PETER GEJ: VAJMARSKA REPUBLIKA

Pesnik je zauzimao uzvien poloaj u Nemakoj. Ako su desniarski nacionalisti

imali svoje pesnike, njih su imali i socijaldemokrate. A ako su mnogi videli pesnika
kao uzvienog proroka i zakonodavca, bilo je drugih koji su ga doiveli kao
kritiara drutva, realistu koji govori otvoreno o drutvu i koji podstie na njegov
napredak. Za vreme Vajmarske republike, jednako kao i pre nje, poezija je snano
uticala na nemaku matu. Pesnika kritika politke i njihov zahtev za celovitou
imalu su obezbeenu iroko publiku, delimino zato to su imali veliki autoritet, ali
delimino i zbog toga to su izrazili one ideje koje su snano delovale u nemakoj
prolosti i koje su za vreme Vajmarske republike nastavile da deluju sa jednakom
snagom. Postojalo je duboko, iroko rasprostranjeno nezadovoljstvo politikim
prilikama u Republici.
Pesnik Stefan George (1868-1933). George je bio predvodnik koterije mladih
ljudi. Tajna Nemaka je bila udruenje u koje su novi lanovi bili paljivo birani i
za koje su bili pojedinano pripremani(Fridrih Gundolf, Ernst Bertram).Georgeov
krug je prethodio Repbiblici i imao svoje izvore u Nemakoj i izvan nje. George je
sebi postavio zadatak da spase od zaborava kulturne vrednosti i da obnovi
aristokratski smisao ivota. Ovaj program iao je do samih granica elitizma..
Najpoznatija biografija nastala u Georgeovom krugu, bila je knjiga Ernsta
Kantorovica o velikom caru Fridrihu Hoentaufenu iz XIII veka. Knjiga se
pojavila 1927. i odmah je izazvala polemiku i naila na iroku italaku publiku.
Po miljenju Kantorovica, Republika je predstavljala trijumf mediokriteta,
razdoblje bez voe. Kantorovic je uneo mnogo pouzdane istorije u svoju knjigu,
to je mit uinilo uverljivijim obrazovnom svetu, a time i opasnijim po Republiku.
Meu savremenicima Stefana Georgea, samo jedan pesnik, Rajner Marija Rilke,
mogao je da se poredi s njim po svom uticaju. Svi omladinski pokreti, koji su igrali
znaajnu ulogu u nemakom ivotu i pre i za vreme Vajmara, nainili su od njega
jednog od svojih omiljenih pesnika.
Bez obzira na njihovu posveenost modernizmu Stefan George i Rajner Marija
Rilke bili su optereeni svojom nemakom prolou. Oni su oboavali klasike
Geteove epohe, ali njihovo stvarno otkrie bio je Helderlin, lirskog pesnika koji je
napisao roman Hiperion. George i njegovi sledbenici itali su Helderlina sa
entuzijazmom, ponovo ga tampali u svojim zbirkama i vodili propagandu u
njegovo ime. Rilke je u ovom poslu podravao Georgeov krug. Za itaoce meu
mladima, Helderlin je bio predvodnik ujedinjenja u razjedinjenom svetu. Takvo
shvatanje bilo je posebno jako tokom 20-ih godina, kada je Nemaka bila, ako ne
bukvalno raskomadana Versajskim mirom, onda sigurno odvojena od nekih
teritorija nemakog govornog podruja. Pria o Hiperionu, modernom Grku koji
uestvuje u pobuni protiv turske vlasti u XVIII veku, bila je privlana onim
Nemcima koji su oseali duboko neraspoloenje prema stranom pritisku pod
kojim je, kako su mislili, njihova zemlja teko ivela za vreme vajmarskog
razdoblja. Ostali su nali duboko zadovoljstvo u Helderlinu iz drugih razloga:
Georgeovi entuzijasti posebno su cenili Helderlinov egzaltiran stav o ulozi pesnika
u misiji traganja za novim bogom i posredno, za novom Nemakom. Georgeovom
krugu posebno se svialo Helderlinovo otkrie slinosti izmeu klasine Grke i
moderne Nemake. Helderlin je bio onaj nemaki knjievnik kome su se svi
nemaki intelektualci divili, od desnice do krajnje levice. Helderlin je bio jedan
od prvih koji je izjavio ono to je postalo pesniko, filozofsko, socioloko i
politiko opte mesto-da je moderni svet komadao oveka, otuivao ga i od drutva
i od njegove prave unutranje prirode.
Posle Helderlinovog i delo Klajsta i Bihnera je izalo na svetlost dana. Za Klajsta
se ne moe rei da je bio zapostavljen. Njegove prie imale su svoje itaoce u XIX
veku, a njegovi komadi su bili, ne mnogo, na pozornici. U vajmarskom razdoblju
veliki reiseri vajmarskog pozorita postavljali su Klajstove komade. Klajstovo
delo je bio izuzetno pogodan materijal da svako od njega naini ono to mu je
potrebno. Neki itaoci videli su u Klajstu izmuenog hrianina, drugi aristokratu
izvan svog vremena, ostali buntovnika. Nacisti su tvrdili da je Klajst bio ist, jak
Nemac; Georgeov krug da je bio pesnik usamljene elite; komunisti da je bio rani
revolucionar.
