СКРИПТА ЗА ПОЛАГАЊЕ ИСПИТА

ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО

Нови Пазар, 23.03.2016. године

 1. Грађанско процесно право као облик правне заштите

Облици правне заштите – Заштита субјективних права може да има облик: приватне заштита
права и огранизоване заштита права. Приватна заштита права, коју пружа појединац сам себи
или уз помоћ други појединаца, историјски је претходила организованој заштити права.
Организовану правну заштиту пружа држава која одређује и формира органе за пружање
правне заштите и прописује правила поступка по којима се правна заштита пружа. Органиована
правна заштита законом је уређени облик правне заштите и јавља се као судска правна заштита
и као самозаштита. Судска правна заштита, коју пружају државни и недржавни судови, редовни
је облик правне заштите, док самозаштита представља изузетни банредни и супсидијарни
облик дозвољене правне заштите.

Самозаштита – самозаштита представља заштиту права коју појединац пружа сам себи
служећи се сопственом силом да би обезбедио остварење својих права или отклонио опасност
која прети или угрожава његова права. Појединци нису дужни да допусте и трпе повреду својих
права да би, тек пошто до повреде дође, стекли право да траже судску заштиту својих права;
они имају паво да непосредим предузимањем различитих акта сами заштите своја права која
су непосредо угрожена или им таква опасност прети. Самозаштита може да се јави у два вида:
као самоодбрана (кад појединац својом сопственом снагом одбија противправни напад ради
заштите својих права и очувања свог правног положаја), или самовласног задовољења (кад
појединац сопственом снагом напада и задире у туђу правну сферу и тако остварује своја
материјалноправна овлашћења према неком другом субјекту као што је нпр. право ретенције).

У савременом праву самозаштита је допуштена под одређеним условима: ако појединцу прети
непосредна опасност да буде повређено неко његово субјективно право, ако се правна заштита
не може обезбедити благовременом интервенцијом државних органа или би евентуална
каснија интервенција државних органа била нецелисходна и ако начин отклањања повреде
одговара приликама у којима настаје опасност.

Самозаштита, као изузетан начин пружања правне заштите, због недостатка које има,
представља само допуну судској правној заштити.

Судска правна заштита – судска правна заштита је облик организоване правне заштите.
Држава пружа правну заштиту на тај начин што субјектима права признаје право на пружање
правне заштите, установљава и организује судове и уређује поступак правне заштите по чијим
правилима поступају и они који траже правну заштиту и они који тражену заштиту треба да
пруже.

Судска правна заштита остварује се пред државним и недржавним судовима недржавне

судове не оснива држава: њих оснивају сами субјекти који имају потребу за правном заштитом
и поверавају им вршење судске функције под условима и на начин који је сама држава
прописала.

Значај судске правне заштите – поступак судске правне заштите представља правом
предвиђену и допуштену форму за вршење и остваривање права. Пружањем правне заштите
отклања се настали поремећај у друштвеним односима, елиминише се противправност у
постојећим животним односима и фактичка ситуација усклађује се правом на начин који је
правом предвиђен и регулисан. Судска правна заштита је свакако савршенији облик правне
заштите од самозаштите.

Организација судсе правне заштите – правна заштита која се пружа по правилима грађанског
судског поступка пред државним судовима организована је тако да одговара конкретној
потреби за пружањем правне заштите и пружа се по правилима парничне, ванпарничне,
извршне и стечајне процедуре. У оквиру сваког од ових поступака, постоје општи и посебни
поступци који омогућавају прилагођавање правне заштите свакој конкретној правној ствари.
Законом предвиђени методи судског рада у сваком од судских поступака омогућавају да суд
изабере најприкладнији и најцелисходнији начин поступања у конкретној правној ствари и да
поступак прилагоди садржини конкретног захтева за пружање правне заштите.

Примена права и потреба за пружањем правне заштите на подручју грађанскоправних

односа – правни поредак као део друштвеног поретка, обухвата све правне норме и понашање
по њима. Да би предвиђени нормативни грађанско-правни поредак могао да се редовно
остварује у фактичким животним односима, сваки конкретни правни поредак признаје
правним субјектима одређена права и одређене обавезе. Ступањем у конкретне правне
односе, правни субјекти стичу одређена субјективна права и одређене обавезе и тако
омогућавају да се редовно оствари пројектовани правни поредак у фактичким животним
односима.

Постојање потребе за пружањем правне заштите у домену грађанскоправних односа

представља разлог што у сваком правном систему држава гарантује правним субјектима право
на правну заштиту, што постоје судови,као органи државне власти који су специјализовани за
пружање правне заштите, и што су предвиђена правна правила којима је уређен поступак за
заштиту грађанских субјективних права. Норме којима је регулисан начин заштите заштите и
принудног остварења грађанских субјективних права чине посебну грану права у оквиру
правног система сваке државе – грађанско процесно право.

Повод за пружање правне заштите – Правна заштита у домену грађанскоправних односа

пружа се на тражење овлашћеног субјекта само кад субјективно право не може да се оствари
добровољно или кад се оно само судским путем може остварити и заштитити.

Повод за пружање грађанскоправне заштите могу да буду различите ситуацијеу фактичким

животним односима:

1) Повреда субјективног права – најчешћи повод за пружање правне заштите је повреда

субјективног права. Повреда субјективног права постоји кад дужник уопште не
испуњава соју обавезу или је не испуњава онако како је то предвиђено.
2) Угрожавање субјективног права – субјективно право је угрожено када постоји
неизвесност о егзистенцији самог правног односа у које је настало то субјективно право,
3) Потреба за отклањањем противправног стања – потреба за пружањем правне заштите
постоји и када нема повреде субјективног права уколико је предузимањем против-
правне радња или противправним понашањем створено стање није допуштено правом
(нпр. закључен је неки уговор под претњом принудом или у заблуди).
4) Потреба за принудним остварењем права – када је суд у поступку утврдио да је једном
лицу повређено субјективно право и да му припада тражена правна заштита, онда је
 судском одлуком, на несумњив и ауторитативан начин утврђено право тог лица да
тражи да се дужник на одређени начин понаша према њему. Ако се дужник и поред
тога добровољно не повинује судској одлуци и не испуни дуговану чинидбу, титулар
права има право да тражи да се та судска одлука изврши принудним путем.
5) Потреба за привременом заштитом – у извесним ситуацијама постоји потреба за
привременом правном заштитом, која се пружа у поступку обезбеђења, кад настану
ситуације у којима постоји опасност да будућа примена изречене санкције, тек кад
судска одлука постане правоснажна, неће моћи да доведе до жељених резултата јер ће
за њу бити касно.
6) Потреба за правном променом или за уређивањем грађанскоправних ситуација –
повод за правну заштиту на подручју грађанскоправних односа може да буде и потреба
да се изврши промена права или да се једна постојећа грађанскоправна ситуација
промени.
 2. Право на правну заштиту

Појам права на првну заштиту

Лице које не може само да оствари своје субјективно право на уобичајен начин, има право да се обрати
суду и да од њега затражи да му се пружи правна заштита јер еј држава, која је забранила самопомоћ,
резервисала за себе право да судским путем пружа правну заштиту. Држава је признала и загарантовала
посебно право на заштиту грађанских субјективних права или право на правну заштиту. Право на правну
заштиту је право једног лица на заштиту и принудно остваривање грађанског субјективног права.

По својој правној природи, право на правну заштиту је аутономно јавно субјективно право које је, као
једно од основних људских права признато и загарантовано свим правним субјектима међународним и
националним правним актима. Оно се признаје сваком лицу које сматра да има потребу за правном
заштитом.

Право на правну заштиту остварује се и врши у сваком конкретном случају тражењем правне заштите
одређене садржине.

Право на правну заштиту се врши да би се издејствовала одлука суда којом се изриче тражена правна
заштита и тако, посредним путем, преко суда и уз ангажовање суда, остварује субјективно право.

Дужност суда да пружи правну заштиту

Праву на правну заштиту права једног титулара права одговара дужност суда, да размотри захтев за
пружање правне заштите, да испита да ли су испуњени услови за њено пружање и да тражену правну
заштиту, ако је допуштена и основано затражена и пружи.

Дужност суда да одлучује о захтевима за пружање правне заштите представља уставноправну

дужност суда којом он врши судску функцију. Суд је дужан да узме у разматрање сваки захтев правног
субјекта за пружање правне заштите и да тиме испуни своју правну дужност према субјектима у
правном односу.

Суд тражену правну заштиту пружа само ако нађе да је она основано затражена. Суд испуњава своју
дужност пружања правне заштите и кад утврди да је затражена првна заштита недопуштена, те одбаци
иницијалну радњу, као и кад одбије да пружи тражену заштиту јер је она неосновано затражена.

Право на правну заштиту и грађанско субјективно право

Право на првну заштиту је самостално јавно субјективно право коме одговара дужност суда да истакнути
захтев за пружање правне заштите одређене садржине узме у поступак и да о њему донесе одлуку. Оно
постоји независно од самог грађанског субјективног права и јасно се од њега разликује.

Право на правну заштиту постоји и кад само грађанско субјективно право не постоји или кад уопште није
настало.

Титулар права на правну заштиту

Право на правну заштиту омогућава приступ суду ради заштите грађанскг субјективног права. Право на
правну заштиту не припада само титулару субјективног права. Оно може, по закону, да припада и
лицима која нису носиоци грађанскоправних овлашћења. Иако се грађанска субјективна права , по
правилу, не штите мимо воље њиховог титулара, може се догодити да одређена лица буду овлашћена
да штите туђа субјективна права (нпр. старатељ заоставштине...)као и да то право припада одређеном
држ.органу (нпр. јавном тужиоцу...)
 3. Структура грађанског судског поступка

Грађански судски поступак чине различити поступци правне заштите јер методи за остваривање правне
заштите у овом поступку нису истоветни. Они су прилагођени врсти правне заштите која се у конкретном
случају пружа, што значи да зависе од конкретног повода и конкретне потребе за пружање правне
заштите.

Заштита грађанскоправних односа пружа се и остварује кроз: парнични, ванпарнични, извршни и

стечајни поступак.

Парнични поступак чине правна правила по којима се поступа кад се решавају грађанскоправни
спорови. Он је основни, општи, примарни и редовни пут правне заштите за подручје грађанскоправних
односа. Примењује се увек кад законским прописима није предвиђена примена неког другог грађанског
судског поступка. У парничном поступку суд сазнаје и утврђује да ли постоји субјективно право или не,
каква је садржина једног конкретног правног односа, да ли постоји потреба за пружањем тражене
правне заштите и да ли је та тражена заштита допуштена и основана. Због тога се за овај поступак и каже
да је он когнициони поступак – поступак сазнања или поступак утврђивања. Парнични поступак може да
буде општи и посебни.

Ванпарнични поступак чине правна правила по којима се поступа у различитим ванпарничним стварима.
Чине га правила о поступању у различитим ситуацијама из области грађанског права у којима је за
заснивање, промену или престанак субјективног права, за очување једне правне ситуације или за
стављање у дејство грађанских субјективних права потребно, поред изјаве воље титулара права, и
садејство суда.

Извршни поступак представља поступак у коме се врши дефинитивно остваривање грађанскоправних

овлашћења, утврђених на несумњив и ауторитативан начин судским путем или на други законом
прописани начин. У овом поступку, принудним путем, уз употребу силе, спроводи се само извршење или
обезбеђење ради будућег извршења. Извршни поступак представља поступак за дефинитивно или или
привремено остварење оних грађанских субјективних права, уз употребу државне силе, која се нису
остварила на уобичајени начин или у погледу чијег будућег остварења постоји неизвесност.

Стечајни поступак чине правна правила којима је регулисан поступак генералне егзекуције на
имовину стечајног дужника у корист стечајних поверилаца.
 4. Важење грађанског процесног права с обзиром на простор, време и лица

Важење норми грађанског процесног права у простору

Судови врше судску функцију у границама државне територије. Вршењем судске функције суд
врши судску власт у систему поделе власти. Држава не допушта да се организује и
функционисање судова уређује по страним правним правилима јер би то угрозило њен
суверенитет. Домаћи судови примењују правила домаће цивилне процедуре без обзира да ли
се као странка у поступку појављује домаћи или страни држжављанин.

Домаћи суд примењује домоаће процесно право и кад поступа по замолници страног суда у
оквиру пружања међународне правне помоћи. Међутим, под одређеним условима, могуће је
да у таквој ситуацији дође и до одступања, ако то није противно јавном поретку.

Домаћи судови врше судску функцију у границама државне територије. Њихово овлашћење се
односи на сва лица и све ствари на подручју државне територије. Из јурисдикције домаћих
судова, у складу са принципом екстериторијелности, изузете су зграде у својини страних
дипл.представништва, страни бродови и ваздухоплови.

Домаћи судови су овлашћени да суде и у неким прваним стварима и кад се странка не налази
на територији Р.Србије, као и у некиим случајевима када се ствар не налази на подручју
државне територије. У том случају разграничење надлежности између домаћих и страних
судова (или др.органа) врши се по правилиима домаћег права о међународној надлежности.

Важење норми грађанског процесног права у времену

У погледу важења норми грађанског процесног права у времену важи основно правило да се у
поступку примењују она правила која важе у време предузимања процесних активности.
Међутим, ако се у току једног конкретног поступка за пружање правне заштите промени
процесни закн, у процесном праву важи правило о тренутном дејству новог процесног закона.
Нови процесни закон се увек примењује на све конкретне случајеве правне заштите пред
једним судом.

Важење норми грађанског процесног права у односу на лица

Домаћи судови су надлежни да поступају у свим правним стварима у којима учествују лица која
по правилима о међународној судској надлежности могу да се појаве као странка у грађанском
судском поступку, без обзира на њихово држављанство или државну припадност, као и без
обзира на то где се налазе. Ово правило се не примењује на лица која по правилима МЈП
уживају дипломатски имунитет. У поступку пред домаћим судовима страни држављани се
изједначавају са домаћим, под условима узјамности.

Иако процесни закони кјима је уређена цивилна процедусра важе и за стране држављане,
поједина процесна правила се на њих примењују са извесним модификацијама, ограничењима
и одступањима која су изричито зконом предвиђена.
 5. Правни извори грађанског процесног права

Правни извори грађанског процесног права

У савременом српском праву, грађански судски поступак још увек није регулисан јединственим
правним изворима, односно једниственим кодексом. Кодификација, и то делимична, извршена
је само у појединим гранама грађанског судског поступка. Наш процесни систем тренутно
карактерише велики број правних извора.

Правни извори грађанског процесног права су: Устав, закони, међународни уговори, као део
унутрашњег права, општеприхваћена правила међународног права и подзаконски акти. Поред
тога, значај правног извора имају и аутентична тумачења самих закона.

Заједнички правни извор свих грана грађанског судског поступка чине уставне одредбе о
основним људским правима и правној заштити. Устав садржи начела о задацима,
организацијама и функционисању органа правосуђа и предвиђа и поједниа основна начела
грађанског судског поступка.

Поред Устава, заједнички правни извор за све гране грађанског процесног права представљају
и закони из области организационог процесног права који садржи прописе о судовима, ЈТ, ЈП,
адвокатури...

Заједнички правни извор за све гране грађанског судског поступка је и Европска конвенција о
људским правима и основним слободама (1950.ратификована код нас 2004.г.) која има примат
у односу на домаће изворе права и која се непосредно примењује. Он апредвиђа низ
функционалних људских права: право на правну заштиту, право на приступ суду, право на јавно
суђење, суђење у разумном року итд...

Извори парничног поступка

Основни извор парничног процесног права Р.Србије је Закон о парничном поступку. Поред
њега, извор парничног права су и ратификовани међ.уговори јер представљају део унутрашњег
права. Као и општеприхваћена правила међ.права.

Одредбе процесног карактера налазе се у Закону о решавању сукоба закона са другим

прописима других земаља у одређеним односима; Закону о јавном инфоримсању, Закону о
забрани дискриминације, Закону о заштити потрошача и др.

Поред закона, извори парничног процесног права су и разни подзаконски и аутономни правни
акти, нпр.: судски пословник.

Обичајно право не представља извор парничног процесног права јер у овој области права нема
обичајних правила. Изузетак представља правило да су домаћи судови надлежни са зуђење
странцима који уживају имунитет у Р.Србији и за суђење страним држављанима и
међ.организацијама по правилима међ.права, које је, по правилу, обичајно.
Извори ванпарничног поступка

Основни извор ванпарничног поступка је Закон о ванпарничном поступку. Посебан извор

ванпарничног поступка је Закон о привредним друштвима. Многи закони садрже одредбе које
су од значаја за ванпарнични поступак и представљају извор ванпарничног процесног права,
као што су нпр. Закон о јавном бележништву, Закон о меници, Закон о чеку, Породични закон,
као и одређени подзаконски акти. Обичај и судска пракса као и мишљења других органа нису
извори ванпарничног поступка.

Извори извршног поступка

Основни извор извршног процесног права којим се уређује судски извршни поступак је Закон о
извршењу и обезбеђењу. Посебан извор представља Закон о заложном праву на покретним
стварима уписаним у регистар као и Закон о хипотеци.

Извори стечајног поступка

Основни извор стечајног процесног права је Закоон о стечају. Поред њега, допунски извори
стечајног процесног права су и закони којима се регулише стечај и ликвидација банака и других
финансијских организација, материја осигурања, приватизација и др.

Поред закона, у изворе стечајног процесног права спадају и различити подзаконски акти као
што су: Правилник о условима, програму и наччину полагања стручног испита за обављање
послова стечајног управника, Кодекс етике за стечајне управнике итд.

Од значаја за стечајно процесно право су и многи материјалноправни и процесни закони

којима је регулисана грађанскоправна, привредно-правна, управно-правна, радноправна,
кривичноправна и друга материја.
6. Европска конвенција о људским правима и основним слободама
 7. Парница и парнични поступак

Спор, парница и парнични поступак

Спор, парница и парнични поступак су технички термини грађанског парничног процесног

права којима се означавају основни појмови ове гране права и који у процесном праву своја
посебна, различита и тачно одређена значења. У обичном говору, а понекад и у правничкој
литератури, ови појмови се, међутим, употребљавају као синоними иако они то нису.

Спор

Израз „Спор“ потиче од речи „спорити се“, што значи: не слагати се са неким о нечему и
настојати да се сопствено мишљење или тврђење другоме наметне као једино тачно и
исправно. Спор је неслагање између два субјекта у једном животном односу од којих један
нешто тврди, а други настоји да његово тврђење оповргне. Сам спор као животна ситуација
није регулисан правом. У обичном животу спорови се обично регулишу вербално, у складу са
правилима пристојности, мада нису ретке ситуаицје да се спорови решавају и физичким
обрачунавањем. Спорови настају и у правним односима. У праву спор може да буде:

1) грађанскоправни – кад се неслаганост тиче грађанских субјектиних права;

2) кривичноправни – кад постоји сумња да је учињено КД и
3) управни или административни – ако је управним актом повређено неко право или законом
заштићени интерес једног правног субјекта на подручју управноправних односа.

Грађанскоправни спор

Кад у развоју једног прађанскоправног односа дође до неслагања страна у том односу у
погледу тог грађанскоправног односа, грађанског субјективног права или грађанскоправног
захтева, каже се да је настао грађанскоправни спор.

Грађанскоправни спор настаје између страна у једном стварном или хипотетичком грађанско-
правном односу и представља њихово неслагање и сукоб њихових интереса. Он настаје тако
што се два субјекта не слажу о постојању или непостојању неког грађанскоправног односа,
грађанског субјективног права или грађаннскоправног захтева; кад једна страна износи једно
тврђење а друга страна га негира или оспорава, у целости или делимично.

Предмет грађанскоправног спора

Може бити: чињенично (фактичко) питање, правно питање или и једно и друго.

Предмет спора је неко фактичко питање када је међу странама у спору спорна нека
чињеница(нпр. да ли је дуг исплаћен, да ли је застарео, да ли је дуг доспео, колика је висина
настале штете и сл. У том случају постоји спор о чињеницама.
Решавање грађанскоправног спора

Све док спор постоји у друштвеним односима, правни односи не могу да се одвијају нормално,
нити могу да настају, на основу постојећих, нови правни односи. Сваки спор уноси несигурност
у правне односе и, све док постоји и траје, неизвесно је и остварење субјективног права, а
самим тим и остварење материјалноправног поретка.

Због тога спор треба да буде решен да би се дефинитивно уклонила неизвесност у правилним
односима и несагласност у погледу постојања права и њиховог обима.

Један грађанскоправни спор може да буде решен на различите начине. Он може да буде
решен вансудским путем и судским путем.

Пре свега, спор може да буде решен кад титулар субјективног права напусти свој захтев за
остварење субјективног права, ако га се одрекне.у том случају престаје да постоји неслагање и
сукоб интереса између страна у спору – и спор је решен дефинитивно.

Спор може да буде решен и на тај начин што ће носилац правне обавезе пристати да испуни
своју правну дужност.

Спор може да буде решен и на тај начин што ће титулар права, чије је право повређено, сам
себи прибавити заштиту сопственоом снагом и тако сам, коришћењем самозаштите,
успоставити и остварити повређено право.

Спор може да буде решен и тако што ће стране у спорном односу саме покушати да нађу
решење спора узајамним попуштањем, компромисом. У том случају, оне ће саме расправити
сва спорна фактичка и правна питања и изнова уредити свој однос склпањем склапањем
поравнања.

Стране у спору се могу обратити и неком непристрасном трећем, у кога обе имају поверења, и
од њега затражити да им, као посредник (медијатор) помогну у решавању спора или да им
спор реши. На тај начин ранији спор биће решен вансудским путем.

Коначно, кад стране у спору не могу самеда реше настали спор, или се спор уопште не може
решити на неки други начин, спор се решава и тако што ће се стране у спору обратити суду –
државном правосудном органу, специјализованом за пружање праавне заштите, и од њега
затражити даа настали спор реши у поступку за решавање грађанскоправних спорова. У том
случају покреће се парнични поступак и спор се решава у парници, по правилима парничне
процедуре.

Парница

Парница је редовни начин или метод за решавање грађанскоправних спорова који се нису
могли решити или који се не могу решавати на други начин. Парница је само један од начина за
решавање једног грађанско-правног спора.

Спор и парница нису синоними. Спор је ситуација до које долази у једном материјалноправном
односу а парница један од начина за решавање спора.
Парница је специфичан правни однос, различит од грађанскоправног односа. Парнични однос
настаје између парничног суда и парничних странака и регулисан је процесним правом.

По правилу, парници претходи спор јер се спор и решава у парници. Међутим, понекад
парници не претходи спор. Кад се нпр. супружници споразумеју да њихов брак престане
разводом, онда међу њима нема спора око постојања права на развод и престанка њиховог
брака. Иако у том слуачју нема бракоразводног спора, супружници не могу сами, својим
изјавама воља да исходе престанак свог брака.

Могуће једа парници стварно претходи спор али да он у току парнице престане да постоји.

Дешава се и да у фактичким животним односима спора уопште нема или да је спор фингиран.
Стране у једном односу, у жељи да постигну одређено правно дејство, које је могуће само
преко судске одлуке, фингирају спор и обраћају се суду тражећи да суд донесе пресуду.

Поступак

Парнични поступак представља посебну делатност која се састоји у судском решавању

грађанскоправног спора. Парнични поступак је законом уређено поступање суда и странака.
Парница и парнични поступак нису синоними. То су два различита техничка термина парничног
процесног права. Парница је начин за решавање спорова, и то само један од могућих начина.
Поступак је, с једне стране, скуп правних правила по којима се поступа кад се решава спор јер
ова правила регулишу делатност парничног субјекта ради решавања спора. С друге стране,
поступак је оно догађање у парници приликом решавања једног спра. Спор се решава у
парници по правилима парничног поступка.

Парница и парнични поступак се разликују и по тренутку настанка. Парнични поступак се, по

правилу, покреће тужбом, а парница отпочиње тек кад тужба буде доствављена траженом.
 8. Шема парнице

Уобичајена шема парнице

Ток развојне фазе парнице регулисан је законом. Законом је одређена формална садржина
парнице, као начина за решавање спора, јер је прописан редослед по коме се предузимају
поједине парничне радње у парници и у којим се фазама поступка одређене радње могу предузети.

Ток и садржина сваке конкретне парнице, међутим, зависе од низа различитих чињеница и зато у
пракси не постоје идентичне парнице.

Парнични поступак покреће заинтересована страна у спору која износи спор пред суд на решавање.
Заинтересована страна у спору, која покреће поступак за решавање спора, у поступку правне
заштите постаје парнична странака – тужилац.

Тужилац верује и тврди да је неко његово право повређено или угрожено, и пошто жели да оствари
то своје право, он позива у помоћ судску власт ради заштите свог права. Он се обраћа суду тужбом и
њоме тражи од суда правну заштиту одређене садржине. Тужба је акт процесне иницијативе; то је
акт којим се тужилац обраћа суду и она је, због тога, прва, почетна, иницијална парнична радња.
Тужба је упућена суду; он је њен адресат.

Тужба мора да буде сачињена у прописаној форми и треба да има одређену садржину. Тужба мора
да буде писмено – поднесак. Тужилац у тужби, коју је уперио против туженог – друге стране у спору,
наводи чињенице на којима се заснива његово субјективно право и нуди доказе о свом тврђењу.

Тужба је упућена суду, јер он треба да пружи постулирану правну заштиту, али је уперена против
друге стране у спорном односу, и због тога да би се спор решио, и друга стррана у спору треба да
узме учешће у поступку, та друга страна у спору, у парници постаје парнична странка – тужени.

Кад тужилац упути тужбу надлежном суду, он је покренуо парнични поступак. Парнични поступак се
покреће тужбом. Кад суд прими тужбу коју је упутио тужилац, заснован је процесни однос само
између тужиоца и суда, а тај однос је двостран.

Парнични суд који је примио тужбу најпре испитује њену формалну исправност и проверава да ли
су испуњени сви услови за пуноважно вођење парнице и предузима одређене мере да се
евентуални недостаци отклоне. Уколико суд утврди да нема процесних сметњи и да су
испуњенисви услови за вођење парнице, он у том случају отвара поступак за решавање спора.

Парничне странке, као субјекти права, у друштву уживају једнако право на правну заштиту. Суд не
може да реши настали спор само на основу тврђења и захтева једне парничне странке.

Суд обавештава туженог да је покренут парнични поступак тако што му доставља тужбу и налаже му
да на тужбу одговори – да се изјасни о њој. Достављањем тужбе туженом заснива се процесни
однос између туженог и суда, и тај однос је двостран. Истовремено, достављањем тужбетуженом
заснива сеи однос између тужиоца и туженог, и то преко суда, и од тог тренутка сви потребни
субјекти суделују у поступку. Достављањем тужбе туженом заснован је комплетни процесни однос,
и од тог тренутка настаје парница.
Тужени се од тужбе брани, тако што одговара на тужбу. Кад се тужени изјашњава о самом
спору и оспорава тужиочеве наводе и захтеве, он се упушта у расправљање одн. упушта се
у парницу. Тужени се брани од тужбе тако што тражи да суд одбије тужбени захтев јер је
тај захтев неоснован. Тужени може, поред одговора на тужбу, и сам да постави свој захтев
за пресуду, ако и он има потребу да се неко његово субјективно право заштити, те у том
случају он подиже противтужбу.

Кад тужени одговори на тужбу у року, пред судом се налазе два захтева за пресуду.

Суд заказује припремно рочиште или рочиште за главну расправу и тако омогућава
странкама да о свом спору расправља пред судом. Централни део парнице је главна
расправа.

Кад одлука буде донета, завршен је првостепени поступак. Против првостепене одлуке
могу се уложити редовни правни лекови којима се од вишег суда тражи да испита
законитост првостепене одлуке и да је, зависно од резултата испитивања, укине или
преиначи.

Одступање од уобичајене шеме парнице

У одређеним случајевима могуће је да дође и до одступања од уобичајене шеме

парнице. Одступања од уобичајене шеме парнице изазивају следеће ситуације и
процесни институти:

1. Фикција о подизању тужбе – Парнични поступак се редовно покреће тужбом – иницијалном

парничном радњом. Само изузетно, у одређеним случајевима, иако тужба није била подигнута,
сматра се, по самом закону, као да је била подигнута и да је покренут парнични поступак;
2. Покретање парничног поступка екс оффо – Редовно парнични поступак покреће тужилац
тужбом ради заштите свог субјективног права. Могуће је, међутим, и да суд сам покрене
парнични постуапк ради решавање једног спора. Суд је изузетно овлашћен да покрене
адхезиони или придружени парнични поступак, уз један већ покренути парнични поступак, само
ради заштите интереса одређе ног круга лица која су под посебном заштитом.
3. Подизање тужбе у општем интересу – По правилу, тужбу подиже титулар субејктивног права
који на тај начин штити своје субјективно право. Међутим, могуће је да тужбу подигне и неко
треће лице, лице које није титулар субејктивног права и које није субјект спорног односа, да би
заштитило неко туђе субјективно право.
4. Супарничарство – уобичајено је да се у улози једног парничара нађе једно лице. Међутим,
могуће је да дође до кумулације субјеката у једној процесној улози. Кад се у улози једне или обе
парничне странке нађе множина лица, онда се ради о супарничарству, који могу бити сатужиоци
и сатужени.
5. Кумулација тужби – у животу може да се догоди да између два лица постоји више спорова и да
једно од њих затражи од суда да се сви ти спорови реше истовремено у једној парници. У том
случају тужилац у једном тужбеном поднеску нагомилава више тужби против истог туженог, те
се тада ради о објективној кумулацији.
6. Пресуда без отварања расправе – Пресуда се редовно доноси после усмене расправе, кад једна
правна ствар сазри за одлуку. Међутим, могуће је да парнични суд, пошто прими одговор на
тужбу, констатује да је међу парничарима неспорно стање ствари. У том случају, уколико су
испуњени законом предвиђени услови, парнични суд може одмах, без заказивања и одржавања
расправе, да донесе одлуку којом ће решити спор парничара.
 9. Процесноправни однос

Парница као процесни однос

Посматрана као целина, парница је тространи правни однос – однос између парничних
странака и суда регулисан процесним правом. У том односу сваки субејкт има одређена права
и одређене дужности које су изричито предвиђене законом.

Парнични однос је специфичан правни однос који се разликује од материјалноправног односа

по субјектима, по броју учесника, по садржини и структури, по начину заснивања, развијања и
престанка, као и по грани права која их регулише.

Садржина процесног односа је специфична и разликује се од садржине једног грађанско-

правног односа. У грађанскоправном односу једна страна је носилац грађанскоправних
овлашћења, док је друга страна носилац правне обавезе или дужности. Да би остварио своја
овлашћења, титулар права захтева да дужник испуњава своју обавезу.

Процесни субејкти имају специфична првна овлашћења и правне дужности које се знатно
разликују од права и дужности у материјалном праву. Странке се не могу принудити да врше
своја процесна овлашћења, нити оне имају каква процесноправна средства којима би суд
натерале да он врши своју дужност. Странка предузима парничне радње у парници руководећи
се својим интересима и њена делатност у парници је, у неку руку, терет који она мора да узме
на себе ако жели да у парници успе јер се, у противном, може догодити да суд донесе одлуку у
корист њеног противника.

Грађанскоправни и процесни однос се разликују и по свом настанку, развијању и престанку.

Највећи број грађанскоправних односа заснива се, мења и гаси вољом страна у том односу.
Процесни однос настаје подизањем тужбе, а заснива се достављањем тужбе туженом, без
обзира да ли су испуњене све претпоставке за његову пуноважност и допуштеност. Процесни
однос се развија парничним радњама парничних субјеката, а престаје или правоснажношћу
одлуке којом се спор решава, или на други законом предвиђен начин.

Грађанскоправни однос регулише правила грађанског права, док је процесни однос регулисан
правилима цивилне процедуре.

Двостраначки процесни однос

Парнични однос је двостраначки однос. У процесном односу се налазе нужно две парничне
странке: тужилац и тужени. У парници се решава спор који постоји између две стране у једном
односу и пошто су парничари два противника у спору, носиоци два супротна интереса, они у
парници неизбежно имају супротне процесне улоге.

Парницу карактерише двостраначки однос. То значи да у парници треба да постоје најмање

два лица у две различите процесне улоге. Кад нема различитих интереса, тад нема ни
различитих странака па нема ни парнице.

Парнице нема без две различите странке, нити у парници може бити више од две странке
(тужилац и тужени).
Од правила да парницу карактерише двостраначки однос постоји један изузетак. Кад постоји
споразум супружника о разводу брака, иако нема спора о разводу брака они су приморани да
се обрате суду и да воде бракоразводну парницу у којој, пошто нема сукоба интереса, нема ни
тужиоца ни туженог. Уместо тужбом, поступак се покреће њиховим предлогом за споразумни
развод брака, а супружници имају улогу предлагача.

Поводом једне парнице у контакт са судом могу доћи многи субјекти: сведооци, вештаци,
тумачи, преводиоци, трећа лица итд. Сви ови субјекти ступају у однос са судом поводом
постојеће парнице и у том односу имају одређена права и одређене дужности предвиђене
правилима процесног права. Међутим, ови правни односи, иако регулисани процесним
правом, нису парнични односи. Само је однос између суда и парничних странака парнични
одонс и само у том одонсу се могу предузимати парничне радње које доводе до решавања
спора.

Парнични однос је увек двостраначки, чак и када се у парници јављају трећа лица –
умешачи. Умешачи нису парничне странке.

Права и дужности парничних странака

Субјекти у парници имају процесна овлашћења и процесне дужности које су предвиђене

правилима процесног права.

А) Права и дужности суда

Суд има основно право и дужност да спор, који је пред њега изнет на решавање, реши ако он
спада у његову надлежност. Суду је поверено решавање спорова и он то своје право остварује
вршењем судске функције. Дужан је да пружи правну заштиту ако оцени да постоји потреба за
пружањем правне заштите.

Поред основних права и дужности законом је предвиђен читав низ конкретних овлашћења и
дужности за суд у поступку. Тако нпр. суд је овлашћен да донесе међупресуду или делимичну
пресуду, да одлучи како ће се решавати претходно питање итд. Он је такође дужан да закаже и
одржи расправу, да омогући да се свака странка изјасни о наводима, предлозима и доказима,
да спречи сваку злоупотребу процесних овлашћења итд...

Међу прописима којима се регулишу дужности суда у поступку срећу се тзв. инструкциони
прописи. То су прописи који су упућени суду и који предвиђају неку његову дужност, али који
не дају странкама никаква процесна овлашћења. Странке не могу принудити суд да поступа у
складу са својим дужностима јер је он орган државе.

Тако је нпр. у ЗПП предвиђена дужност суда да у року од 8 дана писмено изради пресуду, с тим
што је у сложеним правним стварима тај рок нешто дужи (може се продужити за још 15 дана).
Међутим, иако за суд нема директне процесне санкције због непоштовања ове дужности, то
ипак не значи да нема никаквих санкција ако суд не поступи на предвиђен начин. Такво
поступање судије може под одређеним условима, да представља несавесно и нестручно
понашање у вршењу судске функције и да представља повод за контролу поступања коју врши
надзорни одбор и разлог за утврђивање његове одговорности, а у тежим случајевима и повод
и разлог за његово разрешење према одредбама закона о судијама.
Б) Права и дужности странака

Странке пре свега имају овлашћење да саме предузимају парничне радње прописане
процесним законом према редоследу који је прописан процесним нормама. Странке имају
овлашћење да захтевају од суда да суд настали спор реши и да предузима парничне радње
које воде ка решењу спора. Као и др.проц.овлашћења.

Поред права странке имају и одређене дужности. Основна дужност странке је да парницу води
савесно и да не злоупотребљава своја процесна овлашћења. Такође, дужна је да говори
истину, да се одазива на позиве суду и тд...

У парничном односу постоји и велики број корелтивних права и обавеза странака.

 10. Предмет парнице и предмет парничног поступка

1. Предмет парнице

Свака парница има свој посредни и свој непосредни предмет. Посредни предметпарнице је
сам грађанскоправни спор који је био повод парници и који је изнет пред суд на решавање.
Посредни предмет парнице је спор о извесном грађанскоправном односу, грађанском
субјективном праву или грађанскоправном захтеву. Непосредни предмет парнице је сам захтев
за решавање спора који је упућен суду. Странка која сматра да јој припада право на правну
заштиту захтева од суда да суд настали спор реши на одређени начин. Пошто странка захтева
од суда да пресудом реши спор, непосредни предмет парнице је захтев за пресуду одређене
садржине.

Захтев за пресуду је захтев за пружање правне заштите коју странка у конкретном случају тражи
од суда зато што сматра да јој припада право да суд донесе пресуду одређене садржине којом
ће решити настали спор. Тужилац свој захтев за пресуду формулише у тужби у виду свог
тужбеног захтева.

2. Предмет парничног поступка

Предмет парничног поступка је сваки предмет судског одлучивања. То је све оно о чему суд
одлучује у току поступка.

У току поступка у једној парници, суд не одлучује само о захтеву за пресуду. Суд одлучује и о
обезбеђењу доказа, о издавањау привремених мера, о накнади парничних трошкова. Поред
захтева за пресуду, о коме суд треба да одлучи да би решио спор, странке имају право да
истакну и друге захтеве и да траже да суд о њима одлучи.

3. Врсте правозаштитних захтева

У парници могу да буду истакнути они правозаштитни захтеви који су предвиђени одредбама
ЗПП. То су: захтев за пресуду, захтев за накнаду парничних трошкова, захтев за обезбеђее,
захтев за учешће у туђој парници.

4. Захтев за пресуду

Захтев за пресуду је правозаштитни захтев који истичу парничне странке и који представља и
предмет парнице и предмет парничног поступка. Захтев за пресуду у парници истичу обе
парничне странке: тужилац тражи да се усвоји његово тужбено тражење, а тужени тражи да се
одбије тужиочев тужбени захтев.

Суд има задатак да у парници одлучи о основаности захтева за пресуду јер је спорна
основаност истакнутих захтева за пресуду парничара.
Захтев за пресуду може да буде: захтев за утврђење, захтев за осуду на чинидбу и захтев за
преиначење правне ситуације.

1. Захтев за утврђење – је врста захтева за пресуду којим се од суда тражи да

ауторитативно утврди да постоји једно одређено правно стање у животним
односима: да утврди да постоји или да непостоји неки грађанскоправни однос или
неко грађанско субејктивно право. Захтев за утврђење може да буде садржан у
различитим парничним радњама странака. Он може да буде садржан у тужби,
противтужби за утврђење, међупредлогу за утврђење и у приговору против-
тражбине ради пребијања
2. Захтев за осуду на чинидбу – је захтев за пресуду којим странкатражи одлуку којом
ће суд наложити њеном парничном противнику да нешто учини, да нешто да, да
нешто пропусти или нешто трпи. Он је најстарији правозаштитни захтев и у пракси
најчешћи захтев за пресуду. Он у себи прећутно садржи захтев за утврђење.
3. Захтев за преиначење правне ситуације – је врста захтева за пресуду која, као
посебан правозаштитни захтев, представља предмет парнице. По правилу правне
промене у правним односима врше се правним пословима пошто су правни
послови оне правне радње којима се заснивају, мењају или укидају грађанска
субјективна права.

5. Захтев за накнаду парничних трошкова

Је самосталан правозаштитни захтев, предвиђен одредбама процесног закона, који

представља посебан предмет парничног поступка.

Парница изазива одређене издатке на странке које не би настали да се спор не решава у

парници.

Захтев за накнаду парничних трошкова парничне странке могу истицати само у парници у
којој су настали ти трошкови и то само док она траје.

6. Захтев за обезбеђење

Је самосталан правозаштитни захтев, предвиђен одредбама процесног закона, који

представља посебан предмет парничног поступка. Може се јавити као: захтев за обезбеђење
парничних трошкова, захтев за обезбеђење доказа и захтев за издавање привремене мере.

1. Захтев за обезбеђење парничних трошкова – је правозаштитни захтев који

представља посебан предмет судског одлучивања. Истиче га тужени у парници коју
је покренуо тужилац – странац или лице без држављанства које у Србији нема
пребивалиште.
2. Захтев за обезбеђење доказа – је самостални правозаштитни захтев који
представља предмет парничног поступка. Захтевом се обезбеђење доказа захтева
се пружање правне заштите ако постоји оправдана бојазан да неки доказ, неће
моћи да се изнесе или ће његово доцније извођење бити отежано.
 3. Захтев за издавање привремене мере – је посебан правозаштитни захтев који
представља посебан предмет парничног поступка. Привремене мере су једно од
средстава обезбеђења и представљају један од института извршног процесног
права који се користи и у парничном поступку да би се једно конкретно фактичко
стање сачувало и одржало за један краћи временски преиод, све док суд
дефинитивно не одлучи о правозаштитном захтеву који је главни предмет поступка

7. Захтев за учешће у туђој парници

То је захтев који припада трећем лицу и представља посебан предмет парничног поступка. Он
омогућава да треће лице узме учешће у туђој парници.

Треће лице које има правни интерес има право да се умеша у туђу парницу у којој добија
положај умешача. Право на мешање у туђој парници признато је трећим лицима посебним
законским одредбама ради заштите њихових интереса. Треће лице то право остварује изјавом
о мешању. О мешању у туђу парницу, суд одлучује решењем.
 11. Процесне претпоставке

1. Појам процесних претпоставки

Подизање тужбе и покретање парничног поступка, тужилац покреће поступак правне заштите
ради остварења једног свог неоствареног, повређеног или оспореног субејктивног права.
Неопходно је да буду испуњени одређени услови, које процесно право предвиђа као одређене
услове који се односе на допуштеност пружања правне заштите уопште или у конкретној
парници. Тек кад буду испуњени услови за допуштеност пружања правне заштите, суд може да
одлучује о основаности истакнутог правозаштитног захтева.

Процесне претпоставке су услови који треба да буду испуњени да би пружање правне

заштите било допуштено.

2. Процесне претпоставке и материјалноправне претпоставке

Материјалноправне прњтпоставке су чињенице које су предвиђене правилима материјалног

права. Оне су од значаја за исход парнице и за успех истакнутог захтева за заштиту права. Од
њиховог постојања зависи основаност тражене заштите – да ли ће бити усвојен или одбијен
тужбени захтев. Ако су испуњени материјалноправни услови, суд усваја тужбени захтев јер је
правна заштита основано затражена, а за случај да она не постоји, суд га одбија као неоснован.

Процесне претпоставке су услови који су предвиђени процесним правом; од њих зависи

допуштеност поступка за пружање правне заштите коју пружа суд.

