktivno dostavljanje koje se vrši radi ostvarenja prava na tužbu. Fiktivno
dostavljanje se vrši adresatu čije je prebivalište nepoznato, pribijanjem na oglasnu tablu
suda. I fiktivno dostavljanje može predstavljati povredu prava na pravično sudjenje. Pa tako,
ako je pokušano dostavljanje prvostepene presude punomoćniku-advokatu stranke, a
dostavljač nije nikoga zatekao u kancelariji, te je žalba odbačena kao nedopuštena jer je
izjavljena nakon isteka roka, takvo dostavljanje je neuredno i predstavlja povredu prava na
pravično sudjenje. Razlog je taj što je za početak roka za žalbu relevantan samo dan kada je
stranka zaista i primila otpravak presude.

ZPP ne određuje izričito kada se akt koji se dostavlja mora transmitovati u inostranstvo.
Licima koja uživaju diplomatski imunitet dostavljanje se vrši diplomatskim putem. Zakon
izričito ne normira da se ostalim fizičkim i pravnim licima koja su u inostranstvu dostavljanje
treba izvršiti diplomatskim putem. S obzirom da je dostavljanje parnična radnja suda
isključivo pravo RS (lex fori) odlučuje kada i konme se dostavljanje ima izvršiti u inostranstvu.
Može se zaključiti da se dostavljanje mora izvršiti u inostranstvo diplomatskim putem kada
god se tuženi nalazi u inostranstvu tj kad tamo ima prebivalište ili uobičajeno boravište, bez
obzira na to da li je strani ili domaći državljanin.

Vrste dostavljanja

Razlikujemo lično, posredno i fiktivno dostavljanje.

Lično dostavljanje - ZPP predviđa da se najvažniji podnesci i akti suda moraju lično dostaviti
adresatu. Ovo važi za:

 tužbu,
 platni nalog
 vanredni pravni lek
 presudu i
 rešenje protiv kojeg je dozvoljena posebna žalba

Lično dostavljanje karakterišu dve stvari- prvo, da dostavljanje vrše po pravilu samo
zaposleni u sudu i drugo da se dostavljanje vrši fizičkom predajom pismena adresatu.
Obavlja se tako što se pismeno se lično predaje adresatu ili njegovom punomoćniku ili
zakonskom zastupniku u ruke. Vrši se u vreme, na mestu i po proceduri koju predviđa zakon.
Pravilo je da se adresatu pismeno uručuje u njegovom stanu ili na radnom mestu, ali može i
lična predaja pismena adresatu u sudu.
Ako se adresat ne zatekne na mestu na kom treba da se izvrši dostavljanje, dostavljač će
ostaviti obaveštenje da može da podigne pismeno u roku od 30 dana od pokušaja
dostavljanja. On će istovremeno pribiti pismeno i na oglasnu tablu suda. Po isteku roka od
30 dana smatra se da je dostavljanje uredno izvršeno.

64
Posredno dostavljanje - U parničnom postupku važi pravilo da se pismena dostavljaju
posredno. Posredno dostavljanje je moguće izvrsiti preko pošte, lica registrovanih za
obavljanje poslova dostavljanja i sl. Na ovaj način dostavljanje pismena se vrši adresatu u
njegovom stanu ili na njegovom radnom mestu. Ako on nije kod kuće, može se dostaviti i
odraslom članu njegovog domaćinstva koje je dužno da primi pismeno. Dostavljanje se može
izvršiti i njegovom susedu, licu koje radi zajedno sa adresatom, ali oni nisu u obavezi da
prime pismeno, vec je potreban njihov pristanak.

Članom domaćinstva se smatra svako ono lice koje živi sa adresatom u zajednici.Uslov je da
ovo lice bude odraslo, ali ne i poslovno sposobno, što znači da se dostavljanje može izvršiti i
maloletnom licu ako dostavljač smatra da je ono dovoljno zrelo da shvati stvarni značaj
dostavljanja. Dostavljanje pismena ovim licima koja nisu adresat nije dopušteno ako
primalac pismena učestvuje u parnici kao adresatov protivnik.

Obično dostavljanje podrazumeva da je adresat mogao blagovremeno da se upozna sa

sadržinom pismena. Kao momenat dostavljanja adresatu uzima se momenat predaje
primaocu pismena, a ne momenat kada je pismeno prosleđeno adresatu.

Od ovog pravila postoji odstupanje- ako posredno dostavljanje nije moglo da se izvrši
odraslom članu domaćinstva ili radniku koji radi sa adresatom, dostavljanje se obavlja
fiktivno, pribijanjem se na vrata adresata i time se smatra da je dostavljanje uredno
izvršeno.

Fiktivno dostavljanje - vrši se pribijanjem pismena na oglasnu tablu suda ili mesta na kojem
dostavljanje treba da se izvrši. Dostavljanje se smatra izvršenim bilo istekom zakonom
predviđenog roka (lično dostavljanje) bilo samim pribijanjem pismena (posredno
dostavljanje).

Fiktivno dostavljanje je dopušteno u nekoliko slučajeva:

1. Tzv. bezuspešno dostavljanje u slučaju posrednog dostavljanja- kada se pismeno

tokom parnice nije moglo da dostavi na običan način (ne važi za podneske i akte za koje
je obavezno lično dostavljanje)
2. Fiktivno dostavljanje tužbe, rešenja o platnom nalogu i sl -kada se adresat ne zatekne
na mestu gde dostavljanje treba da se izvrši, ostavlja mu se obavestenje da u roku od 30
dana može u sudu da podigne pismeno,a istovremeno se akt koji se dostavlja pribija na
oglasnu tablu suda.
3. Dostavljanje advokatu i zastupniku pravnog lica- polaganjem pismena u njihov
pregradak u sudu. Protekom roka od 8 dana nastupa fikcija da je dostavljanje uredno
izvršeno. Ako ga ne podignu u roku od 8 dana, pribija se na oglasnu tablu.
4. Fiktivno dostavljanje povodom promene adrese adresata/njegovog zakonskog
zastupnika- ako se adresa promeni pre dostavljanja drugostepene odluke kojom se
postupak okončava, u obavezi su da o tome obaveste sud. Ako to ne učine, sud
odredjuje da se sva dalja dostavljanja vrše pribijanjem na oglasnu tablu i tada se smatra
da je dostavljanje izvršeno.

65
5. Kada punomoćnik za prijem pismena menja adresu ili ga stranka opozove- u prvom
slučaju, ako ne obavesti sud da je promenio adresu, dostavljanje se vrši kao da
punomoćnika ni nema. U drugom slučaju, stranka je dužna da odmah imenuje novog
punomoćnika, a ako to ne učini, dostavljanje se vrši pribijanjem na oglasnu tablu.

48. Lično dostavljanje

49. Obično dostavljanje iznad!

50. Fiktivno dostavljanje

51. Utvrđivanje i promena adrese

Stranke i drugi učesnici u postupku su dužni da se ponašaju u skladu sa načelom savesnosti i

poštenja. U tom smislu, stranke i drugi učesnici u postupku su dužni da preduzimaju sledeće
radnje:

1) stranka je dužna da saopšti sudu tačnu adresu protivne strane kojoj pismena treba da se
dostave lično, a ako stranka nije u mogućnosti, sud će ex officio da pribavi adresu
prebivališta i boravišta stranke kojoj se vrši lično dostavljanje

2) stranke i njihovi zastupnici su dužni da prijave sudu svaku promenu adrese, bez odlaganja,
sve do pravnosnažnog okončanja parnice

3) stranka ili njen zakonski zastupnik je dužan da obavesti sud da će odsustvovati sa adrese
duže od 30 dana i da u tom slučaju odrede punomoćnika za prijem pismena

4) istu dužnost imaju i punomoćnik stranke kao i punomoćnik za prijem pismena. Ako
punomoćnik promeni adresu a o tome ne obavesti sud, dostavljanje će se vršiti stranci
prema pravilima o običnom dostavljanju

Mesto i vreme dostavljanja- Kada se dostavlja fizičkom licu, dostavljanje se vrši:

 na radnom mestu,
 u stanu ili
 u sudu.

Na drugom mestu dostavljanje se može izvršiti samo odlukom suda koju je dostavljač dužan
da pokaže adresatu. Dostavljanje na radnom mestu se vrši tokom trajanja radnog vremena,
u stanu od 7 do 22 časa, a u stanu bilo kada se adresat tamo zatekne pri čemu sud može da
pozove adresata da dodje u sud da bi mu se izvršilo dostavljanje.

66
Dostavljanje fizičkim licima se vrši na adresi koja je naznačena u tužbi. Ako adresa nije tačna
sud će zatražiti asistenciju policije i od nje će pribaviti podatke koji se tiču prebivališta
odnosno boravišta stranke (javni registar policije).

Ako je adresat državni organ, organ jedinice lokalne samouprave ili teritorijalne autonomije,
dostavljanje se vrši u prostoriji za prijem pismena ovih organa i to predajom licu koje je za to
ovlašćeno. Isto važi i za javnog tužioca i javnog pravobranioca. Dan predaje pisarnici se
uzima kao dan dostavljanja pismena.

Pravnom licu se dostavljanje vrši u njegovim prostorijama, ali samo licu koje je ovlašćeno a
prijem pismena ili zakonskom zastupniku pravnog lica, i to na adresu njegovog prebivališta.

Način dostavljanja- Opšte pravilo je da se predaja pismena adresatu ili primaocu pismena
vrši preko pošte, preko lica koje je zaposleno u sudu (pozivar), drugih državnih organa, lica
sa javnim ovlašćenjima, pravnog lica koje je registrovano za obavljanje poslova dostavljanja.
Nadležni organ policije je dužan da na zahtev suda asistira u dostavljanju prilikom svih
vidova dostavljanja.

Dostavljanje može da se vrši i elektronskom poštom, a za urednost ovakvog dostavljanja

neophodno je da je moguće da se obezbedi povratni podatak da je adresat zaista i primio
pismeno.

Poseban način dostavljanja važi za:

1) vojna lica, pripadnike policije,lica zaposlena u rečnom,pomorskom i vazdušnom

saobraćaju- dostavljanje se vrši preko komande, odnosno neposrednog starešine

2) strana pravna lica čije je sedište u inostranstvu,a imaju predstavništvo u RS- dostavljanje
može da se izvrši predajom pismena njihovom predstavništvu

3) drzavljanina RS koji se nalazi u inostranstvu - dostavljanje se može izvršiti preko

konzularnog predstavnika, diplomatskog predstavnika RS koji vrši konzularne poslove ili
pravnog lica koje je međunarodno registrovano za obavljanje poslova dostavljanja

4) lica koja su lišena slobode - dostavljanje se vrši preko zavoda za izvršenje krivičnih sankcija

Kada treba izvršiti dostavljanje licu koje je parnično nesposobno, onda se dostavljanje vrši
njegovom zakonskom zastupniku. Ako ima više zakonskih zastupnika, dovoljno je da se
dostavi samo jednom da bi dostavljanje bilo uredno.

Ako je parnično sposobna stranka angažovala punomoćnika dostavljanje je uredno samo ako
je izvršeno punomoćniku, a ne i stranci. Ako ima više punomoćnika, može se izvršiti bilo kom
od njih.

67
Dostavljanje advokatu se vrši predajom pismena licu koje je zaposleno u njegovoj
advokatskoj kancelariji. Advokatu koji svoju delatnost obavlja u stanu dostavljanje se može
izvršiti i predajom pismena odraslom članu njegovog domaćinstva. Pored toga, advokatima i
pravnim licima može da se dostavlja i polagajem pismena u njihov pregradak u sudu. Ovakav
način dostavljanja je moguć samo na zahtev advokata odnosno ovlašćenog predstavnika
pravnog lica ili po odluci predsednika suda. U tom slučaju, advokat je dužan da podigne sva
pismena koja su mu dostavljena u pregradak u roku od 8 dana od njihovog polaganja a ako
to ne učini dostavljanje se vrši na fiktivan način.

Na isti način se dostavlja i javnom beležniku i privatnom izvršitelju.

52. Punomoćnik i zastupnik za primanje pismena

Postavljanje punomoćnika za prijem pismena može biti obavezno i fakultativno.

Stranke i njihovi zakonski zastupnici su u obavezi da ga imenuju kad god se nalaze u

inostranstvu. Obaveza nastaje kada ovi parnični subjekti imaju domicil/ uobičajeno boravište
ili boravište u inostranstvu. Tužilac koji ima prebivalište/boravište/sedište u inostranstvu
dužan je da u tužbi označi punomoćnika za prijem pismena. Ako to ne učini, sud je dužan da
tužbu odbaci.

Kada se tužba dostavlja tuženom čije je prebivalište ili boravište u inostranstvu sud će ga
pozvati da u određenom roku imenuje punomoćnika za prijem pismena. Tuženi bi to trebalo
da učini već u odgovoru na tužbu. Ukoliko to ne učini, punomoćnika za prijem pismena
određuje sud rešenjem i protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba, ali je sud dužan da
obavesti stranku ili njenog zakonskog zastupnika da je postavio punomoćnika.

Tužba i platni nalog se ne mogu dostavljati punomoćniku za prijem pismena.

Punomoćnik za prijem pismena može biti svako potpuno poslovno sposobno fizičko lice koje
ima prebivalište/ uobičajeno boravište u RS. Ako ovakvog punomoćnika određuje sud, po
pravilu ga bira iz reda advokata.

Ovlašćenje punomoćnika za prijem pismena se sastoji u dužnosti da prima pismena u ime i

za račun adresata, a ako ga postavi sud on je privremeni zastupnik stranke.

Sud može (ali ne mora) da naloži suparničarima da postave jednog punomoćnika za prijem
pismena. Ukoliko to ne učine sud će da postavi jednog od njih za punomoćnika za primanje
pismena.

1. Da li tužba može da se preda nekom drugom osim meni?

68
 - Ne može jer je za tužbu predviđeno lično dostavljanje.

2. A ako me dostavljač ne nađe?

-Ostaviće obaveštenje da možeš da podigneš pismeno u roku od 30 dana od pokušaja
dostavljanja. On će istovremeno pribiti pismeno i na oglasnu tablu suda. Po isteku roka od 30
dana smatra se da je dostavljanje uredno izvršeno.

3. Može li tužba ili presuda da se pribije?

-Ne može, za njih ZPP predviđa lično dostavljanje.

4. Slučajevi fiktivnog dostavljanja, da li su mogući i kada?

-Pogledaj gore, 5 slučajeva!

5. Kako se vrši fiktivno dostavljanje?

- Pribijanjem na oglasnu tablu suda

6. Koji podnesci se lično dostavljaju?

 tužba
 platni nalog
 vanredni pravni lek
 presuda i
 rešenje protiv kojeg je dozvoljena posebna žalba

7. Vrste dostavljanja?
-Lično,posredno i fiktivno

8. O čemu svedoči dostavnica?

-Ona je javna isprava kojom se potvrđuje da je izvršeno dostavljanje. Potpisuju je dostavljač i
adresat.

9. Adresat je prisutan, ali neće da primi podnesak, šta onda?

-Pribije se na vrata.

10. Kada se pribija na tablu suda?

-Kada se radi o fiktivnom dostavljanju ili kada se adresat ne nađe na adresi

11. Nepoznata je adresa, ne može se utvrditi, šta onda?

- Sud određuje privremenog zastupnika.

12. Ako je stranka u inostranstvu, a ne imenuje punomoćnika, šta će biti sa tužbom?

-Sud je dužan da odbaci tužbu.

58. Tužba (pojam i sadržina)

69
Parnični postupak se pokreće tužbom. Tužba je parnična radnja kojom se inicira parnični
postupak. Tužilac tužbom traži od suda da mu pruži pravnu zaštitu za njegovo ugroženo ili
povređno subjektivno pravo ili pravno ovlašćenje.

Tužba vrši tri važne funkcije:

1. Tužbom se određuje sud koji će da odlučuje o tužbenom zahtevu. Određenje

suda vrši tužilac, samim njegovim navođenjem u tužbi. Ukoliko je nenadležan,
sud će se oglasiti nenadležnim i dostaviće tužbu nadležnom sudu
2. Tužilac tužbom određuje i stranke u postupku, sebe kao tužioca i tuženog. U
načelu svako može da postane stranka u parničnom postupku jer je za svojstvo
stranke nebitno da li tužiocu pripadaju neka materijalnopravna ovlašćenja prema
tuženom. Ako se tuženi ne brani jer smatra da je pogrešno označen kao tuženi,
sud može da donese presudu zbog propuštanja
3. Tužilac u tužbi određuje i predmet spora. Predmet spora predstavlja zahtev
tužioca koji je istaknut u tužbi i sud je dužan da odlučuje o zahtevu za koji je
nadležan. Sud ne može da odbije da rešava o predmetu spora iako mu prima
faciae izgleda neosnovan ili nedopušten.

Vrste tužbi- Prema kategorijama materijalnog prava, tužbe mogu da budu petitorne,
posesorne, naslednopravne i sl. Materijalno pravo ima uticaja na vrste tužbi utoliko što se
prema kategorijama materijalnog prava određuje i vrsta i sadržina pravne zaštite koja se
traži tužbom.

Prema vrsti pravne zaštite koja se traži tužbom razlikujemo kondemnatorne (osuđujuće),
deklaratorne (utvrđujuće) i preobražajne (konstitutivne) tužbe. Ova podela važi i za presude.

Sadržina tužbe- Sadržinu tužbe direktno uređuje zakon tako što propisuje njene nužne
sastojke. Osim njih, tužba može da sadrži i fakultativne elemente.

Bitni sastojci tužbe su:

 podaci koje mora da sadrži svaki podnesak

 tužbeni zahtev
 činjenični navodi
 dokazni predlozi
 oznaka vrednosti predmeta spora
 tužbeni predlog

Iako zakon to izričito ne navodi, nužan sastojak tužbe bi morale da budu i činjenice na
osnovu kojih sud zasniva svoj nadležnost (direktnu međunarodnu, stvarnu i mesnu). Sud u
momentu kada primi tužbu ceni da li je nadležan ex officio i to na osnovu navoda tužbe i
činjenjica koje su mu poznate.

70
Tužbeni zahtev- čini ga predmet spora. Tužilac ga određuje sam na osnovu dispozicione
maksime. Tužbeni zahtev je čisto procesnopravni pojam koji ne zavisi od materijalnopravnog
ovlašćenja tužioca koji on im au skladu sa materijalnim pravom. Tužilac u u tužbenom
zahtevu ističe da smatra da iz određenih činjenica proizilazi neka pravna posledica- on
precizira sadržinu i vrstu pravne zaštite koju zahteva od suda.

Od tužbenog zahteva treba razlikovati sam objekt tužbe (novac, radnja, stvar, subj. pravo)!!

Da bi tužba bila uredna, tužbeni zahtev mora da bude dovoljno određen. Tako da ako se radi
o kondemnatornom zahtevu koji npr glasi na novac, tužilac mora da odredi i kojem
novčanom iznosu se radi. Ako se radi o osudi na činidbu ili propuštanje tužilac mora da bude
određen u toj meri da sud može da sprovede prinudno izvršenje, ako usvoji zahtev. Tužilac
mora da svojim tužbenim zahtevom ostvari izvesnost u postojanju pravnih odnosa jer se
podnošenjem tužbe prekida zastarelost samo u vezi sa onim tužbenim zahtevima koji su
istaknuti u tužbi.

Deklaratorni tužbeni zahtev je dovoljno određen kad aje određen pravni odnos čije se
postojanje odnosno nepostojanje utvrđuje. Preobražajni tužbeni zahtev je dovoljno određen
kada se iz njega vidi koje konkretno novo pravno stanje sud treba da konstituiše svojom
odlukom.

Tužbeni zahtev treba da obuhvati i zahtev tužioca u pogledu sporednih davanja (kamate,
troškovi postupka i sl.)

Činjenični navodi- činjenični navodi tužioca u tužbi čine osnov tužbenog zahteva. Tužilac bi
trebalo da navede životni događaj iz kojeg prouzilazi pravna posledica na koju se poziva u
tužbenom zahtevu. Dovoljno je da tužilac navede u tužbi one činjenice koje su neophodne
za individualizaciju tužbenog zahteva u parnici između istih stranaka. Tužilac ne mora da
opisuje ceo životni događaj, već je dovoljno da iznese samo one činjenice za koje on smatra
da su dovoljne da proizvedu traženu pravnu posledicu.

Dokazi- Tužilac je dužan da u tužbi navede i dokaze kojima potkrepljuje svoje činjenične
navode. Pod dokazima se podrazumevaju dokazna sredstva čije izvođenje dužulac predlaže
tokom postupka. Dokazna sredstva moraju tačno da se označe (npr. ime i adresa svedoka).
Svako priloženo sredstvo se vezuje za određeni činjenični navod. Pismeni dokazi se podnose
uz tužbu.

Tužbeni predlog- Tužilac na osnovu dispozicione maksime sam određuje koju vrstu pravne
zaštite traži (kondemnatorni, deklaratorni ili preobražajni tužbeni zahtev) kao i obim te
zaštite. Sud ne može da odlučuje o nečemu što stranke nisu zahtevale.

Ostalo- ZPP predviđa da ako se tužilac ne nalazi u RS mora da odredi punomoćnika za prijem
pismena već u samoj tužbi. Pored toga, tužilac je dužan da navede i vrednost predmeta
spora ako od te vrednosti zavisi sastav suda i mogućnost da se izjavi revizija.

71
Neuredna tužba- Ako tužba ne sadrži sve obavezne elemente ona je neuredna i sud pazi ex
officio na postojanje tih elemenata. Pravilo je da se tužba odbacuje ako tužilac uopšte nije
naveo adresu tuženog, a tužbu je podneo advokat. Tužba nije neuredna ako se iz navoda
tužbe može jasno utvdriti prebivalište odnosno sedište tuženog. Ako je neurednu tužbu
podnela stranka koju ne zastupa advokat, sud će joj rešenjem naložiti da otkloni nedostatke
u određenom roku. Ako tužilac to ne učini, sud će odbaciti tužbu kao nedopuštenu.

S druge strane, ako je neurednu tužbu podneo advokat, sud je odmah odbacuje kao
nedopuštenu.

59. Pravni interes za tužbu

Postojanje pravnog interesa za tužbu je procesna pretpostavka na koju sud pazi ex officio.
Kada nedostaje pravni interes, sud je dužan da tužbu odbaci kao nedopuštenu.

Pravni interes ne postoji kada tražena pravna zaštita može da se ostvari efikasnije na drugi
način. Pod pravnim interesom se podrazumeva postojanje pravnozaštitne potrebe na strani
tužioca, a ona postji kad god se tužiočevo subjektivno pravo ili pravno ovlašćenje nalazi u
stanju neizvesnosti ili ugroženosti i tu neizvesnost može da ukloni samo sud svojom
intervencijom.

Kod kondemnatornih tužbi postojanje pravnog interesa za tužbu se pretpostavlja. On se

sastoji iz nužnosti tužioca da izdejstvuje kondemnatornu presudu u svoju korist i time stekao
izvršnu ispravu kojom bi primorao tuženog da ispuni neku obavezu.(npr. A traži od B 10 000
din koje mu duguje)

Kod deklaratornih tužbi pravni interes tužioca se sastoji u tome da okonča neizvesnost koja
postoji u vezi sa postojanjem nekog subjektivnog prava ili pravnog odnosa i to donošenjem
deklaratorne presude (npr. A zahteva od suda da utvrdi da nije dužan B)

Kod preobražajne (konstitutivne) tužbe pravni interes takođe nije sporan. Cilj koji želi da
postigne tužilac može da se postigne samo ako sud donese preobražajnu presudu sa istim
sadržajem koji tužilac zahteva u tužbi (npr. razvod braka)

1. Koja tužba deluje erga omnes?

-Konstitutivna tužba.
2. Šta znači nekonkludentnost tužbe?
- Činjenice navedene u tužbi ne mogu da proizvedu pravnu posledicu koju tužilac traži.
3. Kada je tužba uredna?
-Kada sadrži sve zakonom propisane sastojke (pogledaj gore koji su!)
4. Da li je kod svih tužbi potrebno da postoji pravni interes za podnošenje?
- Da, jer je procesna pretpostavka, ali se kod kondemnatorne predpostavlja,a kod
preobražajne se nalazi u samom cilju te tužbe, pa se ne zahteva poseban interes

72
 5. Kada neće postojati pravni interes?
-Kada tražena pravna zaštita može da se ostvari efikasnije na drugi način, npr.postoji izvršna
isprava

6. Koja od tužbi ima svojstvo izvršnosti, a koja ima preobražajno dejstvo?

- Izvršna je kondemnatorna, konstitutivna je preobražajna.

7. Koja deluje erga omnes,a koja inter partes?

- Preobražajna i deklaratorna deluju erga omnes, a kondemnatorna inter partes.
8. Da li je vrednost predmeta spora bitan element i zašto?
- Jeste bitan element jer od njega zavisi stvarna nadležnost suda, dopuštenost revizije, vrsta
postupka, visina sudskih taksi i visina advokatskog honorara.
9. Šta ako tužba nema sve elemente?
-Ona je neuredna. Ako je neurednu tuzbu podnela stranka koju ne zastupa advokat, sud ce
joj naloziti da otkloni nedostatke u odredjenom roku, a ako ne postupi tako odbacice tuzbu.
Tužba se odbacuje ako je podneo advokat.

60.Tuživost subjektivnog prava

Tuživost subjektivnog prava znači njegovu podobnost da bude predmet pravne zaštite. Ako
subjektivno pravo nije tuživo, tužba se odbacuje kao nedopuštena.

ZPP izričito reguliše samo jedan oblik nedostatka tuživosti subjektivnog prava, a to je da je
sud dužan da odbaci tužbu akoje ona podneta nakon isteka roka koji je predviđen posebnim
propisima (npr. u ZOO rok za podnošenje tužbe za poništaj rušljivog ili zelenaškog ugovora).
Ponekad i sam zakon isključuje tuživost subjektivnog prava (npr. prava koja proističu iz igre
na sreću koje nisu uređene posebnim zakonom- kocka, opklada..)

Sa ostalim naturalnim obligacijama je drugačije, na njih sud ne pazi po službenoj dužnosti,

već samo po prigovoru stranke (npr. zastarelost potraživanja)

Pactum de non petendo- Stranke ne mogu same da svojim sporazumom u potpunosti

isključe tuživost subjektivnog prava. Ovakav sporazum je ništav jer je protivan pravu na
sudsku zaštitu. Stranke mogu da zaključe sporazum kojim vremenski ograničavaju pravo na
podizanje tužbe i takav sporazum ima procesnopravni karater. Ukoliko bi tužba bila
podignuta nakon tog roka, sud bi je odbacio kao nedopuštenu, s tim da sud na to ne pazi po
službenoj dužnosti, već bi stranka morala da se pozove na ograničenje tuživosti subjektivnog
prava.

73
 61. Kondemnatorna tužba

Kondemnatornom tužbom tužilac tvrdi da prema tuženom ima neko potraživanje

materijalnog prava i traži da sud donese presudu kojom će tuženog obavezati na davanje,
činjenje, nečinjenje ili trpljenje.

Kondemnatorne tužbe su po pravilu pozitivne i glase na davanje ili činjenje. Cilj svake
kondemnatorne tužbe je da sud donese osuđujuću presudu kojom tuženog obavezuje na
određeno na davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Takva presuda predstavlja izvršnu
ispravu na osnovu koje može da se zahteva i prinudno izvršenje potraživanja sadržanog u
izreci sudske odluke. Valja napomenuti da tužilac ne mora da zahteva donošenje presude
kojom bi bilo obuhvaćeno čitavo potraživanje prema tuženom, već može da zahteva osudu
tuženog da izvrši samo deo potraživanja (npr. 1000din umesto 10 000)

Tužba na osudu na propuštanje je upravljena na osudu tuženog da propusti vršenje

određene radnje kojom se vrši povreda ili ugrožava neko subjektivno pravo tužioca. Ova
tužba je najvažniji oblik zaštite tužioca od nelojalne utakmice na tržištu, monopola i povrede
prava konkurencije.

Kondemnatorne tužbe koje su upravljene na trpljenje se sastoje u zahtevu da sud obaveže

tuženog da trpi vršenje određene radnje tužioca. Najčešće se koristi za ostvarenje prava
službenosti.

Dospelost potraživanja- pretpostavka kod kondemnatornih tužbenih zahteva je da su

potraživanja radi kojih se oni ističu već dospela. Ako potraživanje nije dospelo, sud će odbiti
tužbeni zahtev kao neosnovan.

Potraživanje ne mora da bude dospelo u momentu podnošenja tužbe sudu, ali mora da
dospe do momenta zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Ako potraživanje
nije dospelo, sud donosi presudu kojom tužbeni zahtev odbija kao neosnovan. U praksi
sudova Srbije, ovakvi tužbeni zahtevi se odbijaju kao preuranjeni, pa nakon što potraživanje
dospe tužilac može da podnese novu tužbu- neće postojati identitet predmeta spora jer se
zahtev zasniva na drugačijim činjenicama.

ZPP predviđa izuzetke kada kondemnatorni tužbeni zahtev može da se istakne i kada
potraživanje nije dospelo odnosno nije dospelo do momenta zaključenja glavne rasprave. U
tim izuzecima tužbeni zahtev se odnosi na

1. obligacije sa dugoročnim izvršenjem prestacija- kada sud nađe da je tužbeni zahtev

osnovan koji se tiče izdržavanja/ naknade štete u vidu rente zbog izgubljene zarade
ili drugih prihoda po osnovu rada ili izgubljenog izdržavanja- ovde sud može da
obaveže tuženog na plaćanje i onih obroka koji nisu dospeli u momentu zaključenja
glavne rasprave jer bi za tužioca postojao veliki procesnopravni teret kada bi morao
da podnosi tužbu po dospeću svakog pojedinačnog obroka

74
 2. tužbu za povraćaj stvari datih u zakup- tužba može da se podnese i pre isteka
zakupodavnog odnosa

3. zahtev tužioca da mu sud dosudi i naknadu buduće nematerijalne štete koju je

izvesno da će trpeti i u budućnosti

Pravni interes- Mora postojati pravni interes i on se kod ove tužbe pretpostavlja. Pravni
interes je procesna pretpostavka na koju sud pazi ex officio. On se sastoji iz nužnosti tužioca
da izdejstvuje kondemnatornu presudu u svoju korist i time stekao izvršnu ispravu kojom bi
primorao tuženog da ispuni neku obavezu (npr. A traži od B 10 000 din koje mu duguje).
Pravni interes ne postoji kada tražena pravna zaštita može da se ostvari efikasnije na drugi
način. Pravni interes za kondemnatornu tužbu se ogleda u dobijanju izvršnog naslova. Kada
nema pravnog interesa, sud rešenjem odbacuje tužbu kao nedopuštenu. Kondemnatorna
presuda, doneta na osnovu kondemnatorne tužbe, ima svojstvo izvršne isprave.

1. Koji je uslov da tužilac uspe?

- Da je potraživanje dospelo.

2. Kad ne postoji pravni interes za kondemnatornu tužbu?

- Kada se pravna zaštita može ostvariti na neki drugi način, npr. ima izvršnu ispravu

3. Koje svojstvo ima kondemnatorna presuda?

- Ima svojstvo izvršnosti.

4. Šta je pravni interes?

-Procesna pretpostavka na koju sud pazi ex officio

5. U čemu se ogleda pravni interes za kondemnatornu tužbu?

-Da izdejstvuje sudsku odluku u svoju korist i stekne izvršnu ispravu

6. Šta je pravni interes za tužbu uopšte?

- Postojanje pravnozaštitne potrebe na strani tužioca kada se neko njegovo pravo ili pravno
ovlašćenje nalazi u stanju neizvesnosti ili ugroženosti i može da se ukloni samo intervencijom
suda.

7. Šta radi sud kada nedostaje pravni interes za tužbu?

- Donosi rešenje kojim se tužba odbacuje kao nedopuštena

75
 62. Tužba za utvrđenje

(deklaratorna tužba)

Smisao ove tužbe je da se spreči povreda i učini kraj jednoj neizvesnoj pravnoj situaciji. Ona
moze biti pozitivna i negativna. Deklaratornom tužbom se od suda traži da utvrdi povredu
prava ličnosti, postojanje ili nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa ili
istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Dakle, cilj ove tužbe je da između parničnih
stranaka stvori neizvesnost i pravnu sigurnost kako bi one mogle da odrede svoje buduće
ponašanje.

Predmet deklaratorne tužbe može da bude postojanje ili nepostojanje činjenica, ali samo
ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom. Tužba za utvrđenje se dopušta samo ako
iz tužbe proizilazi da tužilac ima poseban pravni interes za podnošenje ovakve tužbe.

Dopuštenost deklaratorne tužbe- ova tužba predstavlja poseban način da se tužiocu

obezbedi pravna zaštita. Redovan način pravne zaštite je kondemnatorna tužba i u odnosu
na nju deklaratorna ima supsidijaran karakter. Deklaratorna tužba nije dopuštena ako je
činidba iz spornog prava ili pravnog odnosa već dospela.

ZPP predviđa dva uslova koji se tiču dopuštenosti deklaratorne tužbe. Prvi, da se ova tužba
može podneti samo radi utvrđenja povrede prava ličnosti, postojanja ili nepostojanja nekog
spornog prava ili pravnog odnosa ili istinitosti odnosno neistinitosti neke isprave. Drugi uslov
je da tužilac ima poseban pravni interes da je podnese.

Pravila o supsidijarnosti deklaratorne tužbe u odnosu na kondemnatornu se ne primenjuje

jedino kada to zakon izričito predviđa. Tada tužilac može u tužbi da istakne samo
deklaratorni tužbeni zahtev, bez obzira na to da li iz istog životnog događaja može da
podnese i kondemnatorni. Pored toga, tužilac može da kumulira tužbene zahteve (dakle, i
deklaratorni i kondemnatorni) i da zaheva a sud o svima njima odluči i da ih sve usvoji kao
osnovane- obična objektivna kumulacija. Ovo je moguće kada zahteva:

 da sud utvrdi da je učinjena povreda prava ličnosti

 utvrđenje da je pretrpeo zloupotrebu na radu
 utvrđenje da je učinjena povreda diskriminatorskim postupanjem

U ovim situacijama tužilac može da kumulira deklaratorni tužbeni zahtev sa

kondemnatornim koji se po pravilu odnosi na naknadu štete, zabranu vršenja određenih
radnji i sl. Uslov je da je za sve zahteve predviđena ista vrsta postupka.

76
Predmet deklaratorne tužbe ne mogu nikada da budu:

1. elementi ili prethodna pitanja iz jednog pravnog odnosa

2. obične činjenice
3. pravna kvalifikacija jednog pravnog odnosa
4. apstraktna pravna pitanja
5. tumačenje apstraktnih pravnih normi
6. prava koja nisu tuživa

Pravni interes - Kod kondemnatorne tužbe pravni interes se sastoji u dobijanju izvršnog
naslova, a kod deklaratorne tužbe se traži poseban pravni interes- postojanje
pravnozaštitne potrebe. Može se podneti samo kada je to celishodno i neophodno da se
stvori pravna izvesnost i da se izbegne nastajanje novih sporova. Ovde potraživanje ne
može da bude dospelo.

ZPP konkretizuje postojanje pravnog interesa za podnošenje deklaratorne tužbe na sledeći

način:

 sam zakon može da predvidi mogućnost da tužilac podnese tužbu za utvrdjenje

 kada tužilac ima pravni interes da se utvrdi postojanje/nepostojanje pravnog odnosa
pre nego što potraživanje dospe
 kada tužilac zahteva da se utvrdi autentičnost neke isprave

Ukoliko nedostaje pravni interes, tužba se odbacuje. Ako je prvo podneta kondemnatorna
tužba pa onda deklaratorna tužba, deklaratorna je nedopuštena jer već teče parnica- pravna
zaštita će se svakako ostvariti. Ako je prvo podneta deklaratorna tužba, pa kondemnatorna
ne postoji zabrana litispendencije.

Deklaratorna tužba je podobna za materijalnu pravosnažnost jer obavezuje sud u drugom

postupku.

Kondemnatorna Deklaratorna
pravni interes se pretpostavlja pravni interes se mora dokazivati
potraživanje je dospelo potraživanje ne sme biti dospelo

cilj-izvršni naslov cilj-utvrđenje

1. Kod koje vrste tužbe se posebno traži postojanje pravnog interesa?

77
 -Kod deklaratorne, kod nje je pravni interes neophodan za pravnu zaštitu.

2. Šta je razdelna tačka između deklaratorne i kondemnatorne tužbe?

-Dospelost potraživanja. Kod kondemnatorne mora da bude dospelo, a kod deklaratorne ne
sme da bude.

3. Kada se kod deklaratorne tužbe pravni interes ne dokazuje?

- Kada zakon upućuje na nju.

4. Odnos kondemnatorne i deklaratorne tužbe?

-Kondemnatorna: pravni interes se pretpostavlja, potraživanje mora biti dospelo i cilj je
izvršna isprava
-Deklaratorna: pravni interes se mora dokazivati, potraživanje ne može biti dospelo i cilj je
utvrđenje

63.Preobražajna tužba
Preobražajna tužba je upravljena ka stvaranju, promeni ili gašenju pravnih odnosa između
parničnih stranaka. Njen cilj je da stvori promenu u pravnom položaju između parničnih
stranka. Ako se pokaže kao osnovana, ona konstituiše jedno novo pravno stanje.

Razlika između nje i deklaratorne je u tome što deklaratorna samo konstatuje postojanje
određenog pravnog stanja, a preobražajna ga konstituiše. Međutim, svaki konstitutivni
tužbeni zahtev sadrži u sebi i deklaratorni jer tužilac zahteva od suda da utvrdi da mu
pripada neko preobražajno ovlašćenje a zatim da svojom odlukom konstituiše novo pravno
stanje.

Vrste- S obzirom na sadržinu tužbenog zateva razlikujemo tužbe u kojima se zahteva:

 konstituisanje jednog pravnog stanja ili pravnog odnosa

 promena u jednom pravnom odnosu
 da sud izrekne prestanak jednog pravnog odnosa (tužba za poništaj braka)

Konstitutivne tužbe mogu da budu upravljene da odluka po njima proizvodi dejstvo ex nunc
ili ex tunc. Ex nunc dejstvo imaju osnovani tužbeni zahtevi koji su upravljeni na razvod braka
dok npr ex tunc deluju tužbe upravljene na poništaj odluke skupštine akcionara.

Za konstitutivne tužbe važi princip numerus clausus tj dopuštene su ako to zakon izričito
predviđa. Za njihovu dopuštenost se ne zahteva poseban interes tužioca jer je pravni interes
imanentan samom cilju ove tužbe.

Presuda kojom se rešava o konstitutivnoj tužbi deluje erga omnes. Ako sud odbije tužbeni
zahtev kao neosnovan, takva odluka je jednaka deklaratornoj sudskoj odluci kojom se
utvrđuje nepostojanje određenog pravnog odnosa.

78
 66. Objektivno preinačenje tužbe
Kada parnica jednom počne da teče, princip je da ona u tom obliku treba i da se okonča- sa
inicijalnim strankama i inicijalnim predmetom spora. S druge strane, moguće je da tužilac
prilikom sastava tužbe previdi visinu tužbenog zahteva ili da ima pogrešnu predstavu o tome
protiv kog lica zapravo želi da zahteva pravnu zaštitu. Pošto ne bi bilo celishodno da čitav
rad suda i stranaka bude zanemaren, zarad ekonomičnosti postupka omogućava se
preinačenje tužbe. Preinačenje tužbe može da bude objektivno i subjektivno. Objektivno
znači promenu predmeta spora, a subjektivno nastaje kada tužilac umesto inicijalnog tužioca
tuži drugo lice.

Objektivno preinačenje tužbe znači:

1) Promenu istovetnosti tužbenog zahteva-tužbeni zahtev se menja kada se menja predmet

spora. Predmet spora se sastoji od činjenica i pravne posledice, pa preinačenje može da se
odnosi na bilo koji od ova dva elementa. Tužba će se uvek preinačiti kada se prelazi sa
deklaratornog na kondemnatorni zahtev.

2) Isticanje drugog zahteva uz postojeći- prema zakonu, svako dodavanje novih tužbenih
zahteva uz inicijalni predstavlja preinačenje. Stricto sensu, ovaj slučaj zapravo predstavlja
kumulaciju tužbenih zahteva, ali ZPP to smatra preinačenjem zbog blažeg rezima koji važi za
preinačenje tužbe

3) povećanje inicijalnog tužbenog zahteva- svako povećanje tužbenog zahteva, čak i bez
promene osnova tužbe, predstavlja preinačenje

Zakon dopušta preinačenje tužbe kada nastupe nove okolnosti koje opravdavaju da se
tužbeni zahtev izmeni. Takođe, kada u postupku za naknadu štete nastupe okolnosti koje
opravdavaju povećanje tužbenog zahteva, celishodno je da sud reši o svim pravnim
posledicama. U ovim situacijama se ne zahteva saglasnost tuženog.

Uslovi za preinačenje- dopušteno je preinačenje ako se ispuni 1 od 2 alternativna uslova:

1) ako se tuženi saglasi - saglasnost se zahteva od momenta dostavljanja tužbe tuženom

2) ako sud odluči da dopusti preinačenje

Ako tuzeni ne da pristanak, preinačenje je moguće ako su ispunjena 2 kumulativna uslova:

1) ako je to celishodno

2) ako to neće odužiti postupak

Ako nisu ispunjeni uslovi za preinačenje, sud će uputiti tužioca na novu parnicu povodom
novih tužbenih zahteva.

79
Preinačenjem se ne smatra: promena pravnog osnova tužbenog zahteva, smanjenje
tužbenog zahteva ili kada tuzilac samo promenio ili dopunio pojedine navode čime ne dira u
sam tužbeni zahtev. Takođe, nikada neće postojati preinačenje kada tužilac sa
kondemnatornog zahteva prelazi na deklaratorni.

Kada se tužba preinači, parnica po inicijalnom tužbenom zahtevu se gasi i počinje da teče
novi postupak. Od momenta preinačenja počinje da teče litispendencija po preinačenom
tužbenom zahtevu sa svim procesnopravnim i materijalnopravnim posledicama koje povlače
za sobom momenat podnošenja odnosno dostavljanja tužbe.

1. Uslovi?
-Saglasnost tuženog ili ako sud dozvoli (kada je celishodno i kada to neće odužiti postupak)

2. Do kada je dozvoljeno?
- Tužilac može da preinači tužbu do zaključenja glavne rasprave.

3. Šta ako tuženi ne da pristanak?

-Sud će da dozvoli preinačenje i kad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo
celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po
preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice. Smatraće se da postoji pristanak
tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj
tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju.

67. Subjektivno preinačenje tužbe

Kada parnica jednom počne da teče, princip je da ona u tom obliku treba i da se okonča- sa
inicijalnim strankama i inicijalnim predmetom spora. S druge strane, moguće je da tužilac
prilikom sastava tužbe previdi visinu tužbenog zahteva ili da ima pogrešnu predstavu o tome
protiv kog lica zapravo želi da zahteva pravnu zaštitu. Pošto ne bi bilo celishodno da čitav
rad suda i stranaka bude zanemaren, zarad ekonomičnosti postupka omogućava se
preinačenje tužbe. Preinačenje tužbe može da bude objektivno i subjektivno. Objektivno
znači promenu predmeta spora, a subjektivno nastaje kada tužilac umesto inicijalnog tužioca
tuži drugo lice.

Subjektivno preinačenje tužbe znači promenu identiteta tuženog. Do njega može doći kada
tužilac iz zablude označi kao tuženog drugo lice, a ne ono prema kome želi da ostvari pravnu
zaštitu. Subjektivno preinačenje treba razlikovati od promene identiteta tužioca do kog
dolazi tako što inicijalni tužilac istupi iz parnice dok umesto njega u parnicu stupi novi
tužilac.

80
Ako tužilac želi da umesto inicijalnog tužioca tuži drugo lice, tada je potrebna saglasnost
novog, ali i inicijalnog tuženog, ako se već upustio u raspravljanje o meritumu jer mu je u
interesu da okonča spor.

Kada se samo želi ispraviti greška netačnog određenja tuženog, nije reč o preinačenju.
Sasvim je druga situacija kada je u pitanju error in personam (A tuži B da ga je udario kolima,
a nije ga udarilo lice B, već lice C). U ovoj situaciji se traži saglasnost i lica koje je tuženo
greškom tužioca da bi došlo do subjektivnog preinačenja. Ukoliko inicijalni tuženi ne da
saglasnost, sud će konačno rešiti o spornom odnosu i obavezati tužioca da plati troškove
postupka.

Uslovi za preinačenje- dopušteno je preinačenje ako se ispuni 1 od 2 alternativna uslova:

1) ako se tuženi saglasi - saglasnost se zahteva od momenta dostavljanja tužbe tuženom

2) ako sud odluči da dopusti preinačenje

Ako tuženi ne da pristanak, preinačenje je moguće ako su ispunjena 2 kumulativna uslova:

1) ako je to celishodno

2) ako to neće odužiti postupak

Preinačenje je dopušteno do zaključenja glavne rasprave.

1. Uslovi?
- Zahteva se jedan od dva alternativno postavljena uslova- ili da tuženi da saglasnost ili da
sud dopusti preinačenje. Sud će dopustiti preinačenje ako je to celishodno i ako to neće
odužiti postupak (kumulativno!)

2. Da li je potrebna saglasnost tuženog?

-Jeste. Ako tuženi ne da saglasnost, tužilac može podići novu tužbu.

81
 68. Incidentalni zahtev za utvrđenje
Prema ZPP-u tužilac može tokom trajanje parnice da istakne prejudicijelni (incidentalni)
zahtev za utvrđenje da jedan pravni odnos postoji odnosno da ne postoji. Ovde se radi o
tome da zapravo prethodno pitanje postaje predmet posebnog tužbenog zahteva.

Uslovi za podnošenje zahteva:

1. može da se podnese samo ako parnica već teče i to do zaključenja glavne rasprave
pred prvostepenim sudom (podnošenje zahteva je moguće sve dok sud nije odlučio o
glavnom tužbenom zahtevu)
2. prejudicijelni pravni odnos mora postati sporan u toku trajanja parnice i da ostane
sporan do zaključenja glavne rasprave; nije isključeno i da je postojanje pravnog
odnosa bilo sporno i pre početka toka postupka
3. pravni odnos čije je postojanje odnosno nepostojanje predmet tužbe za utvrđenje
mora da bude prejudicijelan za meritorno rešenje glavnog pitanja- dakle od njegovog
rešenja mora da zavisi ishod spora
4. sud mora da bude stvarno nadležan i za rešenje ovog zahteva za utvrđenje

Za podnošenje zahteva za utvrđenje važe i svi ostali uslovi koji se tiču dopuštenosti
podnošenja deklaratorne tužbe. Nije potrebno da sud ispituje postojanje pravnog interesa
jer on proizilazi iz same norme zakona.