Oivljavanje Bihnera bilo je uvek republikanska i leviarska stvar. Njegove
simpatije za sirotinju, mrnja prema autoritarnoj vlasti i njegov nepopustljivi
realizam u drutvenim pitanjima, spreili su patriote ili reakcionare da se njime
koriste. U danima Vajmara Bihner je nesumnjivo pripadao demokratama,
socijalistima i komunistima.
Onog trenutka kad bi se Nemcima pruila prilika da se bave politikom, postajali bi
opsednuti njome. Uporedo s ovim nainom razmiljanja, postojao je i drugi nain,
koji je imao brojne zagovornike, a to je bila averzija prema politici uopte.
Odbojnost prema politici imala je i svog opravdanja. S razlogom se mislilo o
politikom ivotu u Repbulici kao o spektaklu. Politika je izgledala kao igra u
kojoj su svi morali uestvovati, ali u kojoj su samo politiari mogli pobediti. Krize
vlade sledile su jedna drugu; za manje od 15 godina Vajmarske republike, smenilo
se 17 vlada. Takozvana vajmarska koalicija, sastavljena od ministara spremnih na
saradnju iz socijaldemokratske stranke, katolike stranke centra i demokratske
stranke, imala je premo u nekoliko vlada. Stranka katolikog centra je tokom
veeg dela vajmarskog razdoblja istupala kao parlamentarno gravitaciono sredite.
Promena vlada, zajedno sa usponom ekstremnih stranaka kao to je bila nacistika,
ukazuju da su koalicije nastojale da zatakaju duboke razlike, one su predstavljale
koalicije bez cenzusa. Pojava stranake tampe nije uinila mnogo da ublai deobe
u nemakom drutvu. Milioni glasaa su itali samo novine svoje stranke i tako
potvrivali stavove koje su ve imali.
Tenja za celovitou nala je svoj najotriji izraz meu omladinom. Pokret mladih
je cvetao tokom 20-ih godina. Kao ozbiljna buntovna buroazija-a oni su skoro svi
bili iz graanske sredine, doivljavali su svoje aktivnosti, kao zaklon od Nemake
koji nosu mogli da uvaavaju ili barem razmeju. Retorika vodeih zagovornika
pokreta mladih odaje viski idealizam, uporno traganje i neizleivu zbunjenost.
Mnogi meu voama slavili su idealizovanu, romantizovanu, srednjevekovnu
Nemaku kao utoite od komercijalizma i fragmentacije. Posle rata, nemaka
omladina zbunjena, otuena od Republike, traila je spas u pesnicima, ali je nala i
vodie.
Voe pokreta mladih nisu imali potrebu da stvaraju vlastite ideje. U Vajmaru je
ionako bilo suvie mnogo ideja. Trebalo je da polemike kojima je bio preplavljen,
pokau inferiornost republikanske kulture u odnosu na zamiljenje veliine prvog i
drugog Carstva ili zamiljene veliine dolazeeg Carstva. Majneke je tano uoio
1924. godine: duboka udnja za unutranjim jedinstvom i harmonijom svih
ivotnih zakona i zbivanja u ivotu, ostaje mona snaga nemakog duga.
Zastupnici ove udnje bili su onoiko raznovrsni i neusklaeni kao to su bile i ideje
za koje su se zalagali.
Martin Hajdeger-kljuni izrazi njegove filozofije nisu bili daleki itaocima. Vie
kritiara je zapazilo da su rei kao briga, nitavilo, bivstvovanje, odluka, i moda
najtea smrt bile izrazi koje si ekspresionistiki pesnici i dramski pisci savim
pribliili itaocima. ovek je baen u svet, izgubljen i prestraen. On mora da
naui da se suoi sa nitavilom i smru. Razum i intelekt su nedovoljni vodii do
tajne bia. Situacija u kojoj su se nali ljudi u vreme Republike bila je ono to je
Hajdeger nazvao revolucionarno stanje u kome ljudi moraju delovati. Da li je iz
toga sledila izgradnja ili krajnje razaranje nije imalo nikakvog znaaj. Hajdegerovo
delo je znailo omalovaavanje Vajmara, tog bia razuma i oduevljenje pokretima
kakve su vodili nacisti koji su mislili svojom krvlju, oboavali harizmatinog vou,
zagovarali i primenjivali ubistvo i nadali se da e zauvek iskoreniti razum. Ni u
kom sluaju, nisu svi oni koji su itali Hajdgera bili nacisti, niti su to postali zato
to su ga itali. Ali Hajdeger nije pruao nikakve razloge nekome da ne bude
nacista, niti valjane razloge da to bude. Kada su nacisti stupili na vlast, Hajdeger je
pokazao neumerenu servilnost prema novim gospodarima.
