1.

Однос парничног и ванпарничног поступка

Правило је да су парнични и ванпарнични суд назависни у одређењу сопствене надлежности,

односно ненадлежности, тако да самостално оцењују да ли се ради о парничној или
ванпарничној ствари.

То има за последицу да тзв. деклараторне одлуке донете у једној, односно другој врсти поступка
не обавезују суд у другој врсти поступка. ЗПП садржи посебна правила о решавању сукоба
надлежности између парничног и ванпарничног суда.

Принцип је да закон ову колизију решава тако што даје примат надлежности парничног суда, као
и процесним радњама предузетим у парничном поступку.Према члану 19. ЗПП, суд ће, до
доношења одлуке о главној расправи, решењем обуставити парнични поступак, ако нађе да би
поступак требало спровести у складу са одредбама ванапрничног поступка.

У случају да је парнични суд у међувремену спровео одређене парничне радње, такве радње су
валидне и у ванпарничном поступку који се наставља пред надлежним судом.

Ако је ванпарнични суд утврдио да решава о правној ствари за коју је надлежан парнични суд,
поступак ће се обуставити решењем.

Процесне радње које је евентуално у међувремену спровео, мораће да се опет спроведу у

парничном поступку, јер њехово неспровођење има за последицу да се одлука суда побија по
жалби због битних повреда одредаба парничног поступка.

Ако је одлука суда о једној правној ствари донета у погрешној врсти поступка, она није
непостојећа, већ једино може да се побија редовним и ванредним правним средствима.

Принципијелно би требало поћи од става да одлуке парничног суда обавезују ванпарнични и

обрнуто.

НПР: Ванпарнични суд који одлучује о расподели заоставштине је везан пресудом парничног суда
о разводу брака; Парнични суд који одлучује о пуноважности правног посла је везан одлуком
ванпарничног суда о лишењу пословне способности.

Проблематична је везаност суда правоснажним одлукама донетим у једној, односно другој врсти
поступка јер су другачији обим и границе правоснажности одлука.

Правило је да је ванпарнични суд везан правоснажним одлукама донетим у парничном поступку

(када је парнични суд одлучио о праву својине на непокретности, оваква одлука обавезује
ванпарнични суд у земљишнокњижном поступку).

Када је случај обрнут, одлука донета у ванпарничн поступку обавезује парнични суд само ако постоји
идентитет странака и идентитет предмета спора, a такав случај ће бити у неправим ванпарничним стварима
у којима постоје супротстављени интереси учесника.
 2. Појам, значај и правна природа ванпарничног поступка

Појам и значај - Под ванпарничним поступком подразумевамо скуп процесних норми које
уређују постојање грађанског суда и учесника приликом решавања тзв. ванпарничних ствари. У
ванпарничном поступку се не решавају спорови у материјалноправном смислу. Спорове решава
суд у парничном поступку.

Општи ванпарничи поступак не постоји. Закон регулише посебне поступке у различитим

ванпарничним стварима. Уз знање основних принципа ванпарничног поступка, студенти могу лако
и самостално да примене правила која важе за сваки ванпарнични поступак понаособ.

Правна природа - Основни субјект ванпарничног поступка је суд. Ово је битно, јер када суд
одлучује у ванпарничним стварима тада он мора да пружи учесницима у поступку све оне
гаранције које се тичу његове независности и непристрасности.

Што се тиче самог ванпарничног поступка он је по предметима о којима се одлучује, логици и

дејствиа одлука које се доносе много ближи управном него парничном поступку. За правилно
разумевање ванпарничног поступка треба заборавити редован ток парнице. Такође у
ванпарничном поступку постоји изузетно тесна веза процесног и материјалног права.
 3. Предмет ванпарничног поступка

Ванпарнични поступак је део грађанског поступка у коме се одлучује о ванпарничним стварима. То

је судски поступак и поступак у коме се решавају грађанске (не и управне) неспорне ствари.

Ванпарнична ствар је лична, породична, имовинска или друга неспорна ствар. Ванпарнична ствар
је и свака друга правна ствар која се не темељи на спору, чак и када Законом није изричито
предвиђено да се решава у ванпарничном поступку. Да би се и оваква правна ствар решавала у
ванпарницном поступку, неопходно је:

 да је за њено решавање надлежан суд, а не орган управе.

 да се у поступку не истиче да постоји повреда или угрожавање субјективног права.
 да о овој ствари не може да се води парница због немогућности да се успостави
двостраначки однос у поступку.

Темељем закона у ванпарничне ствари спадају:

1) Праве ванпарничне ствари - То су оне ствари у којима не постоји супротстављен интерес

учесника у поступку. Између учесника може да постоји де фацто спор, али не и спор у
материјалноправном смислу. У праве ванпарничне ствари спадају све оне у којима се одлучује о
статусу физичких лица: а) поступак лишења пословне способности; б) поступак за задржавање
лица у лудници; в) проглашење несталог лица за умрло и доказивање смрти; г) продужење
родитељског права; д) давање дозволе за ступање у брак; ђ) поступак за утврђење радне
способности.

У праве ванпарничне ствари спадају и правне ствари које су имовинскоправног каратера, ствари
чије решавање непосредно одређује имовинскоправну позицију учесника у ванпарничном
поступку: а) расправљање заоставштине; б) земљишнокњижне ствари; в) протест менице и чека;
г) састављање, потврђивање, чување и поништај исправа.

2) Неправе ванпарничне ствари - Овде спадају имовинскоправне ствари у којима постоји

супротстављен интерес учесника: а) одређивање накнаде за експроприсану имовину; б) уређење
управљања и коришћења заједничке ствари; в) деоба заједничке ствари или имовине; г) уређење
међа; д) признање страних судских и арбитражних одлука.

Ове ствари би се могле решавати и у парничном и у управном поступку, међутим законодавац за

њих предвиђа ванпарнични поступак. Ванпарнични поступак је превентиван, јер се нпр. поступком
за уређење међа или деобу заједничке ствари спречава самовлашће и наступање штете.

Ванпарнични поступак је заштитни, јер се његовим вођењем штити правни положај, личност, и
здравље учесника којима је таква заштита потребна. У свим овим поступцима се примарно
остварује јавни интерес, тј. правни мир и сигурност.
 4. Сходна примена одредаба ЗПП-а на ванпарнични поступак

Норме ЗПП-а се не примењују на ванпарнични поступак супсидијерно, већ сходно. Сходна

примена значи да се норме ЗПП-а примењују тек када није друго изричито одређено у ЗВП. То
значи и еластичност, односно могућност примене ЗПП само када је таква примена у складу са
циљем и начелима ванпарничног поступка.

Тако нпр. принципи о искључењу и изузећу судије садржани у ЗПП се приењују и на ванпарнични
поступак али се при томе узимају у обзир специфичности ванпарничног поступка. појам странке у
парници прилагођава се појму учесника у ванпарничном поступку те се постојање разлога за
искључење судије цене у односу на појам учесника у ванпарничном поступку.

Многи институти парничног поступка нарочито они који су везани за појам странке, тужбенису
применљиви у ванпарничном поступку.
 5. Начела ванпарничног поступка

Начела ванпарничног поступка – Сходно циљевима и сврси ванпарничног поступка, у

њему важи начело официозности, истражно начело, начело материјалне истине, начело
судске заштите учесника, начело саслушања учесника.

1) Начело официозности - Ванпарнични поступак покреће суд, по правилу, по службеној

дужности. Нпр: Пунолетни А се коцка, опија се, доводи у питање егзистенцију своје породице.
Његов сусед Б је о томе обавестио свог пријатеља С који је судија општинског суда. Судија С је
дужан да покрене поступак за лишење пословне способности или поступак за задржавање у
здравственој организацији неуропсихијатрије, ако на било који начин сазна за околности које
спадају у диспозицију оне правне норме чије испуњење повлачи обавезу смештаја у лудницу или
лишење пословне способности.

Иницијативу за покретање поступка могу да дају и овлашћени предлагачи - орган старатељства,

сродници. Међутим, подношење предлога суду не значи и да је ванпарнични поступак покренут.
Подношење предлога суду има само значај у оквиру општег права на судску заштиту према којем
је суд дужан да овакав предлог размотри у погледу његове допуштености и основаности.