Sud o prejudicijelnom zahtevu odlučuje zajedno sa glavnim tužbenim zahtevom, tako da

odluka o postojanju ili nepostojanju prejudicijelnog odnosa ulazi u izreku (tenor) presude.
Obuhvaćen je pravno, snagom presude. Nije nemoguće da sud prvo odluči o prejudicijelnom
zahtevu, međupresudom.

Zakon izričito napominje da isticanje ovog zahteva ne znači i preinačenje tužbe. Razlog za
ovakvo rešenje je celishodnost i organska vezanost incidentalnog zahteva sa glavnim
kondemnatornim zahtevom.

69. Povlačenje tužbe

U toku postupka mogu da se jave činjenice koje znače gubitak interesa tužioca za nastavak
parnice, poput činjenice da tuženi nema imovinu i da svakako neće moći da se naplati ili da
mu nedostaju dokazi koji potvrđuju njegove činjenjične navode.

Tužiocu je načelno dozvoljeno da u celini ili delimično povuče tužbu. Povlačenje tužbe je
moguće i bez pristanka tuženog dok se ne upusti u raspravljanje o glavnoj stvari. Nakon toga
se zahteva njegova saglasnost, a povlačenje tužbe je moguće sve do pravnosnažnog
okončanja postupka.

82
Povlačenje tužbe je procesna radnja tužioca kojom on izjavljuje da više ne želi pravnu
zaštitu. Adresat ove radnje je sud.

Dopuštenost povlačenja tužbe- Tužilac može da povuče tužbu u celosti ili delimično od
momenta početka toka postupka do momenta dok se tuženi ne izjasni u meritumu o glavnoj
stvari (a to čini već u odgovoru na tužbu). Izjava tužioca o povlačenju i izjava tuženog o
pristanku su neopozive parnične radnje. One se mogu dati u podnesku ili usmeno na ročištu.

Ako se desi da tuženi nije prisutan na ročištu na kom je tužilac povukao tužbu, sud je dužan
da mu dostavi zapisnik sa ročišta sa pozivom da se izjasni da li daje pristanak. Ako tuženi ne
odgovori u roku od 8 dana, smatra se da je dao pristanak. Izjava o pristanku tuženog mora
da bude izričita.

Dejstva povlačenja tužbe- posledica je gašenje parnice. Parnica se gasi sa dejstvom ex tunc,
smatra se da povučena tužba nije ni podneta tako da tužilac može odmah nakon povlačenja
da podnese novu u kojoj bi istakao isti tužbeni zahtev.

Kada tužilac povuče tužbu, sud će ga rešenjem obavezati da nadoknadi parnične troškove
tuženom. Ako se tuženi ne saglasi sa povlačenjem tužbe, sud je dužan da meritorno okonča
spor. Ako je tužilac povukao tužbu nakon što je doneta prvostepena presuda, sud rešenjem
obustavlja postupak i utvrđuje da je tužba povučena- a doneta prvostepena presuda je bez
dejstva. U slučaju da je protiv prvostepene presude izjavljena žalba, sud će je odbaciti.

Sporazum stranaka o povlačenju tužbe- Najčešće se stranke sporazumeju u formi

vansudskog poravnanja o rešenju spora i o obavezi da tužilac povuče tužbu. Time se ne
okončava parnica jer je povlačenje tužbe procesna radnja koja mora da se izvrši ili usmeno ili
podneskom. Ako tužilac i uprkos postignutom sporazumu nastavi parnicu, tužbu treba
odbaciti kao nedopuštenu.

Povlačenje tužbe i odricanje od tužbenog zahteva- Odricanje od tužbenog zahteva je

procesna radnja tužioca kojom on priznaje da je njegov tužbeni zahtev neosnovan. Zato sud
donosi presudu kojom se tužbeni zahtev odbija. U tom slučaju tužilac ne može ponovo da
podnese tužbu o istoj pravnoj stvari.

Fikcija povlačenja tužbe- ZPP predviđa da ako na pripremnom ročištu za glavnu raspravu
izostane tužilac ili ako na ročištu za glavnu raspravu izostanu i tužilac i tuženi, nastupa fikcija
da je tužba povučena. Fikcija ne nastupa kada tužilac nije uredno i blagovremeno obavešten
o posledicama izostanka sa ročišta. Takođe, neplaćanje sudskih taksi nema za posledicu
fikciju da je tužba povučena

1. Koja je razlika između povlačenja tužbe i odricanja od tužbenog zahteva?

- Kod povlačenja tužbe tužilac može ponovo pokrenuti postupak protiv tuženog sa istim
tužbenim zahtevom i zato se od tuženog zahteva saglasnost pre nego što se donese rešenje
o povlačenju tužbe.
Kod odricanja tužbenog zahteva donosi se presuda na osnovu odricanja i spor se okončava,
tako da se ne traži saglasnost tuženog.

83
 70. Isticanje više tužbenih zahteva u istoj tužbi
Tužilac može da u istoj tužbi istakne više tužbenih zahteva protiv istog tuženog. Do ove
procesne situacije dolazi kada tužilac smatra da istovremeno ima više zahteva za pravnu
zaštitu prema istom tuženom ili kada u toku parnice tužilac inicijalnom zahtevu doda drugi.

Prema ZPP-u spajanje tužbenih zahteva postoji kada tužilac zahteva protiv tuženog izricanje
više pravnih posledica iz istog osnova tužbe (životnog događaja) ili kada zahteva samo jednu
posledicu iz više osnova tužbe (iz više životnih događaja)

Smisao isticanja više tužbenih zahteva je da sud spoji u jedan postupak parnice koje teku po
više tužbenih zahteva i da ih rešava istovremeno, jednom presudom.

Dopuštenost spajanja- da bi sud dozvolio spajanje tužbenih zahteva moraju da se ispune

sledeći uslovi:

 da sud kome je podneta tužba sa više tužbenih zahteva stvarno nadležan za svaki od
njih

 za rešavanje po tužbenim zahtevima mora da bude predviđena ista vrsta postupka

 fakultativno, zahtevi iz tužbe moraju da budu povezani istim činjeničnim i pravnim

osnovom

Vrste- Razlikujemo tri vrste objektivnog spajanja tužbenih zahteva, u zavisnosti od toga
kakav je redosled tužbenih zahteva u tužbi

1. Kumulativno spajanje- kada tužilac u tužbi ističe više tužbenih zahteva i traži od suda
da ih sve usvoji

2. Altenativno spajanje- tužilac u tužbi ističe dva ili više tužbenih zahteva od kojih sud
treba da usvoji jedan kao osnovan.Ovakvo spajanje je dopušteno samo ako takva
mogućnost proizilazi iz materijalnopravne norme (npr. alternativna obaveza dužnika,
da preda samo jedan od više predmeta- ako sud usvoji alternativni tužbeni zahtev
tužilac će morati u izvršnom postupku da odredi predmet kojim obaveza treba da
bude izvršena)

3. Eventualno spajanje- tužilac u jednoj tužbi ističe dva zahteva, jedan glavni i jedan
pomoćni. Tužilac ističe pomoćni za slučaj da sud nađe da je glavni zahtev neosnovan.
Dakle, pomoćni tužbeni zahtev se ističe pod raskidnim uslovom, ako se glavni pokaže
kao neosnovan. Da bi spajanje bilo dopušteno, oba zahteva moraju da budu u
međusobnoj vezi (da počivaju na istom ekonomskom interesu)

Dejstva spajanja tužbenih zahteva- parnica za svaki tužbeni zahtev pocinje da teče posebno.
Ako su ispunjeni uslovi za spajanje, sud može da odredi spajanje parnica radi zajedničkog
raspravljanja i odlučivanja. O svakoj od njih, i nakon spajanja, sud može da odluči i
donošenjem delimične presude. Sud može i da odvoji parnice po spojenim tužbenim
zahtevima, osim kada je reč o eventualnom spajanju.

84
S obzirom da je pomoćni tužbeni zahtev izjavljen pod raskidnim uslovom, sud ne može da
odlučuje o njemu sve dok taj uslov ne nastupi odnosno dok sud ne donese odluku kojom
odbija glavni tužbeni zahtev kao neosnovan.
Kada o jednim zahtevima treba da odluči veće, a o drugima sudija pojedinac, o svima njima
će odlučiti veće.

1. Šta je?
-Spajanje tužbenih zahteva postoji kada tužilac zahteva protiv tuženog izricanje više pravnih
posledica iz istog osnova tužbe (životnog događaja) ili kada zahteva samo jednu posledicu iz
više osnova tužbe (iz više životnih događaja)

2. Koji uslovi moraju biti ispunjeni?

-Da sud kome je podneta tužba sa više tužbenih zahteva stvarno nadležan za svaki od njih i
za rešavanje po tužbenim zahtevima mora da bude predviđena ista vrsta postupka

72. Dejstva podnošenja tužbe sudu

Parnični postupak nikada ne otpočinje po službenoj dužnosti. Ovaj postupak se pokreće uvek
na inicijativu onog lica koje smatra da mu pripada pravo na pravnu zaštitu. Postupak se
pokreće podnošenjem tužbe sudu. Podnošenjem tužbe se određuju stranke u postupku i
predmet spora. U momentu kada sud dostavi tužbu tuženom nastupa litespedencija
odnosno zasniva se parnica.

Tužba se podnosi pisarnici suda. Ukoliko tužba ima nedostatke,a nije je podneo advokat, sud
može da je vrati tužiocu da otkloni nedostatke.

Procesna dejstva:

1) počinje da teče parnični postupak, a nakon dostavljanja tuženom se zasniva parnica

2) perpetuatio fori - sud određuje da li je nadležan i u kom sastavu će voditi parnicu

3) izbor suda koji je tužilac učinio u tužbi je neopoziv

Materijalnopravna dejstva:

1) prekid zastarelosti pod uslovom da se postupak nastavlja

2) prekid roka za održaj

3) zatezna kamata počinje da teče

4) dužnik pada u docnju

5) naslednici stiču pravo da nastave postupak

Od momenta podnošenja tužbe utvrđuje se vrednost predmeta spora. Prekidaju se

materijalnopravni rokovi za podnošenje tužbe.

85
 76. Litispendencija

Litispendencija znači da je parnica počela da teče. Ona nastupa u momentu kada sud dostavi
tužbu tuženom.

Parnica počinje da teče i kada su zahtevi bilo tužioca, bilo tuženog istaknuti i u toku
postupka. Takav je slučaj sa protivtužbom, incidentnim zahtevom za utvrđenje i
preinačenjem tužbe. Kod ovih zahteva parnica počinje da teče kada je o njima obavešten
protivnik stranke.

Litispedencija prestaje:

 nastupom pravnosnažnosti meritorne odluke uključujući i sudsko poravnanje

 pravnosnažnošću rešenja o odbacivanju tužbe
 povlačenjem tužbe
 iz ostalih razloga iz kojih parnica prestaje

Pravne posledice litispedencije- Litispedencija povlači za sobom procesne i materijalnopravne

posledice.

Procesnopravne posledice

Početak litispedencije povllači za sobom i zabranu dvostruke litispedencije. Od ovog

procesnog momenta nije dopušteno da se između istih stranaka vodi još jedna parnica sa
istim predmetom spora. Ova zabrana važi i za postupak pred arbitražom.

Od ovog pravila postoji samo jedan izuzetak - pravnosnažnost presude ima prednost u
odnosu na litispedenciju. Tako, ako sud u parnici koja je kasnije počela da teče propusti da
odbaci tužbu i donese presudu koja postane pravnosnažna tada će parnica koja je ranije
počela da teče a u kojoj nije doneta pravnosnažna presuda biti obustavljena rešenjem o
odbacivanju tužbe, uprkos tome što je ranije pokrenuta. Nepoštovanje zabrane dvostruke
litispedencije ne predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

O zabrani dvostruke litispedencije sud vodi računa po službenoj dužnosti, ali kako nema uvid
u sve parnice koje su u toku, on za postojanje ranije parnice saznaje iz prigovora tuženog
(prigovor litispedencije). Zabrana dvostruke litispedencije postoji samo onda kada postoji
identitet stranaka i identitet predmeta spora.

Identitet stranaka postoji kada se iste stranke javljaju kao stranke u obe parnice. Nije
neophodno da imaju iste procesne uloge. Identitet stranaka postoji i kada novu parnicu
pokreću i univerzalni i singularni sukcesori stranaka iz ranije započete parnice.

Identitet predmeta spora postoji između pozitivne i negativne deklaratorne tužbe (npr. A
tuži B da sud utvrdi da je ugovor punovažan, a B tuži A da sud utvrdi da ugovor nije
punovažan). Identitet tužbenih zahteva postoji uvek kada se prvo podnese kondemnatorna
tužba, a zatim na osnovu istih činjenica deklaratorna. Sud treba da odbaci deklaratornu.

86
Ostale procesnopravne posledice

1) za preinačenje tužbe potreban je pristanak tuženog

2) moguće je podizanje prejudicijelne tužbe za utvrđenje

3) moguće je podizanje tužbe glavnog mešanja

4) moguće je učešće umešača i javnog tužioca kao intervenijenta u javnom interesu

5) moguće je obaveštenje trećeg lica o parnici

6) moguće je podizanje protivtužbe

7) otuđenje spornog prava ili stvari (gubitak stvarne legitimacije) nakon što nastupi
litispedencija nema više uticaja na parnicu

Materijalnopravne posledice

Ova dejstva se odnose pre svega na savesnost držaoca stvari. Kada parnica teče po
reivindikacionoj tužbi tuženi od momenta litispedencije odgovara kao nesavesni držalac.
Takođe, poklonoprimac se smatra savesnim držaocem sve dok ne sazna za zahtev za
vraćanje poklona, a taj momenat je momenat dostavljanja tužbe.

1. Posledice nastupanja?
-Povlači za sobom zabranu dvostruke litispedencije (ne može da se povede još jedna parnica
sa istim strankama i istim predmetom spora)+ ostale procesne (pogledaj gore, 7 nabrojanih)

2. Ako u kasnijem postupku bude doneta odluka i stranka se žali, šta onda?
-???

77. Odgovor na tužbu

Sud je dužan da tuženom dostavi tužbu u roku od 15 dana od dana kada je ona primljena u
sud. Takođe, uz dostavljanje tužbe sud je dužan da upozori da je dužan da odgovori na tužbu
i da ga upozori na posledice propuštanja odgovora na tužbu (može se doneti presuda zbog
propuštanja i da se okonča parnica). Pored toga, tuženi se upozorava da je dužan da imenuje
punomoćnika za prijem pismena i da obavesti sud o promeni adrese.

Zakon govori da je tuženi ,,dužan" da odgovori na tužbu. Ovde je reč o procesnom teretu
odnosno o dužnosti u sopstvenom interesu. Rok za odgovor na tužbu iznosi 30 dana,
prekluzivan je i teče od momenta kada je tužba dostavljena tuženom.

87
Dostavljanje tužbe tuženom na odgovor je obavezno, osim u jednom slučaju. Kada to nalažu
okolnosti konkretnog slučaja - iz razloga hitnosti- sud može da zakaže ročište i narediće da se
primerak tužbe dostavi tuženom. Ovakvo postupanje može da bude samo izuzetno jer se
njime narušavaju načela ravnopravnosti i kontradiktornosti.
Opravdanje za zakazivanje ročišta bez dostavljanja tužbe na odgovor može da bude na
primer zahtev tužioca da sud odredi privremene mere. Na tako zakazanom ročištu može da
se raspravlja samo o određenju privremenih mera, ne i o tužbenom zahtevu. Od momenta
kada je tuženom dostavljena tužba počeo bi da teče rok od 30 dana na odgovor.

Sadržina odgovora na tužbu- Odgovor na tužbu mora da sadrži:

 sve sastojke kao i svaki drugi podnesak

 procesne prigovore tj prigovore kojima se osporava dopuštenost tužbe
 izjašnjavanje tuženog o tome da li priznaje ili osporava tužbeni zahtev
 ako osporava tužbeni zahtev mora da navede činjenice i dokaze kojima
potkrepljuje svoje navode
 imenovanje punomoćnika za prijem pismena ako ima prebivalište u
inostranstvu

Kao i tužba, odgovor na tužbu može da sadrži fakultativne elemente poput zahteva da se
oslobodi plaćnja troškova postupka ili da zahteva da sud obaveze tužioca na plaćanje
aktorske kaucije.
Ako je odgovor na tužbu dat sa formalnim ili sadržinskim nedostacima smatraće se kao da
nije ni podnet- za sud se otvara prostor da donese presudu zbog propuštanja.

Stav tuženog prema tužbi i tužbenom zahtevu- Tuženi je dužan da već u odgovoru na tužbu
zauzme stav prema tužbi i tužbenom zahtevu. Ako to ne učini, sud će doneti presudu zbog
propuštanja na štetu tuženog. Takođe, tuženi može već u odgovoru na tužbu da prizna
tužbeni zahtev i tada sud donosi presudu na osnovu priznanja.

Ako smatra da tužba nije dopuštena ili da je tužbeni zahtev neosnovan, to ističe u odgovoru i
iznosi svoja odbrambena sredstva. Tuženi osporava osnovanost tužbe tako što ističe
procesne prigovore i njihovim isticanjem ukazuje sudu da postoje smetnje za meritorno
odlučivanje i da sud treba da odbaci tužbu kao nedopuštenu.
Kako sud sve do okončanja postupka pazi ex officio na postojanje odnosno nepostojanje
nekih pretpostavki ukoliko tuženi ne istakne procesne prigovore u odgovoru na tužbu, to ne
povlači za sobom prekluziju.
Isticanjem procesnih prigovora tuženi se još nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.
Upuštanje tuženog u meritum spora podrazumeva da tuženi ospori osnovanost tužbenog
zahteva i da zahteva da se tužbeni zahtev odbaci kao neosnovan.
Upuštanje tuženog u meritum spora je važan procesni momenat jer:

 od tog momenta on više ne može da ističe prigovor mesne nenadležnosti

 ne može da ističe prigovor nedostatka stvarne nenadležnosti ako se viši sud oglasio
nenadležnim umesto stvarno nadležnog nižeg suda
 ne može da zahteva aktorsku kauciju

Takođe u tom momentu se uspostavlja prećutnom prorogacijom direktna međunarodna

nadležnost suda u RS i mesna nadležnost inače mesnog suda.

88
Tuženi meritorno osporava tužbeni zahtev na tri načina:

1. Osporavanjem istinitosti činjenica iznetih u tužbenom zahtevu- tuženi tvrdi da se

činjenice nisu ostvarile ili da su se ostvarile ali na drugačiji način od onog prikazanog
u tužbi
2. Tvrdnjom da je tužba nekonkludentna - tužba je nekonkludentna ako iz činjenica
navedenih u tužbi ne proizilazi ona pravna posledica na koju se tužilac poziva u
tužbenom zahtevu
3. Isticanjem materijalnopravnih prigovora- isticanjem ovakvih prigovora tuženi ne
poriče tačnost činejinca niti tvrdi da je tužba nekonkludentna, već tvrdi da postoje
druge činjenice koje mu daju mogućnost da odbije ispunjenje tužiočevog
pravnozaštitnog zahteva

Materijalnopravnim prigovorima tuženi ističe da je tužiočevo subjektivno pravo

 nije nastalo (npr. apsolutno ništav ugovor)

 prestalo (npr. zastarelost)
 vezano za rok ili uslov, pa obaveza još nije dospela

Ako se poziva na više materijalnopravnih prigovora važi načelo najlikvidnijeg prigovora tj sud
najpre raspravlja o onom prigovoru koji bi najverovatnije mogao da dovede do odbijanja
tužbenog zahteva, pa ako se on pokaže osnovanim o ostalim ni ne raspravlja.

1. Obavezna sadržina?
-Mora da sadrži:
 sve sastojke kao i svaki drugi podnesak
 procesne prigovore tj prigovore kojima se osporava dopuštenost tužbe
 izjašnjavanje tuženog o tome da li priznaje ili osporava tužbeni zahtev
 ako osporava tužbeni zahtev mora da navede činjenice i dokaze kojima potkrepljuje
svoje navode
 imenovanje punomoćnika za prijem pismena ako ima prebivalište u inostranstvu

2. Kako tuženi osporava dopuštenost tužbe?

- Tuženi osporava dopuštenost tužbe tako što ističe: 1. PROCESNE PRIGOVORE –ističe da
postoje smetnje za meritorno odlučivanje i da tužbu treba odbaciti 2. OSPORAVANJE
OSNOVANOSTI TUŽBENOG ZAHTEVA- a) osporavanje istinitosti činjenica b) tvrdi da je tužba
nekonkludentna(činjenice i dokazi se ne podudaraju)

3. U kom slučaju nije obavezno dostavljanje tužbe na odgovor tuženom? Šta sud tada radi?
- Dostavljanje tuzbe tuzenom na odgovor je obavezno, osim u jednom slucaju. Kada to
nalažu okolnosti konkretnog slučaja - iz razloga hitnosti- sud može da zakaže ročište i
naredice da se primerak tuzbe dostavi tuzenom. Ovakvo postupanje može da bude samo
izuzetno jer se njime narušavaju načela ravnopravnosti i kontradiktornosti.

4. Kada je to opravdano? Zašto ne može da se raspravlja o tuž. zahtevu?

89
 - Opravdanje za zakazivanje ročišta bez dostavljanja tužbe na odgovor može da bued zahtev
tužioca da sud odredi privremene mera. Na tako zakazanom rocistu moze da se raspravlja
samo o odredjenju privremenih mera, ne i o tužbenom zahtevu. Ne može da se raspravlja o
tužbenom zahtevu jer se time narušavaju načela ravnopravnosti i kontradiktornosti.

5. Koji su njeni elementi?

- Vidi iznad

78. Kompenzacioni prigovor u parničnom postupku

Tuženi može da istakne da ima dospelo potraživanje protiv tužioca na tri načina:

1. posebnom tužbom
2. kompenzacionom protivtužbom
3. prigovorom kompenzacije- najsnažnije sredstvo odbrane koju tuženi može da istakne

Prigovor može da se izjavi pre početka toka postupka ili u samom toku postupka.

Prigovor prebijanja izvan parnice- Kada se kompenzacioni prigovor izjavi pre početka toka
postupka tada on nema veći uticaj na parnicu jer zadržava svoj materijalnopravni karakter.
Ovom jednostranom izjavom volje upućenom poveriocu dužnik izjavljuje da prebija svoje
istorodno, dospelo potraživanje sa potraživanjem poverioca i oba potraživanja se gase ex
tunc. Kada se ovo desi, a poverilac ipak podnese tužbu, dužnik (tuženi) će se pozivati na
činjenice da se poveriočevo potraživanje ugasilo prebijanjem i sud će onda odbiti tužbeni
zahtev kao neosnovan. Jednom izjavljen, kompenzacioni prigovor nije više opoziv jer su se
potraživanja ugasila ex tunc. Prigovor može da se da samo bezuslovno.
Kada sud odluči da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan jer su se potraživanja ugasila
prebijanjem, takva konstatacija ulazi u obrazloženje presude i nije obuhvaćena pravnom
snagom presude.

Prigovor prebijanja u parnici- Prigovor kompenzacije dat u parnici je parnična radnja kojom
se zahteva od suda da utvrdi da je utuženo potraživanje tužioca u celosti ili delimično
prestalo da postoji zato što ga je tuženi prebio sa vlastitim potraživanjem. Tuženi zahteva da
sud usled toga odbije tužbeni zahtev tužioca, u celosti ili delimično.

Prigovor kompenzacije dat u parnici može da ima za posledicu da se tužbeni zahtev odbije u
celini ili delimično samo ako su se stekli uslovi predviđeni materijalnim pravom za prebijanje
potraživanja. Ova parnična radnja je opoziva, a potraživanja se gase tek konstitutivnom
odlukom suda.

Dopuštenost kompenzacionog prigovora- kompenzacioni progovor može da se istakne u

tekućoj parnici i pred sudom koji ne bi bio stvarno nadležan da odlučuje o zahtevu
istaknutom u kompenzacionom prigovoru. Isto važi i za vrstu postupka. S druge strane,
prebijanje ne može da se izvrši u parnici ako potraživanja nisu vezana za građanskopravne
sporove- ako do toga dođe sud će prekinuti parnicu dok se pitanje ne reši pred nadležnim
organom.
Što se tiče međunarodne nadležnosti, pravi se razlika u tome da li je reč o konkeksnom ili
nekoneksnom potraživanju. Kod koneksnih potraživanja čiji je osnov isti životni događaj,

90
moći će da rešava naš sud i o protivpotraživanju, čak i kada prema opštim pravilima za to ne
bi bio direktno međunarodno nadležan. Kod nekoneksnih potraživanja koja ne počivaju na
istom životnom događaju, sud će moći da odlučuje o kompenzacionom prigovoru samo ako
postoje činjenice na kojima može da zasnuje svoju međunarodnu nadležnost.

Eventualni kompenzacioni prigovor- Tuženi može da istakne kompenzacioni prigovor

bezuslovno i uslovno. Po pravilu, svaki prigovor kompenzacije je eventualni, dat pod
uslovom da sud smatra da je tužbeni zahtev osnovan.
Sud u svakom slulaju mora prvo da odluči o osnovanosti tužbenog zahteva a tek ako nađe da
postoji utuženo potraživanje, odlučuje o protivpotraživanju i eventualno izriče njihov preboj.
Ako sud odbaci prigovor potraživanja kao nedopušten (ako je npr. istaknut u instancionom
postupku), protivpotraživanje će nastaviti da postoji i neće se ugasiti.

Postupak povodom prigovora kompenzacije- prigovor se može izjaviti do zaključenja

pripremnog ročišta za glavnu raspravu, ali ako je tužiočevo potraživanje postalo dospelo tek
nakon zaključenja pripremnog ročišta moći će da ga istakne najkasnije do zaključenja glavne
rasprave. Prigovor kompenzacije se može izjaviti samo do visine utuženog potraživanja
tužioca.

Odluka suda povodom prigovora kompenzacije-Izreka presude kojom je sud odlučio o

prigovoru se sastoji, po pravilu, iz tri dela:

1. u prvom, sud utvrđuje da postoji potraživanje

2. sud utvrđuje da postoji protivpotraživanje
3. sud konstitutivno prebija u celosti ili delimično potraživanje protivpotraživanjem i
odbija tužbeni zahtev u celosti ili delimično.

Ako sud nađe da potraživanje tužioca ne postoji, odbiće tužbeni zahtev kao neosnovan ne
upuštajući se u raspravljanje o protivpotraživanju. Ako nađe da potraživanje tužioca postoji,
da ne postoji protivpotraživanje, sud će usvojiti tužbeni zahtev a prigovor kompenzacije
odbiti kao neosnovan.

Odluka o postojanju/nepostojanju potraživanja istaknutog u kompenzacionom prigovoru je

obuhvaćeno pravnom snagom presude. Ovim nije obuhvaćen slučaj kada sud nije odlučio o
osnovanosti protivpotraživanja tj. kada je samo ustanovio da utuženo potraživanje ne
postoji.

Proširenje pravne snage presude na prigovor kompenzacije predstavlja odstupanje od opšte

teorije pravnosnažnosti. Ako tužilac pre parnice izjavi da prebija deo svog potraživaja sa
potraživanjem tuženog i utuži preostali deo, a sud odbije njegov tužbeni zahtev kao
neosnovan, deo potraživanja koji je prebijen nije obuhvaćen pravnom snagom presude.

79. Protivtužba

91
Kada primi tužbu, tuženi ne mora da se ograniči na to da ospori njenu osnovanost, već može
protiv tužioca da podigne i protivtužbu. Protivtužba je samostalna tužba koju podiže tuženi u
jednoj započetoj parnici protiv tužioca, a čiji predmet spora je različit od predmeta spora po
tužbi tužioca.

Dopuštenost:

 mora da sadrži predmet spora koji je različit od onog koji je predmet spora po tužbi
 može da se podnese protiv tužioca samo u tekućoj parnici i to do zaključenja glavne
rasprave
 može da je podigne samo tuženi protiv tužioca
 mora da postoji ista vrsta postupka i ista pravila o stvarnoj nadležnosti suda (za
određenje mesne nadležnosti po protivtužbi važe pravila o atrakciji nadležnosti)
 može da se podigne samo u formi podneska

Vrste:

1) Koneksna- između tužbe i protivtužbe mora da postoji veza. Ta veza postoji kada se
zahteviiz njih zasnivaju na istim činjenicama i na istom životnom događaju gde može da
postoji i isti pravni osnov za oba tužbena zahteva. U novije vreme se smatra da veza postoji
kada su oba tužbena zahteva međusobno ekonomski uslovljena, pri čemu ne moraju da se
zasnivaju na istom životnom događaju

2) Kompenzaciona- može da se podnese ako su ispunjeni opšti uslovi iz obligacionog prava

za prestanak obaveze prebijanjem. Podnošenje ove tužbe naročito ima smisla kada je
tužbeni zahtev iz protivtužbe viši od visine samog tužbenog zahteva.

3) Prejudicijalna- tuzba za utvrdjenje. Radi se o utvrđenju postojanja ili nepostojanja jednog

pravnog odnosa koji je od prejudicijelnog značaja za meritornu odluku po tužbi. Za razliku od
incidentnog zahteva za utvrđenje prednost ove protivtužbe je u tome što sud mora da odluči
o njoj čak i kada tužilac povuče tužbu ili ako sud tužbu odbaci kao nedopuštenu.

4) Eventualna- može da se podigne u vidu eventualnog, pomoćnog tužbenog zahteva.

Podiže se pod odložnim procesnim uslovom koji se sastoji u tome da sud odlučuje o
eventualnom protivtužbenom zahtevu tek kad ase stekne uslov (npr. usvajanje tužbenog
zahteva) Isticanjem eventualnog tužbenog zahteva teče parnica po tom zahtevu koja se gasi
kada sud odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.

Postupak po protivtuzbi- Smisao je da sud spoji obe parnice i zajednički o njima raspravlja i
donese jedinstvenu odluku. Sud je to dužan da učini kada je celishodno. Ako nije celishodno
može da razdvoji postupak po tužbi i po protivtužbi.

1. Šta je prejudicijelna protivtužba?

-Odgovor iznad!

80. Učešće trećih lica u parnici

92
ZPP reguliše mogućnost učešća trećih lica u tuđoj tekućoj parnici. Po pravilu, treće lice može
da bude učesnik u tuđoj parnici samo kada za to ima posebno opravdan pravni interes.
Zakon razlikuje sledeće oblike učešća trećih lica u parnici:

1. Učešće umešača
2. Obaveštenje o parnici
3. Imenovanje prethodnika
4. Učešće državnog tužioca

81. Obični umešač u parničnom postupku

Umešač je treće lice koje učestvuje u tuđoj parnici na strani jedne od stranaka jer ima pravni
interes da ona uspe u parnici. S obzirom na činjenicu kako se in personam proširuje dejstvo
pravnosnažnosti presude razlikujemo obično mešanje i umešača sa procesnim položajem
suparničara.

Obično mešanje u tuđu parnicu postoji kada presuda u parnici između stranaka deluje samo
inter partes. Po pravilu obični umešač stupa kao učesnik u parnicu iz dva razloga

 da bi pomogao stranci na čijoj strani se meša da uspe u sporu

 da bi kontrolisao način na koji stranka vodi spor

Pretpostavke za dopuštenost učešća običnog umešača u tekuću parnicu:

1. Mešanje je dopušteno samo u parnici koja već teče tj. kada je tužba već dostavljena
tuženom na odgovor. Od tog momenta pa sve do pravnosnažnosti odluke o
tužbenom zahtevu umešač može da stupi u parnicu

2. Umešač ne sme da bude stranka. On stupa u tuđu parnicu na strani jedne od

stranaka. Ako u bilo kom momentu dodje do konfuzije umešača i neke od stranaka,
dolazi do prestanka njegove intervencije.

3. Mora da poseduje stranačku i parničnu sposobnost iako nije stranka

4. Mora da ima pravni interes- uvek postoji pravni interes kada sudska odluka proizvodi
dejstvo na građanskopravni položaj umešača (npr tuži se lik koji je gradio,on svali na
arhitektu- arhitekta će da se umeša jer će njega tužiti lik koji je gradio ako izgubi
spor) ili se dejstvo presude proširuje i na njega

Ishod glavne parnice ima u odnosu na docniju parnicu između umešača i stranke koja je
izgubila spor dejstvo rešenog prethodnog pitanja u pogledu materijalnopravne obaveze
umešača.

93
Stupanje u parnicu- on može da sazna da već teče parnica, pa da obavesti sud bilo
podneskom bilo izjavom datom na ročištu da stupa u parnicu, a može i sama stranka da ga
pozove da se umeša. Sud po službenoj dužnosti ispituje da li postoji pravni interes umešača i
odbiće njegovo mešanje kao nedopušteno ako nema pravnog interesa. Zato je umešač
dužan da iznese činjenice na kojima zasniva postojanje svog pravnog interesa. Ako sud
zaključi da pravni interes postoji on će dostaviti podnesak umešača obema strankama.

Svaka stranka može da se protivi mešanju. Tada sud odlučuje rešenjem da li je mešanje
dopušteno i protiv njegove odluke nije dopuštena posebna žalba ako dozvoli mešanje. S
druge strane ako ne dopusti mešanje, dozvoljena je posebna žalba. Umešač ima pravo da
preduzima parnične radnje sve do pravnosnažnosti rešenja kojim je odbijeno njegovo
učešće.

Procesni položaj umešača- Obični umešač nije stranka u parnici,on samo pomaže jednoj od
stranaka da uspe u sporu. Umešač preduzima parnične radnje u svoje ime,ali one proizvode
dejstvo na stranku ako ih ona prihvati. On ne može da preduzima parnične radnje koje su u
suprotnosti sa parničnim radnjama stranke niti protivno njenoj volji. On je tu da nadomesti
propuštanje stranke, ne može da prizna tužbeni zahtev ili da se npr odrekne od pravnog
leka. Umešač može da uloži redovne i vanredne pravne lekove ali ne protivno volji stranke.
Ima pravo da zahteva naknadu troškova od protivne strane za parnične radnje koje je
preduzeo za stranku,ali sud njega ne može da obaveže na plaćanje parničnih troškova.

1. Na koji način prijavljuju svoje učešće u parnici običan umešač i umešač sa položajem
jedinstvenog suparničara?
-Običan umešač stupa u parnicu podneskom (nije stranka, a ni punomoćnik ) a glavni
tužbom- on je stranka

82. Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara

Umešač je treće lice koje učestvuje u tuđoj parnici na strani jedne od stranaka jer ima pravni
interes da ona uspe u parnici. S obzirom na činjenicu kako se in personam proširuje dejstvo
pravnosnažnosti presude razlikujemo obično mešanje i umešača sa procesnim položajem
suparničara.

Umešač ima položaj jedinstvenog suparničara kada dejstvo presude treba da se odnosi i na
umešača. Pravilo je da presuda proizvodi intervencijsko dejstvo samo između umešača i
stranke na čijoj strani je on učestvovao u parnici. Međutim, ovde presuda deluje
neposredno na pravni odnos izmedju umešača i protivnika stranke na čijoj strani se on meša
- i to bilo na osnovu prirode predmeta spora, bilo na osnovu zakona.

Za dopuštenost važe ista pravila kao i za običnog umešača. Umešač sa položajem

jedinstvenog suparničara ima položaj stranke u postupku. Umešač i stranka se smatraju kao
jedna stranka.

94
Ovakav umešač može da izjavljuje pravne lekove, da se protivi priznanju tužbenog zahteva,
tako da stranka sama ne može pravnovaljano da disponira tužbeni zahtev ako se umešač
tome protivi. Moze sam da izjavi vanredni pravni lek, čak i ako nije učestvovao u parnici kao
umešač do momenta pravosnažnosti presude.

Pošto ima položaj stranke, sud je dužan da primeni načelo kontradiktornosti i pruži mu
priliku da se izjasni o svim činjeničnim i pravnim navodima protivne strane. On čak može i da
nastavi da vodi parnicu protivno volji stranke na čijoj strani se umešao.

Dostavljanje mu se vrši posebno, kao i stranci, a rokovi za izjavljivanje pravnih lekova

teku nezavisno od rokova koji važe za stranku.

1. Na koji način prijavljuju svoje učešće u parnici običan umešač i umešač sa položajem
jedinstvenog suparničara?

-Običan umešač stupa u parnicu podneskom (nije stranka, a ni punomoćnik ) a glavni

tužbom- on je stranka

84. Javni tužilac kao umešač u parničnom postupku

Javni tužilac može da učestvuje u parnici u skladu sa posebnim zakonom.

Ako javni tužilac na osnovu zakonskog ovlašćenja, učestvuje u parnici koja teče među
drugim licima, ovlašćen je da u granicama tužbenog zahteva predlaže da se utvrde i činjenice
koje stranke nisu navele i izvedu dokazi koje stranke nisu predložile, kao i da izjavljuje
pravne lekove.

Svoje učestvovanje u postupku javni tužilac prijavljuje podneskom sudu pred kojim teče
parnica među drugim licima.

Ako smatra da postoje zakonski uslovi za učestvovanje javnog tužioca u parnici i da je

njegovo učestvovanje potrebno, sud će o tome da obavesti nadležnog javnog tužioca i da
mu odredi rok u kome može da prijavi svoje učestvovanje. Dok taj rok ne protekne, sud će
da zastane sa postupkom, ali javni tužilac može i po proteku tog roka da u granicama
tužbenog zahteva predlaže da se utvrde i činjenice koje stranke nisu navele i izvedu dokazi
koje stranke nisu predložile, kao i da izjavljuje pravne lekove.

85. Imenovanje prethodnika i obaveštenje trećeg lica o parnici

95
Imenovanje prethodnika je vid obavestenja trećeg lica o parnici. Cilj instituta je da pravni
prethodnik stupi na mesto tuženog u parnicu.

Imenovanje prethodnika preduzima u parnici tuženi koji drži neku stvar ili koristi neko pravo,
a tvrdi da drži stvar/ da vrši pravo u ime trećeg lica. Vlasnik stvari može da vindicira stvar od
svakog držaoca, tako da je smisao imenovanja prethodnika jedino u tome da tuženi ostvari
određeni materijalnopravni efekat na pravni odnos koji postoji između njega i trećeg lica.

Tuženi je dužan da imenuje prethodnika već u odgovoru na tužbu, a ako se tužba ne

dostavlja na odgovor onda na pripremnom ročistu za glavnu raspravu, ako se ono ne održi
onda na glavnoj raspravi pre nego što se upusti u raspravu o meritumu. Sud je dužan da
pozove prethodnika na ročiste, međutim njegov nedolazak ili odbijanje, nema za dejstvo da
tuženi istupa iz parnice. Tuženi istupa iz parnice samo kada prethodnik pristane da stupi u
parnicu na njegovo mesto. Ovde nije potreban pristanak tužioca, osim kada tužilac prema
tuženom istice i druge zahteve.

Ako prethodnik stupi u parnicu postaje stranka, odnosno tuženi. On može da stupi u parnicu
i kao sporedni umešač, sto ima za posledicu da između njega i tuženog nastupa u kasnijoj
parnici intervencijsko dejstvo presude.

86. Suparničarstvo

87. Materijalno i formalno suparničarstvo

88. Prosto i jedinstveno suparničarstvo

89. Nužno suparničarstvo

U parnici po pravilu učestvuju dve stranke - tužilac i tuženi. Međutim, na strani tužioca ili
tuženog može da se javi više procesnih subjekata. Kada više subjekata se nalazi na strani
tužioca ili tuženog reč je o subjektivnoj kumulaciji u parnici. Kada se više subjekata nalazi na
tužilačkoj strani radi se o aktivnom suparničarstvu, a kada je više subjekata na strani tuženog
reč je o pasivnom suparničarstvu.

Suparničarstvo može da nastane na sledeći način:

1. Kada tužilac navede da tuži više lica/u rubrumu tužbe se navodi više lica na strani
tužioca
2. kada jednoj ili drugoj strani u toku parnice pristupi druga stranka
3. kada na mesto jedne ili obe stranke univerzalnom sukcesijom na njihovo mesto stupi
više subjekata (npr smrt stranke, pa stupe naslednici)
4. kada to zakon izričito predviđa

Vrste - Postoje različite vrste suparničarstva razvrstane po različitim kriterijumima:

96
  Prema vremenu nastanka:
- inicijalno: kad nastaje u momentu podnošenja tužbe
-naknadno: kad nastane u toku parnice

 Prema volji:
-procesno: kada nastaje procesnom voljom tužioca
-materijalno: nezavisno o volje stranaka (univerzalna sukcesija), posledica primene
odgovarajuće materijalnopravne norme

 Prema položaju suparničara u parnici:

-prosto
-jedinstveno

 Prema odnosu suparničara prema predmetu spora i njihovim ulogama u

materijalnopravnom odnosu sa kojima je tužbeni zahtev povezan:
-formalno(nepravo)
-materijalno (pravo).

Formalno suparničarstvo- suparničari nisu ni na koji način povezani u pogledu predmeta

spora niti stoje u materijalnopravnom odnosu. Moguće je ako su predmet spora ili obaveze
iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu. Formalno je
uvek prosto suparničarstvo! Npr. T izdao stanove A,B i C u zakup, pa ih tuži za plaćanje
zakupnine

Uslovi za formalno suparničarstvo:

1) predmet spora ili obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i
pravnom osnovu.
2) da je sud stvarno i mesno nadležan za tužbeni zahtev i za svakog tuženika u postupku.

Materijalno suparničarstvo- suparničari se nalaze u odnosu koji spada u dispoziciju jedne

iste materijalne norme. Ovde postoji pravna zajednica više tužilaca/tuženih. Prava i obaveze
suparničara proizilaze iz istog činjeničnog i pravnog osnova (pravna zajednica u pogledu
predmeta spora). Što se tiče mesne nadležnosti, važe pravila o atrakciji- mesno je nadležan
sud koji je nadležan za bilo kog od njih.
Npr. suvlasnici A i B tuze C i zahtevaju utvrđenje prava vlasništva na stvari.

Prosto suparničarstvo- svaki suparničar ostaje samostalna stranka i njegove parnične radnje
ili propuštanje ne utiču na ostale. Sud može meritorno da odluči različito u pogledu svakog
suparničara. Po zahtevu može da se donese i delimična presuda. Formalno suparničarstvo je
uvek prosto!

Jedinstveno suparničarstvo - postoji kada spor može da se reši samo na jednak način prema
svim suparničarima. Dakle, sud ne može da usvoji tužbeni zahtev prema jednom, a da ga
odbije prema drugom suparničaru. Jedinstveni suparničari se smatraju jednom strankom u
postupku. Jedinstveno suparničarstvo može da postoji iz procesnopravnih i
materijalnopravnih razloga, a može i da se temelji na zakonu. Ono postoji kada presuda
mora jednako da glasi prema svim strankama, bez obzira na to da li su na aktivnoj ili pasivnoj
strani.

97
 Jedinstveno suparničarstvo iz procesnih razloga- nastaje kada se pravosnažnost
presude proširuje i na ona lica koja nisu bila stranke u postupku. Kada se dejstvo
presude proširuje na ovaj način, onda ta lica mogu da se jave samo kao jedinstveni
suparničari. Jedinstveno suparničarstvo iz procesnih razloga postoji u svim
slučajevima kada se donosi preobražajna presuda.

Jedinstveno suparničarstvo iz materijalnopravnih razloga - postoji kada u

materijalnopravnom odnosu više lica stoje u odnosu saobveznika ili saovlašćenika,
tako da bi u više parnica postojao potpuni identitet predmeta spora. Na primer,
zakonski naslednici koji podnose tužbu za poništaj testamenta. Treba napomenuti
da solidarni dužnici ne moraju da budu u i jedinstveni suparničari jer poverilac
može da ima različita potraživanja prema njima.
Aktivno jedinstveno suparničarstvo postoji kada tužioci koji su u položaju
saovlašćenika moraju da podignu tužbu zajedno (npr. supružnici koji zajednički
upravljaju svojom imovinom stečenom u braku). Pasivno jedinstveno
suparničarstvo postoji kod tužbe za izvršenje nedeljivih obaveza (kada saobveznici
odgovaraju samo za svoje obaveze zajedničkom imovinom ili kada obavezu mogu
da izvrše samo saobveznici zajedno,a ne samo jedan od njih)

 Jedinstveno suparničarstvo na osnovu zakona- postoji u paternitetskim i

maternitetskim sporovima, a sam Zakon propisuje u nizu slučajeva postojanje
nužnog suparničarstva.Npr. ZPD propisuje jedinstveno suparničarstvo povodom
tužbi za prestanak privrednog društva

Nužno suparničarstvo- Jedinstveno suparničarstvo iz materijalnopravnih razloga je nužno

suparničarstvo. Ono postoji ili zbog prirode pravnog odnosa ili kada to Zakon izričito
predviđa (npr.susvojina). Tada je nužno da se tužbom obuhvate sva lica koja su učesnici
materijalnopravnog odnosa. Nužno suparničarstvo postoji i kada se podnose tužbe za
utvrđenje i preobražajne tužbe. Bitno je da materijalnopravno ovlašćenje pripada većem
broju lica odnosno da se može istaći protiv više lica.
Posebnost nužnog suparničarstva je u tome što se tužba može da podigne samo ako su u
njoj naznačeni, kao stranke, sva lica koje materijalnopravna norma određuje kao učesnike
materijalnopravnog odnosa. Ako se to ne učini, nedostaje stvarna legitimacija i sud će odbiti
tužbeni zahtev kao neosnovan.
Dejstva jedinstvenog suparničarstva- Za razliku od prostog suparničarstva gde se parnica
spaja u cilju zajedničkog raspravljanja iz razloga procesne ekonomije, kod jedinstvenog
suparničarstva postoji samo jedna parnica u kojoj suparničari učesvuju kao jedna stranka.
Zakon predviđa samo dva izričita izuzetka u pogledu ograničenja samostalnosti jedinstvenih
suparničara kao i samostalnog dejstva radnji koje je jedan od suparničara preduzeo:

 zakon kreira fikciju da se preduzeta procesna radnja porteže u dejstvu na sve

suparničare kada je jedan suparničar preuzeo radnju, a ostali su propustili da to
učine
 zakon predviđa da bilo koji suparničar može da predzume procesnu radnju čije je
preduzimanje vezano za rok, kada rok još nije istekao prema bilo kom suparničaru

1. Uslovi za formalno suparničarstvo?

1) predmet spora ili obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i
pravnom osnovu.