Pisac Hugo fon Hofmanstal
penglerovo delo objavljeno 1920. jasno je po meti svog prezira. Ono predstavlja
napad na Vajmarsku republiku.
Tragai za smislenim ivotom u besmislenoj Republici okretali su se nemakoj
istoriji, u elji da pronau utehu ili uzore. Nemaka istorija je bila bogata
predimenzioniranim junacima i upeatljivim epoizodama, to je bilo od ogromne
vanosti stvaraocima mitova. Jedna poznata epizoda, koja je umnogme
nadahnjivala nacionaliste, dogodila se oktobra 1917, 300 godina nakon to je
Martin Luter prikucao svoje teze na vrata crkve u Vitenbergu. Nosei staromodne
kostime, nemaki studenti okupili su se u Vartburgu. Oni su bili lanovi novih
radikalnih, nacionalistikih, antisemitskih i antifrancuskih studenstkih udruenja
koja su nosila imena iz legendarne prolosti: Germanija, Arminija, Tevtonija. Doli
su u Vartburg da proslave osoboenje svoje zemlje, ili jo bolje, zemalja, od
stranog jarma; na svojoj proslavi, povezali su reformatora Lutera sa generalom
Bliherom prikazujui ih kao dvostruke oslobodioce nemakog duha i zemlje,
odluni da crpu snagu iz starih mitova za politike i moralne ciljeve pred kojima su
se nalazili. Taj duh je preiveo i u Vajmarskoj republici, proirujui spisak junaka:
na Bizmarka, Fridriha II Pruskog, Martina Lutera, vagnerovske Tevtonce.
Potpuna odanost Vajmaru nalagala je odbacivanje sve te mitologije. Republika je
bila smiljena uvreda junacima na koje su se mnogi nemaki politiari pozivali i
koje je negovala veina Nemaca. Nemaka istorijska profesija, daleko od toga da
podvrgne legende kritici, dugo ih je racionalizovala i usavravala. Nemaki
istoriari su se lako uklopili u imperijalni sistem. Profesionalno, oni su bili odani
konzervativnom pogledu na stvari, naklonjeniji tome da se ouvaju postojee
vrednosti, nego da se trae promene. Ideologija koja je nastavila da dominira
nemakom istorijskom profesijom tokom 20-ih godina bila je uporna i zbog toga
to je imala vlastitu dugu istoriju. Nemaki istoriari mogli su se pozivati na
linost za istoriare jednako harizmatinu kao to su linosti iz nemake prolosti
bile za nemaki narod: na Leopolda fon Rankea. Rankeovi priznati uenici pre I
svetskog rata-Maks Lene, Oto Hince, Erik Marks, Hans Delbrik-prihvatili su
Rankeovo mistino verovanje u nacionalnu dravu i njenu neprekidnu borbu za
vlast, i preneli ga na svet kao celinu. U istoriji moderne Evrope velike sile spreile
su, ratom ili diplomatijom, da bilo koja drava nametne hegemoniju. Ali sada,
razmiljali su oni, u epohi imperijalizma, Nemaku je ugroavala hegemonija
Velika Britanije. Stoga se Nemaka morala naoruati i boriti da bi za sebe
obezbedila odgovarajue mesto meu velikim silama. Posledica takvog
razmiljanja bile su bezuslovna podrka politiko-vojnoj maini koja je vladala
zemljom i nepolitiko izbegavanje unutranjih sukoba. Istoriari postrankeovske
generacije usvojili su maksimu demokratskog imperijaliste Fridriha Nojmana
koji je definisao nacionalizam kao potrebu nemakog naroda da iri svoj uticaj na
planeti.
Duh Vajmara bio je roen pre Vajmarske republike; isto je bilo i sa njemom
sudbinom. Kao i u vreme Carstva, tako su i sada postojali izuzeci, ali je veina
istoriara trgovala nostalgijom, oboavanjem junaka i otvorenom podrkom istim
laima. Ono to je Nemakoj bilo potrebno, bilo je jasno vienje sebe same, ali
ono to je ona dobila od svojih istoriara bilo je enja za dobrim starim
vremenima i iskrivljeno itanje novije istorije. Antidemokratsko, patriotsko
stvaranje mitova se nastavljalo. Hajo Holborn je 1931. upozorio da je uinjen mali
napredak meu njegovim kolegama u pravcu naune objektivnosti.
