ДРЖАВНИ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ ПАЗАРУ

ДЕПАРТМАН ЗА ПРАВНЕ НАУКЕ

СКРИПТА ИЗ ТРГОВИНСКОГ ПРАВА – друга књига

57. Општа питања појма и предмета трговинског права
 58. Аутономни извори трговинског права и њихова хијерархија

Појам обичаја – Национални прописи, по правилу, не садрже дефиницију обичаја –

тако поступа и ЗОО.

Основ примене – По старијој доктрини – субјективна теорија – за примену обичаја

потребни су дуготрајно вршење и изричита или прећутна воља странке. Данас је, чини
се, опште усвојена објективна теорија примене обичаја, према којој су трговачки
обичаји објективно право, те се примењују увек каде нису супротни императивним
прописима или ако њихова примена није, изричито или прећутно, искључена вољом
самих странака. У следству оваквог развоја, према томе, обичаји имају предност пред
диспозитивним прописма.

Врсте обичаја – у правној теорији постоји више критеријума поделе обичаја. Прво,
полазећи од критеријума области примене, разликују се вертикални обичаји (обичаји
једне струке) и хоризонтални обичаји (обичаји заједнички свим трговачким струкама).
Друго, полазећи од територијалног критеријума, разликују се међународни и
национални обичаји. Унутар националних обичаја могу се разликовати општи,
регионални и месни (локални). Најјачу правну снагу имају месни обичаји, будући да се
претпоставља да субјекти трговачког права имају у виду управо те обичаје у тренутку
заснивања правних односа.

Појам и врсте узанси – узансе су кодификовани пословни обичаји, и то од стране

овлашћеног тела. Будући да узансе нису ништа друго него трговачки обичаји, ЗОО
исправно изједначава узансе, у погледу примене, са обичајима.

Зависно од области примене и субјекта доношења, разликују се опште и посебне

узансе. Код нас постоје само Опште узансе за промет робом, које је 1954.године
донела Главна државна арбитража, као орган примене права.

Општи услови пословања – у ширем смислу (општи услови продаје, општи услови
вршења услуга, општи услови набавке) представљају услове под којима неки
привредни субјект послује. Доносе их по правилу групације привредних друштава или
појединачне транснационалне корпорације. Иако не представљају, сами по себи,
трговачке обичаје, ипак, чинећи посебно тзв. Формуларно право, могу имати велики
значај у трговинском праву.

Појам трговачких клаузула и териман – слично општим условима пословања и

типским уговорима, привредни субјекти се често служе и тзв. Трговачким клаузулама
или терминима. Ове клаузуле и теримене донеле су овлашћене трговачке асоцијације,
нпр. «Варшавско-Оксфордска правила о продаји ЦИФ». Ове клаузуле и термини, попут
општих услова пословања, постају саставни део уговора на тај начин што се уговорне
странке позивају на њих, односно што их уврсте у своје уговоре.
 59. Општа правила трговинских послова – појам трговца и
одређење уговора у привреди

Концепција јединства облигационих односа – ЗОО прихвата концепцију јединства

облигационих односа и на јединстве нначин регулише облигационе односе без обзира
на њихове учеснике. Ипак, концепција јединстеног уређења облигационих односа не
прејудицира питања постојања трговинског права као посебне научнонаставне
дисциплине.

Одређење појма “трговачког посла” и појма “трговац” у упоредном праву –

Објективни систем одређивања појма трговинског посла прихваћен је у франсуском
праву. Према овом систему одређени послви сматрају се трговачким без обзира на то
ко их обавља и на њих се примењују правила трговачког, а не грађанског права. две
битне одлике трговачког посла су: прво, реч је о акту циркулације (између произвођача
и потрошача) и, друго, реч је о акту шпекулације (циљ је стицање профита из размене
роизвода и вршења услуге.

За разлику од француског, према Немачком трговачком законику “сматрају се тргова-

чким пословима сви послови које закључује трговац за потребе своје трговине”. С друге
стране, према овом законику трговцем се сматра свако оно лице које обавља неки од
изричито одређених основних трговачких послова, и то у виду занимања.

Одређење “уговора у привреди” у ЗОО – За разлику од Општих узанси за промет

робом, које привредноправне послове одређују њиховим набрајањем, чиме у основи
дају примат објективној концепцији, ЗОО изричито не набраја “уговоре у привреди”
али се из њихове описне дефиниције уочава опредељеност за тзв. субјективно-
објективну концепцију. Према овом закону “уговори у привреди су уговори које
предузећа и друга правна лица која обављају привредну делатност, као и имаоци
радњи и други појединци који у виду регистрованог занимања обављају неку
привредну делатност, закључују међу собом, у обављању делатности које сачињавају
предмете њиховог пословања или су у вези са тим делатностима”.

Оваква законска дефиниција “уговора у привреди”, укључује и субјективне критеријуме

(сви уговори које међусобно закључују привредни субјекти, без обзира на то да ли су то
правна или физичка лица) и објективни критеријум (потребо је да је у питању уговор
који су привредни субјекти закључили у оквиру делатности које сачињавају предмете
њиховог пословања или су у вези с тим делатностима).
 60. Важније специфичности и начела уговора у привреди

Примена начела савесности и поштења – Према ЗОО “у заснивању облигационих односа и

остваривању права и обавеза из тих односа учесници су дужни да се придржавају начела
поштења и савесности”. Императивност овог начела о чијој примени суд мора водити рачуна
по сл.дужности, јасно су изразиле и Опште узансе за промет робом.

Појачани степен пажње – од сваког учесника у облигационом односу из уговора у привреди

захтева се да приликом извршења уговорних обавеза показује, пажњу доброг привредника,
као што се од сваког учесника у облигационом односу грађанског права захтева да покаже -
пажњу доброг домаћина приликом извршења уговорних обавеза. Али, кад је у питању
извршење обавеза из професионалне делатности, сваки учесник у облигационом односу дужан
је да поступа са појачаном пажњом, према правилима струке и обичајима – пажња доброг
стручњака. Реч је о својеврсној професионалној одговорности.

Утицај државе на закључење уговора – аутономија воље уговорних страна код трговачких
послова није апсолутна. Напротив, са циљем заштите одређених друштвених интереса често се
прибегава законским ограничењима слободе воље. Прво, прописивање сагласности надлежног
органа као услова за пуноважност уговора . може бити претходна и накнадна. Као и
прописивање обавезног начина закључења уговора.

Неформалност уговора – масовност и брзина закључивања трговачких послова условљава

афирмацију значајног правила о неформалности. Ипак, изузетно, код сложених и дуготрајних
правних односа, кад је посебно наглашен и друштвени интерес, самим законом прописује се
обавезна писмена форма.

Општа понуда – предлог за закључење уговора учињен неодређеном броју лица, који садржи
битне састојке уговора чијем је закључењу намењен, важи као понуда, уколико друкчије не
произилази из околности случаја или обичаја. Оваква општа (генерална) понуда, као
специфичност трговинског права, може се јавити у више различитих облика. За све ове облике
је карактеристично да представљају изузетак од правила да понуда треба бити упућена
одређеном лицу.

Неки специјални случајеви позива на понуду – у одређеним случајевима који су веома блиски
општој понуди, неће се сматрати да је реч о понуди већ о позиву заинтересованим лицима да
учине понуду. Прво, излагање робе без означавања цене, као и други случајеви излагања робе
који се не сматрају понудом. Друго, објављување општих услова пословања који се такође не
сматрају понудом. Треће, слање каталога, ценовника, тарифа и др.обавештења као и огласи
учињени путем радија и тв или на неки други начин.

Прихват понуде ћутањем – изузетно од општег правила грађанског права да ћутање понуђеног
не значи прихват понуде, у трговинском праву постоје одређени случајеви кад се и поред
неизјашњавања понуђеног на дату понуду зговор сматра закљученим.

Прво, кад понуђени стоји у сталној пословној вези са понудиоцем у погледу одређене робе,
сматра се да је прихватио понуду која се односи на такву робу, ако је није одмах или у
остављеном року одбио. При том, шта се сматра сталном пословном везом представља
фактичко питање које се цени зависно од свих околности датог случаја. Друго, лице које се
понудило другом да изврши његове налоге за обављање одређених послова, или извршење
таквих налога спада у његову пословну делатност, дужно је да изврши добијени налог ако га
није одмах одбило. Ван ових случајева, одредба о понуди да ће се ћутање понуђеног или неко
друго његово пропуштање сматрати као прихватање не производи правно дејство.

Кад се уговор закључује ћутањем, као време закључења уговора сматра се тренутак кад је
понуда или налог стигао понуђеном.

Закључење уговора на пословном папиру (меморандуму) – опште је правило да се уговори у

привреди могу закључивати само од овлашћених лица. Изузетно, уговори у привреди могу се
закључивати писменим понудама и писменим прихватима неовлашћених лица, ако су
кумулативно испуњена четири услова. Прво, ако је таква изјава сачињена на хартији са
отштампаним или утиснутим ознакама понудиоца или понуђеног, којом се они у свом
пословању служе. Друго, да је таква изјава снабдевена печатом или штамбиљом понудиоца
или понуђеног и да је потписана на уобичајен начин. Треће, да се таквља изјава односи на
посао којим се понудилац или понуђени редовно баве и да не прелази обим њиховог
нормалног пословања. Четврто, да понудилац или понуђени нису знали да је понуду или
прихват потписало неовлашћено лице. Ово правило диктирано је потребом сигурности правног
саобраћаја.