3. Класификација процесних претпоставки

Процесне претпоставке су многобројене и разноврсне и зато постоји потреба за њиховом

класификацијом.

Опште и посебне – опште су оне које уопште треба да постоје јер се тичу сваке парнице. И
треба да постоје у току читавог поступка. Нпр. страначка способност, процесна способност итд...
посебне се односе само на одређену врсту поступка, или на поједине стадијуме парнице, нпр.
благовременост тужбе итд...

Позитивне и негативне, позитивне су оне које треба да постоје да би пружање правне заштите
било допуштено, док би негативне биле оне које не треба да постоје и које предстваљају
процесне сметње.

Апсолутне и релативне – о апсолутним суд треба да води рачуна по сл.дужности, а о

релативним суд води рачуна само на предлог странке.

4. Процесне претпоставке у погледу странака

То су: постојање странке – у тренутку покретања поступка странка треба да постоји, треба да је
жива; страначка способност – носилац процесних права и дужности; парнична спосбност –
спосбност да у парници пуноважно предузима парничне радње; уредно заступање – заступник
странке треба да има потребно овлашћење; процесна легитимација – странка треба да има
овлашћење за вођење конкретне парнице.
5. Процесне претпоставке кјое се тичу суда

У ове процесне претпостаавке спадају: међународна надлежност домаћег суда – кад су у

питању правне ствари са елементом инстраности потребно је да постоји надлежност домаћег
суда да реши конкретан спор; судска надлежност – правна ствар треба да спада у судску
надлежност а не у надлежност управних органа; стварна надлежност – надлежност једног суда
одређена по врсти предмета спора; месна надлежност – надлежност једног стварно надлежног
суда на одређена по територијалном принципу; правилан став суда; објективност суда.

Процесне препоставке у поглду спорне ствари

У ове процесне претпоставке спадају:

1. Допуштеност редовног правног пута – да је у питању парнична ствар, тј. да у тој правној
ствари треба да се пружа правна заштита у парничном а не у неком другом поступку.
2. Литиспеденција (ток парнице) – да о једној истој правној ствари између истих странака
о истом захтеву истовремено не тече парница код истог или другог суда;
3. Res iudicata – да конкретна првна ствар већ једном није била пресуђена;
4. Судско поравнање – да у ранијој парници, између истих странака о истом захтеву, није
закључено судско поравнање, које има дејство пресуђене ствари;
5. Формална уредност поднесака – да поднесак нема недостатке који спречавају суд да
уредно послује;
6. Правни интерес;
7. Благовременост ...

Расправљање и одлучивање о процесним претпоставкама

У току читавог поступка суд по сл.дужности пази да ли су испуњене све потребне процесне
претпоставке. И странке имају право да укажу суду на процесне сметње. Странка најбоље зна
да ли постоје или непостоје неке околности које се тичу ње, њеног парничног противника или
правне ствари и зато она може својим процесним приговором да укаже суду на њих. За већину
процесних сметњи суд сазнаје од странака и то најчешће од туженог.

О процесним претпоставкама суд по правилу одлучује у току припремног поступка. О постојању

процесних сметњи суд одлучује посебним решењем. Изузетно, суд може о томе да одлучује и
уз одлуку о главној ствари.

Значај процесних претпостваки

Све процесне сметње немају исти и једнак значај за поступак и његову ваљаност. О неким
процесним претпоставкама суд води рачуна по сл.дужности, а о неким само по приговору
странке.

Последице недостатка појединих процесних претпоставки нису једнаке. Уколико су у питању

процесне претпоставке у погледу странака, суд настоји да уочене недостатке уклони, а ако у
томе не успе, он одбацује тужбу.
 12. Субејкти процесног права

1. Субјекти процесног права

Субејкти процесног права су учесници у поступку пружања правне заштите. Правилима

парничног процесног права предвиђено је ко може да буде учесник у поступку, каку улогу има
у њему, каква права и дужности има, које радње у поступку може да предузима, у којим
облицима и какво дејство изазивају те радње у поступку.

Процесни однос је тространи правни однос који се заснива између суда и парничних странака
да би се решио конкретни грађанскоправни спор. Нема парничног одонса уколико у њему не
учсетвују суд и парничне странке јер су они неопходни учесници у парници, без њих нема
парнице. Поред суда и странака, у апрници учествују и неки други субејкти. Учесници у
поступку се разликују у ужем смислу и у ширем смислу.

Учесници у ужем смислу су: суд и парничне странке.

Круг учесника у ширем смислу је знатно шири. То су: заступници странака, умешачи, сведоци,
вештачи, преводиоци, проценитељи, записничари итд...

2. Парнични субјекти

Парнични субјекти су субјекти самог парничног процесног односа и они представљају учеснике
поступка у ужем смислу.

Спор се решава у парници, а он је настао између две стране у једном грађанскоправном

односу. За настанак и за појам спора потребна су два субјекта у једном односу чији су интереси
сукобљени и противречни. За настанак парнице и за појам парнице, потребна су три субејкта:
тужилац, тужени и суд. Две странке у спору постојау парничне странке кад спор буде изнет на
решавање пред суд и зато у парници неминовно постоје три парнична субјекта.

3. Учесници у поступку у ширем смислу

Поред суда и странака, у поступку учествује и читав низ других субјеката из различитих разлога.
Неки од њих учествују у поступку да би заштититили лична права и интересе или општи правни
интерес у туђој парници.

Они имају одређена права и дужности у поступку, различите од права и дужности примарних
процесних субјеката. Кад суд дође у ситуацију да одлучује о неком њиховом праву и
дужности, онда они имају положај странке ad hoc.

Учесници у поступку у ширем смислу су: заступници, умешачи, сведоци, вештаци, тумачи,
преводиоци, проценитељи, записничари.

Заступници странака су лица која у име и за рачун парничних странака (парнично неспособних
или спречених) предузимају парничне радње. Умешачи – трећа лица која штите своје правне
интересе у туђој ствари. Сведоци и вештаци су доказна средства у парници. Тумачи,
преводиоци и проценитељи су стручна лица у апрници. Записничар је стално судско особље.
 13. Покретање, развијање и окончање поступка

Покретање поступка

Титулар права који жели да оствари своје субјективно право има могућност да затражи правну
заштиту. Субјективна права се не штите против воље њиховог носиоца и зато се и парнични
поступак покреће на иницијативу странке. У парничном поступку суд није овлашћен да покрене
поступак по сл.дужности (no procedat iudex ex officio). Парнични поступак редовно покреће
странка тако што предузима иницијалну парничну радњу.

Суд је изузетно, посебним прописима овлашћен да покрене само адхезиони парнични

поступак уз основни парнични поступак који је странка већ покренула. Према одредбама
Породичног закона суд може сам да покрене поступак и да одлучи о различитим мерама ради
заштите од насиља у породици и кад ниједан од родитеља, као законски заступник малолетног
детета, није ставио захтев да суд о томе одлучује.

Парнични поступак се редовно покреће тужбом. Да ли ће парнични поступак бити покренут

зависи искључиво од тужиоца. Изузетно, парнични поступак може да буде покренут и када
тужба није подигнута и кад по самом закону постоји фикција о подизању тужбе.

Развијање поступка

Парнични поступак се редовно покреће тужбом којом се захтева од суда да донесе пресуду
којом ће бити решен спор који је био повод парнице. Парница се нормално развија и одвија од
тужбе до пресуде и обухвата низ радњи које су неопходне да би суд донео одлуку којом се
мериторно решава настали спор. Између тужбе и пресуде одвија се разноврсна делатност суда
и странака управљена на решавање спора која се састоји у комбинованим радњама странака и
суда.

Парнични поступак пролази кроз више стадијума. То су: припремни поступак, главна расправа,
одлучивање и поступак поводом правног лека. Прелаз из једног стадијума у други одвија се по
сл.дужности, без предлога странке. Другостепени поступак се покреће по иницијативи странке,
улагањем редовног правног лека. Развој другостепехог, сличан је развоју првостепеног
поступка.

Може доћи до привременог обустављања парничне делатности тако што може да дође до
прекида поступка и застајања са поступком.

Окончање поступка

Парнични поступак покреће се страначком процесном радњом, а увек се окончава судском

парничном радњом. Та судска радња је одлука, и то пресуда којом се решава спор или решење
којим се обуставља поступак.

Пресуда је одлука којом се нормално окончава парнични поступак тако што се њоме решава
спор, ако није било процесних сметњи и ако тужба није била повучена.

Решење о обустављању поступка је процесна одлука коју суд доноси у свим оним случајевима
у којима се поступак не окончава одлуком суда којом се решава спор. (смрт странке)нпр...
Одбацивање тужбе – парнични суд може да одбаци тужбу из процеснихј разлога ако
нисуиспуњене потребне процесне претпоставке, без упуштања у испитивање њене суштинске
основаности.

Уступање правне ствари ванпарничном суду – кад суд у току поступка утврди да је у питању
ванпарнична правна ствар, он доноси решење да се обуставља поступак у тој правној ствари и
да се она уступи ванпарничном суду.

Повлачење тужбе – парнични суд доноси решење о обустављању поступка и поводом

повлачења тужбе. Тужилац може изричито да изјави да повлачи тужбу, и у тоом случају, пошто
више нема иницијалне парничне радње, нема више ни парнице.

Судско поравнање – ако странке у току парнице саме реше свој спор и саопште суду да су се
поравнале, па суд то њихово поравнање констатује и засведочи записником, неће бити
потребно да се спор решава пресудом.

Ванпроцесни догађаји – кад у току поступка који се водио ненаследивим правима умре
странка, поступак се дефинитивно обуставља. Исто се догађа и кад дође до конфузије
(сједињавање процесних улога).
 14. Прилагођавање поступка садржини парнице

Разноврсност парнице

Спор се решава у парници по правилима парничног поступка. Парнице се знатно разликују међусобно
тако да у пракси не могу да се сретну две исте парнице. Парнице се разликују, јер су и спорови, који су
повод парнице, различити пошто су различити и односи у којима они настају. Спорови су различити јер
су различите и стране у спору и њихови сукоби интереса, а различит је и сам обим спора.

Прилагођавање поступка садржини парнице

Пошто се парнице знатно разликују међусобно, закон је омогућио да се поступак правне заштите
прилагоди садржини сваке конкретне парнице. Ово прилагођавање закон је омогућио на два начина:
формулацијом процесних прописа и уређивањем општег и посебних парничних поступака.

ОПШТИ ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК И ПОСЕБНИ ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК

Општи парнични поступак – је стандардни парнични поступак правне заштите по коме се поступа кад се
решавају грађанскоправни спорови за које није законом изричито предвиђено да се решавају по
правилима неког од посебних парничних поступака.

Општи парнични поступак садржи универзална процесна правила која се редовно примењују. Он се
приимењује у највећем броју случајева јер је прилагођен, у највећој могућој мери, природи класичног
грађанскоправног спора и представља адекватан метод за његово решавање. Редован поступак
представља lex generalis.

Посебни парнични поступак – предвиђени су законом за поступање у ситуацијама у којима се, из

одређених разлога, не може поступати по правилима општег парничног поступка. Разлози због којих
постоје посебни поступци су различити и разноврсни. Посебна правила поступка условљена су природом
односа у коме је дошло до спора, одн. Природом права које се у поступку штити, правнополитичким
разлозима и процеснотехничким рзлозима.

Посебни поступци нису потпуни поступци. Посебним поступцима регулисана су само одступања од
редовне парничне процедуре, тако што су предвиђена друкчија или модификована решења или су
предвиђени посебни институти карактеристични само за одређени посебни поступак. Посебни поступци
представљају lex specialis и за одређене врсте парница имају карактер примарног извора права.

Вресте посебних парничних поступака – Посебни парнични поступци се могу сврстати у три групе.

Прву групу посебних парничних поступака чине они парнични поступци који су регулисани одредбама
ЗПП. То су: поступак о парницама о споровима из радних односа, поступак у парницама поводом
колективних уговора, поступак у парницама због сметања државине, поступак за издавање платног
налога.

Другу групу чине они посебни поступци који су регулисани другим законом, као што су нпр. Породични
закон, Закон о јавном информисању, Закон о забрани дискриминације, то су нпр. поступци у брачним
стварима, поступци у алиментационим парницама, поступак за заштиту права детета.

Трећу групу посебних парничних поступака чине посебни поступци пред државним судом поводом
поступка пред недржавним судом.
 15. Организација државних судова

Организација државних судова – Судска власт у Р.Србији, према Уставу (2006), припада
судовима опште и посебне надлежности. Највиши суд у Р.Србији је Врховни касациони суд.

Подела судова на судове опште и посебне надлежности омогућава да се установе судови који
ће редовно бити надлежни за решавање одређених грађанскоправних ствари тако да неће
бити дилеме у погледу њихове надлежности за решавање конкретне правне ствари и њихове
дужности да пруже тражену правну заштиту одређене врсте. Надлежност судова опште
надлежности се претпоставља, док се надлежност судова посебне надлежности изричито
регулише законом и то, по правилу, методом таксативног набрајања.

Законом о уређењу судова судови су разврстани по одговарајућем рангу (тзв. судска пирамида)
и надлежности за решавање спорова.

Судови опште надлежности су: основни судови, виши судови, апелациони судови и Врховни
касациони суд. Они су хијерархијски повезани и чине једну целину у орг.и у функц. Смислу.

Судови посебне надлежности су специјализована врста државних судова који су надлежни да

решавају само одређене врсте грађанскоправних ствари, то су привредни судови и Привредно
апелациони суд.

Судско подручје

Судско подручје је део државне територије за коју је један суд законом основан и на коме он
врши судску функцију. Подручје суда је територија на којој се простире надлежност одређеног
суда и одређује се законом. Само је подручје Врховног касационог суда одређено Уставом.

Подручје основног суда у Р.Србији нпр. обухвата територију града или једне или више општина,
док подручје вишег суда обухвата подручје једног или више основних судова.

Подручје апелационог суда обухвата подручје више виших судова.

Сваки суд врши судску функцију, по правилу, на свом подручју тако што у оквиру свог подручја
предузима процесне радње. Процесне радње једног суда важе на читавом подручју државе.

Седиште суда

Сваки суд има своје седиште у одређеном месту на свом подручју. Седиште суда је место на
коме се налази судска зграда у којој је смештен суд и у којој он обвља своје делатности.
седиште ВКС је у Београду. Седиште судова опште и посебне надлежности уређује се законом.

Суд обавља судску функцију у свом седишту, у својој судској згради. Суд изузетно може да
обавља своје делатности и ван седишта кад изван судске зграде врши судску функцију или ако
предузима поједине процесне радње.
Парнични суд

Суд је субјект парничног процесног односа који, на тражење парничне странке, решава настали
грађанскоправни спор по правилима парничног поступка. Парнични суд се не појављује као
неки посебно организовани суд у судском систему. Каже се да је ејдан суд парнични кад у
вршењу судске функције примењује парничну процедуру.

Парнични суд је суд који поступа у парничним стварима по правилима парничног поступка, без
обзира на његову врсту, назив или обим његове надлежности у парничним стварима.

Парнични судови решавају спорове који су настали поводом повреде права личности и спорове
из породичних, радних, привредних, имовинских и других грађанскоправних односа између
физичких и правних лица ако посебним законом није за њихово решавање предвиђена
надлежност другог државног органа или ако њихово решавање није поверено недржавним
судовима.

Нижи и виши судови

Парнични судови организовани су степенасто – по систему нижих и виших судова тако да један
суд решава један спор у нижој, а други у вишој инстанци. Кад се ради о решавању спорова,
нижи судови постуапју као првостепени, а виши судови постуапју као инстанциони судови у
поступку по правним лековима, редовним или ванредним.

Једностепеност и вишестепеност суђења

Парнични суд је, по правилу, организован на принципу вишестепености суђења да би могло да

се оствари право на правни лек, као фундаментално процесно људско право, које је
предвиђено Уставом и низом међународних правних аката. Зато се против одлуке
првостепеног суда могу улагати редовни правни лекови о којима, по правилу, одлучује
надлежни суд вишег степена. Правни лек се само изузетно може искључити законом ако је на
други начин обезбеђена заштита права и законитости.

Органи парничног суда

У сваком парничном суду постоје одређени интерни судски органи који имају одређене
задатке, делокруг рада и улогу у остваривању судскефункције коју у судском систему врши
одређени суд. Органи парничног суда су: председник суда, судије и судеје поротници, судска
већа, судија појединац, судија известилац, припремно одељење, судска одељења и помоћни
органи суда.
 16. Искључење и изузеће

Појам и значај

Низом процесних и других прописа закнодавац је омогућио да решавање спорова буде

законито, правилно, правично и непристрасно. Међутим, објективност и непристрасност
суђења у пракси могу да угрозе разни недопуштени утицаји и притисци којима је судија
изложен, али и одређена својства самог судије, који је иначе способан да врши судску
функцију.

Установе искључења и изузећа треба да омогуће да грађанскоправне спорове решавају

потпуно квалификоване судије, објектинве и непсритрасне. Оне треба да обезбеде законитост,
објективност суђења, независност и непристрасност у суђењу, исправност и
незаинтересованост у оним конкретним случајевима кад постоји сумња у моралну или
материјалну заинтересованост судије.

Искључење судије

Судија је искључен од суђења у конкретној правној ствари ако постоји неки од разлога који
самим својим постојањем, према општим мерилима, изазива сумњу у непристрасност судије.
Због тога судија не може објективно да суди и мора да буде искључен од суђења јер је он iudex
inhabilis - неспособан судија.

Околности које доводе до искључења судије таксативно су предвиђене у закону и по својој

природи су такве да нема места оцењивања да ли судија треба и може да суди. Разлози за
искључење су оне околности које изазивају његову материјалну, моралну или
професионалну заинтересованост.

Матеирјална заинтересованост судије постоји: 1)ако је сам странка, законски заступник или
пуномоћник; ако је акционар правног лица које је странка у поступку са више од 3% учешћа у
укупнном капиталу; ако између судије и једне од странака, законског заступника тече нека
друга парница и постоји сукоб интереса.

Судија је морално заинтересован ако постоје околности које доводе судију у моралну везу са
једном од странака: брак, ванбрачна заједница, заједница живота, сродство, усвојење,
старатељство, заступништво: 1) ако му је странка крвни сродник у првој линији или у побочној
линији до четвртог степена, или сродник по тазбини до другог степена...

Судија је професионално заинтересован ако постоји нека околност као што су испољени став,
тати глас, повређен понос, тврдоглавост.

Поступак искључења

Поступак искључења судије се разликује зависно од тога да ли га покреће сам судија или
странка.

Судија по сл.дужности води рачуна о евентуалном постојању разлога за искључење у току

читавог поступка. Кад постоје разлози за искључење, судија је аутоматски, по самом закону
искључен и зато нема потребе да се одлучује о томе да ли један судија треба или не треба да
буде искључен. Чим је један судија искључен, уместо њега мора да поступа други судија. Због
тога председник суда треба само да констатује да је конкретни судија искључен и да одреди
другог судију који ће у конкретном случају судити уместо искљученог судије.

И странке могу да упозоре суд да постоје разлози за искључење конкретног судије који поступа
у одређеној парници и да траже његово искључење уколико су јој, евентуално, они познати.
Предлог се стаавља најкасније до закључења расправе пред провстепеним судијом.

Странка је дужна да наведе конкретан законски разлог због којег би конкретни судија требао
да буде искључен. Предлог није дозвољен ако је о предлогу већ једном одлучивано; ако није
наведен законски разлог; ако се предлог односи на судију и председника суда који не поступају
у том предмету. Неблаговремен, непотпун и недопуштен предлог за искључење одбацује
председник већа. О захтеву за искљ.судије одлучује председник суда у року од три дана од
подношења предлога. Није допуштена жалба на решење о искљ.судије.

Последице суђења од стране искљученог судије

Уколико је усвојен предлог за искључење судије, суд је дужан да укине све радње које је
предузео искључени судија.

Санкције у случају повреде правила о искључењу

То су повреде процесног права због којег су предвиђен посебне санкције. Представљају разлог
за изјављивање редовних правних лекова.

Изузеће

Изузеће је институција која треба да омогући да спорове решавају потпуно квалификоаве

судије – објективне и непристрасне. Кад неко други, различит од законодавца, износи разлоге
који доводе у сумњу непристрасност судије, онда судија, самим тим, није неспрособан да суди
у конкретном случају, он је само „сумњив“ судија. Због тога је потребно да се, најпре, провреи
да ли стварно постоје околности које доводе у сумњу његову објективност и да се, ако је то
тако, он због тога уклони од вршења судске функције у конкретном случају.

Разлози за изузеће

Законом се унапред не могу предвидети све околности које би могле да доведу у сумњу
објективност и непристрасност одређеног судије, у законским одредбама нису таксативно
набројани разлози за изузеће. Закон је, у виду генералне клаузуле, предвидео да постоји
разлог за изузеће увек кад постоји каква околност која доводи у сумњу непристрасност
одређеног судије. Разлози су различити, нпр.:даљи степен крвног сродства, пријатељаство или
непријатељство, кумство итд.

Поступак за изузеће

Поступак за изузеће покреће се на предлог странке или самог судије. Странка која тражи
изузеће дужна је да то учини чим сазна да постоји разлог, предлог може бити у писменој или
усменој форми, мора бити благовремен, да има садржину предвиђену законом и да је
допуштен. И подноси се најдоцније до закључења главне расправе, и дужна је да у предлогу
наведе оконости на којима заснива свој захтев. Недопуштен предлог одбацуе сам судија пред
којим се води поступак.

Последице суђења од стране изузетог судије

Ако је постојао разлог за изузеће, судија није био квалификован да суди у конкретном случају и
праничне радње које је предузео после подношења предлога за изузеће немају правно дејство
и суд ће их укинути као незакните.

Искључење и изузеће других судских органа

Односи се на записничаре, тумаче, вештаке.

О искључењу записничара одлучује председник већа односно веће или судија поједниац.

Вештак може бити искључен и изузет из истих разлога као и судија. Сумња у стручност вештака
није разлог за његово изузеће. Странка може поднети предлог за његовоизузеће чим сазна за
разлог, али најкасније док не почне извођење доказа вештачењем.

Правила која важе за вештака примењују се и на тумача и преводица.

 17. Састав суда

Састав суда – правила о саставу суда одређују да ли у једном конкретном случају треба да суди
судија појединац или суд у колегијалном саставу и какав треба да буде персонални састав
судског колегијума.

Странка иима право да јој суди суд који је састављен у складу са законом.

Устав Србије (2006) предвиђа принцип колегијалног суђења. Судови суде у већу, али законом
се може предвидети да суди и судија појединац.

Састав суда у парничним стварима зависи од: врсте правне ствари, вредности предмета спора,
степена у коме суд одлучује, од правног средства поводом кога одлучује.

Састав првостепеног суда

У парничним стварима у првом степену може да поступа судско веће или судија појединац.
Судија појединац, као инокосни судија, поступа кад је то предвиђено законом. Суд суди у
инокосном саставу оне правне ствари за чије је решавање потребан ефикаснији и
економичнији поступак или које, због своје мање економске вредности, обично имају мањи
друштвени значај.

Веће првостепеног суда има мешовит састав – састављено је од једног сталног судије (судија
професионалац) као председник већа и двоје судија поротника. У појединим посебним
поступцима, као што је то поступак у парницама из породничних односа, потребно је да судија
– председник већа има посебна знања из области права детета, док судије-поротници треба да
буду стручна лица која имају искуство у раду са децом и младима.

Састав инастанционог суда

Другостепени суд увек суди у већу, без обзира да ли суди у нејавној седници или на расправи.
Другостепено веће чине три судије. У истом саставу другостепени суд, као непосредно виши
суд, одлучује о судкобу о надлежности и о свим другим питањима која су му стављена у
надлежност. И другостепени суд који решава привредни спор у другом степену састављен је од
три судије. ВКС одлучује о ревизији у већу састављеном од пет судија.

Значај правила о саставу суда

Суд је дужан да пази на свој састав у току читавог поступка по сл.дужности. странке су
овлашћене да укажу суду на околности да је неправилно састављен.

Повреда правила о саставу суда

Састав суда је процесна претпоставка о којој суд води рачуна по сл.дужности и по приговору
странака. Суд може да буде састављен правилно и неправилно. Суд је састављен правилно кад
је састављен састављен у складу са одредбама закона које се односе на састав суда, а
неправилно ако није саставлјен у склад уса тим правилима. Ако је у поступку учествовало лице
које уопште није овлашћено да буде судија, сматра се да донесена одлука уопште не постоји,
нити може да има правно дејство.
 18. Вредност предмета спора

Вредност предмета спора је екномска вредност субјективног права, које се штити у поступку,
изражена у новцу у време подизања тужбе.

Одређена вредност предмета спора у парници има искључиво процесноправни значај јер
служи искључиво процесним циљевима.

Вредност предмета спора се означава у самој тужби; њу означава сам тужилац који захтева
правну заштиту одређене садржине и она треба да буде одређена приликом подизања тужбе.
Када је вредност предмета спора одређена у еврима, обрачунава се његова динарска
противвредност по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Процесни значај вредности предмета спора

Вредност предмета спора у парничном поступку има вишеструк значај. Пре свега, вредност
предмета спора је један од критеријума који је од значаја за одређивање стварне надлежности
судова опште надлежности – основног и вишег суда.

Вредност предмета спора је околност која има значај за избор врсте поступка. Од тога зависи
да ли ће суд поступати по правилима општег парничног поступка или ће применити посебан
малични поступак. Вредност предмета спора је од значаја и у мандатном поступку.

Вредност предмета спора има значаја код одмеравања висине парничних трошкова и
приликом плаћања судских такси, за признавање права на бесплатно заступање али и за
одређивање висине адвокатског хонорара.

Одређивање вредности предмета спора

Тужилац у самој тужби означава вредност предмета спора. Вредност предмета спора је
обавезни елемент садржине тужбеног писмена кад надлежност суда или право на
изјављивање ревизије зависе од вредности предмета спора, а предмет тужбеног тражења није
новчани износ. Вредност предмета спора се одређује различито, зависно од тога да ли се ради
о новчаним или неновчаним захтевима.

Одређивање вредности предмета спора код новчаних захтева

Главни захтев је онај захтев због кога је и покренут парнични поступак. Вредност предмета
спора се одређује према висини главног захтева истакнутог у тужби. Уз главни захтев, тужилац у
тужби може да истакне и различите споредне захтеве или споредна тражења. То су: захтев да
се исплати уговорна казна, пенали, предаја или испорука плодова, итд.

Одређивање вредности предмета спора код неновчаних захтева

Тужилац одређује вредност предмета спора на два начина. Кад тужилац у тужби истиче своје
имовинско тражење које има неновчану природу (нпр. раскид уговора), тада тужилац сам
одређује и означава вредност предмета спора. Кад тужбени захтев није новчани али кад
тужилац у тужби изјави да пристаје да уместо испуњења тог неновчаног захтева прими
одређени новчани износ, тако да ће се сматрати намиреним ако му тужени исплати тај износ,
као вредност предмета спора узима се тај новчани износ.

Утврђивање вредности предмета спора

Ако тужилац у тужби није означио вредност предмета спора, а потребно је да она буде у
конкретном случају означена, суд ће предузети мере да се овај формални недостатак тужбе
отклони само уколико је у питању тужба неуке странке. Суд утврђује вредност предмета спора
на основу података који су наведени у тужби и то према околностима које су постојале у
моменту подизања тужбе. Суд ће извршити контролу података у тужби у погледу вредности
предмета спора по сл.дужности или на предлог туженог, који ће у обавезном одговору на
тужбу указати да је она превисоко или прениско одређена.
 19. Надлежност судова

Надлежност се може посматрати из угла суда и из угла странке. Посматрана са судског аспекта,
надлежност се може одредити и дефинисати двојако: у објективном и субејктивном смислу. У
објективном смислу надлежност је делокруг послова које један парнични суд врши у
остваривању своје функције. Надлежност у субјективном смислу је законом утврђено право и
дужност једног парничног суда да реши један грађанскоправни спор или да предузме
одређену радњу у поступку.

Надлежност се може посматрати и као право странке да се обрати једном одређеном суду
ради решавања насталог грађанскоправног спора и дужност странке да се подвргне суђењу
једног одређеног суда.

Врсте надлежности

Кад се говори о врстамна надлежности, у теорији се разликују: апсолутна и релативна.

Апсолутна или судска јурисдикција показује да јенда првна ствар спада у надлежност домаћих
судова; њоме се врши разграничење надлежности домаћих судова од надлежности свих
других органа, страних и домаћих. Релативна надлежност омогућава да се ртазграничи
делокруг послова домаћих судова у оквиру судског систем.

А) Стварна надлежност – је одређена врстом спорних ствари које су подељене разним

судовима исте врсте. По правилима о стварној надлежности одређује се који је од судова
надлежан да решава конкретну правну ствар у првом степену или да предузима поједине
законом предвиђене радње којима се не решава спор. Стварна надлежност се одређује према
различитим критеријумима као што су: предмет спора, вредност предмета спора, личност
процесних субјеката.

Б) Месна надлежност – омогућава да се одреди који ће од стварно надлежних судова

поступати у конкретном случају. Она произилази из поделе рада између судова исте стварне
надлежности. Везу са подручјем успостављају странке (тужилац и тужени), предмет спора или
повезаност те ствари са другим парничним поступком или са другим грађанским судским
поступком.

В) Функционална надлежност – је надлежност одређена према функцијама које треба да се

врше у једној правној ствари и показује како је извршена подела рада између разних судова
исте врсте и разних судсских органа у оквиру истог суда (интерна подела рада).

Одређивање надлежности

Надлежност је, по правилу, одређена законом. Она се установљава и мења законом. Закон одређује
надлежност на три начина.
Forum legale – када је надлежност изричито предвиђена законом ради се о форум легале. Законска
правила о надлежности су когентна. На тако одређену надлежност ни суд ни странке немају никакав
утицај и не могу је променити.
Forum iudiciale – постоји када је надлежност, на основу законског овлашћења одређена одлуком суда.
Forum conventionale – када је надлежност суда, на основу законског овлашћења, заснована на споразуму
странака ради се о форум конвентионале. Закон је предвидео могућност да странке саме, својим
споразумом, дерогирају надлежност једног месно надлежног суда и да одреде да им суди неки други
(стварно надлежни) суд.
Трајање надлежности- Правилима процесног права предвиђена су правила о испитивању и
трајању (устаљивању, задржавању, заснивању) надлежности. Суд од кога је затражена заштита
дужан је да оцени да ли је надлежан и да ли је дужан да поступа у тој правној ствари.

Правило о трајању надлежности прописано је у ЗПП да би се спречила евентуална злоупотреба

процесних овлашћења, спречила шикана, обезбедила процесна економија и суђење у
разумном року.

Испитивање надлежности - Тужилац покреће поступак код суда за који сматра да је надлежан
да поступа у конкретној правној ствари. Надлежност је процесна претпоставка која се тиче суда
и због тога суд проверава своју надлежност одмах по пријему тужбе, на основу навода у тужби
и чињеницама које су му познате. Уколико суд закључи да јенадлежан, он не доноси накакву
формалну одлуку о томе пошто своју дужност да спор реши манифестује предузимиањем
парничних радњи. Ако је усд надлежан, дужан је да поступа и да одлучује у конкретној правној
ствари; он не може да одбије да одлучује ако је у питању правна ствар из његовог делокруга.

Ненадленост - Кад суд утврди да није надлежан, он доноси решење којим се оглашава
ненадлежним. Суд је дужан да без одуговлачења одлучи о својој ненадлежности да не би
повреди право странака у разумном року.

ЗПП садржи детаљна правила о томе како и на који начин суд пази на своју надлежност и које
су последице његове ненадлежности. 1. Суд пре свега пази да ли решавање спора спада у
судску надлежност. 2. По приговору странке води рачуна да није надлежан неки недржавни
суд. 3. По сл.дужности пази на своју стварну надлежност. 4. Суд је дужан да по сл.дужности
води рачуна о својој функционалној надлежности.

Уступање правне ствари надлежном суду – кад парнични суд утврди да није надлежан, он
доноси решење којим се оглашава ненадлежним. По правоснажности тог решења, суд уступа
предмет другом надлежном суду који је по његовој оцени надлежан да настали спор реши.
Суд коме је предмет уступљен као надлежном наставља поступак у тој правној ствари као да је
код њега био покренут.

Сукоб јурисдикција – настаје између судова и другиј државних органа и решава се на посебан
начин пред посебним органима. Сукоб јурисдикција између судова и управних органа решава
Уставни суд.

Сукоб надлежности - сукоб о надлежности настаје кад два суда истовремено оцене да су за
решавање једне исте правне ствари надлежна или ненадлежна. Сукоб о надлежности је
неслагање потенцијално надлежних судова у оцени о томе који је од њих заиста надлежан. У
процесној литератури се сматра да сукоб о надлежности може да буде двојак: позитиван и
негативан.

Позитиван сукоб надлежности могао би да постоји ако би два суда истог степена истовремено
претендовала на своју надлежност у истој праавној ствари. У пракси до овакве ситуације не
може да дође јер је таква могућност избегнута законским правилима о забрани двоструке
литиспеденције. Негативан сукоб надлежности настаје кад се два суда сукцесивно огласе
ненадлежним о једном истом спору. Законом су предвиђена посебна правила о решавању
сукоба о надлежности. Поступак за решавање сукоба покреће суд коме је уступио предмет суд
који се огласио ненадлежним. А дужан је да покрене поступак у року од 8 дана. О сукобу
надлежности судова опште надлежности одлучује заједнички непосредно виши суд. Између
привредних судова и између општих и привредних ВКС.

Значај надлежности Правила о надлежности су когентне природе. Она треба да омогуће

правилно функционисање правосуђа и прописана су у јавном интересу. Зато је и надлежност
једна од процесних сметњи о којој суд води рачуна, пре свега, по сл.дужности као и по
приговору странке која има право да јој суди надлежни суд као суд који је установљен законом.

Последица ненадлежности надлежност суда је процесна сметња. Суд је дужан да недостатак

ове процесне претпоставке отклони јер је један од онсовних принципа у погледу заштите
грађанских субјективних права право странке да јој суди надлежни суд.

Недостатак месне надлежности – ако се суд ни по сл.дужности, ни по приговору туженог није

огласио месно ненадлежним до одређеног тренутка у развоју поступка, месно ненадлежан суд
постаје месно надлежан.

Недостатак стварне надлежности – последице стварне ненадлежности су различити. Парнични

суд по сл.дужности води рачуна о томе да ли једна правна ствар спада у његову надлежност
или у надлежност суда вишег степена. Ако суд, до једног одређеног момента у развоју
поступка, пропусти да се огласи стварно ненадлежним, он има могућност да то учини касније
само ако странка истакне приговор ненадлежности. На тај начин суд се може накнадно
ослободити решавања једног предмета.

Стварна надлежност

Један суд је стварно надлежан ако има право и дужност да реши спор одређене врсте. По
правилима о стварној надлежности одређује се делокруг једног првостепеног суда. Правила о
стварној надлежности судова предвиђена су зависно од врсте суда у питању. Посебан начин
одређивања стварне надлежности представљају законска правила о генералној делегацији.
Стварна надлежност судова предвиђена је одредбама Закона о уређењу судова. Одредбе о
стварној надлежности су когентне природе и странке не могу својим споразумом, да
дерогирају примену правила о стварној надлежности судова.

Стварна надлежност је процесна претпоставка чије непостојање представља процесну сметњу.

 20. Месна надлежност

Правила о месној надлежности одређују који ће стварно надлежни суд поступати у одређеној
правној ствари. На државној територији постоји велики број судова исте врсте који су
надлежни да решавају исту врсту правних ствари. Због тога је потребно да се изврши техничка
подела рада међу њима. Државна територија је зато подељена на одређена подручја судова.
Сваки суд има своје подручје и овлашћен је да врши судску функцију само на свом подручју а
изузетно он може поједине радње у поступку да предузима и на подручју суседног суда.

Месна надлежност је право и дужност једног суда да на одређеном подручју врши своју
делатност. Месна надлежност једног суда се одређује према вези која постоји између судског
подручја и парничних странака (субјективни критериј) или према вези која постоји између
судског подручја и саме правне ствари (објективни критериј).

Месна надлежност није увек предвиђена законом. Она може да буде одређена и одлуком
вишег суда, а могу да је одреде и саме странке.

Врсте месне надлежности - Месна надлежност може да буде: општа и посебна.

Општа месна надлежност – опште месно надлежан је суд код кога се, по правилу, могу
покретати све парнице против туженог, под условом да није законом предвиђена посебна
месна надлежност.

Опште месно надлежан је онај првостепени суд који је надлежан за туженог а не за тужиоца.
Општа месна надлежност прописана је у интересу туженог.

По правилу се одређује на основу пребивалишта туженог да би му био омогућен најбржи и

најекономичнији приступ до тог суда.

А) месна надлежност за физичка лица – одређује се према пребивалишту, боравишту или по

пребивалишту или боравишту. За суђење је, по правилу, опште месно надлежан суд на чијем
подручју тужени има пребивалиште. Ако тужени нема пребивалиште у Србији, нити у којој
другој држави опште месно надлежан је суд на чијем подручју тужени има боравиште.
Боравиште је место задржавања у коме једно лице не намерава да стално остане.

Б) општа месна надлежност за правна лица – кад је тужени правно лице опште месно надлежан
је суд на чијем подручју се налази његово седиште. Седиште правног лица је место које је код
АПР уписано као ш+седиште правног лица.

За решавање спорова против Р.Србије, АП, ЈЛС и њихових органа опште месно надлежан је суд
на чијем подручју се налази седиште њене скупштине.

Посебна месна надлежност – месна надлежност је предвиђена у интересу странака и зато је

законодавац у извесним случајевима посебно предвидео и омогућио одступање од опште
месне надежности. Посебна месна надлежност је предвиђена низом правила у ЗПП.

Може бити искључива или ексклузивна, изборна или елективна и помоћна или супсидијерна.
Искључива месна надлежност – је посебна месна надлежност која није одређена према
пребивалишту одн. боравишту или седишту него искључиво према неком другом критерију,
најчешће према вези суда и предмета спора. Правила о искључивој месној надлежности
елиминишу правила о општој месној надлежности.

Изборна месна надлежност – правила о изборној месној надлежности омогућавају тужиоцу да

изврши избор између опште месно надлежног суда и неког другог суда одређеног законом.
Тужилац има пправо да изврши избор месно надлежног суда до подизања тужбе.

Изборна месна надлежност постоји кад су у питању спорови из породичноправних,

стварноправних, облигационих, привредноправних и радноправних односа.

Помоћна месна надлежност – правила о помоћној месној надлежности омогућавају да се

утврди који је суд месно надлежан кад се не може применити правило о општој месној
надлежности.

Узајамна надлежност за тужбе против страних држављана – ЗПП предвиђа посебно правило о
узајамној надлежности. Ако у страној држави држављанин Р.Србије може бити тужен пред
судом, који по одредбама ЗПП не би био месно надлежан за суђење у тој грађанскоправној
ствари, иста надлежност ће важити и за суђење држављанину те стране државе пред домаћим
судом.

АТРАКЦИОНА НАДЛЕЖНОСТ

То је надлежност једног суда зснована по томе што се пред тим судом већ води поступак у
некој правној ствари који је у извесној вези са поступком који се покреће (нпр.противтужба се
увек подиже код суда код кога већ тече парница по тужби). Надлежност по атракцији (или по
привлачењу) предвиђена је процесним законима из разлога економичности, ефикасности и
правне сигурности. Она изазива промену надлежности и то или промену месне или,
истовремено, промену и стварне и месне надлежности.

Атракција може да буде потпуна кад атракција мења и стварну и месну надлежност и
непотпуна кад атракција мења само месну надлежност.
 21. Одређивање месне надлежности од стране суда

Случајеви одређивања месне надлежности од стране непосредно вишег суда

Месна надлежност првостепеног судаа може да буде одређена од стране хијерархијски вишег
суда само изузетно, и јавља се кад постоји законска празнина у погледу надлежности у неким
специфичним ситуацијама, кад је надлежан суд спречен да поступа или кад нарочити разлози
целисходности налажу да се одступи од законом одређене месне надлежности.

Делегација надлежноасти

До делегације надлежности долази кад један по закону надлежан суд у конкретном случају не
може да поступа из неких посебних разлога, те хијерархијски виши суд одређен законом
одређује који ће суд судити уместо њега.

Може бити:

1) Нужна делегација – која је последица фактичке правне немогућности једног суда да

поступа у конкретном случају јер у конкретном случају нема судије који би могао да поступа у
тој правној ствари. Потреба за нужном делегацијом настаје у судовима са малим бројем судија
у ситуацији кад су судије тог суда због изузећа или искључења или из неког другог разлога
спречени да врше судску функцију само у конкретној правној ствари.
2) Целисходна делегација – последица је процене да је у конкретној ствари целисходно да
из разлога опортунитета поступа неки други суд, а не онај, који је, по самом закону, надлежан
да ствар реши. Законом је предвиђено да до целисходне делегације може да дође уколико ће
се тако поступак ефикасно спровести или ако постоје оправдани разлози. Поступак за
целисходну делегацију покреће сам суд по сл.дужности или на предлог странке.

Поступак за целисходну делегацију покреће надлежни првостепени или другостепени суд по

сл.дужности који упућује предлог највишем суду исте врсте од кога захтева да он одреди да у
конкретном предмету, из разлога целисходности, поступа други стварно надлежан суд.

Право да предложи целисходну делегацију има и странка. Странка која је већ једном ставила
предлог за целисходну делегацију и он је одбијен, нема право да поново поднесе исти предлог
са истим разлогом.

Суд је дужан да одбаци предлог за целисходну делегацију:

1. Ако странка поднесе истоветан предлог;

2. Ако је предлог неозбразложен;
3. Ако у предлогу нису наведени законски разлози;
4. Ако странка тражи целисходну делегацију из разлога који се односи на искључење или
изузеће.

Одлука о допуштености предлога за делегацију доноси председник већа у року од 8 дана.

Ординација надлежности

Је месна надлежност коју је одредио ВКС својом одлуком на предлог странке.

До ордиинације надлежности долази кад се на основу законских правила не може утврдити

који је од домаћих првостепених судова месно надлежан. Кад постоји законска празнина, те
странка не зна коме од стварно надлежних судова треба да се обрати да би се решио њен спор,
она се обраћа ВКС са предлогом да он одреди суд коме ће она поднети тужбу и код кога ће
покренути поступак за решавање насталог спора.