Valter Gropijus, pristalica klasinog, geometrijskog stila, je izgradio nekoliko lepih
graevina pre I svetskog rata. Gropijus je bio ve poznat u vreme roenja
Republike, ali je pravu slavu postigao u Bauhausu. Gropijus je otvorio Bauhaus
poetkom 1919. u Vajmaru, spajajui u novom poduhvatu 2 starije kole,
akademiju umetnosti i kolu primenjenih umetnosti. Gropijus je od poetka
posvetio svoju kolu jedinstvenoj umetnikoj celini-graevini. U Bauhausu kao
nastavnici radili su Kle, Kandinski, Fajninger, Gerhard Marks, Oskar lemer, Laslo
Na, Jozef Albers. Aktivnost Bauhausa je bila raznovrsna: tipografija, dizajn
nametaja, lampe, tepisi, grnarija, povezivanje knjiga, ples. Bauhaus je pripremio
svoju prvu izlobu 1923. godine. Postojale su tenzije unutar kole, meutim
istinski neprijatelj je bilo spoljno neprijateljstvo-politika i estetska averzija
desnokrilnih, tradicionalnih zanatlija prema revolucionarnim implikacijama
eksperimenata u Bauhausu i boemskom ponaanju njegovih studenata. Svestan da
je sedeo na buretu bareta, Gropijus je izriito zabranio svaku politiku delatnost
i to je veoma mnogo pomoglo.
Verovatno najslavnija umetnika tvorevina iz vremena Vajmarske republike, pored
Bauhausa, bio je film Kabinet doktora Kaligarija, prikazan 1920, u Berlinu. Svojim
sumanutim sadrajem, ekspresionistikim scenama, mranom atmosferom,
Kaligari i dalje otelovljuje vajmarski duh. Nakon rata eh Hans Janovic i
Austrijanac Karl Majer sreli su se u Berlinu i postali bliski prijatelji. Obojica u bili
talentovani, fascinirani ekspresionizmom i ispunjeni oseanjem uasa prema ratu.
Sastavili su priu o ludom doktoru Kaligariju, koji prikazuje svog somnambula
(meseara) Cezara po vaarima. Gde god se Kaligari pojavi, sledi smrt: slubenik
koji se okrenuo protiv njega, naen je mrtav, a kada jedan od dva mlada studenta
trai od Cezara da mu predskae budunost, ovaj, predvidi da e on umreti u zoru.
Fransis, student koji preivljava, trai reenje misterije. Uunja se u Kaligarijeva
kola i sa olakanjem vidi da ono to mu se ini da je Cezar spava u svom leaju.
Ali dok je Fransis na vaaritu, Cezar odlazi da otme Dejn, Fransisovu devojku.
Gonjen preko strmih brda i jezivih vijadukta, Cezar isputa devojku i umire. Za
vreme istrage policija otrkiva da je u Cezarovom leaju-lutka. Istina izlazi na
videlo. Cezar je uinio zloine po naredbi svog gospodara, hodajui nou ulicama,
hipnotisan, dok je na njegovom mestu leala lutka. Kaligari izbegava hapenje
sklonivi se u jedan azil za umobolne. Tu Fransisa koji ga je sledio, eka jo jedno
otkrie: ludi hipnotizer i direktor ludnice su jedna ista osoba. Dok Kaligari spava,
Fransis i policija prouavaju njegove beleke i uspevaju da poveu stvari: direktor
je bio fasciniran priom nadrilekara iz 18. veka, po imenu Kaligari, koji je naveo
svoga medijuma Cezara da izvri ubistvo. Fascinacija se pretvorila u opsesiju pa je
on eksperimentisao sa somnambulom iz ludnice na Kaligarijev nain. Kad Fransis
pokuava da iznudi priznanje od direktora, pokazujui mu Cezarov le, moderni
Kaligari potpuno gubi razum i obuzdava se tek kad mu obuku ludaku koulju-sam
amblem ustavove na ijem se elu nalazio i koju je u svom ludilu izneverio.
Erih Pomer koji e postati jedan od najuticajnijih filmskih producenata u
vajmarskom razdoblju, prihvatio je scenario i na kraju je odredio Roberta Vinea da
ga reira. Uprkos odlunim prigovorima autora, Vine je izmenio originalnu priu:
radnja poinje i zavrava se u ludnici, a na kraju postaje jasno da je student Fransis
lud, isto kao i njegova devojka Dejn, i da je optuba da je direktor ubica dr
Kaligari, samo jedna od Fransisovih opsena. U stvari, direktor je prijatan ovek,
zadovoljan to je otkrio prirodu Fransisove psihoze i srean to je u stanju ga
izlei.
Gnev dvojice pisaca zbog ove promene, bio je neto vie od tatine autora. Film je
imao snagu, ali poruka koju su njih dvojica eleli da saopte sasvim je iezla. Ono
to su oni zaista pisali oko 1920. godine, bio je pacifistiki film, film protiv
militarizma, protiv vojnike poslunosti uopte; okvir u koji je reiser stavio
njihovu priu prikazao je vlast kao u sutini korektnu i velikodunu, a pobuna
protiv vlasti dobila je izgled obmane, oblik ludila. Revolucionarne ideje pretvorile
su se u konformistike ideje.