Закључење уговора преко телефона, електронском поштом или другим системом веза – кад
се уговор закључује телефоном, телепритером, телефаксом, непосредном ради везом и
др.савременим системима веза, а уговарачи или од њих овлашћена лица су били лично у вези,
сматра се да је понуда и изјава о прихвату, у погледу времена, дати између присутних лица.
Ово, између осталог, значи да је понуђени, по правилу, дужан да се одмах изјасни о понуди ако
жели да уговор буде закључен. Али у погледу места закључења уговора, примиењује се
правило да је уговор закључен између одсутних лица .- место закључења уговора је место у
коме понудилац има своје седиште.

Специфичности обезбеђења испуњења обавеза из уговора у привреди – и у уговорима у

привреди користе се сва средства обезбеђења која се изучавају у стварном и облигационом
праву, као што су: уговорна казна, кауција, одустаница, гаранција, менични авал, аванс, капара,
пенали, јемство, залога, право придржаја.

Јемство уопште, па и јемство у привредним односима може бити уговорно и законско.

Основна карактеритика јемства у привредним односима, како уговорног тако и законског, је
солидарност. Основна карактеристика јемства је његова акцесорност у односу на обавезу
главног дужника. Као и јемство и залога може бити и законска и уговорна. У привредним
односима до сада скоро искључиво је коришћена тзв. ручна залога, док је сада све више у
развоју и хипотека.
 64. Одговорност из уговора у привреди

Према ЗОО «дужник се ослобађа одговорности за штету ако докаже да није могао да
испуни своју обавезу, односно да је закаснио са испуњењем обавезе због околности
насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи».
Из оваквог законског одређења произилази да постоји претпоставка одговорности
дужника, чим уговорна обавеза није испуњена или није уредно испуњена. Дужник се,
дакле, не може ослободити своје одговорности, у случају штете настале неизвршењем
или неуредним извршењем уговора.

За законско ослобађање од одговорности дужника за штету из неизвршења или

неуредног извршења уговора потребно је да се испуне кумулативно следећи услови:
постојање штете; немогућност испуњења обавезе од стране дужника, или закашњење у
њеном испуњењу; да су немогућност испуњења или њено закашњење проузроковани
околностима које су настале после закључења уговора; да дужник није могао да
спречи, отклони или избегне настанак ових околности и узрочну везу са немогућношћу
испуњења обавеза, односно са зашањењем у испуњењу. Отуда у нашем праву, према
општем правилу, дужник се ослобађа одговорности за штету насталу неизвршењем
уговора или неуредним извршењем, не само доказом да је до тога дошло збогвише
силе, већ и збго случаја.

Законски режим одговорности дужника – за штету насталу неиспуњењем уговора или

неуредним испуњењем уговора није императиван. Отуда, уговорне стране могу овај
режим одговорности својим уговорним клаузулама мењати – тзв. Клаузуле
егзонерације. Измена режима утврђење одговорности може бити разноврсна. Прво,
уговорне стране могу уговором ублажити појам вишесиле. Друго, уговором се може
проширити одговорност дужника и на случај за који он иначе не одговара, осим ако је
то супротно начелу поштења и савесности. Треће, уговором се може искључити
одговорност дужника за обичну непажњу. Четврто, уговором се може уговорити
највиши износ накнаде, ако тако одређени износ није у очигледној несразмери са
штетом и ако за одређени случај није што друго законом одређено.

Ипак, постоје и одређена ограничења за клаузуле егзонерације.

Прво, одговорност дужника не може се искључити за намеру и грубу (крајњу)

непажњу.

Друго, непунова-жно је искључење одговорности дужника за обичну непажњу.

Треће, непуноважно је ограничење висини накнаде, ако је неиспуњење или неуредно

испуњење уговорне обавезе проузроковано намерно или крајњом непажњном
дужника.
 65. Камата и прекомерно оштећење

Камата – доцња у испуњењу новчаних обавеза има за последицу плаћање и затезне

камате, поред главнице. Према нашој судској пракси прописана стопа затезне камате
императивног је карактера и не може се уговором мењати. Странке се не могу
пуноважно унапред одређи права да захтевају плаћање затетзне камате. Али,
поверилац не мора истаћи захтев да дужник који је у доцњи са плаћањем дуга плати уз
главницу и затезну камату.

Дужник је у обавези да повериоцу плати затезну камату и у случају кад не постоји

његова одговорност за закашњење, као и без обзира на то да ли је поверилац претрпео
неку штету због закашњења.

Будући да је претпоставка да су уговори у привреди теретни, то зајмопримац дугује

камату иако она није уговорена. С друге стране, суд има овлашћење да умери стопу
уговорене камате. Као мерило за умеравање уговорене камате може послужити кодекс
банке, просечна камата на тржишту новца итд.

Прекомерно оштећење – иако ЗОО полази од начелног правила да се и за уговоре у

привреди може применити првило поништења уговора због прекомерног оштећења,
чини се да ће примена овог правила на привредне субјекте (трговце) бити тешко
остварљива, јер се они као својом редовном делатношћу баве трговином и пружањем
услуга, те се не може узети да не знају или да нису морали знати за праву вредност
обавеза уговорних страна у тренутку закључења уговора. Отуда, поништење уговора у
привреди због прекомерног оштећења треба да представља више теоријску него
практичну могућност.
 66. Доказна средства, приговори, застарелост, судови и арбитража

Доказна средства – једна од специфичности уговора у привреди је и широка могућност

коришћења различитих доказних средстава у случају спора: пословна кореспонден-
ција, јавне и приватне исправе, искази сведока и слично. Посебна специфичност је и
могућност коришћења пословних књига, и то како самих уговорних страна тако и
трећих лица (посредника, заступника, превозиоца, шпедитера и слично).

Рокови приговора – брзина привредноправног промета диктира и посебне особености

рокова приговора за мане испоручене ствари или извршених услуга, као и за
застарелост потраживања. Заједничка одлика ових рокова је њихова краткоћа. Правило
је, наиме, да се приговори на видљиве и скривене мане испоручене робе (извршених
услуга), под претњом губитка права (преклузија) морају дати одмах по откривању, док
је код грађанскоправних послова тај рок по правилу 8 дана по откривању. Такође, док
је општи рок застарелости потраживања 10 година, „међусобна потраживања правних
лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживање накнаде за издатке
учињене у вези с тим уговорима, застаревају за 3 године“. Најзад, привредни судови су
заузели став да потраживања из (бакнарске) гаранције и документарног акредитива,
као „послови који не спадају у уговоре у промету робе и услуга“, застаревају такође у
општем року застарелости, а не у посебном року. Поред овог општег рока застарелости,
код појединих уговора у привреди постоје и посебни рокови застарелости, краћи и од
овог општег рока (на пример, у транспортном праву рок застарелости је по правилу
једну годину, а код појединих конкретних потраживања и краћи).

Привредни судови и арбитража – многобројне особености уговора у привреди

условиле су и постојање специјализованих привредних (трговачких) судова. Поред тога,
кад је реч о приврдним споровима са елементом иностраности, специјалном уговор-
ном клаузулом (конпромисорном клаузулом) или, пак, по настанку спора (компромис)
уговорне стране могу уговорити надлежност институционалних или ad hoc арбитража.
Кад су у питању спорови између домаћих привредних субјеката (трговаца) може се
уговорити решавање међусобних спорова из пословних односа и путем избраних
судова при привредним коморама. Како пред привредним судовима, тако и пред
арбитражама и пред избраним судовима, примењује се посебан поступак, који уважава
специфичности трговачких послова.
 67. Појам и опште карактеристике уговора о продаји

Појам – уговор о продаји у привреди је такав уговор којим се једна страна – продавац,
као субјект уговора у привреди, обавезује да ствар (робу) коју продаје испоручи (преда)
другој уговорној страни – купцу, са истим својством и да му пренесе право својине, а
купац се обавезује да продавцу плати цену у новцу и преузме ствар.

Битни елементи – и уговор о грађанскј продаји, па самим тим и уговор о продаји у

привреди, мора да садржи одређење ствари коју продавац пораје купцу. То је битан
елемент уговора о продаји по природи посла. Уговор о продаји у привреди нјчешће
садржи и одређење цене коју је купац дужан да плати продавцу. Ипак, чест је случај
због брзине закључивања уговора да одређење цене у уговору изостане. У овом
случају, кад цена није одређена или се на основу елемената уговора не може одредити
(одређена и одредива цена) уговор о продаји у привреди, за разлику од грађанске
продаје, је ипак пуноважан.

Поред битних елемената по природи посла, уговор о пордаји у привреди редовно

садржи и означење неких других елемената, који могу да буду битни елементи на
основу воље странака. Ипак, изостајање ових елемената у уговору може бити
надомештено диспозитивним законским нормама, узансама или обичајима.
 68. Предмет продавчеве и купчеве обавезе

Предмет продавчеве обавезе - Ствари као предмет продаје – предмет продавчеве обавезе су
редовно ствари (роба), као производи људског рада који задовољавају неке људске потребе и
намењени су размени на тржишту, а не непосредној потрошњи. Предмет продаје су покретне
ствари које су у слободној пордаји. Изузетно предмет продаје у привреди могу бити и
непокретности, које су предмет пословања или у вези са предметом пословања
привредноправних субјеката. Спорно је да ли разне врсте енергије (електрична, плин, гас,
нафта) представљају робу. У појам робе не улазе ни ХОВ, ни монета иако су телесне покретне
твари.

Продавац треба да је власник ствари коју продаје. Иапк наше право, за разлику од неких
других, спада у права која дозвољавају и продају туђе ствари, с тим што, ако продавац изврши
уговор са правним следбеником, купац има право на накнаду штете и раскид уговора.

Генеричне ствари као предмет продаје – генеричне ствари као предмет уговора о продаји
могу се одређивати по врсти, количини и квалитету.