98
 2) da je sud stvarno i mesno nadležan za tužbeni zahtev i za svakog tuženika u postupku.

2. Primere za materijalno i primer za formalno suparničarstvo?

- materijalno: suvlasnici A i B tuze C i zahtevaju utvrdjenje prava vlasnistva na stvari
-formalno: T izdao stanove A,B i C u zakup, pa ih tuži za plaćanje zakupnine

3. Kako znate da li se radi o prostom ili jedinstvenom suparničarstvu?

- Kod jedinstvenog spor može da se reši samo na jednak nacin prema svim suparničarima, a
kod prostog sud može meritorno da odluči različito u pogledu svakog suparničara.

4. Po kom principu se vodi sud kod jedinstvenog suparničarstva?

-Najpovoljnije radnje.

90. Pripremno ročište

Pripremno ročište je prvo ročište na kome stranke preduzimaju i usmene parnične radnje.
Ono služi za pripremu ročišta za glavnu raspravu. Ono je centralna faza prvostepenog
parničnog postupka. Na njemu sud donosi rešenje o vremenskom okviru parnice, a za
stranke njegovim zaključenjem nastupa prekluzija u pogledu iznošenja novota.

Priprema za glavnu raspravu se vrši tako što sud utvrđuje da li su ispunjene pretpostavke za
meritorno odlučivanje ako to nije učinio u prethodnom stadijumu postupka. Takođe sud se
stara da se definiše i koncentriše procesna građa.

Zakazivanje pripremnog ročišta- Princip je da se pripremno ročište obavezno zakazuje. Ali,

moguće je da sud ne zakaže pripremno ročište ako proceni da to nije neophodno, bilo zbog
jednostavnosti postupka, bilo jer to nije neophodno za ostvarenje načela koncentracije
glavne rasprave. Isto važi i za sporove koji su hitni ili ako je zakonom predviđeno da se
pripremno ročište ne održi (npr za sporove male vrednosti).

Pripremno ročište sud zakazuje rešenjem koje dostavlja strankama. Poziv mora da se dostavi
najkasnije 8 dana pre održavanja ročišta, a samo ročište se zakazuje u roku od 30 dana od
dana kada je sud dostavio tužiocu odgovor na tužbu. U pozivu sud posebno upozorava
stranke da sačine predlog za vremenski okvir parnice, da donesu na ročište sve isprave i
predmete koji im služe kao dokaz i da obaveste sud o promeni adrese.

Tok pripremnog ročišta- Na njemu se ne odlučuje meritorno, već se stvaraju pretpostavke

za meritorno odlučivanje. Otpočinje tako što tužilac izlaže tužbu, pa tuženi odgovor na tužbu
a zatim se raspravlja o procesnim pretpostavkama. Dalji tok je usmeren na raspravu o
predlozima i zahtevima stranaka i činjeničnim navodima koje stranke obrazlažu. Cilj je da
stranke razjasne svoje zahteve i činjenične tvrdnje i da sud utvrdi koje činjenice su sporne
među strankama i koje činjenice su bitne za meritorno odlučivanje

99
Odluke suda na pripremnom ročištu- Na pripremnom ročištu predsednik veća donosi tri
vrste odluka:

 one koje se tiču formalnog i materijalnog upravljanja parnicom

 one koje se tiču utvrđenja postojanja procesnih pretpostavki
 može da meritorno okonča parnicu i donese presudu o glavnoj stvari

Sud je dužan da odluči o postojanju procesnih pretpostavki odnosno o nepostojanju

procesnih smetnji. Ako nađe da su procesne smetnje neotklonjive odbaciće tužbu rešenjem.
Sud može i meritorno da okonča spor, donošenjem presude na osnovu priznanja, presude
na osnovu odricanja i presude zbog propuštanja, odnosno zaključenjem sudskog poravnjanja

Ranije je pripremno ročište bilo poslednji momenat u kome je tuženi mogao da ističe
prigovor mesne nadležnosti i prigovor nedostatka stvarne nadležnosti. Nakon uvođenja
obaveznog odgovora na tužbu, tuženi je dužan da tu iznese sve svoje procesne prigovore ,a
jedino na pripremnom ročištu može da zahteva plaćanje aktorske kaucije.

Izostanak sa pripremnog ročišta- vuče sa sobom procesne posledice- izostanak tužioca

povlači fikciju da je povukao tužbu i postupak se time okončava. Ipak, postupak će se
nastaviti i bez odsutnog tužioca ako tuženi zahteva da se održi pripremno ročište. Isto važi i
kada ne dođe tuženi.

Posledice nastupaju samo ako su stranke na to ročište uredno i blagovremeno pozvane i

kada su upozorene na posledice izostanka.

Zakazivanje ročišta za glavnu raspravu- Poslednji zadatak suda na pripremnom ročištu je da

zakaže glavnu raspravu i da na osnovu razvrstane procesne građe donese rešenje o
vremenskom okviru parnice. Ročište se zakazuje donošenjem rešenja. Sud zakazuje ročište i
održava glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana kada je održano pripremno ročište, a
ako ono nije održano onda u roku od 30 dana od prijema odgovora na tužbu, odnosno
proteka roka za podnošenje tužbe.

Poziv se dostavlja strankama, svedocima i veštacima.

91. Vremenski okvir parnice

100
Sud je dužan da postupak sprovede u skladu sa unapred određenim vremenskim okvirom
parnice. Vremenski okvir i izvođenje parničnih radnji se određuje na pripremnom ročištu za
glavnu raspravu.

Sud REŠENJEM određuje vremenski okvir parnice. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
Ovo rešenje sadrži:

 broj ročišta  raspored preduzimanja pravnih radnji

 vreme održavanja ročišta  sudske rokove
 raspored izvođenja dokaza na  ukupno vreme trajanja glavne
ročištima rasprave

Vremenski okvir bi trebalo da predlože stranke još na pripremnom ročištu. Na tu dužnost ih

upozorava sud već u pozivu na pripremno ročište. Sud suvereno rešenjem odlučuje koja će
dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi, ali i odbija dokazne predmete stranaka za
koje smatra da nisu bitni.

Prvo rešenje o određenju vremenskog okvira sud donosi na osnovu procesnog materijala
koji je iznet do zaključenja pripremnog ročišta za glavnu raspravu. Sud je dužan da poštuje
vremenski okvir,ali taj vremenski okvir nije nepromenljiv. Do obavezne korekcije može doći
iz sledećih razloga:

 odlaganje ročišta
 preduzimanje dispozitivnih radnji stranaka
 dopuštanje iznošenja novot nakon zaključenja pripremnog ročišta

Kada se odloži ročište,mora da se donese novi vremenski okvir koji ne može biti duži od 1/3
prvobitno utvrđenog vremenskog okvira.

Novi vremenski okvir je nužno odrediti kada

 tužilac objektivno preinači tužbu

 tuženi podnese protivtužbu
 sud dopusti da stranke iznesu procesni materijal nakon zaključenja pripremnog
ročišta

Sankcija za nepostupanje po rešenju o vremenskom okviru je pokretanje disciplinskog

postupka protiv sudije.

92. Glavna rasprava

101
Glavna rasprava je centralni stadijum prvostepenog parničnog postupka. U ovoj fazi
postupka se odlučuje o glavnoj stvari tj. o meritumu. Na glavnoj raspravi se raspravlja o
formiranom procesnom gradivu i time se stvara konačan osnov za odluku o osnovanosti
tužbenog zahteva u granicama vremenskog okvira parnice.

Procesno gradivo se formira tako što stranke usmeno izlažu svoje zahteve, činjenične tvrdnje
i predloge. Najznačajnija faza glavne rasprave je dokazni postupak u kome se izvode dokazi i
ocenjuju rezultati dobijeni izvođenjem dokaza.

Glavna rasprava bi trebalo da se održi brzo i efikasno, po pravilu na jednom ročištu. Čak i
kada se odvija na nekoliko ročišta ona predstavlja jednu celinu. Ona počinje analizom
rezultata koji su dobijeni na pripremnom ročištu, a tužba i odgovor na tužbu se ne kazuju
nanovo.

Tok glavne rasprave- Glavnu raspravu otvara predsednik veća odnosno sudija pojedinac. On
objavljuje šta je predmet raspravljanja,a zatim utvrđuje da li su došla sva pozvana lica i da li
su oni koji su izostali opravdali svoj izostanak.

Glavnom raspravom rukovodi sud (predsednik veća). On preduzima različite parnične radnje
čija je svrha da se parnica razvija odnosno da se odvija ekonomično i svrsishodno. Sud je
dužan da se stara da se iznesu sve bitne činjenice i da se rasprave sve sporne stvari koje su
relevantne za osnovanost tužbenog zahteva. S obzirom na cilj radi čijeg ostvarenja sud
preduzima pojedine parnične radnje razlikujemo:

 formalno rukovođenje glavnom raspravom: vrši se preduzimanjem parničnih radnji

koje utiču na vremenski razvoj glavne rasprave

 materijalno rukovođenje glavnom raspravom: upereno je na raspravljanje o

predmetu spora odnosno o tužbenom zahtevu

Radi rukovođenja parnicom, sud donosi rešenja. Sud ovakvim rešenjima nije vezan kada se
promene neke okolnosti koje se tiču utvđenja procesnog gradiva (npr. stranka prvo
osporava činjenice u odgovoru na tužbu, a kasnije na ročištu ih prizna). Sud na pripremnom
ročištu određuje koje će dokaze da izvede na ročištu za glavnu raspravu, a na ročištu za
glavnu raspravu donosi posebno rešenje o izvođenju svakog dokaza ponaosob. U tom
rešenju navodi koja se sporna činjenica utvrđuje, kojim dokaznim sredstvom i određuje rok
za izvođenje dokaza unutar granica vremenskog okvira parnice.

Protiv rešenja kojim se rukovodi glavnom raspravom nije dozvoljena posebna žalba.

Način- pravilo je da glavnom raspravom formalno i materijalno rukovodi predsednik veća.

On u tom pogledu ima različita ovlašćenja na pripremnom ročištu i ročištu za glavnu
raspravu. Veće ne rukovodi glavnom raspravom, već samo vrši kontrolnu i korektivnu
funkciju.

102
Na samoj glavnoj raspravi predsednik veća ispituje stranke, daje im reč, rukovodi
saslušanjem svedoka i veštaka i stara se o održavanju reda na glavnoj raspravi. Predsednik
veća može i van ročišta da donosi odluke o važnim procesnim pitanjima ( rešenja o
ispravljanju podneska, o postavljanju privremenog zastupnika, o urednosti punomoćja, o
oslobođenju od plaćanja troškova postupka, o obezbeđenju dokaza, o privremenim merama
obezbeđenja, o prekidu i zastajanju u postupku, o spajanju parnica...)

Predsednik veća je ovlašćen da van ročišta za glavnu raspravu donese i presudu na osnovu
priznanja odnosno presudu na osnovu odricanja, a može i primiti na zapisnik sudsko
poravnanje stranaka.

Raspravljanje- Težište glavne rasprave je na raspravljanju stranaka i suda o zahtevima

stranaka o bitnim spornim činjeničnim pitanjima, o procesnim prigovorina i činjeničnim
tvrdnjama stranaka. U ovom raspravljanju sud ima aktivnu ulogu i dužan je da strankama
postavlja pitanja. Postavljanje pitanja ima za cilj:

 da se preciziraju i razjasne zahtevi stranaka

 da se preciziraju i razjasne činjenične tvrdnje stranaka i da se njihovi činjenični
navodi eventualno dopune
 da se preciziraju i razjasne procesni predlozi stranaka, naročito oni koji se odnose na
dokazne predloge

Takođe, sud rukovodi isključivo i dokaznim postupkom. On rešenjem usvaja ili odbija
dokazne predloge stranaka. Ovo rešenje spada u rešenja koja se tiču upravljanja parnicom i
sud može u svakom trenutku da ga ukine, dopuni ili izmeni. Protiv ovakvih rešenja žalba nije
dozvoljena.

Na glavnoj raspravi konkretizuju se sledeća načela: načelo usmenosti, načelo

kontradiktornosti i načelo ravnopravnosti stranaka.

Sam tok glavne rasprave zavisi od toga da li je održano pripremno ročište. Ako jeste, tužba i
odgovor na tužbu se ne iznose ponovo, već predsednik veća samo upoznaje veće sa
rezultatima pripremnog ročišta.

Glavna rasprava se zaključuje nakon dokaznog postupka. Sud zaključuje glavnu raspravu
kada je stekao uverenje da je predmet dovoljno raspravljen i da se o njemu može doneti
meritorna odluka.

Saslušanje- Saslušanje spada u parnične radnje kojima sud materijalno upravlja glavnom
raspravom. Pitanja, po pravilu, postavlja predsednik veća ali to mogu da učine i ostali
članovi. Takođe, stranka i punomoćnici mogu neposredno da postavljaju pitanja svedocima,
veštacima i protivnoj stranci. Predsednik veća je dužan da zabrani sugestibilna pitanja ili
pitanja koja se ne odnose na predmet spora. U slučaju zabrane, stranka može da zahteva da
o tome odluči veće.

103
Odlaganje ročišta za glavnu raspravu- Sud može da odloži ročište za glavnu raspravu samo
kada je to neophodno za izvođenje dokaza ili zbog sprečenosti sudije. Neispunjenje uslova za
glavnu raspravu znači da postoji neka smetnja za dalje vođenje postupka ili da bi njegovo
održanje imalo za posledicu povredu nekog važnog procesnog načela. Sud je dužan da odloži
ročište za glavnu raspravu kada preti povreda načela kontradiktornosti i to kada:

 utvrdi da stranke nisu uredno pozvane ili da nisu došle, ali su opravdale svoj
izostanak
 tužilac preinači tužbu na ročištu na kome tuženi nije bio prisutan
 tuženi podigne protivtužbu
 tužilac istakne prejudicijelni zahtev za utvrđenje
 stranka koja ne prisustvuje ročištu i zastupa je punomoćnik treba da se lično izjasni o
činjenicama koje treba utvrditi u parnici

Sud je dužan da odloži ročište i ako postoje smetnje u pogledu urednog zastupanja stranaka
npr. ako ustanovi da zakonski zastupnik ne pokazuje potrebnu pažnju u zastupanju i da bi
usled toga mogla da nastane šteta za stranku ili ako primeti da parnično nesposobna stranka
nema zakonskog zastupnika (on će tada da odloži ročište i da obavesti organ starateljstva)

Odluku o odlaganju ročišta donosi predsednik veća. Sud odmah strankama saopštava mesto
i vreme održavanja narednog ročišta. Protiv rešenja nije dozvoljena žalba.

Izostanak- Opravdan izostanak jede od stranaka ima za posledicu da se ročište odloži.

Ukoliko nije opravdan, povlači za sobom štetne posledice za onu stranu koja je izostala. Ako
je izostala jedna stranka, sud raspravlja sa prisutnom strankom, a ako sa ročišta
neopravdano izostanu obe stranke, smatra se da je tužilac povukao tužbu.

Raspravljanje i odlučivanje o procesnim pretpostavkama- O nedostatku procesnih

pretpostavki se raspravlja i u fazi glavne rasprave. U praksi, sudovi odlučuju o procesim
prigovorima tek u presudi, zajedno sa glavnom stvari. Stranka je dužna da izjavi procesni
prigovor bez odlaganja, čim je saznala za procesnu smetnju a ako to ne učini ona je
prekludirana da ga iznese u daljem toku postupka. Ako sud usvoji procesni prigovor on o
tome donosi rešenje (rešenje o odbacivanju tužbe ili rešenje kojim se oglašava nenadležnim)
Protiv ovog rešenja stranka može da izjavi samostalnu žalbu.

Ako sud odbije procesni prigovor, pravi se razlika u tome da li je o njemu odlučivao zajedno
sa glavnom stvari ili odvojeno. Ako je odbio procesni prigovor i nastavio da raspravlja o
glavnoj stvari sud neće da izradi rešenje kojim odbija procesni prigovor već ga samo unosi u
odluku o glavnoj stvari. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba, već samo može da se
pobija žalbom protiv meritorne odluke. Ako je odvojeno raspravljano onda može ili da
donese posebno rešenje ili da odluku unese u sastav presude.

104
Okončanje- Glavnu raspravu okončava predsednik veća rešenjem i pošto je to parnična
radnja upravljanja parnicom,on tim rešenjem nije vezan. Momenat zaključenja glavne
rasprave je važan jer:

 nijedna od stranaka ne može više da iznosi nove činjenice i predlaže nove dokaze
 vremenske granice pravnosnažnosti presude se vezuju za činjenično stanje utvrđeno
do okončanja glavne rasprave
 stranka ne može da zahteva isključenje/izuzeće sudije
 tuženi ne može da podigne protivtužbu
 tužilac ne može da istakne prejudicijelni zahtev za utvrđenje
 stranke ne mogu da ističu materijalnopravne prigovore

Ponovno otvaranje glavne rasprave- Pošto sud nije vezan rešenjem o okončanju glavne
rasprave on može da odluči da se ona ponovo otvori.Ova odluka može da se donese i nakon
donošenja presude, dok god sud ne postane vezan njome. Stranke nemaju pravo da
predlažu da se ponovo otvori glavna rasprava.

Spajanje parnica radi zajedničkog raspravljanja- Moguće je tzv. objektivno spajanje

tužbenih zahteva kada tužilac prema tuženom u jednoj tužbi ističe više tužbenih zahteva.
Takođe, moguća je subjektivna kumulacija tužbenih zahteva (suparničarstvo) kada više lica
tuže ili bude tuženo jednom tužbom. Kakvo god da je spajanje, pravilo je da o svakom
zahtevu teče posebna parnica. Da bi sud mogao da spoji parnice moraju da se ispune sledeći
uslovi:

 parnice moraju da budu pred istim sudom

 moraju da budu subjektivno povezane (da više parnica teče pred istim sudom
između istih stranaka ili da je isto lice je protivnik raznih tužilaca ili različitih tuženih)

Sud spaja parnice rešenjem koje donosi veće odnosno sudija pojedinac. Mogu da se spajaju
parnice i u kojima ne sudi isto veće i tada će se parnica nastaviti pred onim većem koje je
prvo donelo rešenje o spajanju. Ako odluku o spajanju donosi sudija pojedinac, uslov je da je
za sve sporove in concreto predviđeno inokosno suđenje. Ako je za jedan spor nadležan
sudija pojedinac, a za drugi veće, odluku o spajanju može da donese samo veće.

Cilj spajanja je zajedničko raspravljanje i ne utiče na vrednost spora. Sud može,ali ne mora
da o spojenim parnicama donese zajedničku odluku.

Odvojeno raspravljanje o pojedinim zahtevima iste tužbe- Sud može da odredi razdvajanje
parnice iz razloga celishodnosti. Do ove situacije može da dodje kod objektivne kumulacije
tužbenih zahteva koji su istaknuti u istoj tužbi. Pravilo je da se parnice razdvajaju kada
postoji mogućnost donošenja delimične presude. Parnice se razdvajaju rešenjem suda koji
se tiče upravljanja postupkom. Protiv rešenja nije dopuštena posebna žalba niti je sud njime
vezan.

105
 97. Dokazivanje
Tužilac je dužan da već u tužbi navede činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev i da
predloži dokaze koji potvrđuju postojanje tih činjenica. Takođe, tuženi u odgovoru na tužbu
iznosi svoje viđenje o činjenicama na koje se tužilac poziva u svom tužbenom zahtevu i nudi
dokaze koji potkrepljuju njegove navode.

Stranke su dužne da u skladu sa načelom kontradiktornosti obznane sva dokazna sredstva

kojima raspolažu. Prikrivanje ili poricanje postojanja dokaza predstavlja povredu pravila na
pravično suđenje.

Sud donosi odluku o tužbenom zahtevu tako što supsumira činjenice pod dispoziciju
odgovarajuće pravne norme po pravilu one na čiju se posledicu poziva tužilac. Istinitost
činjeničnih tvrdnji sud proverava u dokaznom postupku. Ovaj postupak obuhvata niz
parničnih radnji suda i stranaka koje su zajedno upravljene na utvrđenje istinitosti
činjeničnih navoda stranaka. Postupak dokazivanja u širem smislu obuhvata predlaganje
dokaza, odluku suda o izvođenju dokaza, sam dokazni postupak i ocenu dokaza koju na kraju
ovog postupka daje sud.

Za dokazni postupak važno je indentifikovati sledeće termine:

 predmet dokazivanja- to su konkretne činjenice odnosno događaji ili stanja koji su

prostorno i vremenski definisani
 dokazno sredstvo- je ljudska radnja ili činjenica koja nam pruža podatke o istinitosti
o postojanju ili nepostojanju neke druge činjenice koja predstavlja predmet
dokazivanja
 dokazna snaga- je podobnost sredstva dokazivanja da kod sudije stvori uverenje o
istinitosti postojanja ili nepostojanja neke činjenice koja predstavlja predmet
dokazivanja

98. Predmet dokazivanja

Predmet dokazivanja su činjenice odnosno činjenične tvrdnje stranaka. Ovde se radi o
činjenicama koje pred sud iznose stranke u okviru raspravnog načela i to bilo u tužbi bilo u
odgovoru na tužbu ili na pripremnom ročištu i glavnoj raspravi.

Predmet dokazivanja su samo sporne činjenice koje su važne za donošenje odluke. Koje su
to činjenice, odlučuje sud na pripremnom ročištu kada razvrstava procesnu građu. Pod
činjenicama se podrazumevaju događaji i stanja koji su vremenski i prostorno definisani.
Događaji i stanja obuhvataju kako spoljne događaje tako i unutrašnja ljudska stanja odnosno
osobine ljudi (pažljiv, namera, savesnost). Predmet dokazivanja može da bude postojanje ili

106
nepostojanje određene činjenice. Pozitivna činjenica je da je npr. ugovor zaključen,a
negativna da nije zaključen.

Od činjenica treba razlikovati stavove opšteg iskustva koji se ne dokazuju kao i stavove
naučnog, umetničkog i sličnog iskustva koji je dokazuju izvođenjem veštačenja.Kod stavova
opšteg iskustva proizilazi samo jedna moguća posledica (npr. da je čovek smrtan). Pod
činjenice ne spadaju ni pravne norme. One se ne dokazuju, već njih sud saznaje i primenjuje
ex officio. Predmet dokazivanja nisu ni pravni pojmovi i instituti (mana volje, mana prodate
stvari) već se samo dokazuje činjenica na kojoj se pravni institut zasniva (npr. ogrebotina na
stvari)

Sve činjenice koje mogu da budu predmet dokazivanja ne moraju i da se dokazuju. Dokazuju
se samo one činjenice koje su važne za donošenje odluke, a to su one činjenice koje ulaze u
dispoziciju materijalnopravne norme iz koje tužilac izvodi željenu pravnu posledicu. Za
donošenje odluke važne su sve one činjenice kojima tuženi osporava osnovanost tužbenog
zahteva. Ako se sud uveri u postojanje činejnica na kojima se temelji tužbeni zahtev, nije
neophodno da se dokazuju činjenične tvrdnje tuženog.

99. Činjenice koje se ne dokazuju

Dokazivanje nije neophodno kada:

 stranka prizna jednu činjenicu kao istinitu

 se radi opštepoznatoj činjenici
 kada se radi o presumptio iuiris
 je to necelishodno

Priznanje činjenica- priznanje činjenice je jednostrana parnična radnja jedne od stranaka

kojom ona priznaje da je određena činjenična tvrdnja njenog protivnika tačna. Priznanje
može da bude samo u toku parnice i to pred sudom, a ako je dato van parnice sud dokaznu
snagu tog priznanja ocenjuje na osnovu svog slobodnog sudijskog uverenja.

Priznanje se odnosi samo na činjenice, ne i na pravne norme. Mogu se priznati samo one
činjenice koje su povoljne za protivnika odnosno koje su nepovoljne za stranku koja priznaje.

Stranka može da prizna činjenice izričito ili prećutno. Takođe, priznanje može da bude
potpuno i delimično. Priznanje može da se opozove u celosti ili delimično i ova parnična
radnja stranke je moguća do pravnosnažnog okončanja spora.

Priznanje činjenica treba razlikovati od priznanja tužbenog zahteva. Priznanje tužbenog

zahteva je parnična radnja tuženog sa neposrednim dejstvom na parnicu jer se njom parnica
okončava.

Opštepoznate činjenice- ove činjenice su takve da su poznate širem krugu ljudi i čije se
(ne)postojanje može saznati bez većih poteškoća. U opštepoznate činjenice ne spada i

107
privatno saznanje sudije (npr. ako je on bio očevidac događaja), već se ovo odnosi na
istorijske događaje, geografske podatke i činjenice koje su objavljene putem javnih medija

Zakonske pretpostavke -ne dokazuju se činjenice koje ulaze u dispoziciju norme koja sadrži
zakonsku pretpostavku. Zakonske pretpostavke se sastoje od dva činioca- iz činjenice (basis)
i iz pretpostavljene pravno relevantne činjenice (praesumptio facti). Kada se pretpostavka
odnosi na postojanje pravnog stanja ili pravnog ovlašćenja reč je o pravnoj pretpostavci
(presumptio iuiris).

Necelishodnost dokazivanja-naročite teškoće dokazivanja postoje u parnicama za naknadu

štete jer često sud nije u stanju da utvrdi visinu naknade štete ili bi to mogao ali uz teškoće
koje su nesrazmerne sa rezultatima postupka.

Zakon dopušta da iz razloga ekonomičnosti postupka sud visinu štete odredi po slobodnoj
oceni. Tužilac ovde snosi samo teret tvrdnje da je šteta nastala, a ne i teret kolika je njena
visina. Odlučivanje po slobodnoj oceni je dozvoljeno samo ako je sud iscrpeo sva raspoloživa
dokazna sredstva.

100. Slučajevi u kojima se ne izvodi dokazivanje o spornim činjenicama

Ovde spadaju situacije u kojima postoje sporne činjenice između stranaka, ali iz razloga
procesne ekonomije ili sprečavanja zloupotrebe procesnih prava stranaka, zakonodavac
nalaže sudu da može da odustane do izvođenja nekog dokaza.

Dokazivanje o spornim činjenicama se ne izvodi kada stranka koje je predložila izvođenje

kakvog dokaza ne predujmi iznos koji je potreban da bi se dokazni postupak sproveo. Svaka
stranka je dužna da u određenom roku prema odluci suda položi predujam za izvođenje
dokaza koji je predložila. Ako istekne rok a stranka troškove nije predujmila sud će da
odustane od daljeg izvođenja dokaza.

Isto pravilo važi i kada obe stranke predlažu izvođenje nekog dokaza- tada se troškovi za
izvođenje dokaza raspoređuju ravnomerno na stranke.

Ako sud odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnost,troškove je dužna da predujmi ona
stranka na koju pada teret dokaza. Ovo ne važi kada sud određuje ex offici izvođenje dokaza
da bi utvrdio da li su raspolaganja stranaka u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim
poretkom, pravilima morala i dobrim običajima- tada se troškovi plaćaju iz sredstava suda.

101. Teret tvrdnje i teret dokazivanja

108
Dužnost stranaka da iznesu činjeničnu građu u parnici je uređena raspravnim načelom. Sud
saznaje odlučujuće činjenice od sranaka i van ovih činjenica može da utvrđuje samo one
činjenice koje su od značaja za osnovanost tužbenog zahteva. Ako odlučujuće činjenice
između stranaka nisu sporne, sud je dužan da ih bez raspravljanja uzme u podlogu svoje
odluke i meritorno okonča parnicu i bez održavanja pripremnog ročišta. Ako su činjenice
sporne izvodi se dokazni postupak. Rezultat dokaznog postupka može da nametne potrebu
da se primene pravila o teretu dokazivnja. Pravila o teretu dokazivanja su sistemski
povezana i usklađena sa pravilima o teretu tvrdnje.

Pravila o teretu tvrdnje regulišu način iznošenja činjenica pred sud (objektivni teret tvrdnje)
kao i podelu procesnih tereta na stranke u vezi sa dužnošću iznošenja činjenica u parnici
(subjektivni teret tvrdnje). Ova pravila postavlja sam Zakon.
Svaka stranka je dužna da pred sud iznese sve činjenice na kojima zasniva svoj zahtev ali i
činjenice kojima osporava navode svog protivnika. Ako bi neka stranka propustila da u
parnici iznese činjenicu na osnovu čijeg postojanja izvodi određenu pravnu posledicu,
pogodile bi je negativne posledice pravila o raspodeli tereta tvdnje. Ako tužilac ne iznese
neku od činjenica na kojoj temelji tužbeni zahtev, sud bi mogao da odbije tužbeni zahtev kao
neosnovan. Dakle, tužilac u tužbi treba da iznese sve činjenice iz kojih proizilazi osnovanost
tužbenog zahteva, a tuženi u odgovoru na tužbu treba da navede sve činjenice zbog kojih
smatra da tužiočevo pravo nije nastalo ili da je prestalo, i na osnovu kojih smatra da može
da uskrati činidbu tužiocu.

Teret dokazivanja- Rezultat dokaznog postupka može biti trojak:

1. sud može da se uveri o postojanju činjenice na osnovu koje stranka zasniva svoj
zahtev
2. sud može da se uveri da se takva činjenica nije desila u stvarnosti
3. sud ne može da stekne uverenje da li činjenica koja potpada pod dispoziciju
materijalnopravne norme zaista postoji u stvarnosti ili ne

Sud je dužan da i u ovim činjenično nejasnim situacijama meritorno reši spor i on to čini
primenom pravila o teretu dokazivanja. U slučaju da odlučne činjenice ne mogu da se
dokažu, parnicu gubi ona stranka na kojoj leži teret dokazivanja.
Pravilo o teretu dokazivanja postoji jer pravna posledica materijalnopravne norme može da
nastupi samo ako su ispunjene pretpostavke iz njene dispozicije. Ne postoji rešenje u slučaju
da pretpostavka ostane nejasna. Pravila o teretu dokazivanja stvaraju fikciju da je rezultat
dokaznog postupka postojanje ili nepostojanje određene činjenice pri čemu sud nije uspeo
da ostvari takav rezultat sprovođenjem dokaznog postupka. Razlikujemo subjektivni i
objektivni teret dokazivanja:

Subjektivni (formalni) teret dokazivanja ima ulogu samo u postupcima koji počivaju na
raspravnom načelu, ne i u postupcima koji počivaju na inkvizicionoj maksimi. Stranka je već
u tužbi odnosno odgovoru na tužbu dužna da sudu ponudi dokaze za sve činjenične tvrdnje
iz kojih izvodi svoj zahtev odnosno iz kojih osporava zahtev druge strane. Ako ne pondi
dokaz iz kog izvodi svoj zahtev, parnica će biti rešena na njenu štetu.

109
Objektivni teret dokazivanja - Pravila o objektivnom teretu dokazivanja daju odgovor na
pitanje koja od stranaka snosi rizik od nedokazanosti neke od odlučujućih činjenica, odnosno
na čiju štetu će sud da odluči kada nije u stanju da stekne uverenje o istinitosti činjenica. Po
pravilu, parnicu gubi ona stranka na kojoj leži teret dokazivanja.

Pravila o teretu dokazivanja predviđa i ZPP. On reguliše non liquet situaciju koja nastupa
kada sud ne može sa sigurnošću da utvrdi postojanje neke činjenice. U ovoj situaciji sud je
dužan da postupi prema pravilima o podeli tereta dokazivanja.

Podela objektivnog tereta dokazivanja- ZPP reguliše sledeća pravila:

1) Podela objektivnog tereta dokazivanja regulisana je zakonom i to materijalnopravnim

normama

2) Kada nije uređena zakonom, važi formula koju je postavio Leo Rosenberg- svaka stranka u
postupku nosi teret dokazivanja u pogledu one činjenice koja ulazi u dispoziciju
materijalnopravne norme koja je za nju povoljna

3) Ona stranka koja se poziva na izuzetak od pravila snosi teret dokazivanja za

postojanje činjenice na kojima se izuzetak zasniva

Obrt dokazivanja- stranke u postupku su dužne da se savesno koriste procesnim pravima.

Zakon predviđa mogućnost da sud deluje preventivno ili da pak sankcioniše zloupotrebu
procesnih prava koju bi vršile stranke ili drugi učesnici u postupku. Međutim, ZPP nema
posebna repšenja za sankcionisanje zloupotrebe procesnih prava u dokaznom postupku.
Najčešći oblik zloupotrebe procesnih prava u dokaznom postupku odnosi se na osujećenje
mogućnosti upotrebe dokaznog sredstva.

Pod osujećenjem dokaza podrazumevamo situaciju u kojoj stranka na kojoj nije subjektivni
teret dokazivanja svojim činjenjem ili nečinjenjem onemogući upotrebu nekog dokaznog
sredstva protivnoj strani na koju pada subjektivni teret dokazivanja. Na primer, jedna od
stranaka neće da saopšti sudu ime ili adresu svedoka na čiji bi se iskaz pozvao njen protivnik.
U ovim situacijama dovoljno je da se učini verovatnim postojanje povrede pravom
zaštićenog dobra i tada se odstupa od opštih pravila raspodele tereta dokazivanja. Teret
dokazivanja se obrće i pada na drugu stranku koja je dužna da dokaže da preduzimanjem
akata kojim se čini povreda pravom zaštićenog dobra nije došlo i do povrede pravne
posledice.

1. Šta je jedno, a šta drugo?

110
 Teret tvrdnje - svaka stranka je dužna da iznese činjenice na kojima zasniva svoje zahteve, teret
tvrdnje je teret iznošenja činjenica, tužilac iznosi činjenice na svoj zahtev, a tuženi činjenice na
kojima osporava činjenice tužioca. Tužilac svoje činjenice ističe u tužbi, a tuženi u odgovoru na
tužbu.

Teret dokazivanja – čl.223 Kada sud nije stekao dovoljno uverenja o činjenicama koje su
iznošene, postavlja se pitanje ko snosi rizik nedokazane, nedovoljno jasne činjenice. Subjektivno
dokazivanje-(ko iznosi činjenicu?) Svaka stranka koja ima neko pravo dužna je da iznese
činjenice na kojima zasniva to pravo, a ako osporava, onda činjenice kojima osporava to pravo.
Objektivni teret dokazivanja-govori o tome koja će stranka snositi rizik nedokazane činjenice.
PRIMER: imamo dva svedoka, jedan kaže da ugovor o zajmu ne postoji, a drugi tvrdi da postoji.
To je pat situacija i tada sud ne može da uzme da ugovor postoji. Tu se primenjuje pravilo o
teretu dokazivanja. Koja činjenica nije utvrdjena, ide na štetu onog ko to nije dokazao(ti kažeš
da ja i ti imamo ugovor o zajmu, ti moraš to i da dokažeš

104. Obezbeđenje dokaza

Vremenom dokazna sredstva mogu da budu uništena, u supstanci izmenjena ili će njihovo
izvođenje biti otežano, tako da može razumno da se pretpostavi da neće moći biti izvedena
na glavnoj raspravi. Iz ovih razloga zakon predviđa mogućnost da stranke predlože izvođenje
dokaza i pre nego što postopak počne da teče ili nakon što se postupak okonča ako je to
neophodno u postupku po vanrednim pravnim lekovima.

Postupak za obezbeđenje dokaza ima za predmet da se pojedini dokazi izvedu van parnice
kako bi rezultati mogli da se koriste bilo u parnici bilo u postupku po vanrednim pravnim
lekovima.

Postupak za obezbeđenje dokaza je po svojoj pravnoj prirodi oblik vanparničnog postupka

jer mu je svrha prevencija izato što se u ovom postupku iz razloga hitnosti odstupa bitno od
načela kontradiktornosti.

Predlog- postupak za obezbeđenje dokaza se pokreće isključivo po obrazloženom predlogu

stranke. Stranka u predlogu navodi činjenice koje se dokazuju i dokaze koje treba izvesti.
Predlog mora da sadrži ime i prezime protivnika i njegovo prebivalište. Ovim predlogom ne
može da se zahteva saslušanje stranaka pre nego što je parnica pokrenuta. U predlogu
stranka mora da učini verovatnim da postoji opravdana bojazan da dokaz neće moći da se
izvede ili da će njegovo izvođenje biti znatno otežano.

Nadležnost suda- o predlogu odlučuje sud pred kojim parnica teče. Ako se predlog podnosi
pre nego što je postupak pokrenut onda je za odlučivanje nadležan prvostepeni sud na čijoj
teritoriji se nalazi stvar koju treba razgledati ili gde boravi lice koje treba saslušati.

Postupak- postupak za obezbeđenje dokaza je hitan i sud nije dužan da dostavi protivniku
predlog ako postoji opasnost od odlaganja i kada može bez njegovog izjašnjavanja da odluči

111
o predlogu. Takođe, sud može i bez prethodnog oglašavanja, da postavi protivniku
privremenog zastupnika kada je protivnik nepoznat ili mu je nepoznato prebivalište. O
predlogu odlučuje rešenjem. Protiv rešenja kojim se usvaja predlog nije dozvoljena posebna
žalba, dok ako ga odbije stranka ima pravo žalbe.

U svakom slučaju, sud je dužan da obavesti protivnu stranku o dokazima koji su izvedeni bez
odlaganja.

Ukoliko je dokazni postupak izveden pred drugim sudom, sud koji je obezbedio dokaze
dostavlja zapisnik ročišta parničnom sudu, pa se vrednovanje rezultata se vrši na ročištu
pred sudom pred kojim teče parnica. Ako je obezbeđenje dokaza izvršeno pre početka toka
postupka, pogotovo ako je to učinjeno bez prisustva protivnika, a dokazna sredstva se nisu
izmenila ili su u međuvremenu postala dostupna parničnom sudu, dokazivanje bi trebalo
ponoviti na glavnoj raspravi da bi se ispoštovalo načelo kontradiktornosti i neposrednosti.

107. Svedok
Svedok je fizičko lice koje pred sudom iskazuje o činjenicama koje je čulno opazilo. Činjenice
su obično one koje su se desile u prošlosti, a samo izuzetno one koje postoje i u sadašnjosti.

Svedok se razlikuje od veštaka jer on ne daje svoje mišljenje o činjenicama već samo
govorom iznosi svoje subjektivno opažanje o činjenicama.

Sposobnost biti svedok- Svedok ne može jedino da bude ono lice koje je stranka u postupku
niti sudija koji postupa u konkretnoj parnici (isključenje sudije!). Svaki drugi položaj lica u
parnici je nebitan za mogućnost da se lice sasluša u parnici- može se saslušati i punomoćnik.
Svojstvo svedoka može da ima svako fizičko lice koje je sposobno da sudu da obaveštenja o
činjenicama koje se dokazuju. Dakle, sposobnost biti svedok ne zavisi od uzrasta, niti od
zdravlja, odnosa sa strankama i sl. Za sposobnost svedoka su bitne dve stvari:

 da je lice sposobno da čulima opazi činjenicu koja se dokazuje

 da je u stanju da opaženu činjenicu reprodukuje pred sudom

Dužnosti svedoka- Svedok ima četiri dužnosti u postupku:

1. da se odazove pozivu i svedoči: ako se ne odazove, sud može da naredi njegovo

prinudno dovođenje i da mu izrekne novčanu kaznu (novčana kazna se izriče i
svedoku koji se odazvao, ali odbija da svedoči). Protiv rešenja o novčanoj kazni može
da izjavi žalbu koja ne zadržava izvršenje. Rešenje o kazni može da se opozove kada:

-svedok naknadno opravda svoj izostanak

-svedok naknadno pristane da svedoči

112
 2. da kazuje istinu: da iskaže sve o činjenicama koje je opazio, lažno svedočenje je
krivično delo i svedok mora da naknadi stranci štetu koja je za nju nastala lažnim
svedočenjem
3. da kazuje sve ono što mu je poznato o činjenicama o kojima treba da svedoči
4. da odgovara na pitanja suda i stranaka: ne može da odbije da odgovori na pojedina
pitanja ako zakonom nije oslobođen te dužnosti

Ograničenja- Za izvesna lica postoji zabrana da se saslušaju kao svedoci u opštem interesu, i
to su lica koja bi svojim iskazom povredila dužnost čuvanja tajne (vojna, profesionalna,
službena tajna..). Zabrana prestaje ako i kada nadležni organ oslobodi svedoka dužnosti
čuvanja tajne. Određena lica imaju pravo da uskrate svedočenje odnosno da odbiju da
svedoče ili da uskrate odgovore na pojedina pitanja i to u slučaju kada su izuzetno bliska sa
strankama ili sa predmetom spora.

Pravo da uskrate svedočenje imaju:

punomoćnici stranaka- o onim činjenicama koje je stranka poverila svom

punomoćniku
verski ispovednici o činjenicama koje su im stranka ili neko drugo lice poverili
advokati, lekari, notari ili druga lica o činjenicama koji su im stranke poverile ili
koje su saznali u vršenju svoje delatnosti
druga lica u vršenju neke delatnosti u kojoj postoji obaveza čuvanja tajne

Advokati moraju da uskrate svedočenje o činjenicama koje su im stranke poverile ili su koje
su saznali na neki drugi način. Ovo je apsolutna dužnost advokata i kazivanje ovakvih
činjenica je krivično delo i prekršaj kodeksa koji povlači disciplinsku odgovornost. Isto važi i
za javnog beležnika. Ako advokat/ javni beležnik postupi suprotno ovim dužnostima
odgovara krivično, disciplinski i dužan je da naknadi štetu.

Svedok može da uskrati odgovore na pojedina pitanja ako za to postoje opravdani razlozi.
Kao važan razlog naveden je primer slučaja u kom bi se svedok odgovorom na neko pitanje
izložio teškoj sramoti, znatnoj imovinskoj šteti ili krivičnom gonjenju sebe ili sebi biskog lica.
Sud je dužan da svedoka upozori da ima pravo da uskrati neke odgovore.

Svedok ne može da uskrati svedočenje pozivajući se na opasnost da se izloži imovinskoj šteti

u sledećim situacijama:

 kada je prisustvovao zaključenju pravnog posla kao pozvani svedok

 o radnjama koje je u pogledu spornog odnosa preduzeo kao pravni prethodnik ili
zastupnik jedne od stranaka
 činjenicama koje se tiču imovinskih odnosa uslovljenih bračnom vezom
 kada je na osnovu posebnih propisa dužan da podnese prijavu ili da da izjavu
(postojanje krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti)

Postupak- Postupak za izvođenje dokaza saslušanja pokreće stranka koja je dužna da

predloži da se određeno lice sasluša kao svedok i da navede njegovo ime, prezime,

113
zanimanje i boravište. Pored toga, u predlogu za izvođenje dokaza treba da naznači o čemu
svedok treba da bude saslušan.

Svedoka poziva sud tako što mu dostavlja pismeni poziv. Sud može da naloži stranci da lično
pozove svedka i da ga obavesti o mestu,danu i času održavanja ročišta. Izostanak svedoka sa
ročišta za izvođenje dokaza povlači za sobom obavezno odlaganje ročišta za glavnu raspravu
i obavezu suda da odredi novi vremenski okvir parnice.

Svedok daje iskaz pred sudom na ročištu za glavnu raspravu. Moguće je da se svedok sasluša
u svom stanu ako to nalažu okolnosti (starost, bolest i sl). Svedoci se saslušavaju
pojedinačno i usmeno. Za gluva lica ili lica koja ne znaju jezik se postavlja tumač ili
prevodilac. Svedok prvo slobodno izlaže o činjenicama o kojima je pozvan da svedoči, nakon
toga mu predsednik veća postavlja pitanja, a onda to mogu da učine i stranke. Ako se iskazi
svedoka ne podudaraju, sud će suočiti svedoke.Svedok ima pravo na naknadu troškova koji
su nastali time što je pozvan da svedoči i to mora da zahteva odmah po okončanom
saslušanju inače gubi ovo pravo.

Pisana izjava svedoka (affidavit)- ZPP nije klasifikovao ovo kao posebno dokazno sredstvo
iako se ne radi o svedočenju već o čitanju i tumačenju pisane izjave lica koje navodno ima
saznanja o činjenicama o kojima se izvodi dokazivanje. Sud može da pozove svedoka koji je
državljanin RS, ali ima prebivalište u inostranstvu i povremeno svraća u domovinu da da
pismenu izjavu.

108. Veštak
Veštak je fizičko lice koje ispunjava uslove za imenovanje i upis u Registar sudskih veštaka.
On se u parnici pojavljuje u tri vida:

1. kao pomoćnik suda- kada samo za sud utvrđuje činjenice na osnovu posebnog
stručnog znanja kojim raspolaže (npr. analiza krvi)
2. kao dokazno sredstvo- koristi se u postupku radi razjašnjenja činjenica i ovde daje
svoj nalaz i mišljenje
3. kao tehnički savetnik stranke

Sposobnost biti veštak- Svojstvo veštaka može imati fizičko ili pravno lice pod uslovom da
ispunjava uslove za imenovanje i upis u Registar sudskih veštaka shodno odredbama Zakona
o sudskim veštacima.

Postupak izbora veštaka-Izbor veštaka može da učini već tužilac i da njegov nalaz i mišljenje
priloži kao dokaz uz tužbu. Na ovako imenovanog veštaka se primenjuju pravila o isključenju
i izuzeću sudije i on je dužan da svoj nalaz i mišljenje učini savesno.

Sud je dužan da nalaz i mišljenje dostavi suprotnoj strani na izjašnjavanje, a tuženi može u
odgovoru na tužbu ili u kasnijem podnesku (sve do zaključenja pripremnog ročišta) da

114
imenuje svog veštaka koji će takođe da izradi svoj nalaz i mišljenje. Sud može da odredi da
se izvede dokaz čitanjem veštačenja nakon što se suprotna strana o takvom mišljenju
izjasnila ili je to propustila da učini. To što sud ima mogućnost, a ne i obavezu da ovako
postupi predstavlja povredu prava na pravično suđenje i to prava na dokaz.

Određenje veštaka- Veštaka određuje sud u skladu sa sporazumom stranaka. Predlog da se

izvede dokaz veštačenjem stranke su dužne da podnesu najkasnije do zaključenja
pripremnog ročišta.