Kabinet doktora Kaligarija, uveo je modu ekspresionistikih filmova pretrpanih
mutnom svetlou u kojoj su se glumci kretali kao da su u transu, ispred neobino
oslikane scenografije. Dve godine kasnije, Fric Lang je snimio Doktora Mabuzea,
kockara, priu slinu Kaligariju, o ekstravagantnom zloinu, hipnotizmu i konano
ludilu, i sasvim slino Kaligariju film je bio dekorisan scenografijom sa obojenim
senkama, krivim zidovima i ludim uglovima.
Ekspresionisti nisu bili jedinstven pokret, ve labavo povezana grupa. Njihova
pobuna protiv vrstih formi i zdravog razuma, otkrivala je tenju za obnovom,
nezadovoljstvo trenutnom stvarnou i nesigurnost u izboru puteva, ime je bila
obeleena Nemaka u celini. Ekspresionisti su udeli da se oslobode konvencija
da bi stigli do prirode.
Kada je izbila revolucija, ekspresionisti svih ubeenja su je podrali.
Neovembergruppe osnovana u decembru 1918. kao i grupa Arbeitsrat fr Kunst,
posvetile su se irenju umetnosti koja e odgovarati novom dobu, a ukljuivale su
umetnike iz svih oblasti umetnikog ivota: Emila Noldea, Eriha Mendelsona,
Ernsta Tolera, Valtera Gropijusa. Bertold Breht i Kurt Vajl, Alban Berg i Paul
Hindemit prikljuili su se udruenju-Neovembergruppe. U decembru 1918. godine,
oni su proklamovali da: budunost umetnosti i ozbiljnost ovog asa prisiljava nas
revolucionare duha (ekspresionisti, kubisti, futuristi) da teimo jedinstvu i bliskoj
saradnji. Ovo jedinstvo nije trajalo.
Slikari su koristili jake, jednostavne, agresivne boje; svesno primitivnu zanatsku
obradu; strasnu liniju i iskrivljavanje ljudskog tela. Ve sama neodreenost imena
odraava neodreenost politikog stava samih slikara u vreme Vajmarske
republike. Lajonel Fajninger je bio jedan od slikara koji je potpisao manifest
Neovembergruppe u kome je pridruio svoj glas onima koji kau da svemu to
nie i dolazi. Crtei Georga Grosa su jasno predstavljali propagandu protiv
debelih industrijalaca i ratnih profitera. Slike radnika, pune saoseanja, Ota Diksa i
njegovi grubi portreti podvodaa i prostitutki, nosili su u sebi otvorenu proletersku
poruku. Sumorne grafike Kete Kolvic, sa svojim uplakanim majkama, svojim
poslednjim pozdravom Karlu Libknehtu, svojom izgladnelom decom, oajnim
rtvama rata i kapitalistike eksploatacije, nosile su u sebi snanu politiku poruku.
Ali najvei broj slikara interesovao se za politiku uglavnom zato to su ih njihovi
neprijatelji nazivali kulturnim boljevicima. U stvari politike ideje Emila Noldea-
njegov antisemitizam, neprijateljstvo prema francuskoj kulturi, podstaknuto
njegovim ranim lanstvom u nacistikoj partiji-pokazivali su da je ekspresionizam
mogao da se prilagodi svim vidovima politike. Dok su neki slikari napadali
Republiku sa krajnje leviarske ili krajnje desniarske pozicije, svi oni su, svesno
ili nesvesno, uestvovali u stvaranju vajmarskog duha. Sudbina Noldea u razdoblju
nacizma ukazuje da, iako svi ekspresionisti nisu voleli Vajmar, neprijatelji Vajmara
mrzeli su sve ekspresioniste. Ekspresionisti su odbacivali prolost i teili ka novoj
stvarnosti. ak i kada slikarsko delo nije bilo izriito politiko ili nepolitiko, ono
je odraavalo jedno zastraujue iskustvo-rat.
Slikar Maks Bekman, politiki neangaovan, promenio je, zahvaljujui ratu, svoj
stil izmeu 1915. i 1918. godine. Njegov crte postaje namerno iskrivljen; on je
ostao dovoljno realistian da prenese uasne scene kojima je bio svedok - ranjene i
umirue vojnike, leeve. I tema njegovih slika se promenila: usred rata, zapoeo je,
iako nikad nije zavrio, veliku apokaliptinu sliku uskrsnue; naslikao je
skidanje s krsta i platna koja je nazvao no. Tokom 1919. objavio je seriju od
19 grafika pod nazivom lica. On je itavog svog ivota slikao svoje portrete u
kojima je beleio svoja trenutna raspoloenja i svoj duhovni napredak. Nakon rata
nastavio je da slika autoportrete, ali su oni prikazivali drugaijeg oveka: oi su
bile krupne i pune bola, usta smrknuta i bez osmeha.
I drugi oblici umetnosti doiveli su istu evoluciju.