Индивидуалне ствари као предмет продаје – одређивање индивидуално одређених ствари у

уговору о продаји врши се њеним прецизним означавањем, тј. означењем на начин да може
јасно да се разликује од других сличних ствари. Непрецизирањем индивидуалних ствари као
предмета уговора о продаји, чини овај уговор неважећим, будући да недостаје битни елемент.

Права као предмет продаје – поред ствари, предмет уговора о продаји могу да буду и
преносива имовинска права. Може се продати и заога, али по правилу, не одвојено од дуга.
Могу се преносити и ауторска и проналазачка права, као и потраживања (изузев оних која су
везана за личност).

Предмет купчеве обавезе - куповна цена из уговора о продаји у привреди, као предмет
купчеве обавезе, стоји као пандан основној обавези продавца да испоручи одређену робу.
Одређење појма цене независно је од назачења њеног плаћања: у готовини, ХОВ, путем
документарног акредитива, пребацивањем са рачуна купца на рачун продавца (вирманисање)
итд. Свака куповна цена из уговора о привреди мора да испуњава одређене особине.

1. Куповна цена мора да буде изражена у новцу, што је ачка разграничења са уговором о
размени (трампи).
2. Дуго је и за уговор о продаји у привреди важило правило да куповна цена мора да буде
одређена у уговору ии да се бар на основу елемената из уговора може одредити.
Постепено, је ово правило ублажавано, под притиском потребе излажења у сусрет
савременим потребама трговине, а сдруге стране деловање тржишних закона у многоме
објективизира саму куповну цену.
3. Куповна цена мора да буде озбиљна јер се продајом за багателну цену прикрива у ствари
посао поклона (дара), те у овом случају не би трбало да се примењују правила уговора о
продаји.
4. Куповна цена мора да буде привлачна, јер се у противном, под одређеним условима, може
отворити питање примене установе прекомерног оштећења или установе зеленашког
уговора.
Начини одређивања цена – куовна цена код уговора о продаји у привреди може бити
одређена или одредива на основу елемената из уговора. Куповна цена може бити уговорена
(одређена) као непроменљива (фиксна) и као променљива.

Одредивост куповне цене може да буде постигнута на различите начине:

1. Куповна цена је одредива кад је прописана од надлежног органа, будући да тада уговоне
стране не могу својим уговором мењати ту цену, већ морају да примене управу такву цену;
2. Куповна цена је одредива кад је уговорено да ће купац да плати текућу цену. Кад је
уговорена текућа цена, купац дугује цену утврђену званичном евиденцијом на тржишту
места продавца у време кад је требало да уследи испуњење, а ако овакве цене нема, купац
дугује цену која се утврђује на основу елемената помоћу којих се према обичајима тржишта
утврђује цена;
3. Куповна цена је одредива кад је њено одређивање поверено трећем лицу, а ако то лице из
било којих разлога не одреди цену, а уговарачи се накнадно не споразумеју о цени или не
раскину уговор, сматраће се да је уговорена разумна цена;
4. Куповна цена је одредива кад је уговорена као оријентациона, јер према нашој
судској пракси, цена ће у коначном износу бити утврђена у зависности од околности.
 69. Обавезе продавца

Обавезе предаје – испоруке – Основна обавеза продавца, која произилази из самог појма продаје, је
обавеза предаје ствари купцу у својину. Акт предаје обухвата скуп радњи које је продавац, према уговору
или природи посла, дужан да изврши како би се купцу омогућила државина ствари. У свим правним
системима где продаја има облигационоправно дејство, какав је наш, основна обавеза продавца састоји
се у предаји ствари а не у преносу својине, иако је истина да сама предаја има најчешће стварноправно
дејство.

ЗОО користи термин „предаја“ у смислу уручења ствари купцу (физичка или фиктивна предаја) или
уручење исправа којима се ствар која је предмет продаје може предузети (симболична предаја).

Место испоруке – питање места предаје-испоруке регулише се у првом реду уговором. Уговорне стране
то најчешће чине позивањем на одређену транспортну клаузулу. Ипак, будући да није реч о битном
елементу по природи посла продаје, чест је случај да изостане одређење у самом уговору. У овом
случају примењују се диспозитивне законске или узансне норме. Прво, будући да је реч о неновчаној
обавези опште је правило да се она извршава у седишту дужника, дакле, у овом у седишту продавца у
време закључења уговора. Друго, ако је предмет уговора индивидуално одређена ствар, онда се
испорука има извршити у месту где се она налази у тренутку закључења уговора или у месту где треба да
буде произведена. И треће, испорука генеричне ствари која се према уговору има узети из одређеног
стоваришта или масе, извршава се у месту где се то стовариште или маса налази у моменту закључења
уговора.

Време испоруке – као и место продаје, и време предаје-испоруке регулише се самим уговором.
Уговорне стране могу на различите начине одредити време испоруке. Прво, уговором је могуће
прецизно одредити дан испоруке, када је продавац дужан да изврши испоруку баш уговореног дана.
Друго, уговором се може одредити испорука унутар одређеног периода времена. Треће, уговором се
може одредити и тзв. оквирни рок испоруке употребом, на пример, израза, „почетком месеца“. Четврто,
рок испоруке може бити одређен употребом израза „брзо“, „хитно“.

Време испоруке кад рок није уговорен – ако рок испоруке није уговорен прецизно или оквирно, као и
употребом трговачких термина са уобичајеним значењем, према ЗОО испорука се има извршити у
„разумном року“ после закључења уговора, зависно од врсте робе и осталих околности.

Начин испоруке – као и место и време, и начин испоруке врши се првенствено према уговорним
одредбама. Начин испоруке зависи, прво, од тога да ли је реч о индивидуалној или генеричној роби, и
друго, да ли је реч о покретним или непокретним стварима. Испорука инд.одређене ствари врши се на
начин који одговара околностима сваког конкретног случаја. Испорука ствари одређених по роду врши
се њиховим издвајањем на јасан начин, ради отпреме. Ако ништа није договрено, продавац је дужан да
испоручи целу уговорену количину робе одједанпут.

Према начину извршења предаја може бити физичка (предаја из руке у руку), симболичка (предаја ХОВ)
и фиктивна.

Обавезе гаранције за физичка својства робе – продавац је обавезан да испоручи купцу робу саобразну
уговору. Према ЗОО сматра се да испоручена ствар има материјалне недостатке: прво, ако нема својства
или одлике које су изричито или прећутно уговорене, ако нема потребна својства за нарочиту употребу
за коју је купац набавља, ако није саобразна узорку или моделу.

Остале обавезе – у остале обавезе продавца спадају: обавеза предаје робних докумената, обавеза
гаранције за правна својства робе, обавеза чувања робе, обавеза осигурања...
 70. Обавезе купца

Обавеза плаћања цене – место плаћања – купац плаћа куповну цену у уговореном месту, а
ако у уговору о томе нема одредаба, а не постоји ни неки обичај у погледу места плаћања
цене, купац је дужан да плати цену у месту предаје ствари, што је по правилу седиште
продавца. На овај начин се и место предаје ствари и место плаћања куповне цене
подударају, што одговара општем правилу по коме се новчане обавезе, за разлику од
неновчаних, испуњавају у седишту повериоца.

Време плаћања – као и место плаћања тако и време плаћања уговорне стране најчешће
регулишу уговором. Уговорени модалитет плаћања цене може бити тројак: плаћање за
готово, плаћање пре испоруке робе и плаћање после испоруке робе. Према ЗОО и Бечкој
конвенцији купац може да одложи плаћање док не прегледа робу коју купује.

Начин плаћања – за разлику од места и времена плаћање цене, воља уговорних страна код
начина плаћања није сасвим суверена. Наиме, купац и продавац не могу због постојања
императивних прописа да одреде валуту плаћања у земљи, будући да се плаћање у
домаћој продаји врши у домаћој валути. Али слободни су да одреде да ли ће то плаћање
бити у новцу, ХОВ или плаћања уз документа .

Обавеза преузимања ствари – са обавезом продавца да преда - испоручи ствар тесно је

повезан пријем ствари од стране купца. са обавезом продавца да преда - испоручи ствар
тесно је повезан пријем ствари од стране купца. Реч је о узајамно условљеним обавезама.

Правна природа преузимања ствари од стране купца – у свему је контроверзна. Ипак, и

ако би се могло говорити да је први део ове целовите обавезе, који се састоји у извршењу
одређених радњи од стране купца, како би се продавцу омогућило извршење његове
обавезе да преда ствар, обаевза купца, то ни у ком случају не би могло да важи и за други
део ове обавезе, који се састоји у преузи8мању ствари.

Остале обавезе купца – Уговором о продаји, поред основне обавезе плаћања цене, могу
бити предвиђене и друге обавезе купца. Прво, разне обавезе у вези са исплатом цене.
Друго, обавезе достављања спецификације. Треће, обавезе давања диспозиције продавцу
код дистанционе продаје. Четврто, обавеза прибављања транспортних средстава. Пето,
обавеза достављања амбалаже.

Извор осталих обавеза, поред уговора, може бити и закон или обичај. 1. Купац је на
основу закона дужан да чува робу на трошак и ризик продавца у случају дистанционе
продаје и дужан је да преузме робу без обзира на то што је реч о несаобразној испоруци. 2.
Купац је, као и продавац, дужан на основу закона и обичаја да шаље разна обавештења
свом продавцу. 3. Купац је на основу обичаја дужан да плаћа разне превозне трошкове...
 71. Одговорност продавца – права купца

Претпоставке одговорности продавца за квалитативне и квантитативне недостатке –

продавац одговара, Прво, за квалитет и квантитет испоручене робе купцу, под условом
да су такви недостаци благовремено и прописно утврђени од стране купца. Друго,
продавац одговара за квалитативне и квантитативне недостатке ако му је купац
благовремено и уредно ставио приговоре. Треће, продавац одговара за материјалне
недостатке ствари које је она имала у часу преласка ризика на купца, без обзира на то
да ли му је било познато.