Postupak teče tako da stranka sama predlaže sudu veštaka sa liste stalnih sudskih veštaka,
predmet i obim veštačenja.Druga stranka može o takvom predlogu da se izjasni. U slučaju
nesaglasnosti stranaka, ili ako nađe da je veštačenje složeno, o određenju veštaka odlučuje
sud. Veštak se određuje sa liste stalnih sudskih veštaka za određenu vrstu veštačenja, ali
sud može da odredi i drugo lice koje se ne nalazi na listi ako stranke nisu postigle sporazum
o ličnosti veštaka.

Sud određuje veštačenje rešenjem i prepis rešenja dostavlja veštaku zajedno sa pozivom na
ročište za glavnu raspravu. U rešenju sud upozorava veštaka da je dužan da izradi svoj nalaz i
mišljenje u skladu sa pravilima struke, objektivno i nepristrasno. Veštak je dužan da obavesti
stranke o danu koji je odredio za veštačenje. Rok za izradu nalaza i mišljenja je 60 dana i
neproduživ je.

Sud može da odredi veštačenje po službenoj dužnosti samo ako je to izričito propisano
zakonom.

Dužnost veštačenja i dužnosti veštaka- Lice koje je u rešenju suda određeno za veštaka je
dužno da veštači. Ukoliko odbije veštačenje, sud će ga kazniti novčanom kaznom i obavezom
naknade štete strankama. Dužnost veštaka je da se odazove pozivu i da sudu dostavi svoj
nalaz i mišljenje u predviđenom roku. Ako to ne učini, sud će na predlog stranke odrediti
drugog veštaka.

Veštak može da se oslobodi obaveze veštačenja ako za to postoje opravdani razlozi kao i iz
istih razloga iz kojih svedok može da odbije da svedoči. Veštak je dužan da govori istinu i
izrada lažnog nalaza je krivično delo. Obaveza veštaka je lična, on može da angažuje
punomoćnika, ali ne i da poveri dužnost veštačenja trećem licu.

Izvođenje dokaza- Nalaz i mišljenje veštaka moraju da budu pismeno sačinjeni i obrazloženi.
Veštak je dužan da svoj pisani nalaz i mišljenje dostavi sudu najkasnije 15 dana pred dan
održavanja ročišta, a strankama se dostavlja osam dana pre nego što je zakazano ročište.
Propust da se sasluša veštak povlači za sobom ništavost presude jer predstavlja povredu
načela kontradiktornosti.

Ako se utvrđenje ili razjašnjenje činjenica odnosi na stvar, ona se u sudu stavlja na
raspolaganje veštaku. Kada se stvar nalazi kod stranaka ili trećeg lica važe pravila koja se
primenjuju na dužnost da se obezbedi uviđaj. Ako se zahteva utvrđenje ili razjašnjenje

115
činjenica koje se tiču svojstva lica (npr. uzimanje krvi) stranke ili treća lica nemaju obavezu
da se podvrgnu testiranju osim ako nije reč o paternitetskim ili maternitetskim sporovima.

U praksi sud predaje veštaku čitav predmet i zahteva od njega da utvrdi činjenice za čije
saznanje sud nema stručnog znanja. S obzirom na kompleksnost veštačenja, veštak može da
dostavi nalaz i mišljenje koji su nejasni ili nepotpuni. Takođe i sam sud i stranke mogu da
posumnjaju u pravilnost veštačenja (npr. nelogični su). Tada će su da naloži veštaku da
ispravi odnosno dopuni svoj nalaz i mišljenje i ostaviće mu rok za ponovno dostavljanje. Ako
smatra da se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti, sud će da donese rešenje da se
veštačenje ponovi.

Ako je više lica određeno za veštake i njihova mišljenja se ne slažu, svaki posebno će podneti
svoj nalaz i mišljenje, a sud će ih saslušati. Ako ni na taj način sud ne može da otkloni
neslaganje veštačenje se ponavlja sa istim ili drugim veštacima.

Primedbe- svaka stranka ima pravo da stavi prigovor na nalaz i mišljenje veštaka. Stranka
mora da najavi isticanje prigovora, a sud stranci određuje rok za izradu pisanog prigovora. Za
pisanje pisanog prigovora stranka može da angažuje drugog veštaka čiji zadatak pored
izrade prigovora može da bude i da izradi novi nalaz i mišljenje. Sud o prigovoru i novom
nalazu i mišljenju raspravlja na ročištu.

Saslušanje veštaka- Veštak kratko na ročištu usmeno iznosi svoj nalaz i mišljenje. Tada je on
dužan da odgovara na pitanja suda i stranaka koja su upravljena na razjašnjenje iskaza i
tvrdnji iz nalaza i mišljenja. Nakon toga, sud ceni nalaz veštaka na osnovu slobodne ocene
dokaza.

Veštak ima pravo na naknadu troškova kao i svedok, a pored toga ima pravo i na troškove
veštačenja i nagradu. Tumač je posebna vrsta veštaka koji pomaže sudu u komunikaciji sa
drugim subjektima u postupku (lica koja ne mogu faktički da preduzimaju radnje- gluva,
nema)

** Dužnosti veštaka:

1) odazivanje pozivu suda

2) izrada nalaza i mišljenja

3) da govori istinu

4) dužnost da vestaci

5) da lično obavi obavezu

109. Saslušanje stranaka

116
Saslušanje stranaka je dokazno sredstvo putem kojeg same stranke iskazuju o bitnim
činjenicama koje su relevantne za meritorno odlučivanje. Stranke se saslušavaju na isti način
kao i svedoci.

Saslušanje stranaka ne treba mešati sa tzv. informativnim saslušanjem stranaka.

Informativno saslušanje nije dokazno sredstvo, već je njegova svrha ograničena samo na to
da stranke razjasne sudu svoje navode ili predloge. Pored toga, informativno saslušanje je
njihova parnična radnja i za njeno dejstvo je potrebno da se ispune svi uslovi koji se
zahtevaju za punovažnost parničnih radnji. Kada je stranka parnično nesposobna, ona ne
može da preduzima parnične radnje, već to umesto nje čini zakonski zastupnik. S druge
strane, parnično nesposobna stranka može da bude saslušana i od nje se zahtevaju isti uslovi
kao i od svedoka.

Izvođenje dokaza- Do saslušanja stranaka može da dođe samo na predlog jedne ili obe
stranke, a sud odlučuje da li će to učiniti. Nužnost da saslušaju obe stranke proizilazi iz
načela ravnopravnosti i obostranog saslušanja stranaka. Ipak, sud može da odluči da sasluša
samo jednu od stranaka kada:

 se uverio da jednoj stranci nisu poznate sporne činjenice

 saslušanje jedne stranke nije moguće
 jedna stranka uskrati davanje iskaza ili se ne odazove pozivu suda
 jedna od stranaka umre u toku postupka ili kada je njeno ponovno saslušanje
nemoguće ili otežano iz drugih razloga- sud će da pročita zapisnik o prethodnom
saslušanju te stranke

Saslušanje stranaka kao dokaz se izvodi tako što sud saslušava stranke odnosno njihove
zakonske zastupnike ako stranka nema parničnu sposobnost (čl 280?!), a ako sud zaključi da
je saslušanje moguće onda će saslušati i samu stranku. Kod jedinstvenog suparničarstva, sud
može da odluči da sasluša samo jedno lice ili nekog od njih jer su jedinstveni suparničari
jedna stranka u postupku.

Za raziku od svedoka koji je dužan da svedoči, stranka nije dužna da iskazuje kao što nije
dužna ni da preduzima parnične radnje. Sud ne sme da primenjuje nikakve mere prinude da
bi je naterao da svedoči. Ako je stranka u inostranstvu, sud može da je sasluša preko video
linka.

110. Prekid i zastoj parničnog postupka

117
Sud je dužan da jednom započet postupak okonča bez odugovlačenja sa što je moguće
manje troškova. Međutim, tokom trajanja postupka mogu da nastupe okolnosti koje
sprečavaju nesmetano odvijanje parnice. Priroda tih okolnosti može da bude pravna
(nestanak neke od procesnih pretpostavki) ili faktička. Takođe,sud može da nađe da nije
celishodno da za određeno vreme nastavi sa vođenjem postupka.

Prekid postupka

ZPP navodi razloge za prekid sudskog postupka. Postupak se može prekinuti ex lege ili po
odluci suda. Postupak se prekida ex lege:

1. Ako je nestala jedna od procesnih pretpostavki za vođenje parnice:

 smrt stranke-ako je zastupa advokat on može da preduzima parnične
radnje koje ne trpe odlaganje
 gubitak parnične sposobnosti stranke- ako je zastupa advokat on može
da preduzima parnične radnje koje ne trpe odlaganje
 smrt zakonskog zastupnika ili prestanak njegovog ovlašćenja
 prestanak pravnog lica ili zabrana rada pravnog lica
 nastupanje pravnih posledica otvaranja stečaja ili likvidacije

2. Ako je nastupila faktička nemogućnost da se parnica dalje vodi- ako sud ne može da
radi usled rata ili drugih vanrednih okolnosti

Postupak se prekida po odluci suda kada sud odluči da sam ne rešava o prethodnom pitanju
ili ako stranka ne može usled vanrednih okolnosti da faktički pristupi sudu.

Ova pravila se ne primenjuju u postupku pred drugostepenim sudom.

Rešenje o prekidu postupka kada do njega dolazi ex lege je deklaratorne prirode, a kada do
prekida dolazi na osnovu odluke suda, onda je konstitutivne prirode. Stranke imaju pravo
žalbe osim ako je sud odbio zahtev za prekid postupka i rešio da postupak nastavi odmah.

Dejstvo prekida postupka- Od momenta pravnosnažnosti rešenja o prekidu postupka sud ne

može da preduzima nikakve procesne radnje i ako ih preduzme one ne bi imale nikakvo
procesno dejstvo. Zakazana ročišta ne mogu da se održe niti mogu da se zakažu nova.
Dostavljanje koje je izvršeno pre prekida postupka ne proizvodi više dejstvo i mora da se
ponovi. Jedini izuzetak koji predviđa zakon i to da sud može da donese odluku kada je do
prekida došlo nakon zaključenja glavne rasprave.

Zabrana preduzimanja procesnih radnji se odnosi i na stranke, ali je ona relativna. Stranka
može da preduzme procesnu radnju, ali ona ne proizvodi dejstvo prema drugoj strani dok se
postupak ne nastavi. Dok traje prekid postupka stranka može da pravovaljano preduzima
parnične radnje prema sudu. Isto je i kod zastoja postupka.

Rokovi- Nakon što je stranci dostavljeno rešenje o prekidu postupka rokovi za izvršenje
parničnih radnji počinju da teku ispočetka. Zakon pravi razliku između razloga za prekid- ako

118
se razlog tiče samo jedne stranke (npr. smrt stranke) onda rokovi ne teku samo prema njoj,
a teku prema drugoj strani. Ako je razlog za prekid opšti i odnosi se na obe stranke (npr.rat)
onda rokovi ne teku prema obe stranke.

Nastavak prekinutog postupka- U zavisnosti od razloga, postupak se nastavlja ili kada se

ispune za to zakonom predviđeni uslovi ili kada sud donese rešenje o nastavku postupka po
zahtevu stranke. Ukoliko je do prekida došlo zbog npr. smrti stranke, dovoljno je da
naslednici obaveste sud da žele da nastave postupak i sud tada donosi rešenje o nastavku
postupka. Ako pravni sledbenik ne izjavi da želi da nastavi postupak ili ako se ne pojavi na
ročištu sud će da nastavi postupak i da nastavi da raspravlja samo sa jednom strankom.
Međutim ako postoji spor oko identiteta pravnih sledbenika, sud je dužan da nastavi
postupak i da u obrazloženju svoje odluke da rešenje o tome ko je pravni sledbenik stranke.

Kada je sud prekinuo postupak zbog prethodnog pitanja, postupak se nastavlja ex officio
kada je o prethodnom pitanju pravnosnažno odlučeno. Sud može i ranije da nastavi ako više
ne postoje razlozi da sačeka ishod rešavanja prethodnog pitanja.

Zastoj u postupku

Sud zastaje sa postupkom kada je to izričito predviđeno zakonom. U postopku dolazi do

zastoja uvek kada postoje smetnje za punovažno preduzimanje parničnih radnji, kada je
neophodno da se obezbedi poštovanje osnovnih procesnih načela i sl. Zakon je isključio
razlog celishodnosti želeći da time poduspeši efikasnost u parnici.

Razlozi za zastoj nisu sadržani samo u ZPP-u već i u drugim materijalnim zakonima koji
sadrže procesne norme. Sa postupkom se zastaje kada:

 je nadležan sud prvog stepena podneo zahtev za delegaciju nadležnosti

 sudija smatra da postoje razlozi za njegovo izuzeće
 sud obezbeđuje uredno zastupanje parnično nesposobne stranke
 se odlučuje po žalbi o rešenju kojim je usvojem predlog za vraćanje u pređašnje
stanje
 VKS rešava sporno pravno pitanje
 stranke u toku postupka pokrenu postupak medijacije
 javni tužilac stupa u parnicu kao umešač
 sud ili stranka pokrenu inicijativu za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg
pravnog akta pred Ustavnim sudom RS
 se procesne radnje preduzimaju u inostranstvu

Za razliku od prekida postupka, do zastoja uvek dolazi ex officio. Sud u rešenju navodi i
vreme za koje zastaje sa postupkom, a postupak sud nastavlja po službenoj dužnosti. Razlika
u dejstvu je što kao zastoja sud može da preduzima parnične radnje koje ne trpe odlaganje i
to što zastoj nema uticaja na rokove za preduzimanje parničnih radnji.

113. Sudsko poravnanje

119
Sudsko poravnanje je ugovor između parničnih stranaka o predmetu spora, koji je zaključen
pred sudom i kojim se parnica okončava. Sudsko poravnanje je mirno, sporazumno rešenje
spora gde umesto da se postupak vodi do donošenja sudske presude, stranke same na
osnovu procesnopravne dispozicije okončavaju parnicu.

Prednosti u odnosu na parničenje su:

 psihološki, zaključenjem sudskog poravnanja nema pobednika i pobeđenog

 stranke mogu da urede svoje odnose i van granica predmeta spora
 stranke mogu da budu i treća lica, ne samo parične stranke

Od sudskog poravnanja treba razlikovti vansudsko poravnanje koje je po svojoj prirodi

materijalnopravni ugovor. Ono ne proizvodi dejstvo pravnosnažnosti i nema svojstvo izvršne
isprave. Ako se vansudskim poravnanjem obuhvataju neke procesne radnje (npr.obaveza
povlačenja tužbe) onda se ono ističe kao materijalnopravni prigovor u parnici.

Dejstvo sudskog poravnanja- Zaključeno sudsko poravnanje se izjednačava sa

pravnosnažnom sudskom presudom. Između stranaka prestaje da teče parnica jer za nju
nedostaje pravni interes. Za razliku od presude, sudsko poravnanje ne proizvodi pozitivno
dejstvo materijalne pravnosnažnosti.

Sudsko poravnanje ima dejstvo izvršne isprave i na osnovu njega se može doneti rešenje o
izvršenju. Uslov za izvršnost je da je potraživanje iz poravnanja dospelo, a dospelost se
dokazuje zapisnikom o zaključenom poravnanju ili javnom ispravom koja je overena.

Sudsko poravnanje ima i materijalnopravno dejstvo. Njime se ugovorom uređuju pravni

odnosi između stranaka.

Zaključenje sudskog poravnanja

Procesna legitimacija-Stranke mogu u toku celog postupka (do njegovog pravnosnažnog

okončanja) da zaključe poravnanje pred sudom. Takođe, stranke mogu da zaključe
poravnanje i nakon donošenja prvostepene presude i tada sud donosi rešenje kojim
utvrđuje da je presuda bez dejstva i obustavlja parnični postupak. Osim stranaka, u
poravnanju mogu da učestvuju i treća lica- same stranke mogu da zaključe poravnanje u
korist trećeg lica koje ne mora da učestvuje u poravnanju. Dejstvo poravnanja se ne prostire
na treće lice jer nije u pitanju presuda, ali to lice može da pokrene postupak prinudnog
izvršenja jer je titular izvršnog naslova.

Umešač ili drugo lice u postupku mogu da budu stranka u zaključenju sudskog poravnanja i
to bilo po svom predlogu ili po predlogu stranaka. Da bi sudsko poravnanje proizvodilo
dejstva prema njemu neophodno je da se steknu svi materijalnopravni uslovi (saglasnost
trećeg lica) i sve procesne pretpostavke i uslovi koji inače važe za zaključenje sudskog
poravnanja.

120
Poravnanje se po pravilu zaključuje pred sudom prvog stepena, ali i drugostepeni sud može
da zaključi sudsko poravnanje ako on odlučuje na raspravi- u tom slučaju će drugostepeni
sud da primi poravnanje na zapisnik, da oglasi da je prvostepena presuda bez dejstva i da
odbaci tužbu jer je parnica okončana poravnanjem. Stranke mogu da zaključe poravnanje i
dok traje postupak po vanrednom pravnom leku ali se tada poravnanjem ne dira u
pravnosnažnost sudske presude. Sudsko poravnanje može da se zaključi i pred zamoljenim
sudom.

Predmet- Sudsko poravnanje se zaključuje o predmetu spora, ali se može odnositi i na neke
druge obaveze i činidbe. Stranke same određuju sadržinu sudskog poravnanja u skladu sa
ograničenjima koja su postavljena zakonom.

Predmet sudskog poravnanja mogu da budu svi zahtevi koji mogu da budu predmet sudske
presude.

Za zaključenje sudskog poravnanja nije nužno da postoji popuštanje stranaka, dovoljno je da

jedna od njih koriguje svoj procesnopravni položaj u parnici- tužilac može da popusti u
napadu ili tuženi u odbrani. Redovno su predmet poravnanja i troškovi njegovog zaključenja,
a ukoliko nisu onda se primenjuju opšta pravila ZPP-a o troškovima.

Poravnanje ne može da se zaključi u parnicama koje počivaju pretežno na načelima

oficioznosti i inkvizicionom načelu (bračni sporovi, maternitetski i paternitetski i sl..) Da bi
moglo da se zaključi poravnanje neophodno je da predmet bude takav da se o njemu može
voditi parnica- zato ne može da se zaključi poravnanje o zahtevima za koje je nadležan drugi
organ a ne redovni sud, kao ni o onim zahtevima koji se rešavaju u vanparničnom postupku.

Ukoliko postoji više tužbenih zahteva moguće je da strranke zaključe sudsko poravnanje o
jednom od njih. Isto i ako postoji jedan tužbeni zahtev mogu da se poravnaju o njegovom
delu, a za ostalo da se nastavi parnica.

Bitni elementi sudskog poravnanja- Zakon predviđa da je za nastanak sudskog poravnanja

nužno da se ispune sledeći uslovi:

 zaključenje ugovora o predmetu spora

 unošenje tog sporazuma u zapisnik suda i njegovo čitanje
 potpis stranaka na zapisniku koji je unet u sadržaj sudskog poravnanja

Da bi sudsko poravnanje bilo punovažno, pored saglasnosti stranaka neophodno je da sud

sačini zapisnik o tome, da se zapisnik pročita strankama i da ga one potpišu. Ako stranke ne
potpišu zapisnik, sudsko poravnanje ne nastaje, ali ostaje na snazi njihov sporazum kao
ugovor materijalnog prava ili kao neki drugi pravni posao ako su ispunjeni uslovi za njegovu
punovažnost.

Sudsko poravnanje može da bude zaključeno pod odložnim uslovom, ali ne može pod
raskidnim. Stranke mogu da međusobno uslove ispunjenje svojih istovremenih obaveza (do
ut des)

121
Postupak zaključenja- Aktivnu ulogu ima sud koji je dužan da strankama u toku postupka
ukaže na mogućnost sudskog poravnanja i pomogne im da ga zaključe ukoliko to žele.
Propuštanje suda da ukaže strankama na mogućnost sudskog poravnanja nije sankcionisano
i ne predstavlja povredu odredaba parničnog postupka.

Ako sud utvrdi da ne postoje uslovi za zaključenje sudskog poravnanja,odbiće ga rešenjem.

Uslovi za zaključenje sudskog poravnanja- Za punovažno zaključenje sudskog poravnanja

neophodno je da se steknu i osnovne procesne pretpostavke koje se tiču:

 nadležnosti suda (apsolutna nadležnost redovnog suda, direktna međunarodna

nadležnost i stvarna nadležnost)
 stranačke i parnične sposobnosti
 nepostojanje pravnosnažno presuđene stvari ili već zaključenog sudskog poravnanja
 postojanje parničnog postupka (ne i litispedencije)

Pobijanje sudskog poravnanja- ZPP predviđa da se sudsko poravnanje može pobijati samo
tužbom. Za ništavost sudskog poravnanja predviđa se samo jedan razlog i to u slučaju da je
zaključeno u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati (npr. protivno načelu
savesnosti i poštenja ili iz nekog razloga iz kog ugovor može da bude ništav). Tužba za
poništaj mora da obuhvati i materijalnopravne i procesnopravne elemente i na poništaj
sudskog poravnanja se primenjuju 0odredbe koje važe za ništave ugovore koji su protivni
prinudnim propisima.
Ako se poravnanje poništi, postupak se nastavlja.

1. Dva najvažnija dejstva?

- Zaključeno sudsko poravnanje se izjednačava sa pravnosnažnom sudskom presudom.
Između stranaka prestaje da teče parnica jer za nju nedostaje pravni interes. Za razliku od
presude, sudsko poravnanje ne proizvodi pozitivno dejstvo materijalne pravnosnažnosti.
Sudsko poravnanje ima dejstvo izvršne isprave i na osnovu njega se može doneti rešenje o
izvršenju. Uslov za izvršnost je da je potraživanje iz poravnanja dospelo, a dospelost se
dokazuje zapisnikom o zaključenom poravnanju ili javnom ispravom koja je overena.

2. Ovlašćenje suda?
-???

3. Kada odbija?
- Poravnanje ne može da se zaključi u parnicama koje počivaju pretežno na načelima
oficioznosti i inkvizicionom načelu (bračni sporovi, maternitetski i paternitetski i sl..) Da bi
moglo da se zaključi poravnanje neophodno je da predmet bude takav da se o njemu može
voditi parnica- zato ne može da se zaključi poravnanje o zahtevima za koje je nadležan drugi
organ a ne redovni sud, kao ni o onim zahtevima koji se rešavaju u vanparničnom postupku.

122
 4. Ako se zaključi u drugom stepenu, šta se dešava?
- U tom slučaju će drugostepeni sud da primi poravnanje na zapisnik, da oglasi da je
prvostepena presuda bez dejstva i da odbaci tužbu jer je parnica okončana poravnanjem.
(u tabeli piše Sudsko poravnanje se pobija tužbom za poništaj.)

5. O čemu se zaključuje, šta je predmet?

- Sudsko poravnanje se zaključuje o predmetu spora, ali se može odnositi i na neke druge
obaveze i činidbe. Stranke same određuju sadržinu sudskog poravnanja u skladu sa
ograničenjima koja su postavljena zakonom.
Predmet sudskog poravnanja mogu da budu svi zahtevi koji mogu da budu predmet sudske
presude.

114. Presuda (pojam i sadržina)

-pravnosnažnost-
Presuda je odluka kojom sud sadržinski (meritorno) odlučuje o tužbenom zahtevu kao i o
ostalim traženjima stranaka. Presuda je pojedinačni pravni akt koji sadrži obavezu i zapovest
strankama za njihovo buduće ponašanje u konkretnom pravnom odnosu.

Osim o glavnom (tužbenom) zahtevu, sud odlučuje presudom i o protivtužbi, prejudicijelnoj

tužbi za utvrđenje i o prigovoru kompenzacije. O troškovima postupka sud ne odlučuje
presudom, već rešenjem koje se može napadati samo žalbom na rešenje.U praksi se donosi
zajedno sa presudom.

Sadržina- Sud je dužan da pismeno izradi svaku presudu u roku od 8 dana od dana njenog
donošenja, a u složenijim pravnim stvarima rok je 15 dana. Ovaj rok je instruktivan, tako da
prekoračenje ne povlači za sobom nikakve posledice.

Pismeni otpravak presude ima zakonom propisan oblik i sadržinu. Ona se sastoji od
uvoda(rubruma), izreke i obrazloženja. Sadržina sva tri dela je uređena zakonom.

Uvod sadrži naznačenje da se presuda izriče u ime naroda, naziv suda, ime i prezime
predsednika veća i članova, ime, prezime, prebivalište/boravište/sedište stranaka i njihovih
zastupnika ili punomoćnika, vrednost predmeta spora, kratko označenje predmeta spora,
dan zaključenja glavne rasprave, naznačenje stranaka i njihovih zastupnika koji su
prisustvovali toj raspravi i dan kada je presuda donešena i objavljena.

Najvažniji deo presude je njena izreka. Ona sadrži odluku suda o tužbenom zahtevu odnosno
da li on zahtev usvaja ili odbija kao neosnovan, odluku suda o ostalim zahtevima koji se tiču
glavne stvari i odluku suda o sporednim traženjima.

123
U izreku presude se unosi:

 odluka o usvajanju ili odbijanju tužbenog i protivtužbenog zahteva

 odluka o prigovoru kompenzacije ako sud nađe da je tužbeni zahtev u pogledu
glavnog potraživanja makar i delimično osnovan
 odluka o prejudicijelnim zahtevima za utvrđenje
 odluka o troškovima postupka
 odluka o odbijanju procesnopravnih prigovora ako je sud našao da oni nisu osnovani

Obrazloženje presude mora da sadrži:

 zahteve stranaka koje su iznele u toku postupka

 činjenične navode stranaka na kojima su one zasnovale svoje zahteve
 dokaze čije su izvođenje stranke predložile
 odluku suda o procesnopravnim prigovorima kao i razloge zbog kojih su oni odbijeni
kada je sud rešio da odlučuje o njima zajedno sa glavnom stvari
 odluke suda o prejudicijelnim pitanjima kao i razloge kojima se rukovodio prilikom
odlučivanja

Značajan deo obrazloženja presude otpada na utvrđenje činjeničnog stanja. Greške suda u
ovom delu obrazloženja su najčešći razlog za izjavljivanje žalbe protiv presude. Poslednji deo
obrazloženja se odnosi na primenu materijalnopravne norme na činjenično stanje odnosno
na njegovu pravnu oenu. Ovde sud vrši sumpsumiranje činjeničnog stanja (donja premisa)
pod konkretnu materijalnopravnu normu (viša premisa)

Svaka presuda sadrži obavezno i datum donošenja, potpis predsednika veća i pouku o
pravnom leku.

U skraćenom obliku se obrazlažu presude zbog propuštanja, presude na osnovu odricanja ili
priznanja,a ako su se stranke odrekle prava na ulaganje pravnog leka presuda se uopšte ne
obrazlaže.

1. Koja rešenja mogu steći pravnosnažnost?

-Ona kojima se meritorno okončava spor.
2. Kada presuda postaje pravnosnažna?
-Pravnosnažnost presude se odlaže najmanje za mogućnost kontrole još jednoj(višoj)
instanci.
3. Kada ne postoji mogućnost ulaganja redovnih pravnih lekova.
-(formalna pravnosnažnost)

124
 118. Delimična presuda
Kada sud oceni da je predmet raspravljen doneće potpunu presudu kojom odlučuje o svim
zahtevima koji su istaknuti tokom parnice. S druge strane, zakon ovlašćuje suda da ne odluči
u jednoj presudi o svim zahtevima istaknutim u parnici, već samo o nekima od njih. Pravilo je
da sud odlučuje potpunom presudom , ali tokom parnice može da se ispostavi da je samo
jedan deo zahteva ili jedan od više istaknutih zahteva postao zreo za odlučivanje. Tada sud
može, a ne mora da donese delimičnu presudu.

Delimična presuda se osamostaljuje u odnosu na ostale zahteve istaknute u parnici. Ona je

konačna presuda koja ima samostalnu pravnu sudbinu i to kako u pogledu pravnih lekova
tako i u pogledu na mogućnosti njenog izvršenja.

Pretpostavke za donošenje- Delimična presuda može da se donese samo ako postoji

mogućnost da sud tačno i precizno kvantitativno podeli procesnu građu. Donopenje je
dopušteno samo onda kada ne postoji opasnost da nastane kontradiktornost u tenoru
delimične i konačne presude. Kada svi zahtevi počivaju na istom činjeničnom i pravnom
osnovu najbolje je da se prvo odluči samo o pravnom osnovu tužbenog zahteva
međupresudom.

Donošenje delimične presude je moguće kada:

 kada je istaknut jedan tužbeni zahtev koji je kvantitativno deljuv i samo taj deo
tužbenog zahteva je zreo za odlučivanje
 kada postoji objektivno kumulativno spajanje tužbenih zahteva
 u slučaju prostog suparničarstva
 u slučaju tužbe i protivtužbe- ako je sazreo zahtev za odlučivanje po jednoj od njih. U
slučaju koneksne protivtužbe, donošenje delimične presude je dopušteno samo ako
je moguće da se isključi mogućnost da neće doči do protivrečnosti između delimične
i konačne presude
 u slučaju tužbe i kompenzacionog prigovora- kada sud nađe da je tužbeni zahtev
sazreo za odlučivanje. Ne može da se donese delimična presuda ako kompenzacioni
prigovor potiče iz istog činjeničnog ili pravnog osnova. Takođe, nije moguće doneti
delimičnu presudu samo u pogledu zahteva istaknutog u kompenzacionom
prigovoru
 ako su parnice spojene radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja
 ako tuženi prizna deo tužbenog zahteva ili se tužilac odrekne dela tužbenog zahteva-
u ovom slučaju moguće je doneti delimičnu presudu samo ako to zahteva stranka
kojoj to pravo pripada

Postupak donošenja delimične presude- Delimična ocena se donosi po diskrecionoj oceni

suda koji utvrđuje da li su se stekli uslovi, ali i činjenice tj. da li je deo zahteva sazreo za

125
odlučivanje. Kada donese delimičnu presudu sud ne odlučuje i o troškovima spora, troškovi
se raspodeljuju na stranke prema konačnom ishodu spora.

1. Delimična presuda- razlika u odnosu na medjupresudu?

- Međupresudom se odlučuje o osnovu tužbenog zahteva, nema materijalnu
pravnosnažnost, a delimičnom presudom se odlučuje o delu jednog tužbenog zahteva ili
jednom od više tužbenih zahteva.
2. Da li sud mora da donese delimičnu presudu?
-Sud može i ne mora, samostalna je, kvantitativno cepanje.

119. Međupresuda
Međupresuda je vrsta delimične presude jer se njom ne odlučuje o celokupnom tužbenom
zahtevu. Za razliku od delimične presude kod koje se tužbeni zahtev cepa kvantitativno, kod
međupresude se tužbeni zahtev deli kvalitativno i to na njegov pravni osnov i visinu.

Ako tuženi ospori tužbeni zahtev po osnovu i visini, sud može iz razloga celishodnosti da
donese međupresudu ako su ispunjeni sledeći uslovi:

 da je tužbeni zahtev osporen po osnovu i visini

 da je tužbeni zahtev upravljen na davanje novca ili zamenjivih stvari
 da je kvalitativna podela na osnov i visinu tužbenog zahteva moguća i smislena
 da je stvar u pogledu osnova sazrela za odlučivanje

Razgraničenje osnova i visine- Kada treba razgraničiti osnov od visine tužbenog zahteva u
teoriji i praksi se nailazi na velike poteškoće. Pravilo je da sud prilikom odlučivanja o osnovu
tužbenog zahteva mora da utvrdi postojanje svih onih činjenica koje ulaze u dispoziciju
materijalnopravne norme na čiju primenu se tužilac poziva i to tako da visina zahteva nije
sporna. Sud je dužan da ispita d ali su osnovani i prigovori tuženog kao što su prigovor
zastarelosti, prigovor kompenzacije i sl. Takođe, sud u odštetnim zahtevima mora da utvrdi
da li je šteta uopšte nastala.

Ako se tuženi poziva da je potraživanje tužioca prestalo kompenzacijom ili da je dug već
namirio, to ne bi bila prepreka za donošenje međupresude.

Priroda i dejstvo- Po svojoj prirodi međupresuda je deklaratorna jer se odlučuje o

postojanju ili nepostojanju prava odnosno pravnog odnosa. Ako sud nađe da ne postoji
pravni osnov tužbenog zahteva tada ne odlučuje međupresudom već tužbeni zahtev odbija
u celini kao neosnovan.

Takođe, po svojoj prirodi međupresuda je samostalna presuda i ona može da se pobija svim
redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Zbog pravne izvesnosti, zakon nalaže da sud
zastane sa postupkom o visini tužbenog zahteva do pravnosnažnosti međupresude.

126
Međupresuda stiče svojstvo formalne pravnosnažnosti, ali s obzirom da ne rešava spor u
celini ne može da stekne dejstvo materijalne pravnosnažnosti. Dejstvo međupresude se
ogleda u konkretnom sporu. Ona je obavezujuća za sud koji je doneo i sud ne može ponovo
u parnici da otvara pitanje postojanja pravnog osnova tužbenog zahteva.

Njena pravnosnažnost proizvodi i prekluzivna dejstva u pogledu mogućnosti da se u daljem

toku postupka ističu nove činjenice koje se tiču na pravni osnov tužbe.

Postupak- Međupresudu donosi sud po sopstvenoj inicijativi rukovodeći se razlozima

celishodnosti, a u praksi donošenje međupresude često zahtevaju i stranke. Sud je dužan da
donese međupresudu ako o osnovanosti pravnog osnova tužbenog zahteva odlučuje na
osnovu parnične radnje stranaka (npr. priznanje činjenica). Nakon donošenja međupresude
nastavlja da raspravlja samo o visini tužbenog zahteva jer je vezan međupresudom.

1. Da li drugostepeni sud može doneti medjupresudu?

-Može kada ukida odluku prvostepenog suda o visini tužbenog zahteva.

2. Uslovi?
 da je tužbeni zahtev osporen po osnovu i visini
 da je tužbeni zahtev upravljen na davanje novca ili zamenjivih stvari
 da je kvalitativna podela na osnov i visinu tužbenog zahteva moguća i smislena
 da je stvar u pogledu osnova sazrela za odlučivanje

3. Koja je vrsta?
- Deklarativna jer odlučuje o postojanju odnosno nepostojanju prava odnosno pravnog
odnosa. Takođe je i samostalna i može da se pobija svim redovnim i vanrednim pravnim
lekovima.

4. Po vrsti pravne zaštite?

-Deklaratorna. Ne stiče materijalnu, stiče formalnu pravnosnažnost.

120. Dopunska presuda

Dopunska presuda je vrsta delimične presude. Ovde sud ne deli procesni materijal
kvalitativno i kvantitativno već jednostavno propušta da odluči u celosti o tužbenom zahtevu
ili pak o svim zahtevima koji su stavljeni u postupku.

Pretpostavke za donošenje i postupak- Sud može da donese dopunsku presudu samo ako je
previdom odlučio infra petita ili ako je propustio u potpunosti da odluči o troškovima
postupka. Dopunska presuda ne sledi ex officio. Stranka je dužna da parničnom sudu

127
podnese predlog da izvrši dopunu presude u roku od 15 dana od dana kada joj je presuda
dostavljena.

Sud može, a ne mora da zakaže glavnu raspravu ako nađe da je predlog za dopunu presude
osnovan. Kada sud uopšte nije raspravio o zahtevu zbog kojeg se traži donošenje dopunske
presude ili ako ga nije dovoljno raspravio, zakazaće glavnu raspravu.

U svakom slučaju sud je dužan da poštuje načelo kontradiktornosti i omogući drugoj strani
da se izjasni o predlogu za donošenje dopunske presude ili da o nerešenom zahtevu otvori
raspravu. Obavezu da zakaže ročište ima i kada dopunsku presudu ne bi moglo da donese
isto veće koje je inicijalno presudilo.

Ako sud nađe da je predlog za donošenje dopunske presude neblagovremen ili neosnovan
odbaciće odnosno odbiće predlog rešenjem. Ako predlog stranke ne bude usvojen, parnica u
tom delu prestaje da teče, a stranka može u pogledu zahteva za koji nije doneta dopunska
presuda da pokrene novu parnicu. Ako stranka propusti da podnese predlog o roku smatra
se da je tužba u tom delu povučena.

Dopunska presuda je samostalna u odnosu na presudu koju dopunjuje. Protiv nje je moguće
da se izjave svi pravni lekovi. Samostalnost dopunske presude se ogleda i u tome što njeno
donošenje odnosno nedonošenje nema nikakav uticaj na tok parnice o kojoj je odlučeno
presudom koja se dopunjuje.

Odnos između predloga za donošenje dopunske presude i žalbe- Odlučivanje infra petita
predstavlja relativno bitnu povredu odredaba ZPP-a. S toga, stranka o čijem zahtevu nije
odlučeno može da bira da li će da zahteva donošenje dopunske presude ili će da izjavi žalbu
protiv presude, a može da učini i oba. Ako istovremeno uloži žalbu i zahteva donošenje
dopunske presude sud neće dostavljati žalbu drugostepenom sudu dok ne reši o predlogu za
donošenje dopunske presude. Ako odbije predlog, a predlagač protiv takvog odbijajućeg
rešenja uloži žalbu, sud će dostaviti drugostepenom sudu i žalbu protiv presude i žalbu
protiv rešenja.

Kada se žalilac protiv presude žalio samo zbog infra petita, smatraće se da je podneo
predlog da se donese dopunska presuda.

121. Presuda na osnovu priznanja i odricanja

Dispoziciona maksima podrazumeva i pravo stranaka da preduzimaju one parnične radnje

kojima raspolažu zahtevima istaknutim u postupku. Granica ovih raspolaganja je po pravilu
javni poredak. Procesna dispozicija stranaka je isključena i u postupcima koji ne počivaju na
raspravnom načelu tj. u bračnim, maternitetskim i paternitetskim sporovima.

128
Zakon dopušta tuženom da prizna tužbeni zahtev, a tužiocu da se odrekne tužbenog
zahteva. Posledica je donošenje presude. Kod priznanja tužbenog zahteva tuženi izjavljuje da
je zahtev tužioca istaknut u tužbi osnovan, a odricanjem od tužbenog zahteva tužilac
izjavljuje da njegov zahtev nije osnovan po zakonu. Ovo je jednostrana procesna radnja.

Za punovažnost izjave o priznanju/odricanju od tužbenog zahteva potrebno je da se steknu

sledeći uslovi:

 da tuženi izjavi da priznaje odnosno da tužilac izjavi da se odriče od tužbenog zahteva

 da su ispunjene sve procesne pretpostavke za preduzimanje takvih dispozicionih
parničnijh radnji
 da je izjava o priznanju ili odricanju dopuštena

Izjava mora da se da izričito i jasno. Ove izjave ne smeju da budu vezane za rok ili uslov -
inače su nepunovažne. Stranka može da opozove svoju izjavu sve dok sud ne donese
presudu. Priznanje ili odricanje može da bude potpuno ili delimično. Da bi se smatralo da je
došlo do priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva, izjava mora da obuhvati kako osnov
tužbe tako i visinu tužbenog zahteva. Ako se prizna visina, a ne i osnov nema dejstvo
priznanja tužbenog zahteva.

Dejstvo priznanja/odricanja- Sud je vezan priznanjem/odricanjem i dužan je da obustavi

svako dalje raspravljanje o spornoj stvari i da po službenoj dužnosti donese presudu. Sud
može da odbije donošenje presude ako se priznanje/odricanje odnosi na predmet spora
kojim stranke ne mogu slobodno da raspolažu. Ako sud odbije da donese presudu protivno
zakonu, stranke imaju pravo na posebnu žalbu. Ako i drugostepeni sud smatra da nisu
ispunjeni uslovi za donošenje presude na osnovu priznanja/odricanja, nastavlja se redovni
parnični postupak.

Pravni lekovi protiv presude na osnovu priznanja/odricanja- Kada sud donosi presudu na
osnovu priznanja/odricanja on u obrazloženju ne navodi utvrđeno činjenično stanje, već
samo razloge koji opravdavaju donošenje ovakve presude. Zato se ona ne može da pobija
zbog nepotpunog ili pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Takođe, ne mogu da se pobijaju
ni žalbom zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Obe presude mogu da se pobijaju samo zbog postojanja bitnih povreda odredaba ZPP-a ili
zbog toga što su izjave o priznanju/odricanju date u zabludi, usled pretnje ili prevare.
Revizija protiv ovih presuda takođe može da se izjavi zbog postojanja bitnih povreda
odredaba ZPP-a, a predlog za ponavljanje postupka može da se podnese iz svih razloga koji
su navedeni u ZPP-u kao razlozi za ponavljanje postupka, osim onih razloga koji se odnose na
postojanje novih činjenica i dokaza.

1. Iz kojih razloga se pobija i koji pravni lekovi se mogu izjaviti?

129
 -Može se pobijati samo zbog postojanja bitnih povreda odredbi parničnog postupka i zbog
toga što su ove izjave date usled mana volje.

122. Presuda zbog propuštanja

U parničnom postupku stranke nisu dužne da preduzimaju procesne radnje. Njih pogađaju
samo procesni tereti, a najteža je prekluzija do koje dolazi kada stranka propustom roka
izgubi pravo da preduzme određenu parničnu radnju. Sud je dužan da omogući ravnopravni
tretman stranaka i da im da mogućnost da preduzimaju procesne radnje, ali na to ne može i
direktno da ih primora.

Načelo efikasnosti postupka i donošenja odluke u razumnom roku zahtevaju da se

neopravdana prekluzija stranaka sankcioniše. Zato ZPP predviđa da ukoliko je držanje
tužioca potpuno pasivno, odnosno ukoliko on nakon prijema tužbe u roku od 30 dana ne
odgovori nju, sud može da donese presudu na osnovu propuštanja.

Presuda zbog propuštanja može da se donese samo ako su ispunjeni procesnopravni,

materijalnopravni i posebni uslovi za donošenje ovakve presude.

Procesnopravni uslovi- moraju da budu ispunjene sve procesnopravne pretpostavke koje se

tiču dopuštenosti tužbe. Za donošenje presude zbog propuštanja važe sve procesne
pretpostavke kao i za svaku drugu presudu. Ako pretpostavke nisu ispunjene, sud će doneti
rešenje kojim odbacuje tužbu.

Sud pazi da li je mesno nadležan samo po prigovoru tuženog (osim u slučaju isključive mesne
nadležnosti) i kada je tužba podneta sudu koji nije mesno nadležan, tužilac može da
izdejstvuje donošenje presude zbog propuštanja ako otkloni nedostatke koji se tiču
stranačke sposobnosti i nepotpunog podneska. Tužilac može da naknadno podnese dokaz o
prorogacionom sporazumu ili da podneskom zahteva da se tužba dostavi nadležnom sudu.
Ako su nedostaci neotklonjivi, tužba se odbacuje kao nedopuštena.

Materijalnopravni uslovi- odnose se na osnovanost tužbenog zahteva. Sud je dužan da

ispita da li:

 činjenice na kojima sud zasniva tužbeni zahtev nisu protivne dokazima koje je tužilac
podneo uz tužbu
 osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica koje su navedene u tužbi

Ovi uslovi podrazumevaju da je sud dužan da ispita da li činjenice koje su navedene u tužbi
ulaze u dispoziciju materijalnopravne norme iz koje tužilac izvodi traženu pravnu posledicu.
Ako je to slučaj, sud donosi presudu zbog propuštanja kojom u potpunosti ili delilmično

130
usvaja tužbeni zahtev. Ako činjenice ne ulaze u u dispoziciju materijalnopravne norme, sud
ne može da donese presudu zbog propuštanja. Naprotiv, ako je tužba nekonkludentna, sud
će zakazati pripremno ročište o doneti presudu kojom se tužbeni zahtev odbija kao
neosnovan.

Dakle presudom zbog propuštanja ne može da se odbije tužbeni zahtev kao neosnovan, već
može samo da se usvoji. Moguće je da delimično usvoji zahtev i da u tom delu koji je usvojio
donese presudu zbog propuštanja, a ostatak da odbije kao neosnovan.

Posebni uslovi- Za donošenje presude zbog propuštanja moraju, odnosno ne smeju da se

steknu i sledeći uslovi:

 tužba mora da se uredno dostavi tuženom i u njoj moraju da budu navedene

posledice propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu
 tužbeni zahtev ne sme da se odnosi na raspolaganje koje je protivno javnom
poretku
 donošenje presude zbog propuštanja je isključeno u nekim postupcima poput
bračnih sporova
 ne smeju da postoje opštepozbate okolnosti iz kojih proizilazi da je tuženi
opravdano bio sprečen da podnese odgovor

Postupak za donošenje- Sud je dužan da ex officio donese presudu zbog propuštanja kada
se steknu gore navedeni uslovi. Presudu donosi ili sudija pojedinac ili predsednik veća jer se
ona donosi bez održavanja ročišta.

Sud može da odloži donošenje presude ako ne postoje dokazi da je tužba uredno
dostavljena tuženom. Ovo odlaganje može da bude najduže 30 dana. Zakon u vezi sa
donošenjem ove presude sadrži rešenje koje se tiče situacije kada je tužba nekonkludentna.
Tada sud zakazuje pripremno ročište na kome tužilac može da preinači tužbu, a ako do
preinačenja ne dođe doneće presudu kojom odbija tužbeni zahtev.

Dejstvo- Ima oblik kao i svaka druga kontradiktorna presuda. U obrazloženju sud navodi
samo razloge kojima se rukovodio za donošenje ove vrste presude. Presuda ima dejstvo
izvršnosti i materijalnopravne pravnosnažnosti.

Pravni lekovi- Tuženi protiv koga je doneta presuda može da zahteva vraćanje u pređašnje
stanje i da protiv presude izjavi žalbu. Presuda, međutim, ne može da se pobija zbog
pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U žalbi može da se poziva da je do
propuštanja došlo zbog pretnje,prinude ili zablude i usled procesne prevare protivne strane.

Protiv ove presude mogu da se izjave i svi vanredni pravni lekovi, s tim da zahtev za
ponavljanje postupka ne može da se zasniva na novim činjenicama i dokazima.

1. Iz kojih razloga se pobija i koji pravni lekovi se mogu izjaviti?

- Tuženi protiv koga je doneta presuda može da zahteva vraćanje u pređašnje stanje i da
protiv presude izjavi žalbu. Presuda, međutim, ne može da se pobija zbog pogrešno i

131
 nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U žalbi može da se poziva da je do propuštanja
došlo zbog pretnje,prinude ili zablude i usled procesne prevare protivne strane.
Protiv ove presude mogu da se izjave i svi vanredni pravni lekovi, s tim da zahtev za
ponavljanje postupka ne može da se zasniva na novim činjenicama i dokazima.