У предлогу којим тражи ординацију надлежности, странка треба да наведе околности на

којима заснива своје тврђење да у погледу месне надлежности постоји законска празнина и да
се не може утврдити који је суд месно надлежан. Осим тога она трба да наведе и околности из
којих ће ВКС утврдити да је у питању надлежност домаћег суда, да је допуштен редовни правни
пут.

Предлог којим се тражи ординација надлежности је радња која нема карактер страначке
парничне радње. Овом радњом се не покреће парнични поступак. Она се предузима да би се
одредио суд који је надлежан да један спор реши.

ВКС одлучује решењем о предлогу за ординацију надлежности. Ако ВКС одреди који ће суд
бити месно надлежан, на ауторитативан и дефинитиван начин решио је питање месне
надлежности једног суда.
 22. Споразум странака о месној надлежности (пророгација надлежности)

Пророгација надлежности – надлежност се, по правилу, одређује законом. Правила о

надлежности имају императивни карактер. Изузетно, законодавац дозвољава да се месна
надлежност једног суда одреди и споразумом странака јер је месна надлежност предвиђена у
интересу странака. Странке се, међутим, не могу споразумевати у погледу стварне или
искључиве месне надлежности. Споразумом странака може се променити само месна
надлежност једног првостепеног суда.

Споразум о пророгацији – споразум или уговор о пророгацији надлежности је споразум којим

се одређује надлежност једног (првостепеног) суда за решавање конкретне правне ствари и,
истовремено, дерогира (искључује) надлежност суда која је одређена законом. Споразум о
пророгацији је правни посао који стране у спору предузимају поводом једне будуће или више
будућих парница. Уговор о пророгацији се односи на тачно одређени спор или на одређене
спорове парничара. Уговарачи треба да одреде који је спор у питању или да предвиде да ће
им одређени суд пресудити све њихове спорове или само неки од спорова који би евентуално
могли да настану поводом неког одређеног правног односа.

Уговор о пророгацији мора бити сачињен у писменој форми. Он не мора да буде садржан у
једном јединственом писмену. Он може да произведе дејство само ако је закључен пре но што
је покренут поступак и заато је неопходно да буде приложен уз тужбу која се подиже код суда
чија је надлежност уговорена. Форма пророгационог споразума је истовремено и форма ad
solemnitatem i ad probationem.

Дејство уговора о пророгацији – пророгациони споразум је процесноправни уговор који

производи процесна дејства: он дерогира надлежност једног месно надлежног суда и
успоставља месну надлежност другог стварно надлежног суда по избору и вољи странака.

Споразум о пророгацији ће бити реализован само ако се тужилац обрати суду чија је
надлежност била уговорена и уз тужбу приложи уговор о пророгацији. Ако тужилац то пропусти
да учини и обрати се суду који је надлежан по закону, засновао је надлежност суда коме се
обратио. Ако тужилац није приложио споразум о пророгацији надлежности уз тужбу, суд није
дужан да га позове да овај споразум поднесе.

Ако је тужилац пропустио да реализује уговор о пророгацији и ако се он није обратио оном
првостепеном суду чија је месна надлежност уговорена, суд се по сл.дужности неће због тога
огласити ненадлежним.

Преклузивна или прећутна пророгација – у торији процесног права термином „преклузивна“

или „прећутна“ пророгација означава се ситуација до које долази зато што се једна стварно
ненадлежни суд ниеј огласио стварно ненадлежним, ни по сл.дужности, ни по приговору
странке у једној правној ствари из надлежности суда нижег степена исте врсте или што се
месно ненадлежни суд није огласио ненадлежним. Суд није дужан да по сл.дужности пази на
своју месну надлежност осим кад се ради о искључивој месној надлежности.
 23. Функционална и међународна надлежност

Функционална надлежност је надлежност разних судова исте врсте да поступају сукцесивно у

истој правној ствари или надлежност појединих судских органа др врше судску функцију у
оквиру једног суда или да предузимају разне процесне радње у истој правној ствари.
Функционална надлежност је последица поделе рада између судова или појединих судских
органа.

Инстанциона надлежност- Правилима о функционалној надлежности одређена је надлежност

судова исте врсте да поступају сукцесивно у различитим стадијумима исте парнице. Кад је
одређена стварна надлежност једног суда да поступа као првостепени суд, правила о
функционалној надлежности предвиђају који ће суд поступати у поступку по редовним и по
ванредним правним лековима.

Уколико је основни суд надлежан да поступа у првом степену у парницама у стварима мале
вредности, у другом степену поступа виши суд. Виши суд је другостепени и кад је изјављена
посебна жалба на решење које је донео основни суд.

Кад виши суд поступа као првостепени суд, другостепени суд је апелациони суд. Апелациони
суд је надлежан да одлучује и по жалбама на пресуде основни судова.

Привредни апелациони суд поступа као другостепени суд у односу на одлуке привредних
судова.

ВКС поступа као ревизијски суд.

Делокруг судских органа – функционална надлежност судије појединца и већа одређна је

законом. Подела рада у једном суду извршена је тако што је таксативно предвиђено законом
које спороверешава судија појединац, а које већ у једном истом суду.

Судија појединац решава: имовинскоправне спорове, стамбене спорове, спорове због сметања
државине, спорове о ауторским и сродним правима, спорове због дискриминације, спорове
због повреде права личности, спорове поводом штрајка итд. Судија појединац спроводи
поступак и доноси одлуку у предметима правне помоћи.

У првом степену веће решава спорове за које законом није прописано да их суди судија
појединац. Спорови из породичних односа су увек у делокругу већа.

Последица функционалне надлежности – функционална надлжност је процесна претпоставка о

којој суд води рачуна по сл.дужности у току читавог поступка. Ако је судио судија појединац, а
требало је да суди веће, учињена је повреда поступка која има битан значај и која се не може
валидирати. Међутим, ако је судило веће, тај недостатак не изазива последице пошто је судио
суд у квалитетнијем саставу.

МЕЂУНАРОДНА НАДЛЕЖНОСТ – о међународној надлежности се говори кад су у питању

спорови са елементом иностраности за чије решавање могу да буду надлежни, поред домаћих
судова, и страни судови. Правила о међународној надлежности омогућавају да се изврши
разграничавање надлежности између домаћих судова и страних судова и других страних
органа и оцени да ли је домаћи суд у конкретном случају надлежан да настали спор реши.
Правила о надлежности за решавање спорова са елементом иностраности који се испољава у
субјекту, објекту или садржини правног односа, могу предвиђати:

1. Искључиву надлежност судова једне земље за решавање тих спорова;

2. Конкурентност надлежности домаћег и страног суда или
3. Одбијање надлежности домаћег суда.

Приликом одређивања међународне надлежности, држављанство стране државе нема неки

већи значај, па чак и кад су обе странке страни држављани, више се води рачуна о неким
другим околностима које имају објективни карактер (пребивалиште, место закључења уговора
итд...)

Правила о међународној надлежности – правила о међународној надлежности домаћег суда

предвиђена су и ЗПП и Законом о решавању сукоба закона са прописима других земаља у
одређеним односима.

ЗПП начелно регулише кад је домаћи суд надлежан за решавање спорова са елементом
иностраности. Према ЗПП, домаћи судови су надлежни за спорове са елементом иностраности,
пре свега, кад је то изричито предвиђено законом или међународним уговором. Ако такве
одредбе нема, домаћи суд је надлежан домаћи суд је надлежан ако је месно надлежан. Ако
домаћи суд није месно надлежан , решавање спорова спада у надлежност страног суда.

Међународну надлежност домаћег суда може да уговори наш држављанин или правно лице са
седиштем у Србији и да на тај начин она буде заснована споразумом странака. Пророгација
међународне надлежности није могућа кад су у питању одређене правне ствари (нпр.статусне).

Надлежног домаћег суда постоји:

1. Брачни спорови домаћих и страних држављана;

2. Матернитетски патернитетски спорови;
3. Спорови о чивању, васпитавању и подизању деце;
4. Алииментациони спорови;
5. Имовинскоправни спорови између супружника у току и по престанку брака;
6. Наследноправни спорови итд...

Врсте међународне надлежности

Може бити општа и посебна. Посебна може да буде изборна и искључива.

Општа међународна надлежност – одређује се према пребивалишту одн. боравишту и седишту

туженог. Општа међународна надлежност постоји ако тужени има пребивалиште или седиште
у Србији. Кад су у питању парнице против држављана Србије који живе у иностранству где су их
на службу или на рад упутили државни органи или правна лица, општа међународна
надлежност домаћег суда се одређује према последњем пребивалишту туженог.

Искључива међународна надлежност – предвиђена је законом. Она постоји само када су у

питању породичноправни спорови и одређени грађанскоправни спорови из стварноправних
односа. Искључива међ.надлежност за решавање брачних спорова постоји ако је тужени
супружник домаћи држављанин и има пребивалиште у Србији, док у матернитетским и
патернитетским парницама постоји ако је тужено дете које је домаћи држављанин и које има
пребивалиште одн. боравиште у Србији.

Изборна међународна надлежност

Правила о изборној међународној надлежности омогућавају избор између надлежности

домаћег и страног суда. Овим правилима настоји се да се омогући да се што већи број спорова
решава пред домаћим судом.

Пророгација међународне надлежности – законом су предвиђени услови под којима се може

споразумом странака дерогирати међународна надлежност домаћег суда и решавање спорова
поверити страном суду.

Последице међународне надлежности – међ.надлежност је процесна претпоставка о којој суд

води рачуна и по сл.дужности и по приговору странке. Суд у току целог поступка пази по
сл.дужности да ли је допуштена ндлежност домаћег суда за решавање одређене правне ствари
са елементом инсотраности.

Уколико домаћи суд утврди да није надлежан он, већ страни суд, огласиће се ненадлежним,
укинуће све предузете радње и одбациће тужбу.
 24. Правна помоћ

Правна помоћ у ширем смислу је помоћ коју једна суд пружа другом суду у вршењу његове
функције. У ужем смислу, правна помоћ је помагање једног суда другом суду у предузимању
појединих радњи које се предузимају ван главне расправе.

Правна помоћ између домаћих судова – домаћи судови су дужни да указују правну помоћ
једни другима и тада се ради о унутрашњој правној помоћи.

Поред радњи правне помоћи, која се састоји у предузимању парничних радњи уместо
парничног суда, парнични суд може да тражи да му се пруже и други облици правне помоћи:
да му се доставе потребна овлашћења, неки списи, исправе потребне за вођење поступка итд.

Правна помоћ се пружа само на молбу парничног суда. Парнични суд коме је потребна правна
помоћ обраћа се суду, који помоћ треба да му пружи, посебним актом – замолницом којом од
замољеног суда тражи да пружи правну помоћ – да предузме одређене парничне радње, да
достави неки судски спис на разматрање, да пружи потребне податке, да достави неку исправу
итд.

Замолица се саставља на језику који је у сл.употреби у суду који захтева правну помоћ.

Замољени суд није дужан да цени целисходност предузимања радњи чије се извођење од
њега тражи. Замољени суд је дужан да поступи по замолници: да предузме тражене парничне
рање, да их засведочи записником и да записник достави парничном суду.

За случај да замољени суд није надлежан, он је дужан да замолницу упути надлежном суду и
да о томе обавести парнични суд – суд који је од њега тражио правну помоћ.

Инструмент тражења правне помоћи се разликује од делегације надлежности. Кад је у питању

делегација, онда се решавање одређеног спораизузима из месне надлежности једног суда и у
потпуности препушта на решавање другом суду који не би био надлежан да га реши по
правилима о месној надлежности. Кад је у питању тражење правне помоћи, онда сам суд коме
је правна помоћ потребна одлучује да замоли други суд да му пружи правну помоћ и поверава
му да уместо њега предузме поједине, тачно одређене парничне радње.

За пружање правне помоћи надлежни су основни судови.

Међународна правна помоћ - домаћи судови могу да траже и да пружају међународну правну
помоћ. Домаћи судови врше судску функцију у оквиру државне територије. У појединим
парницамапостоји потреба да се нека парнична радња предузме у иностранству. У том случају
домаћи суд се обраћа иностраном суду замолницом и моли да се обави нека парнична радња
у иностранству – да се изврши достављање или да се изведе неки доказ.

Између држава постоје посебни уговори или конвенције о пружању правне помоћи, а понекад
се она пружа на основу реципроцитета. Хашким конвенцијама предвиђена јемогућност
непосредне правне помоћи наших и страних судова.

Замолницу за правну помоћ наши судови упућују Министарству правде и државне управе које
их прослеђује МИП, а ово их преко нашег ДКП доставља надлежном иностраном суду.
Домаћи суд је дужан да пружа правну помоћ страним судовима ако је таква дужност
предвиђена законом, међународним уговором ии кад постоји реципроцитет.

Домаћи суд пружа правну помоћ страном суду на начин који је предвиђен домаћим законом.

Правна помоћ другим органима – судови су дужни да пружају правну помоћ и другим
државним органима, у земљи, а остали државни органи и организације су дужни да пружају
правну помоћ судовима.

Правна помоћ других органа и организација судовима састоји се у томе што они судовима
достављају потребне податке, обавештења, исправе или списе.
 25. Парничне странке

Парничне странке – Странка је, поред суда, субјект парничног процесног односа у коме се
решава спор. Парничне странке су два противника у спору који је изнет пред суд на решавање,
два субјекта са различитим интересима, која имају различита мишљења о начину решавања
спора у питању. Једно лице добија својство странке тек кад постане субјект процесног односа.
Странка постоји само док постоји и док траје процесни однос.

У најширем смислу реши странка је свако оно лице које тражи од неког државног или
недржавног органа, органа правног лица или лица које врши какву јавну функцију да се
предузмекаква службена радња и лице према коме се предузима нека службена радња.

У ГПП странка је лице које се појављује као процесни субјект у процесном односу.

У парничном поступку странке се означавају техничким термином „парничне странке“, а

собзиром на њихову улогу у парници, парничне странке су: тужилац и тужени.

Свака парница претпоставља две парничне странке – тужиоца и туженог јер је парнични
поступак пројектован и израђен на двостраначкој шеми. Шема парничног поступка се заснива
на општој претпоставци да тужилац у парници остварује неко своје грађанско субјективно
право према туженом који је ово његово право повредио, оспорио или угрозио.

Парнична странка је процесни субјект који у поступку има право и дужност да предузима
страначке парничне радње. Иако постоје трећа лица која узимају учешће у туђој парници и у
њој предузимају страначке парничне радње, као што су умешачи или заступници странака, ови
учесници у поступку нису парничне странке.

Странка ad hoc у парничном поступку – поводом главног парничног процесног односа, у коме
се решава спор парничара, може се засновати споредни процесни однос између суда и неких
трећих лица. Ова трећа лица, различита од парничних странака, управо поводом парнице
ступају у те споредне процесне односе са судом. Та трећа лица, која долазе у контакт са судом
поводом једне парнице, суделују у адхезионим поступцима, који се воде уз парнични поступак
и поводом парничног поступка, и у том споредном процесном односу имају у односу према
суду процесни положај странке ad hoc. Странке ad hoc нису парничне странке јер се у односу
који су засновале са судом не решава њихов спор.

Појам парничне странке – у литератури се парнична странка дефинише на три начина. Наиме,
појам странке се може одредити у материјалном, процесном и функционалном смислу.

Странка у материјалном смислу – материјалноправни појам странке одређује се уз помоћ

појмова материјалног права и везан је за сам материјалноправни однос у коме је дошло до
спора. Парнична странка у материјалноправном смислу је онај правни субјект о чијим се
правима и дужностима одлучује у поступку, тако да је странка у материјалноправном смислу
само термин којим се, уколико дође до парнице, означавају титулар субјективног права и
носилац правне обавезе. У савременој теорији парничног процесног права напуштен је
материјалноправни појам странке јер је он настао у време докс теорија процесног права
развијала у оквиру науке грађанског права.
Процесни појам странке – прописи процесног права предвиђају ко може да буде парнична
странка, ко може да буде тужилац и тужени. Парнична странка је онај процесни субјект који у
своје име тражи правну заштиту и онај процесни субјект против кога је уперено пружање
правне заштите. Или, краће речено, парнична странка је онај процесни субјект који тужи и који
је тужен.

Тужилац је она парнична странка која подиже тужбу и тужбом тражи правну заштиту тако што
истиче неку своју претензију и поставља једно правно тврђење о коме суд треба да одлучи.
Тужени је она парнична странка према којој се тражи правна заштита и против кога пресуда
треба да се доноси.

Функционални појам странке – о функционалном појму странке говори се кад неко покреће
поступак у своје име али у туђем интересу. С функционалним појмом странке срећемо се кад
посебни прописи овлашћују некога, ко није субјект спорног односа, да буде странка у парници.
Кад неко ко није субјект спорног односа тужи или буде тужен у парници, он има улогу и
функцију странке у покренутом поступку.

Значај страначке улоге – улога странке омогућава једном субјекту да учествује у поступку у
коме се решава један грађанскоправни спор. Странке, као субјекти процесног односа, имају
одређена процесна права и процесне дужности. Странке, пре свега имају право да у процесу
предузимају парничне радње.

На име странке гласи и пресуда – њоме се утврђује право једне странке, мења њена правна
ситуација, одбија се њен захтев или јој се налаже одређено понашање.

Дејство парнице погађа странку у материјалноправном смислу речи и кад она није била
странка у парници, кад је странка у парници био неко ко је парницу водио у своје име али у
туђем тј. њеном интересу.

Последице страначког својства – процесни положај странке има посебан значај за парнични
поступак; за страначки положај или за поједина својства парничне странке везују се одређене
правне последице. Зато је и потребно да се утврди ко је странка у одређеној парници.

Једно исто лице не може истовремено бити и странка и судија.

Неке парничне радње може предузети само странка, а не и њен заступник или умешач, тако да
од ове улоге зависе процесна овлашћења одређеног учесника у поступку. И одређена својства
странке имају значај за поступак. Држављанство странке представља основ за одређивање
надлежности домаћег суда.

Парница као двостраначки однос

Парнични поступак је поступак у коме постоје две парничне странке. Парница је судски начин
решавања спора и две стране у спору неминовно постају две парничне странке, као носиоци
супротних и сукобљених, антагонистичких интереса.

У парници увек постоје најмање две страначке улоге и најмање два субјекта у њима – тужилац
и тужени. Парница се не може водити против непознатог лица јер је парница двостраначки
однос. Непознатом лицу се поставља законски заступник који штити његове интересе.
 26. Међусобни правни положај парничних странака; заснивање и престанак
страначког својства; постојање и одређеност странке

Парничне странке имају једнак процесноправни положај. Овакав њихов положај у парници је
последица уставног принципа о једнакости пред законом и судом и једнаког права на правну
заштиту. Обе парничне странке су равноправне. Оне имају подједнака права и дужности у
поступку. Правила процесног права омогућавају свакој странци да слободно штити своје
интересе, да остварује своја права, да под истим условима користи сва процесна средства.

Иако су странке једнаке и равноправне у погледу процесних права и дужности, та њихова

једнакост и равноправност је само формална, а не и квалитативна. Између странака постоје
фактичке разлике и разлике које произилазе из њиховог различитог процесног положаја.

Пре свега странке се фактички разликују по образовању, по правничком значењу, по свом

материјалном положају.

Одређене разлике постоје и због њиховог положаја у парници. Положај тужиоца је повољнији
од положаја туженог јер тужилац покреће поступак и у прилици је да бира време кад ће то
учинити. Тужилац бира и кога ће да тужи. Као и суд код кога ће покренути поступак.

Положај туженог је неповољнији јер је он тужен против своје воље, не може да осујети
подизање тужбе нити може да спречи да стекне својство туженог.

Предсности за туженог су те што је тужен код суда где има пребивалиште или боравиште, тј.
који му је просторно најближи. Не мора претходно да сноси никакве праничне трошкове. Итд...

Заснивање и престанак страначког својства – страначко својство у парници стиче се редовно

пошто је подигнута тужба. Парничне странке одређује сам тужилац и то означавањем у тужби;
он именује ко подиже тужбу и против кога је тужба уперена. Тужилац стиче пшоложај активне
парничне странке кадподигне тужбу. Тужени постаје парнична странка без своје воље и знања
од оног часа кад тужба буде подигнута код суда.

Постоји могућност и да се накнадно стекне страначко својство после подизања тужбе. И то:

1. Кад једно лице, услед универзталне сукцесије, ступи у процесни положај лица које је до
тада било странка у парници;
2. Кад дође до субјективног преиначења тужбе – кад тужилац тужбу преиначи тако што
уместо првобитно туженог тужи друго лице;
3. Кад уз пристанак туженог ступи у парницу, уз постојећег, нови тужилац;
4. Кад именовани претходник ступи у парницу наместо првобитно туженог итд...

Положај странке престаје смрћу физичког лица или престанком правног лица. Један парнични
субјект престаје да буде парнична странка окончањем парничног поступка; странке постоје све
док постоји парница. Изузетно страначко својство може да престане и у току парнице, а пре
њеног окончања и то у случају процесне сукцесије – кад је дно лице буде отпуштено из
парнице за случај да на његово место ступи друго лице.
Постојање и одређеност странке – Парничне странке морају постојати у тренутку подизања
тужбе. Пуноважан парнични процесни однос може да се заснује само између суда и странака
које постоје и које нису измишљене. Парница се не може водитипротив странке које не постоји,
која је престала да постоји или која је измишљена.

Обе парничне странке морају бити тачно одређене. Одређује их сам тужилац означавањем у
тужби – означавањем ко тужбу подиже и против кога је тужба подигнута.

Кад је странка нетачно одређен, потребно је да се исправка изврши у току саме парнице.
 27. Страначка способност и недостатак страначке способности

Страначка способност је могућност да се буде парнична странка – да се буде тужилац и тужени.

Она омогућава једном субјекту да буде носилац процесних права и дужности у процесном
односу. Страначка способност је апстрактна могућност да се буде парнична странка и то
својство не зависи од једног конкретног грађанскоправног односа или од једне конкретне
парнице. Правни субјект који је страначки спосбан, способан је уопште да буде странка,
способан је да тужи или да буде тужен. Због тога је страначка способност једно потенцијално
својство правних субјеката, једна њихова перманентна особина. Правни субјекти су страначки
способни и кад уопште нису странке у некој парници.

Страначка способност физичког лица – сва физичка лица су страначки способна јер су правно
способна. Страначка способност физичких лица, као и правна способност, настаје и стиче се
рођењем а престаје смрћу. Њу има и насцитурус.

Страначка способност правних лица – сва правна лица су правно способна и имају страначку
способност. Страначка способност правних лица, за разлику од њихове правне способности, је
неограничена и потпуна. Она настаје оног тренутка кад правна лица то постану, а престаје
њиховим правним престанком.

Страначку способност имају: РС, покрајине, општине и градови, којима је законом призтнато
својство правог лица. Привредно друштво , као правно лице, стиче правну способност уписом
акта о његовом оснивању у Регистар привредних субјеката и од тог часа оно има страначку
способност.

Недостатак страначке способности – страначка способност је процесна претпоставка која се

тиче странке. Њен недостатак представља процесну сметњу тако да онај ко нема страначку
способност не може бити странка у поступку. Суд је дужан да о овој процесној сметњи води
рачуна по сл.дужности у току читавог поступка.

Кад суд у току претходног испитивања тужбе утврди да не постоји страначка спосбност, он неће
моћи да отвори поступак за решавање спора. Поступање суда зависиће од тога да ли је
тужилац неука странка или странку заступа адвокат. Само ако је тужилац неука странка суд ће
покушати да отклони овај недостатак тако што ће застати са поступком и оставити тужиоцу рок
за отклањање овог недостатка.

Уколико странку заступа адвокат, а суд утврди да не постоји страначка способност, суд ће тужбу
одбацити.
 28. Парнична способност и недостатак парничне способности;
постулациона способност и фактичка неспособност странке

Појам – парнична способност је способност парничне странке да пуноважно

предузимна парничне радње. Парнична способност је појам процесног права.
Процесно право признаје парничну способност оним парничним странкама које имају
пословну способност. Да би једна странка иимала парничну способност, потребно је да
буду испуњена два услова: да има страначку способност и да има пословну способност.

Парнична способност је ужа од страначке способности јер је страначка способност

основ и услов за стицање парничне спсобности. Свако лице које је страначки способно
не мора да буде и парнично способно. Тако је нпр., трогодишње дете страначки
способно, али није парнично способно јер нема пословну способност.

Недостатак парничне способности – Одредбе о парничној способности су когентне и саме

странке их не могу мењати. Суд у току читавог поступка пази на евентуални недостатак
парничне способности јер она треба да постоји у току читавог поступка – и приликом
покретања парничног поступка, и приликом предузимања парничне радње, и код доношења
одлуке којом се решава спор. И саме странке треба да упозоре суд на овај недостатак.

Суд је дужан да предузме мере да се овај недостатак отклони чим сазна да постоји ова сметња.
Ако постоји спор око постојања ове процесне сметње, суд је дужан да о томе одлучи решењем.

У парници нису допуштене парничне радње које је евентуално предузело лице које нема
парничну способност и такве радње суд одбацује решењем.

Ако парнична способност није постојала у моменту подизања тужбе, па је тужбу подигла
парнично неспособна странка, суд ће констатовати да постоји процесна сметња и предузеће
мере за отклањање ове процесне сметње.

Повреда правила о парничној способности представља разлог за понављање поступка али само
ако овај разлог већ није био изнет у току ранијег поступка.

Фактичка неспособност странке – извесна физичка лица која су пословно и парнично способна
фактички су неспособна да предузимају парничне радње – све или само поједине.
Неспособност за предузимање парничних радњи може да буде последица физичке или
фактичке неспособности за предузимање парничних радњи.

А) глувонема лица су, ако им пословна спсобност није одузета, парнично способна лица. Она
су, међутим, физички неспособна за предузимање парничних радњи у усменој форми, она могу
предузимати парничне радње само у писменој форми.

Б) лице које не познаје језик суда, упркос праву да употребљава свој језик, фактички је
неспособно да предузима парничне радње на рочишту. Ову фактичку неспособност суд ће
отклонити, на тражење странке, тако што ће одредити преводиоца. В) лице непознатог
боравишта. и Г) лице које није у стању да се одређено изјасни о предмету парнице, иако је
парнично способно, фактички је неспособно за предузимање парничних радњи.
Постулациона способност – је способност једне парнично способне странке да сама, лично и
непосредно предузима парничне радње.

Парнична способност омогућава странци да лично и непосредно предузима парничне радње

или да ангажује пуномоћника који ће је замењивати у парничној активности. Постулационо
способна странка, као парнично способна странка може сама, без пуномоћника, да предузима
парничне радње.
 29. Стварна легитимација и процесна легитимација

Стварна легитимација – странка је стварно легитимисана ако је носилаац права и обавезе из

једног материјалноправног односа у коме је дошло до спора. Стварна или грађанскоправна
легитимација показује да је странка прави учесник једног материјалноправног односа у коме је
дошло до спора.

Стварна легитимација може да буде активна и пасивна стварна легитимација. Тужилац је

активно стварно легитимисан ако је носилац правног овашћења у материјалноправном односу;
тужени је пасивно стварно легитимисан ако је носилац правне дужности у спорном
материјалноправном односу. Тужиоцу треба да припада правно овлашћење према туженом из
спорног материјалноправног односа.

Стварна легитимација се процењује према правилима материјалног а не према правилима

процесног права. Није процесна претпоставка, она се односи на питање основаности тужбеног
захтева као неоснованог.

Стварна легитимација је значајна за поступак јер од ње зависи одлука о тужбеном захтеву. Иако
суд по сл.дужности не испитује постојање стварне легитимације, он о овој околности ипак води
рачуна. Недостатак стварне легитимације суд обавезно узима у обзир јер се ради о околности
од које зависи основаност одн. неоснованост захтева.

Значај стварне легитимације – стварна легитимација показује да је парнична странка „права

странка“ пошто је она субјект, спорног материјалноправног одонса. Ако странка није стварно
легитимисана, суд не може да усвоји тужбени захтев пресудом.

Процесна легитимација – је овлашћење да се за заштиту или остварење једног грађанског

субјективног права подигне тужбу против одређеног лица као туженог. Парнична странка треба
да има и процесну легитимацију – овлашћење да води конкретну парницу као тужилац против
конкретног туженог.

Процесна легитимација може да буде пасивна и активна. Тужилац треба да покаже да има
активну процесну легитимацију тј. да је овлашћен да покрене конкретну парницу против
конкретног туженог с конкретним тужбеним захтевом. Тужени треба да буде пасивно процесно
легитимисан – да буде управо оно лице против кога је допуштено водити конкретну парницу и
против кога се конкретна парница може водити.

Значај процесне легитимације – процесна легитимација је процесна претпоставка од које

зависи допуштеност пружања правне заштите. Од ње зависи допуштеност подигнуте тужбе и
зато она представља услов за допуштеност доношења мериторне одлуке о тужбеном захтеву.
Ако странке нису процесно легитимисане, оне нису овлашћене на вођење конкретне парнице и
пружање правне заштите у тој парници није дозвољено.

На ову процесну претпоставку суд пази по сл.дужности иако и странке могу да укажу суду на
њен недостатак истицањем процесног приговора о недостатку процесне легитимације. О овој
процесној сметњи суд води рачуна све до доношења првостепене коначне одлуке.
 30. Супарничарство

Супарничарство постоји кад дође до кумулације субјеката у једној процесној улози тако да,
уместо једног лица у улози једне парничне странке, срежемо множину субјеката.

Према томе у којој је процесној улози дошло до кумулирања субјеката, супарничарство може
да буде:

1. Активно – кад има више лица у улози тужиоца, и тада се говори о сатужиоцима;
2. Пасивно – када има више лица у улози туженог, и тада говоримо о сатужиоцима;
3. Обострано (двострано) – када истовремено има више лица у обе процесне улоге.

Супарничарсто је установа предвиђена правилима процесног права.

Циљ установе супарничарства – процесно право предвиђа установу супарничарства из

одређених правнополитичких и правно-техничких разлога. Ова процесна установа постоји да
би се остварили процесна економија и правна сигурност.

Установа супарничарства предвиђена је, пре свега, да би се постигла економичност и

ефикасност у поступку, да би се оствариле уштеде у времену, раду и трошковима. Уместо да се
подиже више различитих тужби и води више парница, подиже се једна тужба и формално води
само једна парница, тако да се истовремено решава више спорова, расправља о више захтева
на једној расправи и доноси једна одлука.

Установа супарничарства омогућава да се већиброј сличних спорова решава пред истим судом
и истим судијом. Такође постиже се једнообразност у суђењу, да се избегну различите одлуке
које су могуће кад разни судови одлучују о истоветним питањима.

Правна природа супарничарства – супарничарство је не само субјективна кумулација већ и

субјективно нагомилавање тужби. Сатужиоци подижу једну заједничку тужбу против једног
туженог, или један тужилац подиже тужбу којом обухвата више тужених, или више тужилаца
једном тужбом захватају више тужених. У случају супарничарства постоји онолико тужби и
онолико процесних односа колико има субјеката у оној процесној улози у којој је дошло до
кумулације субјеката, а то значи да постоји и мноштво процесних односа.

У случају супарничарства све симултане тужбене радње су спојене у једну иницијалну парничну
радњу и садржане у једном тужбеном поднеску, а сви ти многобројни процесни односи су
сппојени у један јединствен процесни однос.

Допуштеност супарничарства – допуштено је кад су испуњени одређени услови предвиђени

законом: 1) ако постоји правна заједницасупарничара у погледу предмета спора; 2) ако права
одн. обавезе супарничара проистичу из истог чињеничног и правног односа; 3)ако су предмет
спора овлашћења одн. обавезе исте врсте који се заснивају на битно истоврсном чињеничном
и правном односу; и 4) ако постоји стварна и месна надлежност истог суда за сваки захтев и за
сваког туженог.
Заснивање супарничарства – по правилу, се заснива вољом тужиоца – од њега зависи да ли ће
против више лица подићи једну тужбу или ће подићи више поједничаних тужби и своје захтеве
остваривати у посебним парницама. Тужени не може својом вољом да изазове
супарничарство, нити она може да настане по одлуци суда.

Редовно се заснива тужбом јер се означењем у тужби стиче страначко својство.

Врсте супарничарства – може се поделити на различите врсте и то према различитим

критеријима – условима за допуштеност, вези која постоји пре парнице, дејству итд. Најважније
врсте су: материјално, формално, обично, јединствено, нужно, ... и законско супарничарство.

Материјално супарничарство – или право супарничарство постоји кад супарничаре у процесну

заједницу окупља нека претходна, предпарнична међусобна материјалноправна веза.
Материјалноправна веза, која условљава и оправдава супарничарство, може да буде: правна
заједница (кад међу њима постоји заједница захтева или заједница обавеза) и фактичка
заједница (кад се захтеви или обавезе заснивају на истом чињеничном и правном основу).

Нужно супарничарство – постоји кад у поступку морају суделовати сви учесници једног
грађанскоправног односа због његове природе или због изричитог законског наређења.

Евентуално пасивно супарничарство – до њега се долази кад тужилац тужбом обухвати два или
више тужених тако што тражи да тужбени захтев буде усвојен према следећем туженом за
случај да буде правноснажно одбијен према оном који је у тужби наведен пре њега. Оно је
допуштено кад постоји иста стварна и месна надлежност истог суда за сваког туженог.

Законско супарничарство – у теорији процесног права користи се као генусни појам за

различите врсте и случајеве супарничарства које настаје по посебним усовима који су
предвиђени различитим законима. Разликује се од осталих врста супарничарства по томе што
настаје по посебном режиму који од општег режима одступа у погледу општих услова за
заснивање или у поглдеу дејства.

Обично супарничарство – постоји кад је сваки супарничар поступно самостална парнична

странка.

Заступање супарничара – супарничари могу, али не морају да имају заједничког пуномоћника.

Ако супарничари имају заједничког пуномоћника, сваки од њих му издаје посебно пуномоћје,
без обзира што сва пуномоћја могу да буду садржана и у једном писмену.
 31. Промена у личности парничних странака у току парнице

По правилу, парница се води и окончава између оних истих лица, истих парничара, који су у
тужби били означени као тужилац и као тужени. Међутим, могуће је да у ткоу парнице дође до
промена које се тичу личности парничних странака. Те промене могу да буду двојаке:

А) могуће је да уз првобитног тужиоца или првобитно туженог приступи неко ново лице, тако
да у тој процесној улози дође до накнадног заснивања супарничарства. И оно је могуће само уз
сагласност првобитних странака и нема утицаја на ток парнице.

Б) могуће је, поред тога, да дође и до промеен у личности парничне странке тако што ће,
уместо једног лица, на његово место и у његову процесну улогу, ступити сасвим неко ново лице
у парницу. Замена једног лица другим лицем у истој страначкој улози представља процесну
сукцесију.

Универзална сукцесија и процесни однос – универзална грађанскоправна сукцесија доводи до

тога да сукцесор ступа у сва преносива права и обавезе ауктора. Она доводи до промене у
личности субјекта у метријалноправним односима и у процесноправним односима. Сукцесор
постаје парнична странка накнадно, ex lege, од оног тренутка кад је дошло до универзалне
сукцесије.

Постоје одређене разлике између наследника странке и наследника умешача. Наследник

странке постаје парнична странка ipso iure. Универзални сукцесор умешача није дужан да
учествује у туђој парници. Оне не мора да прихвати процесноправну сукцесију, не мора да
наследи положај и својство умешача.

Сингуларна материјалноправна сукцесија и процесни однос – она нема никакав непосредни

утицај на засновани процесни однос. Она не доводи аутоматски до процесноправне сукцесије,
као што ни процесноправна сукцесија не може да доведе до сингуларне грађанскоправне
сукцесије. Сингуларна материјалноправна сукцесија не доводи до промене у личности
парничних странака. Ако је која од странака отуђила ствар или право поводом кога је дошло до
спора који серешава у парници, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши.

Једини изузетак кад сингуларна материјалноправна сукцесија доводи и до процесноправне

сукцесије представља случај сукцесије на основу легата (испоруке).

Чисто процесна сукцесија – је промена у личности парничне странке до које долази тако што
лице, које до тада није било у улози парничне странке, ступа у парницу на место једног од
парничара, који бива отпуштен из парнице. Предвиђена је правилима процесног права. Она
наступа независно од сукцесије у материјалноправним односима и не изазива никакве
промене у њима.

Процесна дејства процесноправне сукцесије – уколико дође до процесноправне сукцесије,

конкретни процесни однос остаје непромењен. Промена погађа само процесне странке јер
долази до промене у личности једне парничне странке. Ауктор престаје да буде парнична
странка, а на његово место и у његову процесну улогу ступа његов правни послединк, као
сукцесор, који не почиње парницу из почетка, он прима парницу у оном стању у коме се она
налазила у моменту сукцесије.
 32. Уешће умешача у парници

Учешће трећих лица у парници – парница представља процесни однос заснован између
одређених субјеката да би се решио спор који је настао у једном материјалноправном односу.
За решење тог спора заинтересоване су саме странке у једном материјалнопрвном односу.
Остали појединци, по правилу, нису заинтересовани за туђ спор – нису учесници правног
односа у коме је он настао, њих се настали спор не тиче.

Иако та трећа лица нису, по правилу, заинтересована за исход једне парнице може се
догодити, међутим, да она за њен исход ипак буду заинтересована и то из различитих разлога.

Закон допушта да трећа лица учествују у туђој парници само ако имају правни интерес да у
парници успе један од парничара. Тај њихов интерес представља интервенциони разлог – то је
правни интерес једног трећег лица. (сваки интерес који има неко лице није правни интерес,
неко може да има морални, економски итд...). Правни интерес постоји кад губитак парнице
коју је водила странка изазива негативне консеквенце и за треће лице, или кад оно, управо
зато што је стекло неко право према странци, мора да поднесе терет неке нове, будуће
парнице.

Захтев за учешће у туђој парници – законодавац је трећем лицу, које има право на учешће у
туђој парници, призано посебан правозаштитни захтев – захтев за учешће у туђој парници, да
би му омогућио да оствари своје право да у туђој парници штити сопствене правне иунтересе.

Захтев за учешће у туђој парници је по својој природи, један посебан правозаштитни захтев –
захтев за учешће у туђој парници, да би му омогућио да оствари своје право да у туђој парници
штити сопствене правне интересе.

По правној природи то је један посебан, самостални правозаштитни захтев.

УМЕШАЧИ – умешач је треће лице различито од парничара и њихових заступника које ступа у
туђу парницу на тај начин што се придружује једном од парничара. Умешач није парнична
странка – он је треће лице различито од тужиоца и туженог. Један од парничара не може да
буде истовремено и умешач на страни свог парничног противника.

Умешач ступа у туђу парницу на основу свог сопственог права на учешће у туђој парници и на
основу сопственог правозаштитног захтева који има према суду. Право на учешће у туђој
парници имају сва трећа лица која имају правни интерес да у једној парници победи један од
парничара. Умешачев правни интерес је у томе што пресуда донесена у туђој парници погађа и
његову правну сферу.

Умешач није парнична странка и зато он у парници не ставља никакав свој захтев за пресуду.
Он ступа у туђу парницу и придружује се туђем захтеву за пресуду.

Умешач може да заштити своје правне интересе у парници само ако у њој предузима парничне
радње. Парничне радње које предузима умешач имају правно дејство као да их сама странка
предузима.
Разлози и циљеви мешања у туђу парницу – заштита својих интереса, да биа за њега спречио
наступање штетних последица, да би вршио контролу поступка и отклонио евентуалну од себе
будућу парницу.

Претпоставке за допуштеност мешања – да би учешће умешача било дозвољено потребно је да

буду испуњени одређени услови јер се између умешача и суда поводом туђе парнице заснива
посебан (секундарни) процесни однос. Одредбе о претпоставкама за допуштеност мешања
когентне су природе и о њима суд у току читавог поступка води рачуна по сл.дужности.

Претпоставка за допуштеност мешања су: страначка способност, парнична способност, уредно

заступање, интервенциони разлог, покренут парнични поступак или постојање туђе парнице.

Пошто Умешач има процесни положај странкепотребно је да испуњава опште процесне

претпоставке које се тичу странке: да има страначку и парничну способност и треба да буде
уредно заступан у парници...

Ступање у парницу – умешач може да ступи у парницу у току читавог поступка, све до
правноснажности одлуке о тужбеном захтеву, али и после тог тренутка, у току поступка по
ванредним правним лековима.

Треће лице које жели да ступи у туђу парницу треба да да изјаву да ступа у туђу парницу као
умешач. Изјава о мешању је процесна радња умешача којом он ступа у туђу парницу.

Изјаву о мешању умешач може да да: поднеском или усмено, на самом рочишту. Увек се даје
првостепеном суду, без обзира на стадијум у коме се парница налази.

Изјава о мешању је акт којим умешач ступа у туђу парницу и стиче својство умешача.

Основаност мешања – свака странка може да се противи учешћу умешача јер његово учешће
компликује парницу, она се одуговлачи, а и повећавају се парнични трошкови.
 33. Процесни положај умешача

Ступањем у туђу парницу умешач стче процесни положај странке и овлашћен је да предузима
страначке парничне радње на које је овлашћена она парнична странка којој се он придружио.
Иако умешач може предузимати све радње на које је овлашћена странка којој се придружио, и
које би она могла предузимати, ипак постоје нека ограничења. Оне не може својим радњама
утицати на ток прнице, нити може предузимати диспозитивне радње којима се диспонира
захтевом за пресуду.

Умешач ступа у туђу парницу и прима је у оном стању и стадијуму у коме се налазила у
моменту његовог ступања у парницу.

Умешач предузима парничне радње у своје име. Међутим, радња умешача производи дејство
за странку којој се он придружио под условом да странка оцени да та радња није у
противречности са њеним радњама, да јој не штети или ако се она тој радњи изричито не
противи.

Умешач, по правилу, може предузимати само оне радње које су повољне за странку. Да ли је
радња повољна и корисна, оцењује сама странка јер је то њена парница.

Умешач има право да изјави прави лекали не може и да га повуче јер то може да учини само
странка.

Умешач има овлашћење да предузима праничне радњ у туђој парници али нема и обавезу да
то чини.

Умешачу се ништа не може досудути нити се умешач може осудити на чинидбу, пошто умешач
није парнична странка ни пресуда не може да гласи на њега.

Уколико умешал у току парнице евентуално злоупотребљава процесна овлашћења, суд ће га,
због непоштовања процесне дисциплине, казнити новчаном казном предвиђеном законом.