Права купца по основу испоруке робе лошијег квалитета – према ЗОО и Општим
узансама, кад су испуњене претпоставке одговорности продавца за несаобразну
испоруку, купац има следећа права: 1. Право да захтева испуњење уговора (отклањање
недостатака или предаје друге ствари без недостатка); 2. Право да захтева снижење
цене, и 3. Право раскида уговора. Уз сва ова права купац има и секундарно право
накнаде штете.

Право на замену ствари – трпи следећа ограничења: прво, потребно је да се ради о

роби која је одређена по роду, док се индивидуално одређене ствари могу
замењивати само изузетно. Друго, право на замену може се реализовати само ако је
реч о неком крупнијем недостатку.

Право купца на раскид уговора – трпи још већа ограничења од права на замену
ствари, будући да раскид има правни третман крајњег средства које соји купцу на
располагању. Прво, купац не може да раскине уговор ако је са испорученом робом
располагао, те му је немогуће да ствар врати или да је врати у стање у којем је примио.
Друго, купац, по правилу, не може да раскине уговор у целини ако само део робе има
квалитативне недостатке. Треће, купац, без обзира на то да ли је испорука извршена
или не, не може да раскине уговор ако испоручена роба има материјалне недостатке,
без остављања накнадног-примарног рока уредно испуњење уговора.

Право купца по основу неизвршења испоруке робе (дужничка доцња) –

Неблаговремено извршење испоруке доводи продавца у дужничку доцњу.
Благовременост испоруке утврђује се пу уговореном року испуњења, или у његовом
недостатку, по пријему повериочеве опомене за испуњење обавезе. У сваком случају
доцња продавца са испоруком робе рађа два основна права купца: право на захтевање
испуњења уговора и право на раскид уговора.

Опција купца за раскид уговора условљена је обавезношћу остављања накнадног рока –

Изузетно, купац није дужан да остави продавцу накнадни рок у сл.случајевима: прво, ако је
уговорена фиксна продаја. Ипак, купац и у овом случају може да одржи уговор на снази, ако
без одлагања, по протеку уговореног рока изјави да одржава уговор на снази. Друго, купац
није дужан да остави накнадни рок кад из продавчевог држања произилази да он неће
извршити уговор.
Права купца код испоруке робе са „делимичним недостацима“ – Када продавац
испоручи само део робе која нема недостатке, у погледу дела робе који није на време
испоручен примењују се правила о дужничкој доцњи. Према томе, купац може да
захтева испуњење уговора или може да раскине уговор у погледу дела неиспоручене
робе. Из овога се може извући закључак да је купац дужан да прими мањее
испоручену количину робе, изузетно, купац није дужан да прими мање испоручену
количину, тј. може дфа раскине уговор у целини само ако уговорена кмоличина или
продата ствар чини целину и ако купац има оправдани интерес да прими уговорену
ствар или количину у целини.

Право купца по основу испоруке веће количине од уговорене – за разлику од правила

да је купац дужан да прими мање испоручену количину од уговорене, купац није
дужан да прими испоруку робе веће количине од уговорене.

Право купца код сукцесивних испорука – Поједини оброци код сукцесивних испорука
имају по правилу самосталну правну судбину. Ипак, изузетно, то не мора бити случај, те
отуда законодавац прописује три значајна посебна правила за сукцесивне испоруке.

Прво, ако продавац касни само са испоруком једног оброка, купац може у разумном
року да раскине уговор само у погледу тог оброка.

Друго, купац може да раскине уговор и у погледу будућих недоспелих оброка, ако је из
дтих околности очигледно да они неће бити уредно испуњени.

И треће, купац може раскинути уговор у целини, дакле и у погледу испоручених и

недоспелих оброка, ако нема интереса за већ извршена испуњења, јер доспели
несипуњени оброци и будући оброци чине са овим једну целину.

Права купца по основу испоруке робе друге врсте – посебно значајно питање у вези са
одговорношћу продавца је питање испоруке робе друге врсте у односу на уговорену.
Ово питање утолико је значајније што у позитивним прописима нема о овм изричитог
решења. Спорно је наиме да лиовакву испоруку треба третирати као испоруку робе са
материјалним недостацима или као неизвршење уговора. Купац није дужан да
подноси приговоре и није подвргнут кратким роковима застарелости као код
одговорности за материјалне недостатке.
 72. Одговорност купца – права продавца

Одоговрност купца – права продавца по основу неплаћене цене – кашњење купца са

плаћањем цене доводи га у дужничку доцњу са свим последицама ове доцње. Ипак, у
односу на дужничку доцњу продавац у вези са испоруком робе, дужничка доцња купца
у односу на плаћање цене има неких специфичности:

Прво, продавац може да раскине уговор о продаји само у случају ако је купац у доцњи
са плаћањем цене а није примио испоруку робе. Ово стога што у случају кад је купац
примио испоруку робе постаје њен власник, те продавац и поред неплаћене цене не би
могао да тражи повраћај робе ни својинском тужбом.

Друго, за разлику од правила накнаде штете код неновчаних обавеза, продавац има
прво на камату за све време трајања доцње, па и у случају ако је купац доцњи услед
узрока за који није одговоран, као и у случају да услед купчеве доцње није претрпео
никакву штету. Ако је купац и одговоран за неплаћање цене, односно ако је продавац
претрпео већу штету од уговорене и затезне камате, има право и на накнаду те веће
штете али је дужан исту доказати. Треће, код сукцесивних испорука правило је да се
плаћа сваки испоручени оброк посебно, ако нешто друго није уговорено или ако нешто
друго не произилази из околности посла.
 73. Заједничка правила за обаезе продавца и купца

Узајамност испуњења – обавезе купца и продавца из уговора о продаји као двостраног

уговора узајамно су условљене, при чему извршење обавезе једне стране служи као циљ
(кауза) друге стране.

Антиципативан раскид – кад је пре истека рока за испуњење обавезе очигледно да једна
страна неће испунити своју обавезу из уговора, друга страна може да раскине уговор и захтева
накнаду штете.

Накнада штете – када дужник (купац или продавац) не испуни своју обавезу или је испуни
неуредно, дужан је да накнади повериоцу штету која му је тиме нанета, изузев ако је до
неиспуњења или неуредног испуњења дошло из узрока за који се може ослободити
одговорности. Циљ је да се поверилац стави у положај као да је уговор испуњен.

Раскид уговора и апстрактна штета – апстрактна штета заснива се на разлици између

уговорене и тржишне цене погођене робе. Овај назив потиче отуда што се штета одређује
апстрактно, на темељу ове разлике, без обзира на то да ли је поверилац и претрпео неку штету.
Купцу право на ову штету припада ако је текућа цена виша од уговорене, а продавцу ако је
текућа цена нижа од уговорене.

Временски моенат утврђивања разлике у цени је моменат раскида уговора по правилима о

раскиду уговора. С друге стране, као место утврђивања такве цене узима се место где је
испорука требало да буде извршена, односно, „место у коме је посао обављен“.

Раскид уговора и конкретна штета куповине или продаје ради покрића – купац и продавац у
случају неизвршења обавезе друге стране могу бити обештећени и накнадом тзв. конкретне
штете, путем реализације куповине, односно продаје ради покрића. Од института куповине,
односно продаје ради покрића, којима купац или продавац могу прибећи, треба разликовати
институт тзв. продаја ради самопомоћи. Наиме, ако је ствар која је предмет продаје неподесна
за чување или би њено чување изазвало несразмерне трошкове у односу на њену вредност, у
случају неиспуњења обавезе дрзге стране, дужник је може продати, а добијени износ, по
подмиривању трошкова продаје, положиће код суда.

Реализација куповине односно продаје ради покрића захтева испуњење одређених услова:
Прво, поверилац мора да раскине уговор на начин предвиђен за раскид уговора, јер све док не
раскине уговор дужник задржава право да испуни уговор. Друго, потребно је да су – предмет
продаје ствари одређене по роду. Треће, потребно је да – куповина односно продаја ради
покрића будфу извршене у разумном року после раскида уговора. Четврто, куповина/продаја
мора бити извршена на разуман начин.

Накнада остале штете код раскида или нераскида уговора – накнада остале штете обухвата стварну
штету и измаклу добит – разуме се да и апстрактна штета и конкретна штета извршена на основу
куповине ради покрића или продаје ради покрића садрже и стварну штету и измаклу добит. Али, ако
поверилац докаже да је портед тих видова штета претрпео и неку другу штету он има право и да је
накнади. Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка настанка штете, а висина накнаде
одређује се према ценама у време доношења судске одлуке.
74. Одговорност произвођача по гаранцији и продавца, за материјалне недостатке
 75. Прелаз ризика и трошкова са продавца на купца

Општа правила – за трговински, пословни свет од посебног је значаја питање преласка

ризика са продавца на купца, што се по правилу одвојено решава од својинског
питања. Такође, са питањем сношења ризика редовно је повезано и питање времеснке
вододелнице сношења трошкова превоза од стране продавца и купца. Основно је
правило да се моменат прелска ризика са продавца на купца везује за моменат
примопредаје робе, јер тамо где престаје обавеза испоруке од стране продавца
започиње у погледу преузимања робе пријем испоруке од стране купца.