2. Kakva tužba treba da bude?

Konkludentna(da se činjenice i dokazi podudaraju,tj. da iz činjenica navedenih u tužbi
proizilazi osnovanost tužbenog zahteva).

3. Koji su uslovi da bi se presuda mogla doneti?

I uslov: da tuženi nije dao nikakav odgovor na tužbu-pasivno držanje tuženog
II uslov: da je odgovor neuredan(ima formalne i sadržinske nedostatke) – sud će odmah
odbaciti odgovor na tužbu

Ostali uslovi:

*procesnopravni uslov (odnosi se na dopuštenost tužbe) - da su ispunjene sve procesne

pretpostavke koje se tiču dopuštenosti tužbe (ako nisu ispunjene, sud donosi rešenje kojim
odbacuje tužbu)

*materijalnopravni uslov (odnose se na osnovanost tužbenog zahteva ) - da je tužba

konkludentna (tj.da se činjenice i dokazi podudaraju, odnosno da činjenice nisu protivne
dokazima koje je tužilac podneo uz tužbu ili opštepoznatim činjenicama + da iz činjenica
navedenih u tužbi proizilazi osnovanost tužbenog zahteva)

*posebni uslovi:

 tužba mora da se uredno dostavi tuženom i u njoj moraju da budu navedene posledice
propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu

 tužbeni zahtev ne sme da se odnosi na raspolaganje koje je protivno javnom poretku

 donošenje presude zbog propuštanja je isključeno u nekim postupcima poput bračnih

sporova

 ne smeju da postoje opštepozbate okolnosti iz kojih proizilazi da je tuženi opravdano

bio sprečen da podnese odgovor

3. Šta ako tužba nije konkludentna?

-Sud zakazuje pripremno ročište na kome tužilac može da preinači tužbu(potreban je i
pristanak tuženog), a ako to ne učini, sud donosi presudu kojom odbija tužbeni zahtev.

4. Da li je u svim parnicama moguće doneti presudu zbog propuštanja?

-Nije, samo u onim parnicama gde u potpunosti važi načelo dispozicije. Ne može u bračnim
sporovima, maternitetskim i paternitetskim sporovima.

5. Iz kojih se razloga može pobijati?

132
 -Žalbom-u kojoj će se navesti da je do propuštanja došlo zbog pretnje, prinude zablude ili
prevare protivne strane(tužioca). Ne može se pobijati žalbom zbog pogrešno i nepotpuno
utvrdjenog činjeničnog stanja. Mogu da se izjave i svi vanredni pravni lekovi, sem zahteva za
ponavljanje postupka, jer nije dopušteno isticanje novih činjenica i dokaza.

6. Kakvo dejstvo ima?

-Izvršnosti i materijalne pravnosnažnosti .

7. Ko je donosi ? Kada?
-Sudija pojedinac ili predsednik veća(jer se donosi bez održavanja glavne rasprave) u fazi
pripremanja glavne rasprave ili na pripremnom ročištu za gl. Raspravu. Ovo važi i za :
PRESUDU NA OSNOVU PRIZNANJA, PRESUDU NA OSNOVU ODRICANJA, PRESUDU BEZ
ODRŽAVANJA GLAVNE RASPRAVE.

8. Uslovi za donošenje?
-Odgovor na treće pitanje

9. U kojim sporovima ne može da se donese?

-bračnim, paternitetskim i maternitetskim

123. Presuda zbog izostanka

Presuda na osnovu izostanka može da se donese u slučaju kada se tužba ne dostavlja

tuženom na odgovor, a do toga dolazi kada to zahtevaju posebne okolnosti slučaja (naročito
u hitnim postupcima). Takođe, tužba se ne dostavlja u sporovima male vrednosti,
potrošačkim sporovima i državinskim parnicama.

Umesto toga, tuženom se zajedno sa tužbom dostavlja poziv na ročište. Ukoliko tuženi
neopravdano ne dođe na ročište ili dođe, ali odbije da se upusti u raspravljanje ili ne ospori
tužbeni zahtev sud može da donese presudu zbog izostanka kojom u celosti ili delimično
usvaja tužbeni zahtev.

Uslovi za donošenje-Indentični su kao i kod presude zbog propuštanja (procesnopravni,

materijalnopravni i posebni uslovi). Isto važi i za pravne lekove.

Da bi se donela ovakva presuda neophodno je da tuženi nije podneskom osporio tužbeni

zahtev i da tužilac bude prisutan na ročištu.

1. Iz kojih razloga se pobija i koji pravni lekovi se mogu izjaviti?

133
 - Kao i kod presude zbog propuštanja, tuženi protiv koga je doneta presuda može da zahteva
vraćanje u pređašnje stanje i da protiv presude izjavi žalbu. Presuda, međutim, ne može da
se pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U žalbi može da se
poziva da je do propuštanja došlo zbog pretnje,prinude ili zablude i usled procesne prevare
protivne strane.
Protiv ove presude mogu da se izjave i svi vanredni pravni lekovi, s tim da zahtev za
ponavljanje postupka ne može da se zasniva na novim činjenicama i dokazima.

125. Formalna i materijalna pravnosnažnost presude

Formalna pravnosnažnost

Pravna sigurnost zahteva da se svaki spor okonča. Stranke u postupku moraju da znaju
sadržinu svog budućeg ponašanja u odnosu na zahtev koji su istakle u parnici. Zato sud
pojednačnim pravnim aktom (presudom) određuje okvire budućeg ponašanja stranaka.

Pravna izvesnost i sigurnost se postižu institutom formalne pravnosnažnosti. Formalna

pravnosnažnost znači da presuda više ne može da se pobija redovnim pravnim lekovima u
instancionim postupcima. Ona zapravo znači nemogućnost da se presuda izmeni po
redovnim pravnim lekovima.

Predmet formalne pravnosnažnosti- Formalno pravnosnažne postaju:

 sve vrste presuda

 rešenja kojima se meritorno okončava spor (parnica zbog smetanja državine,
postupak za izdavanje platnog naloga),
 rešenje o troškovima postupka
 sva rešenja kojima se postupak okončava (rešenje o odbacivanju tužbe) i
 rešenja koja su obavezujuća za sud i stranke (rešenje o prekidu postupka)

Nikada ne postaju pravnosnažna rešenja o materijalnom upravljanju parnicom koja nisu

obavezujuća ni za sam sud.

Nastupanje- Formalna pravnosnažnost nastupa:

 kada protiv presude više nije dopuštena žalba (presuda doneta u drugom
stepenu)
 istekom roka za pravni lek kada žalba nije uložena
 odricanjem od prava na žalbu
 povlačenjem žalbe

134
Srpsko procesno pravo usvaja sistem tzv. podeljene pravnosnažnosti što znači da
pravnosnažnost nastupa prema svakoj stranci posebno. Do ovoga dolazi jer presuda ima
dejstvo prema strankama od dana kada im je dostavljena, pa je moguće da rok za ulaganje
pravnih lekova počne da teče različito prema obe stranke.

Materijalna pravnosnažnost

Materijalna pravnosnažnost znači vezanost svih sudova na teritoriji jedne države sadržinom
presude koja je postala formalno pravnosnažna. Dakle, formalna pravnosnažnost je uslov za
materijalnu.

Dejstvo materijalne pravnosnažnosti znači da stranke ne mogu u novoj parnici pred bilo
kojim sudom u zemlji da osporavaju tačnost presude.

Dejstvo materijalne pravnosnažnosti proizvode:

 sudske presude kojima je meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu (kondemnatorne

i deklaratorne, konačne i delimične, kontradiktorne, presude donete zbog
propuštanja, izostanka, na osnovu odricanja i na osnovu priznanja)
 rešenja kojima se spor meritorno rešava u parnicama zbog smetanja državine kao i u
postupku izdavanja platnog naloga

Dejstvo materijalne pravnosnažnosti ne ostvaruje međupresuda kojom se tužbeni zahtev

usvaja jer se njom ne rešava konačno o tužbenom zahtevu. Isto važi i za presude
drugostepenog suda kojima se presuda ukida i vraća prvostepenom sudu na ponovno
suđenje.

Sporno je dejstvo materijalne pravnosnažnosti kod preobražajnih presuda. Ono postoji kada
se njima odbija tužbeni zahtev, ali je sporno kada se njom tužbeni zahtev usvaja. Treba uzeti
da su i ovakve presude podobne da proizvedu dejstvo materijalne pravnosnažnosti jer sadrži
i utvrđenje suda da tužiocu pripada pravna moć na preobražaj prava.

Dejstvo materijalne pravnosnažnosti se ogleda u dva vida- u prigovoru res iudicata (ne bis in
idem) i u vezujućem dejstvu presude u drugom postupku. Ne bis in idem je negativno
dejstvo materijalne pravnosnažnosti jer se sastoji u tome da u istoj pravnoj stvari više nije
moguće raspravljanje i odlučivanje. Pozitivno dejstvo materijalne pravnosnažnosti se ogleda
u obavezujućem dejstvu presude u nekoj drugoj parnici (kada se pojavi kao prethodno
pitanje)

1. Koja rešenja mogu steći pravnosnažnost?

-Ona kojima se meritorno okončava spor.

2. Kada presuda postaje pravnosnažna?

135
 -Pravnosnažnost presude se odlaže najmanje za mogućnost kontrole još jednoj (višoj)
instanci. Kada ne postoji mogućnost ulaganja redovnih pravnih lekova. (formalna
pravnosnažnost)

126. Subjektivne granice pravnosnažnosti presude

Zakon donosi bitne novine u pogledu subjektivnih granica pravnosnažnosti presude. Izričito
se predviđa da pravnosnažna presuda deluje samo između stranaka (inter partes), a za treća
lica ona je res inter alios acta. Zakon predviđa izuzetak od ovog pravila i da pravnosnažna
presuda deluje i prema trećim licima zbog:

 prirode spornog prava ili pravnog odnosa

 prirode prava ili pravnog odnosa koji postoji prema trećim licima
 kada je to zakonom izričito predviđeno

Sve preobražajne presude deluju erga omnes jer je takva priroda pravnog ovlašćenja
stranaka iz preobražajnog prava. Treba naglasti da je ovo dejstvo ograničeno jer treća lica ne
mogu da osporavaju tačnost konstitutisanja prava u presudi.

Zbog prirode pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica presuda deluje i
prema pravnim sledbenicima stranaka. Razlikujemo univerzalnu i singularnu sukcesiju.
Presuda deluje na univerzalne sukcesore stranaka jer oni stupaju u pravni položaj svog
prethodnika. Slučaj singularne sukcesije ne povlači nužno i proširenje subjekivne granice
pravnosnažnosti presude na treća lica i proširenje ovih granica u mnogim pojedinostima je
sporno.

Subjektivne granice pravnosnažnosti se proširuju i na stvarno legitimisano lice ako stranka

nakon početka toka parnice otuđi spornu stvar ili pravo i ovde presuda deluje i prema
sticaocu. Dakle, ako stranka otuđi sporno pravo ili stvar u toku parnice tada presuda
proizvodi dejstvo i prema singularnom sukcesoru. Presuda koja bi bila doneta na teret
trećeg lica koje nije učestvovalo u parnici ne bi mogla da proizvodi dejstva prema njemu jer
nije bio stranka u parnici i nije mogao da raspravlja o predmetu spora.

Subjektivne granice presude mogu da se prošire na osnovu zakona i u stečajnom postupku.

Ako je podneta tužba za utvrđenje postojanja potraživanja protiv stečajnog dužnika,

136
pravnosnažna odluka kojom je odlučeno o potraživanju obavezuje stečajnog dužnika i sve
stečajne poverioce.

U izvršnom postupku, kad posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili
verodostojne isprave, potraživanje pređe sa izvršnog poverioca na drugo lice, na predlog
sticaoca zaključkom se utvrđuje da je on stupio na mesto izvršnog poverioca, ako prelaz
dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom. (čl.48 ZiO)

Od proširenja subjektivnih granica presude treba razlikovati tzv. horizontalno dejstvo

presude na treća lica. Ovde se ne radi o tome da se pravna snaga presude proširuje i na
pravni odnos stranaka i trećih lica, već se dejstvo presude donete u parnici između stranaka
širi i na treća lica.

127. Objektivne granice pravnosnažnosti presude

Objektivne granice pravnosnažnosti presude određuju koji su delovi presude obuhvaćene
njihovom pravnom snagom. U zakonu se navodi da se pravnosnažnost presude odnosi na
zahtev o kome je pravnosnažno odlučeno što se odnosi na odluku o zahtevu iz tužbe ili
protivtužbe, na prejudicijelni zahtev za utvrđenje i na prigovor prebijanja kada je u presudi
odlučeno o postojanju ili nepostojanju potraživanja tuženog.

Dakle, pravnom snagom presude obuhvaćena je odluka suda o tužbenom zahtevu, odnosno
o zahtevu iz protivtužbe koji su sadržani u izreci (tenoru) presude. Obrazloženje presude nije
obuhvaćeno njenom pravnom snagom.

Pravnom snagom presude nisu obuhvaćeni razlozi presude i to :

 odluke suda o prejudicijelnim pitanjima

 utvrđenje suda o činjenicama na kojima se zahtevi zasnivaju
 odluke suda o materijalnim prigovorima tužebig
 pravna shvatanja suda

Otklanjanje uskog domašaja objektivnih granica pravnosnažnosti presude kod odluke suda o
prejudicijelnim pitanjima, moguće je jedino isticanjem prejudicijelnog zahteva za utvrđenje
u parnici.

128. Vremenske granice pravnosnažnosti presude

Vremenske granice su postavljane na onim činjenicama odnosno na onom činjeničnom
stanju koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave. Granice pravnosnažnosti se prostiru
samo do tog momenta, tako da stranke mogu da novu tužbu zasnuju na činjenicama koje su

137
nastale nakon ovog momenta. Vremenske granice pravnosnažnosti presude zahtevaju
odgovor na tri važna pitanja:

 Kako se odražava pravnosnažnost presude na činjenice koje su postojale do

momenta zaključenja glavne rasprave, ali ih stranke nisu iznele? Da li stranke mogu
da se pozovu na njih u nekoj kasnijoj parnici?

-Trebalo bi uzeti da su stranke prekludirane da se u kasnijem postupku pozivaju na te

činjenice zbog materijalne pravnosnažnosti presude, a i zbog toga što se u zakonu
predviđa da nije dopušteno da se iznose nove činjenice ni u postupku po žalbi

 Šta je sa novim činjenicama koje su nastale nakon zaključenja glavne rasprave?

-Stranke nisu prekludirane da ih iznesu u novoj parnici jer nisu obuhvaćene pravnom
snagom presude

 Da li su pravnom snagom presude obuhvaćene i činjenice na kojima se zasniva

vršenje kakvog preobražajnog prava (otkaz ili raskid ugovora, prebijanje)?

-Pravilo je da stranka ne može da se poziva na svoje preobražajno pravo nakon

pravnosnažnosti presude ako su se činjenice koje su neophodne za vršenje
preobražajnog prava stekle do momenta zaključenja glavne rasprave. Ovo shvatanje
može da se argumentuje prekluzijom izjavljivanja materijalnopravnih prigovora, pa i
prigovora kompenzacije u žalbenom postupku kao i opštem cilju materijalne
pravnosnažnosti presude

129. Intervencijsko dejstvo presude

Intervencijsko dejstvo presude nastupa nakon što presuda postane formalno pravnosnažna.
Ono se sastoji u tome da umešač, u potonjem sporu koji stranka na čijoj strani se mešao u
parnici povede protiv njega, ne može da osporava da je u prethodnoj parnici doneta
presuda koja nije zasnovana na zakonu.

135. Žalba protiv presude (opšte karakteristike)

Žalba na presudu je redovni pravni lek protiv presude donete u prvom stepenu. Pravo na
žalbu leči Ustav, što za posledicu ima da podnosilac žalbe ne može ni na koji način da bude
lišen ovog prava.

Žalbom na presudu mogu da se pobijaju sve vrste presuda koje su donete u prvom stepenu.
Njeno ulaganje ima suspenzivno i devolutivno dejstvo jer o njenoj osnovanosti rešava

138
neposredno viši sud. Žalbom na presudu se pobija tačnost i zakonitost prvostepene presude,
a sud koji odlučuje o osnovanosti žalbe je dužan da postupa samo u granicama u kojima
zakon nalaže ispitivanje pobijane presude.

Uslovi za dopuštenost- uslovi koji moraju da se ispune da bi sud mogao da se upusti u

ispitivanje osnovanosti žalbe protiv presude, tiču se njene:

 forme
 sadržine
 blagovremenosti
 dozvoljenosti

U pogledu forme, žalba može da se podnese isključivo kao podnesak. Što se tiče
blagovremenosti, rok za izjavljivanje žalbe je 15 dana, a u meničnim i čekovnim sporovima
iznosi 8 dana. Žalba na presudu je nedozvoljena ako licu koje ju je podnelo nedostaje
procesna legitimacija ili pravni interes ili se pak odreklo prava na ulaganje žalbe/ već povuklo
žalbu. U pogledu sadržine, mora nužno da sadrži:

1. označenje presude koja se pobija žalbom

2. izjavu da li se presuda pobija u celini ili delimično- ako ne može da utvrdi,
smatra se da je pobija u onom delu u kome nije uspeo u parnici
3. razlog žalbe
4. potpis podnosioca žalbe

Zakon nalaže minimalnu sadržinu svakog podneska, pa i žalbe na presudu. Nedostatak nekih
od zakonom propisanih sastojaka žalbe ne povlači, iako bi trebalo, odbacivanje nepotpune
žalbe. Da bi je sud uzeo u razmatranje, dovoljno je da žalba sadrži samo označenje presude
koja se pobija žalbom i potpis podnosioca žalbe. Dakle, žalba je nepotpuna kada ne sadrži
potpis podnosioca žalbe i ako ne može da se utvrdi koja se presuda pobija žalbom.
Međutim, kada je žalilac podneo nepotpunu žalbu sud mu više ne daje mogućnost da ispravi
nedostatke, već je tako manljivu dostavlja drugostepenom sudu.

Fakultativni sastojak žalbe je tzv. žalbeni predlog odnosno predlog podnosioca žalbe da viši
sud kasira ili izmeni sadržinu prvostepene presude

Beneficio novorum- ZPP snažno ograničava mogućnost iznošenja novih činjenica i

predlaganje novih dokaza u žalbi na presudu. Novim činjenicama se smatraju one koje su
postojale do momenta zaključenja glavne rasprave. Jedini uslov da žalilac može da se pozove
na njih je da učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese do zaključenja
glavne rasprave.

Dakle, ovde se radi o mogućnosti iznošenja subjektivno novih činjenica, onih koje su
objektivno postojale do momenta zaključenja glavne rasprave, ali ih podnosilac žalbe nije
izneo.

139
Povreda zabrane beneficio novorum povlači posledicu da se presuda ukida zbog bitnih
povreda odredaba parničnog postupka ukoliko stranka nije iznela činjenice i pored aktivne
uloge suda. Mogućnost da stranka iznese nove činjenice odnosi se na nova reperta, odnosno
da stranka nije znala niti je mogla da zna u postupku.

Što se tiče novih dokaza, sud mora da dozvoli da se oni iznesu i u žalbi ako utvdri da
ponosilac žalbe može da iznese i nove činjenice. Novi dokazi se mogu izneti i u vezi sa
pravilnim utvrđenjem činjenica koje su već iznete u prvostepenom postupku.

136. Žalbeni razlozi

Greške suda u postupanju i odlučivanju mogu da se svedu na tri uzroka:

 errores in procedendo- greške u vođenju postupka

 errores in iudicando- greške u odlučivanju
 errores facti- greške u utvrđenju činjenica

Zakon zato predviđa tri razloga za žalbu protiv presude:

1. bitne povrede odredaba parničnog postupka

2. pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje
3. pogrešna primena materijalnog prava

Iz ovih razloga mogu da se pobijaju sve vrste prvostepenih presuda. Treba naglasiti da se
presuda zbog propuštanja i presuda zbog izostanka ne mogu pobijati zbog pogrešno ili
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a presuda na osnovu priznanja i presuda na
osnovu odricanja mogu da se pobijaju samo zbog postojanja bitnih odredaba parničnog
postupka i zbog toga što su izjave date usled mana volje.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka -postoje ako sud u toku postupka nije
primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ZPP-a. Po pravilu, errores in procedendo
uvek imaju za posledicu errores facti, pa samim tim i errores in iudicando.

Zakon razlikuje apsolutno i relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka su one povrede kod kojih
zakonodavac neoborivo pretpostavlja da su imale za posledicu donošenje nezakonite i
nepravilne odluke. Ovde se radi o teškim povredama značajnih procesnih pravila na koje bi
140
sud trebalo da pazi po službenoj dužnosti tokom čitavog trajanja postupka. Njihovo
postojanje čini presudu ništavom i drugostepeni sud je dužan da ukine presudu bez obzira
na njen materijalnopravni rezultat.
Bitne povrede odredaba parničnog postupka možemo da klasifikujemo na sledeći način:

1. Povreda pravila o procesnim pretpostavkama

 s obzirom na sud
- nepropisan sastav suda
- postojanje apsolutne nenadležnosti parničnog suda
- povreda pravila o stvarnoj nadležnosti suda

 s obzirom na stranke
- nepostojanje stranke
- nedostatak parnične sposobnosti
- nepropisno zastupanje parnično nesposobne stranke od strane
zakonskog zastupnika
- nepostojanje ovlašćenja za vođenje parnice na osnovu zakona ili
nepostojanje punomoćja
- prekoračenje ovlašćenja zastupnika ili punomoćnika

 s obzirom na predmet spora

- nepostojanje tuživosti subjektivnog prava
- povreda principa res iudicata ili zabrane dvostruke litispedencije

2. Povreda elementarnih procesnih načela

 povreda načela kontradiktornosti

 povreda načela o upotrebi sopstvenog jezika u postupku
 povreda načela javnosti
 povreda načela nepristrasnosti u suđenju

3. Povreda pravila o odlučivanju

 donošenje presude od strane sudije koji nije učestvovao na glavnoj raspravi

 povreda pravila o donošenju presude zbog propuštanja/ priznanja/ odricanja
 povreda pravila javnog poretka (odluka suda počiva na nedozvoljenim
raspolaganjima stranaka)

141
 4. Povreda pravila o sadržini presude- kada je presuda manljiva,a to je kada:
 je izreka presude nerazumljiva
 je izreka protivrečna sama sebi ili razlozima presude
 presuda nije obrazložena
 presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama ili su razlozi nejasni
 protivrečnost između razloga presude, dokaza i zapisnika sa ročišta

Sud po službenoj dužnosti pazi samo na sledeće bitne povrede:

 na pravilan sastav suda

 na učešće sudije u postupku koji je trebalo da bude isključen ili izuzet
 na donošenje presude od strane suda koji nije učestvovao na glavnoj raspravi
 na postojanje apsolutne nadležnosti
 na povredu javnog poretka
 na povredu načela kontradiktornosti
 na postojanje stranke, stranačke i parnične sposobnosti i pravilno zastupanje
parnično nesposobne stranke
 na prekoračenje materijalnopravnog roka za podnošenje tužbe
 na činjenicu da je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan i da je zato
delimično ili u celosti odbacio tužbu

Ostale bitne povrede sud ocenjuje samo ako se podnosilac žalbe pozove na njih.

Relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka - postoje kada sud nije primenio
neku procesnu normu ili kada ju je nepravilno primenio, a to je moglo da ima uticaja na
donošenje zakonite i pravilne presude. Kod postojanje relativno bitnih povreda podnosilac
žalbe mora da učini verovatnim da je povreda procesne norme imala za neposredno
posledicu donošenje nepravilne odluke. Kada se sud pozove na postojanje relativno bitnih
povreda sud utvrđuje da li su povrede imale za posledicu donošenje nepravilne odluke in
concreto.

Razlozi su neograničeni jer bilo koja neprimena ili pogrešna primena procesne norme može
da ima za posledicu da odluka suda bude nepravilna u meritumu. Relativno bitna povreda je
i povreda infra petita, kada sud nije odlučio u svim zahtevima stranaka. Tada se žalba koja je
izjavljena samo iz tog razloga smatra predlogom da se donese dopunska presuda.

Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje - odnosi se na propuste suda da formira
uverenje o postojanju odnosno nepostojanju neke činjenice. Radi se o činjenicama o kojima
se izvodi dokazivanje odnosno koje su važne i bitne za donošenje pravilne sudske odluke.
Ono postoji kada je sud neku činjenicu pogrešno utvrdio odnosno kada je nije utvrdio.

Pogrešno utvrđeno činjenično stanje postoji kada je sud stekao uverenje da jedna činjenica
postoji odnosno ne postoji što je u suprotnosti sa realnim sledom događaja u stvarnosti.

142
Ono je najčešće rezultat pogrešne primene pravila o oceni dokaza ili netačne primene
stavova i iskustva.

Nepotpuno činjenično stanje postoji kada je sud propusti da utvrdi postojanje odnosno
nepostojanje neke činjenice iz koje stranke izvode svoje zahteve, ali i činjenice od koje zavisi
osnovanost tužbenog zahteva.

Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje uvek počiva na procesnoj grešci suda
odnosno relativno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka. Ako je u žalbi dozvoljeno da
se iznose nova reperta onda je izvesno da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Pogrešna primena materijalnog prava -postoji kada sud nije primenuo odredbu
materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili kada takvu odredbu nije pravilno primenio.
Pogrešna primena materijalnog prava se odnosi na pogrešno rešenje jednog pravnog pitanja
i ona je izvesna kada je sud nepotpuno ili netačno utvrdio činjenično stanje jer to neminovno
povlači za sobom primenu dispozicije materijalnopravne norme.

Pogrešna primena materijalnog prava može da se javi kao:

 primena pogrešne materijalnopravne norme (greška u kvalifikaciji)

 pogrešno tumačenje materijalnopravne norme (najčešće kod pravnih standarda)
 sumpsumiranje činjeničnog stanja pod dispoziciju pogrešne materijalnopravne
norme

U pravnim sistemima jura novit curia sud pazi na pravilnu primenu materijalnog prava po
službenoj dužnosti, tako da nije vezan materijalnopravnim obrazloženjem žalbe.

Razlozi za žalbu su izričito enumerisani u zakonu i trebalo bi da budu obrazloženi na sledeći

način:
koje bitne činjenice sud nije utvrdio ili ih je pogrešno utvrdio
koje procesne norme je sud prekršio tokom parnice
koje dokazne predloge je sud odbio
koji nedopušteni dokazi su izvedeni ili su izvedeni na način koji je protivan postupku
predviđenom u zakonu
u čemu se sastoje nedostaci suda u oceni dokaza
u čemu se sastoji pogrešno pravno shvatanje suda

1. Šta će uraditi žalbeni sud ako je sud u prvom stepenu pogrešno primenio materijalno
pravo, a šta ako je pogrešno utvrdio činjenično stanje?
- Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje uvek počiva na procesnoj grešci suda
odnosno relativno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka i podnosilac žalbe mora da
učini verovatnim da je povreda procesne norme imala za neposredno posledicu donošenje
nepravilne odluke. Sud pazi na pravilnu primenu materijalnog prava po službenoj dužnosti,
tako da nije vezan materijalnopravnim obrazloženjem žalbe.

143
 137. Postupak po žalbi pred prvostepenim sudom
Žalba se uvek podnosi prvostepenom sudu koji je doneo presudu koja se pobija i to u
dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranu. Ako se u žalbi iznosi nova reperta
podnosilac žalbe mora da uz žalbu podnese i dokaze kojima dokazuje da bez svoje krivice
nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave.

Prvostepeni sud odlučuje o dopuštenosti žalbe i odbacuje je kada je ona neblagovremena,

nedopuštena ili nedozvoljena. Žalba je neblagovremena ako je izjavljena posle isteka
zakonskog roka za njeno podnošenje. Ako sud ne može sa sigurnošću da utvrdi kad aje
žaliocu dostavljena presuda, ne može da odbije žalbu kao neblagovremenu bez obzira na to
kad je podneta. Žalba je nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za
izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje
je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe.

Neblagovremen je i svaki podnesak žalioca kojim on nakon isteka žalbenog roka dopunjava
žalbu. U sva tri slučaja sud žalbu odbacuje rešenjem kao nedopuštenu.

Ako sud nađe da je žalba dopuštena, dostaviće jedan njen primerak protivnoj strani na
odgovor zbog načela ravnopravnosti i obostranog saslušanja stranaka. Protivna strana
može, a ne mora da odgovori u roku od 15 dana, odnosno 8 dana u meničnim i čekovnim
sporovima. Ako istekne rok, odgovor je neblagovremen i ne uzima se u razmatranje (rok je
prekluzivan).

Nakon prijema odgovora na žalbu, prvostepeni sud u roku od 8 dana čitav spis predmeta,
žalbu i odgovor na žalbu dostavlja drugostepenom sudu.

1. Kada sud odbacuje žalbu kao nedozvoljenu?

- Odbacuje je kada je ona neblagovremena, nedopuštena ili nedozvoljena. Žalba je
neblagovremena ako je izjavljena posle isteka zakonskog roka za njeno podnošenje. Ako sud
ne može sa sigurnošću da utvrdi kad aje žaliocu dostavljena presuda, ne može da odbije
žalbu kao neblagovremenu bez obzira na to kad je podneta. Žalba je nedozvoljena ako je
žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se
odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje
žalbe.

138. Postupak po žalbi pred drugostepenim sudom

Postupak po žalbi protiv presude pred drugostepenim sudom počinje aktivnostima sudije
izvestioca koji sačinjava izveštaj radi razmatranja predmeta. Sudija izvestilac ne daje svoje
mišljenje o osnovanosti žalbe, već samo sumira tok i rezultate prvostepenog postupka. Ako

144
se podnosilac žalbe poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka, sudija izvestilac
može da pribavi i obaveštenja od prvostepenog suda.

Smisao ovoga je da drugostepeni sud odmah po prijemu spisa od prvostepenog suda ispita
da li su zaista počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka koje povlače za sobom
obavezu drugostepenog suda da kasira presudu. Za efikasno rešavanje po žalbi
najcelishodnije je da sam prvostepeni sud ispita navode žalioca i pruži drugostepenom sudu
objašnjenja i zauzme stavove povodom tvrdnji žalioca.

Drugostepeni sud odlučuje po žalbi na nejavnoj sednici u veću ili na ročištu odnosno putem
raspravljanja pred većem drugostepenog suda. Rasprava može da bude fakultativna i
obavezna.

Odlučivanje na raspravi u veću- Po pravilu, kada drugostepeni sud odlučuje o osnovanosti

žalbe, to čini bez rasprave i ona se nikada ne zakazuje. Kada odlučuje o žalbi na sednici u
veću dužan je da o njoj donese odluku u roku od 9 meseci od dana kada je primio spis od
prvostepenog suda. Ukoliko to ne učini u ovom roku, to povlači za sobom disciplinsku
odgovornost predsednika veća kome je predmet dodeljen u rad.

Fakultativna usmena rasprava- Ona se održava iz razloga celishodnosti. Ako drugostepeni

sud nađe da je moguće da na samoj raspravi otkloni procesne nedostatke koji se tiču
grešaka u izvođenju pojedinih dokaza ili pogrešne ocene dokaza , on će zakazati raspravu
zarad ekonomičnosti postupka. Sam zakon predviđa ovu mogućnost kada je celishodnije da
se zakaže rasprava pred drugostepenim sudom da bi se potpuno i tačno utvrdilo činjenično
stanje.

Obavezna usmena rasprava- ZPP predviđa dužnost drugostepenog suda da zakaže raspravu
i meritorno odluči spor ako je prvostepena presuda već jednom ukinuta po žalbi. U ovoj
situaciji drugostepeni sud ne može po drugi put da ukida pobijanu presudu, već je dužan da
zakaže raspravu i odluči o svim zahtevima stranaka. Dužnost drugostepenog suda da zakaže
raspravu postoji kada se nova presuda prvostepenog suda pobija zbog pogrešno ili
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog bitnijih povreda odredaba parničnog
postupka. Takođe, drugostepeni sud je dužan da odluči kada je u ponovljenom postupku
tužba preinačena tako što je istaknut novi zahtev uz postojeći iz istog činjeničnog osnova ili
kada je postojeći tužbeni zahtev povećan. Kada se presuda pobija zbog pogrešne primene
materijalnog prava drugostepeni sud je dužan da je preinači odnosno da parnicu meritorno
okonča.

Kada odlučuje na raspravi u sednici veća, drugostepeni sud odlučuje i o osnovanosti žalbe i o
svim zahtevima stranaka koji su izneti u prvostepenom postupku (tužbeni zahtev,
protivtužba, kompenzacioni prigovor i sl.). Da bi mogao da odlučuje o zahtevima,
drugostepeni sud mora da nađe da je žalba osnovana odnosno da su počinjene bitne
povrede odredaba parničnog postupka ili da je činjenično stanje nepotpuno ili nepravilno

145
utvrđeno. Tada drugostepeni sud ukida prvostepenu presudu i preinačuje je tako što
odlučuje o zahtevima stranaka.

Obavezna usmena rasprava ne sledi kada se pobijaju presude koje nisu kontradiktorne i
presude koje su donete u sporu male vrednosti.

Tok postupka-Rasprava pred drugostepenim sudom se odvija prema pravilima koja važe i za
prvostepeni postupak. Kada otvara raspravu, sud je dužan da donese rešenje kojim će
utvrditi vremenski okvir za sprovođenje postupka. U tom rešenju određuje i koji će se
dokazi izvesti na raspravi. Ako je dozvolio da se u postupku mogu uzeti u obzir i nove
činjenice i novi dokazi onda sprovodi potpuni dokazni postupak. Izostanak jedne ili obe
stranke nema uticaja na tok postupka, već u toj situaciji sud meritorno odlučuje na osnovu
navoda koji su sadržani u žalbi i odgovoru na žalbu.

Rasprava pred drugostepenim sudom teče tako što se nakon izveštaja sudije izvestioca čita
presuda, odnosno pobijani deo presude, a nakon toga podnosilac žalbe obrazlaže žalbu i
njegov protivnik obrazlaže odgovor na žalbu.

Granice ispitivanja prvostepene presude- Ovde takođe dominira načelo dispozicije.

Drugostepeni sud vrši kontrolu zakonitosti i pravilnosti prvostepene presude samo ako se
lice koje je ovlašćeno žali, a kontrola se vrši samo u delu presude na koji se podnosilac žalbe
poziva.

Ako se iz žalbe izričito ne vidi na koji deo presude se odnosi, odnda se presuda pobija u
onom delu u kojem stranka nije uspela u parnici. U delu koji se ne pobija, presuda postaje
pravnosnažna, čak i ako drugostepeni sud na osnovu kontrole pobijanog dela ustanovi da je
presuda ništava u delu koji se ne pobija (zbog načela dispozicije). Sud je potpuno vezan
razlozima žalbe (npr. ako se žaliu na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, onda se
ispitivanje svodi na te činjenice na koje se lice koje je podnelo žalbu poziva). Zarad
ostvarenja vladavine prava, zakon predviđa da drugostepeni sud kontroliše ex officio da li je
provstepena presuda zakonita odnosno da li je doneta uz poštovanje minimalnog standarda
procedure i pravilne primene materijalnog prava. Dakle, sud ex officio pazi da li postoje
apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka kao i na pravilnu primenu
materijalnog prava.

Činjenični osnov za donošenje presude drugostepenog suda- Sud koji rešava po pravnim
lekovima vezan je činjenicama koje je utvrdio sud koji je doneo prvostepenu odluku. Tako da
izmena činjeničnog stanja u postupku pred drugostepenim sudom bez otvaranja rasprave
uvek predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka. Ovo važi za postupak po žalbi
kada drugostepeni sud ne utvrđuje sam činjenično stanje.

Kada drugostepeni sud zakazuje raspravu, onda činjeničnu građu za njegovu odluku čine
činjenice koje je utvrdio na raspravi i one činjenice koje smatra da je prvostepeni sud
pravilno i potpuno utvrdio.

146
 140. Odluke drugostepenog suda po žalbi
Drugostepeni sud nije vezan predlogom podnosioca žalbe kako bi trebalo da odluči po žalbi.
On može na dva načina da okonča postupak po žalbi- rešenjem i presudom. Rešenjem
drugostepeni sud odbacuje žalbu kao nedopuštenu ukoliko to već nije učinio prvostepeni
sud. Pored toga rešenjem može da:

 ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje

 ukine presudu i odbaci tužbu

S druge strane, drugostepeni sud može presudom da:

 preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka

 odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu
 usvoji žalbu i odluči o zahtevima stranaka

Prvostepena presuda je bez dejstva ako su se stranke u postupku po žalbi odrekle tužbenog
zahteva, priznale tužbeni zahtev ili zaključile sudsko poravnanje. Tada će drugostepeni sud
rešenjem da obustavi parnični postupak. Postupak se obustavlja i kada podnosilac žalbe
povuče žalbu u toku drugostepenog postupka.

Odbijanje žalbe kao neosnovane- drugostepeni sud odbija žalbu kao neosnovanu kada nađe
da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija ili da ne postoje razlozi na koje pazi ex
officio. Tada drugostepeni sud samo ukratko obrazlaže svoju presudu navodeći zašto misli
da je činjenično stanje tačno utvrđeno tj da zašto misli da je materijalno pravo tačno
primenjeno. Bitno je da drugostepeni sud smatra da je prvostepena presuda zakonita i
pravilna u svom meritornom rezultatu.

Pravosnažnost presude kojom se žalba odbija i potvrđuje prvostepena presuda određuje se

prema objektivnim, subjektivnim i vremenskim granicama pravnosnažnosti presude
prvostepenog suda. Presuda postaje pravnosnažna samo ako je njome odlučeno o zahtevu iz

147
tužbe ili protivtužbe ili pak o prigovoru radi kompenzacije i to kada više ne može da se pobija
žalbom.

Cilj drugostepenog postupka nije kognicioni već kontrolni- u njemu se vrši kontrola
zakonitosti i pravilnosti prvostepene presude ali se ne odlučuje o predmetu spora. Presuda
kojom se žalba odbija i potvrđuje prvostepena odluka je novi pojedinačni pravni akt koji
samo potvrđuje sadržinu prethodnog.

Ukidanje prvostepene presude- Drugostepeni sud je dužan da ukine prvostepenu presudu i

vrati predmet na ponovno suđenje prvostepenom sudu kada postoje apsolutno i relativno
bitne povrede odredaba parničnog postupka. Takođe, do ukidanja i vraćanja predmeta na
ponovno suđenje dolazi i kada je neophodno da se pravilno utvrdi činjenično stanje zato što
je sud dopustio da podnosilac žalbe iznese nove činjenice i dokaze. Tada je nužno da se održi
nova glavna rasprava pred prvostepenim sudom i da se činjenično stanje kompletira i da se
eventualno donese nova prvostepena odluka sa drugačijom sadržinom.

Pošto u žalbi nije dopušteno da se ističu nove činjenice i da se poziva na nove dokaze, sud je
dužan da ukine presudu prvostepenog suda, ali ne sme da predmet vrati prvostepenom
sudu na ponovno suđenje ako se do pravilno utvrđenog činjeničnog stanja može doći
ponovnim izvođenjem dokaza pred drugostepenim sudom. Tada se zakazuje rasprava u veću
pred drugostepenim sudom i dokazi iz prvostepenog postupka se ponovo izvode.

Drugostepeni sud je dužan da ovako postupi ako je našao da je prvostepeni sud pogrešno
vršio ocenu dokaza ili da je pogrešno primenio stavove i iskustva prilikom ocene dokaza ili
da je manljivo izveo postupak u vezi sa izvođenjem nekog dokaznog sredstva.

Drugostepeni sud je dužan da ukine prvostepenu presudu i vrati predmet na ponovno

suđenje kada nađe da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno zbog pogrešne primene
materijalnog prava. Moguće je da prvostepeni sud zbog pogrešne pravne kvalifikacije
činjenica propusti da utvrdi neke druge činjenice koje su važne za donošenje pravilne
odluke.

Kada drugostepeni sud ukine presudu i vrati predmet prvostepenom na ponovno

odlučivanje dužan je da u rešenju navede:

1. Koje se parnične radnje ukidaju jer su zahvaćene apsolutno bitnim povredama

odredaba parničnog postupka
2. u čemu se sastoje nedostaci u utvrđenom činjeničnom stanju
3. zbog čega su učinjene procesne povrede odnosno pogrešno ili nepotpuno utvrđene
činjenice od uticaja i važnosti za donošenje pravilne odluke

Presuda extra petita- ZPP sadrži rešenje za slučaj da je sud odlučio extra petita. Na ovu
povredu odredaba parničnog postupka pazi se samo po zahtevu stranke. Razlikujemo
kvalitativno i kvantitativno prekoračenje tužbenog zahteva. U slučaju kvantitativnog
prekoračenja sud je dosudio više nego što je tužbenim zahtevom istaknuto (npr. 10 000 din
umesto 7000 din). Tada drugostepeni sud ukida presudu u onom delu u kom je tužbeni

148
zahtev prekoračen. Kvantitativno prekoračenje postoji i kada sud usvoji pored
kondemnatornog i deklaratorni zahtev sa utvrđenje koji tužilac nije istakao u parnici. Ako se
presuda kod koje je došlo do kvantitativnog prekoračenja ne pobija žalbom, postaje
pravnosnažna.

U slučaju kvalitativnog prekoračenja radi se o tome da je sud odlučio o nečemu drugom, a

ne o onom što je traženo tužbenim zahtevom. Ovakve presude su ništave i drugostepeni sud
ih kasira i vrača predmet prvostepenom sudu na odlučivanje.

Drugostepena međupresuda- ZPP predviđa mogućnost da se u postupku pred

drugostepenim sudom donese međupresuda jer u našem pravu sud nije vezan predlozima
podnosioca žalbe.

Donošenje drugostepene međupresude je moguće samo kada podnosilac žalbe nije pobijao
presudu zbog pogrešno ili nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja odnosno kada sud
smatra da je činjenično stanje pravilno utvrđeno. Za donošenje drugostepene međupresude
je nužno da ne postoje bitne povrede odredaba praničnog postupka jer je tada drugostepeni
sud dužan da ukine presudu u potpunosti. Takođe ne sme da bude istaknut prejudicijelni
zahtev za utvrđenje pred prvostepenim sudom jer tada drugostepeni sud može samo da
potvrdi ili ukine presudu u tom delu, ne i da donese međupresudu.

Da bi doneo drugostepenu međupresudu sud mora da stekne uverenje o osnovanosti

pravnog osnova tužbenog zahteva na osnovu činjenica koje su utvrđene u postupku pred
prvostepenim sudom. U tom slučaju sud će da odbije žalbu kao neosnovanu, potvrdiće
prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na osnov tužbenog zahteva, a deo koji se odnosi
na visinu tužbenog zahteva će da vrati prvostepenom sudu na odlučivanje. Da bi se donela
drugostepena međupresuda nije nužno da je sud u prvom stepenu doneo međupresudu.

Donošenje drugostepene međupresude predstavlja zapravo preinačenje (izmenu sadržaja)

prvostepene presude jer se utvrđuje da je valjan osnov, ali se ukida odluka o visini i taj deo
se menja.

Ukidanje prvostepene presude i odbacivanje tužbe- Drugostepeni sud rešenjem ukida

prvostepenu presudu i odbacuje tužbu ako ustanovi da postoje neotklonjive procesne
smetnje i to da:

 postoji apsolutna nenadležnost suda

 ne postoji tuživost subjektivnog prava
 ne postoji stranka ili stranačka sposobnost
 je o istoj pravnoj stvari već pravnosnažno presuđeno/ zaključeno sudsko poravnanje
 je presuda doneta na osnovu nedozvoljenih raspolaganja stranaka
 stranka nije bila parnično spoosobna, a u postupku nije bila uredno zastupana

Preinačenje presude- obuhvata dve parnične radnje i to ukidanje prvostepene presude i

izmenu sadržine izreke presude novom meritornom odlukom. Preinačenje nije moguće kada

149
drugostepeni sud nađe da su učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Moguće
je preinačiti presudu kada:

 je drugačije utvrđeno činjenično stanje na osnovu rasprave pred

drugostepenim sudom- kada je sud otvorio fakultativnu ili obaveznu raspravu
i utvrdio činjenično stanje drugačije nego što je to učinio prvostepeni sud.
Preinačenje se podrazumeva jer utvrđene činjenice povlače za sobom
primenu sasvim drugih normi materijalnog prava. Ovde ne spada izvođenje
novih dokaza (nova reperta) jer je sud tada dužan da ukine presudu i predmet
vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu

 je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o

postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao svoju odluku

 postoje greške u oceni dokaza, a presuda se zasniva na tim dokazima

 je pogrešno primenjeno materijalno pravo

1. Šta ako nisu navedeni razlozi u žalbi?

- Drugostepeni sud odbija žalbu kao neosnovanu kada nađe da ne postoje razlozi zbog kojih
se presuda pobija ili da ne postoje razlozi na koje pazi ex officio.

2. Četiri elementa žalbe?

1. označenje presude koja se pobija žalbom
2. izjavu da li se presuda pobija u celini ili delimično- ako ne može da utvrdi, smatra se da
je pobija u onom delu u kome nije uspeo u parnici
3. razlog žalbe
4. potpis podnosioca žalbe

3. U kojoj formi koju odluku donosi?

On može na dva načina da okonča postupak po žalbi- rešenjem i presudom. Rešenjem
drugostepeni sud odbacuje žalbu kao nedopuštenu ukoliko to već nije učinio prvostepeni
sud. Pored toga rešenjem može da:
 ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje
 ukine presudu i odbaci tužbu
S druge strane, drugostepeni sud može presudom da:
 preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka
 odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu
 usvoji žalbu i odluči o zahtevima stranaka

4. Kad preinačuje?
 je drugačije utvrđeno činjenično stanje na osnovu rasprave pred drugostepenim
sudom

150
  je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju
drugih činjenica na kojima je zasnovao svoju odluku
 postoje greške u oceni dokaza, a presuda se zasniva na tim dokazima
 je pogrešno primenjeno materijalno pravo

5. Kad je obavezna glavna rasprava?

- Dužnost drugostepenog suda da zakaže raspravu postoji kada se nova presuda
prvostepenog suda pobija zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog
bitnijih povreda odredaba parničnog postupka. Takođe, drugostepeni sud je dužan da odluči
kada je u ponovljenom postupku tužba preinačena tako što je istaknut novi zahtev uz
postojeći iz istog činjeničnog osnova ili kada je postojeći tužbeni zahtev povećan.