Суд није везан садржином предлога за покретање поступка, осим у неправим-контенциозним

ванпарничним стварима. У ванпарничном поступку нема слободне диспозиције прецесним
радњама, тј. нема преиначења или повлачења тужбе, одрицања или признања захтева, признања
чињеница, судског поравнања.

Суд окончава поступак, онако како га је и започео, по службеној дужности. Изузетно, неки облици
ванпарничног поступка не покрећу се по службеној дужности, већ само по предлогу овлашћеног
лица. Овлашћење за покретање поступка се цени према нормама ЗВП и материјалног права.

Општи именитељ који би одредио који се ванпарнични поступак покреће по службеној дужности,
а који по предлогу овлашћеног предлагача није могућ. Нпр. поступак за проглашење лица за
умрло је права ванпарнична ствар, а поступак се покреће по предлогу јавног тужиоца или лица
које за покретање има непосредни правни интерес.
2) Истражно начело, материјална истина и оцена доказа - Суд поступа у ванпарничном поступку
инквизиторски, тј. он је дужан да утврди и оне чињенице, те да изведене и оне доказе које
ученици у поступку не помињу и не предлажу. У ванпарничном поступку суд не одлучује о
основаности тврдњи странака, већ тежи да истинито утврди чињенице од којих зависи правилна
примена императивне материјалноправне норме.

У том смислу, чак и признање чињеница не ослобађа суд да и другим доказним средствима
правилно утврди постојање чињеница које су вазне за доношење одлуке. Суд доноси одлуку на
основу слободне оцене доказа. Обим утврђења чињеница и потреба за извођењем доказа
омеђени су границама диспозиције материјалноправне норме коју суд утврђује и чију правну
последицу примењује у ванпарничном поступку.

3) Начело заштите учесника у поступку - У статусним и имовинским ванпарничним стварима суд је

дужан да се стара о заштити интереса и права странка које из било ког разлога то нису у стању да
саме чине. Суд је у овим поступцима дужан да о њиховом покретању увак обавести орган
старатељства, те да тај орган позива на рочисте и доставља му поднеске учесника. Суд је, даље,
дужан да утврђује стање здравља ових лица, те да по службеној дужности донесе и одлуку о
враћању пословне способности.

4) Остала начела ванпарничног поступка – У ванпарничном поступку важи начело писмености.

Важи начело саслушања странака, док се начело контрадикторности не примењује. Не важи
начело јавности, ваћ је општа јавност увак искључена.
 6. Субјекти ванпарничног поступка

Врсте – Субјекти у ванпарничном поступку јесу суд и учесници ванпарничног поступка.

1) Суд - За спровођење ванпарничног поступка стварно је надлежан основни суд. У статусним

ванпарничним стварима, месно је надлежан суд на чијој територији се налази пребивалиште,
односно боравиште лица у чијем интересу се поступак води. У осталим ванпарничним стварима,
месна надлежност се одређује према пребивалишту предлагача. Поступак води судија појединац.

Не примењује се правило перпетуатио фори, јер суд који је запоцео поступак може увек да уступи
предмет другом суду чија надлежност постоји према измењеним околностима, ако то налазу
разлози целисходности и заштите интереса ученика у поступку.

2) Учесници – У ванпарничном поступку не постоје странке, већ само учесници. Појам учесника у
ванпарничном поступку се стриктно везује за адресате материјалноправне норме, односно за
постојање стварне легитимације. У правим ванпарничним стварима, лице по чијем предлогу се
покреће поступак се назива предлагач. Ако се поступак покреће по службеној дужности, лице о
чијим правима и интересима се одлучује је учесник. У контенциозним ванпарничним стварима,
учесници се називају предлагачем и противником предлагача.

Разликујемо формални и материјалноправни појам учесника.

а) Материјалноправни учесник је лице о чијим правима и обавезама одлучује у поступку, као и

лице чији је статус или имовинскоправни положај тангиран одлуком ванпарничног суда. Ова лица
су материјалноправни учесници, без обзира да ли формално учествују у поступку. Нпр. у
оставинском поступку, учесници су сви наследници и легатари. У контенциозним ванпарничним
стварима, појам материјалног ученика се поклапа с појмом формалног учесника.

б) Формални учесник у поступку који се покреће по службеној дужности - У овим поступцима

формални учесник је свако лице, односно орган коме закон даје овлашћење да поднесе предлог
за покретање поступка или да предузима процесне радње. Ако то лице заиста и предузме
процесне радње на чије предузимање га овлашћује закон, оно је формални учесник у поступку.
Формални учесник у оваквим поступцима може да буде само неко лице из круга лица која су
уједно и материјалноправни ученици.

Материјалноправни учесник постаје формални учесник:

* када се у поступку одлучује о његовим правима и интересима.

* када предузима процесне радње.

Нпр: А има бабу Б и деду Д. Б поднесе предлог суду да се А лиши послевне способности. Д не
уцествује у поступку, али изјави жалбу на одлуку суда. У овом примеру, материјалноправни
учесници су А, Б и Д; а формални учесници су само А и Б. Д постаје формални учесник тек кад
изјави жалбу.

Б и Д су материјалноправни учесници, јер им закон даје овлашћење да поднесу предлог за

покретање поступка и због тога спадају у круг лица која су по закону дужна да издржавају унука.
Одлука суда у ванпарничном поступку тангира њихову имовинскоправну позицију.

в) Формални поступак који се води по предлогу странке - У контенциозним ванпарничним

поступцима, формални учесник је свако лице коме закон даје право на покрене поступак
(материјалноправни и формални учесник се поклапају). Пример: предлог за деобу заједничке
ствари подноси поверилац једног од заједничара.

Значај разликовања формалног и материјалног учесника:

 суд је дужан да саслуша формалног учесника;

 разлози за искључење и изузећа судије се одређују према кругу материјалних учесника, не
формалних.
 као сведоци се не могу саслушати лица која имају својство формалних учесника, док
сведочити могу материјални учесници, ако се у поступку не појављују као формални учесници.
 7. Одлуке и правни лекови у ванпарничном поступку

Суд одлучује у ванпарничном поступку у форми решења. Решење мора да буде

образложено када је против решења допуштена посебна жалба. Ванпарнични суд
самостално одлучује и о претходним питањима када о њима није већ правоснажно решио
други суд или државни орган у другој врсти поступка. Када постоји спор о чињеницама,
суд прекида поступак и упућује странке на парницу.

Учесник који је упућен на парницу, дужан је да је покрене у року од 30 дана.Када учесник

не покрене парницу у року, ванпаарнични суд је дужан да оконча поступак, да сам реши
претходно питање и донесе одлуку у главној ствари. Треба нагласити да су парнични и
ванпарнични суд независни у одлучивању, укључујући и одлучивање о претходним
питањима.

Првостепено решење којим се поступак окончава побија се жалбом која може да се

изјави у року од 15 дана. Уложена жалба не мора да има суспензивно нити деволутивно
дејство (суд може да одлучи да жалба не задржава извршење решења када за то постоје
важни разлози ). О жалби не мора нужно да одлучује виши суд, јер и сам првостепени суд
може, када је жалба изјављена, да донесе ново решење којим преиначује или укида
жалбом побијано решење.

Рок за изјављивање жалбе није преклузиван, тј. првостепени суд је дужан и

неблаговремену жалбу да достави другостепеном суду, који може (не мора) да одлучује и
о неблаговремено поднетој жалби. Да би првостепени суд укинуо или преиначио решење
или да би другостепени суд могао да одлучује о неблаговременој жалби, нужно је да нова
одлука суда не дира у права учесника, односно других лица која се заснивају на
побијаном решењу. У ванпарничном поступку је начелно допустена ревизија.

Предлог за понављање поступка се јавља у два случаја: У првом он се третира као

неблаговремено поднета жалба. У другом он се третира као предлог за понављање
поступка, тек ако другостепени суд нађе да нема услова да одлучи о предлогу као о
неблаговременој жалби. Тада о предлогу за понављање поступка одлучује првостепени
суд.

Када је поднет предлог за понављање поступка, првостепени суд не може да преиначи или укине
своје решење, премда се такав предлог сматра неблаговременом жалбом. Након провоснажног
окончања ванпарничног поступка учесници могу да поведу и тзв. корективну парницу (или
управни поступак) о истом захтеву о коме је одлучено у ванпарничном поступку .