Meu najizraenijim ekspresionistima rane vajmarske ere bili su dramski pisci. Oni
su stvarali brojne komade koji su bili ekscentrini po sadraju, sceni, govoru,
karakterima, glumi i reiji. Scenografija je bila jedva naznaena; svetlost je
ostavljala gledaocu da se se sam potrudi; govor se uzdizao do deklamacije i esto
prave vike. Univerzalnost je postignuta tako to su likovi bili lieni imena i
individualnih osobina, i zvali su se jednostavno ovek, mlada devojka,
vojnik, majka-postupak koji je uspeno primenio i ekspresionistiki film.
Poruka komada bila je direktna, dozivanje u pomo i naglaeni zahtev za
promenom.
Najsnanija linost u vajmarskom pozoritu bio je Leopold Jesner. Jesner je bio
socijaldemokrata, ali takoe i iskusan reiser i producent. Jesnerova predstava,
klasini nemaki komad ilerov Viljem Tel, je bila ekspresionistika, sa
oiglednom namerom da pokae kritiku funkciju umetnosti u Republici. Jesner je
ublaio patriotske tonove ilerove drame time to je isekao uveni govor o
otadbini i pretvorio komad u poziv na borbu protiv tiranije. Pozorini ljudi bili su
leviari, ogoreni zbog ubistva Libknehta i Roze Luksemburg i Jesnerova
predstava je bila izraz tog oseanja. Premijera je od samog poetka bila prekidana
protestima u dvorani, u emu su podjednako uestvovali i desniari i leviari.
Ogromna veina ekspresionista je proklinjala militarizam i irila svoju ekstatinu
viziju obnovljenog miroljubivog oveanstva. Upravo je takva vizija ujedinila
ekspresioniste vie nego bilo ta drugo. Najzapaeniji ekspresionistiki komadi,
napisani krajem rata hvatali su se u kotac sa ratom i sa tmurnim gledanjem na
novo vreme i na novog oveka. Dolaskom Republike ova proroka tema postala je
sredina. Nada ovih komada uvek je bila ista: da se ovek mora preobratiti kroz
patnju i ivot, kao to su dramski pisci bili preobraeni ratom koga su u poetku
pozdravili kao i svi ostali, da ovek mora biti proien i da se mora uzdii do
jedne vie vrste.
Tema ekspresionistikih komada: pobuna sina protiv oca, bila bi to
pojednostavljena interpretacija novembarske revolucije, ali znaajno je da je ona
bila i pobuna protiv autoriteta oca. Prvi uspean komad koji je u sebi sadravao
ovu temu bio je Der Sohn, Valtera Hazenklevera, napisan 1914. godine. To je
drama u kojoj se suoavaju otac tiranin i sin koji udi za slobodom. Otac tue sina,
neprekidno poniava mladia, da bi ga na kraju ovaj porazio svojom snagom.
Hazenkleverova drama postavila je obrazac. Pandan Der Sohnu bio je Vatermord
Arnolda Bronena, koji je kasnije postao nacista. Franc Verfel koji je ohrabrivao
pobunu sina protiv autoritarnog oca u svojim pesmama i novelama, objavio je
1920. kratak roman o uspenoj sinovljevoj pobuni Nije ubica, ve je rtva kriva.
U previranju vajmarske scene pisci nisu bili saglasni o znaenju sukoba otac-sin,
niti o njegovom ishodu. Socijalisti i republikanci podravali su zahtev sina za
razumnom slobodom protiv iracionalnog autoriteta. Ipak, bilo je i onih koji su stali
na stranu oca.
Za ovu drugu grupu istorija mladog Fridriha Pruskog bila je odlina tema. Pria je
bila dobro poznata. U ovom sluaju mit ima podrku u istoriji. Fridrih, jo uvek
prestolonaslednik, prkosi svom strogom, nekultivisanom ocu, kralju: radije bi
svirao flautu i pisao pesme na francuskom, nego to bi vebao s vojnicima. On se
dogovara sa prijateljem Kate, da pobegnu, ali ih izdaju i kralj se sveti. Dugo
vremena on je odluan u nameri da pogubi svog sina zajedno sa njegovim
prijateljem, ali zdrav razum i molbe savetnika navode ga da izmeni svoju nameru:
Kate e biti pogubljen pred prestolonaslednikovim oima, dok e Fridrihu posle
pokajanja biti vraena kraljeva milost.
Delo koje predstavlja ovaj anr na najogoljeniji nain je komad Joakima fon der
Golca, Vater und Sohn. To je bila vrsta drame koje su konzervativni i narodni
krugovi mogli da razumeju. Golcov komad je bio pozdravljen zbog svoje
mukosti; podsetio je neke kritiare na Klajsta. Klajstovi komadi bili su esto
izvoeni kako bi sluili stvari militantnog nacionalizma.