6. Zašto se i kada donosi svaka odluka?

7. Kad se donosi presuda, a kada rešenje?

- Presuda je sudska odluka kojojm sud odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva, a pošto naš
zakon ne pravi razliku između različitih vrsti rešenja, svaka odluka koja nije presuda se naziva
rešenjem.

8. Kada drugostepeni sud ukida presudu?

- Ako postoje neotklonjive procesne smetnje:apsolutna nenadležnost suda,nema stranačke
sposobnosti, nema tuživosti subjekta,ako postoji povreda zabrane dvostruke litispendencije,
ne bis in idem.

9. I šta se onda dešava?

-Nakon ukidanja drugostepeni sud vraća predmet prvostepenom sudu.

10. Kad odbacuje presudu?- mislim da je pitanje kada ukida presudu a odbacuje tužbu?!?!
- Drugostepeni sud rešenjem ukida prvostepenu presudu i odbacuje tužbu ako ustanovi da
postoje neotklonjive procesne smetnje i to da:
 postoji apsolutna nenadležnost suda
 ne postoji tuživost subjektivnog prava
 ne postoji stranka ili stranačka sposobnost
 je o istoj pravnoj stvari već pravnosnažno presuđeno/ zaključeno sudsko poravnanje
 je presuda doneta na osnovu nedozvoljenih raspolaganja stranaka
 stranka nije bila parnično spoosobna, a u postupku nije bila uredno zastupana

141. Žalba protiv rešenja

151
Žalba protiv rešenja je redovan pravni lek protiv rešenja prvostepenog suda. Ona se uvek
moze uložiti i protiv rešenja kojim je odredjena privremena mera. Žalba protiv rešenja je
devolutivni i suspenzivni pravni lek jer zadržava izvršenje rešenja. Ona je i dvostrani pravni
lek jer se dostavlja protivnoj strani na odgovor.

Dopuštenost- Protiv rešenja prvostepenog suda je uvek dopuštena žalba, osim kada to
zakon izričito isključuje. Tako npr. nije dozvoljena žalba protiv rešenja o isključenju sudije.
Rešenje koje ne može više da se pobija žalbom postaje pravnosnažno.

Vrste-razlikujemo dve vrste žalbi na rešenje:

1. Posebna- samostalni pravni lek, uvek je dopuštena osim kada to zakon isključuje
(npr. žalba protiv rešenja kojim se postupak okončava odbacivanjem tužbe)
2. Vezana - nesamostalni pravni lek, ne predstavlja posebnu žalbu već se rešenje
prvostepenog suda može da pobija samo žalbom protiv presude. Npr. rešenje o
izvođenju dokaza

Ostala pravila- Na žalbu protiv rešenja se primenjuju pravila o žalbi protiv presude. Jedino
se u postupku po žalbi na rešenje nikada ne zakazuje rasprava pred drugostepenim sudom.
Odlučivanje drugostepenog suda po žalbi je daleko elastičnije nego kada se radi o odlukama
drugostepenog suda po žalbi na presudu. Tako, drugostepeni sud može

 da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu

 da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi rešenje prvostepenog suda
 da preinači rešenje ili ga ukine i po potrebi vrati prvostepenom na odlučivanje

Dakle, drugostepeni sud može i sam da utvrđuje činjenice i preinači rešenje prvostepenog
suda. Protiv rešenja drugostepenog suda nije dozvoljena žalba. Izuzeci od ovog pravila su
taksativno nabrojani u zakonu i odnose se mahom na podnošenje žalbe protiv rešenja o
kažnjavanju učesnika u postupku zbog nepoštovanja procesne discipline.

Kada je ovakvo rešenje donelo veće apelacionog suda žalba protiv takvog rešenja je
remonstrativni pravni lek. O njemu odlučuje drugo veće istog apelacionog suda sastavljenog
od troje sudija.

1. Kad sud donosi meritorno rešenje u parničnom postupku?

-U postupcima za smetanje državine i postupcima za izdavanje platnog naloga.

143. Predlog za ponavljanje postupka

152
Ponavljanje postupka ima za cilj ukidanje pravnosnažnih sudskih odluka i njihovu zamenu
pravilnim i zakonitim sudskim odlukama. Stricto sensu, predlog za ponavljanje postuka nije
vanredni pravni lek iako ga zakon tu svrstava. On nema ni devolutivni ni suspenzivni efekat,
već naprotiv, njegovo ulaganje pretpostavlja postojanje pravnosnažne sudske odluke.

Kod ponavljanja postupka važi princip subsidijarnosti. Pravilo je da razlozi na kojima može da
se temelji zahtev za ponavljanje postupka ne važe ako su već bezuspešno isticani u ranijem
postupku.

Odluke protiv kojih se može podneti ovaj pravni lek- Postupak može da se ponovi ako je
okončan odlukom suda i to odlukom koja je podobna za materijalnu pravnosnažnost. U ove
odluke spadaju sudske presude, rešenja kojima se usvaja predlog za izdavanje platnog
naloga i pravnosnažna rešenja kojima se okončava postupak u parnicama za smetanje
poseda.

Predlog za ponavljanje postupka ne može da se podnese:

 protiv sudskog poravnanja, već se tu podnosi tužba za poništaj

 ako je postupak okončan pravnosnažnom međupresudom kojom se usvaja tužbeni
zahtev kao osnovan- jer ova presuda nije podobna za materijalnu pravnosnažnost
 bračni sporovi (razvod ili poništaj braka)- jer nisu dopušteni ni vanredni pravni lekovi
 rešenje kojim je postupak obustavljen zbog povlačenja tužbe

Ponavljanje postupka je dopušteno i kada je postupak pravnosnažno okončan rešenjem

(npr. odbacivanje tužbe kao nedopuštene)

Procesna legitimacija- ponavljanje postupka mogu da traže stranke i njihovi univerzalni

sukcesori. Takođe, procesnu legitimaciju imaju i ona lica na koja se prostiru subjektivne
granice pravnosnažnosti presude. Zakon izričito reguliše da procesnu legitimaciju ima
umešač jer on može da stupi u parnicu tokom celog trajanja postupka sve do
pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu nastavljenog izjavljivanjem vanrednog pravnog
leka. Ako je umešač stupio u parnicu do pravnosnažnosti odluke, on je ovlašćen i da izjavi
vanredni pravni lek.

Razlozi- Razloge za ponavljanje postupka možemo da podelimo u 4 grupe:

1. Bitne povrede odredaba parničnog postupka- Prva grupa razloga štiti osnovne principe
parničnog postupka, pre svega načelo obostranog saslušanja stranaka, načelo neposrednosti
i nepristrasnosti u odlučivanju. Druga grupa razloga se odnosi na stranačku i parničnu
sposobnost, odnosno na uredno zastupanje i pravo na vođenje parnice.

a) ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je sudio sudija koji je morao da bude
isključen/ izuzet

153
 b) ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj
raspravi
c) ako stranci nezakonitim postupanjem ili propuštanjem dostavljanja nije data
mogućnost da raspravlja pred sudom
d) ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može da bude
stranka/ ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice/ ako parnično
nesposobnu stranku nije zastupao punomoćnik/ ako punomoćnik nije imao
ovlašćenje

2. Postojanje krivičnih dela- Da bi se dopustilo ponavljanje postupka, postojanje krivičnog

dela mora da bude utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom. Ne mora da se ustanovi
kauzalna veza između počinjenih krivičnih dela i sadržaja pobijane presude jer se radi o
očivanju nepristrasnosti u suđenju. Neće se dopustiti ponavljanje postupka ako se
podnosilac zahteva već pozivao na lažan iskaz svedoka i veštaka u ranijem postupku i to bez
uspeha.

a) ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka

b) ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen
neistinit sadržaj
c) ako je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije odnosno sudije porotnika/
zakonskog zastupnika/ punomoćnika/ protivne strane/ trećeg lica

3. Stavljanje van snage sudskih odluka

a) ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije
među istim strankama doneta o istom zahtevu
b) ako se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odlici nekog drugog organa,a
ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta odnosno poništena
c) ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno prethodno pitanje
na kome je odluka zasnovana

4. Nove činjenice ili novi dokazi- Nove činjenice su samo nova reperta odnosno subjektivno
nove činjenice koje su postojale do momenta zaključenja glavne rasprave, ali se stranka na
njih nije pozivala jer nije znala za njihovo postojanje. Isto važi i za nove dokaze, bitno je da
su postojali u momentu kada je sudska odluka postala pravnosnažna.

a) ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove
dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te
činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku
**izmenjen stav Vrhovnog suda Srbije ne predstavlja novi dokaz na osnovu kog može
da se traži ponavljanje postupka!!

154
Pored ove četiri grupe, posto presuda ESLjP ima obavezujuće dejstvo, postupak se može
ponoviti i ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku ESLjP kojom je utvrđena
povreda ljudskog prava a ta povreda je mogla da bude od uticaja za donošenje povoljnije
odluke. Takođe, ponavljanje postupka je moguće i ako je Ustavni sud u postupku po
ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog prava zajemčenog Ustavom.

Do ponavljanja postupka neće doći ako je bilo koji od ovih razloga već bezuspešno bio istican
u prethodnom postupku. Može se dozvoliti samo ako stranka, bez svoje krivice, nije mogla
ranije da iznese te okolnosti. Subjektivni rok za podnošenje zahteva je 60 dana od dana kada
je stranka saznala za postojanje razloga za ponavljanje postupka, odnosno kada je stekla
mogućnost da taj razlog upotrebi. Objektivni rok je 5 godina od pravnosnažnosti odluke.

Postupak- Postupak se odvija u tri faze.

Predlog za ponavljanje postupka se podnosi sudu koji je odlučivao u prvom stepenu i mora
da sadrži zakonski osnov po kom se traži ponavljanje, okolnosti iz kojih proizilazi da je
predlog podnet u zakonskom roku kao i dokaze koji potkrepljuju navode predlagača.
Stranku u predlogu za ponavljanje postupka može da zastupa samo advokat.

U prvoj fazi sud ispituje dopuštenost zahteva. Neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene
predloge predsednik veća odbacuje rešenjem bez održavanja ročišta. Ako ga nije podneo
advokat, predlog će se odbaciti kao nedopušten. Ako je predlog dopušten, sud ga dostavlja
drugoj strani da se izjasni u roku od 30 dana (druga strana nema obavezu da se izjasni).
Predlog se dostavlja po pravilima o ličnom dostavljanju. Nakon što je odgovor na predlog
stigao u sud odnosno protekao rok od 30 dana ukoliko druga strana nije odgovorila, sud
određuje ročište na kom će se raspravljati o osnovanosti predloga.

U drugoj fazi se raspravlja o osnovanosti predloga za ponavljanje postupka. O njemu

odlučuje prvostepeni ili drugostepeni sud, u zavisnosti od toga da li se predlagač poziva na
to da su povrede učinjene u prvom ili drugom stepenu. Kada utvrđuje osnovanost predloga,
sud je vezan razlozima za ponavljanje postupka koje je naveo predlagač. Razlozi moraju biti
potkrepljeni dokazima i teret dokazivanja je na predlagaču. Nakon ročišta predsednik veća
odlučuje rešenjem o osnovanosti predloga za ponavljanje postupka. U rešenju kojim
dozvoljava ponavljanje postupka, predsednik veća će istovremeno izreći da se ukida odluka
doneta u ranijem postupku.

Prvostepeni sud će da zakaže ročište za glavnu raspravu tek nakon što njegovo rešenje kojim
je dozvolio ponavljanje postupka postane pravnosnažno. Ako se razlog za ponavljanje
postupka odnosi na postupak pred višim sudom, predsednik veća prvostepenog suda će da
dostavi predmet sudu višeg stepena da on odluči o predlogu. Za razliku od prvostepenog,
drugostepeni sud odlučuje o predlogu bez rasprave. Ako viši sud utvrdi da postoji osnov za
ponavljanje postupka i da nema potrebe za održavanjem rasprave, ukinuće odluku
zahvaćenu razlogom za ponavljanje i doneće novu odluku o glavnoj stvari

155
Do treće faze dolazi samo ako je nadležni sud našao da je predlog za ponavljanje postupka
osnovan i rešenjem ukinuo raniju pravnosnažnu odluku. Nova glavna rasprava će početi
nakon što rešenje o ukidanju ranije pravnosnažne odluke postane pravnosnažno. Nova
glavna rasprava se ne održava ako se ponavljanje traži zbog povrede principa res iudicata
(ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među
istim strankama doneta o istom zahtevu) jer se u tom slučaju tužba odbacuje. Ukoliko u
ponovljenom postupku sud dođe do istog meritornog rezultata kao što je bila i izreka
ukinute odluke, on ne može da potvrdi ukinutu odluku, već mora da donese novu istog
sadržaja.Donošenje odluke o ukidanjeu ranije presude ima preobražajno dejstvo i ukida
raniju presudu ex tunc.

Ponavljanje postupka pored VKS- Ponavljanje postupka koji je pravnosnažno okončan

presudom ili rešenjem VKS može da se zahteva iz sledećih razloga:

1. ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao da
bude isključen ili je rešenjem suda bio izuzet ili kada je u donošenju odluke suda
učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi
2. ako je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije/ zakonskog zastupnika/
punomoćnika/ protivne stranke / trećeg lica
3. kada je ESLjP ili Ustavni sud doneo odluku kojom je utvrđena povreda ljudskog ili
manjinskog prava

Predlog se podnosi preko suda koji je odlučivao u prvom stepenu. Ako prelog ne bude
odbačen (neblagovremen, nedozvoljen ili nepotpun) on se dostavlja protivnoj stranci na
odgovor. Nakon toga se dostavlja VKS na odlučivanje. VKS odlučuje bez rasprave. Ako nađe
da je predlog osnovan, ukida svoju raniju odluku i nanovo meritorno odlučuje. Trebalo bi da
o osnovanosti odlučuje u veću od 5 sudija.

144. Revizija protiv presude

Revizija je vanredan, devolutivan, nesuspenzivan, ograničen i dvostran pravni lek protiv
pravnosnažne presude donete u drugom stepenu. Revizija može da se izjavi samo protiv
(pravnosnažne) drugostepene presude i ako je presuda koja je doneta u prvom stepenu
postala pravnosnažna iz nekog razloga (npr. protek roka za žalbu), protiv nje ne može da se
izjavi revizija. Rok za izjavljivanje revizije je 30 dana od dostavljanja pravnosnažne presude
drugostepenog suda.

Uslovi za dopuštenost opšte revizije- Opšta revizija ima za cilj ostvarenje materijalnopravne
pravičnosti. Ona je dopuštena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost pobijanog dela
pravnosnažne presude prelazi iznos od 40 000 eura u dinarskoj protivvrednosti na dan
podnošenja tužbe. Revizija nije dopuštena ako tužilac nije odredio vrednost predmeta
spora,niti je to naknadno učinio sud tokom trajanja prvostepenog postupka. Takođe nije
156
dopuštena protiv odluke o troškovima postupka jer su to sporedna traženja. Za određenje
vrednosti predmeta spora se uzima iznos koji je naznačen u tužbi. Granični iznos za
privredne sporove je 100 000e.

Revizija je uvek dopuštena ako je :

 to predviđeno zakonom
 drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka
 drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima
stranaka

Revizija je uvek dopuštena i u sporovima o zasnivanju,prestanku i postojanju radnog odnosa.

Uslovi za posebnu reviziju- Posebna revizija je dopuštena bez obzira na vrednost predmeta
spora. Ona ima za cilj harmonizaciju sudske prakse i ovde je reč o reviziji koja se izjavljuje
protiv drugostepene presude koja inače ne bi mogla da se pobija opštom revizijom. O
dopuštenosti ovakve revizije odlučuje VKS i ovde je reč o situacijama u kojima je neophodno
da se:

 razmotre pravna pitanja od opšteg interesa- pod pravnim pitanjima od opšteg

interesa se podrazumevaju pitanja koja su od značaja za odlučivanje u većem
neodređenom broju slučajeva. Nužno je da o tom pitanju sudska praksa još nije
zauzela konačan stav i da to pitanje imaznačaj za odlučivanje u budućim parnicama.

 razmotre pravna pitanja koja su u opštem interesu ravnopravnosti građana- pošto

sudovi još uvek retko direktno primenjuju norme koje su sadržane u međunarodnim
instrumentima za zaštitu ljudskih prava, praksom VKS se jasno definišu pravni
standardi kojima se obezbeđuje ravnopravnost građana

 ujednači sudska praksa- ovo je nužno za poštovanje prava na pravično suđenje.

Posebna revizija je naročito dozvoljena kada se javlja opasnost da se pogrešno
tumačenje procesnih normi ponovi ubuduće i u neograničenom broju slučajeva

 da novo tumačenje prava- neophodno u situacijama u kojima se javljaju pravne

praznine

VKS odlučuje u veću sastavljenom od petoro sudija. Posebna revizija može da se izjavi samo
zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija protiv presude nije dopuštena u nekim porodičnopravnim sporovima (razvod,

utvrđivanje očinstva i materinstva) kao i u sporovima male vrednosti i parnicama zbog
smetanja državine. Revizija protiv presude ne može ni da se izjavi zbog nepotpunog ili
pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, osim ako mogućnost ulaganja revizije nije
predviđena posebnim zakonom.

157
Revizijski razlozi su ograničeni na apsolutno i relativno bitne povrede parničnog postupka i
pogrešnu primenu materijalnog prava.

*Bitne povrede odredaba parničnog postupka- Razlozi za reviziju koji se odnose na

apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka su bitno suženi.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka pred PRVOSTEPENIM sudom-Revizija može da

se u ovom slučaju izjavi samo iz jednog razloga- da je sud odlučio u pravnoj stvari za koju je
apsolutno nenadležan odnosno da je odbio da donese presudu u pravnoj stvari za čije
rešavanje je nadležan.

Za ostale razloge se zahteva dodatni uslov, da se podnosilac revizije pozivao na te razloge i

u žalbi protiv prvostepene presude. Ti razlozi su:

1. ako je sud, protivno odredbama ZPP-a, doneo presudu na osnovu priznanja ili na
osnovu odricanja, presudu zbog propuštanja ili presudu zbog izostanka
2. ako je sud, protivno odredbama ZPP-a, uskratio stranci da u postupku koristi svoj
jezik ili ako postupak nije vođen na jeziku nacionalne manjine, a za to su postojali
zakonom predviđeni uslovi
3. ako je povređen princip res iudicata
4. ako je sud, protivno odredbama ZPP-a, isključio javnost na javnoj raspravi

Bitne povrede odredaba parničnog postupka pred DRUGOSTEPENIM sudom- na gore

navedena četiri razloga podnosilac revizije može da se poziva i kada su oni učinjeni u
postupku pred drugostepenim sudom. Pozivanje na relativno bitne povrede odredaba
parničnog postupka zakon dozvoljava samo ako su počinjene u postupku pred
drugostepenim sudom. Takođe, revizija zbog prekoračenja tužbenog zahteva može da se
zahteva samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

*Pogrešna primena materijalnog prava- ključan revizijski razlog jer se ispravljanjem grešaka
nižih sudova u primeni prava ostvaruje svrha revizije kao pravnog leka. Drugostepena
presuda kojom se potvrđuje presuda na osnovu priznanja i presuda na osnovu odricanja
može da se pobija samo zbog pogrešne primene materijalnog prava. Pogrešna primena
materijalnog prava može da se istakne u reviziji bez ograničenja i to bez obzira na to da li je
greška nastala u prvostepenom ili drugostepenom postupku.

-Postupak po reviziji-

Postupak po reviziji se deli na dve faze- postupak kontrole dopuštenosti i postupak

odlučivanja o osnovanosti revizije.

Odlučivanje o dopuštenosti- Revizija se podnosi uvek prvostepenom sudu koji je izrekao

prvostepenu presudu. On je dužan da primerak revizije dostavi protivnoj strani u roku od 8
dana, osim ako je revizija neblagovremena, nedopuštena ili nepotpuna. Protivna strana u
roku od 30 dana može da dostavi odgovor na reviziju,a onda će prvostepeni sud čitav spis
158
predmeta zajedno sa revizijom i odgovorom na reviziju dostaviti VKS preko drugostepenog
suda u roku od 15 dana. Primarno o dopuštenosti revizije odlučuje prvostepeni sud. On
odbacuje reviziju rešenjem ako je neblagovremena, nepotpuna ili nedopuštena.

Revizija je nedopuštena ako:

 je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje revizije

 je reviziju izjavilo lic e koje nije advokat (osim ako stranka nije sama advokat)
 je reviziju izjavilo lice koje je povuklo reviziju
 lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes
 zakonom nije dopuštena revizija protiv presude

Revizija je nepotpuna ako ne sadrži iste one sastojke koje mora da sadrži i žalba protiv
prvostepene presude (označenje presude protiv koje se izjavljuje revizija, izjavu da se
presuda pobija u celini ili u određenom delu, razlog revizije i potpis podnosioca revizije).
Međutim, kao što je to slučaj sa žalbom, revizija se odbacuje kao nepotpuna kada ne sadrži
potpis podnosioca revizije i ako ne može da se utvrdi koja se presuda pobija revizijom.

Odlučivanje o osnovanosti revizije- O reviziji odlučuje VKS na nejavnoj sednici, bez

održavanja rasprave. Veće koje odlučuje o osnovanosti revizije može rešenjem da je odbaci
kao nedopuštenu ukoliko to nije učinilo veće koje odlučuje o njenoj dopuštenosti. Revizijski
sud ispituje pobijanu presudu samo u granicama razloga koji se navode u reviziji i samo u
onom delu u kome se pobija revizijom, a po službenoj dužnosti VKS pazi samo na postojanje
apsolutne nenadležnosti i na pravilnu primenu materijalnog prava. Iznošenje novih činjenica
u ovom postupku je dozvoljeno samo u delu koji se odnosi na postojanje bitnih povreda
odredaba parničnog postupka. U reviziji mogu da se ističu svi materijalnopravni prigovori, a
ako je revizija podneta po odredbama posebnih zakona iz razloga koji se tiču pogrešno ili
nepotpuno utvrđenih činjenica, u reviziji mogu da se ističu i nove činjenice i predlažu novi
dokazi.

VKS može da:

 odbije reviziju kao neosnovanu- ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija
izjavljena kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti
 usvoji reviziju i ukine u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog
suda- Do ukidanja dolazi kada su počinjene bitne povrede odredaba parničnog
postupka (i apsolutne i relativne).

VKS ukida presudu i vraća je na ponovno odlučivanje:

 ukoliko je priroda povrede takva da njeno saniranje može da se obavi
naknadnim postupanjem nižih sudova (npr. izuzeće sudije)
 u slučaju kada nađe da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno zbog
pogrešne primene materijalnog prava zbog čega ne može da se preinači
presuda
 u slučaju postojanja povreda bitnih odredaba parničnog postupka

159
 VKS će ukinuti presudu i odbaciti tužbu u dva slučaja, kada nađe da:
 postoji apsolutna nenadležnost parničnog suda
 je stvar već pravnosnažno presuđena ili da je zaključeno sudsko poravnanje

 usvoji reviziju i ukine u celini ili delimično presudu drugostepenog suda - Da li će da

ukine i prvostepenu ili samo drugostepenu presudu zavisi od toga da li je bitna
povreda učinjena samo u drugom stepenu ili i u prvom i u drugom. Do ukidanja
pobijane odluke i vraćanja predmeta drugostepenom sudu dolazi zbog pogrešno
utvrđenog činjeničnog stanja i to samo kada je:

1. revizija izjavljena po posebnim zakonima

2. drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima
stranaka
3. drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o
zahtevima stranaka

 usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu- ako utvrdi da je materijalno pravo

pogrešno primenjeno

145. Revizija protiv rešenja

Revizija protiv rešenja je pravni lek protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak
pravnosnažno završen (npr. rešenje kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda da je
tužba povučena/ kojim se tužba ili žalba odbacuju kao nedopuštene i sl).

Ograničenja- Revizija protiv rešenja nije dopuštena u sporovima u kojima ne bi bila

dopuštena ni revizija protiv presude (ako vrednost predmeta spora ne premašuje revizijski
cenzus) kao ni u parnicama zbog smetanja državine u kojima se meritorno odlučuje
rešenjem, osim kada se radi o procesnim rešenjima kojima se postupak okončava
(odbacivanje tužbe ili žalbe).

Revizija protiv rešenja je dopuštena u svim sporovima bez obzira na gore navedena
ograničenja kada se radi o rešenju drugostepenog suda kojim se:

 izjavljena žalba odbacuje

 potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe
 potvrđuje rešenje prvostepenog o fikciji povlačenja tužbe

160
  odbacuje predlog za ponavljanje postupka ili se potvrđuje rešenje prvostepenog suda
o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka
 potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije kao nedozvoljene

Revizija protiv rešenja kojim se odlučuje o troškovima postupka je dozvoljena ako je

dopuštena revizija protiv presude u sklopu koje je rešenje o troškovima doneto. Samostalna
revizija o troškovima postupka nije dozvoljena jer se ne radi o rešenju kojim se postupak
okončava. Drugačije je kada su troškovi postupka samostalni predmet spora, tada je revizija
dopuštena pod opštim uslovima za njeno ulaganje.

146. Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude

Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude donete u drugom stepenu je vanredni pravni
lek koji podnosi javni tužilac VKS. Radi se o nesuspenzivnom, dvostranom i devolutivnom
pravnom leku.

Ovaj pravni lek može da se podnese protiv svake sudske presude donete u drugom stepenu.
Zakon predviđa samo jedan razlog i to je da javni tužilac može da podnese predlog za
preispitivanje presude ako smatra da je povređen zakon na štetu javnog interesa.

Postupak- Javni tužilac podnosi predlog VKS u roku od 3 meseca od dana kada je nastupila
formalna pravnosnažnost presude. Predlog mora da sadrži određenje presude koja se pobija
kao i razloge i obim u kome javni tužilac predlaže preispitivanje presude. Dakle, predlog
mora da bude obrazložen i to naročito u delu koji se odnosi na povredu zakona i u delu koji
se tiče dejstva povrede zakona na javni interes (odnosno da se navede u čemu je javni
interes da se ta odluka stavi van snage).

Ovaj predlog VKS dostavlja strankama iz parničnog postupka na izjašnjenje i ostavlja im rok
da odgovore na predlog javnog tužioca. Predlog se ne dostavlja strankama na odgovor ako
VKS smatra da predlog treba odbaciti. Predlog se odbacuje kada je neblagovremen,
nepotpun, nerazumljiv, nedozvoljen ili ako ga nije podneo javni tužilac.

Već u momentu prijema VKS će da zatraži od drugostepenog suda da mu u roku od 30 dana

dostavi spise predmeta tako da može da uporedi spise i predlog i utvrdi da li je predlog
nerazumljiv .

Ako VKS nije odbacio predlog javnog tužioca on o njemu odlučuje (bez rasprave) meritorno u
granicama predloga javnog tužioca. VKS može samo da usvoji ili da odbije predlog javnog
tužioca. Ako usvoji predlog, donosi iste one odluke koje donosi i kada nađe da je revizija
osnovana (ukidanje drugostepene ili drugostepene i prvostepene presude i preinačenje
drugostepene presude).

Ako je protiv drugostepene presude istovremeno izjavljena i revizija,VKS o oba pravna leka
odlučuje jednom odlukom.

161
Vanparnični
postupak

162
 1. Predmet vanparničnog postupka
Vanparnični postupak je skup procesnih normi koje uređuju postupanje građanskog suda i
učesnika prilikom rešavanja tzv. vanparničnih stvari. U vanparničnom postupku se ne
rešavaju sporovi u materijalnopravnom smislu, već sporove rešava sud u parničnom
postupku.

Opšti vanparnični postupak ne postoji. Zakon reguliše posebne postupke u različitim

vanparničnim stvarima. Osnovni izvori koji regulišu vanparnični postupak su Zakon o
vanparničnom postupku (ZVP) i Zakon o javnom beležništvu (ZJB) sa pratećim propisima.

Vanparnični postupak je sudski postupak i osnovni subjekt jeste sud. Izuzetno to može biti i
javni beležnik kada mu zakon to naloži ili mu sud delegira da vrši određene vanparnične
radnje ili da sprovede čitav vanparnični postupak. Kada sud odlučuje o vanparničnim
stvarima, on mora da pruži učesnicima sve one garancije koje se tiču njegove
nepristrasnosti i nezavisnosti. Isti princip važi i za postupanje javnog beležnika.

Što se tiče vanparničnog postupka, on je po predmetima o kojima se u njemu odlučuje, logici

na osnovu koje se odlučuje, dejstvima odluka koji se u ovom postupku donose mnogo bliži
upravnom nego parničnom postupku.

Predmet- Vanparnični postupak je deo građanskog sudskog postupka u kome se odlučuje o

vanparničnim stvarima. To je sudski postupak i postupak u kome se rešavaju građanske, ne i
upravne, neosporne stvari.

Vanparnična stvar je lična, porodična, imovinska ili druga pravna stvar koja se rešava u
vanparničnom postupku. To može biti svaka pravna stvar koja se ne temelji na sporu, čak i
kada zakonom nije izričito predviđeno da se rešava u vanparničnom postupku. Da bi se
ovakva pravna stvar rešavala u vanparničnom postupku neophodno je:

 da je za njeno rešavanje nadležan sud, a ne organ uprave

 da se u postupku ne ističe da postoji povreda ili ugrožavanje subjektivnog prava
 da o ovoj stvari ne može da se vodi parnica zbog nemogućnosti da se uspostavi
dvostranački odnos u postupku

163
Ne postoji jedinstveni pojam vanparnične stvari. ZVP je vanparnične stvari podelio na:

1. Uređenje ličnih stanja

2. Uređenje porodičnih odnosa
3. Uređenje imovinskih odnosa

Prave vanparnične stvari- su one stvari u kojima ne postoji suprotstavljen interes učesnika u
postupku. U prave vanparnične stvari spadaju sve one u kojima sud odlučuje o statusu
fizičkih lica. Tu spadaju:

 Postupak za lišenje poslovne sposobnosti

 Postupak za zadržavanje lica u neuropsihijatrijskoj ustanovi
 Proglašenje nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti
 Utvrđivanje mesta i vremena rođenja
 Produženje roditeljskog prava
 Davanje dozvole za stupanje u brak
 Postupak za utvrđenje radne sposobnosti

U pravim vanparničnim stvarima sud odlučuje tako što sumpsumira činjenično stanje pod
odgovarajuću normu zakona. Na primer, odlučuje da li konkretne činjenice omogućavaju
zaključak da je lice nesposobno da za rasuđivanje i ako nađe da je tako donosi rešenje o
delimičnom ili potpunom lišenju poslovne sposobnosti.

Pored ovoga u prave vanparnične stvari spadaju i pravne stvari koje su imovinskopravnog
karaktera i čije rešavanje neposredno određuje imovinsku poziciju učesnika u vanparničnom
postupku. To su:

 Raspravljanje zaostavštine
 Zemljišno-knjižne stvari
 Protest menice i čeka
 Sastavljanje, potvrđivanje, čuvanje i poništaj isprava (tzv. javnobeležničke stvari)

Neprave vanparnične stvari- su imovinskopravne stvari u kojima postoji suprotstavljen

interes učesnika u postupku. One su po svojoj prirodi raznovrsne, tako da bi mogle da se
rešavaju i u parničnom i u upravnom postupku.

2. Načela vanparničnog postupka

Vanparnični postupak je heterogen i ne postoje načela koja bi bez izuzetaka važila za sve
vrste vanparničnih stvari. U statusnim stvarima svrha i cilj pravih vanparničnih postupaka je
zaštita prava ličnosti i zaštita opšteg interesa tako da u ovim vanparničnim postupcima važi

164
načelo oficioznosti. S druge strane u imovinskopravnim postupcima primarni su interesi
stranaka, ali i javnog interesa, zato ovde nije akcenat na načelu oficioznosti. Postoje i
jednostranački vanparnični postupci gde vlada potpuna mogućnost stranke da disponira
svojim procesnim radnjama.

Načelo oficioznosti- Važi u pravim statusnim vanparničnim stvarima i u pravim imovinskim

vanparničnim stvarima. Vanparnični postupak po pravilu pokreće sud po službenoj dužnosti,
a to može da učini i nadležni državni organ. Pokretanje vanparničnog postupka mogu da
predlože i ovlašćeni predlagači (srodnici učesnika u vanparničnom postupku ili lica koja za to
imaju neposredni pravni interes) ali podnošenje predloga sudu ne znači i pokretanje
vanparničnog postupka. Sud je dužan da ovaj predlog razmotri u poglednu njegove
dopuštenosti i osnovanosti, a sam odlučuje da li će pokrenuti vanparnični postupak.
Sadržina predloga takođe ne obavezuje sud- ako npr ovlašćeni predlagač predloži da sud
treba fizičko lice da potpuno liši poslovne sposobnosti, sud time nije vezan i može da izrekne
odluku o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti.

Sama sadržina predloga je uređena zakonom za svaki vanparnični postupak posebno.

Najčešće je to iznošenje činjenica na kojima se predlog zasniva i dokaza koji potkrepljuju te
činjenice. Nepotpunost predloga ne povlači i njegovo odbacivanje jer vlada istražno načelo,
tako da sud mora sam da sprovede pun dokazni postupak i odluči o predlogu.

Oficioznost znači da se postupak kreće po odlukama suda o upravljanju postupkom i učesnici

nemaju nikakav uticaj (npr. njihov izostanak sa ročišta ne povlači nikakvu posledicu). U
vanparničnom postupku se primenjuju pravila ZPP-a koja se odnose na prekid postupka i
postupak se prekida kada sud uputi stranke na parnicu. Nema mirovanja postupka, niti
slobodne dispozicije procesnim radnjama (povlačenje tužbe, odricanje od tužbenog zahteva)
već sud okončava postupak po službenoj dužnosti.

Načelo dispozicije-važi za neprave vanparnične stvari,a i neke statusne stvari iz domena

porodičnih odnosa (npr. davanje dozvole za stupanje u brak) spadaju pod ovo načelo. Ovakvi
postupci se pokreću samo na zahtev određenog fizičkog ili pravnog lica. U ovakvim
vanparničnim stvarima predlagač je dužan da u predlogu za pokretanje postupka unese sve
zakonom predviđene podatke (ako ne unese sud odbacuje takav predlog kao neuredan).

U ovim postupcima sud je vezan predlogom stranaka i dopuštene su dispozitivne parnične

radnje (predlagač može da povuče predlog- ako je jednostranačka može uvek da povuče
predlog, ako je višestranačka potrebna je saglasnost svih učesnika). Povlačenje je moguće do
donošenja prvostepene odluke, a ako se povlačenjem ne tangiraju prava onih učesnika na
koje se odnosi odluka suda i ako se ta lica saglase sa povlačenjem, onda je ono moguće do
pravnosnažnosti prvostepene odluke. Kada predlagač neopravdano ne dođe na zakazano
ročište, postoji fikcija njegovog povlačenja predloga.

Mogućnost zaključenja poravnanja postoji u svim nepravim imovinskopravnim stvarima

(npr. deoba imovine) ali i u pravim vanparničnim stvarima (npr. u ostavinskom postupku jer

165
su dopuštene dispozitivne procesne radnje stranaka i nema smetnje da se naslednici i
legatari sporazumeju o vrsti, veličini ili načinu uživanja prava u odnosu na zaostavštinu)

Istražno načelo- Sud je dužan da utvrdi i one činjenice i izvede i one dokaze koje učesnici u
postupku ni ne pominju. Ovaj princip izričito važi za statusne vanparnične stvri i one u
kojima učesnici ne mogu da raspolažu svojim pravima. Sam zakon nalaže da je sud dužan da
u postupcima koji se tiču statusa fizičkog lica mora da izvede određene dokaze (npr. kod
lišenja poslovne sposobnosti i zadržavanje u zdravstvenoj ustanovi neophodni su nalazi i
mišljenja najmanje dva lekara).

Sud donosi odluku na osnovu slobodne ocene dokaza. Inkvizitorska maksima i slobodna
ocena dokaza ne znače i arbitrarnost u odlučivanju. Obim utvrđenja činjenica i izvođenja
dokaza omeđeni su u granicama drispozicije materijalnopravne norme koju sud utvrđuje i
čiju pravnu posledicu primenjuje.

U vanparničnom postupku ima malo mesta za primenu raspravnog načela jer u

vanparničnom postupku sud ne može da odlučuje na osnovu pravila o raspodeli tereta
dokazivanja. I u kontencioznim vanparničnim stvarima kada postoji spor o činjenicama čije
utvrđenje je nužno radi rešavanja prethodnog pitanja, učesnici se upućuju na parnicu.

Jedini postupak koji počiva na načelima dispozicije i delimično na raspravnom načelu je

postupak za priznanje i izvršenje sudskih i arbitražnih odluka. Pokretanje ovog postupka
zavisi isključivo od lica koje ga pokreće, to lice snosi procsne terete u pogledu dokazivanja
činjenica (postojanje odluke, njena pravnosnažnost) a na protivniku je dokazivanje smetnji
za priznanje sudske odluke. Ovo se ne odnosi na egzekvaturu na čije postojanje sud pazi ex
officio.

Načelo zaštite učesnika u postupku- sud je dužan da se stara o zaštiti interesa i prava lica
koja iz bilo kog razloga nisu u stanju da se sama o njima staraju. Ova obaveza suda je najviše
naglašena u postupku za lišenje poslovne sposobnosti, u postupku za zadržavanje lica u
neuropsihijatrijskoj ustanovi, produženje roditeljskog prava, ostavinskom postupku... Sud je
u ovim postupcima uvek dužan da obavesti organ starateljstva o pokretanju postupka i da
taj organ poziva na ročište i dostavlja mu podneske učesnika bez obzira na to da li organ
starateljstva učestvuje u postupku. Pored ovoga, sud je dužan i da utvrđuje stanje zdravlja
ovih lica i da ex officio donese odluku o vraćanju poslovne sposobnosti/puštanju lica iz
neuropsihijatrijske ustanove (za ostavinski određuje privremene mere za obezbeđenje
zaostavštine, postavlja staraoca zaostavštine i sl). Posebna pažnja se posvećuje zaštiti
maloletnih lica koja su bez roditeljskog staranja.

3. Sud u vanparničnom postupku

Za sprovođenje vanparničnog postupka stvarno je nadležan osnovni sud. U statusnim
vanparničnim stvarima mesno je nadležan sud na čijoj teritoriji se nalazi prebivalište

166
odnosno boravište lica u čijem interesu se vodi postupak. U ostalim vanparničnimstvarima
mesna nadležnost se određje prema prebivalištu ili sedištu predlagača.

Postupak vodi sudija pojedinac, a pojedine radnje u postupku mogu da preduzimaju i stručni
saradnici. U stambenim stvarima odlučuje veće sastavljeno od jednog sudije i dvojice sudija
porotnika. U drugom stepenu uvek odlučuje veće sastavljeno od troje sudija.

U vanparničnom postupku sud koji je započeo postupak može uvek da ustupi predmet sudu
čija nadležnost postoji prema izmenjenim okolnostima ako to nalažu razlozi celishodnosti ili
razlozi zaštite interesa učesnika u postupku (ne primenjuje se pravilo perpetuatio fori).

4. Javni beležnik u vanparničnom postupku

Ovde se radi o ulozi i delatnosti notara u sudskom vanparničnom postupku koja se temelji
na njegovoj tzv. fakultativnoj nadležnosti. Sud je dužan da poveri notaru preduzimanje
pojedinih procesnih radnji u ostavinskom postupku i to:

 sastavljanje smrtovnice
 popis i procena zaostavštine
 donošenje privremenih mera za obezbeđenje zaostavštine

ZVP enumeriše postupke koje sud ne može da poveri notaru:

 sprovođenje postupka u statusnim i porodičnim stvarima

 sprovođenje postupka za određenje naknade za eksproprisanu nepokretnost
 vođenje javnih knjiga i registara koje vodi sud
 sastavljanje isprava za koje je isključivo nadležan sud
 sprovođenje ostavinskog postupka kada je za raspravljanje zaostavštine merodavno
strano pravo

Sud može da poveri notaru sprovođenje pojedinih postupaka ili preduzimanje pojedinih
parničnih radnji iz sudske nadležnosti samo ako oceni da je to celishodno i ukoliko to nije
isključeno bilo ZVP ili ZJB. Sud poverava vršenje pojedinih vanparničnih postupaka ili vršenje
pojedinih vanparničnih radnji rešenjem koje je konstitutivnog karaktera. U rešenju mora da
jasno i precizno odredi postupak ili koju procesnu radnju poverava notaru kao i da navede
rok u kome je notar dužan da sprovede postupak/procesnu radnju. Rešenje donosi onaj
sudija kome je konkretan predmet dodeljen u rad i protiv rešenja nije dozvoljena žalba.
Rešenje mora biti obrazloženo jer se jedino iz obrazloženja može oceniti zakonitost rada
sudije u konkretnom predmetu.

Od rešenja postupajućeg sudije o delegaciji izvesnih postupaka ili radnji iz kruga sudske
nadležnosti notara treba razlikovati rešenje Predsednika postupajućeg suda koji odlučuje o
tome kom notaru će konkretno poveriti vođenje pojedinog vanparničnog postupka- vođenje
pojedinih vanparničnih postupaka se može poveriti samo onom notaru čije se sedište nalazi
na području tog suda.

167
Javni beležnik kao poverenik suda- Kada javni beležnik postupa kao poverenik suda on ne
gubi svojstvo nosioca javne funkcije koja je od javnog poverenja, ali stiče pravni položaj sui
generis jer je lišen nezavisnosti i samostalnosti u vršenju funkcije u odnosu na sud i to
dvostruko:

 dužan je da prihvati delegaciju nadležnosti

 sud vrši nadzor nad njegovim radom

Dakle, notar je dužan da prihvati posao koji mu je poveren osim ukoliko postoje razlozi za
njegovo isključenje/ izuzeće (tada je dužan da odbije da sprovede postupak). Razlozi za
isključenje/izuzeće se cene prema normama ZVP, odnosno pravilima vanparničnog
postupka. Pored ovog razloga, notar može da odbije da sprovede postupak kada postoji
neka objektivna okolnost koja ga sprečava da prihvati posao. O tome da li je razlog opravdan
odlučuje sud koji je doneo rešenje o delegaciji.

U odnosu na učesnike u postupku notar zadržava samostalnost i nezavisnost jer je on organ

koji vodi postupak, a ne zastupnik učesnika.

Javni beležnik je dužan da sprovede postupak u roku koji je odredio sud u rešenju za
delegaciju. Ukoliko to ne može da učini u određenom roku, dužan je da o tome obavesti sud
i učesnike u postupku i da u obaveštenju navede razloge iz kojih nije u mogućnosti da
sprovede postupak u roku. Sud može da odluči da produži rok, da posao poveri drugom
notaru ili da sam sprovede postupak ili procesnu radnju koju je trebalo da sprovede notar.

Nadzor suda- Sud je dužan da vrši nadzor nad radom notara u stvarima koje mu je poverio.
Javni beležnik je dužan da sudu preda na uvid sve spise predmeta i da mu podnosi izveštaj o
radu. Sud može da donese rešenje kome javnom beležniku oduzima predmet i to u bilo kom
trenutku ukoliko nađe da on radi na štetu učesnika u postupku, stvara im troškove ili
neopravdano odugovlači postupak. Ovim rešenjem sud nalaže javnom beležniku da prekine
rad na predmetu i dostavi sve spise u sud i javni beležnik nema pravo žalbe protiv ovog
rešenja.

5. Formalni i materijalni učesnici u vanparničnom postupku

ZVP navodi da postoje tri vrste učesnika:

1. lice koje je postupak pokrenulo

2. lice o čijim se pravima ili pravnim interesima odlučuje
3. državni organ koji pokreće postupak ili koji je kasnije stupio u postupak

U vanparničnom postupku ne postoje stranke, već samo učesnici. Pojam učesnika u

vanparničnom postupku se striktno vezuje za postojanje stvarne legitimacije. U pravim
vanparničnim stvarima lice po čijem predlogu se pokreće postupak se naziva predlagač, a
168
ako se postupak pokreće po službenoj dužnosti lice o čijim pravima ili pravnim interesima se
odlučuje se naziva učesnik. U kontencioznim vanparničnim stvarima učesnici se nazivaju
predlagačem i protivnikom predlagača.

Razlikujemo formalni i materijalnopravni pojam učesnika. Ovi pojmovi su različiti u

postupcima koji se vode po službenoj dužnosti i u postupcima koji se vode po predlogu
stranaka.

Materijalnopravni učesnik

To je svako ono lice o čijim pravima i obavezama se odlučuje u postupku kao i lica čiji je
status ili imovinskopravni položaj tangiran odlukom vanparničnog suda. Ova lica su
materijalnopravni učesnici bez obzira na to da li formalno učestvuju u postupku ili ne. To su
lica koja na osnovu ovlašćenja iz materijalnopravne norme pretenduju da ostvare neko
subjektivno pravo ili pravni interes u vanparničnom postupku. U kontencioznim
vanparničnim stvarima pojam materijalnog učesnika se poklapa sa pojmom formalnog
učesnika.

Formalni učesnik

To je svako ono lice odnosno organ kome zakon daje ovlašćenje da podnese predlog za
pokretanje postupka ili da preduzima procesnee radnje (najčešće da ulaže pravne lekove).
AKo to lice zaista i preduzmme procesne radnje koje je ovlašćen da preuzme, onda je ono
formalni učesnik u postupku. To može biti i ono lice koje je ujedno i materijalnopravni
učesnik. Materijalnopravni učesnik postaje formalni kada:

 se u postupku odlučuje o njegovim pravima i interesima

 preduzima procesne radnje u postupku

U postupcima koji se vode po službenoj dužnosti učestvuje i organ starateljstva. On ima

ovlašćenje da preduzima sve procesne radnje, a može i da bude privremeni zastupnik licu o
čijim pravima i obavezama se odlučuje u postupku. Kada nije privremeni zastupnik, njegov
položaj se temelji na svojstvu državnog orgrana koji je po zakonu dužan da se stara o
pravima i interesima maloletnika i drugih lica kojima je zaštita neophodna.