Право на улагање правних лекова имају сви материјалноправни учесници, без обзира да ли су
наступали као формални учесници.
 8. Правоснажност решења у ванпарничном поступку

Питање правоснажности решења које доноси суд у ванпарничном поступку је једно од

најсложенијих питања грађанског процесног права јер задире дубоко у проблем важења
правних аката уопште. Проблем правоснажности у ванпарничном поступку далеко је
ближи проблему важења и дејства правних аката које доносе управни органи. Увек треба
имати на уму циљ ванпарниног поступка а циљ није да се једном за свагда и обавезујуће
за странке у поступку реши спор.

ФОРМАЛНА ПРАВОСНАЖНОСТ - Ако формална правоснажност значи немогућност побијања

одлуке суда редовним правним лековима, у ванпарничном поступку не може да се говори о
формалној правоснажности, јер учесници могу да уложе жалбу и неблаговремено. Решење у
ванпарничном поступку може да стекне својство формалне правоснажности само:

а) када је жалба изјављена у року, а другостепени суд је о њој одлучио и одбио је као неосновану
или преиначио решење првостепеног суда.

б) када се учесник, односно када су се сви учесници, одрекли права на жалбу или од ње одустали
(онолико колико је то допустено у ванпарничном поступку).

в) када је поступак окончан судским поравнањем, ако је то допуштено.

МАТЕРИЈАЛНА ПРАВОСНАЖНОСТ - О материјалној правоснажности решења у ванпарничном

поступку може да буде говора само онда када је могуће да оно постане формално правоснажно.
Докле год одлука суда може да се побија редовним правним лековима, не може бити говора о
формалној нити материјалној правоснажности. Правилно је схватање да решења ванпарничног
суда не производе дејство материјалне правоснажности, ако се под овом подразумева негативно
дејство одлуке (не бис ин идем) и њено обавезујуће позитивно дејство у другим поступцима.

И сам ЗВП предвиђа изричито да решење донето у ванпарничном поступку не спречава учеснике
да о истом захтеву поведу парницу. Дакле, парнични суд који одлучује у истој правној ствари не
обавезује решење ванпарничног суда. Материјалној правоснажности решења донетог у
ванпарничном поступку противе се и принципи о временским границама правоснажности.

У ванпарничном поступку, учесници могу да износе нове чињенице и по жалби, те у

неблаговременој жалби, и то не само оне чињенице које су постојале у време када је донета
првостепена одлука, већ и чињенице које су настале од тог момента па све до доношења одлуке
суда у другом степену.

Дејство материјалне правоснажности може да се огледа само у ограниченом броју

кондемнаторних решења, донетих у поступку у коме је суд решио неправе ванпарничне ствари и
која су стекла својство формалне правоснажности и извршности.

Нпр: А и Б су заједничари на кући. У ванпарничном поступку, суд утврди да се деоба мора

извршити јавном продајом и поделом новца.
У оваквим ситуацијама, заједничари не могу у извршном поступку да тврде да је њихов
сувласницки удео већи него што је то одређено у решењу ванпарничног суда о деоби имовине.

За материјалу правоснажност подобне су све одлуке ванпарничног суда ција је садржина

негативна (нпр. ако је суд одбио предлог јавног тужиоца да се физичко лице прогласи умрлим, у
новом поступку на основу истих чињеница не би могао да изведе други правни закључак).

Питање правоснажности није кључно у ванпарничном поступку, јер није његов циљ да окамени
правно стање. Оно што је кључно за ванпарнични поступак јесте ко је, од када и у којој мери
обавезан да постује решење које је донео ванпарнични суд.
 9. Обавезујуће дејство решења, дејство укидања или преиначења решења у
ванпарничном поступку; трошкови поступка

Решење обавезује прво суд који га доноси и то од момента када он не може више да га
измени. Оно постаје перфектно у моменту када суд више не може да га измени. Учеснике
у поступку решење обавезује од момента када је објављено. Ако није објављено од
момента када им је достављено у статусним стварним ЗВП везује наступање правних
последица решења од његове правоснажности. Конститутивна решења производе дејство
ерга омнес.

Обавезујуће дејсво решења у поступцима пред другим судовима и органима – за

одлучивање у статусним стварима физичких лица искључиво је надлежан ванпарнични
суд, тако да други судови и државни органи не могу о питањима, као што су да ли је
нестало лице и умрло, да ли је физичко лице лишено пословне способности да одлучују
као о претходним питањима.

Ванпарнични суд и орган управе – ванпарнични суд је везан конститутивним актима

органа управе осим ако ови нису ништави. Пример: Суд одлучује о лишењу пословне
способности А који је држављанин СР Немаке,, али се тврди да је прирођењем и стекао
држављанство Србије. Од ове чињенице зависи директна међународна надлежност суда у
Србији, као и примена меродавног материјалног права.

Ако је у горњем примеру управни орган у Србији донео решење о натурализацији, тим
решењем је везан ванпарнични суд. Решења ванпарничног суда која су конститутивна
обавезују органе управе. Пример, орган старатељства је дужан да постави стараоцу лица
лишеном пословне способности.

Декларативним решењима ванпарничног суда орган управе није везан. Пример, у

оставинском поступку за тестаментарног наследника оглашен је А. Законски наследници Б
и Ц су упућени на парницу ради оспоравања пуноважности тестамента.

Орган управе није везан нити кондемнаторним решењима ванпарничног суда (деоба
имовине, висина накнаде за експроприсану имовину и сл.).

Ванпарнични суд и парнични суд – Позитивне конститутивне одлуке ванпарничног суда

обавезују суд у парници. С друге стране негативне одлуке ванпарниног суда у статусним и
другим стварима не обавезују парнични суд. Пример: јавни тужилац захтева да се А лиши
пословне способности. Суд одлучи да лишењу нема места. А прода ствар К у току трајања
ванпарничног посупка. Напослетку, А захтева у парници повраћај ствари, због ништавости
уговора.
Кондемнаторне и декларативне одлуке ванпарничног суда не обавезују парнични суд.
Преображајне пресуде донете у парници (развод брака) обавезују пранични суд. Исто
важи и за остале врсте пресуда које су донете када је ванпарнични суд упутио учеснике на
парницу.

Дејство укидања или преиначења решења у ванпарничном поступку – првостепени суд

је дужан да укине или преиначи своје решење када је изјављена жалба. Исто то може и да
учини другостепени суд поводом жалбе. ЗВП говори да у првом случају укидањем
решења не сме да се дира у права других учесника у поступку, док у другом случају
измена провостепеног решења не сме да вређа права других лица која су занована на
побијаном решењу. Ово значи да решење о укидању или преиначењу првостепеног
решења има дејство само ех нунц.

Трошкови поступка – ванпарнични суд о трошковима поступка одлучује слободно. У

имовинскоправним стварима у неправим ванпарничним поступцима, правило је да
учесници сносе трошкове на једнаке делове. Међутим, суд може да одлучи и другачије:

а) да висину трошкова одреди пропорционално сразмери имовинског права,

б) да одреди да учесник у чијем интересу се води поступак сноси све трошкове, те

в) да одреди да учесник који је дао повод поступку сноси читаве трошкове поступка.
 10. Поступак за лишење пословне способности

Поступак за лишење пословне способности се покреће када постоји сумња да пунолетно лице није
у стању да се стара о својим правима и обавезама због тога што је неспособно да нормално
расуђује. Материјалноправни разлози за лишење пословне способности се тумаче изузетно
рестриктивно тако да у њих не спадају нпр. алкохолизам или параноична стања.

Покретање поступка - Поступак се покреће по службеној дужности или на предлог лица која су
енумерисана у ЗВП (брачни друг, деца, родитељ, браћа, сестре и тд.) а може га поднети и само
лице које треба лишити пословне способности ако схвата значење и правне последице свог
предлога. Предлог мора да садржи чињенице на којима се заснива, као и доказе којима се те
чињенице чине најмање вероватним.

Спровођење поступка - Поступак је хитан. Суд је дужан да закаже рочиште на коме ће одлучити о
предлогу, те да на то рочиште обавезно позове орган старатељства, лице према коме се поступак
води, његовог стараоца, односно привременог заступника и предлагача. Суд је дужан да у
поступку изведе доказе предвиђене ЗВП, да саслуша стараоца као и друга лица која могу да дају
обавештења о животу и понашању лица против кога се води поступак.