Положај обичног умешача – обичан умешач има право да предузима оне парничне радње које
може да предузима странка којој се он придружио и које нису у супротности са њеним
радњама, које јој не штет или чијем се предузимању она не противи. Ако се ипак додгди да
радња коју је умешач предузео буде у супротности са радњама странке, сама странка може да
анулира дејство умешачеве радње својом парничном радњом. Обичан умешач не може да
предузима диспозитивне страначке парничне радње осим што има право да изјави правни лек
пошто се ради о парничној радњи која је у интересу „његове“ странке – спречава наступање
правноснажности.

Дејство пресуде на обичног умешача – пресуда која је донесена у парници у којој је суделовао
обичан умешач производи према њему специфично процесно дејство које се у теорији
процесног права назива „интервенцијско десјтво пресуде“. Кад странка, којој се умешач
придружио, изгуби парницу и касније сама покрене парницу против умешача, пресуда из
претходне парнице у тој новој парници производи одређена процесна дејства која се називају
интервенцијским дејствима пресуде. Суштина интервенцијског дејства пресуде у односу на
умешача је у томе што он не може истицати да је у ранијој парници неправино пресуђено.
Положај умешача у случају супарничарске интервенције – кад се правно дејство пресуде
односи непосредно и на умешача, због природе односа или због изричите законске одредбе,
ради се о самосталној или супарничарској интервенцији. У том случају умешач има положај
јединственог супарничара у парници у којој се умешао као умешач.

У случају супарничарске интервенције умешач није парнична странка, није самостални субјект
процесног односа. Он је и даље умешач, иако има положај јединственог супарничара.

Супшарничарска интервенција постоји кад је у питању парница у којој се треће лице јавља као
умешач иако је он сам могао да буде парнична странка да је покренуо парницу. Нпр. трећа
лица која су по закону овлашћена да траже поништење туђег ништавог брака, јер за то имају
правни интерес, могу да буду умешачи у парници коју је покренуо неко други (јавни тужилац),
а не они.

Умешач са положајем супарничарске интервенције не може да предузме диспозитивне

парничне радње.

Умешач sui generis – има специфичну процесну функцију, процесни положај и овлашћења по
којима се разликује од осталих умешача који се разликују од положаја осталих умешача. Он
може да учествује у парници у складу са посебним законом. Он у парници не штити лични већ
јавни интерес. Он ступа у парницу по сопственој иницијативи кад га суд обавести о парници за
коју сматра да постоји потреба за његовим учешћем.

Јавни тужилац као умешач sui generis – одредбама ЗПП предвиђено је да је допуштена
интервенција јавног тужиоца у туђој парници само кад је то предвиђено посебним законом. У
свим оним случајевима у којима је јавном тужиоцу призната активна процесна легитимација,
јавни тужилац има право и да се умеша у парницу.

ЈТ ступа у туђу парницу као умешач по сопственој иницијативи или на позив суда. Ако ЈТ одлучи
да узме учешће као умешач у туђој парници, странке се не могу противити његовом учешћу јер
његово право на мешање проистиче из закона.
 34. Обавештење трећег лица о парници; именовање претходина

Обавештење трећег лица о парници је процесна институција која јенормирана правилима

процесног права да би се омогућило неком трећем лицу да сазна за парницу да би из те
околности могле да наступе одређене последице или одређена дејства предвиђена
правилима материјалног или правилима процесног права. ЗПП регулисао је два вида
обавештења трећег лица о парници – обавештење на тражење странке и обавештење које
врши суд по сл.дужности.

Обавештење трећег лица о парници на тражење странке – и тужилац и тужени могу имати
интерес да о парници буде обавештено неко треће лице са којим они стоје у извесном
материјалноправном односу. Странка обавештава треће лице о парници преко суда и
посредством суда.

И тужилац и тужени могу имати интерес да о парници буде обавештено неко треће лице са
којим они стоје у неком правном односу. Странка која жели да постигне неко
материјалноправно дејство у правном односу који посотји између ње и неког трећег лица и
која жели да се ослободи сопствене одговорности за случај да изгуби парницу или која жели да
постигне нека процесноправна дејства има право да захтева од суда да суд обавести неко
треће лице о парници.

Поступак обавештења трећег о парници – свака странка је овлашћена да тражи да суд обавести
треће лице о парници у којој је она странка. Она има ово право од часа када је поступак
покренут па све док се поступак правноснажно не оконча, као и у току поступка по ванредним
правним лековима.

Ова прнична радња има законом предвиђену писану форму и садржину. У поднеску који се
тражи од суда да треће лице буде обавештено о парници, поред обавезне садржине, треба да
буде наведен разлог због кога је потребно да се треће лице обавести о парници, као и да буде
означен стадијум у коме се налази парница.

Радња којом странка тражи од суда да се обавести треће лице о парници представља једну
страначку парничну радњу која је, по својој правној природи саопштење. Суд није дужан да
поднеска којим једна захтева обавештење трећег лица о парници достави њеном парничном
противнику јер ова процесна радња нема ни значај ни утицај на његов положај у парници.

Кад странка захтева да се треће лице обавести о парници , суд је дужан да донесе решење
којим ће наложити да се достави обавештење трећем лицу да би омогућио да наступе
одговарајућа правна дејства. Обавештење трећег лица које врши суд не производи нека
непосредна дејства у парници и нема никаквог непосредног утицаја на ток парнице.

Правна природа обавештења трећег лица о парници – обавештење трећег лица посредством
суда и преко суда, је судска, али не и судска парнична радња. По својој правној природи,
обавештење трећег лица о парници је једна судска ванпарнична радња која не изазива никаква
дејства у самој парници. Не производи никаква непосредна дејства у парници и нема никаквог
утицаја на ток парнице: не доводи ни до прекида ни до застоја са поступком, не утиче на ток
рокова, не изазива продужење рокова, не изазива ни одлагање расправе или одређење
рочишта.

Обавештење о парници по сл.дужности – ЗПП предвиђа посебан случај обавештења трећег

лица о парници по сл.дужности ако је то треће лице држава, АП или ЈЛС. Уколико оцени да
располагање странака или одлука суда у једној парници може да утиче на имовинска права и
обевезе Р.Србије одн. АП или ЈЛС, суд је по сл.дужности дужан да о томе обавести заступнике
тих правних лица Реп.јавног правобраниоца одн. овлашћеног заступника АП или ЈЛС.

До обавештења трећег лица на иницијативу суда долази да би се заштитили јавни интереси,

док странка тражи да се треће лице обавести о парници посредством суда ради заштите њених
интереса.

Несумњиво је да обавештење које суд по сл.дужности шаље одређеним правним лицима мора,
поред основних података о самој парници да садржи разлог због кога им се оно упућује и у
којој фази је конкретна парница.

ИМЕНОВАЊЕ ПРЕТХОДНИКА

Је специфичан облик обавештења трећег лица о парници. Лице које је тужено као држалац
неке ствари или корисник неког права, а оно тврди да ствар држи или да право врши у име
трећег лица, може да позове то треће лице, као свог претходника да оно уместо њега ступи као
странка у парницу.

Право на именовање претходника има само тужени.

Поступак – именовање правног претходника представља вид туженикове процесноправне

одбране. Тужени је дужан да именује претходника у одговору на тужбу, а ако се тужба не
доставља на одговор на тужбу, најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на
првом рочишту за главну расправу пре упуштања у расправљање.

Пошто именовање правног претходника представља вид обавештења трећег лица о парници,
са одговором на тужбу је спојена радња именовања претходника. Тужени треба да означи
претходника, превни однос који постоји између њега и претходника, обавештење претходника
да је тужилац подигао тужбу одређене садржине против туженог и позив претходнику да ступи
у парницу као странка уместо првобитно туженог.

Реаговање претходника – именовани претходник који је обавештен о парници може да се

понаша на различите начине: 1) именовани претхдник коме је уредно достављен позив за
рочиште, може да не дође на рочиште. У том случају више тужени не може да одбије да се
упусти у парницу, те мора да се од тужбе сам брани на метријалноправном терену уколико
жели да у парници успе. 2) именовани претходник може да дође на рочиште и да одбије да
ступи у парницу наместо туженог. Тужени се потом, мора упустити у парницу, уколико жели да
у парници успе. 3) именовани претходник може подићи тужбу главног мешања против
парничних странака, или покренути самосталну парницу против само једног од парничара.
Подизањем тужбе именовани претходник ће постати тужилац у парници коју је сам покренуо.
4) уредно позвани именовани претходник може се одазвати позиву и у парницу ступити као
умешач на страни туженог. 5) именовани претходник може се одазвати позиву и доћи на
рочиште, потврдити да је тужени само држалац ствари или корисник права и изјавити да ступа
у парницу уместо туженог. Правне последице ако се именовани претходник не одазове позиву
да преузме парницу, тужени се не може ослободити парнице.

35. Законски заступници

Одређивање законског заступника – законски заступници су заступници који су овлашћени да

предузимају парничне радње пред судом у име и за рачун странака које су парнично
неспособне или које су из одређених разлога у фактичкој немогућности да саме штите своје
интересе у парници. То је и разлог што се за означавање ове категорије заступника, као
синоним, употребљава термин „нужни заступник“.

Законског заступника не одређује сама странка. Странка нема никакав утицај на настанк,
садржину, обим и престанак права заступања. Законског заступника поставља и одређује неко
други, различит од заступане странке и његово овлашћење за заступање произилази или
директно из закона или из акта надлежног органа, у складу са законом.

Законски заступници су: родитељи који заступају своју малолетну и нееманциповану децу, као
и децу над којом је судском одлуком продужено родитељско право, усвојиоци који заступају
усвојенике (јер су изједначени са родитељима), старатељ који заступа лица под старатељством,
стечајну управник, ликвидациони управник, привремени заступник, бесплатни законски
заступник и заступник за примање писмена.

Случајеви законског заступања

А) Родитељи као законски заступници – родитељи су, по самом закону, закнски заступници
своје малолетне и нееманциповане деце. Кад малолетна деца немају парничну способност,
родитељи су законски заступници своје деце. Родитељско право припада и мајци и оцу. Они
имају једнако право и равноправни су у заступању и треба да заступају децу заједнички и
споразумно.

Пошто они врше споразумно и заједнички родитељско право, наравно неће обоје учествовати у
парници већ по договору једно. Споразум може бити изричит или прећутан. Кад их суд
обавести, он није дужан да тражи доказ када дође један од родитеља да ли је добио дозволу
од другог, тј. да ли су се споразумели да он заступа у парници.

Б) Орган старатељства као законски заступник – орган старатељства може да се јави као
законски заступник малолетног детета без родитељског старања кад он сам врши непосредну
функцију старатеља.

В) Старатељ – лица под старатељством редовно заступа, као законски заступник, њихов
старатељ.

Г) Законски заступници правних лица – правна лица којима надлежни органи забране рад,
привредна друштва премаа којима се спроводи поступак редовне ликвидације и привредни
субјекти над којима је отворен стечајну поступак, губе парничну способност. Због тога њих у
парници, као парнично неспособне, заступа ликвидациони управник одн. стечајни управник,
који представља њиховог законског заступника sui generis.
Д) Привремени заступник, бесплатни заступник и заступник за пријем писмена су законски
заступници које поставља парнични суд у смислу одредаба ЗПП.

Привремени заступник – привремени заступник је законски заступник кога поставља парнични

суд кад се у току поступка пред првостепеним судом покаже да би редован поступак око
поставља законског заступника туженом дуго трајао, те би због тога могле да настану штетне
последице за једну или обе парничне странке. Привремени заступник има сва права и обавезе
законског заступника, а врши их све док се тужени или његов пуномоћник не појаве пред
судом, одн. док орган старатељства не обавести суд да је поставио старатеља.

Привремени заступник се поставља нарочито у следећим случајевима:

1. Ако тужени није парнично способан, а нема законског заступника;

2. Ако постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступник;
3. Ако обе стране имају истог законског заступника;
4. Ако је пребивалиште, боравиште или седиште туженог непознато, а тужени нема
пуномоћника;
5. Ако се тужени и његов закосни заступник, који немају пуномоћника у Србији, налазе у
иностранству, а достављање се није могло извршити.

Привремени заступник је законски заступник који се стара о заштити интереса стрнаке само за
одређено време и само у одређеној, конкретној парници.

Бесплатни законски заступник – поставља се одлуком суда странци која је парнично способна и
која има право на бесплатну стручну правну помоћ јер је одлуком суда већ ослобођена
претходног сношења парничних трошкова, ако је то нужно ради заштите права странке или је
то прописано посебним законом.

Суд признаје право странци на бесплатног заступника под одређеним условима: да је потупно
ослобођена плаћања трошкова поступка, да је тражила да јој се постави бесплатни заступник,
да је то нужно ради заштите њених права, кад је законом предвиђено обавезно адвокатско
заступање или је то прописано посебним законом.

Странка покреће поступак за постављање бесплатног заступника предлогом о коме је су дужан

да одлучи у року од 8 дана од дана достављања жалбе другостепеном суду.

Бесплатан заступник може бити само адвокат јер се само на тај начин странци обезбеђује
квалификовани заступник. Бесплатни заступник се одређује са списка адвоката који суду
доставља адвокатска комора и који је објављен на интернет страници надлежне адвокатске
коморе и суда.

Иако је парнично способна, странка нема ниакакв утицај на избот бесплатног заступника.
Постављени бесплатни заступник има сва овлашћења законског заступника, и он не може
пренети своја овлашћења за заступање другом лицу. Стварни издаци бесплатног заступника
исплаћују се из средстава суда.
Овлашћења законског заступника – законски заступник предузима све парничне радње у име
заступане странке и за њен рачун. Заступана странка нема право да предузима парничне
радње. Све заступникове парничне радње дејствују као да их је сама странка предузела или као
да су биле предузете према њој. Разуме се, пресуда која се доноси у тој парници гласи на
странку.

36. Заступници правног лица

Заступник правног лица је лице које је уписано у одговарајући регистар а одређено је посебним
прописом, општим или појединачним актом правног лица или одлуком суда.

Уобичајено је да се заступник правног лица означава термином статутарни заступник,

корпоративниу заступник или орган-заступник.

Правна лица имају правну и пословну способност те имају и страначку и парничну способност.
Она нису парнично неспособне странке и зато није потребно да у парници имају законског
заступника јер законског заступника може да има само парнично неспособна странка.

По природи ствари, правно лице нема фактичку способност за предузимање радњи јер оне
представљају активно телесно држање. Способност за предузимање радњи је природно
својство физичких лица и због тога физичка лица предузимају парничне радње уместо правних
лица. Та физичка лица су органи тих правних лица, одређени законом, оснивачким актом,
статутом, правилима правног лица и који су уписани у одговарајући регистар. Они представљају
то правно лице и иступају за њега.

Може се догодити да и правно лице постане пословно неспособно, а самим тим и парнично
неспособно. То се догађа кад се отвори стечај над привредним друштвом или кад се покрене
поступак за престанак одн. редовну ликвидацију привредног друштва. У том случају привредно
друштво више нема потпуну пословну способност, па самим тим нема ни парничну способност,
и зато га заступа специфични законски заступник – стечајни управник одн. ликвидациони
управник.

Заступници привредних друштава – ускладу са одредбама закона, одређују се оснивачкиим

актом одређеног привредног друштва, који представља основни извор његовог овлашћења за
заступање.

Заступник привредног друштва може да буде физичко лице или друштво које је регистровано у
Р.Србији. Уколико је предвиђено да конкретно привредно друштво заступа друго друштво,
онда се у улози заступника привредног друштва јавља физичко лице – заступник тог друштва
или пуномоћник тог друштва који је на заступање овлашћен посебним пуномћјем издатим у
писаној форми.

Оснивачки акт одређује ко је заступник конкретног привредног друштва. Актима првивредног

друштва може бити предвиђено да већи број лица може да заступа конкретно привредно
друштво у његовима актима пословања.

Заступници привредног друштва овлашћени су да у границама својих овлашћења уписаних у

Регистар заступају привредно друштво пред судом.
Зааступник привредног друштва, као лице које је уписано као овлашћено лице у регистар у
парници мора да докаже своје заступничко својство.

Заступници других правних лица – посебним прописима одређени су заступници других

правних лица зависно од тога о којим се правним лицима ради.

А) Јавни правобранилац је државни орган који је по закону генерално овлашћен да заступа у

парницама поводом имовинскоправних спорова Србију и њене територијалне јединице.

Б) јавна предузећа које, према одредбама Закона о јавним предузећима, актом о оснивању
оснива Р.Србија, АП или ЈЛС, заступа именовани директор.

В) Политичке странке заступа заступник заступник одређен статутом те пол.партије као

статутарни заступник.

Г) Удружења грађана заступа заступник одређен статутом тог удружења.

Јавни правобранилац као заступник – ЈП је специјализовани орган који предузима законом

предвиђене мере и правна средства ради правне заштите имовинских права и интереса
државе, њених органа, АП и ЈЛС. У Р.Србији постоји: Републички јавни правобранилац, градски
и општински правобранилац.
 37. Пуномоћници

Пуномоћник је заступник који има право да заступа странку у парници на основу овлашћења
добијеног од ње. Пуномоћник је лице кога је странка поставила за заступника и овластила га да
у њено име и за њен рачун води парницу. Пуномоћника може да постави само пословно и
парнично способна странка. Поред странке, пуномоћника могу да поставе и законски
заступник, заступник правног лица и умешач.

У нашем праву важи принцип слободног заступања и, странка, по правилу, може слободно да
одлучи да ли ће предузимати парничне радње лично или преко пуномоћника, као и кога ће
ангажовати као вољног заступника.

Постављењем пуномоћника странка не губи право да и сама предузима парничне радње, она
може на рочишту поред пуномоћника давати изјаве.

Овлашћење за заступање – пуномоћниково овлашћење за заступање, тј. пуномоћје има свој

основ у вољи странке, законског заступника или заступника правног лица и из тог разлога се
овај вид заступања назива вољно (уговорно) заступање, а пуномоћник вољни заступник.

Акт издавања пуномоћја није парнична радња већ правни посао материјалног права регулисан
правилима ЗОО који се предузима поводом постојеће или предстојеће парнице. Пуномоћје се
даје у облику који је законом предвиђен за уговор или за неки други правни посао. ЗОО познаје
опште и посебно пуномоћје.

Обим овлашћења за заступање у парници може да буде различит. Пуномоћник може да буде
парнични пуномоћник или пуномоћник за поједиине парничне радње.

Способност бити пуномоћник – претпоставља по правилу посебне стручне квалификације. Од

овог правила постоје одређени изузетци уколико странка овласти као пуномоћника
супружника или одређеног сродника.

Пуномоћник може да буде адвокат, служба правне помоћи, дипл.правник са одређеним

квалификацијама који је у радном односу у одређеном правном лицу или синдикалној
организацији.

У улози пуномоћника може да се нађе и физико и правно лице као и орган управе.

Легитимисање пуномоћника – пуномоћник је дужан да се легитимише писменом исправом

(пуномоћје) приликом предузимања прве парничне радње и тако докаже своје заступничко
својство. Странка издаје пуномоћје у писаном облику.

Пуномоћнику као доказно средство служи исправа о пуномоћју. Суд је дужан да пази да ли
постоји овлашћење за заступање и да ли је странка уредно заступана. Уредно заступање је
једна од процесних претпоставки које се тичу странке и суд води о томе рачуна по сл.дужности.

Пуномоћје – је израз који се употребљава у два значења: у материјалном и у процесноправном.

А) Пуномоћје у материјалном смислу је овлашћење за заступање у парници. Оно је, по својој

садржини, ванпроцесна и једнострана правна радња. То је изјава властодавца којом он
пуномоћника, као свог партнера из грађанскоправног односа, овлашћује да га заступа у
парници пред судом и да суд и парнични противник могу према њему да предузимају
парничне радње.

Б) Пуномоћје у процесном смислу је исправа којом се доказује постојање овлашћења за

заступање. Изјава воље властодавца мора да буде изражена у писмаеној форми да би се
доказала чињеница да постоји овлашћење за заступање и као доказ о томе служи исправа –
приватна или јавна.

Издавање пуномоћја – издаје се једностраном вољомвалстодавца у писменом облику.

Обим пуномоћја – ЗПП одређује да обим пуномоћја одређује странка. У ствари властодавац
овлашћује пуномоћника да предузима све или само поједине парничне радње. Властодавац
може да овласти пуномоћника да предузме све парничне радње у конкретној парници или да
предузима само поједине парничне радње.

Парнично пуномоћје – је пуномоћје којим је властодавац овластио пуномоћника на вођење

једне конкретне постојеће или предстојеће парнице. Посебан вид парничног пуномоћја
представља генерално парнично пуномоћје.

Пуномоћник без пуномоћја – Иако је пуномоћник дужан да поднесе пуномоћје приликом

предузимања прве радње у поступку, може се догодити да одређену парничну радњу
предузме пуномоћник без пуномоћја. То су следећи случајеви:

1. Кад је престало правно лице, престало је и пуномоћје које је издао заступник тог
правног лица. Међутим, пуномоћник је, по самом закону, дужан да још месец дана предузима
радње које не трпе одлагање.
2. Ако је пуномоћник који је адвокат имаопарнично пуномоћје којим је био овлашћен да
предузиума све радње у поступку, а странка умре, иако је престало његово пуномоћје, он је
овлашћен, по самом закону, да предузима радње у поступку које не трпе одлагање да би се
заштитили интереси њених сукцесора.
3. Уколико је законски заступник умро, постао пословно неспособан или је разрешен
дужности, парнични пуномоћник који је адвокат, овлашћен је, по самом закону, иако му је
престало пуномоћје, да предузима радње у поступку да би се заштитили интереси заступане
странке док се не постави нови законски заступник, привремени или стални.
4. Може се јавити и родитељ кога парнично способно малолетно дете није изричито
овластило на заступање, уколико је родитељ, који је овлашћен, спречен да заступа дете, а
родитељи заједнички и споразумно врше родитељско право.

Лажни пуномоћник – или псеудо-заступник је лице које се издаје за пуномоћника иако није
овлашћен на заступање. За разлику од пуномоћника без пуномоћја, има пуномоћје али нема
овлашћење за заступање.

Престанак пуномоћја – парнично пуномоћје које је издато за конкретну парницу важи за ту

целу парницу док траје поступак. – окончањем парнице, смрћу пуномоћника, губитком
пословне способности пуномоћника, престанком радног односа код странке итд...
Опозив пуномоћја – странка може издато пуномоћје у сваком тренутку опозвати. Опозивом или
повлачењем пуномоћја престаје пуномоћје. Мора бити саопштена суду пред којим се води
поступак.

Отказ пуномоћја – пуномоћје престаје отказом. Пуномоћник има право да у свако доба откаже
пуномоћје. Отказ пуномоћја се мора саопштити суду пред којим се води поступак и
властодавцу.

Дејство пуномоћникових радњи – парничне радње које пуномоћник предузима у парници

имају исто дејство као да их је странка сама предузела, подразумева се ако их је предузима о
границама пуномоћја које су одређене у пуномоћју.
 38. Начело о праву на правну заштиту

Право на правну заштиту је аутономно јавно субјективно право које је изричито признато и
загарантовано свим правним субјектима као једно од основних људских права. Право на
правну заштиту представља кључни инструмент за остваривање система прокламованих
грађанских субјективних права јер омогућава приступ суду кад постоји потреба за пружање
правне заштите и остваривање секундарне ефикасности правног система.

Дужност пружања правне заштите – праву на правну заштиту одговара дужност надлежног
државног суда да пружи правну заштиту уколико је она допуштена и основано затражена.

Садржина права на правну заштиту – правна заштита коју треба да пружи суд у парничном
поступку мора да испуњава одређене квалитете – да буде законита, правилна, једнака и
правична. То значи, да садржину права на правну заштиту, поред осталог, чине право на
закониту правну заштиту, право на једнаку правну заштиту и право на правично суђење.

Испуњавање дужности пружања законите правне заштите зависи од правилне примене

правних правила. Да би правна заштита била законита, суд мора да се стара о правилној
примени права – супстанцијалног и процесног. Суд треба да поступа по правилима процесног
права и да пресуди на основуправила материјалног права. Принцип законитости налаже суду
да поштује све правне норме које чине правни поредак.

Суд коме је поверено пружање правне заштите мора да познаје процесна правила којима је
регулисана процедура јер су она когентна.

Суд је, исто тако, дужан да спор који је повод парници реши на начин који је предвиђен
правом.
 39. Начело диспозиције и начело официјелности

Начело диспозиције – је једно од основни процесних начела и односи се на покретање

поступка, одржавање парнице у току, одређивање предмета парнице и располагање
предметом парнице. Оно је једно од најстаријих процесних начела и изражава се старом и
познатом максимом „nemo iudex sine actore“.

Покретање поступка – парнични поступак покреће се парничном радњом једне странке –

тужбом или другом парничом радњом. Само изузетно, парнични поступак могу да покрену обе
парничне странке предлогом за развод брака на основу споразума о разводу.

Одржавање поступка у току – као што од воље странака зависи хоће ли покренути парнични
поступак, тако од вољ парничара зависи и његово одржавање у току. Предузимањем
диспозитивних парничних радњи странке могу директно да утичу на постојање парнице јер
тужилац може да повуче тужбу или да се одрекне тужбеног захтева, док тужени може признати
тужбени захтев. Осим тога парничари се могу поравнати и тако отклонити потребу да суд
решава њихов спор. Од воље странака зависи и да ли ће се спор завршити у првом степену.

Одређивање предмета парнице – својим захтевом за пресуду странке одређују предмет

парнице и границе извиђања, расправљања и одлучивања у првостепеном поступку, а
захтевом који је формулисан у правном леку странке одређују предмет извиђања и
одлучивања у другостепеном поступку.

Располагање предметом парнице - странке могу својим диспозитивним радњама да

располажу предметом парнице. Странке располажу захтевом за пресуду тако што: тужилац
може да се одрекне од тужбеног захтева и да створи услове да се донесе пресуда на основу
одрицања; тужени може да призна тужбени захтев и да омогући доношење пресуде на основу
признања; парничари могу предмет парнице окончати поравнањем.

Одступања од начела диспозиције – правилима процесног права предвиђена су и одређена

одступања од принципа диспозиције иако је оно једно од основни процесих начела.
Одступања од начела диспозиције предвиђена су законом: постављањем границе слободи
располагања у поступку ради заштите општих интереса, ограничењем диспозитивних
овлашћења у неким посебним парничним поступцима, кроз примену начела официјелности у
ограниченом обиму ради заштите права и интереса одређених лица или ради сузбијања
евентуалне злоупотребе процесних овлашћења; овлашћењем да суд истражује постојање
одређених повреда у инстанционом поступку и мимо предлога странке.

НАЧЕЛО ОФИЦИЈЕЛОНОСТИ – суштина начела официјелности састоји се у томе што суд по

сопственој иницијативи предузима парничне радње, и што садржина одлуке не зависи од
захтева странке. Ово начело испољава се у погледу покретања поступка, одређивања предмета
одлучивања, иницијативе у погледу прикупљања материјала, кретања поступка и управљања
поступком.
 40. Расправно и истражно начело

Расправно и истражно начело – основне радне методе које се у поступку користе да би се

прикупио процесни материјал, образовао чињенични супстрат одлуке и постигао одређени
квалитет правне заштите су расправно и истражно начело. Ова се начела односе на
иницијативу у погледу прикупљања чињеничног и доказног материјала који треба да омогући
суду да формира подлогу за одлуку којом ће решити спор који је био повод парници.

Расправно начело – основно методско начело које важи у погледу прикупљања процесног
материјала је расправно начело. Странке суду прикупљају неопходан процесни материјал.
Расправно начело је последица начела диспозиције.

Суштина расправног начела је у томе да странка има иницијативу у погледу изношења

процесног материјала неопходног за решавање спора. Странка износи чињенице и нуди суду
доказе да би се утврдила истинитост спорних правно релевантних чињеница од којих зависи
основаност њеног захтева.

Активна улога суда у оквиру расправног начела – иако се сматра да расправно начело треба
да омогући ефикасно одвијање поступка јер суд треба да формира подлогу за одлучивање
само од чињенице које су странке изнеле и на којима заснивају своје захтеве, то не доприноси
ни ефикасности поступка, ни законитости одлуке.

У границама важења расправног начела, суд има одређенну улогу приликом прикупљања
чињеничног и доказног материјала и у димензионирању чињеничне подлоге иако од странке
искључиво зависи које ће чињенице изнети и које ће доказе предложити.

Одступање од расправног начела – иако законодавац инсистира на доминацију расправног

начела, у одређеним случајевима предвиђена су одступања од овог принципа.

Суд хе дужан да води рачуна о томе да странке приликом предузимања парничних радњи
којима диспонирају процесним процесним материјалом не злоупотребљавају своја
овлашћења.

Истражно начело – је методско начело које се односи на прикупљање неопходног процесног

материјала и представља супротност расправном начелу. Ово начело је последица официјелонг
начела и представља одступање од принципа слободног располагања процесним материјалом.

Истражно начело се према одредбама ЗПП, остварује на два начина: кроз активну улогу суда у
оквиру расправног начела и кроз самостално овлашћење суда да прикупља процесну
материјал.

Суд само изузетно самоиницијативно прикупља процесну грађу. Суд чињеничну грађу, по
правилу, не прикупља сам већ је добија од странака и подлогу за одлуку образују од
чињеничног материјала који су странке изнеле. Међутим, суд суверено одлучује који ће се
докази извести. Суд има овлашћење да по сл.дужности утврђује спорне правно релеванте
чињенице: само кад се ради о примени процесног права, кад посумња да се ради о
недопуштеним диспозицијама и кад је то посебним прописима предвиђено.
 41. Начело обостраног саслушања и начело утврђивања истине

Начело обостраног саслушања – је једно од најстаријих и елементарних процесних начела које

омогућава прикупљање процесног материјала. Оно је једно од основних методских начела јер
се односи на метод поступања суда у прикупљању процесног материјала. Суштина овог начела
је у томе што странке имају право да се изјашњавају пред судом – да износе процесну грађу и
да се изјашњавају о наводима, предлозима и захтевима свог парничног противника.

Ово начело омогућава да се у поступку остваре одређени правно-политички и правно-технички

циљеви. Начело обостраног саслушања је, пре свега, последица и одраз уставног начела
једнакости и равноправности грађана пред законом.

Такође треба да омогући странци да се заштити од неоснованих захтева свог парничног

противника тако што ће образложити свјое тврђење да је његов захтев несонован или да су
његови наводи нетачни.

Начело утврђивања истине

Појам и значај – начело утврђивања истине је радна метода коју суд користи у прикупљању
процесног материјала и која обезбеђује законитост одлуке. Суштина овог начела је у томе што
суд треба да тачно и правилно утврди чињенице које су од значаја за примену правних правила
да би његова одлука била законита, правилна и правична и да суђење не би било фарса.

Да би суд уопште могао да реши спор, потребно је да правилно и истинито утврди чињенично
стање.

Утврђивање истине у поступку – да би суд доноео закониту, правилну и правичну одлуку

потребно је да тачно утврди све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева. Суд је
дужан да утврди све ињенице од којих зависи основаност истакнутог материјалног или
процесног захтева. Тежиште судске активности у поступку је у старању да се чињенично стање
правилно утврди. Полазнну тачку у формирању процесне грађе чине страначки чињенични
наводи. Оно што је међу странкама неспорно, сматра се да је истинито.

Кад постоји неслагање странака о истој чињеници, суд мора да формира свој суд о истинитости
или неистинитости једног тврђења да би тај навод као истинит унео у чињеничну подлогу своје
одлуке.

Процесним правилима одређена су доказна средства која суд може да користи као изворе
сазнања о истинитости спорне правно релевантне чињенице. Међутим, суд је у утврђивању
стања ствари тематски везан ттврдњама странака о једном догађају из стварног живота и
стањем ствари које су странке изнеле, и дужан је, по правилу, да проверава истинитост само
спорних правно релевантних чињеница.

Суд је слободан у избору доказних средстава која ће користити и у оцени доказних резултата.

Одступања од начела утврђивања истине – у одређеним ситуацијама у ЗПП постоје директна

одступања од начела утврђивања истине. Одступања су последица преваге начела ефикасности
и економичности у пружању правне заштите.
Ако је суд наредио извођење доказа и у решењу о извођењу доказа одредио рок до којег ће се
чекати извођење доказа, ако се према околностима конкретног случаја може претпоставити да
неки доказ неће моћи да буду изведен или да се он не може извести у одређеном року, или
ако доказ треба да се изведе у иностранству, уколико тај рок безуспешно протекне, суд ће
одустати од извођења тог доказа и расправа се наставља без обзира што тај доказ није
иззведен.
 42. Начело слободне оцене доказа и начело концентрације

Методи оцене доказа – чињенице које суд треба да узме у подлогу за своју одлуку треба да
буду тачне и истините, да би и судска одлука којом се решава спор била правилна и законита.
За сазнавање истинитости чињеница у поступку суд може да користи: метод законске (легалне)
оцене доказа или метод слободне оцене доказа.

Законска оцена доказа – по овом методу оцене доказа суд мора, да узме као доказану једну
спорну чињеницу увек кад је тако законом предвиђено. Закон предвиђа доказна правила по
којима се одређује допуштеност појединог доказног средства и одређује доказну снагу сваког
доказа. Суд може употребити само она доказна средства која су законом предвиђена за
доказивање одређених чињеница,а кад изведе доказе, њихову доказну снагу одређује према
законским правилима.

Слободна оцена доказа – по систему слободне оцене доказа сам суд одређује која ће доказна
средства употребити, и како ће оценити снагу сваког доказног средства, имајући у виду
правила логике и општег животног искуства.

Начело слободне оцене доказа пружа више гаранција за правилно утврђивање чињеница иако
има и неке недостатке. Наиме, судија може да злоупотреби своја овлашћења, може да
погреши, а понекад није ни довољно стручно оспособљен да правино оцени доказе. Судија
мора да образложи одлуку тако што ће изложити како је оценио поједине доказе, и то његово
образложење подлеже контроли јавности.

Оцена доказа у нашем праву – конкретизовано је кроз низ законских правила. Пре свега, суд
слободно одлучује којеће доказе изводити и којим редом. Суд одлучује, по свом уверењу, које
ће чињенице узети као доказне, на основу свесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и
свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка.

Одступања од начела слободне оцене доказа – законодавац је одступио од слободне оцене

доказа у појединим одредбама закона, те суд нема задатак да проверава истинитост
одређених чињеница или да врши оцену доказа. Тако је законом одређено да се не доказују:
признате чињенице, ноторне чињенице, законске претпоставке, чињенице утврђене
осуђујућом пресудом кривичног суда.

Начело концентрације

Остваривање концентрације у поступку – парнична делатност је организована тако да се

процесни материјал постепено савлађује и правна ствар постепено сазрева за одлуку. Спор
треба да се реши без одуговлачења и да би се то постигло, законодавац је, с једне стране,
наредио судији да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења, а с друге стране,
поделио је парницу на стадијуме, етапе и одсеке и у њима концентрисао, груписао све радње
које треба да буду предузете да би се остварио одређени процесни циљ у том делу поступка.

Концентрација поступка треба да омогући да се правилно утврди чињенично стање и да одлука

буде законита. Концентрација поступка омогућава да се оствари оствари правно-политички
захтев да се спорови ефикасно решавају и парница оконча у разумном року. Концентрација
поступка остварује се кроз концентрацију радњи (временска концентрација) и кроз
концентрацију процесног материјала (садржинска концентрација).

Временска концентрација – у поступку остварује се кроз прописе о роковима и рочиштима.

Рокови су законом одређени и непродуживи. Суд не може продужити рокове које је одредио.
Рочишта заказује суд, који је овлашћен да изузетно одгоди рочиште. Суд има задатак да настоји
да се расправа заврши на једном рочишту. Предузимањем парничних радњи у одређеним
роковима и на одређеним рочиштима постиже се временска концентрација радњи и спречава
одуговлачење поступка.

Садржинска концентрација – добила је свој процесни израз кроз поделу парнице на поједине
одсеке у којима се предузимају све потребне радње које могу да омогуће концентрацију
процесног материјала. Поступак пред првостепеним судом подељен је у две фазе у којима се
остварују одређени процесни циљеви – на припремни поступак и на главну расправу.

Припремни поступак је фаза првостепеног поступка у којој суд, по правилу, решава сва
процесна питања, предузима мере управљања парницом које треба да омогуће да се сва
питања у току главне расправе усредсреде на утврђивање истинитости спорних чињеница и
брижљиво припрема главна расправа.

Главна расправа је она фаза поступка у којој се извиђа и расправља спорна ствар и у погледу
ње важи принцип јединства главне расправе – она је јединствена и кад је евентуално одржана
на више расправних рочишта.

У другостепеном поступку странка само изузетно има право да износи нове чињенице и нове
доказе и то под строгим условима.

Конкретизација начела концентрације – конкретизовано је кроз низ процесних института који

треба да омогуће да се у првостепеном поступку процесна грађа прикупи у току главне
расправе, која представља јединствену целину без обзира на то на колико се рочишта расправа
одивја.
 43. Начело о суђењу у разумном року, начело процесне економије и начело судског
управљања поступком

Начело о суђењу у разумном року – право на суђење у разумном року, као фундаментално
људско процесно право, предвиђено је Уставом Р.Србије, ратификованом Конвенцијом о
заштити људских права и основних слобода и ЗПП. Све државе које су чланице Савета Европе
дужне су да своју цивилну процедуру уреде тако да судови пружају ефикасну и делотворну
правну заштиту.

Право на суђење у разумном року – омогућава да се оствари право на правну заштиту и право
на правично суђење.

Праву странке на суђење у разумном року одговара дужност суда да искористи сва своја
процесна овлашћења и мере управљања поступком да би се поступак спровео ефикасно и без
одуговлачења.

Разуман рок као правни стандард – законодавац не може да орочи трајање сваке конкретне
парнице јер су оне међусобно различите по низу елемената – сложеност спорне ствари, врсте
правне заштите, броја истакнутих захтева, броја супарничара, број сведока, спајања поступка,
понашања суда итд....

Рок у коме треба решити спор у једној парници практично почиње да тече покретањем
поступка и престаје да тече кад је спор коначно решен пред највишом судском инстанцом.

Правна средства због повреде права на суђење у разумном року – иако је ЗПП прокламовао и
конкретизовао право на суђење у разумном року, он није предвидео посебна правна средства
због повреде овог функционалног људског права. Странка нема право да изјави жалбу уколико
у парницу спор није био благоврменео и ефикасно решен, нити има право да због повреде овог
права захтева понављање поступка јер се понављањем поступка не би могла отклонити ова
повреда.

Странка има право да, по окончању поступка за пружање правне заштите, пошто буду
искоришћена сва редовна и ванредна правна средства пред државним судовима, заштиту
права на суђење у разумном року оствари у поступку пред Уставним судом, изјављивањем
уставне жалбе, и, касније, покретањем поступка пред наднационалним судом – Европским
судом за људска права.

Начело процесне економије – економичност у поступку – процесна делатност је организована

у складу са принципом економичности. Суд треба спор да реши са што мање рада, у што
краћем времену и са што мање трошкова. Само на тај начин правна заштита има смисла, јер,
каже се, спора правда није никаква правда.

Уштеда у раду у поступку постиже се тако што се судији омогућава да управља парницом.
Разумљиво је да судија треба да буде припремљен за суђење да би се постигле праве уштеде у
раду у поступку. Штедња у времену се постиже тако што судија треба да настоји да се парница
што пре оконча. Уштеда у трошковима постиже се на тај начин што судија избегава
непотребене и сувишне издатке у поступку.
Начело судског управљања поступком

Начело о кретању парнице – једном покренута парница одвија се парничним радњама

парничних субјеката. Редослед парничних радњи могу да одреде закон, суд или странке, и
зависно од тога ко је одредио тај редослед, говори се о законском, судском или страначком
кретању парнице.

Начело судског управљања парницом – основни принцип у погледу управљања парницом је

принцип судског управљања парницом. Суд одређује редослед парничних радњи за случај да
он ије одређен законом. Законом су одређени стадијуми и фазе кроз које парница треба да
прође, а сам редолсед радњи у свакој парници одређује суд.
 44. Начело непосредности и начело посредности, начело усмености и писмености,
начело јавности и Начело о праву на језик

Начело непосредности – се односи на начин прикупљања процесног материјала. Састоји се у

томе што суд у истом саставу у коме одлучује треба да прикупи процесни материјал – да
извиди спорну ствар и да изведе доказе да би се уверио у истинитост чињеница које улазе у
подлогу за одлучивање.

Процесни израз начела непосредности – законом је предвиђено да суд одлучује на основу

непосредног усменог или јавног расправљања, да је дужан да позове странку да се пред судом
лично изјасни, да сам суд изведе доказе, да мериторни одлуку доносе они чланови већа који
су учествовали на расправи на основу које се одлука доноси.

Одступања од начела непосредности – у појединим ситуацијама може да дође до одступања

од начела непосредности тако да у том случају долази до примене начела посредности.

Повреда начела непосредности – законодавац је санкционисао повреду принципа

непосредности тако што је предвидео могућност да се због те повреде изјави правни лек.
Уколико је пресуду донео судија који није учествовао на главној расправи сз+транка ће моћи да
изјави, поред жалбе и ревизију.

Начело усмености и писмености – су процесна начела која се тичу облика у коме се

предузимају парничне радње. Начело усмености, као последица начела непосредности, треба
да обезбеди да суд у подлогу за одлучивање узме усмена излагања странака која су се
одвијала у току поступка на расправним рочиштима. Начело писмености служи засведочавању
предузетих парничних радњи и омогућава да оне буду предузете и ван рочишта.

Начело усмености – остварује се у поступку тако што страначки говори имају усмену форму,
што странке усмено расправљају пред судом, што суд извиђа на усменој расправи, што се
усмено изводе докази, што суд поставља питања странкама, што се усмено саопштава пресуда.

Оно има одређене предности у односу на начело писмености. Оно омогућава јавност
расправљања, лакше праћење судског рада, контролу јавности. С друге стране оно има и
одређене недостатке, усмени поступак представља напор за све учеснике у поступку: за суд, за
судију и за странку – посебно ако је неука или ако не може концизно и прецизно да се
изјашњава.

У појединим ситуацијама постоје одступања од начела усмености, нпр. Суд одлучује без усмене
расправе о појединим процесним питањима, рецимо у мандатном поступку редовно се
одлучује без усменог расправљања.

Начело писмености – у првостепеном поступку, облици писмености су: поднесци, записници,

позиви и одлуке. Осим тога писмени облик има и пуномоћје, уговор о пророгацији
надлежности, налаз и мишљење вештака. Начело писмености доминира у другостепеном
поступку у коме суд, по правилу, извиђа на основу списа.
Позитивно је то што се писмена форма чува од заборава предузете радње. Али насупрот
претерана писменост може да угрози не само усменост, већ и непосредност, и што писменост
може да се злоупотреби.