Formalni učesnik u postupku koji se vodi po predlogu stranke- U kontencioznim

vanparničnim postupcima formalni učesnik je svako ono lice kome zakon daje pravo da
pokrene postupak. Ovde se svojstva formalnog i materijalnog učesnika poklapaju. Ako
predlog podnese lice koje nema ovlašćenje za pokretanje postupka po zakonu, predlog se
odbacuje kao nedopušten.

Učesnici mogu u svako doba da uzmu učešće u postupku, sve do njegovog pravnosnažnog
okončanja.

Značaj razlikovanja formalnog i materijalnog učesnika:

169
  Sud je uvek dužan da sasluša formalnog učesnika
 razlozi za isključenje i izuzeće suduije se određuju prema krugu materijalnih učesnika
 lica koja imaju svojstvo formalnog učesnika se ne mogu saslušavati jer niko ne može
da svedoči u svojoj pravnoj stvari

6. Odluke i pravni lekovi u vanparničnom postupku

Sud u vanparničnom postupku odlučuje u formi rešenja. Ono mora da bude obrazloženo
kada je protiv rešenja dopuštena posebna žalba i kada je rešenje doneo drugostepeni sud.

Vanparnični sud samostalno odlučuje i o prethodnim pitanjima kada o njima nije već
pravnosnažno odlučio drugi sud ili državni organ. Ako postoji spor o činjenicama, sud će
uputiti stranke na parnicu i prekinuti postupak, neće rešavati o njima. Učesnik koji je upućen
na parnicu mora da je pokrene u roku od 30 dana, a vanparnični postupak se prekida do
pravnosnažnog okončanja parnice ili upravnog postupka. Kada učesnik ne pokrene parnicu u
roku vanparnični sud je dužan da okonča postupak, odnosno da sam reši prethodno pitanje i
donese odluku u glavnoj stvari. Vanparnični i parnični sud su nezavisni u odlučivanju,
uključujući i prethodna pitanja.

Prvostepeno rešenje kojim se postupak okončava se pobija žalbom kao redovnim pravnim
lekom koja može da se izjavi u roku od 15 dana. Sud može da odluči da žalba ne zadržava
izvršenje rešenja kada za to postoje važni razlozi, a ako je to potrebno radi zaštoite interesa
maloletnika ili drugih lica pod posebnom društvenom zaštitom može da odredi i da se položi
obezbeđenje u gotovom novcu ili na drugi način. Kada se radi o zaštiti prava drugih učesnika,
sud određuje polaganje obezbeđenja samo po njihovom predlogu.

O žalbi ne mora nužno da odlučuje viši sud. Nakon što je žalba izjavljena i sam prvostepeni
sud može da donese novo rešenje kojim preinačuje ili ukida žalbom pobijano rešenje. Važno
je napomenuti da rok za izjavljivanje žalbe nije prekluzivan odnosno da je prvostepeni sud
dužan i da neblagovremeno izjavljenu žalbu dostavi drugostepenom sudu koji može (ali ne
mora) da odlučuje o njoj. Da bi prvostepeni sud ukinuo ili preinačio svoje rešenje odnosno
da bi drugostepeni sud odlučivao o neblagovremenoj žalbi nužno je da nova odluka ne dira
u prava učesnika odnosno drugih lica koja se zasnivaju na pobijanom rešenju.

U vanparničnom postupku načelno je dopuštena i revizija. Ona je uvek dopuštena protiv

pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu u statusnim stvarima i u vanparničnim
stvarima koja se odnose na stanarsko pravo. U imovinskim stvarima je dopuštena ako se
ispune uslovi kao i za izjavljivanje revizije u parničnom postupku (npr. kod ostavinskog
postupka vrednost zaostavštine). Revizija nije dopuštena u postupku egzekvature strane
sudske odluke ili arbitražne odluke.

170
Predlog za ponavljanje postupka se u vanparničnom postupku javlja u dva vida. On se
tretira kao neblagovremeno podneta žalba, a ako drugostepeni sud nađe da nema uslova
da odluči o predlogu kao o neblagovremeno podnetoj žalbi, tada se tretira kao predlog za
ponavljanje postupka i o njemu odlučuje prvostepeni sud (ne može da preinači ili ukine
svoje rešenje).

Nakon pravnosnažnog okončanja postupka učesnici mogu da povedu i tzv.korektivnu

parnicu(ili upravni postupak) pod uslovom da to dopušta ZVP ili drugi zakon.

7. Pravnosnažnost rešenja u vanparničnom postupku

Cilj vanparničnog postupka nije da se jednom za svagda reši spor i da bude obavezujuć za
stranke kao što je to slučaj sa parničnim postupkom. Ovde se sud stara da napouzdanije
zaštiti prava i interese pojedinaca, ali i javni interes. U vanparničnom postupku sud je dužan
da nakon što je doneo odluku i uvideo da je pogrešio, tu odluku ukine i da je preinači.

Formalna pravnosnažnost

ZVP na nekoliko mesta govori o formalnoj pravnosnažnosti rešenja donetih u vanparničnom

postupku. Međutim, ukoliko formalna pravnosnažnost podrazumeva nemogućnost da se
pobija odluka suda redovnim pravnim lekovima, tada u vanparničnom postupku ne može da
se govori o formalnoj pravnosnažnosti jer je u ovom postupku moguće podneti čak i
neblagovremenu žalbu.

Rešenje u vanparničnom postupku može da stekne svojstvo pravnosnažnosti samo kada:

 je žalba izjavljena u roku, a drugostepeni sud odlučio o njoj i odbio je kao

neosnovanu ili preinačio rešenje prvostepenog suda
 se učesnik odnosno kada su se svi učesnici odrekli prava na žalbu ili od nje odustali
 je postupak okončan sudskim poravnanjem, ako je to dopušteno

Materijalna pravnosnažnost

O materijalnoj pravnosnažnosti može da bude govora samo onda kad aje moguća da ono
postane formalnopravnosnažno. Rešenja vanparničnog suda ne proizvode dejstvo
materijalne pravnosnažnosti ako se pod ovim podrazumeva ne bis in idem i njeno
obavezujuće dejstvo u drugim postupcima. Sam ZVP predviđa da rešenje doneto u
vanparničnom postupku ne sprečava učesnike da o istom zahtevu o kom je rešeno u
vanparničnom postupku povedu parnicu.

Materijalnoj pravnosnažnosti rešenja donetog u vanparničnom postupku protive se i principi

o vremenskim granicama pravnosnažnosti. U vanparničnom postupku učesnici mogu da
iznose nove činjenice i po žalbi i to ne samo činjenice koje su postojale u vreme kada je
doneta prvostepena odluka, već i one koje su naknadno nastale.

Dejstvo materijalne pravnosnažnosti može da proizvodi samo ograničen broj

kondemnatornih rešenja donetih u postupku u kome je sud rešio neprave vanparnične stvari

171
i koja su stekla svojstvo formalne pravnosnažnosti i izvršnosti. Takođe, za materijalnu
pravnosnažnost podobne su sve one odluke vanparničnog suda čija je sadržina negativna-
ovde se radi o odlukama u statusnim stvarima (npr. ako sud odbije predlog javnog tužioca
da se fizičko lice proglasi umrlim, sud ne bi mogao da u novom postupku izvede drugi
zaključak-ne bis in idem)

8. Prethodno pitanje u vanparničnom postupku

Rešenje prvo obavezuje sud koji ga donosi i to od momenta kada više ne može da ga izmeni.
Učesnike u postupku obavezuje od momenta kada im je dostavljeno. Konstitutivna rešenja
proizvode dejstvo erga omnes. Deklarativna i kondemnatorna rešenja proizvode dejstvo
samo prema formalnim učesnicima, a prema materijalnim učesnicima koja nisu učestvovala
proizvodi dejstvo od momenta kada im je dostavljeno.

Za odlučivanje u statusnim stvarima fizičkih lica isključivo je nadležan vaparnični sud tako da
drugi sudovi ne mogu da o tim pitanjima (npr. proglašenje nestalog lica za umrlo) odlučuju
samostalno kao o prethodnim pitanjima.

Za razliku od parničnog suda, vanparnični sud je vezan konstitutivnim aktima organa uprave
(osim ako su ništavi). Konstitutivna rešenja vanparničnog suda obavezuju organe uprave,
dok deklarativna i kondemnatorna repenja ne obavezuju organ uprave.

Pozitivne konstitutivne odluke vanparničnog suda obavezuju sud u parnici (npr. da je lišio
lice poslovne sposobnosti). Obavezujuće dejstvo na vanparnični sud ima preobražajna
presuda doneta u parnici (razvod braka). S druge strane, negativne odluke vanparničnog
suda ne obavezuju parnični sud. Isto važi i za kondemnatorne i deklarativne odluke.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

***Ukidanjem rešenja ne sme da se dira u prava drugih učesnika u postupku, a izmena

prvostepenog rešenja ne sme da vređa prava drugih lica koja su zasnovana na pobijanom
rešenju.***

9. Postupak za lišenje poslovne sposobnosti

Ovaj postupak se pokreće kada postoji sumnja da punoletno lice nije u stanju da se samo
stara o svojim pravima i obavezama zato što je nesposobno da normalno rasuđuje.
Materijalnopravni razlozi za lišenje poslovne sposobnosti su duševna bolest ili zaostalost u
duševnom razvoju. U razloge spadaju i alkoholizam, senilonost, zavisnost od opojnih droga,
mada to ne mora nužno da ima posledicu i nesposobnost u rasuđivanju. Kada postoji sumnja
da postoje ovi razlozi,vanparnični sud odlučuje o:

172
 1. lišenju poslovne sposobnosti
2. vremenu proveravanja
3. vraćanju poslovne sposobnosti

Pokretanje postupka- Postupak se pokreće ili po službenoj dužnosti ili po predlogu organa ili
lica koja su enumerisana u ZVP (organ starateljstva, supružnik, vanbračni partner, dete ili
roditelj lica koje treba lišiti poslovne sposobnosti. Postupak se pokreće i po predlogu dede,
babe, brata, sestre, kao i unuka, ako sa tim licem žive u porodičnoj zajednici). Predlog za
lišenje poslovne sposobnosti može podneti i samo lice koje treba lišiti poslovne sposobnosti
ako shvata značenje i pravne posledice svog predloga. Predlog može da bude upravljen na
potpuno ili delimično lišenje poslovne sposobnosti. On mora da sadrži bitne činjenice i
dokaze koji čine te činjenice verovatnim. Sud bez odlaganja obaveštava matičara koji vodi
matičnu knjigu rođenih za lice čija se poslovna sposobnosti ispituje. Takođe, ako lice prema
kome je pokrenut postupak ima nepokretnu imovinu sud će bez odlaganja da obavesti organ
koji vodi zemljišne knjige da izvrši zabeležbu o pokretanju postupka.

Sprovođenje postupka- postupak je hitan i sud je dužan da zakaže ročište na kome će

odlučiti o predlogu. Sud na to ročište poziva organ starateljstva, lice prema kome se
postupak vodi,njegovog staraoca odnosno privremenog zastupnika i predlagača. Sud je
dužan da licu premakom se postupak vodi odmah postavi privremenog zastupnika.

Sud saslušava lice, staraoca/privremenog zastupnika, predlagača i druga lica. Uz to određuje

izvođenje dokaza veštačenjem - veštačenje izvode najmanje dva lekara odgovarajuće
specijalnosti koji daju nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti za rasuđivanje lica
prema kom se postupak vodi. Veštačenje se vrši u prisustvu sudije, osim kada se vrši u
zdravstvenoj ustanovi.

Sud može da odredi da lice prema se postupak vodi bude smešteno u odgovarajuću
zdravstvenu ustanovu, najduže 30 dana ako je to neophodno radi utvrđivanja njegovog
duševnog stanja. Tada se lice obavezno saslušava i u zdravstvenoj ustanovi gde se održava i
ročište. Protiv rešenja kojim se lice smešta u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu može da se
izjavi žalba (lice prema kome se postupak vodi,njegov staralac ili privremeni zastupnik u roku
od 3 dana od dana dostavljanja rešenja). Žalba ne zadržava izvršenje o upućivanju u
zdravstvenu ustanovu. Drugostepeni sud mora da odluči u roku od 3 dana od dana prijema.

Odluka suda- Ako sud nađe da je predlog osnovan, doneće rešenje kojim potpuno ili
delimično lišava lice poslovne sposobnosti. Ako lice delimično lišava, onda je dužan da
navede koje poslove može da preduzima samostalno. Pored toga, mora da odredi i tzv.
vreme proveravanja koje ne može biti duže od 3 godine. Kada rešenje postane
pravnosnažno sud ga dostavlja matičaru radi upisa u matičnu knjigu rođenih, organu
starateljstva i organu koji vodi zemljišnu knjigu ili drugu javnu knjigu nepokretnosti.

Ako osnovano može da očekuje da će lice da se uzdrži od zloupotrebe alkohola/droga sud

može da odloži donošenje rešenja o delimičnom lišavanju poslovne sposobnosti zbog
zloupotrebe alkohola/droga.

173
Vraćanje poslovne sposobnosti- Do ovoga dolazi bilo po službenoj dužnosti ili po predlogu
lica ili organa koji su ovlašćeni da podnesu predlog. Nakon što istekne vreme proveravanja,
sud ispituje da li i dalje postoje razlozi za lišenje poslovne sposobnosti i ako nađe da ne
postoje uslovi za vraćanje određuje novi rok proveravanja. Ukoliko nađe da su se stekli
uslovi da se vrati poslovna sposobnost, donosi rešenje kojim vraća poslovnu sposobnost licu.

10. Postupak za raspravljanje zaostavštine

U postupku za raspravljanje zaostavštine (ostavinskom postupku) sud

 utvrđuje ko su naslednici umrlog,

 koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i
 koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima

Van ove tri stvari ništa drugo se ne može utvrđivati u ostavinskom postupku. On je po svojoj
prirodi deklaratoran jer kod nas zaostavština prelazi na naslednike u momentu delacije po
sili zakona. Svako sporno pitanje od kog zavisi neko nasledno pravo se raspravlja u
parničnom postupku. Ostavinski postupak se pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna
da je neko lice umrlo ili da je proglašeno za umrlo.

Sud- mesno je nadležan osnovni sud na čijem je području ostavilac imao prebivalište
odnosno boravište. Ako ostavilac u to vreme nije imao prebivalište/boravište na teritoriji RS
nadležan je onaj sud na čijem se području nalazi pretežni deo njegove zaostavštine, pod
uslovom da za raspravljanje zaostavštine postoji direktna međunarodna nadležnost našeg
suda.

Sud sudi u sastavu koji je redovno predviđen za sprovođenje vanparničnog postupka.

Posebnost je u tome što izjave i predloge učesnika mogu uzimati na zapisnik i sudski
pomoćnici (izuzetak- izjava kojom se potencijalni naslednik odriče nasleđa, ako tu izjavu
uzme sudski pomoćnik ona je ništava).

Obezbeđenje zaostavštine

Od momenta smrti ostavioca do momenta pravnosnažnog okončanja postupka moguće je

da su stvari koje čine zaostavštinu fizički neobezbeđene i da su podložne npr.kvarenju.
Pored toga, moguće je i da je neka od stvari u državini nekog od naslednika ili trećih lica
među kojima postoji spor o pravu na predmetu koji čini zaostavštinu. U ovim situacijama
neophodno je da sud interveniše i donese mere radi obezbeđenja zaostavštine.

Mere ostavinskog suda- Sud može da odredi mere za obezbeđenje zaostavštine u toku celog
postupka. Njih određuje ostavinski sud bilo po službenoj dužnosti ili na predlog ovlašćenih
lica, a mere može da odredi i javni beležnik po predlogu ovlašćenih lica. Sud može da
izrekne sledeće mere obezbeđenja:

174
  popis i procena zaostavštine- vrši sud po službenoj dužnosti (kada ne zna naslednike
ili njihovo boravište, kada treba da nasledi RS i sl.) ili po zahtevu legatara, naslednika
ili poverioca preminulog. Ovo može raditi i javni beležnik po zahtevu naslednika i
legatara. Svaki učesnik može da uloži prigovor na zapisnik u roku od 8 dana od kad je
primio zapisnik o popisu i proceni. Prigovor podnosi isključivo sudu.
 predaja zaostavštine na čuvanje
 postavljanje privremenog staraoca zaostavštine
 odvajanje zaostavštine od imovine naslednika (separatio bonorum)

Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine- može da ih odredi ostavinski sud, svaki

drugi sud na čijem području se nalaze predmeti koji čine zaostavštinu i javni beležnik.
Prilikom određenja privremenih mera ostavinski sud ima poslednju reč jer on može ili da
izmeni ili da stavi van snage svaku privremenu meru koju je doneo drugi sud ili javni
beležnik. Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine su:

 popis i procena zaostavštine

 predaja zaostavštine na čuvanje
 pečaćenje ostaviočevog stana i drugih njegovih prostorija
 svaka druga privremena mera koja se izriče u skladu sa ZIO radi obezbeđenja
novčanih ili nenovčanih potraživanja

Ostavinski sud jedini može da odredi prestanak mere pečaćenja prostorija. Privremene mere
za obezbeđenje zaostavštine se uvek određuju ex officio jer se radi o merama koje se
preduzimaju kada su naslednici nepoznati, odsutni ili ako naslednik nije sposoban da
upravlja zaostavštinom, a nema zakonskog zastupnika.

Zaostavština se privremeno obezbeđuje tako što se predaje na čuvanje pouzdanom licu.

Gotov novac, štedne knjižice i sl se uvek predaju na čuvanje sudu ili javnom beležniku. Javni
beležnik je dužan da obavesti sud o svim merama koje je preduzeo radi obezbeđenja
zaostavštine.

Privremeni staralac zaostavštine- Radi zaštite interesa naslednika i očuvanja nasledne mase
ostavvinski sud može da postavi i privremenog staraoca zaostavštine. Obično je to advokat
koji zastupa naslednike. Privremeni staralac zaostavštine se postavlja kada su naslednici
nepoznati, kada je nepoznato njihovo prebivalište ili kada postoji neki drugi opravdani
slučaj. Privremeni staralac ima položaj stranke po dužnosti.

Postupak raspravljanja zaostavštine- Ostavinski postupak se obavlja u nekoliko faza:

1. pripremanje raspravljanja zaostavštine

2. popis i procena zaostavštine
3. postupak ostavinskog suda po prijemu smrtovnice
4. raspravljanje zaostavštine
5. donošenje rešenja o nasleđivanju

175
Neophodno je da se utvrdi da je ostavilac preminuo i da se utvrdi da li je iza sebe ostavio
imovinu, koji je njen sastav i vrednost, da li postoji zaveštanje, da li je ostavilac imao
naslednike i sl.

Kada neko lice premine, matičar tu činjenicu upisuje u matične knjige i dužan je da
ostavinskom sudu dostavi izvod iz MKU u roku od 30 dana od upisa. Kada primi izvod, sud
donosi rešenje kojim javnom beležniku poverava da sačini smrtovnicu. Smrtovnica je javna
isprava u koju se unose podaci koji su relevantni za raspravljanje zaostavštine. Javni beležnik
je dužan da podatke koje predviđa zakon pribavi po službenoj dužnosti- ukoliko ne može to
da učini on sastavlja nepotpunu smrtovnicu i dostavlja je sudu. Važno je da saopšti podatke
koji bi pomogli sudu da pronađe naslednike. Kada je smrtovnica nepotpuna, sud je sam
sastavlja.

Popis i procenu zaostavštine vrši javni beležnik na osnovu odluke suda. Ovo je obavezna
procesna radnja u ostavinskom postupku. Sam popise se odnosi na imovinu koja je bila u
posedu ostavioca u momentu njegove smrti i ona imovina koja je u ostaviočevom vlasništvu,
ali se nalazi u posedu drugog lica. Popisu može da prisustvuje svako zainteresovano lice.
Učesnici mogu da podnesu prigovor ostavinskom sudu o popiusu ili proceni- prigovor nema
značaj pravnog leka već ostavlja mogućnost sudu da odredi drugog javnog beležnika koji bi
procenio imovinu.

Ukoliko je ostavilac ostavio testament, to se odmah navodi u smrtovnici i javni beležnik

dostavlja testament sudu uz smrtovnicu. Proglašenje testamenta vrši ostavinski sud ili drugi
stvarno nadležan sud kod kog se nađe testament. Ako je ostavilac sačinio pismeni testament
tada sud otvara testament i čita ga u prisustvu dva punoletna svedoka koji mogu da budu i
naslednici. O tome se sastavlja zapisnik. Za proglašenje testamenta nije bitno da li je on
punovažan ili ne i koliko je testamenata ostavio ostavilac. Ako je ostavio više njih, svaki se
čita i proglašava.

Ako je ostavilac ostavio usmeni testament a testamentarni svedoci su o tome sačinili i

potpisali ispravu, važe ista pravila. Ukoliko nema isprave o usmenom testamentu, onda sud
saslušava testamentarne svedoke, sačinjava zapisnik i proglašava testament.

U slučaju nestalog ili uništenog testamenta, sud saslušava sva zainteresovana lica o
postojanju testamenta, obliku u kom je bio sastavljen, načinu njegovog nastanka,sadržini i
okolnostima u kojima je nestao ili uništen. Kada se uveri o postojanju i sadržini testamenta i
ukoliko ne postoji spor između zainteresovanih lica oko postojanja testamenta, sud
proglašava zapisnik po odredbama koje važe za pismeni testament. U slučaju kada je
testament nestao ili je uništen i postoji opasnost od zloupotrebe zahteva se saglasnost
javnog pravobranioca.

Raspravljanje zaostavštine - sud određuje ročište i u pozivu na ročište sud će

zainteresovana lica obavestiti o pokretanju postupka i postojanju testamenta, ako postoji i
pozvati da odmah dostave sudu pismeni testament odnosno ispravu o usmenom
testamentu, ako se kod njih nalazi ili da naznače svedoke usmenog testamenta.Sud će u

176
pozivu upozoriti zainteresovana lica da mogu do okončanja postupka dati sudu izjavu da li se
primaju nasleđa ili se nasleđa odriču, a ako na ročište ne dođu ili ne daju izjavu - da se
pretpostavlja da se prihvataju nasleđa, i da će sud o njihovim pravima odlučiti prema
podacima kojima raspolaže. Posebno će ih upozoriti da izjava o delimičnom odricanju od
nasleđa i izjava o odricanju od nasleđa pod uslovom ne proizvodi pravno dejstvo.

Po pokretanju postupka za raspravljanje zaostavštine, ako je umrli ostavio testament, sud će

obavestiti i na ročište pozvati sva lica koja bi mogla po zakonu polagati pravo na nasleđe.Ako
je umrli postavio izvršioca testamenta, sud će i njega obavestiti o pokretanju postupka.

Ako se ne zna da li umrli ima naslednika sud će oglasom pozvati lica koja polažu prava na
nasleđe da se prijave sudu u roku od godine dana od objavljivanja oglasa. Oglas će se pribiti
na oglasnu tablu suda, objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije", a po potrebi i na
drugi način. Na isti način sud će postupiti ako je nasledniku postavljen privremeni staralac
zbog toga što je boravište naslednika nepoznato, a naslednik nema punomoćnika, ili zbog
toga što se naslednik ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalazi u
inostranstvu, tako da se dostavljanje nije moglo izvršiti. Po isteku roka, sud će raspraviti
zaostavštinu na osnovu izjave postavljenog staraoca i podataka kojima sud raspolaže.

U postupku za raspravljanje zaostavštine sud će raspraviti sva pitanja koja se odnose na

zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela i o pravu na legat. O
ovim pravima odlučuje sud, po pravilu, pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave.
O pravima lica koja nisu došla na ročište a uredno su pozvana sud će odlučiti prema
podacima kojima raspolaže, uzimajući u obzir njihove pismene izjave koje stignu do
donošenja odluke. Prilikom raspravljanja zaostavštine zainteresovana lica mogu davati izjave
bez prisustva drugih zainteresovanih lica i nije potrebno da se u svakom slučaju tim licima
daje prilika da se izjasne o izjavama drugih zainteresovanih lica. Ako sud posumnja da je lice,
koje po zakonu polaže pravo na nasleđe, jedini ili najbliži srodnik umrlog, saslušaće lica za
koja smatra da bi mogla imati jednako ili jače pravo na nasleđe, a ta lica pozvaće i oglasom.

Ako se naslednik primio nasleđa ili se odrekao nasleđa, mora izjavu o tome potpisati on sam
ili njegov zastupnik. Potpis na izjavi o primanju nasleđa ili o odricanju od nasleđa, koju je
pismeno podneo sudu, kao i potpis na punomoćju, moraju biti overeni. Uz izjavu treba
navesti da li se naslednik prima, odnosno odriče dela koji mu pripada po zakonu ili na
osnovu testamenta, ili se izjava odnosi na nužni deo. Izjavu o odricanju od nasleđa naslednik
može dati pred ostavinskim sudom i pred svakim drugim stvarno nadležnim sudom. Ovu
izjavu sa istim pravnim dejstvom naslednik može dati i pred konzularnim predstavnikom ili
diplomatskim predstavnikom Republike Srbije koji vrši konzularne poslove. Prilikom davanja
izjave o odricanju nasleđa sud će naslednike upozoriti da se može odreći nasleđa samo u
svoje ime.

Sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak
pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo
pravo. Ovako će sud postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a

177
naročito punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga
se po zakonu nasleđuje; činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelog supružnika i
potomaka ostaviočevih koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz
zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva, koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih
potreba; činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, naročito uračunavanje u nasledni
deo; činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga
za nedostojnost; činjenica o tome da li se neko lice odreklo od nasleđa. Ako u navedenim
slučajevima ne postoji spor o činjenicama, već se stranke spore o primeni prava, ostavinski
sud raspraviće pravna pitanja u postupku za raspravljanje zaostavštine.

Ako među strankama postoji spor o pravu na legat ili o drugom pravu iz zaostavštine, sud će
takođe uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim organom, ali neće
prekidati raspravljanje zaostavštine.

Ako se naslednici spore bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti
raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim
organom u ovim slučajevima: ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina
ulazi u zaostavštinu; ako između naslednika postoji spor povodom zahteva potomaka
ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji
odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine.

Rešenje o nasleđivanju- Kad sud utvrdi kojim licima pripada pravo na nasleđe, oglasiće ta
lica za naslednike rešenjem o nasleđivanju. Ovo rešenje mora da sadrži: lično ime umrlog,
ime jednog od roditelja, zanimanje, datum rođenja i državljanstvo umrlog, a za umrla lica
koja su bila u braku i njihovo prezime koje su nosili pre stupanja u brak; označenje
nepokretnosti sa podacima iz zemljišnih knjiga, kao i označenja pokretnih stvari sa pozivom
na popis; lično ime, zanimanje i prebivalište naslednika, odnos naslednika prema ostaviocu -
da li nasleđuje kao zakonski ili testamentalni naslednik, a ako ima više naslednika i deo u
kome učestvuju u nasleđu; da li je i koliko pravo naslednika odloženo zbog nedospelog
vremena ili je ograničeno na izvesno vreme, ili je odloženo zbog neispunjenja uslova, ili je
zavisno od raskidnog uslova, odnosno naloga, koji se imaju smatrati kao raskidni uslov, ili
ograničeno pravom plodouživanja i u čiju korist; lično ime, zanimanje i prebivalište lica
kojima je pripao legat, plodouživanje ili koje drugo pravo iz zaostavštine sa tačnim
naznačenjem tog prava. Ako u postupku za raspravljanje zaostavštine svi naslednici
sporazumno predlože deobu i način deobe, sud će ovaj sporazum uneti u rešenje o
nasleđivanju.

Rešenje o nasleđivanju dostaviće se svim naslednicima i legatarima, kao i drugim licima koja
su u toku postupka istakla zahtev iz zaostavštine. Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju
dostaviće se nadležnom organu uprave.

Kad budu podneti dokazi o izvršenju i obezbeđenju obaveze koje su nasledniku naložene
testamentom u korist lica koja nisu sposobna da se sama staraju o svojim poslovima ili za
postizanje neke opšte korisne svrhe, sud će narediti da se u zemljišnu ili drugu javnu knjigu

178
izvrše potrebni upisi, kao i da se ovlašćenim licima predaju pokretne stvari koje se nalaze na
čuvanju kod suda.

Kad je pravo naslednika ili legatara odloženo zbog nedospelosti vremena ili je ograničeno na
izvesno vreme, ili je odloženo zbog još neispunjenog uslova ili je zavisno od raskidnog
uslova, odnosno naloga koji se ima smatrati kao raskidni uslov, sud će po predlogu
zainteresovanog lica odrediti privremene mere za obezbeđenje odnosnog dela zaostavštine
po odredbama zakona koji uređuje izvršenje i obezbeđenje, ukoliko testamentom nije
drukčije određeno.

Ako naslednici ne osporavaju legat, sud može i pre donošenja rešenja o nasleđivanju, a na
zahtev legatara doneti posebno rešenje o legatu.U tom slučaju shodno će se primenjivati
odredbe o dostavljanju pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju nadležnom organu uprave, o
upisima u zemljišnoj knjizi i o predaji pokretnih stvari koje se nalaze na čuvanju kod suda.

Nasledno-pravni zahtevi posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju- Ako se po

pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu pronađe imovina, za koju se u
vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati
zaostavštinu već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranije donesenog
rešenja o nasleđivanju. Ako ranije nije raspravljena zaostavština, sud će raspraviti
zaostavštinu samo ako se pronađena imovina sastoji iz nepokretnosti. Ako se pronađena
imovina sastoji iz pokretne imovine, sud će raspraviti zaostavštinu samo na zahtev
zainteresovanih lica.

Ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu pronađe testament

sud će ga proglasiti i dostaviti ostavinskom sudu, a zadržaće njegov prepis. Ostavinski sud
neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će obavestiti zainteresovana lica o proglašenju
testamenta i upozoriti ih da mogu svoja prava na osnovu testamenta ostvariti u parničnom
postupku.

Ako po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu neko lice koje nije
učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine polaže pravo na zaostavštinu kao
naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da
svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku. Ako se koji od naslednika ranije odrekao
nasleđa, pa se pronađe imovina za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada
zaostavštini, sud će ga pozvati radi davanja nasledničke izjave i ako izjavi da se prima
nasleđa na toj imovini, sud će postupiti na način određen u stavu 1 ovog člana.

Kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju ili

rešenjem o legatu, a postoje uslovi za ponavljanje postupka po pravilima parničnog
postupka, neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine, već stranke svoja prava
mogu ostvariti u parničnom postupku.

179
 11. Postupak za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost
U ovom postupku sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik
eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili
punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost.

Ako korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik ne zaključe sporazum o naknadi za

eksproprisanu nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravnosnažnosti rešenja o
eksproprijaciji, ili ako javni pravobranilac oceni da je njihov sporazum zaključen na štetu
korisnika javnih sredstava, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove
dužan je da pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima bez odlaganja dostavi
nadležnom sudu. Ako nadležni organ uprave ne postupi u smislu stava 1 ovog člana, Sud će,
na inicijativu učesnika, sam zatražiti da mu se pravosnažno rešenje o eksproprijaciji sa
spisima dostavi.

Postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće se i vodi po

službenoj dužnosti. Ovaj postupak je hitan. Ako raniji sopstvenik eksproprisane
nepokretnosti u toku postupka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika ili
je njegovo boravište nepoznato, sud će mu postaviti privremenog zastupnika i o tome bez
odlaganja obavestiti organ starateljstva.

O naknadi za eksproprisanu nepokretnost sud raspravlja i odlučuje u veću sastavljenom od

jednog sudije, kao predsednika veća i dvojice sudija porotnika.

Sud će odrediti ročište da bi korisniku eksproprijacije i ranijem sopstveniku dao mogućnost

da se izjasne o obliku i obimu, odnosno visini naknade, kao i o dokazima o vrednosti
nepokretnosti koji se pribavljaju po službenoj dužnosti. Kad se po zakonu Republika Srbija,
autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave smatra korisnikom
eksproprijacije, a eksproprijacija je izvršena za potrebe drugog pravnog lica, na ročište se
kao učesnik poziva i to pravno lice. Sud će na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici
predlože, ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, a po potrebi odrediće i
veštačenje. Ako korisnik eksproprijacije nije Republika Srbija, autonomna pokrajina,
odnosno jedinica lokalne samouprave, a sud oceni da je sporazum o naknadi u postupku
pred nadležnim organom uprave zaključen na štetu korisnika javnih sredstava, na ročište se
poziva i javni pravobranilac.

Pošto utvrdi sve važne činjenice, sud donosi rešenje kojim određuje oblik i obim, odnosno
visinu naknade. Ako se korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik sporazumeju o obliku i
obimu, odnosno visini naknade, sud će svoje rešenje zasnovati na njihovom sporazumu,
ukoliko nađe da nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim
običajima. Rešenje se dostavlja javnom pravobraniocu i kad nije učestvovao u postupku
njegovog donošenja.

Ako se korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik sporazumeju da se naknada za

eksproprisanu zgradu ili stan odredi u obliku davanja druge zgrade ili stana, sporazumom će

180
odrediti i rok za izvršenje uzajamnih obaveza. Ako taj rok ne odrede, sud će rešenjem o
naknadi odrediti rok u skladu sa odgovarajućom odredbom Zakona o eksproprijaciji o
iseljenju iz eksproprisane zgrade, odnosno stana kao posebnog dela zgrade. Ovo se shodno
primenjuje i na zemljoradnika, kad mu je, po sporazumu sa korisnikom eksproprijacije ili na
njegov zahtev, naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište određena davanjem u
svojinu druge nepokretnosti.

Troškove postupka snosi korisnik eksproprijacije, osim troškova koji su izazvani

neopravdanim postupcima ranijeg sopstvenika.

Izvršni
postupak

181
 1. Predmet izvršnog postupka
Kognicioni postupci, parnični i vanparnični, se okončavaju meritornom sudskom odlukom. U
situaciji u kojoj dužnik neće da postupi po zapovesti sudske odluke, pošto samopomoć nije
dozvoljena, poverilac može svoje potraživanje prema dužniku da ostvari samo u izvršnom
postupku.

Izvršni postupak je zakonom uređen postupak u kome se realizuju ovlašćenja poverilaca iz

pojedinačnih pravnih akata primenom monopola sile države. Predmet izvršenja nije imovina
dužnika kao takva već pojedine stvari ili prava iz te imovine.

2. Načela izvršnog postupka

Načelo dispozicije- poverilac suvereno odlučuje da li će zahtevati prinudno namirenje svog
potraživanja. Pri tom je vezan sadržinom izvršne isprave.

Izvršni postupak se pokreće predlogom za izvršenje koji sudu podnosi izvršni poverilac. On
može da u predlogu za izvršenje precizira predmete izvršenja kao i način izvršenja, a može i
da zahteva da se izvršenje sprovede na čitavoj imovini dužnika. Sud je ovim predlogom
vezan.

Čak i nakon pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, poverilac može da povuče u celini ili
delimično predlog za izvršenje i tada sud donosi rešenje kojim obustavlja postupak i ukida
sve sprovedene izvršne radnje. Povlačenje predloga je moguće sve dok neko treće lice ne
stekne neko stvarno pravo na predmetu izvršenja odnosno ne može da se povuče predlog
ako se time dira u stečena prava trećih lica.

Izvršni dužnik može da pobija žalbom ili prigovorom repenje suda. Stranka takođe može taj
prigovor i da povuče, a može i da podnese predlog za protivizvršenje.

Značaj dispozitivnih procesnih radnji u izvršnom postupku je mali jer se on obavlja po

službenoj dužnosti od momenta kada je izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje.
Postupak može da se pokrene i po službenoj dužnosti (načelo oficioznosti) kada je reč o
naplati novčanih kazni i o troškovima izvršnog postupka.

182
Načelo obostranog saslušanja stranaka- važi ograničeno u izvršnom postupku i u postupku
obezbeđenja.Tako, predlog za izvršenje se nikada ne dostavlja izvršnom dužniku, već mu se
dostavlja samo rešenje kojim je dopušteno izvršenje. Rešenje kojim se odbacuje ili odbija
predlog za izvršenje dostavlja se samo izvršnom poveriocu, ne i izvršnom dužniku. Izvršni
dužnik dobija mogućnost da se izjasni na navode izvršnog poverioca tek kad mu rešenje o
izvršenju odnosno rešenje o određenju privremenih mera bude dostavljeno. Pravni lekovi u
izvršnom postupku su dvostrani- uvek se dostavljaju drugoj strani na odgovor.

Istražno načelo- vlada u izvršnom postupku. Jer kada izvršni poverilac podnese sudu uredan
predlog za izvršenje, on ne mora u daljem toku postupka da se stara na koji način će se
izvršiti njegovo potpuno namirenje. Poverilac u izvršnom postupku ne snosi subjektivni teret
dokazivanja.

Izuzeci važe tamo gde su moguće dispozitivne radnje stranaka. Ovde procesni teret
saopštavanja činjenica pada na stranke i nepotpune podneske sud odbacuje kao
nedopuštene. Isto važi i kada stranke pobijaju rešenje o izvršenju bilo žalbom, bilo
prigovorom.

Načelo formalnog legaliteta- postupku sudskog izvršenja prethodi kognicioni postupak koji
se u većini slučajeva okončava pravnosnažnim pojedinačnim pravnim aktom. Zato se u
izvršnom postupku ne sprovodi novi kognicioni postupak u vezi sa pravom ili pravnim
ovlašćenjem koje izvršni sud treba da prinudno izvrši.

Ovo načelo znači da je izvršni sud vezan tzv. izvršnom ispravom (pravnosnažnim
pojedinačnim pravnim aktom) koja služi kao osnov za izvršenje. On ne može da preispituje
da li je ona zakonita i tačna. Izvršni sud je dužan da bez odlaganja donese rešenje o izvršenju
kada mu je podnet predlog za izvršenje (ako su ispunjene i druge procesne pretpostavke).

Načelo formalnog legaliteta ne važi kada je u pitanju izvršenje na osnovu verodostojne

isprave niti kada se izvršenje dozvoljava na osnovu isprava čijem donošenju nije prethodio
kognicioni postupak.

Načelo zaštite dužnika ili načelo zaštite poverioca (načelo proporcionalnosti)- Poveriocu ne
sme da se preda manje nego što potražuje niti dužniku sme da se uzme više nego što
duguje. Namirenje poverioca ne sme da ima za posledicu da se dužnik ekonomski uništi i
izvršenjem ne sme da se vređa pravo na poštovanje njegove ličnosti.

Načelo vremenskog redosleda-Ovo načelo važi u dva smisla- prvo, sud je dužan da
predmete uzima u rad po redosledu po kojem ih je primio; drugo, ako se na istoj stvari
sprovodi izvršenje u korist više izvršnih poverilaca oni se namiruju onim redom kako su
vremenski stekli pravo da se iz tog predmeta namire. Od ovog principa postoje dva izuzetka:

1. kada priroda potraživanja zahteva drugačiji redosled namirenja - ako se potraživanje

tiče egzistencije građana (alimentacija, vraćanje radnika na rad) onda ono ima
prioritet. Za promenu u redosledu namirenja potrebna je pismena saglasnost
predsednika suda.

183
 2. kada posebne prilike nalažu odstupanje- posebne prilike su okolnosti koje su od
uticaja na predmet izvršenja, naročito one koje mogu da utiču na njegovu propast,
oštećenje ili umanjenje vrednosti

Kada poverilac namiruje svoje novčano potraživanje na pokretnim stvarima važi princip
vremenskog prioriteta (prior tempore potior iure). Kod nepokretnosti razlikujemo dve
situacije - kada je izvršni poverilac upisao zabeležbu o hipotekarnij prodaji pre nego što je
doneto rešenje o izvršenju (tada prednost ima poverilac koji je ranije upisao zabeležbu) i
kada je rešenje o izvršenju doneto pre upisa zabeležbe (tada zabeležba gubi pravno dejstvo,
a namirenje poverilaca se vrši prema ZIO).

U izvršnom postupku važe još tri principa koja se tiču vremenskog redosleda namirenja:

 princip realnog prioriteta- prvenstvo se stiče bez obzira kada je stečeno pravo na
namirenje (npr. zakonsko izdržavanje)
 princip egaliteta - srazmerno namirenje poverilaca istog reda
 princip ekskluziviteta- na određenim predmetima se namiruju samo neka
potraživanja

Načelo efikasnosti- Izvršni postupak se sprovodi bez odlaganja i bez odugovlačenja.

Propisani su kratki rokovi za preduzimanje procesnih radnji i ovaj postupak se uvek sprovodi
hitno. Pored ovoga načelo efikasnosti se ostvaruje i na sledeće načine:

 neuredni podnesci se odbacuju bez mogućnosti ispravke ili dopune

 zastoj u postupku nije dopušten
 nisu dopušteni vanredni pravni lekovi
 ako nastupi razlog po kom ex lege dolazi do prekida postupka,izvršitelj postavlja
stranci privremenog zastupnika i postupak se nastavlja i pre nego što otpadne razlog
za prekid postupka
 izvršenje se sprovodi i pre nego što rešenje o izvršenju postane pravnosnažno
 zahev za izuzeće sudije ne odlaže izvršenje ili obezbeđenje

Načelo pismenosti- Izvršni posutpak se odvija na osnovu podnesaka. Ročište se zakazuje

samo u postupku obezbeđenja kada se konstituiše založno pravo na stvari sporazumom
stranaka. Pored ovoga, javni izvršitelj može da sasluša stranke i učesnike u postupku van
ročišta ako želi da razjasni pojedina pitanja.

Načelo zastrašivanja- ZPP vrši pritisak na sudiju da po svaku cenu održi kratke rokove
predviđene zakonom i njegovo propuštanje povlači disciplinsku odgovornost sudije.
Učesnicima se preti izricanjem visokih novčanih kazni , pa i zamenom novčane kazne kaznom
zatvora do 60 dana. Za izvršnim dužnikom se raspisuje poternica ako izbegava sprovođenje
izvršenja i on se prinudno dovodi pred sud. U sprovođenju izvršenja javnom izvršitelju uvek
može da asistira policija.

184
 3. Sud u izvršnom postupku
Subjekti u izvršnom postupku su sud, izvršitelj i javni izvršitelj, stranke i učesnici.

Postupak izvršenja se deli na dve osnovne faze, prva je određenje izvršenja, druga je
sprovođenje izvršenja. Stvarna nadležnost suda podrazumeva sledeće:

 sud je isključivo nadležan da donese rešenje o izvršenju, bilo da se radi o predlogu za

izvršenje koji je podnet na osnovu izvršne ili verodostojne isprave. Javni izvršitelj ne
može da donese rešenje o izvršenju osim u jednom slučaju
 sud je isključivo nadležan i da sprovede izvršenje, ali samo u 4 slučaja, kada se
sprovodi izvršenje:

1. zajedničkom prodajom nepokretnih i pokretnih stvari

2. nenovčanih činidbi upravljenih na činjenje, nečinjenje i trpljenje
3. izvršnih isprava koje se odnose na porodične odnose
4. vraćanjem radnika na rad

Što se tiče stvarne nadležnosti u užem smislu, stvarno je nadležan osnovni sud, a za
privredne stvari privredni sud.

Mesna nadležnost- Određuje se prema prebivalištu ili boravištu odnosno sedištu izvršnog
dužnika. Isključiva mesna nadležnost postoji kada se izvršenje sprovodi na nepokretnostima
(sud gde se nepokretnost nalazi). Ako je u predlogu za izvršenje naznačeno više sredstava ili
predmeta izvršenja za odlučivanje je mesno nadležan onaj sud koji je nadležan da odlučuje o
sredstvu/predmetu koje je prvo naznačeno. Postoji mogućnost da je jedan sud nadležan da
donese izvršenje a drugi da ga sprovede.

Sastav suda- U prvom stepenu uvek sudi sudija pojednimac a po pravnim lekovima veće
sastavljeno od troje sudija neposredno višeg suda.

Izuzeće sudije- Primenjuju se odredbe ZPP-a. U situaciji kada izvršenje sprovodi sud zahtev
može da se istakne sve do okončanja izvršnog postupka/postupka obezbeđenja. Kada
izvršenje sprovodi izvršitelj onda zahtev može da se istakne sve dok ne istekne rok za
donošenje rešenja po žalbi ili prigovoru protiv rešenja o izvršenju.

185
 4. Javni izvršitelj
Sud je jednini organ koji ima vlast da rešenjem odredi izvršenje. Sudski izvršitelj je službeno
lice zaposleno u sudu,a javni izvršitelj je fizičko lice koje imenuje Ministar pravde i koji
sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju. On u tu svrhu vrši javna ovlašćenja koja
mu poverava zakon. Javni izvršitelj dela kao preduzetnik ili kao član ortačkog društva čiji
članovi mogu da budu samo izvršitelji.

Stvarna i mesna nadležnost- javni izvršitelj je isključivo nadležan da postupa u stvarima radi
namirenja novčanih potraživanja koja se odnose na komunalne usluge i srodne delatnosti. U
ovim stvarima on donosi rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i sprovodi
izvršenje. U ostalim stvarima on samo sprovodi izvršenje.

Mesna nadležnost se određuje prema području za koje je imenovan. Međutim, on može da

preduzima procesne radnje i van tog područja, bilo sam bilo preko javnog izvršitelja koji je
imenovan za to područje.

Isključenje i izuzeće- Ako javni izvršitelj preduzme radnje uprkos tome što postoje razlozi za
isključenje, to se smatra teškom disciplinskom povredom.

Osnovni razlog za isključenje javnog izvršitelja se zasniva na postulatu da niko ne može da

postupa u svojoj pravnoj stvari. Smatra se da javni izvršitelj postupa u svojoj stvari kada
odlučuje o:

 njegovim pravima i obavezama

 pravima i obavezama
 njegovog supružnika/vanbračnog partnera
 srodnika u pravoj liniji ili pobočnog srodnika do 4. stepena
 lica sa kojim je u odnosu staratelja/usvojitelja/hranjenika
 lica čiji je zakonski zastupnik
 pravnog lica čiji je osnivač ili član

Razlog za izuzeće je kada postooje činjenice koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost.

Javni izvršitelj bi trebalo sam da se isključi kada primeti razloge za njegovo isključenje.
Zahtev za izuzeće podnosi izvršni dužnik sudu do momenta okončanja izvršnog postupka.
Sud o zahtevu odlučuje rešenjem i to hitno u roku od 5 dana. Ako sud usvoji zahtev, izvršni
poverilac je dužan da u roku od 5 dana odredi novog javnog izvršitelja (u suprotnom se
postupak obustavlja). Ako sud ne usvoji zahtev, dužnik može da podnese prigovor.