Суд мора да одреди извођење доказа вештачењем које изводе најмање два лекара који дају
налаз и мишљење у присуству судије осим ако се обавља у здравственој установи. Суд може да
одреди да се лице смести у одговарајућу здравствену установу али најдуже 3 месеца, против које
се може изјавити жалба у року од 3 дана.

Одлука суда - Ако суд нађе да је предлог основан, донеће решење којим дотично лице лишава
пословне способности, потпуно или делимично. У случају делимичног лишења пословне
способности, суд је дужан да одреди послове које то лице може предузимати самостално. Када
решење постане правоснажно, суд га доставља матичару ради уписа у матичну књигу, органу који
води земљишну или другу јавну књигу непокретности, као и органу старатељства.

Враћање пословне способности - Суд је дужан да по службеној дужноси да прати здравствено

стање лица које је лишено пословне способности, те да одмах донесе решење о враћању
пословне способности када престану разлози због којих је лице лишено пословне способности.
 11. Поступак за задржавање у неуропсихијатријској установи

Смисао - Овај поступак се покреће и води ради заштите личности и здравља душевно болесног
лица, али и ради заштите других. Понакад је нужно да се душевно болесном лицу ограничи
слобода кретања.

Начин задржавања и лечења – пратећи догматику ЗВП разликујемо добровољно и принудно

задржавање у неуропсихијатријској установи.

Доборовољно лечење и задржавање подразумева сагласност лицац које се лечи. Да задржавање

не би било противправно мора да се стекну и следећи услови који се тичу сагласности: 1) оно се
даје писмено пред овлашћеним лицем у неуропсихијатријској установи и 2) у присуству два
пословно способна и писмена сведока који нису запослени у установи и нису крвни сродници
примљеног лица.

Принудно лечење - Када се неко принудно прима на лечење у установу, сама установа је дужна
да о томе обавести месно надлежно суд у року од 3 дана. Суд по службеној дужности покреће и
води поступак за задржавање у установи (то чини и када на било који начин сазна да је лице
примљени у установу).

Поступак се окончава тако што суд доноси решење о задржавању у року од 15 (евентуално 30)
дана. Оболели може одлуком суда да се задржи најдуже годину дана у установи, а ако установа
сматра да је потребно још, ондају дужна да 30 дана пре протека времена задржавања да о томе
обавести суд и предложи продужење.

Суд може и пре протека одређеног времена да донесе решење о пуштању лица, уколико утврди
да су престали разлози за његово задржавање. Против решење о задржавању је допуштена
жалба, на коју се примењују правила која важе за побијање решења о лишењу пословне
способности.
 12. Поступак за проглашење несталог лица за умрло и доказивање смрти

Предмет поступка и надлежност - У овом поступку се нестало лице проглашава за умро када више
не постоје сигурни докази да је оно живо. За одлучивање је месно надлезжн суд на чијем
подручју је настали имао последње пребивалиште, односно боравиште.

Материјалноправни услови - за проглашење несталог лица умрлим су да:

 последњих 5 година о њему није било никаквих вести, а има више од 70 година.
 последњих 5 година није било никаквих вести о његовом животу, а околности под којима
је лице настало чине вероватним да више није у животу.
 лице је настало у бродолому, пожару, саобраћајној насрећи или другој непосредној
животној опасности, а о његовом животу није било вести 6 месеци од престанка опасности.
 лице је нестало у току рата у вези са ратним догађањима, а о његовом животу није било
вести годину дана од престанка непријатељства.
Поступак - Предлог за проглашење може поднети свако лице које има непосредни правни
интерес, као и јавни тужилац. Поступак се спроводи у 3 сукцесивна стадијума:

а) У првом, суд проверава да ли су испуњене процесне и материјалноправне претпоставке за

вођење поступка, и ако оцени да јесу, онда одређује несталом лицу стараоца чији је задатак да
прикупи доказе о настанку, односно животу несталог лица и да их изнесе пред суд.

б) У другој фази, суд издаје оглас у коме наводи битне околности случаја и позива настало лице,
као и свако друго лице које зна нешто о његовом житову, да се без одлагања јаве суду.

в) Трећи стадијум почиње након истека рока од 3 месеца од објављивања огласа, и тада суд
заказује рочисте на коме се изводе докази, те ако се нађе да су се испунили услови, суд доноси
решење којим нестало лице проглашава умрлим.

Ако на основу изведених доказа суд нађе да су испуњени законски услови тада доноси решење о
проглашењу несталог лица за умрло. Правоснажно решење суда се доставља матичару, суду
надлежном за вођење оставинског поступка, органу старатељства и органу који води земљишу
или другу јавну књигу о непокретностиима.

Укидање или измена решења - Ово решење може да се укине уколико се дотично лице лично
јави суду, или уколико суд на било који начин сазна да је нестало лице живо. До измене решења
долази, уколико се накнадно сазна тачно време смрти, које се не поклапа са претпостављеним.

Доказивање смрти – поступак доказивања се води када је сигурно да једно лице није више живо
али та чињеница не може да се докаже исправа предвиђеним законима о матичним књигама.
Сходно се примењују правила поступка о проглашењу несталог лица за умрло. Једина разлика је
што огласни рок не сме бити краћи од 15 дана нити дужи од 30 дана.
 13. Поступак за продужење родитељског права

Предмет и циљ поступка - Предмет овог поступка је одлучивање о продужењу родитељског права
после пунолетства детета, када оно због душевне болести, заосталог душевног развоја, телесних
мана или других разлога није у стању да се само стара о својим правима и интересима, као и о
својој личности.

Судска пракса тумачи изузетно рестриктивно разлоге за продужење родитељског права. У такве
разлоге не спада бежање од куће, из школе, незавршетак основне школе, постојање говорне
мане.

Предлог и преступак - Поступак покрећу родитељи или орган старатељства. Предлог мора да буде
поднет пре пунолетства детета. Суд може да донесе решење о продужењу родитељског права и
кад је предлог поднесен касније ако су материјалноправни разлози за продужење постојали у
време наступања пунолетства.

У овом поступку се детету обавезно одређује старалац који га заступа. Стараоца поставља било
суд било орган старатељства. Поступак је хитан. Суд одлучује на рочишту на које позива орган
старатељства, дете, стараоца детета и његове родитеље.

На рочисту се саслушавају родитељи обавезно, а орган старатељства даје мишљење о

целисходности продужења родитељског пава.

У решењу у коме суд продужава родитељско право одређује, такође, и да ли се дете у статусу
изједначава с млађим или старијим малолетником.

Када престану разлози за продужење, суд је дужан по службеној дужности (или по предлогу
детета, родитеља или органа старатељства) да донесе одлуку да родитељско право престаје.
 14. Поступак за давање дозволе за ступање у брак

Надлежност и предмет поступка – О предлогу за давање дозволе за закључење брака месно је

надлежан суд на чијем подручју предлагач има своје пребивалиште/ боравиште. У поступку се
одлучује да ли ће се дозволити закључење брака када постоје отклоњиве сметње, те се брак
може закључити само на основу дозволе суда.

Правоснажно решење којим се дозвољава закључење отклања постојање сметње. Које су

отклоњиве (нпр. малолетство, тазбинско сродство и сл) а које неотклоњиве брачне сметње
регулисано је у ПЗ.

Предлог и поступак - Поступак се покреће на предлог лица које не испуњава услове за

пуноважност брака, а када оба вереника не испуњавају услове, онда се поступак покреће
заједничким предлогом. Предлог мора да садрћи личне податке о лицима која желе да закључе
брак, чињенице на којима се предлог заснива и доказе о тим чињеницама. Ако је предлагач
малолетан предлог мора да садржи и податке о његовим родитељима.

Предлог може да се повуче до правоснажности решења. Сматра се да је повучен и када један од

предлагача одустане од предлога. У пракси су најчешћи предлози које подносе малолетници
старији од 16 година.