Нека општа правила за тумачење транспортних клаузула – за тумачење транспортних

клаузула посебно су значајна, чини се, следећа општа правила: прво, свака транспортна
клаузула има два дела – означење властитог имена и опредељење имена једног
географског места или неке просторије; друго, клаузуле су систематизоване тако да
обавезе продавца степенасто расту, а обавезе купца степенасто смањују; треће, ризик и
трошкови по правилу прелазе у истом месту и истовремено са продавца на купца,
изузев клаузула код којих продавац има обавезу да изврши осигурање робе; четврто,
клаузуле не познају симболичну предају већ само физичку...

Франко фабрика – за испоруку у месту карактеристична је франко фабрика (млин,

складиште, рудник). Са становишта продавца ова је клаузула најповољнија, значи да је
продавац у уговореном року дужан ставити купцу на располагање на том месту
уговорену робу. Купац је дужан да обезбеди превозно средство. Продавац сноси
трошкове и ризик у вези са робом до тренутка до када је купац био дужан да преузме
робу, а од тог тренутка купац.

Франко вагон – уз назнаку места отпреме. Ова клаузула примењује се у железничком

превозу, али се аналогним тумачењем може применити и за друмски превоз. Према
овој клаузули продавац је обавезан да поручи благовремено вагон и да изврши утовар
робе о свом трошку уговореног дана или у уговореном року.

Франко уз бок брода – уговорена лука укрцаја. Ова клаузула примењује се у

поморском транспорту. Код ове клаузуле продавац је измирио своју обавезу кад је
робу припремио за утовар у уговореном року уз бок брода (испод чекрка), на месту
које је означио купац, у уговореној луци укрцаја сагласно лучким узансама. Продавац је
дужан да о овоме одмах обавести купца. Код ове клаузуле купац обезбеђује брод и
место утовара и о том обавештава продавца.
Франко брод – уговорена лука отпреме. Ова клаузула је најуобичајенија у поморској
трговини. Улога ове клаузуле у последње време опада са порастом контејнерског превоза.
Код ове клаузуле продавац је обавезан да испоручи робу на брод који је означио купац у
уговореној луци укрцаја и у уговореном року. Укрцај робе спроводи продавац водећи
рачуна о лучким узансама отпремне луке. Трошкове и ризик превоза сноси купац.

Цена, осигурање, возарина – уговорена лука отпремања – основна одлика ове

клаузуле је да цена ЦИФ обухвата у глобалном виду, без могућности рашчлањавања,
цену робе, возарину и осигурање. Код ове клаузуле ризик прелази на купца у тренутку
кад роба стварно пређе ограду брода у отпремној луци. Продавац сноси извозне таксе
и царине, као и возарину до приспећа робе у место отпремања.

Франко аеродром – уз назначење договореног аеродрома отпреме – ова клаузула се

примењује у ваздушном превозу робе. Код ове клаузуле продавац је обавезан да стави
на располагање робу авио превознику у уговореном року и на уговореном аеродрому
отпреме, на начин уобичајен на аеродрому. Пошто је реч о извозној продаји, продавац
прибавља извозну дозволу, на свој трошак и ризик, а сноси све порезе, таксе и друге
дажбине везане за извоз.

Франко превозник – назначено место – ова клаузула уведена је 1980. Године, као и
клаузула „возарина плаћена до“. Циљу увођења ове клаузуле је задовољавање
потреба контејнерског превоза, као ипревоза тегљачима и фериботима. Ова клаузула
заснива се на принципу, као и ФОБ – франко аеродром, с том разликом што ризик. Као
и трошкови, прелазе са продавца на купца у тренутку предаје робе првом превозиоцу,
а не када роба пређе ограду брода. Код ове клаузуле купац уговара о свом трошку
превоз од назначеног места и дужан је обавестити продавца о имену превозника и
времену када роба треба да буде стављена на располагање превознику. Ова клаузула
може се користити у свим гранама превоза и у комбинованом превозу.
 76. Уговор о посредовању

Појам – уговор о посредовању је такав уговор о обављању привредних услуга у коме се јдна
уговорена страна – посредник обавезује да настоји да нађе и доведе у везу са својим
налогодавцем као другом уговорном страном лице које би с њим преговарало о закључењу
одређеног уговора, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду (провизију)
ако тај уговор буде закључен.

Закључење уговора – уговор о посредовању спада у неформалне уговоре, те се често

закључује и савременим средствима везе. Иако има своју грађанскоправну основу у уговору о
мандату, овај уговор не може да се закључи ћутањем посредника. По техници закључења овај
уговор по прљавилу спада у уговоре по приступу, јер се закључује на бази општих услова
пословања посредничких организација.

Правни односи – на основу налога за посредовање и у вези са посредничким послом

успостављају се по правилу две врсте правних односа. С једне стране, правни однос
посредника и налогодавца. С друге стране, извршењем овог правног посла настаје други
правни однос налогодавац – треће лице.

Обавезе посредника – законске – обавеза извршења налога – тражење пословне везе за

налогодавца, обавезе обавештавања налогодавца, обавеза заштите интереса обеју страна
између којих посредује, обавеза верности – чување пословне тајне, обавеза вођења
посредничког дневника, обацеза издавања посредничког листа.

Обавезе посредника – уговорне – обавеза посредника у преговорима, обавеза примања

испуњења обавезе трећег лица, обавеза чувања узорка.

Основ и случајеви одговорности – извршавајући прихваћени налог посредник је дужан да се

придржава добијених упостава и притом да постуша са пажњом доброг привредника или са
струковном пажњом – професионална одговорност.

Одговорност посредника за избор трћег лица – посредик не одговара увек за избор трећег
лица, посебно не одговара увек за бонитет трећег лица, већ одговара само у случају своје
несавесности.

Право на накнаду – ЗОО прихвата преовлађавајући став упоредног права да посредник стиче
право на провизију у часу закључења уговора за који је посредовао. Ипак, могуће је уговорити
да посредник стиче право на провизију тек кад се изврши уговор закључен уз његово
посредовање.

Право на накнаду трошкова – трошкови које посредник има у извршењу уговора о

посредовању, по законској претпоставци сматрају се укљученим у провизију, те посреднк по
правилу нема право на њихову посебну накнаду. Изузетно посредник има посебно право на
накнаду трошкова, ако је то изричито уговорено. Кад је уговорено право посредника на
накнаду трошкова, посредник има право на њихову накнаду и кад уговор са трећим лицем није
ни закључен. Губитак права – према ЗОО посредник губи право на провизију и на накнаду
трошкова, кад противно уговору или противно интересима свог налогодавца ради за другу
страну.
 77. Уговор о трговинском заступању (агентури)

Појам – уговор о трговинском заступању јетакав уговор о обављању привредних услуга у коме
се једна уговорна страна – заступник обавезује да се стално стара да трећа лица закључују
уговоре са његовим налогодавцем и да у том смислу посредује између њих и налогодавца, као
и да по добијеном овлашћењу закључује уговоре са трећим лицем у име и за „рачун“
налогодавца, а друга уговорна страна – налогодавац се обавезује да му за сваки закључени
уговор исплати одређену накнаду (провизију).

Закључење уговора – пошто ЗОО прихвата концепцију формалности уговора о трговинском

заступању, то овај уговор није закључен и поред споразума странака о битним елементиима
овог правног посла, све док не буде сачињен у писменој форми. У сваком случају овај се уговор
због свог формалног карактера и природе делатности не би могао закључити ћутањем
заступника по налогу властодавца.

Правни однос – правна конструкција правног посла заступања по правилу је трочлана:

налогодавац, заступник и треће лице. У континенталној концепцији прихваћеној е решење о
двоструком правном односу из целовитог посла заступања: унутрашњи правни однос, који се
заснива на налогу и који у ствари и предсавља однос из уговора о заступању (однос заступник –
налогодавац) и спољашњи правни однос, који је пуномоћничке природе и који настаје
извршењем закљученог уговора о заступању од стране заступника, тј. закључењем неког
правног посла из предмета овог уговора.

Обавезе заступника – законске – законске обавезе извршавања налога, обавезе учествовања у

закључивању послова са трећим лицем, обавеза старања о интересима налогодавца, обавеза
обавештавања налогодавца, обавеза вођења заступничког дневника и издавања закључнице,
обавеза верности – чувања пословне тајне, обавеза врћања ствари датих на употребу. Уговорне
обавезе – обавеза закључења уговора са трећим лицем, обавеза примања испуњења,
полагање рачуна пре одређеног рока.

Право на накнаду (провизију) – налогодавац је дужан да исплати заступнику накнаду

(провизију) за уговоре закључене његовим посредовањем као и за уговоре које је сам
заступник закључио, ако је за то би овлашћен. Висина провизије утврђује се уговором или
тарифом, а у недостатку оваквог одређења важи уобичајена провизија. Временски моменат
стицања права на провизију одређен је у упоредном праву различито. По једној концепцији
заступник стиче право на провизију када посао буде пуноважно закључен са клијентом, што
одговара посредничком карактеру заступништва. Иако ЗОО прихвата овакву концепцију
заступништва, ипак се опредељује з други моменат стицања стицања права застуоника на
провизију: кад уговор буде извршен.

Право на накнаду трошкова – према ЗОО заступник нема право на накнаду трошкова који
произилазе из редовног вршења посредничких послова, осим ако је друкчије уговорено, док
им право на накнаду посебних трошкова (трошкови царине, вађења увоз/извозник дозвола).
Право залоге – ради обезбеђења наплате својих доспелих потраживања из уговора о
заступању, заступник има законско право залоге на свотама које је наплатио за налогодавца по
његовом овлашћењу, као и на свим налогодавчевим стварима које је у вези са уговором
примио од налогодавца или од неког другог, док се налазе код њега.
 78. Уговор о комисиону

Појам – уговор о комисиону је такав уговор о обављању привредних услуга у коме се

једна уговорна страна – комисионар обавезује да у своје име и за рачун свог
коминтента закључи неки привредни уговор, а друга уговорна страна – налогодавац
(коминтетнт) се обавезује да за то плати одређену накнаду (провизију).