Начело јавности – је правно-политичко и правно-техничко начело. Оно је уставно и

конвенционално начело које омогућава остваривање права на правично суђење, обезбеђење
непристрасности и објективности у суђењу и контролу јвности над вршењем судске функције.

Контрола јавности у погледу вршења судске функције испољава се у јавном објављивању

судских одлука (осим у извесним ситуацијама када може од тога одступити).

У процесном праву, јавност се манифестује као: страначка јавност, општа јавност и као
информисање јавности.

Страначка јавност – омогућава да рочишту на коме се предузимају парничне радње

присуствују оба парничара. Странка има право не само да присуствује рочишту, већ и да
разгледа парничне списе, тако да за њу практично, и по правилу, у поступку нема никаквих
тајни.

Општа јавност – суштина опште јавности је у томе да је омогућено трећим незаинтересованим

лицима, која нису унапред позната и одређена, омогући да присуствују рочишту на коме се
расправља, изводе докази и објављује судска одлука. Може бити искључена законом или
одлуком суда. Искључење опште јавности се не односи на странке.

Информисање јавности – као последица принципа јавности, манифестује се кроз могућност

разгледања списа, објављивање одлуке у штампи, публиковање одлука или појединих
елемената њихове садржине, извештавање са суђења итд...

Повреда начела јавности – представља разлог за жалбу. Уколико је неправилно била

искључена јавност на рочиштима за главну расправу то представља разлог за изјављивање
жалбе и ревизије.

Начело о праву на језик – ЗПП садржи правила о језику на коме се води поступак, и то: начело
о службеној употреби језика и писма и начело о праву на употребу свог језика и писма.

Начело о службеном језику и писму предвиђа да се поступак води на српском језику и

ћириличном писму. На подручјима на којима је, у складу са законом, у службеној употреби и
језик националних мањина, поступак се води и на том језику и уз употребу писма те мањине.

Право на употребу језика одређено је, у складу са одредбама Устава 2006 и европским
стандардима предвиђеним међуународним правним актима.
45. Начело савесног коришћења процесних овлашћења, Начело забране злоупотребе
процесних овлашћења и Начело привидне суверености суда

Начело савесног коришћења процесних овлашћења

Појам и значаја – начело савесног коришћења процесних овлашћења је општи и основни принцип по
коме се оцењује исправност остваривања и вршења процесних овлашћења. Процесна овлашћења суд
предвиђена законом да би странке могле да оствар правну заштиту и да би се истовремено заштитио
правни поредак.

Ово начело треба да омогући остваривање права на правну заштиту, права на правично суђење, права
на суђење у разумном року.

Начело забране злоупотребе процесних овлашћења

Једно од основних процесних овлашћења је и ово начело. Злоупотреба права је општи и основни
принцип по коме се оцењује исправност остваривања и вршења субјективног права у свим областима
једног правног система.

Злоупотреба процесних овлашћења је непожељна појава у поступку за заштиту права јер се штити углед
судова и правосуђа, доводи у суумњу објективност и углед суда, проузрокује судска неефиканост...

За случај да упоступку ипак дође до злоупотребе процесних овлашћења, законодавац је предвидео и

одређене репресивне мере. Овим мерама отклањају се последице извесне злоупотребе процесних
овлашћења.

Превенција злоупотребе процесних овлашћења – су предвиђене низом процесни закона. Законодавац

је пре свега, наложио судији да настоји да открије и спречи сваку злоупотребу права у поступку. Да би
спречио злоупотребу законодавац је предвидео рокове, и одредио је да суд управља парницом.

Репресивне мере због злоупотреба процесних овлашћења – суд их изриче кад открије да је дошло до
злоупотребе. Репресивне мере су: осуда на сношење трошкова поступка изазваних радњом која је била
ппредузета са циљом да се злоупотреба процесних овлашћења без обзира на дужност коначног
сношења парничних трошкова, новчана казна због злоупотребе процесних овлашћења, која се изриче у
износу који је предвиђен законом због теже злоупотребе и накнада штете због злоупотребе процесних
овлашћења.

Захтев за накнаду штете истиче се у истој парници укојој је и дошло до злоупотребе.

Начело привидне суверености суда – парнични поступак је законом уређена делатност парничних
субјеката. Правила процесног права су когентна. Низом правила законодавац је наредио суду да се
понаша на тачно предвиђен начин. Међутим, у неким одредбама законодавац је овластио суд да
поступа у конкретнимо случају на онај начин који сам изабере и зато се сматра да је суд у тим
ситуацијама суверен јер више није везан законом.

Оно се пре свега испољава, приликом примене тзв. еластичних прописа којима је суду остављена
могућност да сам изабере модел своје процесне активности.

Начело суверености суда испољава се и кроз могућност да суд изриче одређене дисциплинске мере и
процесне казне: мере за одржавање реда у заседању у току расправе, мере за сузбијање непристојности
и очувања достојанства суда, принудне мере ради извршења одређених процесних дужности, казне због
злоупотребе процесних овлашћења итд...
 46. Начело о мирном решавању спора, Начело о слободном заступању,
Начело судског упозоравања странке и Начело социјалне заштите

Начело о мирном решавању спорова – је релативно ново начело парничне процедуре иако је метод
мирног решавања спорова познавао и ранији, угословенски процесни режим.

Грађанскоправни спорови се могу решавати на различите начине, а парница, као метод за решавање
спорова, која је регулисана правилима парничне процедуре представља само један од могућих начина
за решавање спорова, и то метод који се користи у крајњој линији, кад се испоставља да други методи
или нису могући или нису делотворни или не дају резултате.

ЗПП прокламује принцип по коме је суд дужан да укаже странкама на могућност вансудског решавања
спора медијацијом или на други начин.

Овај принцип је конкретизован у ЗПП на тај начин што је предвиђена могућност мирног решавања
спорова пре но што је покренут судски поступак и у току самог судског поступка.

Начело о слободном заступању – у новом ЗПП прихваћено је, као основни принцип, начело о
слободном заступништву јер је прокламовано правило да странке могу предузимати парничне радње
лично или преко заступника.

Правило о слободном заступништву конкретизовано је тако што је предвиђено да парнично способна

странка, по правилу, може све парничне радње да предузима сама, што пуномоћник странке која је
физичко лице може бити и адвокат одн. Дипломирани правник са положеним правосудним испитом из
службе правне помоћи или запослен у сидникалној организацији и што пуномоћник не мора увек да има
стручне квалификације уколико је супружник или сродник који је са странком у одређеном степену
сродства.

Начело судског упозоравања странке – начело судског поучавања неуке странке не представља више
основни процесни принцип у савременом процесном праву јер он није у складу сапринципима
равноправности, једнакости и правичности. Према некадашњим законским решењима ово начело
састојало се у дужности судије да странци која је невична праву укаже помоћ тако што ће је поучити о
њеним процесним овлашћењима.

У савременом процесном праву важи принцип упозоравања странке. Упозоравање странке је процесно
начело које има одређени правно-политички значај. Ово начело обезбеђује остваривање
равноправности странака у поступку, правичности и праведности и омогућава правилно одвијање
поступка, и у општем интересу и у интересу парничара.

Суд има овлашћење и дужност да странке посебно упозори у ситуацијама које су предвиђене законом на
могућност да могу да предузму неку процесну радњу или на последице пропуштања неке парничне
радње (изостанак са рочишта).

У појединим процесним ситуацијама суд има дужност упозоравања само кад је странка неука или кад
нема квалификованог пуномоћника.

Начело социјалне заштите – није изричито предвиђено у основним одредбама ЗПП иако је
конкретизовано у многим законским одредбама. Суштина начела социјалне заштите је у стварању
услова да се у доступном, ефикасном и економичном поступку свим субјектима, без икакве
дискриминације, обезбеди приступ судовима и правна заштита пред њима. Овим начелом обезбеђује се
остваривање права на правну заштиту, права на приступ суду, права на правично суђење и једнакост
грађана у поступку.
 47. Страначке парничне радње

Појам страначке парничне радње – страначке парничне радње су правне радње странака
предвиђене и регулисане правилима парничног процесног права које одређује: услове за
њихово предузимање, услове за њихову пуноважност, њихову садржину, форму и предвиђа
њихово дејство у парници.

Поводом парнице, у вези с парницом и у току парнице, странке предузимају разноврсне

радње. Нпр. консултовање са адвокатом, потписивање поднесака итд... Међутим, свака радња
коју странка предузима поводом парнице или у току парнице, није истовремено и парнична
радња. Парнична радња је смао она правна радња која је предвиђена правилима процесног
права, којепредвиђа услове за њено предузимање и пуноважност, а која своје дејство
производи у парници – засниа, мења или окончава парнични процесни однос.

Парнична радња је активно телесно држање парничне странке. Суштина парничне радње је у
делању. Странка предузима парничну радњу тако што врши неки телесни акт (предаја исправе
суду, нпр.) или што изговара речи на рочишту.

Она се не може састојати у нечињењу, онд. Парнична радња се не може предузимати

нечињењем нити се може предузети конклудентно.

Странка је овлашћена да врши парничне радње у парници и све све парничне радње које
странка предузме резултат су њене диспозиције. Она је овлашћена али није дужна да их
предузима. Уколико жели да успе у конкретној парници, странка треба да буде делатна, треба
да предузима парничне радње, јер само тако она може да утиче на исход парнице. Суд можеу
одређеним ситуацијама наложити странци да предузме одређену парничну радњу – због
правилног одвијања поступка, и у општем интересу и у интересу странака.

Процесно понашање странака – у току парнице странка може да се понаша двојако: може да
буде делатна и може да буде неделатна. Странка је парнично делатна кад предузима парничне
радње на чије је предузимање овлашћена законом. Парнична радња је вид процесног
понашања странке. Нпр. Подизање тужбе, одговор на тужбу итд... странка је парнично
неделатна кад пропусти да предузме парничну радњу коју је по закону могла да предузме у
конкретном стадијуму поступка.

И за парнично делање и за парнично пропуштање, процесни закони везују одређене

последице. Кад је предузета парнична радња, постоји једна правна чињеница за коју су
процесним правилима предвиђена одређена правна дејства (нпр. Подизањем тужбе покреће
са парнични поступак). Дејство парничног пропуштања је у томе што настају одређене правне
последице предвиђене правилима процесног права.

Неправилна парнична радња одн.парнична радња која има недостаткне није допуштена.
Недостаци страначких парничних радњи уклањају се на начин који је предвиђен правилима
процесног права.
48. Садржина страначких парничних радњи; нападне и одбрамбене парничне радње

Садржина страначких парничних радњи – парничне радње странака имају различиту

садржину. Парничним радњама странке траже пружање правне заштите, траже да се донесу
одлуке одређене садржине, пружају суду процесни материјал, саопштавају нешто суду или
парничном противнику, постављају шппитања, располажу током поступка, предузимају
различите телесне акте. С обзиром на садржину телесне радње могу да се поделе на: радње
које садрже захтев, предлоге, саопштења, изјаве, питања, диспозитивне парничне радње и
реалне акте.

Парничне радње које садрже захтев – страначка радња која садржи захтев је радња којом
странка тражи од суда да суд спроведе законом прописану делатност и да донесе одлуку
одређене садржине.

Парнична радња која садржи захтев упућена је суду од кога се захтева да донесе одлуку
одређене садржине – да усвоји или одбије одређено тражење.

Главни захтев је захтев за пресуду. Овај захтев се понекад назива и стварни или мериторни
захтев. Стављају га и тужилац и тужени у својим парничним радњама. О њему суд одлучује
пресудом. Он може, с обзиром на садржину, да буде: захтев за осуду на чинидбу, захтев за
утврђивање и захтев за преиначење.

Процесни захтев представља тражење да се одлучи о разним процесним питањима. Радња која
садржи захтев треба да има одређену садржину. ЗПП не предвиђа посебне формуле у којима
захтев треба да буде изражен.

Радњу која садржи захтев суд најпре испитује са формалног аспекта. Ако уочи да има
одређених недостатакаа, налаже да се недостаци отклоне у одређеном року и уколико је у
питању радња коју је предузела неука странка.

Предлог – је страначка парнична радња којом странка у току поступка захтева да суд донесе
одређену одлуку или да изда одређну наредбу. Истицањем предлога странка позива суд да
предузме ону парничну радњу која му је когентном нормом стављена у дужност.

Саопштење – је страначка парнична радња којом се суду, парничном противнику или трећем
лицу саопштава нешто поводом парнице.

Изјаве – страначке изјаве су страначке парничне радње којима странке пружају суду процесни
материја потребан за доношење одлуке. Овим парничним радњама странка износе процесну
грађу, изјашњава се о процесном материјалу. Страначке изјаве могу да буду :

Изјаве о материјалноправним односима – су страначки наводи који се тичу спорног

материјално правног односа. То су изјаве странке о томе да постоји или не постоји неки
мат.правни однос, који је повод парници, или изјаве које се тичу садржине тог односа.

Изјаве о стању ствари – су страначки наводи којима странке износе правно релевантне
чињенице на којима заснивају своје захтеве. То су: чињенични наводи – изјава једне странке о
томе да постоји или не постоји једна правно релевантна чињеница на којој се заснива њен
захтев.; признање чињеничног навода – је страначка изјава о стању ствари којом странка
изјављује да је сагласна са изјвом парничног противника о томе да постоји и да не постоји нека
чињеница на којој он заснива свој захтев.; оспоравање чињеничног навода – је страначка
изјава која се састоји у томе што странка изражава своје неслагање са противниковима
чињеничним наводима., противтврђење – је страначка изјава којом странка оспорава
истинитост противниковог навода и истовремено износи сопствени чињенични навод тако да
се ова два навода узајамно искључују.; неутралне изјаве – су оне изјаве у којима странка
саопштава суду да нешто не зна, да не уме да одговори или да не зна да одговори, да се не
сећа, да неће да се изјасни, да је заборавила и тд.

Питања – су посебан тип страначких парничних радњи којима се омогућава прикупљање

процесног материјала или проверавање истинитости или неистинитости неке чињенице.
Питање је радња коју страанка користи да би се разјаснило стање ствари.

Кад је питање упућено парничном противнику, он није дужан да одговори и може да ћути.
Кад се питање поставља сведоку или вештаку, они су дужни да одговоре на постављено
питање.

Диспозитвине парниччне радње – су парничне изјаве воље парничара у погледу тока поступка
или парничног предмета. Оне имају за циљ да покрену или да засутаве парничну делатност или
да створе повод за њено окончање.

Диспозитивне парничне радње су: подизање захтев за пресуду (тужбом, преиначеном тужбом,
зајеничким предлогом за развод брака), повлачење захтева за пресуду, пристанак на
повлачење тужбе, одрицање од истакнутог захтева за пресуду, оспоравање противниковог
захтева, одрицање од права на правни лек, судско поравнање.

Нападне и одбрамдне парничне радње

Циљ страначких парничних радњи – све парницне радње у поступку предузимају се са одређним
циљем. Непосредни циљ сваке страначке парничне радње састоји се у томе што странка жели да једну
постојећу правну ситуацију сачува или да је промени.

С обзиром на непосредни циљ сваке парничне радње, оне се деле на: офнзивне (нападне), дефанзивне
(одбрамбене) и офанзивно-дефанзивне.

Офанзивне (нападне) радње – оне су многобројне и различите. Разликују се по тренутку у развоју

поступка у коме су предузете, по претпоставкама које важе за њихово предузимање, по дејствима које у
поступку изазивају. И поред тога што се знатно разликују, све офанзивне радње имају извесне
заједничке елементе. То су: навођење правних чињеница, понуда доказа, навођење правног основа,
правно тумачење, и одређени захтев (петитум).

Дефанзивне парничне радње – предузимају се са циљем да се постојећа правна ситуација сачува и

спрече евентуалне правне промене. Странка која предузима дефанзивну правну радњу настоји да
спречи да офанзивна парнична радња оствари свој крајњи циљ – очување једне правне ситуације.
Дефанзивном радњом странка настоји да суд или одбаци офанзивну радњу као недопуштену, или да је
одбије као неосновану.

Офанзивно-дефанзивне парничне радње – странка предузима са циљем да се својом процесном

активношћу одбрани од нападне радње свог парничног противника и да, истовремено, сачува одређену
правну ситуацију или стекне одређену правну позицију.
 49. Форма страначких парничних радњи

Страначке парничне радње се предузимају у одређеној форми која може да буде или слободна
или унапред утврђена. Страначке парничне радње се предузимају или у усменој или у писменој
форми. Парничне радње се предузимају у усменој форми на рочишту изговарањем речи.
Писмена форма страначких парничних радњи је поднесак.

ЗПП је предвидео изричито писмену форму само за поједине парничне радње. Тужба, правни
лек, одговор на тужбу су нпр. Радње за које је законом предвиђена писмена форма. Радње за
које није изричито предвиђена писмена форма могу се предузимати и писмено и усмено.

Усмене изјаве странака – странка предузима парничне радње усмено на рочишту тако што
изговара речи. Парничне радње које се предузимају на рочишту усмено, предузимају се и у
слободној форми. Оне треба да буду, јасне, одређене и разумљиве, а уколико то нису, ако
странка није у стању да се јасно и одређено изјасни, а нема пуномоћника, суд је дужан да
укаже странци на потребу да ангажује пуномоћника.

Уколико странка својим усменим изјавама вређа суд, парничног противника или друге
учеснике у поступку, према њој се могу изрећи одређене мере процесне дициплиине
(опомене, удаљење из суднице или новчана казна).

Језик странака – странке имају право да се у поступку служе својим језиком и писмом и зато
странке имају право да на рочишту говоре у случају изговорене речи на свом матерњем језику.
Ако се поступак не води на језику који странка разуме странке, суд је дужан да јој обезбеди
бесплатно усмено превођење онога што се на расправи износи на језику који странка разуме
ако она то захтева.

Када је странка глува или нема, превођење обавља тумач.

Поднесак – је писмена форма страначких парничних радњи. Поднесци су писани састави који
садрже страначке парничне радње предузете ван рочишта. Њих странка предаје непосредно
суду, шаље их суду путем поште или електронским путем.

Поднесци су обавезна или алтернативна писмена форма страначких парничних радњи.

Поднесак је обавезна писмена форма кад су у питању одређене парничне радње као што су
тужба, одговор на тужбу или правни лек, а алтернативна форма, нпр. кад се ради о поднеску
којим тужени именује претходника или обавештава треће лице о парници.

Поднесци могу бити: припремни, коначни и обични. Припремни служе странкама за

припремање усмене расправе. Коначни поднесци садрже све што је потребно да се о њима
одлучује без усмене расправе. Обични су они који садрже обична саопштења која странка
упућује суду.

Садржина поднеска – садржина сваког поднеска зависи од садржине парничне радње која је
њиме предузета. Међутим, сама формална садржина сваког поднеска изричито је предвиђена
одредбама ЗПП тако то законска норма одређује шта све поднесак треба да садржи.
Законодавац је само предвидео да поднесак треба да буде разумљив и да садржи све што је
потребно да би се по њему могло поступати а нарочито да садржи: означење суда, име и
презиме физичког лица, његово пребивалиште или боравиште одн. пословно име привредног
друштва, предузетника или другог правног лица и његово седиште странака, као и означење
њихових заступника и пуномоћника, ако их имају, означење предмета спора, садржину изјаве
и потпис подносиоца.

Саставни делови поднеска – сваки поднесак садржи три дела: заглавље, садржину изјаве која
се њиме предузима и потпис подносиоца.

Заглавље садржи одређене елементе:

1. Означење стварно и месно надлежног суда коме се поднесак упућује;

2. Означење странака, њихових законских заступника са свим подацима о њиховом
идентитету;
3. Означење парничне радње која се тим поднеском предузимма навођењем њеног
законског или уобичајеног назива;
4. Означење предмета спора;
5. Означење вредности предмета спора;
6. Означење броја примерака и прилога, уз напомену да ли се они подносе у оригиналу
или препису (овереном или обичном).
Садржина поднеска је садржина изјаве која се упућује суду.

Потпис подносиоца је својеручан потпис странке која упућује поднесак суду.

Примерци и прилози поднеска – поднесак се предаје суду у довољном броју примерака. Ако
је у питању обичан поднесак, довољан је само један примерак. Остали поднесци се предају у
оноликом броју примерака колико има лица у супротној страначкој улози плус један примерак
за суд.

Прилози поднеска су исправе којима се доказује истинитост чињеничних навода изнесених у

поднеску. Прилози се подносе у изворнику или препису. Правило је да се прилози предају у
истом броју као и примерци истог поднеска, осим када су у питању супарничараи кји имају
истог заступника.

Формални недостаци поднеска – поднесак је уредан ако је разумљив и ако садржи све оно
што је потребно да би суд по њему могао да поступа. Неуредан поднесак је поднесак који има
формалне недостаткње – кад је нејасан и неразумљив и кад не садржи све што је потребно да
би по њему могло да се поступа.

Ако поднесак неуке странке има формалне недостатке суд је дужан, по правилу, да покуша да
отклони ту процесну сметњу само ако странка нема пуномоћника адвоката тако што ће
одлучити да јој врати поднесак ради исправке или допуне.

Језик у поднесцима странака – странка је дужна да упућује суду поднеске на језику који је у
службеној употреби у суду пред којим се води парница. По Уставу (2006) у употреби је српски
језик и ћирилично писмо, а да се службена употреба других језика и писама уређује законом.

Предаја поднесака – поднесак странка непосредно предаје суду, шаље електронском поштом
или га упућује суду преко поште.
Казна због увреде поднеском – странке су дужне да се у поднесцима изражавају пристојно, у
складу са уобичајеним формама пристојности. Ако суд оцени да је странка, пуномоћник,
законски заступник, заступник правног лица или умешач учинио прекршај тако што је
поднеском увређен суд, парнични противник или други учесник у поступку, овлашћен је да
изрекне законом предвиђену казну за учињени прекршај због повреде рада и пристојности.

Решење о кажњавању представља извршну исправу коју суд доставља извршном суду и оно се
извршава по сл.дужности. изрицање казне због повреде процесне дисциплине не утиче на
изрицање казне за КД.
 50. Судске парничне радње, управање парницом

Појам судске парничне радње – судске парничне радње су правне радње суда предвиђее и регулисане
правилима парничног процесног права тако што су одређени: услови за предузимање и њихову
пуноважност, њихова садржина, форма и дејство.

Судске парничне радње су акти државног правосудног органа које он предузима у вршењу судске
власти. Предузимањем парничних радњи суд у парничном поступку врши функцију суђења и,
истовремено, остварује своју уставну функцију и дужност – дужност пружања правне заштите.

Судске парничне радње суд предузима по сл.дужности или по предлогу странке. Све парничне радње
суд предузима са циљем да настали спор реши и пружи тражена правна заштита.

Процесна делатност суда – је разноврсна и обухвата следеће активности: управљање парницом,

достављање писмена, засведочавање парничних радњи, извиђање спора, одлучивање, пружање правне
помоћи, реалне акте и радње судске управе.

Преглед судских парничних радњи – управљање парницом је парнична делатност суда која се састоји у
старању суда да се спољашњи ток поступка законито, целисходно, ефикасно и економично одвија.

Недостатци судских парничних радњи – сви недостатци судских парничних радњи немају исти значај,
нити се сви недостаци отклањају на исти начин. Значај појединог недостатка зависи од тога о каквој се
парничној радњи ради. С обзиром на значај самог недостатка, могуће су следеће разлике:

А) Ако судска радња има недостатке и суд то утврди у току поступка, дужан је да парничну радњу понови
уколико је то могуће;

Б) Ако судска радња, која је предузета у првостепеном поступку, има недостатке и сам првостепени суд у
току поступка то утврди, он ће сам ставити ван снаге предузете радње;

В) Ако је у питању парнична радњаса недостацима која је претходила одлуци или сама судска одлука
има недостатке, та парнична радња, иако има недостатке, самим тим није непуноважна.

Службени језик суда – у Р.Србији, према ууставу Р.Србије (2006) у службеној употреби су српски језик и
ћирилично писмо. Сл. употреба других језика и писама уређује се законом.

Поступак моће да се води и на језику нац.мањине уколико је он у сл.употреби у суду пред којим је у току
парница.

Управљање парницом – управљање парницом је судска парнична радња која спада у судску процесну
делатност. Управљање парницом је вид судског рада који се предузима са циљем да се судска делатност
правилно и целисходно одвија, као и да се припреми одлучивање о главној ствари или о појединим
инцидентним питањима тако што ће се прикупљати, формирати и проверити прикупљени процесни
материјал који представља подлогу за конкретну одлуку.

Управљање парницом отпочиње од тренутка кад је поступак покренут и траје све док се коначна одлука,
којом се решава спор, не достави странкама.

Радња управљања парницом – суд управља поступком тако што перманентно доноси различита
решења о управљању постуком. Радње управљања поступком немају ни самосталну важност, ни
самосталну намену.
 51. Засведочење парничних радњи

Појам записника – засведочење парничних радњи је судска парнична радња. У току поступка,
суд засведочава предузете парничне радње записником, који служи као извор информација да
је предузета поједина парнична радња и као доказ о садржини предузете радње. Записником
се, као извором информација, поред првостепеног суда користи и инстанциони суд у поступку
контроле законитости.

Записник је један д облика писмености у поступку. То је писмено које саставља суд о томе да је
предузета и како је предузета једна парнична радња, низ парничних радњи, или нека радња у
поступку.

Записник је јавна исправа и има исту доказну снагу као и свака друга јавна исправа.

Садржина записника – код сваког записника разликујемо његову формалну и његову

материјалну садржину:

Формална садржина записника предвиђена је законом. Саставни делови записника су:

заглавље, опис извршне радње и потпис одређених лица. Заглавље садржи:назив и састав суда
код кога је радња предузета, означење предмета коме записник припада, означење присутих
странака, означење места. Опис извршне радње садржи битне податке о току и садржини
предузете радње која се запипсником засведочава. Записник потписују председник већа,
одн.судија појединац, записничар, странке односно њихови заступници или пуномоћници, као
и тумач односно преводилац.

Материјална садржина записника је сама садржина предузете радње.

Формална садржина сваког записника је увек иста, док се материјална садржина сваког
записника разликује јер се разликују и радње које су појединим записником засведочене.

Врсте записника – према садржини предузете радње, записници се деле на: расправне
записнике и записнике састављене ван расправе.

Расправни записник се саставља на: припремном рочишту, рочишту за главну расправу, на

рочишту за одвојено расправљање о појединим захтевима у току главне расправе и на
другостепеној усменој расправи.

Остали записнии су записници састављени ван расправе и они се састављају ван рочишта за
главну расправу: 1) записник о извођењу доказа ван главне расправе, 2) записник о већању и
гласању, и 3) доставница.

Сви ови записници читају се на главној расправи.

Расправни записник – је записник којим се засведочавају парничне радње предузете у току

усмене расправе. саставља се на припремном рочишту, рочишту за главну расправу, рочишту
заказаном за одвојено расправљање о појединим питањима у току главне расправе и у току
рочишта за другостепену усмену расправу. Расправни записник има виеструку функцију, он
служи за засведочавање процесног материјала. Служи првостепеном суду да се потсети о
дотадашњем току поступка, у фази већања он служи као извор информација итд...
Садржина расправног записника

1) Заглавље записника садржи означење суда, састав суда, име записничара, име тумача
или преводиоца ако их има, место на коме се расправа одржава, време одржавања расправе,
дан и час почетка расправе, именастранака и њихових заступника, кратко означење предмета
спора, да ли је расправа јавна или је искључена за јавност, констатација да ли неко од уредно
позваних није присутан;
2) Констатације о испуњеним формалностима суда уноси у записник оним речима како до
њих долази;
3) Суд у носи у записник податке о току расправе, о томе шта се на расправи дешавало:
изјаве странака, процесне приговоре, процесне захтеве, нове захтеве, приговоре странака због
наводних повреда поступка од стране суда;
4) Констатације да је странка ставила захтев за изузеће судије, вештака или записничара;
5) Констатацију да су странке или њихови законски заступници накнадно приступили на
рочиште или да су се удаљили пре закључења расправе или да су се изјаснили да неће да се
расправљају;
6) Констатацију да је расправа закључена уз означење часа њеног закључења; и
7) Потпис председника већа, одн. судије појединца, записничара, странака или њихових
заступника, тумача и преводиоца (ако их има) и евентуално и других лица ако им је нешто на
рочишту саопштено.

Састављање расправног записника – записник се саставља на неколико начина зависно од

технике која секористи. Записник може да се саставља израдом писаног текста, а може и на
основу стенографских бележака или записа начињеног помоћу уређаја за тонско или оптичко
снимање.

Записник који се саставља израдом писаног текста саставља се тако што судија одн.
председник већа казује гласно шта ће унети у записник, а записничар, по његовом казивању,
пише записник.

Према методу који суд користи приликом засведочавања предузетих радњи, записник може да
буде пратећи и у виду резимеа. Пратећи се саставља тако што суд у записник директно
засведочава ток и садржину предузетих радњи и то оним редом како се оне предузимају, тако
да се напросто «снима» све што се на рочишту догађа. Записник у виду резимеа саставља се
тако што се, пошто се радња обави, у записник уноси резиме онога што је до тада урађено, с
тим што је могуће да се резимирају или поједини делови расправе, или цела расправа. И
записник у виду резимаеа, као и пратећи, саставља се пред странкама.

Страначке изјаве могу се уносити у записник дословно или скраћено. Оне се на рочишту, по
правилу, уносе сажето.

Записник се саставља уредно, и у погледу формалне уредности и у погледу материјлне

уредности.

Потписивање записника – записник састављен израдом писменог текста на самом рочишту

потписују председник већа, одн. судија појединац, записичар, странке итд.

Контрола записника – записник који саставља председник већа контролишу сви учесници у
поступку.
 52. Достављање

Достављање је судска парнична делатност која има за циљ да пружи могућност адресатима да
се упознају са садржином писмена која им се упућује. Достављање омогућава комуникацију
између суда и странака ван рочишта за усмену расправу, као и комуникацију између самих
странака и других учесника у поступку посредством суда.

Суштина достављања је у преношењу писмена са једног на друго место и у предаји тог

писмена адресату. Код достављања важи одређена просторна и временска дистанца између
места одашиљања и места и тренутка предаје писмена адресату. Уколико те временске и
просторне дистанце нема, ради се само о уручењу одн. непосредној предаји писмена, а не о
достављању.

Достављање је изузетно значајна процесна делатност којом се остварују одређени

правнополитички и правнотехнички циљеви.

Достављање може да буде право или да се ради о замени достављања. Достављање је право
кад се оно врши непосредно адресату. У осталим случајевима сматра се да је извршено
обавештавање адресата и та фикција о достављању је замена достављања.

У нашем праву прихваћен је систем официјелног достављања, по коме је достављање

регулисано законом, у систем судске организације доставне службе, по коме функцију
достављања обавља суд уз помоћ неких других органа. Суд наређује достављање, одлучује која
ће писмена бити достављена, ко ће извршити достављање, на који начин и коме треба
извршити достављање. Странка није дужна да предлаже да суд нареди достављање одређеног
писмена, нити да га надзире.

Организација доставне службе спада у делокруг судске управе.

Органи достављања – органи доставне службе су: редовни и помоћни. Редовни органи
доставне службе су: пошта, физичка и правна лица регистрована за обавање послова
достављања, лица запослена у суду (судски достављачи – позивари, админ.радници, судија),
други државни органи (полиција, војна команда, непосредни старешина војних лица,
припадника полиције, надлежно конзуларно представништво, завод за извршење кривичних
санкција), лица са јавним овлашћењима (јавни бележници) и др.лица одређена прописима.

Достављање може да се врши и електронским путем у складу са посебним прописима.

Адресат и прималац писмена – адресат или дестинатар је лице коме је одређено писмено
упућено. Адресат може да буде: странка, заступник странке, сведок, вештак, умешач, треће
лице обавештено о парници. Примиалац је лице коме се писмено предаје. Прималац може да
буде сам адресат или лице које прима писмено за адресата. Адресат и прималац могу бити
исто или различито лице. У одређеним случајевима, када су у питању одређена писмена,
законодавац је предвидео обавезно лично достављање адресату кад писмено мора да буде
лично предато. У осталим случајевима важи правило да се писмено не мора предавати лично у
руке адресату, већ и лицу које може да прими писмено за њега. Када се доставља
електронским путем, потребно је да постоји повратна информација да је писмено примљено.
Место, време и начин достављања – суд одлучује у месту, времену и начину достављања.

По правилу се врши лицу коме достављање треба извршити сваким радним даном и то дању.
Достављање се врши у радно време на радном месту, а у стану само од 7-22 сата. Ако се
адресат затекне у суду, и ту му се може исмено уручити.

Из разлога целисходности може се одустати од правила о времену и месту достављања.

Адресат може да пристане да прими писмено на сваком месту и у свако доба (на улици, у
ресторану). Исто тако суд може наредити да му се достављање изврши и ван радног места, у
ром случају није неопходна његова сагласност.

Суд одлучује да ли ће се достављање извршити преко поште или на неки други начин, преко
неког од органа који врши достављање. Достављање се врши на тај начин што се писмено
доставља адресату или другом лицу ако је то дозвољено законом. Правило је да се
достављање врши у руке адресату.

Лице које врши достављање дужно је да на захтев лица коме се достваљање врши, без обзира
да ли је у питању адресат или прималац писмена, докаже своје својство лица овлашћеног за
достављање.

Споразум о достављању – ЗПП предвидео је могућност да и саме странке могу, по одлуци суда,
да прузму улогу органа достављања у току парнице и да непосредно упућују и размењују
поднеске и друге писмене. Ово законско решење је резултат настојања законодавца да смањи
трошкове правосуђа, али и да убрша и скрати трајање поступка. Споразум о достављању
странке могу да закључе само у току парнице. Странке су дужне да дкоазе о достављању
доставе суду.

Достављање физичким лицима - у земљи врши се на адресу која је означена у тужби, односно
на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције
о личним картама. У иностранству се врши преко надлежног ДКП или преко правног лица које
је међународно регистровано за послове достављања.

Нарочити случајеви достављања – 1) Војним лицима, припадницима полиције достављање се

врши преко њихове команде или непосредног руководиоца; 2) Лицима лишеним слободе
преко ЗИКС-а; 3) физичћким или правним лицима у иностранству који уживају право имунитета
достављање се врши дипломатским путем.

Достављање правним лицима и предузетницима – врши се предајом писмена у просторијама

правног лица запосленом лицу у правном лицу. А онима која имају седиште у иностранству а
представништво у Србији, достављање се врши у представништву.

Достављање државним органима – врши се предајом писмена у простојији за пријем писмена.

А за ЈТ и ЈП достваљање се врши писарници.

Достваљање адвокату – у канцеларији или у стану и путем судског прегратк. Када се предају у
адвокатској канцеларији – запосленом лицу, кући – одраслом члану породичног домаћинаства.
Лично достављање – Закон изричито предиђа лично достављање када су у питању одређена
писмена која се достављају одређеним физичким лицима. Лично достављање, међутим, не
значи да се писмено предаје искључиво странци. Лично достављање извршено је и кад се
писмено преда заступнику, а ако странка има пуномоћника, онда се достављање мора њему
извршити.

Одбијање пријема – адресат одн. одређени прималац (одрасли члан домаћинства нпр.) дужан
је да прими писмено које му предаје орган који врши достављање. Међутим, може се догодити
да прималац одбије пријем писмена или да ускрати да потврди пријем писмена иако је
достављач уредно извршио достављање. У том случају ради се о одбијању пријема.

Ово није допуштено ако је достављање уредно. Ако достављање није уредно, одбијање је
допуштено и у том случају адресат нема ниакавих негативних последица.

Када је достављање уредно, а адрсат или лице које је дужно да га прими, несоновано одбије
да прими писмено, достављач остваља писмено у стану или просторијама где односно лице
ради или писмено прибија на врата стана или просторије. На доставници бележи да је пријем
одбијен и да је писмено предато на тај начин.

Достваница – је записник о извршеном достављању. То је јавна исправа која служи као доказ о
извршеном достављању.

Формална садржина доставнице, као посебне врсте записника који се саставља ван главне
расправе, предвиђена је законом. Она садржи: означење писмена које се доставља, означење
адресата, примаоца, однос примаоца и адресата, како је достављање покушано или извршено,
датум доставе исписан словима, потпис примаоца и достављача.
 53. Место и време парничних радњи, рокови и рочиште

Место – суд предузима судске парничне радње на свом судском подручју. Само изузетно, он их
може предузимати и ван судског подручја: 1) кад се хитне парничне радње предузимају на
подручју суседног суда, и 2) кад по замолници парничног суда, парничне радње предузима
замољени суд на свом подручју.

Судска парнична делатност се обавља у седишту суда и то у судској згради и у одређеној

просторији (судници или судским канцеларијама). Изузетно, поједине судске парничне радње
могу се предузимати и ван судске зграде (нпр.достављање, увиђај)...

Време парничних радњи – парнични судови су организовани као стални правосудни органи.
Парничне радње се предузимају, по правилу, у радне дане и у радно време. Законом је
предвиђено када се поједине рање могу предузимати и у друго време (нпр.достављање и у
дане празника).

Рокови и рочишта – парничне радње странака и суда везане су временски за рокове и рочишта.
Рокови су одређени временски размаци у којима поједине радње треба да се предузму.
Рочиште је одређени временски тренутак у коме суд и странке треба на одређеном месту да
предузму одређене парничне радње. По правилу, рокови се одређују за оне парничне радње
које имају писмену форму, док се рочишта одређују за оне парничне радње које се
предузимају у усменој форми.

РОКОВИ Појам – рок је временски размак или период у коме се нека парнична радња или
може предузети, или пре чијег протека се нека радња не може предузети. Рокови су процесни
инструменти који обезбеђују концентрацију поступка. Роковима се поред процесне
дисциплине обезбеђује и економичност и ефикасност поступка. За пропуштање рока везује се,
као санкција, одређене правне последице које омогућавају да се поступак развија.

Врсте рокова – рокови се деле према различитим критеријумима на различите врсте.

1) Законски и судски рокови – Законски рокови су они рокови чије је трајање предвиђено
законом, и не могу га променити ни суд ни странке. Судски рокови су рокови чије трајање није
предвиђено законом. Његово трајање одређује сам суд, према својој увиђавности, и то, или
према околностима сваког конкретног случаја или у границама законског максимума или
минимума. И законски и судски су строги и не могу се продужити.
2) Преклузивни и инструкциони рокови – преклузивни рокови су они рокови чије
пропуштање доводи до губитка права на накнадно предузимање пропуштене парничне радње.
Законски рокови су по правилу преклузивни. Рокови чије пропуштање не изазива штетне
последице су инструкциони рокови. Ови рокови су предвиђени за судске пшарничне радње а
само изузетно и за страначке.
3) Дилаторни рокови – су рокови пре чијег истека није допуштено предузимање радње.
4) Субјективни и објективни рокови – субјективни рок је онај чији се почетак рачуна од
тренутка кад је одређено лице сазнало за околност која је меродавна за рачунање рокова или
је стекло могућност да радњу предузме. Објективни рокови почињу да теку од одређеног
тренутка, без обзира да ли је за то лице и сазнало.
 5) Материјалноправни и процесни рокови – први су предвиђени за остваривање
овлашћења или извршење дужности. Други су предвиђени одредбама процесног права и
односе се на остваривање процесних овлашћења и процесних дужности.
6) Рокови за предузимање парничних радњи и рокови за окончавање парничног
предмета.

Рачунање рокова – правила за рачунање рокова прописана су законом и односе се на све

рокове. Процесни рокови се рачунају календарски: на дане, месеце и године. Јединица
времена је дан. Рок се рачуна од пола ноћи до пола ноћи. А не од тренутка до тренутка, на сате
и минуте. Ако је рок одређен на дане, у рок се не рачуна онај дан када је извршено
достављање, рок почиње да тече од првог наредног дана. Ако је рок одређен на месеце или
године, рок се завршава протеком оног дана у последњем месецу или години који по свом
броју одговара дану у који да је суд одредио или дану у који пада догађај од кога се по закону
рачуна почетак рока.

Продужење рока – до продужења рока долази по сили закона. Оно настаје у следећим
случајевима: 1) ако завршни дан рока пада у недељу или на дан празника, рок се продужава
протеком првог нерадног дана; 2) ако рокови за предузимање једне исте радње код
јединственог супарничара истичу у разне дане, сваки супарничар може предузети парничну
радњу све док тече рок за једног од њих, и 3) ако је поднесак упућен суду преко поште.

РОЧИШТЕ

Појам – Рочиште је одређени временски тренутак у коме, на одређеном месту, суд и странке
треба да предузму одређене парничне радње.

Врсте рочишта – зависно од тога која делатност треба да се обави на рочишту, рочишта могу да
буду различита: припремно рочиште, рочиште за главну расправу, рочиште за извођење доказа
пред замољеним судијом, рочиште за покушај поравнања, рочиште у поступку за покушај
мирења супружника итд...

Заказивање рочишта – рочиште заказује суд, по сл.дужности, и по предлогу странке. Рочиште

се заказује кад је то законом прописано или кад то захтевају потребе поступка, у складу са
временским оквиром.

Законом је прописана дужност суда у погледу заказивања одређених рочишта у циљу

ефикасног одвијања поступшка и спречавања евентуалне повреде права на суђење у разумном
року.

Суд је дужан да по правилу закаже и одржи припремно рочиште у року од 30 дана од дана
достављања тужиоцу одговора на тужбу. А за главну расправу најкасније у року од 30 дана од
дана одржавања припремног рочишта уколико је оно држано...

Рочиште се заказује у радне дане и у радно време.

Позивање на рочиште – сва потребна лица која треба да присуствују рочишту, суд
благовремено позива позивом или им позив саопштава усмено на самом рочишту.
Позив у писменом облику треба да има одређену садржину која се разликује зависно од тога
да ли се ради о позиву који се упућује странкама или другим учесницима у поступку.

Садржина позива који суд упућује учесницима, без обзира на њихово својство у поступку, увек
је иста, осим кад је законом друкчије предвиђено.

Позив који се упућује странкама за припремно рочиште или прво расправно рочиште треба да
садржи: означење суда, странака, парничне ствари, место и време одржавања рочишта, циљ
због кога се рочиште одржава, процесну улогу позваног, поуку о законским последицама
изостанка са рочишта и упозорење у поглдеу дужности обавештавања суда о евентуалној
промени адресе, у поглдеу дужности да се изнесу све чињенице и предложе докази којима се
те чињенице могу утврдити, као и да се донесу све исправе које служе као доказ и предмети
које треба разгледати у суду, и у погледу дужности да предложе временски оквир поступка.