Na predsednikim izborima 1925. izabran je Hindenburg. On je mirisao na stari

poredak. Bio je preporuen javnosti kao veliki ovek koji se nalazio iznad svih
stranaka, kao mistini predstavnik nemake due, pravo otelovljenje tradicionalnih
vrednosti, jednom reju, kao vrsta oinska figura. Njegovim izborom zapoela je
osveta oeva. Na veliko razoarenje svojih promotera, Hindenburg je istupio kao
predsednik Republike koju je nameravao da zatiti, a ne da je srui. Jo od vremena
revolucije i rata atmosfera u Nemakoj nije bila tako mirna kao to je bila oko
1925. godine. U politici kao i u umetnosti, vreme revolucionarnih eksperimenata,
kao da je bilo zavreno. Ovakav paralelni tok vajmarske kulture i politike suvie je
jasan da bi ostao neprimeen. Kultura je bila u stalnoj meusobnoj povezanosti sa
drutvom, izraz i kritika politike stvarnosti. Razdoblje od novembra 1918. do
1924. praeno revolucijom, graanskim ratom, inostranom okupacijom, politikim
ubistvom i inflacijom, bilo je razdoblje eksperimentisanja u umetnosti;
ekspresionizam je dominirao u politici, isto kao i u slikarstvu i pozoritu. Izmeu
1924. i 1929, kada je Nemaka uivala fiskalnu stabilnost, slabljenje politikog
nasilja, obnovljen ugled u svetu i opti prosperitet, umetnost je ula u fazu Nove
stvarnosti-objektivnosti, praktinost, trezvenost. Izmeu 1929. i 1933, u godinama
kada je nezaposlenost porasla, kada se vladalo dekretima, kada su propadale partije
srednje klase i kada je ponovo otpoelo nasilje, kultura je postala manje kritika, a
vie ogledalo zbivanja. Desniarska propaganda samlela je novinarstvo i filmsku
industriju, a najistaknutiji meu arhitektama, dramskim piscima bili su potisnuti ili
uutkani, dok je zemlja bila preplavljena rastuim talasom kia, koji je najveim
delom bio inspirisan politikom.
Godine Nove stvarnosti bile su dobre za umetnost. Gustavu Hartlaubu, direktoru
muzeja u Manhajmu, pripisuje se da je izmislio taj izraz. Nova stvarnost je bila
traganje za novom stvarnou, za mestom u stvarnom svetu. To je bila borba za
objektivnost. To je bio pokret prema jednostavnosti i jasnoi kome su se mogli
prikljuiti mnogi ekspresionisti.
1924. godine Tomas Man je objavio svoj najpoznatiji roman arobni breg. To je
realistian roman, pria o Hansu Kastorpu, koji je namerno predstavljen kao
obian mladi ovek, koji odlazi u vajcarski sanatorijum da poseti svog roaka
obolelog od tubrkuloze i poto se sam zaraava boleu, ostaje tamo sedam godina.
Manov arobni breg bio je knjievni dogaaj prvog reda 1924. godine. Te iste
godine odigrao se jo jedan vaan dogaaj: Bertold Breht, poznati dramski pisac
preao je iz Minhena u Berlin. Bertold Breht se otkako je doao u Berlin stalno
kretao ka levici. On je 1928. izneo svoju nenaklonost prema buroaziji i svoju
materijalistiku filozofiju u Operi za tri groa.Ovaj prelazak bio je znaajan zato
to je simbolizovao sve veu mo Berlina sredinom 20-ih godina. Kao najvei
nemaki grad, kao prestonica Pruske i Carstva, Berlin je bio jedini mogui izbor za
prestonicu Republike. Uz to Berlin nisu zauzela samo vladina ministarstva i
stranaka sedita, ve i kulturne voe, a sve to na raun provincije.
Godine 1925. Nemaka, Francuska i druge zapadne sile zakljuile su ugovor u
Lokarnu kojim je reeno pitanje nemakih zapadnih granica i koji je ponovo doveo
Nemaku u poloaj nezavisne sile. Godine 1926. Nemaka je ula u Drutvo
naroda.
Kartelizacija kulture u Vajmaru je obavljena po modelu kartelizacije industrije.
Alfred Hugenberg, ugledni lan desniarske Nemake narodne stranke, sagradio je
carstvo u industriji komunikacija i postao otar, krajnje uticajan glas protiv
revolucije. Govorilo se da su inovnici itali samo njegovu tampu. Hugenberg je
uspeo da okupi desetine listova irom zemlje. Godine 1927. otkupio je
bankrotiranu UFA. UFA je proizvodila filmove koji su presudno pomagali njegovu
borbu. Bili su to veseli, povrni mjuzikli, koji su odvlaili panju od politike ili
nezaposlenosti, istorijski filmovi o nemakim junacima sa uoljivim aluzijama na
versajski Diktat, istiui one vrednosti koje su ljudima Vajmara oigledno
nedostajale. Hugenbergove kampanje mogle su se oekivati-protiv trezemana,
Lokarna, protiv svih pokuaja meunarodnog sporazumevanja, protiv liberalizma,
protiv Republike.