186
Zahtev za izuzeće ne odlaže tok izvršnog postupka,jedino ako se izvršitelj sam isključi
postupak bi trebalo da bude prekinut na 5 dana.

Pravni položaj javnog izvršitelja- on je nosilac javne funkcije i vrši javna ovlašćenja, ali
istovremeno nije i organ vlasti niti državni službenik (ne prima platu od države niti penziju).
Njega imenuje ministar pravde pojedinačnim pravnim aktom za područje jednog privrednog
odnosno višeg suda. Javni izvršitelj ne može da vrši niti jednu drugu javnu funkciju niti može
da bude zastupnik ili punomoćnik stranaka. Kao nosilac javne funkcije ne može da odbije
zahtev poverioca da sprovede izvršenje osim u slučaju njegove sprečenosti.

Ovlašćenja- Javni izvršitelj sam sprovodi izvršni postupak. On primarno donosi zaključke u
izvršnom postupku , a rešenje o izvršenju jedino kada postoji njegova isključiva nadležnost.
Javni izvršitelj je dužan da se rukovodi principom proporcionalnosti u namirenju. Njemu
pripada i dužnost da prikupi sve moguće podatke o izvršnom dužniku koji su nužni kako bi
izvršni postupak ostvario svoj cilj.

Prava i obaveze- Javni izvršitelj ima pristup svim podacima koje državni organi, banke,
poslodavci i sl vode o izvršnom dužniku i oni su dužni da mu na njegov zahtev stave te
podatke na raspolaganje. Pored toga, javni izvršitelj ima pravo na nagradu za svoj rad i pravo
na naknadu troškova.

Javni izvršitelj ima i obavezu da otvori i vodi najmanje jedan bankarski račun na koji se
isključivo uplaćuju sredstva ostvarena u postupku izvršenja. Sredstva ne mogu da budu
predmet plenidbe radi namirenja ličnih dugova javnog izvršitelja. On je dužan da ta sredstva
bez odlaganja prebaci na račun izvršnog poverioca.

Pored toga, da bi se obezbedila transparentnost u radu, dužan je da vodi evidenciju o svim

procesnim radnjama koje je sproveo u postupku izvršenja ili obezbeđenja. Takođe, jednom
godišnje podnosi Komori izvršitelja izveštaj o njegovoj imovini - ukoliko postoji nesaglasnost
podataka i stvarnog stanja to je razlog za njegovo razrešenje dužnosti.

Javni izvršitelj je dužan da sve podatke do kojih je došao u obavljanju svoje delatnosti čuva
kao poslovnu tajnu i ne sme te podatke da iskoristi da bi sebi ili trećem licu pribavio neku
korist.

Odgovornost- Država ne odgovara za rad privatnog izvršitelja. On sam čitavom svojom

imovinom odgovara za štetu koja nastane njeovom krivicom. Odgovornost za nastalu štetu
je građanskopravne prirode i na nju se primenjuju odredbe ZOO. Javni izvršitelj odgovara i za
rad zamenika javnog izvršitelja (solidarno) kao i za rada njegovog pomoćnika (odgovara
prema pravilima koja važe za odgovornost za radnje drugih lica)

Nadzor nad radom- Rad javnih izvršitelja nadzire ministarstvo. Ministarstvo vrši nadzor na
sopstvenu inicijativu, na predlog predsednika suda za čije područje je javni izvršitelj
imenovan ili po pritužbi drugog javnog izvršitelja, stranke ili učesnika u postupku.

187
Ministarstvo je ovlašćeno da:

1) pribavi od stranaka i učesnika u postupku i predsednika sudova za čije područje je javni

izvršitelj imenovan sve podatke o načinu na koji je javni izvršitelj donosio rešenja i zaključke i
preduzimao radnje izvršenja i obezbeđenja;

2) zahteva dokumentaciju o visini troškova postupka izvršenja i obezbeđenja;

3) zahteva izveštaje i dokaze o tome kako su dostavljani akti sudova i javnog izvršitelja i
pismena stranaka i drugih učesnika u postupku;

4) načini uvid u izbor sredstva i predmeta izvršenja i njihove promene u toku izvršnog
postupka ili postupka obezbeđenja;

5) zatraži izveštaj o tome da li je i koliko puta ponavljana ista radnja izvršenja ili
obezbeđenja;

6) načini uvid u rad kancelarije javnog izvršitelja radi provere primene Standarda
profesionalnog ponašanja javnih izvršitelja;

7) načini uvid u evidenciju o postupcima izvršenja i obezbeđenja i finansijskom poslovanju;

8) pribavi druge podatke koji su potrebni da se odluči o tome da li će se protiv javnog

izvršitelja pokrenuti disciplinski postupak.

Državni službenik koji je vršio nadzor dužan je da zapisnik o nadzoru i dokaze prosledi
disciplinskom tužiocu ministarstva i disciplinskom tužiocu Komore. Vršenje nadzora
ministarstva nad radom javnih izvršitelja podrobnije propisuje ministar.

Nadzor Komore nad radom javnih izvršitelja

Rad javnog izvršitelja nadzire i Komora, najmanje jednom u dve godine (redovni nadzor), pri
čemu proverava i primenu Standarda profesionalnog ponašanja javnih izvršitelja.Komora
može izvršiti vanredni nadzor po pritužbi stranke ili učesnika u postupku. Osim ovlašćenja
ministarstva,Komora ima ovlašćenja i da:

1) načini uvid u predmete, podatke i drugi arhivski materijal javnog izvršitelja, stvari i novac
uplaćen na ime jemstva i priznanice za naplaćene iznose na ime naknade za rad i naknade
troškova javnog izvršitelja;

2) načini uvid u poslovne knjige, evidenciju o postupcima izvršenja i obezbeđenja i

finansijskom poslovanju, uvid u spise predmeta i uvid u uskladištene stvari;

3) zahteva od javnog izvršitelja sve neophodne podatke o njegovom poslovanju;

188
4) pribavi od nadležnih organa i organizacija podatke o poslovanju javnog izvršitelja;

5) preduzme druge radnje, saglasno zakonu i propisu Komore.

Komora može da javnom izvršitelju naloži otklanjanje nedostataka u određenom roku, ako je
po prirodi stvari to moguće. Zapisnik o nadzoru i dokazi prosleđuju se disciplinskom tužiocu
Komore i disciplinskom tužiocu ministarstva. Vršenje nadzora Komore nad radom javnih
izvršitelja podrobnije propisuje Komora.

5. Stranke, učesnici i treća lica u izvršnom postupku

Stranke su izvršni poverilac i izvršni dužnik. Ko se smatra strankama određuje se prema
sadržini izvršne isprave (tužilac i tuženi ili formalni učesnici iz vanparničnog postupka).
Svojstvo izvršnog poverioca se određuje materijalnoprvno, a izvršni dužnik je određen čisto
procesno.

Stranke moraju da budu jasno određene, a ako to nije slučaj izvršna isprava nije pogodna za
izvršenje i sud će odbaciti izvršni predlog. U slučaju materjalnopravne sukcesije kada se
izvršni postupak ne sprovodi u korist/protiv lica na koje glasi izvršna isprava. Kod univerzalne
sukcesije sukcesor može da povede ili nastavi postupak i stiče svojstvo stranke. Kod
singularne sukcesije svojstvo se dokazuje javnom ili zakonom overenom ispravom.

Kada do sukcesije dođe nakon što je doneto rešenje o izvršenju, izvršitelj donosi zaključak
kojim se utvrđuje da je sticalac stupio na mesto ranijeg izvršnog poverioca/dužnika. Sticalac
stupa u postupak u stanju u kom se on nalazi u momentu stupanja.

Učesnici su lica čiji je imovinskopravni položaj tangiran izvršnim postupkom, a nisu stranke u
postupku. Treća lica su lica koja tvrde da na predmetu izvršenja imaju pravo koje sprečava
sprovođenje izvršenja (npr. vlasnik stvari koja je obuhvaćena izvršenjem)

6. Izvršna isprava

Izvršna isprava je pojedinačni pravni akt kojim je autoritativno utvrđeno postojanje

potraživanja. To su samo one isprave za koje zakon određuje da se smatraju izvršnim
ispravama. U našem pravu izvršne isprave su pojedinačni pravni akti sudova i drugih
državnih organa.

Sledeći pojedinačni pravni akti se smatraju izvršnom ispravom:

 izvršna sudska odluka ili sudsko poravnanje koje glase na davanje, činjenje,
nečinjenje ili trpljenje

189
  izvršna odluka doneta u prekršajnom ili upravnom postupku,ako glasi na novčanu
obavezu
 poravnanje doneto u upravnom postupku koje glasi na novčanu obavezu
 izvod iz registra zaloge i izvod iz registra finansijskog lizinga
 strana sudska i arbitražna odluka
 ugovor o hipoteci i založna izjava ako su upisani u katastar nepokretnosti
 plan reorganizacije u stečajnom postupku čije je usvajanje rešenjem potvrdio sud
 javnobeležnička isprava ako ima dejstvo izvršnosti
 sporazum o rešavanju spora putem posredovanja,ako ispunjava zakonom propisane
uslove da bi se smatrao izvršnom ispravom

Izvršnom sudskom odlukom smatra se presuda suda, rešenje suda , platni nalog i arbitražna
odluka. U vanparničnom postupku rešenja suda doneta u kontencioznim nepravim
vanparničnim stvarima imaju svojstvo izvršne isprave. Deklaratorne i preobražajne odluke
suda ne mogu da budu izvršne isprave jer one utvrđuju ili neposredno kreiraju novo pravno
stanje.

Iz skripte sa grupe: Izvršna isprava postaje izvršna kada je pravnosnažna i kada istekne rok
određen u njoj za dobrovoljno izvršenje obaveze (paricioni rok). Ako u izvršnoj ispravi nije
odredjen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, on iznosi 8 dana od dostavljanja izvršne
isprave izvršnom dužniku. Sudska odluka koja glasi na činjenje ili davanje postaje izvršna ako
je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze. Sudska
odluka koja glasi na nečinjenje ili trpljenje postaje izvršna kada postane pravnosnažna (dakle
nije potreban istek paricionog roka), osim ako u njoj nije drukčije određeno. Kada je u
izvršnoj ispravi dužnik obavezan na plaćanje ili izvršenje činidbe, izvršnost nastupa tek kada
je potraživanje dospelo. Izvršnost odluka upravnih organa ceni se po pravilima upravnog
prava odnosno odluka iz upravnog postupka izvršna je istekom roka za žalbu odnosno
dostavljanjem stranci. Sudsko poravnanje postaje izvršno ako je potraživanje koje je u njemu
sadržano dospelo. Dospelost potraživanja se dokazuje zapisnikom o poravnanju ili javnom ili
po zakonu overenom ispravom.

190
 7. Verodostojna isprava
Rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave donosi se radi namirenja novčanog
potraživanja. Verodostojne isprave su:

 menica i ček domaćeg ili stranog lica, sa protestom ako je potreban za zasnivanje
potraživanja
 izvod iz Centralnog registra hartija od vrednosti o stanju na računu zakonitog imaoca
obveznica ili instrumenta tržišta novca (trezorski, blagajnički i komercijalni zapisi) i
odluka o njihovom izdavanju
 račun domaćeg ili stranog lica, sa otpremnicom ili drugim pismenim dokazom o tome
da je izvršni dužnik obavešten o njegovoj obavezi
 izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama
 obračun ili izvod iz poslovnih knjiga za potraživanje takse za javni medijski servis
 javna isprava koja stvara izvršivu novčanu obavezu
 bankarska garancija
 akreditiv
 overena izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje banku da s njegovog računa prenese
novčana sredstava na račun izvršnog poverioca
 obračun kamate sa dokazom o osnovu dospelosti i visini potraživanja
 privremena ili okončana situacija o izvršenim građevinskim radovima
 obračun o nagradi i naknadi troškova advokata.

Podobnost verodostojne isprave za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne

isprave-Verodostojna isprava podobna je da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju na
osnovu verodostojne isprave ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku i
predmet, vrstu, obim i dospelost obaveze izvršnog dužnika. Ako dospelost obaveze ne može
da se utvrdi iz verodostojne isprave, izvršni poverilac dužan je da uz verodostojnu ispravu
priloži pismeni dokaz da je izvršnom dužniku ostavio naknadni rok da ispuni obavezu.

8. Odluke i pravna sredstva u izvršnom postupku

Odluke- Sud i javni izvršitelj donose rešenja i zaključke. Rešenjem se odlučuje o predlogu za
izvršenje ili obezbeđenje, zatim o prigovoru, žalbi i u drugim slučajevima određenim ovim
zakonom. Rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ne mora biti

191
obrazloženo. Zaključkom se nalaže preduzimanje izvršnih radnji i upravlja izvršnim
postupkom.

Pravni lekovi- Pravni lekovi u izvršnom postupku jesu žalba i prigovor. Žalbom se pobija
rešenje prvostepenog suda ili javnog izvršitelja, ako ovim zakonom nije određeno da žalba
nije dozvoljena ili da se takvo rešenje pobija prigovorom. Prigovor se podnosi protiv rešenja
donetog o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, protiv drugih rešenja
prvostepenog suda ili javnog izvršitelja određenih ovim zakonom, i kao prigovor trećeg lica.
Protiv rešenja donetog o prigovoru protiv rešenja dozvoljen je prigovor samo kod prigovora
trećeg lica, a žalba samo protiv rešenja donetog po prigovoru protiv rešenja o izvršenju na
osnovu verodostojne isprave.

Protiv zaključka nisu dozvoljeni ni prigovor, ni žalba. Prigovor ili žalba koji su podneti protiv
zaključka odbacuju se u rešenju ili zaključku kojim se okončava izvršni postupak.

9. Protivizvršenje
Predlog za protivizvršenje-Izvršni dužnik može, kada je izvršenje već okončano, podneti
sudu predlog za protivizvršenje. U predlogu za protivizvršenje sadržan je zahtev da sud
donese rešenje kojim obavezuje izvršnog poverioca da vrati izvršnom dužniku ono što je
primio izvršenjem u roku od osam dana i odredi sredstvo i predlog izvršenja ako izvršni
poverilac ne vrati što je primio u roku.

Nadležni sud-Predlog za protivizvršenje podnosi se sudu koji je mesno nadležan da izvršnom

dužniku prinudno vrati ono što je izvršni poverilac primio. Isti sud i odlučuje o predlogu. Sud
rešenjem odbacuje predlog za protivizvršenje koji ne sadrži zahtev da se izvršni poverilac
obaveže da vrati ono što je primio ili u kome nisu naznačeni sredstvo i predmet izvršenja,
bez prethodnog vraćanja predloga na dopunu.

Razlozi za protivizvršenje-Predlog za protivizvršenje podnosi se ako je:

1) izvršna isprava pravnosnažno ili konačno ukinuta, preinačena, poništena, stavljena van
snage ili je na drugi način utvrđeno da nema dejstvo - u roku od 30 dana od kada je izvršni
dužnik primio odluku o tome;

2) u toku izvršnog postupka izvršni dužnik dobrovoljno namirio potraživanje izvršnog

poverioca mimo suda tako da je izvršni poverilac dvostruko namiren - u roku od 30 dana od
okončanja izvršnog postupka;

3) rešenje o izvršenju ukinuto ili preinačeno tako da je predlog za izvršenje odbačen ili
odbijen - u roku od 30 dana od kada je izvršni dužnik primio odluku;

4) pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena nedozvoljenost izvršenja - u roku od 30 dana

od kada je izvršni dužnik primio odluku;

192
5) izvršni poverilac primio više od svog potraživanja ili ako pri izvršenju na zaradi i drugim
stalnim novčanim primanjima nisu poštovane odredbe o ograničenju izvršenja - u roku od 30
dana od okončanja izvršnog postupka.

Izvršni dužnik ne može da ostvaruje potraživanje u parničnom postupku dok ne istekne rok u
kome može da predloži protivizvršenje.

Postupak po predlogu za protivizvršenje-Predlog za protivizvršenje dostavlja se izvršnom

poveriocu da se o njemu izjasni u roku od osam dana, uz upozorenje na posledice
propuštanja. Ako se izvršni poverilac blagovremeno ne izjasni o predlogu ili predlog ne
ospori, predlog se usvaja. Blagovremeno osporeni predlog usvaja se ili odbija, u zavisnosti od
okolnosti.

Sadržina rešenja o usvajanju predloga za protivizvršenje i žalba- U rešenju o usvajanju

predloga za protivizvršenje sud obavezuje izvršnog poverioca da vrati izvršnom dužniku ono
što je primio izvršenjem u roku od osam dana i određuje sredstvo i predlog izvršenja ako
izvršni poverilac ne vrati što je primio u roku. Žalba kojom izvršni poverilac pobija celo
rešenje ili deo rešenja kojim je obavezan da izvršnom dužniku vrati što je primio odlaže
izvršenje dela rešenja kojim se određuju sredstvo i predmet izvršenja samo ako izvršni
poverilac uz žalbu položi jemstvo u visini potraživanja izvršnog dužnika. Žalba kojom se
pobija samo deo rešenja kojim se određuju sredstvo i predmet izvršenja ne odlaže izvršenje
rešenja kojim se usvaja predlog za protivizvršenje. U svemu ostalom, na žalbu protiv
usvajanja predloga za protivizvršenje shodno se primenjuju odredbe o žalbi protiv rešenja o
izvršenju, izuzev odredaba o obaveznom dostavljanju žalbe na odgovor.

Nemogućnost protivizvršenja- Predlog za protivizvršenje odbija se ako su na predmetu

nastupile takve stvarne ili pravne promene da vraćanje predmeta više nije moguće.Izvršni
dužnik može u tom slučaju svoje pravo odmah da ostvaruje u parničnom postupku.

Shodna primena na treće lice- Predlog za protivizvršenje može podneti i treće lice, ako je
izvršenje sprovedeno na predmetu na kome je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena
nedozvoljenost izvršenja, u roku od 30 dana od kada je treće lice primilo odluku. U svemu
ostalom shodno se primenjuju odredbe o protivizvršenju na predlog izvršnog dužnika.

10. Jemstvo u izvršnom postupku

Institut jemstva u izvršnom postupku ne treba mešati sa ugovorom o jemstvu iz obligacionog
prava. U izvršnom postupku jemstvo je starnopravni institut obezbeđenja eventualnih i
budućih potraživanja jedne stranke prema drugoj- ta potraživanja se odnose na naknadu
štete ili troškova prouzrokovanih u toku izvršnog postupka.

Izvršitelj može da usovi odlaganje izvršenja po predlogu dužnika polaganjem jemstva, a

takođe u postupku prodaje nepokretnosti putem javnog nadmetanja mogu da učestvuju
samo ona lica koja su položila jemstvo.

193
Jemstvo se daje u gotovom, stranom ili domaćem novcu, koji se deponuje kod javnog
izvršitelja ili bankarskom garancijom, deponovanjem HoV, dragocenosti i drugim stvarima
koje mogu da se unovče. Stranka u čiju korist je položeno jemstvo stiče osnov za upis
založnog prava na deponovanim sredstvima u Registar založnih prava. Pored toga, stranka
istovremeno stiče i pravo prvenstvenog namirenja na založenoj stvari u odnosu na
hijerografne poverioce.

Obaveza polaganja jemstva se određuje zaključkom. Ako se jemstvo polaže u postupku

izvršenja tada zaključak donosi javni izvršitelj, a u postupku obezbeđenja to čini sud. Visina
jemstva se određuje u skladu sa procesnim razlogom zbog kog se nalaže obaveza polaganja
jemstva i prema okolnostima slučaja. Pravilo je da se jemstvo određuje u visini potraživanja
koje se namiruje u izvršnom postupku.

S obzirom da se jemstvom u izvršnom postupku obezbeđuju eventualna, neizvesna i buduća

potraživanja, a da je založno pravo akcesornog karaktera, postavlja se pitanje kada dospeva
samo potraživanje i na koji način njegovo postojanje mora da bude utvrđeno. Ako je
jemstvo položeno umesto određenja privremene mere, a poverilac uspeo u parničnom
postupku, onda će on moći da se prvenstveno namiri iz deponovanih stvari (u visini
utuženog potraživanja) ukoliko dužnik zaista osujeti naplatu poveriočevog potraživanja.

U svakom slučaju, javni izvršitelj odlučuje rešenjem da li je nastupio uslov da se protivna

strana naplati iz položenog jemstva. Rešenje se sastoji iz dva dela- u prvom on utvrđuje
visinu naknade štete i troškova koji su povezani sa radnjom zbog koje je jemstvo određeno;
u drugom delu, na predlog stranke, određuje da li se šteta i/ili troškovi mogu naknaditi iz
položenog jemstva. Ovakvo rešenje javnog izvršitelja ima dejstvo rešenja o izvršenju i protiv
njega je dopušteno izjaviti prigovor.

Založnim pravom konstituisanim na deponovanim stvarima nije obezbeđeno potraživanje

sadržano u izvršnoj ispravi, već samo eventualno i buduće potraživanje stranke u izvršnom
postupku radi naknade štete ili troškova nastalih procesnim propustima druge stranke u
izvršnom postupku. Izuzetak je kada je jemstvo određeno umesto privremenih mera.

11. Izvršenje na nepokretnostima radi namirenja novčanog potraživanja

***ZIO član 150 do čl 216***

12. Izvršenje na pokretnim stvarima radi namirenja novčanog potraživanja

***ZIO član 217***

Iz skripte sa grupe: IZVRŠENJE NOVČANIH POTRAŽIVANJA NA POKRETNIM I NEPOKRETNIM

STVARIMA

194
Za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja na
nepokretnosti isključivo je mesno nadležan sud na čijem se području nalazi nepokretnost, a
ako se nepokretnost nalazi na području različitih sudova, mesno je nadležan sud kome je
prvom podnet predlog za izvršenje. Izvršenje novčanog potraživanja na nepokretnosti se
sprovodi upisom zabeležbe rešenja o izvršenju u katastar nepokretnosti, procenom
vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnog poverioca iz
prodajne cene.

Nepokretnost se prodaje na usmenom javnom nadmetanju ili neposrednom pogodbom.

Javni izvršitelj može odrediti samo prodaju na javnom nadmetanju. Stranke mogu da se
sporazumeju o prodaji neposrednom pogodbom. Zaključak o prodaji nepokretnosti na
javnom nadmetanju donosi se odmah posle pravnosnažnosti rešenja o izvršenju. Zaključak o
prodaji nepokretnosti na javnom nadmetanju objavljuje se na oglasnoj tabli Komore i na
drugi uobicajeni način. Javno nadmetanje održava se u kancelariji javnog izvršitelja, ako on
drugačije ne odredi. Na javnom nadmetanju mogu kao ponudioci da učestvuju samo lica
koja su položila jemstvo do objavljivanja javnog nadmetanja.

Jemstvo iznosi desetinu procenjene vrednosti nepokretnosti. Održavaju se najviše dva javna
nadmetanja. Prvo javno nadmetanje održava se u roku koji ne može biti kraći od 15 niti duži
od 30 dana od dana objavljivanja zaključka o prodaji nepokretnosti na javnom nadmetanju.
Drugo javno nadmetanje mora da počne u roku od najmanje 15 a najviše 30 dana od dana
prvog javnog nadmetanja. Nepokretnost ne može na prvom javnom nadmetanju biti
prodata ispod 70 % procenjenje vrednosti nepokretnosti odnosno početne cene. Na drugom
javnom nadmetanju ne može biti prodata ispod 50% procenjene vrednosti nepokretnosti.
Pre početka javnog nadmetanja utvrdjuje se da li su ispunjeni uslovi za to i vodi se zapisnik o
javnom nadmetanju. Kada zaključi javno nadmetanje javni izvršitelj ispituje punovažnost
ponuda, objavljuje ko je najbolji ponudilac i posle mogućeg izjašnjenja o pravu preče
kupovine donosi zaključak o dodeljivanju nepokretnosti. Nepokretnost može da se proda i
neposrednom pogodbom ako se stranke tako sporazumeju ili ako posle neuspeha drugog
javnog nadmetanja to izabere izvršni poverilac. Ugovor o prodaji nepokretnosti
neposrednom pogodbom zaključuju u pismenom obliku kupac i javni izvršitelj, u ime i za
račun svog dužnika, ili lice koje obavlja komisione poslove prodaje, u svoje ime a za račun
izvršnog dužnika. Ugovor se dostavlja poreskoj upravi i jedinici lokalne samouprave, prema
mestu nalaženja nepokretnosti. Jemstvo, u iznosu desetog dela procenjenje vrednosti
nepokretnosti, kupac polaže neposredno pre zaključenja ugovora o prodaji.

Za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja na pokretnim

stvarima mesno je nadlezan sud na čijem se području nalaze pokretne stvari. Predmet
izvršenja ne mogu biti:

1) odeca, obuca, i drugi predmeti za licnu upotrebu, posteljine, stvari, posudje, deo
namestaja koji je neophodan, sporet, frizider i pec za grejanje;

195
2) hrana i ogrev koji su izvrsnom duzniku i clanovima njegovog domacinstva potrebni za 3
meseca;

3) gotov novac izvrsnog duznika koji ima stalna mesecna primanja do mesecnog iznosa koji
je zakonom izuzet od izvrsenja;

4) ordenje, medalje, ratne spomenice i druga odlikovanja i priznanja, licna pisma, rukopisi i
drugi licni spisi i porodicne fotografije;

5) pomagala koja su osobi sa invaliditetom ili drugom licu potrebni za obavljanje zivotnih
funkcija;

6) kucni ljubimac. Izvrsenje novcanog potrazivanja na pokretnim stvarima sprovodi se

popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenjem izvrsnog poverioca iz prodajne
cene.

Izvršnom dužniku se rešenje o izvršenju predaje neposredno pre početka popisa, pa se on

poziva da ispuni potraživanje sa kamatom i troškovima izvršnog postupka. Odsustvo
stranaka nije smetnja da se stvar popise. Popisuje se onoliko stvari koliko je potrebno da se
namiri izvrsni poverilac i troškovi izvršenja. Pre svega popisuju se stvari koje mogu najlakše
da se prodaju, stvari na koje treće lice nije stavilo primedbu da na njima ima prava koja
sprecavaju izvrsenje i stvari koje nisu podlozne brzom kvarenju ili znatnom smanjenju
vrednosti. Izvrsni duznik i lica koja imaju drzavinu ili pritezanje na popisanim stvarima ne
smeju njima da raspolazu ni pravno ni fakticki.

Izvrsni poverilac moze u roku od 8 dana od dana okoncanja popisa predloziti da se popis
izmeni, a javni izvrsitelj je duzan da odluci o predlogu u roku od 5 dana od njegovog prijema.
Popis je bezuspesan ako se ne nadju stvari koje mogu biti predmet izvrsenja. Izvrsni
poverilac dostavlja original ili overenu kopiju zapisnika o popisu i zakljucka o konacnom
popisu Agenciji za privredne registre, radi upisa zaloznog prava u Registar zaloge i tada stice
8 zalozno pravo i pravo na namirenje na pokretnoj stvari. Po pravilu stvari se procenjuju
kada se i popisuju. Stvari procenjuje javni izvrsitelj. Stvar se procenjuje prema njenoj trzisnoj
ceni u mestu procene na dan procene. Stvari mogu da se prodaju na usmenom javnom
nadmetanju ili neposrednom pogodbom. Nacin prodaje odredjuje se u zakljucku o prodaji
pokretne stvari a javni izvrsitelj je duzan da vodi racuna o postizanju najpovoljnije cene.
Zakljuckom o prodaji pokretne stvari odredjuje se da li se stvar prodaje javnim
nadmetanjem ili neposrednom pogodbom, uslovi prodaje i od kada i kako stvar moze da se
proda neposrednom pogodbom po sporazumu stranaka. Zalozno pravo na pokretnoj stvari
prestaje donosenjem zakljucka o predaji pokretne stvari.

13. Prethodne mere

Sud određuje prethodne mere samo radi obezbeđenja novčanog potraživanja koje je već
utvrđeno odlukom domaćeg suda koja još nije postala pravnosnažna ili izvršna. Da bi se ove

196
mere odredile nužno je da se učini verovatnim da postoji opasnost da će se bez određenja
privremenih mera ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati.

Za odlučivanje o predlogu za određivanje prethodne mere mesno je nadležan sud koji bi bio
nadležan za odlučivanje o predlogu za izvršenje.

Uslovi za određivanje prethodne mere- Prethodnom merom obezbeđuje se novčano

potraživanje. Prethodna mera određuje se na osnovu domaće odluke koja nije pravnosnažna
ili domaćeg sudskog ili upravnog poravnanja ili javnobeležničkog zapisnika o poravnanju po
kojima potraživanje nije dospelo ili na osnovu domaćeg rešenja o izvršenju na osnovu
verodostojne isprave koje je doneto na osnovu menice ili čeka.

Osim toga, da bi se odredila prethodna mera potrebno je da izvršni poverilac učini

verovatnom opasnost da bi bez prethodne mere namirenje njegovog potraživanja bilo
osujećeno ili znatno otežano.

Pretpostavljena opasnost po potraživanje - Smatra se da opasnost koja može da osujeti ili

znatno oteža namirenje potraživanja postoji ako se predlog za određivanje prethodne mere
zasniva na:

1) rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave donetom na osnovu menice ili čeka
protiv koga je blagovremeno podnet prigovor;

2) presudi kojom je u krivičnom postupku usvojen imovinskopravni zahtev i protiv koje je

predloženo ponavljanje krivičnog postupka;

3) odluci koja treba da se izvrši u inostranstvu, pa i kad je za izvršenje nadležan domaći sud;

4) presudi na osnovu priznanja na koju je podneta žalba;

5) sudskom ili upravnom poravnanju ili javnobeležničkom zapisniku o poravnanju koje se

pobija na zakonom određen način.

Ako se predlog zasniva na presudi na osnovu priznanja na koju je podneta žalba ili na
sudskom ili upravnom poravnanju ili javnobeležničkom zapisniku o poravnanju koje se
pobija na zakonom određen način sud može, na predlog izvršnog dužnika, usloviti
određivanje ili održavanje prethodne mere polaganjem jemstva od izvršnog poverioca za
štetu koju bi izvršni dužnik mogao da pretrpi od prethodne mere.

Ako izvršni poverilac ne položi jemstvo u roku koji odredi sud, sud rešenjem odbija predlog
za određivanje prethodne mere ili rešenjem obustavlja postupak obezbeđenja.

Prethodna mera radi obezbeđenja obroka koji nisu dospeli- Nedospeli obroci potraživanja
na osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete zbog narušenja zdravlja, novčane rente
zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad i novčane rente za izdržavanje koje je
izgubljeno usled smrti dužnika izdržavanja, obezbeđuju se prethodnom merom samo ako
dospevaju u jednoj godini od podnošenja predloga za određivanje privremene mere.

197
Pretpostavlja se da opasnost koja može da osujeti ili znatno oteža namirenje potraživanja
nedospelih obroka postoji i ako je prema izvršnom dužniku već vođen izvršni postupak radi
naplate dospelih obroka ili podnet predlog za izvršenje radi naplate dospelog obroka.

Sadržina rešenja o prethodnoj meri- Rešenje o prethodnoj meri, pored ostalog, sadrži
precizno navedeno novčano potraživanje koje se obezbeđuje, s kamatom i troškovima
postupka, vrstu prethodne mere i trajanje prethodne mere.

Prethodna mera može da traje najduže dok ne istekne 15 dana od ispunjenja uslova za
podnošenje predloga za izvršenje.

Produženje trajanja prethodne mere- Ako trajanje prethodne mere istekne pre nego što
odluka postane izvršna sud, na predlog izvršnog poverioca, rešenjem produžava njeno
trajanje ako nisu promenjeni uslovi pod kojima je određena. Izvršni poverilac dužan je da
predlog podnese pre nego što prethodna mera istekne.

Sud obustavlja postupak obezbeđenja ako se u roku od 15 dana od isteka prethodne mere
ne ispune uslovi za podnošenje predloga za izvršenje, a izvršni poverilac dotle ne predloži da
se trajanje mere produži.

Ako se uslovi za podnošenje predloga za izvršenje ispune pre isteka trajanja prethodne mere
sud, na predlog izvršnog dužnika, obustavlja postupak obezbeđenja, ali izvršni poverilac
može održati prethodni meru do podnošenja predloga za izvršenje, ako njega podnese u
roku od 15 dana od ispunjenja uslova za to.

Ukidanje prethodne mere- Na predlog izvršnog dužnika, sud rešenjem obustavlja postupak
obezbeđenja i ukida prethodnu meru i sve sprovedene radnje:

1) ako izvršni dužnik položi sudu, odnosno javnom izvršitelju potraživanje koje se
obezbeđuje, sa kamatom i troškovima postupka;

2) ako izvršni dužnik dokaže da je potraživanje naplaćeno ili dovoljno obezbeđeno;

3) ako se pravnosnažno utvrdi da potraživanje nije nastalo ili da je prestalo;

4) ako odluka ili sudsko ili upravno poravnanje ili javnobeležnički zapisnik o poravnanju na
kojima se prethodna mera zasniva prestanu da važe.

Ako je postupak obezbeđenja obustavljen, ali ne zato što je izvršni dužnik položio
potraživanje koje se obezbeđuje(pod 1), već iz drugog razloga(2-4), izvršni poverilac dužan je
da naknadi izvršnom dužniku troškove postupka obezbeđenja.

Vrste prethodnih mera

Vrste prethodnih mera jesu:

1) popis pokretnih stvari i upis založnog prava na popisanim pokretnim stvarima u Registar
zaloge;

198
2) plenidba novčanog potraživanja izvršnog dužnika i sticanje založnog prava na njemu;

3) nalog organizaciji za prinudnu naplatu da bankama koje vode račune izvršnog dužnika
naloži da novčana sredstva u visini obezbeđenog potraživanja prenesu u depozit javnog
izvršitelja;

4) upis zabrane raspolaganja finansijskih instrumenata i upis založnog prava na njima u

Centralni registar hartija od vrednosti;

5) upis založnog prava izvršnog poverioca na udelu izvršnog dužnika u društvu sa

ograničenom odgovornošću, ortačkom društvu ili komanditnom društvu u Registar zaloge i
upis zaplene udela u Registar privrednih subjekata;

6) plenidba potraživanja izvršnog dužnika da mu se preda nepokretnost ili određena

pokretna stvar ili isporuči određena količina pokretnih stvari i sticanje založnog prava na
zaplenjenom potraživanju;

7) predbeležba založnog prava na nepokretnosti u svojini izvršnog dužnika ili na pravu

izvršnog dužnika upisanom na nepokretnosti.

Prodaja založenih pokretnih stvari i prenos potraživanja izvršnog dužnika- Javni izvršitelj
može naložiti da se založene pokretne stvari prodaju ako su podložne brzom kvarenju ili
postoji opasnost od znatnog smanjenja njihove vrednosti.

Ako se prethodna mera sastoji od plenidbe novčanog potraživanja izvršnog dužnika i sticanje
založnog prava na njemu javni izvršitelj može, na predlog stranke, naložiti da se potraživanje
prenese na izvršnog poverioca radi naplaćivanja, ako postoji opasnost da ono, zbog docnje u
njegovom ispunjenju, neće moći da se naplati ili da će prestati pravo na regres prema
drugom licu.

Iznos koji se dobije prodajom pokretne stvari i naplatom potraživanja čuva se kod javnog
izvršitelja dok se ne obustavi postupak obezbeđenja ili ne podnese predlog za izvršenje, a
najduže 30 dana od ispunjenja uslova za podnošenje predloga za izvršenje.

14. Privremene mere

Sud određuje privremene mere radi obezbeđenja novčanog ili nenovčanog potraživanja.
Poverilac može da zahteva određenje privremenih mera pre početka toka kognicionog
postupka odnosno do potpunog namirenja njegovog potraživanja. Sud može odrediti
privremenu meru pre, u toku ili posle sudskog ili upravnog postupka pa dok izvršenje ne
bude sprovedeno.

Određenje privremene mere kao sredstva obezbeđenja je subsidijerno u odnosu na ostala

sredstva obezbeđenja- ako poverilac poseduje odluku donetu u njegovu koristu u prvom
stepenu on ne može više da zahteva da sud odredi privremene mere, već samo može da

199
zahteva da se odrede prethodne mere. Kada god drugom merom može da se ostvari isti cilj,
privremena mera ne može da se zahteva. Takođe, poverilac mora da poseduje pravni interes
da se privremena mera odredi.

Uslovi za određivanje privremene mere- Moraju da se steknu dva uslova da bi sud mogao
da odredi privremene mere:

1. da potraživanje postoji
2. da postoji opasnost da poverilac neće moći da ostvari svoje potraživanje

Privremene mere sud određuje radi obezbeđenja izvršenja poveriočevog potraživanja tako
da će sud moći da odredi privremene mere tek ako ustanovi a postoji potraživanje poverioca
(ne mora nužno da bude i dospelo, privremenom merom mogu da se obezbede i nedospela,
uslovna i buduća potraživanja).

Da bi se odredila privremena mera za obezbeđenje novčanog potraživanja izvršni poverilac,

pored verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim da će bez privremene
mere izvršni dužnik osujetiti ili znatno otežati naplatu potraživanja time što će svoju imovinu
ili sredstva otuđiti, prikriti ili na drugi način njima raspolagati (opasnost po potraživanje).
Izvršni poverilac nije dužan da dokaže opasnost po potraživanje ako učini verovatnim da
izvršni dužnik može zbog privremene mere pretrpeti samo neznatnu štetu ili da potraživanje
treba da se ispuni u inostranstvu.

Smatra se da opasnost po novčano potraživanje postoji ako:

1. je radi naplate dospelih obroka zakonskog izdržavanja prema izvršnom dužniku

već vođen izvršni postupak;

2. potraživanje treba da se ispuni u inostranstvu, pa i kad je za izvršenje nadležan

domaći sud;

3. su redovni prihodi izvršnog dužnika manji od njegovih zakonskih obaveza i

onih utvrđenih pravnosnažnom odlukom suda i drugog organa;

4. je prema izvršnom dužniku pokušano izvršenje koje nije uspelo zato što je odbio da
pruži podatke o tome gde se nalazi njegova imovina.

Privremene mere i jemstvo- U postupku za određenje privremenih mera široko se koristi

institut jemstva- polaganje jemstva može da bude uslov za određenje privremene mere, a
može se i odrediti jemstvo umesto privremene mere.

Sud uslovljava određenje privremene mere polaganjem jemstva od strane poverioca na

predlog izvršnog dužnika. I dužnik i poverilac mogu da zahtevaju polaganje jemstva. Ako
poverilac u predlogu za određenje privremene mere istakne predlog da dužnik položi
jemstvo onda se privremena mera ne određuje.

200
Sud rešenjem određuje visinu jemstva i rok za polaganje jemstva. Ako se ono položi pre
nego što je privremena mera određena sud odbija predlog za njeno određenje, a ako se
položi nakon što je doneto rešenje o određenju privremene mere onda sud rešenjem
obustavlja postupak obezbeđenja.

Po odluci suda, dužnik može da poliži jemstvo umesto određenja privremene mere. Ovo
mogu da predlože i poverilac i dužnik.

Stvarna i mesna nadležnost suda- O određenju privremenih mera odlučuje sud koji je
stvarno i mesno nadležan da odlučuje o osnovanosti potraživanja čije se obezbeđenje traži.

-Ako je predlog za određivanje privremene mere podnet pre, u toku ili posle parničnog ili
drugog postupka u kome se odlučuje o osnovanosti potraživanja čije se obezbeđenje traži ili
istovremeno s pokretanjem postupka, o predlogu odlučuje sud koji u prvom stepenu
odlučuje o osnovanosti potraživanja.

-Ako je predlog podnet pre pokretanja ili u toku arbitražnog postupka, o njemu odlučuje sud
koji bi bio mesno nadležan za odlučivanje o predlogu za izvršenje.

-Ako je predlog podnet u toku izvršenja koja sprovodi javni izvršitelj, o njemu odlučuje sud
koji je doneo rešenje o izvršenju, a ako izvršenje sprovodi sud, on i odlučuje o predlogu.

Predlog za određenje privremenih mera- Osim sastojaka koje mora da sadrži svaki predlog
za obezbeđenje (potraživanje čije se obezbeđenje zahteva, zakonski razlozi za obezbeđenje,
činjenice i dokazi iz kojih proizlazi verovatnost postojanja zakonskih razloga za obezbeđenje i
vrsta sredstva obezbeđenja) u predlogu za određenje privremene mere mora da se navede i:

 vrsta privremene mere koja se zahteva

 njeno trajanje
 sredstvo i predmet izvršenja

Izvršni poverilac može u predlogu da zahteva da sud istovremeno odredi i više privremenih
mera i više sredstava i predmeta izvršenja, a sud može da ih odredi kumulativno ili
eventualno.

Rešenje o određenju privremene mere- sadrži sve sastojke kao i svako rešenje o
obezbeđenju, a uz to sud napominje da li je odredio jednu ili više privremenih mera i rok
njihovog trajanja. Takođe, u rešenju se navode i sredstvo i predmet kojima se određena
mera izvršava. Ako se privremena mera određuje pre nego što je počeo kognicioni postupak
onda sud navodi i rok u kome je poverilac dužan da podnese tužbu.

Rešenje o određenju privremene mere ima dejstvo rešenja o izvršenju i izvršava se pre
njegove pravnosnažnosti. Ono postaje izvršno u zavisnosti od toga koja je mera određena u
rešenju (npr. ako je mera činjenje ili nečinjenje postaje izvršna kada je dostavljena adresatu;
ako je vezana za rok u kome dužnik treba nešto da učini onda postaje izvršna kada rok
bezuspešno protekne)

201
Donošenjem rešenja o obezbeđenju poverilac ne stiče založno pravo jer sticanje založnog
prava nije ni neophodno pošto rešenje o privremenoj meri može uvek prinudno da se izvrši.

Rešenje proizvodi dejstvo prema svim učesnicima u postupku, ne samo prema strankama.

Trajanje- zavisi od toga koliko je određeno u rešenju suda. Izvršni poverilac može da pre
isteka roka za koji je određeno trajanje privremene mere predloži sudu da produži njihovo
trajanje pod uslovom da okolnosti koje su opravdavale određenje privremene mere nisu
prestale.

Ukidanje privremene mere- Na predlog izvršnog dužnika, sud obustavlja postupak

obezbeđenja i ukida privremenu meru i sve sprovedene radnje:

1) ako izvršni poverilac u roku određenom privremenom merom ne podnese tužbu ili ne
pokrene drugi postupak radi opravdanja privremene mere;

2) kada istekne trajanje privremene mere;

3) ako su se uslovi pod kojima je privremena mera određena tako promenili da ona više nije
potrebna;

4) ako izvršni dužnik položi sudu, odnosno javnom izvršitelju potraživanje koje se
obezbeđuje, sa kamatom i troškovima postupka;

5) ako izvršni dužnik dokaže da je potraživanje naplaćeno ili dovoljno obezbeđeno;

6) ako se pravnosnažno utvrdi da potraživanje nije nastalo ili da je prestalo.

Naknada štete izvršnom dužniku- Izvršni dužnik ima pravo da mu izvršni poverilac naknadi
štetu nanesenu privremenom merom koja nije bila osnovana ili koju izvršni poverilac nije
opravdao. Pravo na naknadu štete ostvaruje se u parničnom postupku.

Vrste privremenih mera za obezbeđivanje novčanog potraživanja

Radi obezbeđenja novčanog potraživanja može da se odredi svaka mera kojom se postiže
svrha obezbeđenja, a naročito:

1) zabrana izvršnom dužniku da otuđi, odnosno optereti pokretne stvari čiji je vlasnik i, po
potrebi, njihovo oduzimanje od izvršnog dužnika i poveravanje na čuvanje izvršnom
poveriocu ili drugom licu ili sudskom depozitu;

2) zabrana izvršnom dužniku da otuđi, odnosno optereti nepokretnosti čiji je vlasnik ili druga
stvarna prava koja su upisana u njegovu korist na nepokretnostima u katastar
nepokretnosti, uz upis zabeležbe zabrane u katastar nepokretnosti;

3) zabrana dužniku izvršnog dužnika da isplati potraživanje ili preda stvar izvršnom dužniku i
zabrana izvršnom dužniku da primi isplatu potraživanja ili primi stvar i da njima raspolaže;

202
4) nalog organizaciji za prinudnu naplatu da bankama koje vode račune izvršnog dužnika
naloži da novčana sredstva u visini obezbeđenog potraživanja prenesu u depozit javnog
izvršitelja;

5) nalog Centralnom registru hartija od vrednosti da upiše zabranu otuđenja i opterećenja

akcija izvršnog dužnika i upiše zabranu izvršnom dužniku da koristi pravo glasa iz akcija i
raspolaže njime;

6) oduzimanje gotovog novca ili hartija od vrednosti od izvršnog dužnika i njihovo polaganje
u sudski depozit, odnosno kod javnog izvršitelja.

Vrste privremenih mera za obezbeđenje nenovčanog potraživanja

Radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može da se odredi svaka mera kojom se postiže
svrha obezbeđenja, a naročito:

1) zabrana izvršnom dužniku da otuđi, odnosno optereti pokretne stvari koje su predmet
potraživanja izvršnog poverioca i, po potrebi, njihovo oduzimanje od izvršnog dužnika i
poveravanje na čuvanje izvršnom poveriocu ili drugom licu ili sudskom depozitu;

2) zabrana izvršnom dužniku da otuđi, odnosno optereti nepokretnost koja je predmet

potraživanja izvršnog poverioca, uz upis zabeležbe zabrane u katastar nepokretnosti;

3) zabranu izvršnom dužniku da preduzima radnje koje mogu naneti štetu izvršnom
poveriocu i zabranu da promeni stvar koja je predmet potraživanja izvršnog poverioca;

4) zabrana dužniku izvršnog dužnika da preda izvršnom dužniku stvar koja je predmet
potraživanja izvršnog poverioca;

5) nalog Centralnom registru hartija od vrednosti da upiše zabranu otuđenja i opterećenja

akcija koje su predmet potraživanja izvršnog poverioca i upiše zabranu izvršnom dužniku da
koristi pravo glasa iz akcija i raspolaže njime;

6) nalog izvršnom dužniku da preduzme radnje potrebne da se sačuva nepokretnost ili

pokretna stvar i spreči njihova fizička promena, oštećenje ili uništenje;

7) privremeno uređenje spornog odnosa, ako je potrebno da bi se otklonila opasnost od

nasilja ili veće nenadoknadive štete.

203