Време трајања заказаног рочишта суд не може да утврди унапред јер то зависи од многих
околности.

Место одржавања рочишта – по правилу, одржава се у судницви. Изузетно може се одржати и

ван судске зграде када то захтевају ефикасност, економичност итд...

Одлагање расправе и одлагање рочишта – одлагање расправе је одлагање радње која је била
предмет рочишта. Расправа се одлаже по предлогу странке или по сл.дужности кад постоје
оправдани разлози. Расправа се одлаже решењем суда. Суд по сл.дужности одлаже расправу
пре но што је започео са радњом која је предмет рочишта: ако утврди да позвано лице није
дошло, а из доставнице се види да достављање није било уредно извршено, и ако констатује
да између позива и рочишта странци није остављен довољан размак времена за припремање
за рочиште, тј. Остављено је мање од 8 дана. Као и због спречености судије.

Кад се расправа одлаже суд је дужан да одреди нови временски оквир.

Сношење трошкова проузрокованих одлагањем рочишта – ако је до одлагања рочишта дошло

због поступања једног парничара, он је дужан да парничном противнику накнади оне трошкове
који су му проузроковани одлагањем.
 54. Пропуштање парничних радњи и Врћање у пређашње стање

Пропуштање парничних радњи – Странке су овлашћене да предузимају парничне радње да би

могле да остваре право на правну заштиту. Странке, међутим, нису сасвим слободне у избору
тренутака кад ће једну радњу предузети, осим ако се не ради о иницијалној парничној радњи.

Странка је пропустила да предузме једну парничну радњу ако је уопште није предузела или ако
је није предузела у време које је одређено за њено предузимање. Пропуштање се испољава у
томе што странка: уопште није предузела одређену парничну радњу, до истека рока који је
одређен за предузимање неке парничне радње ту радњу није предузела, није предузела неку
радњу у оном стадијуму поступка у коме се та радња могла предузети, или није дошла на
рочиште одн. изостала је са њега.

Последице пропуштања – ЗПП не садржи општу и начелну одредбу о последицама

пропуштања, и поред тога у теорији се разликују опште и посебне последице пропуштања.
Општа последица пропуштања састоји се у томе што је странка изгубила право на предузимање
те радње тако да је она накнадно не може предузети. Посебне последице пропуштања су
различите и зависе од тога која је радња била пропуштена. Последице пропуштања настају
аутоматски по сили закона.

Преурањено предузимање парничних радњи – странка треба да се придржава времена које је

предвиђено за предузимање парничних радњи. Законом је предвиђено да се неке парничне
радње не могу предузимати док не истекне одређени рок. Странка не може предузимати
парничне радње ни пре времена које је одређено за њихово предузимање. Преурањено
предузета парнична радња није допуштена и суд их одбацује решењем.

ВРАЋАЊЕ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ

Појам – Враћање у пређашње стање је враћање парнице у оно стање у коме је она биал пре но
што је дошло до оправданог пропуштања рока или рочишта што је изазвало настајање
последица пропуштања. Враћање парнице у пређашње стање је процесна институција и
процесни инструмент који треба да омогући да се отклоне штетне последице пропуштања
уколико је до њега дошло из оправданих разлога.

Враћање у пређашње стање је процесна иснституција која има за циљ да ублажи строге
последице пропуштања. Не може се тражити уколико је странка пропустила да на припремном
рочишту изнесе све чињенице или предложи све доказе јер се не ради ни о пропуштању рока,
ни о пропуштању рочишта.

Услови – враћање у пређашње стање законом је допуштено под тачно одређеним условима да
не би евентуално дошло до злоупотребе процесних овлашћења. То су: 1) да је странка
пропустила рок, рочиште или стадијум за предузимање одређене парничне радње, 2) да
пропуштену радњу странка више не може предузети у наставку поступка и да због тога трпи
меке штзетне последице, 3) да је због пропуштања изгубил право да пропуштену радњу
накнадно предузме, 4) да постоји оправдан разлог који је изазвао пропуштање, 5) да је
допуштено да се тражи враћање у пређашње стање одн. да оно није законом искључено...
Предлог – за враћање у пређашње стање је страначка парнична радња којом се покреће један
специфичан инцидентни поступак у једној парници. По својој садржини, он је радња странке
која садржи процесни захтев. Предлог се подиже код суда код кога је дошло до пропуштања и
код кога би требало предузети пропуштену радњу. Предлог има форму поднеска, треба да има
одређену садржину и странка треба да наведе оне чињенице које представљају оправдан
разлог који је изазвао пропуштање и да приложи доказе којима ће улчинити вероватним своје
наводе и да на тај начин образложи основаност свог захтева за враћање у пређашње стање.

Ако се враћање тражи због пропуштања рока, странка је дужна, из разлога економичности и
целисходности, да уз предлог предузме и радњу коју је пропустила да предузме (нпр. Да изјави
правни лек).

Поступак – за решавање о предлогу за враћање у пређашње стање надлежан је суд пред којим
је требало извршити пропуштену радњу. Суд најпре испитује да ли је предлог благовремен,
дозвољен и формално уредан. Предлог је неблаговремен ако није у законом предвиђеном
року предат, а недозвољен је ако је изјављен због прпуштања рочишта које је одређено
поводом ранијег предлога за враћање у пређашње стање или ако странка може накнадно да
предузме пропуштену радњу.

О предлогу за враћање у пређашње стање одлучује се, по правилу, без расправе јер се
најчешће или ради о општепознатим околностимиа или су, као доказ, приложене потребне
исправе.

Кад суд утврди да је предлог основан, он доноси одлуку којом усваја предлог и дозвољава
враћање у пређашње стање. Истовремено анулирајући све последице пропуштања.

Решење суда којим усваја предлог и допушта враћање у пређашње стање мора да буде
образложено. Ово решење има конститутивно дејство – парница се враћа у пређашње стање, а
одлука коју је суд донео укида се по сили закона.

Правни лекови – против решења коим се усваја предлог за враћање у пређашње стање, по
правилу, жалба није дозвољена. Изузетно је дозвољена у два случаја: ако је суд усвојио
неблаговремен предлог, и ако је суд усвојио недопуштен предлог. Против решења којим се
предлог одбацује увек је допуштена жалба.

Трошкови поступка – странка која је тражила враћање у пређашње стање, сама сноси трошкове
поступка, без обзира на коначан исход поступка.
 55. Привремено обустављање парничне делатности;
Прекид поступка и Застајање са поступком

Привремено обустављање парничне делатности – парничну делатност чине парничне радње

парничних субјеката. Парница се развија тако што парнични субјекти, странке и суд,
предузимају парничне радње наизменично и сукцесивно, по извесном реду, тако да се
парница, по правилу, развија у непрекидном временском току и редовно завршава пресудом
којом се решава спор.

Дефинитивно обустављање парничне делатности настаје редовно кад спор буде решен
пресудом. Осим тога, парнична делатност се дефинитивно обуставља у одређеним ситуацијама
и без одлуке којом се решава спор: кад суд одбаци тужбу, кад тужба буде повучена, кад буде
склопљено судско поравнање, кад правна ствар буде уступљена ванпарничном суду, кад
умре странка у парници која се води о ненаследивим правима.

Привремено обустављање парничне делатности настаје кад наступе одређене околности,

предвиђене законом, које доводе до тога да се у текућој парници, у извесном временском
периоду, не предузимају парничне радње које воде ка решавању спора.

Иако парница није још увек окончана долази до престанка парничне активности за извесно
време. Привремено обустављање парничне делатности јавља се као: прекид поступка и
застајање са поступком.

ПРЕКИД ПОСТУПКА

Прекид поступка је вид привременог обустављања парничне делатности до кога долази из

законом предвиђених разлога. До прекида долази само кад наступе законом предвиђени
разлози који, по оцени законодавца, спречавају процесне субјекте у њиховој процесној
делатности, изазивају њен престанак или чине нерационалном њихову делатност у одређеном
тренутку у развоју поступка.

Институција прекида поступка обезбеђује, пре свега, заштиту интереса оне странке која је
објективно спречена да предузима парничне радње.

Разлози за прекид поступка – предвиђени су законом. С обзиром на разлоге, разликују се две

врсте прекида поступка: прекид поступка по сили закона и прекид поступка по одлуци суда.

Поступак се прекида ex lege (по сили закона):

1) Кад странка умре;
2) Кад странка изгуби парничну способност;
3) Кад умре законски заступник странке или престане његово овлашћење за заступање;
4) Кад странка која је правно лице престане постојати или кад надлежни орган одлучи о забрани
рада тог правног лица и одлука о томе постане правноснажна;
5) Кад наступе правне последице отварања стечајног поступка итд...
Наступањем разлога за прекид поступка ex lege, аутоматски долази до прекида поступка у
конкретној парници. Чим сазна да постоји разлог за то суд је дужан да донесе решење о
прекиду поступка. Решење има декларативно дејство јер је поступак прекинут чим је настао
разлог који прекид изазива.
Прекид поступка по одлуци суда – суд може да одлучи да прекине поступак и по совјој оцени,
из разлога целисходности, кад настану разлози предвиђени законом. Суд у том случају доноси
решење које има конститутивно дејство.

Прекид поступка на предлог странке – странка може да предложи суду да доднесе одлуку о
прекиду поступка под следећим условима:

1) Ако је прво пред страним судом покренут поступак у тој правној ствари;
2) Ако се ради о правној ствари која није у искључивој надлежности домаћег суда; и
3) Ако постоји узајамност.

Решење има конститутивно дејство и поступак се прекида доношењем решења.

Наступање прекида – до прекида поступка може да дође, не само у првостепеном, већ и у току
другстепеног поступка и то само из поједниних разлога који изазивају овај вид прекида
поступка. Само по сили закона јер се ради о разлозима који се односе на недостатак процесне
претпоставке које спречавају пуноважно одвијање поступка.

Жалба – против решења о прекиду поступка у току првостепеног поступка допуштена је

посбена жалба. Жалба нема суспензивно дејство: не одлаже спровођење одлуке о прекиду.

Ако је суд на рочишту одбио предлог да прекине поступка и одлучио да се настави са

процесном делатношћу, против ове одлуке, као одлуке о управљању парницом, није
допуштена посебна жалба.

Дејства прекида – пошто је прекид привремено обустављање парничне делатности, у току

прекида поступка парнични субјекти не могу, по правилу, да пуноважно предузимају парничне
радње. Радње суда предузете у току прекида немају важности, пошто поступак буде настављен
морају се поновити.

Од правила да се за време прекида не предузимају парничне радње постоје одређени

изузетци. Пре свега, тужилац моеже и за време прекида поступка да повуче тужбу или да се
одрекне од тужбеног захтева јер се ради о радњама које су упућене суду.

За време прекида не теку рокови одређени за предузимање страначких процесних радњи. Не

теку ни судски ни законски рокови.

Настављање поступкау – суд доноси решење о наставку поступка по сл.дужности или на

предлог странке, зависно од разлога који је изазвао прекид.

Ако је поступак био прекинут због смрти странке или законског заступника, губитка парничне
способности, поступак се може наставити кад наследник, старатељ заоставштине, нови закнски
заступник предложи да се поступак настави. У том случају пошто је проверио да ли лице које је
предложило настављање поступка легитимисано да настави поступак, суд доноси одлуку о
настављању поступка. Ако је суд прекинуо поступак да би се спровео постушпак за решавање
претходног питања, поступак се може наставити кад се правноснажно заврши поступак пред
судом или другим надлежним органом или кад суд нађе да више не постоје разлози да се чека
завршеатак тог поступка.
 56. Парнични трошкови; претходно и коначно сношење парничних трошкова;
накнада парничних трошкова

Судски трошкови – правну заштиту пружа држава која и финансира рад правосудних органа.
Држава мора да створи услове да би се правним субјектима омогућио приступ суду и остварио
принцип владавине права. Терет финансирања активности судова, као јавне службе, сносе сви
друштвени субејкти. Судски трошкови су материјални издаци који настају, пре свега, поводом
пружања правне заштите. То су: издаци за одржавање судских зграда, издаци за опрему,
канцеларијски материјал, средства за зараде запослених, накнаде за рад судија поротника и
др.

Поред општих трошкова, поводом сваке конкретне парнице настају и разни објективни судски
трошкови. Сведоци, вештаци, тумачи, преводиоци, бесплатни заступници. И сам судија и
записник имају своја потраживања према држави за своје путне трошкове и дневнице уколико
своје функције обављају ван судске зграде и ван седишта суда.

Држава не пружа бесплатну правну заштиту у поступку пред парничним судом. Један део
судских трошкова држава преваљује на странке - то су пре свега судске таксе. Дужност странке
да плаћа судске таксе предвиђена је правилима финансијког права.

Држава преваљује један део судских трошкова у виду судских такси на парничаре не само из
финансијских, већ и из одређених правно-политичких разлога. Правна заштита се не пружа
бесплатно, те они који користе услуге државног правосудног апарата треба да паритицпирају у
делу насталих трошкова.

Држава преваљује на странке и објективне трошкове поступка који настају у свакој конкретној
парници: трошкове потраживања сведока, вештака, привременог заступника. Да би се
обезбедила наплата ових судских трошкова, странка је дужна да предујми потребан износ који
суд одређује. Уколико странак евентуално није у могућности да партиципира у судским
трошковима због свог имовног стања, закон јој признаје право на ослобађање од сношења
трошкова поступка.

Парнични трошкови – су трошкови једног парничара које је он имао поводом и у току парнице.
Парничне трошкове могу да имају само парничне странке и умешач.

Парничне трошкове чине: судске таксе, лични трошкови странке и њеног законског заступника
ради доласка пред суд, награда за рад заступника, издаци ради прибављања исправа и других
доказних средстава (фотокопирање, овера, огласи итд), накнаде путних трошкова, дневнице,
дангуба сведоцима и вештацима...

Претходно и коначно сношење парничних трошкова - Претходно сношење парничних

трошкова – у парничном поступку, у погледу сношења парничних трошкова, важи правило да
свака странка сама сноси трошкове које је изазвала својим радњама. Претходно сношење
трошкова значи подмиривање издатака који настају у току и поводом парнице сукцесивно,
онако како они настају и у тренутку кад се припрема или предузима нека радња у поступку.
Претходно сношење парничних трошкова је процесна дужност парничне странке коју она треба
да испуни у свом сопстевном интересу уколико жели да успе у парници.
Коначно сношење парничних трошкова – поред претходног сношења апрничних трокова,
којима странке својим материјалним средствима омогућавају вођење парнице, закон регулише
и коначно сношење парничних трошкова.

Дужност на накнаду парничних трошков, по правилу, је дужност странке, а само изузетно она
може да погоди и неке друге учеснике у парници: умешача,заступника, сведока, вештака,
тумача.

Суд признаје право на накнаду само оних парничних трошкова који су били потребни за
вођење парнице. О томе који су трошкови били потребни и у ком износу, одлучује суд
брижљиво ценећи све околности.

У погледу коначног сношења парничних трошкова важе два принципа: принцип ризика и
принцип кривице. Принцип ризика има значај основног постулата у погледу коначног сношења
парничних трошкова, а допуњује га принцип кривице. Искључива примена једног од ова два
принципа није погодна и зато се њиховим комбиновањем постижу задовољавајући резултати.

Принцип ризика – у погледу коначног сношења парничних трошкова важи основно правило да
је странка која је у целости изгубила парницу дужна да парничном противнику и његовом
умешачу накнади парничне трошкове. Дужност накнаде парничних трошкова заснована је на
принципу ризика за неуспех у парници.

Основно правило у погледу коначног сношења парничних трошкова по коме трошкове сноси
онај ко је парницу изгубио, модификовано је посебним правилима за случај да се ради о
супарничарима и за случај да је успех у парници подељен.

Принцип кривице – обавеза на накнаду трошкова поступка није увек везана за успех и исход
парнице. Она је везана за кривицу или за случај који с догоди. По начелу кривице, странка
одговара не само засвоје радње, већ и за радње својих заступника. Странка је дужна да
независно од исхода парнице накнади парничном противнику трошкове које је проузроковала
својом кривицом или случајем који се њој догодио.

Трошкови судског поравнања и трошкови посредовања – кад је парница окончана судским

поравнањем или судским поравнањем после успелог посредовања (медијације), свака странка
сноси сама своје трошкове уколико се странке не споразумеју и о томе ко ће сносити коначно
парничне трошкове. А трошкови за поступак неуспелог посредовања, које је покушано али није
успело, улазе у састав парничних трошкова.

Накнада парничних трошкова – захтев за накнаду парничних трошкова – странка има право
да тражи накнаду парничних трошкова само у парници у којој су они настали јер суд одлучује о
накнади парничних трошкова само на тражење странке. Дужност накнаде парничних трошкова
је облигација која настаје на основу закона.

Захтев за накнаду парничних трошкова је самосталан правозаштитни захтев који представља

посебан предмет парничног поступка. То је процесноправни захтев упућен суду.
Остваривање захтева за накнаду трошкова – странка остварује право нанакнаду парничних
трошкова тако што у текућој парници захтева да суд одлучи да јој се накнаде они трошкови који
је она претходно сносила у току и поводом парнице. Странка је дужна да благоврменео захтева
накнаду парничних трошкова прецизно определи врсту и висину трошкова за које тражи
накнаду. Најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима.

Странка која тражи накнаду парничних трошкова дужна је да опредељено наведе све трошкове
за које тражи накнаду.

Одлучивање о трошковима у првостепеном поступку – о захтеву за накнаду парничних

трошкова суд увек одлучује без усмене расправе. одлука о трошковима је увек решење. Њиме
суд утврђује једну процесноправну дужност странке и налаже јој да исплати парничном
противнику одређени износ.

Решење о накнади парничних трошкова суд, по правилу, доноси уз одлуку којом се завршава
поступак у једној инстанци – у пресуду или у решењу.

Правни лек – против решења о трошковима допуштена је самостална жалба. Кад се уз одлуку о
главној ствари напада и решење о трошковима, жалба на пресуду садржи и жалбу на одлуку о
трошковима. Ако странка није само задовољна одлуком о трошковима, она се напада само
жалбом на решење.

Парнични трошкови у инстанционом поступку – захтев за накнаду парничних трошкова

другостепеног поступка странка истиче у правном леку, до истека рока за његово изјављивање.
Захтев за накнаду парничних трошкова поводом другостепеног поступка је једини нови
правозаштитни захтев који се може истаћи после закључења главне расправе.

За случај да се у току жалбеног поступка држи усмена другостепена расправа, парничари имају
право да своје захтеве за накнаду трошкова истакну до закључења расправе пред
другостепеним судом.

У току инстанционог поступка другостепени суд одлучује о накнади парничних трошкова

зависно од резултата тог поступка:

1) Кад другостепени суд одбаци или одбије правни лек, дужан је да одлучи и о
трошковима који су настали поводом правног лека;
2) Кад инстанциони суд укине одлуку нижег суда и одбаци тужбу, он одлучује о
трошковима целог поступка; његова одлука је одлука којом се поступак коначно
завршава и зато она мора да садржи и коначну одлуку о дефинитивном сношењу
парничних трошкова;
3) Кад другостепени суд преиначи одлуку, дужан је и одлучити о трошковима парнице.
 57. Ослобађање од претходног плаћања трошкова поступка и
Обезбеђење парничних трошкова

Ослобађање од претходног плаћања трошкова поступка – је процесна установа којом

се странкама омогућава да остваре једнако право на правну заштиту, признату и
загарантовану Уставом. Ово право странке, предвиђено ЗПП, састоји се у тмое што
странку, која према свом општем имовном стању није у могућности да претходно сноси
трошкове поступка, суд може ослободити ове процесне дужности.

Суштина установе тзв. «сиромашног права» састоји се у ослобађању од претходног

сношења парничнох трошкова изазваних страначким парничним радњама.
 58. Појам тужбе, форма и садржина тужбе

Појам - Тужба је иницијална пранична радња којом се покреће парнична делатност ради
заштите повређеног, оспореног или угроженог грађанског субјективног права. Тужба је правно
средство којом тужилац креће у борбу за остварење својих субјективних права која се нису
остварила спонтано. Она је акт његове диспозиције којим он изржава своју вољу и спремност
да тражи заштиту својих субјективних права, за која на други начин није могао или не може да
оствари заштиту. Тужбу подиже тужилац. Без тужбе нема парнице.

У теорији процесног права, термин „тужба“ употребљава се у два значења: у материјалном и у

формалном.

Тужба у материјалном смислу – је иницијална парнична радња тужиоца која садржи одређени
захтев за пресуду. Тужилац тужбом тражи од суда да суд донесе одлуку одређене садржине: да
утврди да постоји или не постоји неки правни однос или неко субјективно право, да туженог (за
кога тврди да се према њему налази у неком правном односу) осуди на одређену чинидбу или
да преиначи одређену правну ситуацију. Тужба се упућује суду, суд је њен адресат. Самом
тужбом одређени су сви субекти парнице (суд, тужилац, тужени).

Тужба у формалном смислу – у формалном смислу, тужба је писмено у коме је садржна

тужбена парнична радња; то је она процесна форма у којој је садржана тужба у материјалном
смислу – она парнична изјава воље тужиоца којом он тражи заштиту одређене садржине и због
које и покреће поступак.

Тужба је по својој правној природи страначка парниччна радња. Услове за допуштеност ове
радње, услове за њену пуноважност, форму, садржину и дејство предвиђају правила процесног
права.

ФОРМА И САДРЖИНА ТУЖБЕ

Форма тужбе – тужба је парнична радња којом се тужилац обраћа суду и тражи правну заштиту.
Тужба се подноси суду искључиво у писменој форми, у форми поднеска.

Садржина тужбе – Тужбом се одређују: субјекти парничног поступка, врста правне заштите која
се пружа, врста поступка, садржина парнице, предмет парнице и предмет расправљања и
одлучивања.

Тужбом је, пре свега, одређен суд пред којим ће спор бити решен у парници, и ако је тужба
поднесена надлежном суду, тај суд је дефинитивно одређен.

Садржина тужбеног писмена – закон је прописао шта тужбено писмено треба да садржи. Тужба
треба да садржи све оно што је законом прописано за поднеске који садрже какав страначки
захтев, али и одређене специфичне елементе карактеристичне само за тужбу.

Тужбено писмено поред тужбе може да садржи и неке друге радње. Тужилац може уз тужбу да
истакне, истовремено, разне предлоге за доношење одлука процесноправне природе или
предлог којим покреће неки адхезинои поступак.
Обавезна садржина тужбеног писмена – тужба је офанзивна парниччна радња и зато тужбено
писмено треба да садржи све оне лементе које треба да садржи свака нападна радња. То су:

1) Означење стварно и месно надлежног суда коме се, као адресату, обраћа тужилац,
2) Означење странак и њихових заступника – означење страначке улоге, навођења свих
података за идентификацију странака и означење заступника,
3) Означње предмета спора,
4) Означење вредности предмета спора кад је то потребно,
5) Чињенични основ захтева, са навођењем доказних средстава за сваки чиш+њенични
навод на коме се захтев заснива,
6) Правни основ захтева, кад је то потребно за његову идентификацију,
7) Одређени захтев за пресуду (тужбени захтев) и
8) Потпис тужиоца.
 59. Тужбени захтев

Тужбени захтев је најважнији део тужбе. Тужбени захтев је захтев за пресуду садржан и
формалисан у тужби. Тужбени захтев је део тужбе којим тужилац формулише своје мишљење
или предлог о томе како диспозитив пресуде треба да гласи. Тужбени захтев представља оно о
чему суд треба да одлучи – да га усвоји или да га одбије.

Тужилац, који има одређене претензије према туженом, у тужби поставља одређено превно
тврђење о одређеној правној последици, која му, с обзиром на наведене правно релевантне
чињенице припада ако се право примени, и тражи од суда да он ту правну последицу изрекне
одлуком тако што ће је преузети у диспозитиву пресуде.

Тужилац у тужби сам опредељује садржину и обим тужбеног захтева. Тужиочево тражење се
редовно заснива на неком тужиочевоом грађанском субјективном праву. Тужиочев захтев
садржи тражење тужиоца у погледу: главне ствари (осуда на чинидбу, утврђење или правно
преиначење) и споредних тражења (камата, плодови, уговорна казна итд...). тужбени захтев
може бити једноставан и сложен.

Тужбени захтев треба да буде одређен и опредељен и у субјективном и у објективном смислу.

Тужбени захтев је одређен у субјективном смислу кад су тачно одређене странке, тако да нема
никаквих дилема у том погледу. Тужбени захтев је одређен и опредељен у објективном смислу
кад је тачно одређено каква се врста правне заштите од суда тражи, какве садржине и обима.

Тужбени захтев је неодређен ако је тужилац препустио суду да суд сам изабере лице према
коме ће усвојити захтев или ако је препустио да сам суд пронађе одлуку према стању ствари
изложене у тужби.

Тужбени захтев је основно одбележје тужбе. Из њега се види врста правне заштите која треба
да буде пружена и сама врста тужбе у питању.

Тужбени захтев је предмет тужбе. Тужилац је тужбеним захтевом обухватио предмет спора
ради чијег је решавања и покренуо парницу и то у оном обиму који је сам одредио. Зато је и
предмет тужбе, усттвари, сам предмет парнице који је одредио тужилац.

Парница увек иима свој предмет, без обзира да ли је тужбени захтев основан или није. Суд има
задатак да испита да ли је основано затражена правна заштита формулисана у тужбеном
захтеву. Уколико је основано тврђење тужиоца у погледу правне последице формулисане у
тужбеном захтеву, суд ће усвојити тужбени захтев и преузеће га у диспозитив своје долуке; ако
суд нађе да је тужиочево тврђење у погледу правне последице на који претендује неосновано,
одбиће тужбени захтев.

Модалитети тужбеног захтева – тужбени захтев у једној тужби може да буде једноставан или
сложен. Тужбени зајтев је једноставан кад тужилац тражи од суда да суд пресудом одлучи
само о једној главној ствари. Нпр. да му се исплати купопродајна цена. Тужбени захтев је
сложен кад тужилац једном тужбом у формалном смислу истакне више самосталних главних
захтева. КАд тужилац у једном тужбеном писмену истакне више тужбених захтева против истог
туженог, ради се о објективној кумулацији тужбених захтева.
 60. Објективна кумулација; Обична кумулација; Евентуална кумулација;
Алтернативна кумулација и Супсидијарна кумулација

Објективна кумулација – тужбених захтева представља спајање више тужбених захтева у једној
тужби против истог туженог. Она је процесни институт чије се постојање оправдава разлозима
економичности, ефикасности, рационалности, једнообразности суђења и правне сигурности.
Резултат је диспозиције тужиоца. Од његове воље зависи да ли ће подићи већи број тужби
против истог туженог код истог суда и тако покренути већи број парница ради остваривања
различитих захтева, или ће све те различите захетеве кумулирати у једном писмену, у једној
тужби у формалном смислу, и покренути само један поступак, и тако више различитих захтева
за пресуду остварити у једном истом поступку.

Објективна кумулација, с обзиром на тренутак у коме настаје, може да буде почетна и

накнадна, зависно од тога да ли је до спајања тужбених захтева дошло истовремено, још у
тренутку подизања тужбе, или накнадно, у току поступка, све до закључења главне расправе.

Обична кумулација – постоји кад тужилац у једној тужби коју је подигао против истог туженог
кумулира више тужбених захтева. То је најчешћи облик спајања тужбених захтева вољом
тужиоца. Нпр. тужилац тражи накнаду материјалне и нематеријаллне штете.

Објективна кумулација је допуштена под условима који су предвиђени законом. Тужилац може
увек да истакне више тужбених захтева против истог туженог, пре свега, кад су сви истакнути
захтеви повезани истим чињеничним и правним основом, јер се ради о захтевима који
произилазе из истог догађаја.

Није допуштена кумулација захтева за које није прописана иста врста поступка.

Уколико суд утврди да обична кумулација није допуштена, он одлучује да се расправљање и

одлучивање о тим захтевима раздвоји, а према околностима случаја може одлучити и да се
одређена правна ствар уступи надлежном суду уколико се не ради о захтеву из његове
надлежности.

Евентуална кумулација – евентуална кумулација тужбених захтева је вид објективне кумулације

тужбених захтева који су кумулирани тако што тужилац истиче два или више тужбених захтева,
који су у међусобној вези, и предлаже да суд усвоји следећи од тих захтева за случај да нађе да
претходно истакнути захтев није основан.

Евентуална кумулација се разликује од обичне кумулације по томе што тужилац не тражи да

суд усвоји све кумулиране захтеве према истом туженом, већ само један од више кумулираних
захтева. Нпр. тужилац тражи испуњење уговора, а за случај да се испостави да је уговор
ништав, тражи враћање купопродајне цене.

Евентуална кумулација је процесна установа којом се, поред принцима економичности,

ефикасности и концентрације, остварује и принцип правне сигурности. Симултаним истицањем
више захтева, по редоследу који је одредио тужилац, унапред се спречава могућност да су, у
две различите парнице, одбије оба захтева због разлике у правној оцени и правном схватању.
Алтернативна кумулација – тужбених захтева је један од модалитета тужбеног захтева.
Изузетно је допуштена и то само у одређеним случајевима и то у парницама које се воде
поводом алтернативних облигација и кад тужилац поставља више тужбених захтева којима
тражи осуду туженог на исту чинидбу, али по разним основима.

А) у парницама које се воде поводом алтернативних облигација алтернативна кумулација је

неминовна. Кад право избора припада тужиоцу, он је овлашћен да сам изврши избор до
подизања тужбе и да у тужби истакне само један тужбени захтев којим ће тражити да тужени
испуни изабрану дуговану чинидбу.

Алтернативна кумулација није дозвољена ако је закнодавац признао повериоцу иззвесна

алтернативна овлашћења.

Супсидијарна кумулација – је један од посебних модалитета тужбеног захтева који регулише

ЗОО. Овај процесни феномен јасно показује да постоји одређена веза између материјалног и
процесног права.

Процесним правилима предвиђено је да тужилац који у тужби тражи да му се досуди

испуњење дуговане чинидбе, може истовремено да предложи да тужени, уместо дуговане
чинидбе, плати одређени новчани износ или да испуни неку другу новчану чинидбу.

Дужник може да стекне право на избор између дуговане и факултативне чинидбе и у

парничном поступку и то на основу изјаве о алтернативном овлашћењу коју му тужиац
саопштава у тужби.

Пошто суд утврди да је тужбени захтев тужиоца основан, он доноси пресуду којом налаже
туженом да испуни дуговану чинидбу, и, истоврмеено, у диспозитив пресуде уноси и
констатацију да тужени има право да се ослободи испуњења те неновчане чинидбе плаћањем
означеног новчаног износа из супсидијарно истакнутог захтева или испуњењем неке друге
чинидбе.
 61. Врсте тужби

Подела тужби – у процесном праву врши се премасадржини правне заштите која се

тужбом тражи. Њу одређује сам тужилац у тужбеном захтеву. С обзиром на садржину
правне заштите која се тужбом тражи, тужбе могу да буду: тужба за утврђење, тужба за
осуду на чинидбу и тужба за правно преиначење.

Тужба за утврђење – је тужба у којој је тужбени захтев управљен на утврђење да

постоји или да не постоји неки грађанскоправни однос или неко грађанско субјективно
право, да је повређено право личности, да је истинита или неистинита каква исправа
или да је законом или другим прописом предвиђено да се парнични поступак може
покренути ради утврђења постојања или непостојања неке чињенице.

Тужбу за утврђење подиже тужилац уколико тужени, својим изјавама или радњама,
изазива спор о постојању или непосотјању неког правног односа или права да би на тај
начин отклонио насталу неизвесност и несигурност у правним односима и тако спречио
потенцијалну повреду права.

Врсте тужби за утврђење – зависно од тога шта тужилац тужбом за утврђење тражи,
разликују се: тужба за позитивно утврђење и тужба за негативно утврђење.

Тужбом за позитивно утврђење тужилац тражи да се утврди да постоји неки правни

однос или неко право или да је истинита нека исправа. Тужилац подиже ову тужбу када
је његова правна сфера угрожена тиме што тужени пориче или оспорава неко његово
право.

Тужбом за негативно утврђење тужилац тражи да се утврди да не постоји неко право

или правни однос или да је неистинита нека исправа.

Предмет тужбе за утврђење – тужбени захтев у тужби за аутврђење садржи тезу и

тврђење тужиоца о постојању или непостојању правног односа или права, повреди
права личности, истинитости или неистинитости исправе или постојања одређене
чињенице од које зависи остварење неког права по посебним прописима.

Предмет утврђења је најчешће правни однос јер се решењем овог спора отклања
неизвесност и несигурност у погледу већег броја појединих субјективних права или
разноврсних захтева.

Предмет утврђења може бити и поједничано субјективно право, најчешће апсолутно

субјективно право, да би се спречила његова евентуална повреда.

Тужба за осуду на чинидбу – је тужба којом се тражи да се туженом изрекне заповест

да се на одређени начин понаша и да тако испуни дуговану чинидбу. То је најстарији и
најчешћи тип тужбе.
Осуду на чинидбу тужилац у тужби формулише тако што предлаже да суд изда
конкретну заповест туженом – наложи му (нареди му) да се на одређени начин
понаша: да нешто учини, не учини, нешто да, да се од нечега уздржи, да нешто трпи.

Тужба за преиначење правне ситуације – је тужба којом тужилац тврди да му припада

право да одеђену правну ситуацију промени и зато тражи од суда да он својом
одлуком промени постојећи грађанскоправни однос.

Тужилац може подићи ову тужбу уколико му припада право на правну промену и ако
ту правну промену или не може да изазове својом изјавом воље или без сагласности
друге странке.

Садржина тужбе за преиначење – тужбом за преиначење тужилац мора да тражи:

заснивање новог правног односа, проомену садржине постојећег правног односа
(повећање алиментације) престанак правног односа (развод брака), промену једне
процесне ситуације (тужба за поништај судског поравнања).
 62. Подизање тужбе

Подизање тужбе је страначка парнична радња којом се покреће парнични поступак.

Тужба је подигнута кад је поднесена суду. Ова страначка парнична радња изазива
одређена дејства у парници и ван ње и зато је потребно да се тачно утврди тренутак у
коме је тужба подигнута.

Тужба је подигнута:

1) Кад је тужбени поднесак предат непосредно у пријемној судској канцеларији –

кад је запослени који врши послове пријема у суду, констатовао пријем на тај начин
што је на писмено које садржи тужбу ставио отисак пријемног штамбиља, означио
датум пријема, уписао потребне податке и парафирао пријем на самом поднеску,
2) Кад је тужбено писмено упућено преко поште: а) препорученим писмом – оног
тренутка кад је писмено предато пошти; б) обичним писмом – кад је писмено стигло у
суд; в) телеграмом – кад је он предат пошти, под условом да у року од три дана стигне
у суд уредан тужбени поднесак.

Тужба се као и сваки поднесак предаје непосредно суду у пријемној канцеларији суда.
Предаја се врши радним даном и у радно време. Странка може лично да преда тужбу
или то може, уместо ње, да учини и свако друго лице које је физички способно да
предају изврши.

Предаја поднеска није исто што и подизање тужбе. Подизање тужбе је парнична радња
која је предузета кад је тужба предата суду.

Дејства подизања тужбе – кад тужба буде поднесена и кад приспе у суд, тужба је
подигнута. Подизањем тужбе настају одређене правне последице. Подизање тужбе
изазива одређена процесноправна и одређена материјалноправна дејства предвиђена
законом. Ако тужба буде повучена, или ако буде одбачена као недопуштена, сва
правна дејства изазвана подизањем тужбе поништавају се ex tunc, те се у том случају
сматра као да тужба није ни била подигнута.

Процесна дејтва подизања тужбе – подизање тужбе је страначка процесна радња која
изазива одређена процесноправна дејства. Подизањем тужбе покреће се парнични
поступак јер је она иницијална прнична радња. Подизањем тужбе заснива се процесни
однос између тужиоца и суда.

Материјалноправна дејства подизања тужбе – су разноврсна, најважнија су: 1)

подизањем тужбе прекида се ток рока застарелости, под условом да се поступка
настави редовно; 2) подизањем тужбе прекида се ток рока за одржај; 3) ако рок за
испуњење обавезе није одређен, дужник долази у доцњу подизањем тужбе за осуду
на чинидбу; 4) од тренутка подизања тужбе почиње да тече затезна камата на доспела
повремена новчана давања...итд...
Фикција о подизању тужбе – подизање тужбе је страначка парнична радња којом се
редовно покреће парнични поступак. У извесним случајевима, међутим, иако странка
није подигла тужбу, сматра се да је тужба подигнута и да је парнични поступак
покренут јер постоји, по самом закону, фикција о подизању тужбе.

1) Кад ванпарнични суд, до доношења одлуке у тој ванпарничној ствари, утврди да

би поступак требало спровести по правилима парничног поступка, јер је у питању
парнична ствар, одлучиће да обустави ванпарнични поступак, и да правну ствар уступи
парничном суду;
2) Кад тужилац преиначи тужбу, сматра се да је преиначена тужба, била подигнута
у тренутку подизања првобитне тужбе;
3) Кад у току парнице уз тужиоца приступи нови тужилац, постоји фикција да је
нови сатужилац подигао тужбу кад је тужени, који се упустио у расправљање, пристао
да дође до накнадног заснивања активног супарничарства;
4) Кад у току бракоразводне парнице умре један од супружника, брак престаје
природним путем.

Пријем тужбе код парничног суда – пријем тужбе у пријемној судској канцеларији није
судска парнична радња.
 63. Промене тужбе

Промене тужбе – сваку парничну радњу предузету у току поступка странка може, по
правилу, да допуни, измени или преиначи новом парничном радњоом под условима
који су предвиђени законом. И тужилац има право да изврши промене у већ
подигнутој тужби у току поступка под предвиђеним условима, као и под условом да
тиме не злоупотребљава своја процесна овлашћења.

Врсте промене тужбе – промене тужбе могу да буду двојаке: промене којима се тужба
не преиначује и промене којима се тужба преиначује. Промене којима се тужба не
преиначује се не дира у идентитет тужбе јер и после извршених измена или допуна
тужба остаје иста. Промене тужбе којима се она преиначује су такве природе да
претходно поднесена тужба и преиначена тужба нису идентичне.

Промене којима се не преиначује тужба – овим променама врши се само корекција

тужбе јер, и поред извршене промене, тужбени захтев остаје исти. Те промене имају за
циљ да се чињенично стање потпуније представи и постављени захтев прецизира. То
су: допуне, исправке и промене тужбених навода, сужавање тужбеног захтева и
промена правног основа тужбнеог захтева.

Преиначење тужбе – преиначење тужбе је промена тужбе којом тужилац тражи нешто
друго, нешто више или по другом основу у односу на оно што је тражио првобитном
тужбом. То је диспозитивна парнична радња тужиоца којом он, у току парнице, мења
тужбу тако што мења захтев за пресуду који је првобитно био истакнут.

Тужилац може тужбу да преиначи тако што ће променити неки од битних елемената
иницијалне парничне радње: парничне странке или тужбени захтев. Зависно од тога
који се од ова два елемента мења, говори се о преиначењу тужбе у субјективном и
објективном смислу.

Објективно преиначење тужбе – настаје кад тужилац: постојећи тужбени захтев кванти-
тативно повећа, уз постојећи истакне нови захтев или промени чињенични основ
тужбе. Проширење тужбе – тужбени захтев је квантитативно повећан кад тужилац
накнадно тражи нешто више од онога што је раније тражио: кад повећа главни захтев и
уместо 5х тражи 9х дин. Промена предмета тужбе – тужилац може да преиначи тужбу
и тако што ће уместо првобитно истакнутог тужбеног захтева истаћи нови, други захтев.
Нпр. уместо извршења уговора, тужилац захтева накнаду штете због неиспуњења.

Преиначење тужбе променом тужбеног основа – тужилац може дапреиначи тужби и

тако што ће променити тужбени основ тужбеног захтева. Тужилац мења тужбени основ
кад нови тужбени захтев заснива на новом чињеничном стању, различитом од онога
које је првобитно било изнесено и на коме је и био заснован ранији тужбени захтев.
Поступак поводом преиначења тужбе – изјаву о преиначењу тужилац може да да
поднеском или усмено на самој расправи до закључења главне расправе, уз одређена
ограничења која се односе на поновљени првостепени поступак.

Сматра се да је тужени пристао на преиначење уколико се на рочишту није противио

преиначењу.

Против решења којим је суд констатовао да је преиначење тужбе допуштено или је

одбио преиначење тужбе није дозвољена посебна жалба.

Дејство преиначења – преиначена тужба замењује првобитно подигнуту тужбу и зато

се сматра да је тужба са преииначеним захтевом била подигнута оног тренутка кад је
првобитна тужба била подигнута суду.

Код субјективног преиначења тужбе, дејство преиначења и последице настају према

новом туженом од момента њиховог наступања према првобитном туженом, уколико
је у питању преиначење тужбе у ужем смислу речи.
 64. Повлачење тужбе

Тужилац може у току парнице, да располаже својим процесним захтевом

предузимањем диспозитивне парничне радње. Располагање процесним захтевом
може да се јави: као повлачење тужбе и као одрицање од тужбеног захтева.

Повлачење тужбе је диспозитивна парнична радња тужиоца којом он изјављује да

одустаје од своје иницијалнле парничне радње. Тужилац који је слободно одлучио да
тужбу подигне, слободно одлучује да своју тужбу повуче.

Изјаву о повлачењу тужбе може да да сама странка или њен пуномоћник. Пуномоћник
који није адвокат мора да има изричито овлашћење за повлачење тужбе.

Пошто је изјава о повлачењу тужбе диспозитивна парнична радња, она аутоматски

изазива одређена процесна дејства, уколико је допуштена. Из тог разлога, она се не
може повући, одн. опозвати. Ако је тужилац на истом рочишту, на коме је дао изјаву о
повлачењу тужбе, потом изјавио да одустаје од повлачења тужбе, сматра се да је тужбу
поново подигао.

Тужилац може тужбу повући у целости или делимично. Делимично је смањена уколико
тужилац смањи број или висину захтева.

Претпоставка за повлачење тужбе – према одредбама ЗПП тужилац може да повуче

тужбу до правноснажног окончања парнице под одређеним условима.

Тужилац, пре свега, има право да повуче тужбу пре но што се тужени упусти у распра-
вљање о главној ствари, а то значи пре но што оспори основаност тужбеног захтева.