У поступку суд свим доказним средствима утврђује да ли постоји слободна воља и жеља
малолетника да закључи брак и да ли је лице достигло телесну и душевну зрелост за вршење
права и дужности у браку. Да би утврдио ове околности суд обавезно:

1) прибавља мишљење здравствене установе,

2) саслушава подносиоца предлога без присуства родитеља,

3) саслушава родитеља или стараоца,

4) саслушава лице са коим малолетник намерава да закључи брак,

5) испитује лична својства, имовно стање и др. битне околности које се тичу малолетника и
лица са којим се закључује брак.

У решењу којим се дозвољава закључење брака суд ће навести лична имене лица између којих се
дозвољава закључење брака. Против решења којим се одбија предлог, жалбу може да изјави
само малолетник. Ревизија у овом поступку није допуштена.
 15. Поступак за одређивање накнаде за експрописану непокретности

Предмет поступка - Правило је да надлежни државни орган закључи споразум с власником

експроприсане непокретности о висини накнаде која треба да се исплати власнику.Такав споразум
се закључује у року од 2 месеца након што је решење о експропријацији постало правоснажно.
Споразум представља поравнање закључено у управном поступку, те је извршни наслов.

У ванпарничном поступку се одређује висина накнаде за експроприсану непокретност када се

корисник експропријације и ранији власник непокретности нису споразумели о висини накнаде
или када је њихов споразум оспорио јавни правобранилац.

Поступак – поступак тече тако што општински орган управе доставља суду на чијој територији се
налази непокретност без одлагања правоснажно решење о експропријацији. С обзиром на
предмет поступка ради се о неправом контенциозном ванпарничном поступку, који је хитан и
види се по службеној дужности.

О накнади за експроприсану непокретност суд расправља и одлучује у већу састављеном од

председника већа и двојице судија поротника. У овом поступку, заказивање рочиста је обавезно,
на коме се обавезно саслушавају корисник експропријације и бивши власник непокретности, те се
изводе докази о вредности непокретности које суд прибавља по службеној дужности (налази и
мишљења вештака). На рочисте се позива и јавни правобранилац, ако је он оценио да садржина
споразума иде на штету државе.

Учесници могу да се споразумеју о облику и обиму и висини накнаде за експроприсану

непокретност. Суд у том случају доноси решење које је засновано на споразуму учесника који има
и дејство судског поравнања. Ако учесници не постигну сагласност висина накнаде одређује се у
складу са проценомсвих околности случаја. Учесници су дужни да предвиде рок за испуњење
међусобних обавеза ако то они не учине то чини суд у решењу.

Решење о накнади - Суд доноси решење којим одређује облик и обим, односно висину накнаде.
Другостепено решење о накнади се не може побијати ревизијом. Трошкове поступка сноси
корисник експропријације, изузев трошкова који су изазвани неоправданим поступцима ранијег
власника непокретности.
 16. Поступак за уређивање управљања и коришћења заједничке ствари

Предмет поступка - Предмет поступка јесте уређивање начина управљања и коришћења

заједничке ствари сувласника, сукорисника и других заједничара. Свим овим ситуацијама је
заједничко да је за управљање и коришћење заједничке ствари потребна сагласност свих или
већине заједничара. Ако сагласности нема, о управљању и коришћењу ствари одлучује суд.
Између заједничара постоји спор који претходи покретању поступка, те стога овај поступак спада у
неправе, контенциозне ванпарничне поступка.

Предлог и поступак - Предлог може да поднесе сваки заједничар који сматра да је повређен у
праву управљања или коришћења заједничке ствари (нпр. заједничке просторије у згради).
Предлог мора да обухвати све заједничаре и мора да садржи потребне податке о заједничкој
ствари и разлоге због којег се поступак покреће. Право да поднесу предлог имају само они
заједничари који фактички користе ствар, а предлог се подноси суду на чијем подручју се ствар
налази

У овом поступку је рочиште обавезно, на којем суд прво позива заједничаре да закључе споразум,
па ако то и учине, он онда има дејство судског поравнања. Ако споразум заједничара изостане,
суд ће извести доказе и на основу њих ће донети решење којим уређује начин коришћења и
управљања заједничком ствари. Против решења суда није допуштена ревизија.

Упућивање на парницу - У овом поступку је предвиђен изузетак од правила да ванпарнични суд

самостално одлучује о свим претходним питањима. Када је међу заједничарима спорно право на
ствар поводом које се поступак води или је споран обим или удео у праву, суд ће упутити
предлагача да у одређеном року покрене парницу или управни поступак.

Ако учесник покрене поступак у задатом року, суд ће прекинути ванпарнични поступак до
окончања парничног (или управног) поступка, а ако учесник не покрене ове поступке у року, онда
ће се сматрати да је предлог повукао. Правоснажност решења ванпарничног суда није сметња да
се учесници доцније у парници позивају на својинска и друга стварна права у односу на ствар.

Привемене мере – циљ овог поступка јесте да одржи правни ред и мир, те спрече сукоби
учесника, односно заједничара. У том смислу ванпарнични суд може да привремено регулише
права учесникана управљање и коришћење заједничке ствари док се у парничном поступку не
реше својинскоправна питања везана за заједничку ствар. Ово ће бити нарочито нужно да би се
спречило самовлашће и наступање знатније штете по учеснике и ствар.
 17. Поступак за деобу заједничке имовине

Споразум учесника - Заједничари и сувласници могу да се изричито или прећутно споразумеју о

деоби заједничке ствари, односно имовине, а споразум производи дејство судског поравнања.

Предмет поступка - Деоба заједничке ствари или имовине се врши само ако о томе нема
споразума међу заједничарима. Поступак се покреће предлогом који може да поднесе сваки
заједничар. Предлогом морају да буду обухваћени сви заједничари, и он мора да садржи податке
о предмету деобе, уделима заједничара, и самим заједничарима..

Предлог за деобу се може поднети тек ако међу заједничарима, односно сувласницима нема
спора о својинским правима . Ако то није случај, онда се развргнуће врши у парничном поступку.
Ако постоји спор, ванпарнични суд прекида поступак и упућује предлагача на парницу. Ако
предлагач не покрене парницу у року од 30 дана, сматра се да је предлог повукао.Деоба може да
буде физичка и цивилна.

Поступак - Након пријема предлога, суд обавезно заказује рочиште на које позива све заједничаре
и лица која на предмету деобе имају стварна права.

Решење суда - Одлука суда се доноси на основу изведених доказа, нарочито саслушања учесника,
у складу са одредбама материјалног права. Решење ванпарничног суда је једна од ретких одлука
суда у ванпарничном поступку која прозиводи дејство материјалне правоснажности, које
представља извршни наслов и извршава се у оквирима ЗИП.

Суд ће извршити физичку деобу, а ако она није могућа онда цивилну.

Није могуће да суд досуди ствар само једном сувласнику, уз његову обавезу да осталим
сувласницима исплати вредност њихових делова, осим ако његове потребе не оправдавају да се
ствар додели управо њему.
 18. Поступак за уређење међа

Предмет поступка - У овом поступку, суд утврђује међе између суседних непокретности када су
међни знаци уништени, оштећени или померени, а суседи не могу споразумно да утврде границу.
Суд се овде не упуста у својинскоправна питања. Можемо да разликујемо три ситуације везано за
уређење међа: прва која се тиче поновног утврђења међа, друга која се тиче утрврђења нове
границе између суседа, трећа која се тиче исправке већ утврђене међе.

Предлог и поступак - Поступак се покреће предлогом који може поднети сваки од власника или
корисника суседних непокретности, кад је то законом одеређено онда предлог може поднети и
надлежни орган.

По пријему предлога, суд може заказати рочисте у суду на које позива ученике и покушава да они
постигну споразум око уређења међа. У случају неуспеха, суд заказује рочиште на лицу места и на
њега позива учеснике, геометре и сведоке.

У случају да предлагач не дође на рочиште, оно ће се ипак одржати уколико то предложи неко од
учесника (уколико то нико не уради, онда ће се сматрати да је предлог повучен). На рочишту суд
ће утврдити граничну линију између парцела и обележити је граничним знацима.

Решење суда - Суд се приликом уређења међа руководи следецим принципима:

* принципом јачег права.

* принципом последњег мирног поседа.

* правичношћу.

Овај редослед правила о уређењу међа је обавезан. Најјаче је право својине. Ова правила се
примењују само ако је вредност међне површине нижа од законом прописане суме. Ако је
вредност међне површине виша од 800 динара суд ће упутити предлагача на парницу и
обуставити ванпарнични поступак.