Hugenberg nije imao monopol nad industrijom miljenja; republikanci su takoe
imali svoje magnate, veliku kuu Mose i kuu Ultajn.
Poev od 1929. godine Republika je doivela niz udaraca. Gustav trezeman je
umro 3. oktobra 1929. godine. Potom je dola depresija, nezaposlenost, stalne
politike krize koje su dostigle vrhunac na izborima u septembru 1929. godine koji
su desetkovali graanske stranke, dali nacistima 6,5 miliona glasaa i 107
poslanika u Rajhstagu i doveli do Briningove poludiktature, do vlade
administrativnim dekretima.
Oko 1930. godine politike deobe su se pojaale. U decembru 1930. godine na
premijeri filma raenog po delu Eriha Marije Remarka, Na Zapadu nita novo-koja
je ve kao roman izazvao desnicu svojim ogromnim tiraima, i svojim
ukazivanjem na to da je rat bio pakao i da su nemaki vojnici izgubili rat na frontu-
nacisti, pod vostvom Gebelsa, predvodili su demonstracije protiv filma i na kraju
uspeli da film bude zabranjen. U besu Karl fon Osjecki napado je republikance
zbog njihove tromosti i kukaviluka. Faizam je izvojevao jo jednu pobedu, a
tome je doprineo kukaviluk liberala koji u trenucima nemira ostaju kod kue.
Faizam se moe poraziti samo na ulicama. To je bio hrabar, ali uzaludan krik.
Socijaldemokrati su se pridravali republikanskog legalizma; kua Ultajn, i sama
jevrejska, nastojala je da se prilagodi preteim okolnostima na taj nain to je
uklonila sve Jevreje i radikale i to je prihvatila patriotski ton, koji je razoarao
njene prijatelje, a nije umirio njene neprijatelje. Antisemitizam postajao je otrovniji
nego ikad. U nestrpljenju i prostom gaenju, izvestan broj mladih ali uglednih
intelektualaca udruio se sa komunistima, pridruio se partiji.
Ni komunisti, ni socijalisti nikad nisu mogli zadobiti omladinu. Nacistima nije
trebalo dugo vremena da shvate vanost omladine. Omladina je za njih bila izvor
ogromne, potencijalne, glasake snage. Obe grupe udele su za akcijom-bilo
kakvom akcijom, brutalnom, esto ispunjenom idejama o rasnoj neistoi i
otvorenoj mrnji prema Jevrejima, i obe grupe nisu videle nadu za svoju
budunost. Politizovani omladinski pokret i studentske organizacije, skoro sve
desniarske i pod sve veim uticajem i kontrolom nacista, tvrdile su da govore za
omladinu i mladost. Prema njihovom vienju stvari, ljudi koji su stvorili Republiku
bili su sredoveni ljudi, ne samo po svojim godinama, nego i po nainu miljenja.
Kako se mogla nai jasnoa usred opte kakofonije protivrenih poziva, skupova
nacista gde se prizivala krv, i opteg stanja bolesne Republike? Popularni mediji, a
pre svih filmovi, bili su sraunati na to da seju konfuziju. Ve 1927. reiser Fric
Lang napravio je film Metropolis. Metropolis je u sutini reakcionarna pria. Film
posmatra klasnu borbu kao naunu fantastiku i izvlai nekakav zakljuak, koji se
jedino moe nazvati-smiljena la: Metropolis je grad budunosti, u kome, u
podzemnim fabrikama, esto do smrti dirine brutalno porobljeni radnici, dok
malobrojna elita gospodara uiva u dokolici; na ogromnim imanjima sa batama
ukraenim fontanama i paunovima. Gospodarev sin odlazi da trai svoju brau, i
pomiri dva stalea koji se nikada ne susreu. Ali pravi razlozi za njegovu drutvenu
brigu su prikriveni: on se zaljubio u lepu radnicu koja je zalutala u njegovu batu.
Tu je i radnika pobuna koju podstie robot sa likom devojke, koji je u stvari orue
gospodara. Unitavajui maine, radnici skoro unitavaju sebe, ali mladi ovek i
devojka spasavaju i radnike i njihovu decu. Zli pronalaza robota uniten je u
zavrnoj sceni, nakon to su se mladi i devojka ponovo nali, otac-i-gospodar je
pristao da se rukuje sa predradnikom. Pouka je jednostavna: ak i u najgorim
uslovima, a uslovi su svakako najgori u Metropilisu, samo zli demon moe
podsticati trajkove ili pobune. Istina se uvek nalazi tamo gde se srce umea.
Tomas Man i Fridrih Majneke, najznaajniji istoriar vajmarske epohe, bili su
jedini, koji su zahtevali od studenata strpljenje i ukazivali na uvaavanje istinske
slobode koja dolazi samo sa razumom i disciplinom.