Од тренутка кад се тужени упустио у расправљање, изјава о повлачењу тужбе дата до

закључења главне расправе може да произведе дејство само ако тужени на то
пристане, изричито или прећутно. Овај услов има своје оправдање у томе што и тужени
може да има интерес да се парница ооконча доношењем мериторне одлуке јер је и
тужени истакао у парници свој захтев за пресуду.

Тужени мора да буде обавештен о повлачењу тужбе да би и он могао да се изјасни о

томе да ли пристаје да се поступак оконча услед повлачења тужбе, као и да би,
евентуално, могао да постави свој захтев за накнаду парничних трошкова.

Уколико је тужилац повукао тужбу пошто је донета првостепена пресуда, суд је дужан
да донесе решење којим утврђује да је тужба повучена и да је донета пресуда без
правног дејства.
Поступак поводом повлачења тужбе – тужилац може да изјави да повлачи тужбу све
до правноснажног окончања парнице. Изјава о повлачењу се даје поднеском или
усмено на рочишту. Ако је тужба повучена пошто се тужени упустио у расправљање,
суд је дужан да о томе обавести туженог.

Уколико су испуњени услови за повлачење тужбе и уколико је оно допуштено, суд

доноси решењем којим констатује да је тужба повучена. Ово решење је декларативне
природе; њиме се утврђује да је тужба повучена.

Фикције о повлачењу тужбе – процесна правила предвиђају фикције о повлачењу

тужбе у низу ситуација у којима је изостала изричита изјава о пвлачењу тужбе и кад се,
по самом закону, сматра да је тужба повучена.

Фикција о повлачењ тужбе постоје у следећим ситуацијама: 1) ако тужилац. Који је

неука странка, у року који му је суд одредио да исправи или да допуни тужбу која му је
враћена на исправку или на допуну, то не учини; 2) ако тужилац, коме је наложено да
положи акторску кауцију, то не учини у одређеном року; 3) ако са рочишта за главну
расправу неоправдано изостану и тужилац и тужени; 4) ако се супружници у току
поступка за мирење помире (сматра се да је повучена бракоразводна тужба); 5) ако
тужилац у брачној парници изјави да се одриче од тужбеног захтева...итд...

Посебна правила о повлачењу тужбе – у неким посебним парничним поступцима важе

посебна правила о повлачењу тужбе.

У поступку за издавање платног налога, тужилац може да повуче тужбу без пристанка
туженог само до подношења приговора против платног налога.

Посебан режим у погледу повлачења тужбе предвиђен је у бракоразводним

парницама. Он треба да омогући да супружници сачувају брак, тако да тужилац може
да повуче тужбу без пристанка туженог све до закључења главне расправе.

Последице повлачења тужбе – изјава о повлаењу тужбе је диспозитивна парнична

радња и она изазива аутоматски одређена дејства, под условом да је допуштена.
Дејства повлачења тужбе настају од тренутка кад је ова изјава дата.

Једина процесна последица повлачења тужбе је дужност тужиоца да туженом накнади

парничне трошкове уколико повлачење тужбе није било последица чињеница да је
тужени, после подизања тужбе, испунио тужиочев материјалноправни захтев.
 65. Одрицање од тужбеног захтева

Одрицање од тужбеног захтева је диспозитивна парнична радња тужиоца којом он изјављује

да се одриче свог захтева за заштиту права одређене садржине који је формулисао у тужби у
виду тужбеног захтева. Одрицање од тужбеног захтева је вид располагања процесним
захтевом.

Одрицање од тужбеног захтева је парнична радња и зато се и разликује од одрицања од

грађанскоправних овлашћења на подручју матеијрлноправних односа као што су нпр.
одрицање од наслеђа, одрицање од стварних права, опроштај или отпуст дуга итд.

Изјава о одрицању тужбенохг захтева не може да буде везана ни за услов, ни за рок. Она је
једнострана диспозитивна парнична радња и, уколико је допуштена, аутиматски изазива своје
процесно дејство, те није потребно ни одобрење суда, ни пристанак туженог да би наступиле
последице које изазива.

Тужилац се може одрећи тужбеног захтева у целини или делимично. Изјава може бити
писмена или усмена.

Претпоставка за допуштеност – тужилац може да се одрекне тужбеног захтева тек пошто је

поступак покренут а не и пре но што је тужба подигнута. Изјава о одрицању од тужбеног
захтева може да се да све до закључења расправе пред првостепеним судом.

У брачним праницама искључена је могућност да се тужилац одрекне тужбеног захтева.

Одрицање од тужбеног захтева у овим парницама, по самом закону, има исто дејство као и
повлачење тужбе.

Дејство одрицања од тужбеног захтева – одрицање од тужбеног захтева, као парнична радња,
производи искључиво дејство у парници. Кад се тужилацц одрекне тужбеног захтева суд
испитује да ли је ова диспозитивна парнична радња допуштена, и кад то утврди, он доноси
пресуду на основу одрицања.

Изјавом тужиоца да се одриче од тужбеног захтева тужилац не лишава своју тужбу свог
најважнијег, главног елемента – тужбеног захтева. Одрицање тужиоца од тужбеног захтева је
његова диспозитивна радња којом он изјављује да његов тужбени захтев, истакнут у тужби,
позакону није основан.

Ако посумња да одрицање од тужбеног захтева није допуштено, суд је дужан да одложи
доношење пресуде на основу одрицања да би могао да прибави потребна обавештења. Кад
утврди да није допуштен, суд ће је одбацити.

Опозивање изјаве о одрицању од тужбеног захтева – одрицање од тужбеног захтева је

диспозитивна страначка парнична радња која ,уколико је допуштена, производи своје дејство
од тренутка кад је била предузета. Сама изјава о одрицању од тужбеног захтева не изазива
промене у грађанскоправним односима нити се њоме заснивају материјалноправни односи.
 66. Достављање тужбе туженом

Достављање тужбе туженом – Парнични суд, који је примио тужбу, претходно испитује да ли
она има или нема формалне недостатке и да ли постоје неке процесне сметње за решавање
спора. Кад суд утврди да нема формалних недостатака у тужбеном писмену и да нема
процесних сметњи, он одлучује да отвори поступак у тој правној ствари. Пошто је утврдио да је
тужба допуштена, суд је узима у поступак и доноси, поред одређених одлука о управљању
поступком и других одлука о развијању процесне активности, и одлуку о достављању тужбе
туженом.

Суд је дужан да тужбу са прилозима достави туженом у року од 15 дана од дана када је тужба
примљена у суду. Достављањем тужбе туженом успоставља се и заснива комплетан процесни
однос. Тужени сазнаје да је против њега покренут поступак, те му се тако омогућава да се од
тужбе брани.

У парницама у којима се поступа по правилима општег парничног поступка суд је дужан да

наложи туженом да одговори на тужбу. Налагањем туженом да обавезно одговори на тужбу
елиминисана је могућност да тужени непотребно одуговлачи поступак. Суд га мора упозорити
о року у ком мора одговорити на тужбу.

За факт достављања тужбе туженом везана су одређена процесноправна и материја-лноправна

дејства.

Процесноправна дејства достављања тужбе туженом – за факт достављања тужбе туженом

везана су следећа процесноправна дејства:

1) Заснован је тространи процесноправни однос;

2) Почиње литиспеденција;
3) У погледу истог захтева између истих странака не може се покренути нова парница јер
је забрањена двострука литиспеденција;
4) Није допуштено преиначење тужбе без пристанка туженог, нити се тужба може повући
без пристанка туженог;
5) Умешач који се меша на страни туженог може да ступи у парницу итд...

Материјалноправна дејства достављања тужбе туженом – то су:

1) Тужени савесни држлац одговара као несавесни за случај да изгуби парницу о захтеву
за предају ствари;
2) Дужник је стављен у доцњу ако га тужилац, као поверилац, пре парнице није позвао да
испуни обавезу за коју рок испуњења није одређен законом или уговором;
3) У случају активне солидарности, тужени дужник више нема право да бира повериоца
коме ће испунити обавезу јер је неки од поверилацавећ затражио испуњење.

Литиспенденција – основно процесноправно дејство достављања тужбе туженом је

литиспенденција. Она почиње од тренутка кад је тужба достављена туженом. Изузетно, у
случају субјективног преиначења тужбе којим се изазива чисто процесна сукцесијја,
литиспенденција настаје за новог туженог од оног тренутка кад је она наступила за првобитног
туженог.
Ако се тужба повуче или одбаци, литиспенденција престаје и ex tunc отпадају сва њена дејства.
Прекид и застајање са поступком не утичу на литинспеденцију.

Забрана двоструке литиспенденције – правил процесног права забрањују заснивање и

постојање две парнице поводом истог предмета између истих парничара. Све док постоји једна
парница, о истом захтеву се не може покретати и водити друга парница између истих странака.
У супротном, дошло би до тога да се два пута расправља и два пута одлучује о истој ствари.
Држава не може да пружи заштиту у једној истој правној ствари само једном (ne bis in idem).

Суд по сл.дужности, у току читавог поступка, пази да не дође до двоструке литиспенденције. О

њеном постојању он, по правилу, сазнаје по приговору туженог.

Двострука литиспенденција постоји кад постоји идентитет странака и истовременост захтева. У

судској пракси се сматра да је потребно да постоји и идентитет, истоветност чињеничног стања.

Идентитет странака постоји: 1) кад се иста лица јављају као парничари, у истим или различитим
страначким улогама; 2) кад се, као парничар, у једној парници појављује ауктор, а у другој
његов сукцесор; 3) кад се, као странке, јављају лица која су подједнако легитимисана за исти
захтев.

Идентитет захтева постоји кад се њима остварује исти правозаштитни циљ, а то се дешава: кад
је истовремено истакнут исти захтев за пресуду и кад су два захтева садржајно контрадикторна
али су узајамно инкомпатибилна тако да основаност једног захтева искључује могућност да
други буде основан.

Последице двоструке литиспенденције – суд је дужан да у току целог поступка пази да ли је

међу истим странкама у току друга парница о истом тужбеном захтеву. Уколико у току једне
парнице буде покренута нова парница међу истим странкама, дошло је до двоструке
литиспенденције. У том случају постоји процесна сметња у парници која је касније покренута и
суд је дужан да одбаци тужбу у парници која је касније покренута. Повреде правила о забрани
двоструке литиспенденције представља разлог за изјављивање предлога за понављање
поступка.

Литиспенденција пред страним судом – на литиспенденцију пред страним судом, домаћи суд
пази по сл.дужности, него само по приговору странке. Литиспенденција пред страним судом не
доводи до одбацивања тужбе, јер не представља процесну сметњу
 67. Држање туженог у парници

Држање туженог у парници – тужени има могућност да бира начин свог понашања у парници
јер му то омогућавају правила процесног права. Он може да буде активан – да предузима
парничне радње, и може да буде пасиван – да пропушта да предузима парничне радње.
Тужени је овлашћен да се од тужбе брани. Он није дужан да то чини. Одбраном од тужбе, која
је у његовом интересу, тужени остварује своје право на правну заштиту.

Тужени који одлучи да се од тужбе не брани, који призна тужбени захтев, ствара претпоставке
да суд донесе мериторну одлуку – пресуду на основу признања којом ће дефинитивно бити
решен настали спор.

Тужени није дужан да се од тужбе брани. Он може да одлучи да пропусти да се од тужбе

брани, те може да остане и неактиван, да пропушта да предузима одбрамбене парничне
радње. Савремено процесно право полази од правила да странке не могу својом неактивношћу
и својим парничним пропуштањем да задрже ток парнице и спрече доношење одлуке којом се
решава спор.

Средства одбране туженог – тужени може да се брани од тужбе средствима процесноправне и

материјалноправне одбране. Тужени се брани од тужбе, пре свега, на процесноправном терену
тиме што користи одређена средства процесне одбране којима настоји да се ослободи
парнице и да укаже суду да је у конкретном случају недопуштено пружање правне заштите и да
из тог разлога тужбу треба одбацити а поступак обуставити.

Процесноправна одбрана туженог - тужени се брани на процесном терену коришћењем

средстава процесноправне одбране. То су: процесни приговори, акторска кауција и именовање
претходника. Овим процесним средствима тужени настоји да покаже суду да пружање правне
заштите није допуштено јер постоје процесне сметње, да одбрати тужиоца – странца од
парнице условљавајући њено развијање полагањем акторске кауције или да избегне парницу
именовањем правног претходника.

Тужени је дужан по закону да у одговору на тужбу истакне процесне приговоре. Процесни

приговори су различити и многобрнојни. Њима се истиче да не постоје процесне претпоставке
у погледу странака, суда или спорне ствари. То су нпр. приговор недостатка страначке
способности, приговор ненадлежности.

Суд одлучује да ли ће се о процесним приговорима расправљати и одлучивати заједно или

одвојено од главне ствари. Одлука о процесним приговорима доноси се одвојено или уз одуку
о главној ствари.

Упуштање у парницу – или упуштање у распрвљање је значаан тренутак у развоју парничног

поступка. Тужени се упушта у парницу оног тренутка кад оспори тужбени захтев и истакне свој
захтев за пресуду којим тражи да суд одбије тужиочев тужбени захтев као неоснован. Тужени
се упушта у парницу оспоравањем тужбеног захтева у писаном одговору на тужбу, својим
усменим излагањем одговора на тужбу на припремном рочишту или на првом расправном
рочишђту.
Од тренутка кад се тужени упусти у парницу, у парници посотје два захтева за пресуду
различите садржине – тужиочев и тужеников.

Материјалноправна средства одбране – има се за циљ да суд одбије тужиочев тужбени

захтев као неоснован. И то су:

1. Оспоравање тужиочевих чињеничних навода – састоји се у томе што тужени истиче да

тужиочеви чињенични наводи нису истинити, што оспорава истинитост чињеничног
стања које је тужилац изнео и на коме он заснива свој захтев.
2. Побијање правног основа тужбеног захтева – састоји се у томе што тужени тврди да из
чињеница које су у тужби представљене, по правилима материјалног права, не
произилази она правна последица коју тужилац износи. Уколико тужени успе са овим
видом мат.пра.одбране, суд ће одбити тужиочев захтев као неоснован.
3. Материјалноправни приговори – су средство материјалноправне одбране којима
тужени жели да постигне одбијање тужбеног захтева на тај начин што износи извесне
нове чињенице које својим постојањем показују да је истакнути захтев неоснован.
4. Противзахтеви – њима тужени истиче свој мат.пра.захтев према тужиоцу и настоји да
постигне привремено одбијање тужиочевог захтеваа.

ОДГОВОР НА ТУЖБУ

Одговор на тужбу је парнична радња туженог којом он изражава свој став према тужби.

Тужени је по налогу суда дужан да одговори на тужбу у писаној форми у року од 30 дана од
дана пријема тужбе.

Достваљање тужбе туженом са налогом да на њу одговори изостаје кад то налажу разлози

хитности и кад је законом изричито предвиђено одступање од ове процесне дужности.

Рок за одговор на тужбу је преклузиван. Све док рок за одговор на тужбу не истекне, тужени
има право да свој одговор на тужбу допуњава или мења накнадно поднетим поднесцима.

Одговор на тужбу, по правилу, има карактер припремног поднеска и може да има различиту
садржиину, зависно од тога да ли се тужени изјашњава да признаје или оспорава тужиочев
тужбени захтев.

Садржина одговора на тужбу – одговор на тужбу мора да има одређену садржину да би суд
могао да постуша по њему. Он мора садржати све податке које мора имати сваки поднесак да
не би његов поднесак био неуредан. Он има обавезне и факултативне елементе. Уколико је
одговор на тужбу формално неуредан, суд није дужан да предузме мере за отклањање
недостатака ове парничне радње. Ако нема одговора на тужбу или се сматра да га нема,
испуњен је једна од услова за доношење пресуде због пропуштања. И тужени губи право да
накнадно оспори тужиочев тужбени захтев.

НОВИ ЗАХТЕВ ЗА ПРЕСУДУ У ТОКУ ПАРНИЦЕ – и тужилац и тужени могу у току парнице,
истицати нове захтеве за пресуду. Тужилац може тужбу да преиначи и да у њој накнадно,
уместо првобитног, истакне нове захтеве за пресуду. Тужени може нове захтеве за пресуду
истицати у противтужби и у приговору ради пребијања.
 68. Противтужба

Противтужба је тужба ккоју тужени подиже против тужиоца из првобитне парнице код
суда код кога већ тече парница и којом истиче нов и самосталан захтев за пресуду.
Противтужба је, по садржини, и по форми, самостална тужба. Она је парнична радња
туженог која је, истовремено, и офанзивна и дефанзивна парнична радња.

Обележја противтужбе – противтужба је самостална парнична радња туженог којом се

покреће потпуно нова парница код надлежног суда, која самостално почиње да тече.
Околност да је тужилац, после подизања противтужбе, евентуално повукао тужбу, нема
утицаја на ток поступка по противтужби.

Суд их може спојити и одлучити и о тужби и о противтужби једном пресудом.

Претпоставке за допуштеност противтужбе – тужени може да подигне противтужбу

под одређеним условима:

1. Противтужба се може подићи само код суда код кога већ тече парница између
истих парничара;
2. Противтужба се може подићи само код надлежног суда. Она се не може подићи
код суда који је апсолутно ненадлежан – код суда друге врсте или код вишег суда, јер
се у ом случају не би радило о противтужби.
3. Противтужба се може подићи и кад о захтеву из противтужбе треба да суди исти
суд у другом саставу.
4. Можеж се подићи до закључења главне расправе у првостепеном поступку у
парници која је покренута тужбом.

Врсте противтужбе – према садржини правне заштите која се противтужбом тражи,

противтужба може да буде: кондемнаторна, декларативна и конститутивна.

Према условима за допуштеност, разликују се:

1. прејудицијелна противтужба којом се тражи да се утврди постојање или

непостојање неког права или правног односа који су од прејудицијелног значаја за
основаност одлуке о тужбеном захтеву.

2. компензационом противтужбом се тражи да суд изврши пребијање тужиочевог и

тужениковог потраживања.

3. конексна противтужба – о њој се говори ако су предмет тужбе и противтужбе у

одређеној вези која се испољава у томе што оба захтева имају исти правни основ или
произилазе из истог односа.
Поступак и одлуке по противтужби – поступак по противтужби спроводи парнични суд
који поступа по тужби. Кад о захтеву противтужбе по одредбама закона треба да суди
исти суд, али у другом саставу, поступак спроводи веће. Међутим, ако парнични суд,
који поступа по тужби и код кога је подигнута противтужба, утврди да је за поступање
по захтеву из противтужбе надлежан суд вишег степена или суд друге врсте, огласиће
се ненадлежним у односу на противтужбу и уступиће је надлежном суду.

Парнични суд коме је поднесена противтужба, уколико је противтужба допуштена,

мора да достави противтужбу на одговор противтуженом. Уколико противтужени
оспори противтужбени захтев у одговору на противтужбу, парнични суд у наставку
поступка доноси, по правилу, одлуку о спајању поступка по тужби и по противтужби
ради заједничког расправљања, извиђања и одлучивања.

Суд може о тужбеном и о противтужбеном захтеву донети једну одлуку, а може и о

сваком од два захтева одлучити делимичном пресудом, зависно од тога који је од њих
раније сазрео за одлучивање.
 69. Међупредлог за утврђивање

Међупредлог за утврђивање – или захтев за утврђивање у току парнице је парнична радња

тужиоца којом он у току парнице, поред захтева за пресуду истакнутог у тужби (тужбеног
захтева), истиче нови захтев за пресуду којим тражи да суд, уколико је тужени оспорио
основаност истакнутог захтева, у току парнице утврди да постоји или не постоји правни однос
или право од кога, у целости или делимично, зависи основаност тужбеног захтева.

Често се догађа да тужилац, у тренутку подизања тужбе, не зна да ће тужени у току парнице
оспорити постојање правног односа или права на коме тужилац заснива свој захтев за осуду на
чинидбу. Уколико тужени оспорава тужиоцу постојање права или правног односа пре парнице,
а тужилац има интереса да се спор ове врсте дефинитивно ликвидира, он ће, још у тужби,
поред захтева за осуду на чинидбу, истаћи и захтев за утврђење.

Законодавац је, да би омогућио да се настали спор око постојања правног односа или права
дефинитивно реши чим тужилац сазна за његово постојање, предвидео могућност да он
подигне међупредлог за утврђење и да овом новом парничном радњом у текућој парници
истакне нови захтев за пресуду о коме ће суд ауторитативно одлучити кад одлучује о
основаности тужбеног захтева.

Правна природа међупредлога за утврђење – међупредлог за утврђење је несамостална

парнична радња тужиоца којом он у току парнице истиче нови захтев за пресуду којим тражи
да се утврди постојање правног односа или права од кога зависи основаност његовог тужбеног
захтева уколико га је тужени оспорио. Међупредлог за утврђење је тужиочева парнична радња
коју он предузима у току парнице. Међупредлог није није ни тужба (јер не садржи тужбени
захтев), нити представља преиначење тужбе.

Претпоставке за допуштеност међупредлога за утврђење – тужилац може да подигне

међупредлог за утврђење под одређеним условима: 1)може да га подигне само тужилац кад
тужени у току парнице оспори правни однос или право чије се утврђење тражи
међупредлогом; 2) Оспорени правни однос или право, треба да имају прејудицијелни значај за
одлуку о тужбеном захтеву; 3) захтев за пресуду из међупредлога и тужбени захтев не могу да
буду идентични; 4) Међупредлог може да се стави све до закључења главне расправе; 5)
Парнични суд треба да буде стварно надлежан да одлучује о новом захтеву за пресуду који је
истакнут међупредлогом.

Поступак по међупредлогу – допуштена је и писмена и усмена форма предлога. Подизањем

међупредлога за утврђење тужилац покреће инцидентни поступак који се интерполира у
пендентни поступак по тужби. Целисходно је, међутим, да суд, уместо симултано, најпре
извиђа и одлучује о захтеву који је постављен међупредлогом јер он има прејудицијелни значај
за одлуку о тужбеном захтеву.

Одлука о међупредлогу – суд може, поводом међупредлогапредлога, да одлучи на неколико

начина. Пре свега, суд може решењем да одбаци међупредлог као недопуштен ако нису
испуњене претпоставке за његову допуштеност. Уколико суд закључи да је захтев за пресуду
који је истакнут међупредлогом за утврђење основан, он доноси одлуку о међупредлогу у
форми пресуде и то истовремено кад пресудом одлучује о главној ствари.
 70. Приговор ради пребијања

Компензација или пребијање је гашење доспелих, узајамних и истоврсних потраживања

између истих лица услед потирања тражбине једне за другу.

Приговор ради пребијања у парници – је страначка парнична радња туженог којом он, у току
парнице, истиче нови захтев за пресуду. Приговор ради пребијања је парнична радња туженог
којом он износи своје тврђење да и он према тужиоцу има противтражбину која испуњава
услове за пребијање са потраживањем из тужбе и тражи од суда да пребијање изврши својом
одлуком.

Претпоставка за допуштеност приговора ради пребијања – Приговор ради пребијања је

парнична радња туженог коју он може да предузме под одређеним условима:

1) Може га истаћи само тужени од тренутка кад је парница почела да тече па све до
закључења главне расправе;
2) Допуштен је ако постоји јурисдикција домаћих судова и ако је парнични суд стварно
надлежан за прешавање о новом захтеву;
3) Од тренутка литиспенденције заснована је надлежност парничног суда за подизање
приговора ради пребијање по правилима о атракционој надлежности;
4) Тужени га може користити као непосредно одбрамбено средство и као евентуално
одбрамбено средство;
5) Уколико је тужба одбачена или повучена, суд не може одлучивати од приговору ради
пребијања јер је он несамостална парнична радња.
Правна природа приговора ради пребијања – Приговор ради пребијања је парнична радња
туженог која садржи нови захтев за пресуду који тужени истиче у току парнице. Он се, као
парнична радња и разликује од компензационе изјаве. Изјава о компензацији је материјално-
правна изјава воље дужника упућена повериоцу којом он изјављује да врши компнезацију.
Приговор ради пребијања је парнична радња која је упућена суду од кога се тражи судска
одлука и тако ствара могућност да одлуком суда до компнезације дође.

Приговор се може са успехом користити само ако постоје оба потраживања одн. ако претходно
није била дата изјава о компензацији.

Приговор ради пребијања, као парнична радња, своје дејство производи само у парници.
Изузетно, поред процесног дејства, ова парнична радња изазива и једно мат.правно дејство
изричито предвиђено одредбама ЗОО: доводи до прекида тока рока застарелости.

Поступак и одлука поводом приговора ради пребијања – ЗПП није поредвидео посебна
правила о форми ове страначке парничне радње. Тужени може да предузме ову парничну
радњу и у писаној и у усменој форми. Приговор се може истаћи до закључења главне расправе.

Ток поступка у парници у којој је истакнут приговор ради пребијања зависи од држања тужиоца
одн. од тога да ли он признаје постојање противтражбине или не, као и од тога да ли је
приговор истакнут као непосредно или као евентуално одбрамбено средство. Самим тим, од
тога зависи и редослед расправљања и извиђања у свакој конкретној парници.

О захтеву за пресуду истакнутом у приговору ради пребијања суд одлучује коначном пресудом
којом одлучује о основаности тужбеног захтева.
О захтеву за пресуду којим је истакнут приговором ради пребијања суд не може да одлучи
делимичном пресудом јер је он несамостална пранична радња

У парници у којој је истакнут приговор ради пребијања, суд не може одлучити допунском
пресудом ни о захтеву из тужбе, ни о захтеву из приговора.

Пресуда која се доноси у парници у којој је истакнут приговор ради пребијања има специфичан
диспозитив пошто суд одлучује о захтевима за пресуду парничара који се налазе у
специфичном, условљавајућем односу. Изрека пресуде која се доноси у парници у којој је
истакнут приговор ради пребијања састоји се, најчешће, из три става. Њихова садржина је
различита јер зависи од ситуације у питању:

1) У првом ставу диспозитива суд утврђује да постоји потраживање тужиоца. У другом

ставу утврђује да постоји потраживање туженог. У трећем ставу суд врши пребијање
тако што у целости одбија тужбени захтев или га делимично усваја и налаже туженом
да испуни део некомпензираног дела потраживања.
2) Уколико суд утврди да је тужени неосновано подигао приговор ради пребијања, у
првом ставу диспозитива суд утврђује да постоји потраживање тужиоца, у другом ставу
утврђује да не постоји потраживање туженог, а у трећем ставу усваја тужбени захтев.
3) Кад суд утврди да је неоснован тужиоћев тужбени захтев, он не одлучује посебно о
тужениковом захтеву истакнутом приговором ради пребијања јер је захтев који је овом
радом истакнут несамосталан захтев за пресуду.
 71. Алтернативне методе за решавање спорова

Мирно решавање спора – странке мог уда постигну мирно решење спора у току парнице, пред
парничним судом, и ван њега, коришћењем алтернативних метода за њихово решавање.

Мирно решавање спора у току парнице - о мирном решавању спора у току парнице ради се
кад спор буде решен без судске одлуке. У току парнице, странке могу саме, својом вољом, да
реше настали спор и тада више нема потребе за пружањем правне заштите по правилиима
парничног поступка. Пошто је већ постигнуто решење спора суд дефинитивно обуставља
парнични поступак. Мирно решење спора може да буде последица активности једног или оба
парничара.

Странке мирним путем решавају спор тако што предузимају диспозитивне парничне радње
којим располажу захтевом за пресуду (а то су: 1. одрицање од тужбеног захтева, 2. признање
тужбеног захтева (прва и друга су једностране диспозитивне парничне радње) и судско
поравнање). Судско поравнање је диспозитивна парнична радња оба парничара који
диспонирају заједнички и споразумно предметом парнице и саопштавају суду своје процесне
изјаве воље.

Алтернативне методе за решавање спорова – спорови се могу решавати пред државним и

недржавним судским органима. Поред судског решавања спорова пред државним или
недржавним судским органима постоје и различите и разноврсне алтернативне методе за
решавање спорова, као што су рана неутрална процена, мирење, посредовае (медијација) и
др. Алтернативне методе за решавање спорова омогућавају странама у спору да уз
посредовање трећег, неутралног лица спор реше мирним путем, без одлуке суда.

Поред алтернативних метода који се примењују пред посебним недржавним органима, постоје
и алетрнативни методи решавања спорова који су интегрисани у судски систем пружања
правне заштите и који примењују државни судски органи у садејству са странкама или они који
се примењују пред недржавним судовима.

Медијација – је један од алтернативних метода за решавање спорова који омогућава странама

у спору да настали спор реше пред недржавним органом, међусобним преговарањем и
споразумевањем, уз помоћ једног или више медијатора, мирним путем без судске одлуке.
Поступак медијације се спроводи у складу са посебним законом. Кад је посебним законом
прописано или кад парничари у току парнице сагласно предложе да се спор реши путем
медијације, суд је дужан да донесе решење којим ће одлучити да странке упућује на парницу и
да се застаје са поступком.

Зависо од исхода поступка медијације зависе наставак и ток парничног поступка. Уколико су
странке у току ппоступка биле упућене на медијацију и спор не буде решен путем медијације,
суд је дужан да закаже рочиште за главну расправу по протеку рока од 30 дана ода дана када
га је странка обавестила да је одустала од медијације. Ако се медијација успешно оконча,
постигнути споразум странака представља вансудско поравнање. Медијатор је дужан да
вансудско поравнање достави парничном суду ради закључења судског поравнања.
 72. Судско поравнање

Грађанскоправно поравнање – поравнање је, према одредбама ЗОО, уговор оних лица између
којих постоји спор или неизвесност о неком правном односу која узајамним попуштањем
отклањају спо одн. уклањају неизвесност и одређују своја узајамна права и обавезе.

Судско поравнање – судско (или процесно) поравнање је страначка диспозитивна парнична

радња којом странке располажу предметом поступка и мирним путем решавају настали спор са
истим дејством као да је о њему одлучено судском одлуком тако да се о истој правној ствари
више не може водити нова парница.

За разлику од вансудског поравнања, које је као уговор материјалног права регулисао ЗОО, ЗПП
регулише судско поравнање као институцију процесног права која омогућава да се мирним
путем, без судске мериторне одлуке, настали спор реши.

Судско поравнање у току парнице – парничари могу у току читавог поступка до правноснажног
окончања парнице да склопе поравнање пред судом и да саопште судуи да су се поравнали и
како су се поравнали и да на тај начин, мирним путем реше спор који је био повод парници.
Поравнање се може закључити пред судијом појединцем или пред председником већа.

Да би парничарима омогућио да у току читавог поступка реше спор поравнањем, законодавац

је прописао да је суд у току читаве парнице дужан да указује странкама на могућност да
закључе поравнање и на корист коју би од тога имале.

До судског поравнања обично длозаи тако што тужилац одустаје од дела истакнутог захтева
или од једног или више истакнутих захтева или што тужени изражава спремност да испуни
тужбени захтев до одређене висине.

Нема поравнања ако тужилац изјави да повлачи тужбу, а тужени се сагласи са тим и пристане
на повлачење, јер се у том случају ради о сасвим другом типу диспозитивне парничне радње.

Правна природа судског поравнања – судско поравнање које парничари склапају у току
паренице пред судом јеспецифична прнична радња која има мешовиту правну природу. Судско
поравнање је диспозитивна парнична радња, и ситоврмено, и специфичан уговор закчучен
између уговарача, који су истоврменео и парничари, да би произвео одређено дејство у
парници. Судско поравнање је споразумно решавање спора и оно представља и уговор са
процесноправним дејством.

Услови за допуштеност судског поравнања – предвиђени су законом:

1. Судско поравнање могу да закључе парничне странкер. Кад заступник закључује судско
поравнање, но је допуштено само ако је законски заступник имао овлашћење да га закључи, а
пуномоћник – неадвокат само ако је на то био изричито овлашћен;
2. Судским поравнањем могу да се реше само спорови за које је надлежан парнични суд;
3. Судско поравнање се може склопити и у току првостепеног и у току 2.степеног поступка;
4. Странке се могу поравнати само у парниц. у којима могу диспонирати премете парнице;
5. Судско поравнање мора бити у складу са когентним нормама и правилима морала;
6. Судско поравнање мора бити потписано од стране парничара.
Предмет поравнања – предмет судског поравнања је захтев за пресуду као непосредни
предмет парнице. Предмет судског поравнања могу да буду само захтеви за пресуду којима
парничари могу слободно располагати. Судско поравнање због тога не може склопити нпр. у
брачним, патернитетским или матернитетским парницама.

Засведочење судског поравнања – Судско поравнање је парнична радња која је предузета у

току парнице са циљем да се спор реши и оконча парница, у целини или делимично. Кад
странке саопште суду да су се поравнале и како су се поравнале, суд је дужан да провери да ли
је ова парнична радња допуштена. Ако је поравнање допуштено, суд, по правилу, доноси
решење којим то и утврђује. Суд не мора увек да донесе формално решење о томе јер самим
тим што засведочава поравнање, сматра се да је оценио да је оно допуштено.

Суд у записник уноси констатацију да су се странке поравнале, њихове изјаве о томе како су се
поравнале, и како су уредиле питање трошкова. Суд, потом, чита записник о поравнању, уноси
у записник констатацију да је поравнање прочитано; и позива странке да записник потпишу.
Ако суд у записник не унесе констатацију да је поравнање прочитано (пошто је засведочено), то
ће бити разлог за побијање судског поравнања. Поравнање може да произведе дејство тек кад
га странке потпишу јер се ради о парничним изјавама воље.

Дејство судског поравнања – Судско поравнање је парнична радња које производи одређена
процесна и материјалноправна дејства.

Процесна дејства судског поравнања су у томе што оно: изазива престанак литиспенденције,
представља процесну сметњу за покретање нове парнице о истој ствари, има исто дејство као и
правноснажна пресуда, а оверен препис записника у коме је садржано судско поравнање, као
јавна исправа, има својство извршне исправе. Суд у току целог поступка по сл.дужности пази да
ли тече парница о захтеву о коме је раније закључено судско поравнање и ако такво
поравнање постоји, одбациће тужбу.

Материјалноправно дејство судског поравнања је у томе што оно изазива одређена дејства у
материјалноправним односима. Судско поравнање везује само оне странке које су га
закључиле пред судом. Поравнањем се ликвидира ранији спор или неизвесност око узајамних
права и обавеза парничара. Њиме се заснивају нови мат.правни послови и укидају или мењају
постојећи.

Побијање судског поравнања – Правилима ЗПП, за разлику од југословенских закона,

предвиђен је изричит начин побијања судског поравнања. Законодавац је у том погледу
усвојио схватање које је било прихваћено у пракси. Пошто судско поравнање није судска
одлука, без обзира што је оно сурогат пресуде и што му закопнодавац придаје исто дејство као
и правноснажној пресуди, оно се не може побијати правним лековима који су предвиђени за
контролу законитости судских одлука. Исто тако пошто је закључено судско поравнање, није
допуштено ни враћање у пређашње стање јер су рочишта на коме је суду саопштено да су се
парничари поравнали и како су се поравнали, присуствовале обе странке, које су и потписале
записник у коме је садржано поравнање.

Судско поравнање се може побијати специфичним правним средством – тужбом за поништај судског
поравнања. Ова тужба је ексклузиван правни лек и има карактер специфичног ванредног правног
средства. Уколико судско поравнање буде поништено, парнични поступак се наставља.
 72. Признање тужбеног захтева

Признање тужбеног захтева – је диспозитивна парнична радња туженог којом он, у

целости или делимично, признаје основаност тужбеног захтева. Кад тужени призна
тужбени захтев, суд више не утврђује чињенице, нити истражује које правно правило
треба применити. Признањем тужбеног захтева тужени је преузео парничну радњу
којом је створио посебну процесну ситуацију у којој више нема спора међу
парничарима, те нема потребе за расправљањем и извиђањем и суд само треба да
донесе пресуду на основу признања.

Облик признања тужбеног захтева – ЗПП не предвиђа изричито у којој форми ова
радња треба да буде предузета. Тако да је тужени може предузети у писаној или
усменој форми. Изјаву о признању тужбеног захтева тужени може да да на
припремном рочишту, на рочишту за главну расправу, у току расправе пред
другостепеним судом и на расправи у поновљеном поступку.

Услови за допуштеност признања тужбеног захтева – признање тужбеног захтева је

страначка парнична радња туженог која може да изазове дејство у парници само ако је
допуштена и уколико је предузета до одређеног тренутка у развоју поступка. Изјаву о
признању може да да и заступник, за шта мора да има посебно овлашћење, а
пуномоћник неадвокат треба да буде изричито овлашћен на предузимање ове
парничне радње.

Тужени може да призна тужбени захтев у целини, један од више истакнутих захтева
или део тужбеног захтева. Признање не може бити ни условљено ни орочено.
 73. Припремни поступак

Припремни поступак – општи парнични поступак обухвата две фазе поступка које се разликују
по садржини и функцији. То су: припремни поступак и гавна расправа.

Припремни поступак је фаза првостепеног поступка која служи припремању главне расправе,
као основне и централне фазе првостепеног поступка на којој се извиђа и расправља спорна
ствар. Припремни поступак нема карактер неког претходног поступка јер не претходи неком
главном поступку за решавање спорова. Он је само једна фаза у првостепеном поступку у којој
се остварују одређени процесни циљеви. У припремном поступку, суд пре свега испитује и
утврђује да ли постоје процесне претпоставке и предузима мере да се евентуалне процесне
сметње отклоне да би поступак на главној расправи могао да се одвија. Осим тога он покушава
да поравна парничаре (што му је задатак у целом поступку).

Припремни поступак је законом само оквирно регулисан, а препуштено је суду да своју

делатност прилагоди у овој фази садржини сваке парнице.

Припремни поступак почиње од тренутка кад је подигнута тужба и траје до заказивања

рочишта за главну расправу. Ова фаза поступка обухвата следеће делатности: претходно
испитивање тужбе, достављање тужбе туженом на одговор, одржавање припремног рочишта и
заказивање рочишта за главну расправу. Поред тога, у току припремног поступка странке могу
благовремено упућивати уду посебне припремен поднеске, а суд ће непосредно припремати
главну расправу.

Поједине делатности које се предузимају у току припремног поступка нису увек ни нужне ни
обавезне. Обавезно је претходно испитивање тужбе. Достављање тужбе туженом је обавезно и
обавезан је одговор на тужбу, али само ако је тужба допуштена. Одржавање припремног
рочишта и заказивање рочишта за главну расправу, по одређеним условима могу да изостану,
као и налог туженом да одговори на тужбу.

Припремним поступком руководи судија појединац, одн. председник већа (његва овлашћења
су самостална).

Против одлука суда донесених у припремном поступку није допуштена жалба.

Претходно испитивање тужбе – је обавезна и нужна судска парнична радња. Чим прими
тужбу, парнични суд мора да испита да ли тужбени поднесак садржи све што је потребно да би
по тужби могао да поступа, да ли је она допуштена и да ли да отвори поступак пружања правне
заштите.

Претходно испитивање тужбе могу да врше: судија појединац и председник већа.

Суд претходно испитује формалну уредност тужбе. Кад утврди да је тужба неразумљива или
непотпуна, суд проверава да ли је тужбу поднела неука страна или је странка имала
квалификованог пуномоћника. Уколико је тужбу подигла неука странка суд је дужан да
тужиоцу врати тужбу на исправку или допуну.
У току претходног испитивања тужбе суд утврђује да ли евентуално постоје процесне сметње
на основу навода самог тужиоца који су у тужби садржани и на основу чињеница које су суду
познате. Кад суд утврди да постоје одређене процесне сметње, он предузима мере да се оне
отклоне.

Ако суд у претходном испитивању тужбе не успе да отклони процесне сметње, он доноси
решење којим тужбу одбацује ако утврди:

1) Да одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност;

2) Да је тужба подигнута неблаговремено ако је посебним прописима одређен рок за
подизање тужбе;
3) Ако о истом захтеву већ тече парница;
4) Ако се ради о пресуђеној ствари;
5) Ако је у истој ствари закључено судско поравнање;
6) Ако не постоји правни интерес тужиоца за подизање тужбе за утврђење; и
7) Ако је тужба неразумљива или непотпуна.

У стадијуму претходног испитивања тужбе, суд моеж да донесе, поред одлука по предлогу
тужиоца, и неке одлуке по сопственој иницијативи (нпр. да споји или раздвоји парнице).

Кад суд утврди да је тужба допуштена, он одлучује да отвори поступак. О томе се не доноси
формално решење. Кад суд одлучи да отвори поступак, он одлучује да се примерак тужбе
достави туженом на одговор. Суд је дужан да ову одлуку донесе одлуку у року од 15 дана од
дана пријема тужбе у суду. Уз примерак тужбе, са прилозима, туженом се доставља и налог да
на тужбу одговори.

Одговор на тужбу – тужени је дужан да одговори на тужбу у року који је предвиђен законом. У
општем парничном поступку, тужени је дужан да на тужбу одговори у року од 30 дана. У
појединим посебним поступцима, тај рок може да буде и краћи. Рок за подношење одговора
на тужбу је преклузиван. Ако тужени не одговори на тужбу погађају га последице преклузије.

Сам садржај одговора на тужбу детерминише даљи ток поступка. Ако тужени у одговору на
тужбу призна тужбени захтев, суд доноси пресуду на основу признања. Кад суд утврди да је
међу парничарима неспорно стање ствари, он одлучује да не заказује главну расправу и тад и
без њеног одржавања мериторно одлучује. Када тужени у одговору на тужбу оспори њен
захтев и упусти се у парницу, председник већа оцењује да ли ће одма заказати припремно
рочиште или рочиште за главну расправу.

Суд је дужан да закаже и одржи припремно рочиште у року од 30 дана од дана када је тужени
спорио у одговору тужиочев тужбени захтев. Припремно рочиште је обавезно, осим када суд на
основу навода у тужби и одговора на тужбу утврди да међу странкама, нема спорних
чињеница, ако је спор једнставан, да је поступак хитан, или кад је законом предвиђено да се
припремно рочиште не држи.

По пријему одговора на тужбу, суд може донети сва решења која може доносити у току
претходног испитивања тужбе а која се односи на постојање процесних претпоставки или на
припремање главне расправе. Осим тога, суд може и мериторно решити спор доношењем
пресуде без усмене расправе.
Припремно рочиште – припремно рочиште је обавеза ндео припремног поступка на коме се
расправља и извиђа да би се припремила главна расправа. Оно се одржава да би се отклониле
евентуалне процесне сметње и да се технички припреми процесни материјал за главну
расправу.