Ревизија није дозвољена.

 19. Поступак за састављање исправе

Састављање исправе и потврђивање садржине исправе – ЗВП говори о томе да се поступак

састављања и потврђивања садржине исправе спроводи када је за настанак права или
пуноважност правног посла потребно да он буде закључен у форми јавне исправе.

Начелно, настанак субјективног права или правног посла се не темељи на јавним исправама.
Стога, горе наведену норму треба примењивати на случајеве када то Закон изричито налаже или
када су странке својим споразумом предвиделе да одређени правни посао сачине уз присуство
судије. Ово је могуће на основу слободе уговарања и слободе избора форме правног посла. Тада
избором овакве форме исправа поприма обележје и дејства јавне исправе.

За састављање исправе месно је надлежан сваки општински суд. Исправу саствља судија у
просторијама суда а ван суда када учесник није способан да дође пред суд. Приликом састављања
исправе, судија најпре утврђује идентитет учесника који се утврђује на основу јавном исправом са
фотографијом или изјавама сведока. Потребно је и присуство два пунолетна сведока.

Судија испитује да ли учесници имају правну и пословну способност која се тражи за закључење
правног посла у питању, затим испитује да ли постоји слободна воља учесника да закључе правни
посао, дужан је и да учесницима објасни смисао правног посла и да им укаже на његове правне
последице.

Ако утврди да нису испуњене претпоставке за пуноважност правног посла, суд доноси решење
којим одбија да састави исправу.
 20. Састављање судског тестамента

Начелно, правила за састављање исправа примењују се мутатис мутандис и на састављање

судског тестамента, ако за овај правни посао није нешто друго одређено. Како је тестамент строго
формалан правни акт, нужно је да се форма састављања судског тестамента дословце испоштује у
супротном тестамент ће бити ништаван.

Судски тестамент може бити сачињен у присуству и без присуства сведока. У оба случаја судија
салушава слободно казивање завештаоца и уноси у записник његову изјаву, верно, онако како је
то завешталац учинио. У случају неспособности тестатора да јасно изрази своју вољу, судија је
дужан да постављањем питања помогне завештаоцу да изрази вољу.

Након што је судија сачинио записник, завешталац сам чита записник о тестаменту и дужан је да
изјави да је његова последња воља верно унесена. Ову изјаву судија такође уноси у записник.

Сведоци присуствују састављању судског тестамента када је тестатор неписмен, а тумачи када
тестатор не зна језик који је у службеној употреби, или је нем/глув. Сведоци не могу да буду:
потомци завештаоца, његови усвојени потомци, брачни друг и др. Сведоци идентитета могу
истовремено да буду и сведоци састављања судског тестамента.

Ништав је тестамент који је пред сведоцима сачинило слепо лице или који је сачинило лице пред
неписменим сведоцима. Сведоци и тумачи се потписују на самом тестаменту.

Када се записник о тестаменту састоји из више листова морају бити пришивени јемствеником, а
оба краја јемственика морају бити запечаћена судским печатом и сваки лист завешталац посебно
потписује. На крају записника мора бити означено и колико листова садржи тестамент.

За опозивање судског тестамента важе исте одредбе као и о његовом састављању. Опозивањее се
може извршити и на други начин: изричито, састављањем новог тестамента у било којој форми,
прећутно, располагањем имовином пословима интер вивос која је била предмет завештања,
конклудентно његовим уништењем и сл.
 21. Поступак за потврђивање садржине исправе (солемнизација)

У овом поступку, суд потврђује садржину приватне или друге нејавне исправе када је то законом
одређено. Од потврђивања исправе треба опет разликовати оверу потписа на приватној исправи.

Циљ овог поступка јесте да суд потврди садржину приватне исправе, односно да потврди да је
тачно оно што у њој пише. Такво потврђивање је нужно када нпр. иза извршног поверилац дође
до сингуларне сукцесије те је нови извршни поверилац дужан да доказује да је потраживање
правним послом прешло на њега, или када је нужно да се потврди садржина исправе која садржи
податке о сродству одређених лица како би она могла да остварују своја наследна права и сл.

На потрврђивање садржине примењују се правила која важе за састављање исправа.

Потврђивање садржине врши се тако што судија ставља потпис на исправу и печат суда.

22. Поступак за чување исправа

Разликујемо чување исправа које су потребне ради обезбеђења имовинских или других права и
ување тестамента. Суд је дужан да прими на чување тестамент, а за остале исправе, нужно је да је
чување неопходно ради обезбеђења имовинских или других права.

Поступак се покреће предлогом у коме се образлаже због чега је чување исправе нужно ради
обезбеђења имовинских или других права. Исправа се може предати на чување сваком стварно
надлежном суду. Суд утврђује идентитен предлагача по правилима која важе за састављање
исправа. О пријему исправе суд саставља записник у који се уноси начин на који је уврђен
идентитет подносиоца исправе и врста и назив исправе примљене на чување. Та исправа се
ставља у посебан омот, печат и чува одвојено од осталих списа.

Суд је дужан да предлагачу изда потврду о пријему изправе на чување, као и да врати исправу
њеном подносиоцу на његов захтев. Она се враћа и његовом пуномоћнику. О враћању исправе
саставља се записник.

Када се на чување предаје тестамент, тада је тестатор дужан да га лично преда суду у отвореном
омоту јер тада судија чита тестамент и указује на евентуалне недостатке због којих би тестамент
био непуноважан.

Посебна правила важе за пријем усменог тестамента. Тадда сведоци предају суду писмено које
садрћи поседњу вољу завештаоца. Суд записнички потврђује пријем таквог писмена, ставља га у
посебан омот који печатира.
 23. Поништење (амортизација) исправе

Предмет поступка - У овом поступку се поништавају домаће исправе на којима се непосредно

заснивају нека материјална права (нпр. грађевинска или радна дозвола, хов, менице, чекови,
дебитне картице...) и чије је поседовање нужно ради остварења тих права. Исправа се амортизује
ако је изгубљена, украдена, изгорела или на било који начин нестала или уништена.

Поништај значи да решењем суда исправа губи своју правну ваљаност. Стога, лице које
противправно или случајно дође у посед исправе не може да врши права која су инкорпорисана. С
друге стране, правоснажно решење о поништају исправе замењује несталу исправу док се не изда
нова.

Код нас не постоји могућност амортизације серијских хов (акције, обвезнице, варанти), док су
остале хов тј. појединачне хов подложне амортизацији (складишница, коносман). Код нас се,
такође, може судски поништити и исправа на којој се заснива неко нематеријално право, ако не
постоје подаци на основу којих надлежни орган може да изда дупликат исправе.

Поступак - Поступак покреће предлогом свако лице које је на основу исправе овлашћено да
остварује неко право или које има правни интерес да се исправа поништи. Предлог садржи
идентитет исправе, као и чињеничне наводе из којих произлази да је предлагач овашћен да
поднесе предлог и да постоји вероватноћа да је исправа нестала или уништена.

Одбацивање предлога и даљи поступак - Суд одбацује предлог уколико нађе да нису испуњене
претпоставке за покретање поступка. Чињеница да предлог не садржи сигурне доказе да је
исправа изгубљена није довољна да би се предлог одбацио. Ако предлог није одбачен, суд
налаже издаваоцу исправе и повериоцу да се у одређеном року изјасни да ли је исправа издата и
да ли постоје сметње да поступак буде спроведен. Када прими изјашњавање, суд огласом
објављује покретање поступка за поништај исправе.

Положај дужника из исправе - Оглас производи дејство на правни положај дужника из исправе
од момента када му је достављена или од момента када је на други начин сазнао за покретање
поступка амортизације. Дужник не може да тврди да није знао да је покренут поступак за
амортизацију исправе.

Од горе наведеног момента, дужник не сме да испуни обавезу из исправе, нити сме да је
преиначи, обнови или пренесе на друго лице. Ова забрана траје све док решење о поништењу
исправе или о обустави поступка за понистај иправе не постане правоснажно. Уколико дужник у
међувремену дође у посед иправе, он је дужан да је задржи и да суд обавести о имену лица које
му је поднело исправу ради испуњења обавезе.