Закључење уговора – ЗОО прихвата концепцију неформалности овог уговора, те се овај

уговор сматра закљученим кад се уговорне стране споразумеју о битни елементима
овог посла. По техници закључења овај уговор по правилу спада у уговоре по приступу,
будући да се закључ. прихватом комисионарових општих услова од стране коминтента.

Правни односи код уговора о комисиону – правна конструкција правног посла

комисиона по правилу је тродимензионална: налогодавац, комисионар и треће лице.
Континентална концепција комисионог посла грађена је на принципу постојања два
правна односа: унутрашњи правни однос, који се заснива на налогу и који у ствари и
представља однос из уговора о комисиону (однос комисионар – налогодавац) и
спољашњи правни однос, који настаје извршењем закљученог уговора о комисиону од
стране комисионара, тј. закључењем неког правног посла из предмета овог уговора.

Негација директног правног односа коминтент – треће лице ипак има одређене
изузетке – прво, у случају стечаја комисионара, коминтент може захтевати излучење из
стечајне масе ствари које је предао коисионару ради продаје за његов рачун, као и
ствари које је комисионар набавио за његов рачун. Друго, у случају стечаја
комисионара коминтент може директном тужбом остварити сам потраживања према
купцу или продавцу, дужнику комисионара. Треће, повериоци комисионара не могу
ради наплате својих потраживања, чак ни у случају његовог стечаја, да предузимају
мере извршења на сврарима и правима које је комисионар, извршавајући налог,
стекло у своје име и за рачун коминтента, изузев ако је реч о потраживањима насталим
у вези са стицањем тих ствари и права.

„Обични“ комисион и комисион „star del credare“ – комисионар по правилу одговара

само за савестан избор трећег лица са којим закључује уговор – избор пажњом доброг
стручњака, те не одговара за инсолвентност тог лица. Комисионар, дакле, не одговара
за не извршење обавезе трећег лица, будући да је његова обавеза средства а не
обавеза резултата.

Продајни комисион – код ове врсте комисиона комисионар се обавезује да у своје име
и за рачун свог коминтента прода трећем лицу комитентову робу.

Продајни комисион – консигнација – специјалну варијанту уговора о продајном

комисиону представља консигнациона продаја, која има све његове одлике (посебно
постојање права својине коминтента до продаје робе) уз додатак и обележја уговора о
ускладиштењу.
Куповни комисион – код ове врсте комисиона комисионар се обавезује да у своје име
и за рачун коминтента купи неку робу од трећег лица.

Комисион у транспорту – код ове врсте комисиона комисионар се обавезује да у своје

име и за рачун коминтента закључи уговор у превозу са превозиоцем.

Остали комисиони послови – зависно од предмета уговора о комисиону, који је у

упоредном праву мање или више широко постављен, комисионар може практично да
закључује све врсте трговинскпоправних уговора, иако ће најчешће закључивати
купопродајни уговор.

Обавезе комисионара – обавеза извршења налога, обавеза верности – чување

интереса коминтента, обавеза обавештавања коминтента о имену сауговарача, обавеза
вођења књиха, обавеза полагања рачуна.

Право омогућавања обављања посла – комисионар има право да од коминтента

захтева, што је овај дужан да учини, омогућавање обављања посла из предмета
уговора о комисиону.

Право на накнаду (провизију) – комисионар има право на провизију која се утврђује

уговором или тарифом, а у случају изостанка оваквог утврђивања провизија се
одређује према обављеном послу и „постигнутом резултату“.

Право на накнаду трошкова – комисионар има право на накнаду „потребних“

трошкова за извршење налога, са каматом од дана кад су учињени. Пословна пракса
изједначава са овим трошковима и корисне трошкове за коминтенте, те комисионару
даје право и на њих.

Самостално иступање комисионара – ЗОО попут других законодавстава која изричито

дозвољавају овај, да би елиминисао могућност злоупотреба комисионара и сачувао
виталну нит овог посла да комисионар чува интересе свог коминтента, условљава
дозвољеност истог кумулативним испуњењем три услова: прво, потребно је да се ради
о роби која има утврђену тржишну или берзанску цену; друго, потребно је да
коминтент дозволи самостално испуњење и треће, потребно је да се куповина
илипродаја по цени важећој у време извршења повереног посла.
 79. Уговор о контроли

Појам и врсте – уговор о контроли представља такав уговор о обављању привредних услуга у
коме се једна уговорна страна – вршилац контроле обавезује да стручно и непристрасно обави
уговорену контролу и о томе изда цертификат, а друга уговорна страна – наручилац контроле
се обавезује да за то плати одређену накнаду (провизију).

Правни посао контроле може се поделити по различитим критеријумима. Прво, зависно од

предмета контроле разликујемо контролу робе, услуга и ствари које нису намењене промету.
Друго, зависно од обима контроле предмета контроле разликујемо потпуну контролу
(контроле целокупне количине робе) и делимичну контролу (контрола по методу узорка).
Треће, зависно од обима обавеза вршиоца контроле и карактера радњи које врши разликујемо
„обичну“ контролу и контролу са вршењем правних радњи. Најзад, четврто, зависно од
одговрности вршиоца контроле разликујемо контролу са гаранцијом и „контролу без
гаранције“.

Обична контрола – ако није ништа друго уговорено претпоставља се да вршилац контроле има
само обавезу да изврши стручно и непристрасно контролу предмета контроле и да о томе изда
прописани цертификат, што представља „обичну“ контролу.

Контрола са вршењем појединих правних радњи – на основу изричитог налога наручиоца

контроле, вршилац контроле може поред извршења уговорене контроле предмета контроле
да врши и поједине правне радње у име и за рачун наручиоца контроле. Реч је дакле, о услузи
која се обавља по изричитом налогу наручиоца контроле и која може следити обичну контролу,
а никако не може да представља самосталну обавезу вршиоца контроле и да се обавља без
претходног обављања обичне котроле. Правне радње: преузимање робе од продавца,
склапање уговора са превозником, склапање уговора са шпедитером, обавештавање
наручиоца контроле о недостацима предмета контроле и слично.

Контрола без гаранције и контрола са гаранцијом – вршилац контроле може се изричитом

уговорном клаузулом обавезати да гарантује непроменљивост својства предмета контроле у
уговореном року. Контроле са гаранцијом најчешће се практикује код дистанционе продаје
робе, кад се врши контрола робе пре утовара у превозно средство, а вршилац контроле
гарантује да роба неће изменити својства до истовара.

Обавезе вршиоца контроле – обавеза извршења уговорне контроле, обавезе вршења

одређених правних радњи, обавеза издавања цертификата, обавеза чувања робе и узорка,
обавеза информисања наручиоца контроле.

Права вршиоца контроле – право захтевања омогућавања вршења контроле, право на

накнаду, право накнаде трошкова, право законске залоге.

Одговорност код „обичне“ контроле – вршилац котроле одговара субјективно за свој стручни
рад – ако није применио пажњу доброг стручњака, те одговара само за штету која је последица
пропуста струковне пажње. Вршилац контроле не одговара за последице неквалитетне
испоруке. Код контроле са вршењем правних радњи – за налогодавца одговара као
пуномоћник. Код контроле са гаранцијом – гарантује исправност свог рада.
 80. Уговор о ускладиштењу

Појам – уговор о ускладиштењу је такав уговор о обављању привредних услуга у коме

се једна уговорна страна – складиштар обавезује да прими на чување одређену робу и
да предузме потребне или уговорене мере ради њеног очувања у одређеном стању, те
да је преда на захтев друге уговорне стране – оставодавца или другог овлашћеног
лица, а оставодавац се обавезује да му за то плати одређену накнаду (провизију).

Врсте складишта – пословна пракса, полазећи од делатности складишта, овлашћења

да издају ХОВ, специфичности статуса и слично, искристалисала је неколико категорија
складишта: јавна складишта, цариснка складишта, царинска сместишта, консигнациона
складишта, тржнице на велико.

Обавезе складиштара – обавеза пријема робе, обавеза чувања робе, обавеза вођења
посебних књига, обавеза издавања складишнице, обавеза омогућавања прегелда робе,
обавеза старања о интересима оставодавца, обавеза предаје ускладиштене робе
овлашћеном лицу.

Одговорност складиштара – осносна обавеза складиштара да чува ускладиштену робу

диктира и његову обавез да врати робу овлашћеном лицу, по правилу, у примљеном
стању. Отуда, складуштар одговара за сваку штету на роби, осим ако докаже да је штета
проузрокована услед околности које се нису могле избећи или отклонити.

ЗОО, попут решења у упоредном праву, изражава принцип о ограниченој одговорности

складишђтара – до висине стварне штете (вредност робе).

Да би складиштар одговарао за штету на роби након преузимања са чувања прималац

робе мора приликом пријема робе да стави приговор складиштару на видљиве мане, а
ако је реч о невидљивима манама, прималац је дужан да на поуздан начин обавести
складиштара у року од 7 дана од преузимања робе, иначе ће се сматрати да је роба
уредно примљена.