Заказивање припремног рочишта – припремно рочиште се заказује решењем. Законом је

одређена садржина позива за припремно рочиште. У позиву за припремно рочиште суд је
дужан да странке упозори на дужност изношења свих чињеница и предлагања доказа којима
се те чињенице потврђују, на дужност да предложе временски оквир за спровођење поступка,
на дужност да суд обавесте о промени адресе и налаже им се да на рочиште донесу све
исправе које им служе за доказ и предмете које треба разгледати у суду.

Ток припремног рочишта – припремно рочиште отпочиње тако што председник већа отвара
рочиште тиме што објављује спорну ствар, а потом утврђује да ли су позване странке дошле.
Ако су обе странке уредно позване а на рочиште не дође тужилац, сматра се да је повукао
тужбу.

На припремном рочишту суд је дужан да упозна странке са њиховим правом да спор могу да
реше медијацијом.

Кад су обе странке присутне, расправљање почиње излагањем тужбе, а потом тужени износи
свој одговор на тужбу. Кад је потребно, суд ће затражити од странака разјашњење у погледу
њихових навода или предлога.

После излагања тужбе и одговора на тужбу, странке расправљају о питањима која се односе на
сметње за даљи ток поступка.

Кад тужба није била достављена туженом на обавезан одговор, тужени може на припремном
рочишту да истакне приговор месне ненадлежности или приговор стварне ненадлежности
уколико је била уговорена надлежност арбитражног суда.

Уколико тужени није изнео све своје процесне приговоре у одговору на тужбу нема право да их
износи на припремном рочишту.

Пошто странке изнесу и разјасне чињенично стање, суд врши тријажу процесног материјалаа
на тај начин што утврђује које су чињенице општепознате, одваја спорне од неспорних,
утврђује процесну грађу и утврђује којим доказним средствима располаже ради утврђивања
спорних чињеница.

На припремном рочишту суд не изводи доказе, осим изузетно, ако се ради о неким
чињеницама које се односе на неко процесно питање о коме се одлучује, ако су у питању
чињенице од којих зависи одлука о допуштености диспозиција странака у погледу главне
ствари и ако се ради о обезбеђењу доказа.

По утврђењу чињеница суд у сарадњи са странкама доноси по сл.дужности решење о

временском оквиру поступка, којим ће планиратидинамику, садржину и укупно време трајања
главне расправе.
Одлуке суда на припремном рочишту – у току припремног рочишта суд одлучује о процесним
питањима и о главној ствари. Он редовно доноси одлуке о управљању поступком, а може да
донесе и одлуке о располагању поступком или неке мериторне одлуке.

Решење о временском оквиру поступка – је решење о управљању парницом које суд доноси у
складу са предлогом који су учиниле странке са циљем да се оствари временска и садржинска
концентрција поступка. Странке предлажу временски оквир а суд по сл.дужности доноси
решење којим одређује временски оквир за спровођење поступка.

Припремање главне расправе – и суд и странке предузимају одређене активности у

припремању главне расправе.

Странке припремају главну расправу тако што у току припремног поступка благовремено
упућују суду припремене поднеске којима допуњавају своје наводе из тужбе или из одговора
на тужбу, изјашњавају се о наводима парничног противника, износе чињенице које намеравају
да изнесу на главној расправи, нуде ноце доказе итд...

Суд припрема главну расправу низом разноврсних активности. Пре свега, он пражљиво
проучава парничне списе и брижљиво се припрема за решавање процесних и правних питања
која се могу појавити на расправи тако што консултује одговарајућу литературу. Прави план
рада на расправи у сарадњи са странкама. Доноси и низ одлука и низ наредби ради
прибављања процесног материјала...

Заказивање рочишта за главну расправу – уколико у току припремног поступка парнични

поступак не буде обустављен због предузетих страначких диспозитивних радњи, судских
одлука или ванпроцесних догађаја, суд заказује рочиште за главну расправу. Рочиште за главну
расправу треба да се одржи најкасније у року од 30 дана од дана одржавања припремног
рочишта. Уколико припремно рочиште није одржано, рок се рачуна од дана пријема одговора
на тужбу или од протека рока за његово подношење.

Рочиште за главну расправу заказује суд решењем.

Ако суд донесе одлуку о заказивању рочишта за главну расправу на самом припремном
рочишту, ово решење се саопштава уместо позива присутним странкама.

Поред странака суд позива на рочиште за главну расправу и сведоке и вештаке за које је на
припремном рочишту одлучио да их позове на рочиште за главну расправу.
 74. Расправа, расправљање и извиђање и главна расправа

Расправа – је скуп судскихи страначких радњи које се предузимају на рочишту да би се

припремила подлога за извесну судску одлуку. Расправа је садржина делатности која се довија
на одређеном рочишту. Расправа се одвија усменим говором странака пред судом и
извиђајним радњама суда на расправном рочишту. Циљ усмене расправе је у томеда се стање
ствари разјасни и формира правилна подлога за судску одлуку.

Право на јавну расправу и право на рочиште су уставна права. Странке, као субјекти поступка,
добијају могућност да се изјашњавају пред судом и да сојим праничним радњама утичу на
судску одлуку и исход поступка.

Рочиште је институт који омогућава присуство свих субјеката процесног односа ради
једновременог предузимања парничних радњи, и зато је рочиште форма која је законом
предвиђена за расправу.

Расправљање – усмено расправљање је делатност странака на рочишту за усмену расправу.

Расправљање се састоји у томе што странке у совјим усменим говорима износе своје ставове о
томе како спор треба решити или како треба решити поједино процесно питање. Странке
расправљају тако што износе своје ставове и аргументе против ставова свог парничног
противника или суда. Странка настоји да увери суд у исправност свог схватања о начину
решавања спора... усмена расправа је јавна и само изузетно јавност може бити искључена, по
самом закону или по одлуци суда.

Расправа се довија на једном или на више рочишта. Расправа се може одржати и кад само
једна странка дође ако је друга урено позвана а изостала. У том случају стрнка која присуствује
износи своје ставове у погледу одређене одлуке, изјашњава се о тражењима и тврдањама свог
парничног противника.

Кад неука странка нема пуномћје, и није у стању да се јасно и одређено изјасни о предмету о
коме расправља, суд може, да изузетно одложи расправу како би она ангажовала
пуномоћника.

Извиђање – је судска парнична радња која омогућава суду да сазна чињенично стање да би
могао да припреми предлог за судску одлуку о одређеном страначком захтеву. Подлогу за
одлучивање чине два елемента: чињенична и правна подлога.

Чињеничну подлогу чине: правно релевантне чињенице које је суд утврдио у току поступка,
правно релевантне чињенице које аутоматски узима у подлогу за одлуку и закључци суда о
правно релевантним чињеницама. Чињеничну подлогу суд образује из чињеничног фонда у
једној парници.

Правну подлогу чини правна норма коју, по оцени суда, треба применити на утврђену
чињеничну подлогу.

Суд извиђа на основу усмене расправе и на основу списа. Извиђање на основу усмене расправе
је редован анчин извиђања у првостепеном поступку. Изиузетно суд извиђа и на основу списа.
У мандатном поступку суд редовно извиђа на основу списа.
Суштина извиђања је у формирању чињеничне подлоге и то тако што се прикупља процесни
материјал, стимулишу странке да износе процесну грађу и проверава истинитост чињеничног
материјала путем доказивања.

Извиђање у току првостепеног поступка врше: парнични суд и замољени судија.

ГЛАВНА РАСПРАВА – је посебна фаза првостепеног поступка. Она је централни део

прввостепеног поступка, део у коме суд прикупља потребан процесни материја, проверава
његову тачност и на коме странке распрвљају о основаности захтева за пресуду. На главној
расправи припрема се подлога за мериторну одлуку о процесним питањима која су од значаја
за решење спора.

Главна расправа се одвија на једном или на више расправних рочишта. Главнарасправа је увек
јединствена без обзира на број рочиштаза главну расправу.

Значај главне расправе је у томе што све предузете страначке радње и прикупљен процесни
материјал служе суду да формира чињеничну подлогу за судску одлуку. Суд не може да заснује
своју одлуку на оним чињеницама које нису биле предмет расправљања у току главне
расправе.

Услови за одржавање главне расправе – да би главна расправа могла да се одржи, потребно је

да буду испуњни одређени услови. Пре свега, потребно је да суд омогући стрнкама да дођу на
расправно рочиште, а то ће бити могуће само ако су странке уредно позване. Расправа је
могућа само ако јој присуствују странке јер само оне могу да расправљају пред судом. Кад
странке одбију да расправљају сматра се да је тужба повучена.

Главна расправа се одржава и кад изостане само једна странка. Она се одржава и кад један од
парничара буде удаљен из суднице због ремећења реда или се сам самоиницијативно удаљи.
У том случају расправљаће само присутна стрнка.

У току главне расправе, суд може да застане са поступком, на предлог странке или по
сопственој иницијативи, уколико постоји потреба да се претходно реши неко спорно правно
питање. У том случају покреће се пре ВКС поступак за решавање спорног правног питања.

Ток главне расправе

Отварање расправе – да би суд отворио расправу, потребно је да најпре отвори рочиште. Да би

рочиште отпочело, потребно је да буду предузете одређене радње. Суд објављује предмет
расправљања. Потом испитује да ли су испуњени сви услови да се расправа одржи. Тек кад
утврди да су испуњени услови суд може да отвори расправу.

Расправа је отворена кад суд да реч странци да изнесе стање ствари. Реч прво добија тужилац,
а ако није присутан, тужени добија реч.

Ток главне расправе – зависи од тога да ли је држано припремно рочиште или не. Ако није
отпочиње се са излагањем тужбе и одговороом на њу. А ако јесте председник већа упознаје
чланове већа о дотадашњим поступком а странке само допуњују или мењају своје излагање са
припремног рочишта.
Странке у својим говорима износе своје захтеве, образлажу их и изјашњавају се о наводима,
предлозима и захтевима свог парничног противника и износе своја правна схватања.

У току читаве расправе странке могу своје наводе допуњавати и мењати.

Суд руководи расправом, одређује теме о којима се расправља и редослед излагања странака.
Суд је дужан да се стара да странке не злоупотребе своја процесна овлашћења и да не
развлаче расправу непотребно.

У свом расправном говору тужилац понавља своје наводе из тужбе и припремних поднесака.
Образлаже свој захтев за пресуду. Формулише свој захтев за пресуду и да остаје при тужби.

У свом расправном говору, тужени се изјашњава о наводима, предлозима и захтевима тужиоца

и заузима свој став о њима, износи чињенице и нуди доказе, истиче приговоре и
противзахтеве. Коначно и тужени формулише свој захтев за пресуду тако што предлаже да суд
одбије тужиочев тужбени захтев.

...
 75. Доказивање, понуда доказа и предмет доказивања

Доказивање – је процесна делатнот суда и странака која се обавља уз суделовање и

неких других учесника у поступку ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног
стања да би се обезбедила правилна подлога за судску одлуку. Доказивање, као метод
по коме се испитује тачност изјава правно релевантним чињеницама, ообухвата
различите радње. Суд одлучује који ће се докази извести ради доказивања битних
чињеница. Доказивање омогућава да се суд увери у истинитост једног чињеничног
тврђења или да утврди тачност чињенице у питању.

Структура чињеничне подлоге – суд је дужан да се стар да се утврде све чињенице од

којих зависи одлука о основаности тужбеног захтева и да те чињенице буду тачно
утврђене да би његов закључак о њиховом постојању био правилан.

У чињеничну подлогу улазе: 1) чињенице о којима суд води рачуна по сл.дужности;

2) неспорне чињенице на којима странке заснивају своје захтеве; 3) спорне чињенице
чија се истинитост проверава путем доказивања.

Елементи доказивања – доказивање је сложена процесна делатност која обухвата низ

операција. Елементи доказивања су: доказна тема, доказна средства, понуда
(предлагање) доказа, извођење доказа, доказни основ, доказна снага и оцена доказа.

Иницијатива за дооказивање – може да потекне од странке или од суда. Иницијатива

за доказивање, у складу са расправним начелом, које је доминантно начело српске
савремене процедуре, редовно потиче од странке. Странка износи чињенице и нуди
суду доказе да би образложила свој захтев.

Кад суд по сл.дужности, наређује извођење доказа, он сам поставља доказну тему и
проналази доказна средства. Странка нема право да се противи извођењу доказа чије
је извођење суд наредио по сл.дужности.

Врсте доказивања – може бити формално и неформално. Формално доказивање је

врста доказивања која обухвата законом предвиђене радње суда и странака које се
предузимају у тачно прописаној форми и по одређеном редоследу да би се у поступку
дошло до ваљаног доказног резултата.

Неформално дказивање или извиђај је врста доказивања која омогућава судији да на

брз и погодан начин и без прописаних формалности стекне уверење о одређеним
околностима да би могао да донесе извесне процесне одлуке.

Радње у доказном поступку – формално доказивање, као процесна делатност, почиње

понудом доказа. Странка је дужна да изнесе чињенице и да предложи доказе на којима
заснива свој захтев или којима оспорава наводе и доказе свог парничног противника.

ПОНУДА ДОКАЗА
Понуда и предлагање доказа – чим странка изнесе један чињенични навод, дужна је
да понуди суду доказ. Странка нуди доказ тако што означава доказна средства помоћу
којих суд може да се увери у истинитост њеног тврђења.

Понуда доказа је парнична радња странака која се предузима у: тужби, одговору на

тужбу, у изјавама странака на расправном рочишту.

По правилу доказна срества се предлажу на припремном рочишту, а само изузетно и на

рочишту за главну расправу пред првостепеним судом.

Тужилац нуди доказе у тужби.

У току припремног поступка странка може да нуди, предлаже доказе, како за наводе
које је раније изнела, тако и за сасвим нове наводе које на расправи накнадно износи.

О предлогу за извођење доказа одлучује суд. Суд одлучује да ли је странкин

чињенични навод релевантан или није с обзиром на то како је правно квалификовао
спорни однос.

Наређивање доказа по сл.дужности – понуда и предлагање доказа су страначке

парничне радње. Наређивање доказа по сл.дужности је судска парнична радња којом
суд само изузетно прикупља доказе по сопственој иницијативи. Суд је овлашћен да
утврђује чињенице које странке нису педложиле ако из резултата расправљања
произилази да странке располажу захтевима којима не могу располагати или кад је то
посебним прописима предвиђено.

ПРЕДМЕТ ДОКАЗИВАЊА

Предмет доказивања – или доказна тема је тврђење странке о постојању или

непостојању чињенице која је од значаја за одлучивање. Суд који треба да реши спор
није дужан да аутоматски узме у подлогу за одлуку све изнесене чињенице или оне
које му нису познате.

Изношењем једне чињенице која је спорна, странка поставља доказну тему. Предмет
доказивања је тврђење странке да нека чињеница постоји или да не постоји и због тога
суд у поступку, путем доказивања, проверава тачност и истинитост тврђења странке. То
значи да предмет доказивања нису чињенице већ искази, тврдња о њима.

Предмет доказивања су чињенице које су странке изнеле и чињенице које суд утврђује
по сл.дужности. нису ни све чињенице предмет доказивања, предмет су само правно
релевантне чињенице.

Предмет доказивања могу бити само спорне правно релевантне чињенице. Суд има
дужност да утврди које чињенице треба да буду предмет доказивања. Само
чињенично питање је предмет доказивања, не и правно.
Ноторне чињенице – су оне чињенице које су познате ширем кругу људи на једном
географском подручју, људима одређене професије или парничном суду, тако да нема
разлога да се посумња у њихову истинитост (нпр. нато агресија).

Признате чињенице – је страначка изјава о стању ствари; странка изјављује да су тачни

чињенични наводи њеног парничног противника на којима он заснива свој захтев и да
их, иако су за њу непоновљиви, не оспорава. Чињенице које је парнични противник
признао пред судом, као неспорне, не треба доказивати.

За изјаву о признању законом није прописана посебна форма. Изјава о признању може
се дати усмено на рочишту или писмено ван рочишта.

Судско признање није доказно средство. Дејство судског признања је у томе што суд
признате чињенице не доказује.

Чињенице утврђене пресудом кривичног суда – чињенице које су утврђене

правноснажном пресудом кривичног суда не могу бити предмет доказивања ако се
ради о обележјима КД за које је оптужени оглашен кривим или се ради о одговорности
учиниоца.

Пресуда кривичног суда може да буде правно релевантна чињеница која може да буде
предмет утврђивања и доказивања.
 76. Терет доказивања, Извођење доказа, Оцена доказа и Обезбеђење доказа

Терет доказивања

У процесном праву терет доказивања је технички термин којим се означавају два процесна
феномена: терет доказивања у субјективном смислу и терет доказивања у објективном смислу .

Терет доказивања у субјективном смислу – је процесна дужност или терет одређене странке
да суду пружи обавештење о доказним средствима одн. да означи доказна средства помоћу
којих се суд може уврити у истионитост исказа о одређеној правно релевантној чињеници. Ако
странка претендује на правно дејство одређене чињенице она треба да докаже њену истинитост.
Због тога ЗПП и предвиђа да је странка дужна да предложи доказе на којима заснива свој захтев
или којима оспорава наводе и доказе свог парничног противника.

Правило о терету доказивања у субјективном смислу има посебан значај у парничном поступку
у коме доминира расправно начело као радна метода која омогућава прикупљање процесне
грађе. Према расправном начелу, иницијатива у погледу изношења чињеничног и доказног
материјала је у рукама странака. Да би суд могао да одлучује, свака странка треба да наведе
чињенице на којима заснива свој захтев.

Странка која износи чињенице на којима заснива свој захтев или којима побија наводе свог
противника мора да доказује истинитост тих чињеничних навода индивидуално означеним
доказним средствима. Уколико странка не успе да увери суд у истинитост својих чињеничних
навода, суд неће сматрати тачним и истинитим њене наводе и из тог разлога ће одбити њен
захтев.

Терет доказивања у објективном смислу – може се догодити да странка не изнесе све правно
релевантне чињенице, свесно или пропустом. Поред тога, могуће је и да предложена и изведена
доказна средства не буду довољан извор информација о истинитости изнесених чињеница или
да буду непоуздана.

Суд може да досуди правну заштиту коју је странка тражила само ако је доказано да постоје
правно релевантне чињенице на којима се њено тражење заснива. Суд не може одбити да
пружи правну заштиту ако није стекао уверење о тачности неких чињеница или их није
поуздано утврдио.

Кад после спроведеног доказног поступка и слободне оцене доказа суд не може са сигурношћу
да утврди неку чињеницу и кад не може да стекне уверење о истинитости тврђења странака о
постојању или непостојању неке чињенице, кад не може коректно да формира чињеничну
подлогу одн. Кад његово сазнање о догађају у питању није потпуно, законодавац је упутио
судију на примену правила о терету доказивања. Судија, у том случају, мора да прибегне
примени правила и з законског доказног система и да закључи да не постоје оне чињенице о
чијем постојању странка, коју погађа терет доказивања тих чињеница, није успела да утврди
суд у њихово постојање. Законодавац сматра да није од значаја да ли је једно тврђење странке
заиста неистинито или странка само није успела да увери суд да је њено тврђење истинито.

Правило о терету доказивања у објективном смислу представља посебно предвиђени метод

који судија, после завршеног доказног поступка и слободне оцене доказа, треба да користи да
би закључио да ли постоје или не постоје битне чињенице. Правила о терету доказивања
представљају вид одступања од принципа слободне оцене доказа.
Правила о терету доказивања – ЗПП не садржи изричито формулисана општа правила о
терету доказивања. Њих је формулисала процесна теорија. Општа правила о терету доказивања
у субјективном смислу гласе:

1) Ко шта тврди, он то треба и да докаже; терет доказивања погађа (терети) оног ко нешто
тврди а не оног ко нешто прича.

2) Ако тужени истиче приговоре, дужан је да доказује истинитост чињенице на којима заснива
своје приговоре, као да је тужилац.

3) Уколико тужилац не докаже истинитост свог тврђења, суд неће моћи да усвоји његов захтев
и тужени ће успети у парници.

Ако и поред примене општег правила о терету доказивања у субјективном смислу, одређене
правно релевантне чињенице не буду доказане, примењује се правило о терету доказивања у
објективном смислу. Ова правила предвиђају поделу терета доказивања с обзиром на врсту
чињеница у питању:

1) Странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за
настанак или остваривање права, ако законом није другачије одређено.

2) Странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је
спречила настанак или остваривање права или чињенице услед које је престало право да
постоји, ако законом није друкчије одређено.

Извођење доказа Одлучивање о извођењу доказа – у току припремног рочишта, суд доноси
решење о извођењу доказа само у погледу чињеница које се тичу постојања процесних
претпоставки уколико је то потребно. У оквиру припрема за главну расправу, суд на
припремном рочишту доноси решење о томе који ће се докази извести на главној расправи у
складу са решењем о временском оквиру.

Извођење доказа почиње на рочишту за главну расправу доношењем решења о извођењу

конкретног доказа из доказног предлога странке у оквиру важења расправног начела, а само
изузетно донетог по сл. дужности и то у границама истражног начела.

Решење о извођењу доказа треба да садржи: доказну тему, да ли се понуђени доказ усваја или
одбија, доказно средство којим ће се изводити доказивање, рок у коме доказ треба извести и
начин извођења доказа.

Приликом одлучивања о томе које ће доказе извести, суд има у виду правно релевантне
чињенице које су предвиђене правном нормом материјалног права.

Против решења којим се одређује или одбија извођење доказа, није допуштена посебна жалба.

Одустанак од спровођења доказног решења – доказно решење је одлука о управљању

парницом и зато суд није везан за њега те га може изменити, опозвати или од њега одустати.
Сам суд спроводи своје решење о извођењу доказа. Суд је по закону овлашћен да одустане од
спровођења доказног решења у одређеним случајевима. Суд може да одустане од спровођења
доказног решења. Без обзира што одређени доказ није изведен кад одређени рок за извођење
доказа безуспешно протекне: кад је суд доказним решењем одредио рок до кога ће се чекати
извођење доказа јер се према околностима случаја могло претпоставити да неки доказ неће
моћи да се изведе или да неће моћи да се изведе у примереном року или је требало да доказ
буде изведен у иностранству.
Извођење доказа – је судска парнична радња коју суд предузима у присуству странака и уз
њихово учешће на рочишту за главну расправу. Извођење доказа није посебна фаза у поступку.

Доказе изводи суд уз суделовање и под контролом присутних странака. Кад доказе изводи
предесник већа, контролу извођења доказа врше и чланови већа који суделују у извођењу
доказа. Поред судије учествују и чћланови већа и присутне странке.

Уколико се ради о доказима који су изведени пред замољеним судом, суд се о њима
информише читањем записника о изведеним доказима, а потом странке добијају прилику да се
о њима изјасне.

Посредно извођење доказа – докази се изводе посредним путем преко замољеног судије ако
постоји потреба за извођењем доказа ван судског подручја. Против решења којим се извођење
доказа поверава замољеном судији није дозвољена посебна жалба.

Замољени судија заказује рочиште за извођење доказа на које позива потребна лица. О
заказаном рочишту за извођење доказа пред замољеним судом замољени суд је дужан да
обавести странке. Замољени судија има сва овлашћења која има суд кад се докази изводе на
главној расправи.

Замолница – кад веће одлучи да неки доказ изведе замољени судија, замољеном суду се
упућује замолница. Замолница је писмено које парнични суд упућује замољеном суду којим
тражи да замољени суд предузме одређену парничну радњу – да изведе доказе.

Замолница садржи: податке из предмета, садржину доказног решења и назначење о којим

околностима замољени суд треба да нарочито води рачуна приликом извођења доказа.

Оцена доказа

Појам – оцена доказа је сложена мисаона и логичка операција у којој суд упоређује доказне
резултате са доказном темом и на основу упоређења чињеничног навода са представом коју је добио
извођењем доказа закључује да ли је доказ успео или није – да ли је једна чињеница доказана или
није.

Доказни основ (доказни разлог) – извођењем доказа добија се одређена представа о чињеничним
наводима који су били предмет доказивања. Помоћу доказног средства, које је коришћено у току
извођења доказа, суд долази до сазнања о чињеници која је доказивана, и то сазнање представља
доказни основ. То је сазнање до којег је суд дошао на основу изведеног доказног средства.

Доказна снага – једног доказа је способност доказног основа да код судије створи уверење о
истинитости предмета доказивања. Највиши степен уверења у истинитост до кога се долази
непосредним чулним опажањем је извесност. Нпр. Судија је видео да је порушена ограда, да на зиду
постоји влага, да је посечено стабло. Слабији ступањ уверења о истнитости је вероватноћа.
Вероватноћа значи да постоји могућност да је чињеница истнита.

Оцена доказа – је активност суда којом он оцењује резултате доказивања. Оцена доказа је сложена
мисаона операција којој претходи низ радњи којима се судија припрема за дефинитивну оцену
доказног средства. Судија најпре оцењује да ли је нека чињеница правно релевантна или није и да
ли она може да буде предмет доказивања. Суд испитује поузданост доказног средства као извора
информација у доказивању, затим вредност информација. Коначно суд реконструише целину
догађаја и по слободној оцени оцењује резултате доказивања тако што само одлучује које ће
чињенице узети као доказне.
 Обезбеђење доказа

Појам – обезбеђење доказа је утврђивање чињеница извођењем доказа пре покренутог

поступка и у току њега, али пре но што извођење доказа дође на ред, према правилима о
редовном пословању у парници, кад постјои оправдана бојазан да се неки доказ неће моћи да
изведе или да ће његово доцније извођење бити отежано. Нпр. Сведок је тешко болестан, треба
утврдити квалитет лако кварљиве робе. Поступак за обезбеђење доказа је хитан. По својој
правној природи овај поступак је ванпарнични.

Претпоставке за обезбеђење доказа – да би се спровео поступак за обезбеђење доказа,

потребно је да буду испуњени следећи услови: да постоји предлог за обезбеђење доказа, да
постоји бојазан да доказ касније неће моћи да буде изведен или да ће његово касније извођење
бити отежано, да прети опасност да доказивање одређених чињеница неће бити могуће или ће
бити отежано и да је странка основано затражила да се спроведе поступак за обезбеђење доказа.

Предлог за опбезбеђење доказа – поступак за обезбеђење доказа покреће се предлогом.

Предлог је иницијална радња којом се покреће овај поступак. Може бити у усменој и писменој
форми. Предлог се подноси надлежном суду. Пре парнице, надлежни суд је нижи првостепени
суд на чијем подручју борави сведок кога трњба саслушати или на коме се налази обавештајни
предмет. У току парнице, предлог се подноси парничном суду. Странка која ставља предлог
означава противника – где се наводи име и презиме противника, пребивалиште, боравише...

Доказна средства у поступку обезбеђења – у поступку за обезбеђење доказа могу се изводити

докази сведоцима, вештацима и увиђајем. У поступку за обезбеђење доказа може се извести и
доказ слушањем странака. Доказ исправа се не изводи, јер исправа као извор сазнања о
чињеницама које су њоме засведочене, сама по себи представља обезбеђење доказа.

Поступак за обезбеђење доказа – спроводи суд који одлучује о предлогу. О предлогу који је
сачињен у току парнице, одлучује суд пред којим је поступак у току, а судија појединац нижег
првостепеног суда ако је предлог стављен пре парнице.

Поступак за обезбеђење доказа може да спроведе сам парнични суд или да то учини преко
замољеног суда. Суд доставља предлог противнику предлагача, ако је познат, ради изјашњења.
Ако противник није познат или му је непознато боравиште, те му се предлог не може доставити
ради изјашњења, суд му поставља привременог заступника. О постављању привремног
законског заступника није потребно да се издаје и објављује оглас.

Одлуку о предлогу суд доноси не чекајући изјашњење противника јер постоји опасност од
одлагања. Извођење доказа ради обезбеђења врши се на посебном рочишту које суд одређује
решењем којим усваја предлог. У току поступка о коме се изводе докази ради обезбеђења суд
саставља записник. Суд је дужан да без одлагања о изведеним доказима обавести противну
странку, ако она није учествовала у поступку.

Трошкови поступка за обезбеђење доказа – претходно сноси предлагач – ови трошкови улазе
у парничне трошкове.

Употреба доказа изведених ради обезбеђења – поступак ради обезбеђења спроводи се ради
употребе изведеног доказног средства у парници. Овим доказима могу се користити обе
парничне странке у истој или каснијој парници, као и у њиховој каснијој парници са неким
другим лицем.
 77. Увиђај и исправе

Увиђај

Појам и значај – увиђај је доказно средство које омогућава судији да он сам, непосредно,
својим чулним опажањем, дође до сазнања о једној чињеници и формира уверење о њеној
истинитости. Увиђајем се сазнају садашње чињенице које се могу непосредно чулно опазити.
Предмет увиђаја су ствари и људи. И исправе, као ствари, могу бити предмет увиђаја (нпр. Суд
утврђује а ли је неки тестамент фалсификован). Да би се извршио увиђај потребно је да предмет
увиђаја постоји у тренутку кад се изводи овај доказ. Увиђај врши суд сам или уз суделовање и
помоћ судског вештака.

Значај увиђаја је у томе што он представља непосредно средство сазнања које код судије ствара
извесност, као највиши степен уверења о истинитости чињенице у питању.

Дужност да се омогући увиђај – странка је дужна да омогући суду да се изврши увиђај чулним
опажањем предмета увиђаја. Кад се обавештајни предмет налази код странке, она је дужна или
да ствар донесе пред суд или да омогући приступ ствари. Ако странка одбије да то учини, суд је
не може принудити да ради увиђаја ствар преда или омогући приступ ствари. За случај да
странка одбије да то учини, суд ће слободно ценити значај тог одбијања. На исти начин суд
поступа и кад странка намерно уклони, оштети или уништи предмет увиђаја или одбије дља
објасни како је до тога дошло.

Уколико се обавештајни поредмет налази код трећег лица, суд ће га позвати да ствар преда или
да је покаже ради увиђаја. Трећа лица су дужна да предају обавештајни предмет ако по
правилима грађанског права постоји дужност трећих лица да ствар предају или покажу. Пре но
што донесе решење којим се наређује трећем лицу да ствар преда или покаже ради увиђаја, суд
ће позвати треће лице да се изјасни.

Ако треће лице не поступи по решењу суда којим му је наложено да ствар преда или покаже
ради увиђаја, суд може да донесе решење о кажњавању.

Треће лице има право на накнаду трошкова које је имало у вези са доношењем предмета
увиђаја у суд.

Време и место увиђаја – извођење доказа увиђајем врши се у стадијуму главне расправе.
Увиђај се изводи на рочишту за главну расправу, у судској згради или ван ње. Кад је предмет
увиђаја ствар која се не може домети у суд или би њено доношење проузроковало знатне
трошкове, увиђај се врши на лицу места. Уколико суд суди у колегијалном саставу, увиђај
изводи веће или председник већа као одређени судија, ако то веће закључи.

Извођење доказа увиђајем – извођење доказа увиђајем наређује суд доказним решењем које
треба да садржи: доказну тему, тачно одређен предмет увиђаја, место и време увиђаја.

Доказ увиђајем изводи парнични суд. Изузетно, он се може извршити и преко замољеног
судије. Доказ увиђајем може да се врши и уз суделовање и помоћ судског вештака или уз
суделовање и помоћ судског вештака или уз саслушање сведока.

ЗПП предвиђа могућност да се увиђај, у целини или делимично, снима оптичким или тонским
уређајима за оптичко или тонско снимање на рочишту.
 Исправе

Појам и значај – Исправе су телесни предмети на којима је одређеним писаним знацима

изражена нека мисао. За појам исправе није од значаја материјал од кога је предмет сачињен
(хартија, платно, дрво, метал), од кога су знаци исписани (мастило, оловка, боја) или врста
знакова (писана, штампана, стенографски знаци). Потпис издаваоца исправе не улази у појам
исправе али је од значаја за њену доказну вредност. Исправа представља доказ о садржини
неког правног односа.

Исправе су предмети који се по својој садржини разликују од обавештајних ствари, које су

предмет увиђаја.

Значај исправе је у томе што су оне најстарија и доста честа доказна средства. Субјекти
правних односа често користе писмену форму приликом закључења правних послова или је
писмена форма битна за настанак правног посла.

Врсте исправе – постоје тазличите врсте исправе које се међусобно разликују по издаваоцу, по
садржини, по истниотости. Поједине врсте исправа имају значај због саме доказне вредности
исправе и због допуштености противдоказа.

Исправе могу да буду јавне и приватне с обзиром на издаваоца. Јавне исправе су оне исправе
које су издали надлежни државни органи у оквиру своје надлежности или други органи у
границама својих овлашћења одређених законом, организације или одређена лица у вршењу
јавних овлашћења.

С обзиром на садржину исправе могу да буду диспозитивне и доказне. Диспозитивне исправе

су исправе које садрже изјаву воље којом се заснива, мења или укида неки правни однос. Оне
су саставни део акта који се њима доказује (нпр. Меница, уговор о поклону). Доказне исправе
су сачињене да би се њима засведочио неки догађај (нпр. Извод из мкр).

Исправе могу да буду са и без потписа. Потпис може бити легализован, кад је потврђена
аутентичност потписа издаваоца исправе.

Исправе могу да потичу или да не потичу од издаваоца.

Могу бити у оригиналу (изворник) и у препису. Изворник потиче од издаваоца, с тим што
изворна исправа може бити сачињена у једном примерку (уникат) или у више равногласних
примерака од којих је сваки оригинал (нпр. Уговор). Препис (копија) је текстуална
репродукција оригиналне исправе и он може бити прост или оверен.

Исправа може бити коришћена у целости и у изводу. Извод је скраћени препис једног дела
једне исправе.

Исправа се може користити у оригиналу или у преводу. Превод исправе је оригинална исправа
сачињена на неком страном језику која се подноси на службеном језику суда.

Посебна врста исправе су веродостојне исправе. То су оне исправе којима се, с обзиром на
издаваоца или на садржину, доказује са великим степеном вероватности постојање неког
потраживања.
Истинитост исправе – исправа је истинита (аутентична) ако су испуњена два услова: ако
потиче од издаваоца и ако није измењена њена садржина. Истинитост једне исправе се
претпоставља. Ако се појави сумња суд ће затражити објашњење.

Доказна снага исправе – исправе су, по правилу, поуздана доказна средства јер обезбеђују
сазнање о спорним чињеницама. Појединие чињенице се могу доказивати само исправама.

У погледу доказне снаге исправа које су коришћене као доказ, закон ограничава право
парничног суда да у складу са начелком слободне оцене доказа оцењује њену доказну вредност.

Суд цени доказну снагу исправе, по начелу слободне оцене доказа, само када су у питању
приватне исправе. Приватне исправе не везују суд. Сматра се да садржина исправе изнад
потписа потиче од издаваоца. Издавалац може да оспори истинитост садржине исправе тако
што оспорава аутентичност потписа.

Понуда доказа исправом – странка која се позива на исправу као доказ за своје наводе, дужна
је да испрљаву индивидуализира и да је поднесе. Странка индивидуализира исправу тако што
означава оне елементе исправе по којима се исправа односи, место и датум сачињавања. То су:
име издаваоца, предмет на који се исправа односи, место и датум сачињавања.

Уколико странка не може да приложе или покаже исправу јер се она код ње не налази, дужна је
да назначи где се налази оригинал да би он могао да се прибави за главну расправу.

Уз исправу која је сачињена на страном језику подноси се оверени препис те исправе састављен
на језику који је у сл.употреби суда.

Прибављање оригиналне исправе – кад се оригинална исправа налази код државног или
другог органа, код организације или лица којима је поверено вршење јавног овлашћења, а сама
странка не може да прибави исправу од њих, суд исправу прибавља по сл.дужности или на
предлог странке.

Едициона дужност – је дужност имиаоца исправе да преда (изда) исправу ради извођења
доказа. Исправа може да се налази код самог доказиваоца, код његовог парничног противника и
код трећег лица.

а) Кад се доказивалац, да би доказао своје наводе, позива на исправу која се код њега налази
дужан је да ту исправу преда. Странка не може да ускрати подношење исправе: 1) ако се она
сама на исправу позвала као доказ својих навода, 2) ако је реч о исправи коју је по закону
дужна да преда или да јој покаже, или 3) ако се ради, с обзиром на садржину исправе, о исправи
која се сматра заједничком за обе странке.

б) Кад се доказивалац позива на исправу која се налази у рукама његовог парничног

противника, дужан је да је индивидуализира, да учини вероватним да је она код парниног
противника и да захтева од суда да му суд наложи да поднесе исправу или да обавести суд где
је исправа и шта се са њом догодило.

Извођење доказа исправом – суд изводи доказе исправом тако што на рочишту прегледа и
чита оригиналну исправу. Ако је поднет препис (обичан или оверен), суд цени да ли ће
веровати препису или неће. Доказ се изводи непосредно, а резултат доказа се уноси у записник.
Исправа у облику тонског или оптичког записа – странка која предлаже извођење доказа о
одређеној чињеници може да понуди, као доказ исправу у облику тонског или оптичког записа
који садржи изјаву лица које има сазнање о конкретној чињеници и да поднесе, као доказ
тонски или оптички запис његове изјаве. Тонски или оптички запис представља исправу коју ће
суд, ако је странка прибави и суд дозволи извођење доказа о тој чињеници или чињеницама,
преслушати или прегледати исправу у форми тонског или оптичког записа или може одлучити
да путем конференцијске везе непосредно комуницира са лицем које треба да да изјаву.

Исправа у виду тонског или оптичког записа коју подноси странка мора да има одређену
садржину.

Исправа која супституише сведочење – уместо саслушања сведока, законодавац је предвидео

да доказ може да буде и писана изјава лица које има нека сазнања о битним спорним
чињеницама. Иако се, у суштини, ради о извођењу доказа исправом и супституцији сведочења,
законодавац је ту одредбу унео у одредбе које се односе на саслушање сведока.

Разлика између сведока и лица које даје писану изјаву, и које законодавац назива сведоком, јер
у томе што је, према изричитој одредби закона, сведок дужан да одговоре даје усмено, док лице
које даје писмену изјаву само саставља исправу одређене садржине.

Законско решење да писана изјава супституише усмено сведочење несумњиво је корисна за

ефикасност поступка јер елеминише могућност да суд позива сведоке за које се, касније,
испостави да је њихово саслушање било непотребно јер немају чулна сазнања о спорним
чињеницама или нису у стању да репродукују своја чула.

Исправа са налазом и мишљењем приватног вештака као доказ („приватни налаз и

мишљење“) – ЗПП (2011) предвиђа могућност да странка уз свој поднесак (тужбу,
противтужбу, или одговор на тужбу), приложи исправу која садржи налаз и мишљење вештака
одговарајуће струке ради утврђивања или разјашњења неке чињенице за коју је потребно
стручно знање којим, по њеном мишљењу, суд не располаже.
 78. Сведоци, вештаци и саслушање странака

Сведоци

Појам – Сведоци су трећа лица, различита од судија и странака, која суду саопштавају своја
сазнања на основу својих чулних запажања. Сведок може бити само физичко лице. Сведоци су
често доказна средства.

Дужност сведочења – сведочење је општа дужност коју имају не само грађани једне државе,
већ и странци који се налазе на њеној територији. Изузетак од опште дужности сведочења
односи се само на лица која уживају дипломатски имунитет. Извођење доказа саслушањем
сведока са диплоатским имунитетом тражи се дипломатским путем од државе чији је он
држављанин, а изводи се замолним путем.

Повреда опште дужности сведочења повлачи санкције: новчана казна, лишење слободе и
одговорност за накнаду штете.

Способност сведочења – има свако физичко лице које је у стању да пружи суду обавештења о
чињеницама које се доказују. На њено постојање не утичу: узраст, здравствено стање,
заинтересованост, начин сазнања чињенице и друге околности. Суд је дужан да у сваком
конкретном случају оцени да ли посотји способност за сведочење. Способност за сведочење не
постоји ако код сведока постоји физички недостатак који га спречава у одређено мчулном
запажању или му стање свести не дозвољава да репродукује своја запажања.

Допуштеност сведочења – сведочење није допуштено иако је сведок способан за сведочење

ако би он својим исказом повредио дужност чувања службене или војне тајне. Тек кад га
надлежни орган ослободи ове дужности, сведочење је допуштено.

Понуда и наређивање доказа – доказ саслушањем сведока нуде странке. Странка која нуди
доказ сведоцима дужна је да означи: чињенице о којима сведок треба да се изјасни и име и
презиме сведока, његово занимање и боравиште.

Позивање сведока – суд позива сведока достављањем позива који има одређену садржину. У
позиву се наводи име и презиме сведока, време и место доласка пред одређени суд, предмет по
коме се позива и назначење да се позива као сведок. У позиву се сведок упозорава на последице
неправданог изостанка и на право на накнаду трошкова.

Законом су предвиђена одступања у погледу позивања сведока. Болесни или стари сведоци не
позивају да дођу у суд ради саслушања; суд доноси решење и одређује да се они саслушавају у
месту где бораве. У том случају њих може саслушати сам суд или ће одредити да то учини
замољени судија уколико не бораве на подручју парничног суда.

Сведок је дужан да се одазове на позив суда да сведочи. Он има право да захтева да му се

унапред плате путни трошкови да би могао да се одазове на позив суда ако је суд у који је
позван као сведок ван његовог места боравишта. Сведок може бити саслушан пред парничним
и пред замољеним судом.
Права сведока – сведок је учесник у ширем смислу у поступку који у парници не предузима
парничне радње. Кад даје свој израз, сведок испуњава општу дужност сведочења и служи као
доказно средство. Сведок у поступку има и права и дужности. Сведок има следећа права:

1) Право на поштивање његове личности – право да не буде вређан;

2) Право на ускраћивање сведочења о ономе што му је странка поверила као пуномоћнику

или исповеднику или је сведок сазнао за одређене чињенице као адвокат, лекар, јавни
бележник или у вршењу неког другог позива, а постоје дужности чувања професоналне
тајне;

3) Право да буде упозорен на право да ускрати сведочење;

4) Право на ускраћивање одговора на поједина питања кад постоји законом предвиђени

важни разлози (ако би сведок својим одговором изложио тешкој срамоти, знатној
имовинској штети или опасности од кривичног гоњења себе или одређени круг крвних
сродника, брачни друг итд); председник већа је дужан да упозори сведока на ово право;

5) Право да одбије сведочење ако би својим исказом повредио дужност чувања службене
или војне тајне, а те дужности није ослобођен;

6) Право на накнаду трошкова (путних, исхране итд) и накнаду изгубљене зараде:

7) Право да изјављује правни лек против сваке одлуке којом је одлучено о његовом праву
или дужности.

Дужности сведока -