Решење суда - Суд заказује рочиште по протеку огласног рока, на које се позивају предлагач,
издавалац и сва лица која су истакла приговор против предлога. По одржаном рочишту, а на
основу резултата доказног поступка, суд доноси решење о поништењу исправе, односно решење
о одбијању прелога за поништај исправе. На основу правоснажног решења којим се исправа
поништава, предлагач може да остварује сва права која су инкорпорисана у поништеној исправи, а
може да захтева да му дужник о његовом трошку изда нову исправу.

Обустава поступка - Суд ће обуставити поступак за поништај исправе из следећих разлога: а) ако
предлог буде повучен; б) ако предлагач не положи на време новац за издавање огласа; в)ако
треће лице донесе лицу исправу или докаже постојање исправе.

24.Судски депозит

Предмет поступка - Начелно, не постоји обавеза суда да прима ствари у судски депозит и да их
чува. Обавеза постоји једино када је то предвиђено посебним материјалноправним прописима.
По правилу, у судски депозит се предају новац, хов и друге исправе које се могу уновчити,
племенити метали и друге драгоцености. Међутим, суд је дужан да прими у депозит било које
предмете када је законом одређено да дужник може уместо испуњења да положи ствар код суда
коју дугује.

Поступак – се покреће предлогом у коме предлагац мора да наведе разлоге због којих се
предмети депонују. Основаност предлога се увек цени са становиста материјалноправних прописа
(доцња), док су други разлози ирелевантни (нпр. чињеница да су уговарачи у лошим личним
односима).

Предлагач је дужан да у предлогу опише предмете, означи њихову вредност и наведе лице у чију
корист се полазу, као и услове под којима корисник може да подигне предмете из депозита. Суд
може да одбаци предлог ако оцени да нису испуњени услови за пријем предмета или ако
предлагач не предујми трошкове чувања. Начин чувања ствари се разликује у односу на њихову
врсту (суд је дужан да новац положи у року од 3 дана од дана пријема на посебан рачун код
банке).

Преузимање ствари - Суд позива корисника да у одређеном року прими предмет из депозита, ако
испуњава услове за пријем ствари. Ако корисник не жели да подигне предмет, суд о томе
известава предлагача, те може донети решење којим одређује да предлагач преузме ствар.

Решење суда - Решење суда садржи означење лица које је овлашћено да преузме предмет,
начин, рок и услов за преузимање, али и упозорење на правне последице, ако предмет не буде
преузет у року у коме по закону застарева право на његово издавање.

Ако предмет не подигне корисник у року од 3 године од када је уредно позван да то у чини, суд
решењем утврђује да је предмет постао државна својина. За расподелу трошкова важе опста
правила ванпарничног поступка.

Али, трошкове сноси противник предлагача када је пао у поверилачку доцњу и тиме иницирао
покретање поступка за смештај ствари у судски депозит.
 25. и 26. Поступак за расправљање заоставштине

Предмет поступка - У поступку расправљања заоставштине (оставинском поступку) суд утврђује ко

су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине
припадају наследницима и другим лицима. Оставински поступак се покреће по службеној
дужности чим суд сазна да је неко лице умрло или проглашено за умрло. За расправљање је
месно надлежан суд на чијем подручју је умрли имао у време смрти пребивалиште/боравиште.

Обезбеђење заоставштине и привремени старалац заоставштине – Разликујемо мере које се

предузимају ради обезбеђења заоставштине и привремене мере у смислу ЗИП којима се
обезбеђују права наследника. Суд може да одреди мере за обезбеђење заоставштине у току целог
поступка ако су наследници непознати, непознатог пребивалишта или их уопште нема. Оне се
одређују само на предлог лица које за то има правни интерес (нпр. поверилац оставиоца ) или
органа старатељства.

Привремене мере може наредити суд на чијем подручју је оставилац умро и суд на чијем се
подручју налази његова имовина. Ради заштите интереса наследника и очувања наследне масе,
оставински суд може да постави и привременог стараоца заоставштине.

Поступак расправљања заоставштине - Оставински поступак се обавља у неколико фаза:

1) припрема расправљања заоставштине.

2) попис и процена заоставштине.
3) поступак оставинског суда по пријему смртовнице.
4) расправљање заоставштине.
5) доношење решења о извршењу.

Припремање расправљања заоставштине – да би се припремило расправљање заоставштине,

потребно је да се утврди да је оставилац преминуо, те да се утврди да ли је иза себе оставио
имовину, који је њен састав и вредност, да ли постоји завештање, да ли има наследнике и сл.
Смртовница – када неко лице премине матичар је дужан да ту чињеницу упише у матичне књиге и
да састави смртовницу те да је у року од 30 дана достави суду. То је јавна исправа са садржином
коју Закон изричито регулише. Ако је непотпуна суд је сам саставља.
Попис и процена имовине оставиоца – попис и процена имовине оставиоца могу да се изврше на
основу и без одлуке суда. Суд је дужан да нареди пописи процену имовине у три случаја: када се
не зна за наследнике или за њихово боравиште; када су наследници ллица која услед
малолетства, душевних болести или других околности нису способна да се старају о својим
пословима; када заоставштина треба да се преда дрћави, локалној самоуправи или правном лицу
и у другим оправданим случајевима.
Заштита права насцитуруса - оставински суд већ из смртовнице сазнаје да ли се очекује рођење
детета оставиоца. Суд о томе обавештава орган старатељства који нерођеном детету поставља
стараоца.
Проглашење тестамента – тестамент се проглашава двојако, у зависности од тога да и се ради о
писменом или усменом тестаменту. Ако је оставилац сачинио писмени тестамент тада суд отвара
тестамент и чита га у присуству два пунолетна сведока који могу да буду и наследници. Није битно
за проглашење да ли је тестамент пуноважан или не. Правила за проглашење писменог
тестамента важе и у случају када је оставилац казао усмени тестамент а сведоци су о томе
сачинили и потписали исправу.
Расправљање заоставштине – суд је дужан да у оставниском поступку расправи сва она питања
која се односе на заоставштину, а нарочито о праву на наслеђе, величину наследних делова као и
о праву на легат. Заоставштина се расправља на рочишту на коме суд од свих заинтересованих
лица узима изјаве. Суд позива на рочиште сва заинтересована лица. Тестаментирани или законски
наследници оставиоца су дужни да на рочишту дају наследничку изјаву било позитивну било
негативну. Недолазак лица на рочиште нема негативне последице већ се сматра да прихватају
наслеђе.
Наследничка изјава се може побијати у парници због мана воље.

Наследноправни спорови - Уколико између самих наследника или наследника и легатара постоји
спор, он се не решава у оставинском поступку, већ у парничном и евентуално управном поступку,
у зависности од његове природе.
Спорови између наследника - Предмет спора између наследника јесте само постојање наследног
права или висина наследног дела. Начин решавања спора зависи од тога ли се странке споре о
чињеницама на којима се право заснива или се спор тиче примене права. Ако су за учеснике
спорне чињенице, оставински суд прекида расправљање и упућује на парницу оног учесника чије
право сматра мање вероватним. Супротно томе, када се спори о примени права, о њему одлучује
сам оставински суд. Оставински суд у оба случаја самостално решава претходно питање.

Правило о прекиду оставинског поступка и упућивању на парницу се примењује и када су спорне

чињенице од којих зависи решење претходног питања. Оставински суд доноси решење о прекиду
поступка и упућује учеснике на парницу и када између њих постоји спор о саставу заоставштине, а
при том је небитно да ли се учесници споре око чињеница или права. Оставински суд је вазан
пресудом парничног суда.

Ако учесник не покрене парницу у одређеном року, ванпарнични суд наставља и довршава
оставински поступак не узимајући у обзир право за које је учесник упућен на парницу.

Решење о наслеђивању - је мероторна и коначна одлука оставинског суда (не може бити
делимично решење) којим се утврђује: шта чини заоставштину, ко су наследници, колики су им
делови, која права припадају легатарима и која права на заоставштини припадају другим лицима.
О наследним правима наследника и легатара не може се више одлучивати ни у парничном ни у
ванпарничном поступку. Решење о наслеђивању нема дејство материјалне правоснажности јер:

* Субјективно, оно је обавезујуће само за формалне ученике у оставинском поступку. Лице које је
наследник по нормама ЗОН, може и након правоснажности решења о наслеђивању да остварује
своја наследна права у парници, премда уопсте није учествовало у оставинском поступку.
* Објективно, део решења о наслеђивању којим се утврђује састав заоставштине не обавезује ни
формалне, а још мање материјалне учеснике у оставинском поступку. Они могу и након
правоснажности решења о наслеђивању да истичу у парници захтеве који не произлазе из
наследноправног односа да се издвије поједине ствари или права из заоставштине.