Права складиштара – право обавештавања о својствима робе, право на накнаду

(провизију), право на накнаду трошкова, право законске залоге, право продаје робе
(поред случаја кад је складиштар дужан да изврши продају робе – нужна продаја –
складиштар у одређеним случајевима има право продаје робе: прво – кад продају робе
захтева ималац варанта заложнице; друго – кад је истекао рок чувања робе а роба није
подигнута ни у нкнадном року; треће – кад је користио право залоге ради обезбеђења
својих потраживања према оставодавцу.
 81. Уговор о осигурању – карактеристике и врсте осигурања

Појам уговора – уговор о сигурању представља такав уговор у коме се једна страна –
уговарач осигурања, обавезује да плати одређену своту осигурања, према уговором
утврђеним условима, а друга уговорна страна – осигуравач се обавезује да, ако се деси
догађај који представља осигурани случај, исплати уговарачу осигурања накнаду,
односно уговорену своту или учини нешто друго. Обавеза осигуравача може бити
тројака зависно од циља и врсте осигурања. Прво, код осигурања чија је сврха накнада
штете (имовинска осигурања) исплата накнаде из осигурања. Друго, код осигурања
чија је сврха накнада штете (лична осигурања) исплати уговорене своте (сума
осигурања). Треће, осигуравач је обавезан да „учини нешто друго“ ако је, на пример,
уговорено да ће штете покривене осигурањем накнадити у натури или да ће, код
осигурања од одговорности, да брани осигураника од одштетних захтева трећих лица
која немају основа.

Лица код уговора о осигурању – у облигационом послу осигурања појављују се често

поред уговорних страна и друга лица: осигураник, корисник осигурања, осигурано
лице, оштећено лице, агенти осигурања и друга лица.

Уговорне стране у правном послу осигурања су осигуравач и уговарач осигурања.

Особине уговора - уговор о осигурању спада по сојим карактериситкама у именоване

уговоре, двострано-обавезне и теретне уговоре, уговоре са трајним престацијама, по
техници закључења у уговоре по приступу (атхезиони), алеаторне уговоре и по правилу
формалне. Писмена форма уговора о осигурању.

Обавезе осигуравача – обавеза прихвата понуде код обавезних осигурања, обавеза

издавања полисе осигурања, обавеза предаје општих и посебних услова осигурања,
обавеза исплате накнаде из осигурања или осигуране суме.
 82. Уговор о осигурању – обавезе уговорних страна

Обавезе уговарача осигурања и осигураника – обавеза пријаве околности значајних за

оцену ризика, обавеза плаћања премије, обавеза обавештавања осигуравача о
променама ризика, обавезе спречавања наступања осигураног случаја и обавеза
спасавања, обавеза обавештавања о наступелом осигураном случају.

Осигурање имовине – основна начела – у материји осигурања имовине постоји више

правих начела која одликују ову врсту осигурања, међу којима су најважнија: начело
обештећења – износ накнаде не може бити виши од штете коју је осигураник претрпео
наступањем осигураног случаја; постојање интереса осигурања – право на осигурање
имовине могу имати само лица која су у часу настанка штете имала материјални
интерес да се осигурани случај не догоди.

Абандон и франшиза – док је у пловидбеним осигурањима правило да се након

наступања осигураног случаја може препустити осигуравачу оштећена ствар и од њега,
под одређеним условима, да се захтева исплата пуне своте осигурања, дотле је у свим
другим врстама осигурања, правило да је то допуштено само ако оје изричито
уговорено.

У уговорима о осигурању ствари може бити одређено да ће осигураник сносити део

штете ако се догоди осигурани случај. Овај део штете назива се франшиза. Франшизе
могу бити интегралне и одбитне. Код интегралне франшизе штете до одређеног износа
се не надокнађују, а ако прелазе износ франшизне штете се надокнађују у потпуности,
као да није била уговорена франшиза. (циљ је отклањањео обавеза надокнађивања
малих штета), код одбитне франшизе се увек добија од утврђене штете, те ако је штета
мања од утврђене франшизе она се неће ндокнађивати.
 86. Уговор о отпремању (шпедицији)

Појам – уговор о отпремању (шпедицији) је такав уговор о обављању привредних услуга у коме се
једна уговорна страна – отпремник (шпедитер) обавезује да ради превоза одређене ствари закључи
у своје име а за рачун налогодавца (комитента) уговор о превозу и друге уговоре потребне за
извршење превоза, као и да обави остале уобичајене послове и радње, а друга уговорна страна –
налогодавац (комитент) се обавезује да му исплати одређену накнаду (провизију).

Правни однос из угвора о шпедицији – у случајевима, што је иначе правило, када шпедитер иступа
комисионо у обављању своје делатности, успостављају се две врсте правних односа. С једне стране,
однос наогодавац – шпедитер: то је однос из закљученог уговора о шпедицији. С друге стране,
однос шпедитер – неко треће лице: то је однос из неког уговора који шпедитер закључује у своје
име и за рачун свог налогодавца. Тако да нема директног односа изеђу налогодавца и трећег лица.

Обавезе шпедитера – обавезе организације превоза робе, обавеза поступања по налозима

комитента, обавеза чувања интереса комитента, обавеза извештавања комитента, обавеза чувања
робе, обавеза царињења и осигурања робе.

Права шпедитера – право на провизију, право на накнаду трошкова, право закнске залоге, право
самосталног иступања шпедитера.

Одговорност шпедитера за властите радње и пропусте – пропуштање извршења или неуредно

извршење обавеза које произилазе из уговора о шпедицији или обичаја и правила струке, ангажује
одговорност шпедитера. Шпедитер одговара по правилима субјективне одговорности са
претпостављеном кривицом, те се може ослободити одговорности доказом своје струковне пажње
и постојања ослобађајућих разлога.

Одговорност шпедитера за ангажоване друге шпедитере (под. и међушпедитере) – како уговор о

шпедицији по својој грађанскоправној природи спада у уговоре о налогу, то је правило да шпедитер
треба да изврши уговорене услуге лично. Прво – ако шпедитер повери извршење свог налога
другом шпедитеру уместо да га сам изврши (реч је о неовлашћ. преносу), одговара за другог
отпремника. - подшпедитер. Друго – ако шпедитер овлашћено повери извршење налога другом
отпремнику (ако је то у интересу наогодавца) одговара само за његов избор, осим ако је преузео
одговорност за његов рад. – међушпедитер.

Del credere шпедиције – шпедитер који по правилу не одговара за рад других лица којима се служи
у извршењу уговора (превозиоца, међушпедитера, складиштара), може уговором да преузме такву
одговорност, уз увећану провизију, што представља посебну врсту шпедиције.

Фиксна шпедиција – одлика ове врсте шпедиције састоји се у томе што шпедитер преузима обавезу
да обави шпедитерске услуге и друге уговорене услуге, сам или уз ангажовање других лица, уз
одређену фиксну накнаду. У овом случају нема право на посебну превознину, накнаду
ускладиштења или друге накнаде.

Збирна шпедиција – кад је то у интересу његових комитената, шпедитер, може, осим ако је то
уговором о шпедицији изричито или прећутно искључено организвати збирну шпедицију: да
отпреми робу више својих комитената на превоз једним превозним средством, једним уговором о
превозу и једном превозном исправом.
 87. Уговор о грађењу – појам, особине и правна природа

Појам – уговор о грађењу представља такав уговор којим се једна уговорна страна –
извођач радова обавезује да према одређеном пројекту сагради у уговореном року
одређену грађевину на одређеном земљишту, или да на таквом земљишту односно на
већ постојећем објекту изврши какве друге грађевинске радове, а друга уговорна
страна – наручилац радова се обавезује да му за то исплати одређену накнаду (цену).

88. Специфицности закључења уговора о грађењу и разграничење од уговора о

продаји

Не знам где је питање...

 89. Уговор о грађењу – права и обавезе уговорних страна

Обавезе извођача радова – су: обавеза проучавања техничке документације, обавеза

извођења уговорних грађевинских радова, обавеза придруживања уговорених рокова,
обавеза плаћања уговорене казне, обавеза омогућавања наручиоцу да врши надзор,
обавеза осигурања радова (кад је уговорено), обавеза заштите обустављених радова,
обавеза обавештавања наручиоца.

Обавеза наручиоца радова – су: обавеза обезбеђења пројектно-техничке

документације, обавеза увођења извођача у посао, обавеза вршења стручног надзора,
обавеза плаћања уговорене грађевинске цене, обавеза плаћања аванса.

Примопредаја – правне радње – По завршетку грађевинског објекта тј. грађевинских

радова, а пре примопредаје између уговорних страна, врши се прво технички преглед
од стране органа управе (грађевинска инспекција). Техничким прегледом објекта
утврђује се њихова подобност за употребу према предвиђеној намени. Примопредаја
изграђеног објекта одвија се између уговорних страна из уговора о грађењу и то
састављањем записника о примопредаји који потписују обе уговорне стране.

Након извршене примопредаје спроводи се коначни обрачун цене радова, с тим што се
он мора завршити у року од 60 дана од примопредаје. Коначним обрачуном
расправљају се односи између уговорних страна и утврђује извршење њихових
међусобних права и обавеза из уговора.

Коначни обрачун врши се записники од стране обеју уговорних страна. У случају

неоправданог одбијања једне уговорне стране да учествује у овом поступку, коначни
обрачун може да састави и само једна уговорна страна и да га достави другој страни,
која га може остпорити, а ако га не оспори, коначни обрачун обавезује оба уговарача.
 90. Уговор о грађењу – правила о одговорности

Одговорност извођача у току извођења радова – је вишеструка:

1) Одговорност у погледу начина извођења радова,

2) Одговорност у погледу поштовања радова,

3) Одговорност у погледу материјала и опреме,

4) Одговорност за грешке у пројекту и

5) Одговорност за мане земљишта.