Заоставштина без наследника – постоји када се утврди да наследника нема. Исто важи акосе не
зна да ли оставилац има наследнике или ако се након спроведеног поступка не јави нико ко би
полагао право на наслеђе. У овом другом случају суд огласом позива лица која полажу право на
наслеђе да се пријаве суду у року од године дана од дана објављивања огласа. По истеку рока суд
ће расправити заоставштину на основу изјаве постављеног стараоца и података којима суд
располаже. Заоставштина без наследника се предаје општини на чијој је територији оставилац
имао пребивалиште.

Наследноправни захтеви после правоснажности решења о наслеђивању – накнадно пронађена

имовина – ако се по правоснажности решења о наслеђивању пронађе имовина за коју се у време
доношења решења није знало а она припада заоставштини, суд неће поново водити оставински
поступак. Накнадно пронађена имовина се новим допунским решењем распоређује постојећим
наследницима на основу правоснажног решења о наслеђивању.

Накнадно пронађен тестамент – када је након правоснажности решења о наслеђивању пронађен

тестамент, заоставштина се не расправља поново. Тада суд проглашава тестамент и доставља га
оставинском суду. Оставински суд је дужан да обавести сва заинтересована лица о проглашењу
тестамента и да ихх упозори да могу своја права на основу тестамента да остварују у парничном
поступку.

Наследноправни захтеви материјалноправних учесника – материјалноправни учесник који није

учествовао у поступку за расправљање заоставштине може и после правоснажности решења о
наслеђивању или решења о легату да остварује своја наследна права у парници. Њега
правоснажно решење оставинског суда не везује. Исто важи и за лице које полаже право на
заоставштину на основу уговора о доживотном издржавању.

Правни лекови у оставинском поступку – за правне лекове у остависнком поступку важе општа
правила ванпарничног поступка али не постоји понављање поступка. Ако постоје разлози за
понављање поступка заинтересовано лице може да покрене парницу за утврђивање својих
наследних права.

Обустава оставинског поступка – оставински поступак се обуставља када преминули није иза себе
оставио имовину. Под имовином се подразумева само њена актива. Заоставштина се не
расправља нити када је умрли оставио само покретну имовину а ниједно од лица позваних на
наслеђе не тражи да се она расправи. У том случају наследници задржавају право да накнадно
траже отварање оставинског поступка.
РЕФЕРИШЕМ СЛЕДЕЋЕ:
ОВО ЈЕ ВИШАК ИЗ ПРЕУЗЕТЕ СКРИПТЕ А ПРЕТХОДНО ЈЕ СВЕ ПО КЊИЗИ С ТИМ ШТО СУ 25 И 26
ПИТАЊЕ ИСТОГ НАСЛОВА И САДРЖИНЕ... АЛИ РАЗЛИЧИТИХ СТРАНИЦА ТАКО ДА ПО ПИТАЊИМА
26 ГЛАСИ – ПОСТУПАК ЗА РАСПРАВЉАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ А ОДНОСИ СЕ НА СТР 757-761 И
ТЕМАТСКИ САДРЖИ: РЕШЕЊЕ О НАСЛЕЂИВАЊУ, ЗАОСТАВШТИНУ БЕЗ НАСЛЕДНИКА, ПРАВНЕ
ЛЕКОВЕ И ОБУСТАВУ ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА...

- Госн. Ранко каже овако:

- Ток поступка чине две целине: претходне радње и расправљање заоставштине.

(-) Претходне радње

У предузимању претходних радњи поред оставинског суда учествују и надлежни органи управе.

Претходне радње обухватају: састављање смртовнице, попис и процену имовине оставиоца,

обезбеђење заоставштине, поступак са тестаментом и поступак по пријему смртовнице.

Смртовницу саставља матичар, а у смртовницу се уносе подаци: о умрлом лицу, о брачном другу,
о деци, о осталим сродницима који су законски наследници, лицима који су тестаментарни
наследници; подаци о покретној и непокретној имовини и њеној вредности, подаци о
евентуалним дуговима.

Попис и процену имовине умрлог врши опстиншки орган управе, а може и суд, а врши се по
одлуци оставинског суда или на захтев неког од наследника или легатара.

Попис и процена ће се извршити и без одлуке суда приликом састављања смртовнице ако то
тражи неки од наследника или легатара.

Мере обезбеђења заоставштине могу бити одређене у току целог поступка, у случају да ниједан
од наследника није способан да управља имовином а нема законског наследника.

(-) Поступак са тестаментом

Већ у моменту састављања смртовнице проверава се да ли је после умрлог остао писмени

тестамент и ако јесте, доставља се суду заједно са смртовницом.

Суд прогласава тестамент када установи да је лице које је оставило тестамент умрло, и то суд код
којег се тестамент налази, без обзира да ли је надлезан за расправљање заоставштине.

О проглашењу писменог тестамента саставља се записник у који се уноси: колико је тестамената

пронадјено, који датум носе и где су пронадјени, ко их је предао суд, који сведоци су
присуствовали отварању и проглашењу тестамента, да ли је тестамент предат затворен или
отворен.

Записник који потписују судија, записничар и сведоци, се заједно са изворним тестаментом и

другим исправама доставља оставинском суду.

(-) Поступак по пријему смртовнице

Поступак по пријему смртовнице води се пред оставинским судом и може резултирати

обустављањем поступка ако према подацима из смртовнице оставилац није имао ни непокретну
ни покретну имовину.

До обуставе може доћи и ако је оставилац имао само покретну имовину, а лица позвана на
наслеђе не захтевају спроводђње поступка.

(-) Расправљање заоставшине

Заинтересована лица се обавешавају о покретању поступка, као и о постојању тестамента и

позивају се да одмах доставе писмени тестамент, односно исправу о усменом тестаменту ако се
код њих налази, или да назнач сведоке усменог тестамента.

Упозоравају се да се у случју њиховог изостанка са рочишта недавања изјаве о прихвату наслеђа,

претпоставља да прихватају наслеђ, и да ће суд одлучвати о њиховим правима према подацима
којима располаж.

Ако суд нема сазнање о постојању наследника, обавестава их јавним огласом и позива да се јаве у
року од годину дана оставинском суду.

У овој фази поступка расправљају се питања која се тицу заоставстине, права на наследје,
велицине наследног дела и права на легат.

Ако измедју наследника не постоји спор о цињеницама ( када се упуцују на парницу, а прекида
оставински поступак ) вец постоји спор о примени права, та питања се ресавају у ванпарницном
поступку.

Ако медју странкама постоји спор о праву на легат или о другом праву из заоставстине, суд
упуцује странке да поведу парницу или поступак пред управним органом али неће прекидати
расправљање заоставштине.

(-) Решење о наслеђивању

Суд приступа доношењу овог решења када утврди којим лицима припада право на наслеђе.

Решење се доставља свим наследницима и легатарима, као и другим лицима која су у току
поступка истакла захтев из заоставштине.
Суд по службеној дужности наређује извршење потребних уписа у одговарајуће јавне књиге и
предају тих уписа овлашћеним лицима.

Решење о наслеђивању служи као основ за расподалу заоставштине ако се по његовој

правоснажности пронађе имовина, за коју се у време доношења решења није знало (дакле, нема
потребе да се доноси ново решење).

(-) Наследноправни захтеви после правосна жности решења о наслеђивању

Регулисање поступка остваривања правне заштите поводом наследноправних захтева који се

појављују по правоснажности решења о наслеђивању се ограничавају на случајеве:

- када се накнадно пронађе тестамент;

- када се као наследник појави лице које није учествовало у поступку расправљања заоставштине;

- када се пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знао да припада
заоставштини које се неки од наследника раније одрекао.

У наведеним случајевима, легитимисана лица не могу своја права остваривати у оставинском

поступку, већ се упућују да о својим захтевима покрену парнични поступак.