Одговорност извођача за квалитет извршених радова после примопредаје – према

Посебним узансама о грађењу, извођач „гарантује“ да су изведени радови у време
примопредаје у складу са уговором, прописима и правилима струке и да немају мана
које онемогућавају или умањују њихову вредност или њихову подобност за редовну
употребу, односно употребу одређену уговором. Одговорност извођача за квалитет
изведених радова, након примопредаје, вишеструко је условљена:

1) Потребно је да се ради о скривеним манама које се нису могле приметити

приликом примопредаје или о видљивим манама за које је извођач знао а није
их показао наручиоцу,

2) Потребно је да наручилац обавести извођача о показаном недостатку што пре, а

најкасније у року од месец дана од његовог откривања,

3) Потребно је да се недостатак појави најкасније у року од две године од дана

примопредаје,

4) Ако наручилац остварује право по основу одговорности за недостатке грађевине

судским путем, потребно је да поднесе тужбу најкасније годину дана од
учињеног обавештења.

Одговорност извођача за солидност грађевине после примопредаје – Извођач

одговара за недостатке у изради који се тичу њене солидности, уколико се ови
недостаци појаве у року од десет година од примопредаје. Реч је претпостављеној
одговорности. Под недостатцима у изради грађевине који се тичу њене солидности
треба подразумевати оне недостатке који се односе на стабилност и сигурност
грађевине. Извођач одговара и за солидност грађевине узроковану манама земљишта
или грешком у пројекту који је обезбедио наручилац.
 91. Посебне врсте уговора о грађењу

Није пронађен одговор...

 92. Опште карактериситике уговора о превозу робе морем

Појам – Уговор о превозу робе (ствари) морем је такав правни посао у коме се једна
уговорна страна – бродар, обавезује да изврши превоз одређене робе ии превоз
одређеним бродом на одређеној превозној релацији, а друга уговорна страна –
наручилац превоза се обавезује да за то плати одређену возарину.

Возарски уговор – је такав уговор о превозу робе поморским бродом, којим се бродар
обавезује да ће извршити превоз појединих ствари. Реч је о превозу индивидуалних
пошиљки, те отуда неки аутори називају овај уговор „уговор о превозу комадне робе“.
Овај превоз по правилу врше бродови линијске пловидбе према утврђеном реду
пловидбе. Битни елемент овог уговора је одређење робе која се превози а не
одређење брода којим ће се превести. Реч је о типичном уговору по приступу, који се
закључује према општим условима пословања бродара.

Бродарски уговор – је такав уговор о превозу робе поморским бродом, којим бродар
ставља наручиоцу на располагање одређени брод или сразмерни део одређеног брода
за одређено време или за једно или више путовања, ради обављања превоза. Битан
елеменат овог уговора је брод којим ће се извршити превоз док је означење робе која
ће бити предмет превоза правно ирелевантно. Реч је о превозима масовног терета, и то
бродовима слободне пловидбе (тзв. трампери).

Подбродарски уговор – када наручилац целог брода или дела брода не може да
искористи цео бродарски простор за превоз свог терета, он може да закључи уговор са
трећим лицем у превозу његове робе истим бродом, ако то бродарским уговором није
искључено. Овај уговор између наручиоца и трећег лица назива се подбродарским
уговором. За неизвршење подбродарског уговора трећем лицу (поднаручиоцу)
одговара и бродар и наручилац.
 93. Обавезе, права и одговорности бродара

Обавезе бродара – су: обавеза постављања оспособљеног бродара, обавеза укрцаја

робе, обавеза превоза робе, обавеза чувања робе, обавеза поступања по налозима
наручиоца, обавеза издавања превозне исправе, обавеза искрцавања и предаје терета
примаоцу.

Права бродара – возарина – Основно право бродара као превозиоца је право на возарину као
цену услуге превоза. Возарина се одређује уговором, а у недостатку уговорне одредбе
примењује се просечна возарина у време укрцаја робе за односну врсту робе. Возарина може
бити одређена на разне начине: паушално (по јединици бродарског простора), по јединици
терета (према тежини или по комаду), по јединици времена, по вредности појединих
пошиљки. Правило је да се возарина плаћа само за превезени терет.

Остала права – поморски бродар као и превозиоци других грана саобраћаја има право на
накнаду одређених трошкова у вези са превозом, право на накнаду за споредне услуге, право
на накнаду штете, као и право законске залоге и придржаја робе ради обезбеђења својих
потраживања од корисника превоза.

Основ одговорности бродара – јединствен је став да је реч о субјективној уговорној

одговорности са претпостављеном кривицом на страни бродара. Бродар мора дужном
пажњом оспособити брод за пловидбу и том истом пажњом чувати робу током превоза, те се
може ослободити одговорности према општем начелу, ако докаже да је уложио дужну пажњу
да се штета не догоди.

Лимитирана одговорност – поморски бродар одговара по правилу лимитирано за губитак и

оштећење робе коју превози. У поморском превозу робе постоје три система лимитирања
одговорности бродара за интегритет робе: ограничење одговорности по јединици терета,
ограничење одговорности по килограму бруто тежине и ограничење одговорности по
величини брода.

Ограничење одговорности бродара по величини брода – суштина овог система ограничења

састоји се у томе што бродар који жели да се користи овим системом оснива у ванпарничном
судском поступку посебан фонд, чија висина зависи од тонаже брода. Предвиђена је могућност
оснивања три фонда: фонд за материјалне штете, фонд за телесне штете и фонд за материјалне
штете и за телесне штете, с тим што се изричито прописује да је 2/3 у том заједничком фонду
намењено за потраживање поверилаца накнаде телесне штете.

Одговорност бродара за штете закашњења (доцња) – Бриселска конвенција о теретници не

помиње изричито одговорност бродара за штете настале закашњењем у превозу. Хамбуршка
правила и наш закон нормирају изричито одговорност бродара „за закашњење у предаји
терета примаоцу“.

Нелимитирана одговорност – бродар не може да се позива на правило о ограниченој

одговорности у два случаја: у случају личне квалификационе кривице и у случају декларације
вредности пошиљке.
 94. Ослобођење бродара од одговорности, заједничка хаварија и реализација
штете

Ослобођење бродара од одговорности – Из одређења основа одговорности бродара за

губитак, оштећење терета и штете настале закашњењем у превозу произилази да се
бродар ослобађа од одговорности доказом да су настали из узрока који нису могли да
се спрече или отклоне „пажњом уредног бродара“.

Изузети случајеви – Изузети случајеви Конвенције о теретници, рађени по техници

англосаксонског права, могли би се по својој сродности груписати у неколико категорија:

1) Виша сила, скривене мане брода, које се не могу дужном пажњом отклонити;
погибељи, опасности или незгоде мора или други пловних вода; ратних
догађаји; грађански немири или побуне; дела јавних непријатеља; и тд.

2) Дела или пропусти крцатеља или власника робе, његовог агента или
представника; недовољно паковање; мањкавост ознака,

3) Умањење у запремини или тежини или други губитак тј. оштећење настало услед
скривене мане, посебне природе или властите мане робе,

4) Пожар – уколико није проузрокован делом или кривицом бродара,

5) Спасавање или покушај спасавања живота или добара на мору,

6) Дело, непажња или пропуст заповедника, морнара, пилота или другог лица у
служби возара када се ради о пловидби или управљању бродом.

Заједничка хаварија – подразумева штете на броду и терету, као и трошкове у вези са

бродом и теретом, коју не сноси само оно лице које их је проузроковало или само оно
лице које је њима погођено, него је заједнички сносе сви учесници пловидбеног
подухвата. Све остале штете које не спадају у заједничку хаварију (хаварије брода,
терета или хаварије и брода и терета истовремено) чине посебну (партикуларну)
хаварију а сваку од тих засебно сноси оно лице које их је проузроковало ии лице које је
таква штета погодила.

Услови за постојање заједничке хаварије – да би постојала заједничка хаварија морају

бити кумулативно испуњени одређени услови:

1) Заједничка хаварија је штета која је проузрокована радњом човека, а по одлуци

заповедника брода или лица које га замењује,

2) Заједничким хаваријама могу се сматрати само оне штете које су проузроковане

намерно и разумно,
 3) Може постојати само онда кад је у једном поморском подухвату ангажовано ише
интереса- лица на које ће се штета распоредити,

4) Заједничка хаварија може постојати само кад је у тренутку проузроковања штете

постојала заједничка опасност за све односно најмање два интереса ангажована
у поморском подухвату.

За појам заједничке хаварије ирелевантно је питање из којих разога је настао догађај

који је изазвао потребу предузимања чина заједничке хаварије: виша сила, случај,
кривица учесника пловидбеног подухвата.

Случајеви заједничке хаварије – заједничка хаварија дели се на: хаварије штете и

хаварије трошкова. У хаварије штете спадају: бацање терета у море, штете
проузроковане броду или терету продором воде у брод, гашење пожара на броду,
штете стројевима и котловима, бродске ствари и залихе употребљене као гориво, штете
на терету, стварима и залихама брода настале искрцавањем, штете одсукавања брода,
губитак возарине и тд. У хаварије трошкова спадају: награде за спасавање, трошкови
олакшања насуканог брода; трошкови у луци склоништа; трошкови луке склоништа;
трошкови привремених поправки; трошкови прибављања средстава; трошкови
осигурања предујмљеног новца; камате.

Штете и трошкове заједничке хаварије сносе сви учесници пловидбеног подухвата

сразмерно вредности имовине са којом су учествовали у извршењу подухвата. Ради
расподеле хаварије образују се две масе: дужничка (која служи за намирење штета и
трошкова заједничке хаварије), и поверилачка (коју чине штете и трошкови заједничке
хаварије).
 95. Уговор о превозу робе у унутрашњој пловидби

Уговор о превозу робе у унутрашњој пловидби појмовно се одређује на исти начин као
и поморски превоз, осим што се превоз врши од једног пристаништа до другог.

Особености права и обавеза у унутрашњој пловидби – За права и обавезе бродара

унутрашње пловидбе важе у основи правила из поморске пловидбе, али постоје и неке
значајније специфичности:

1) Бродар унутрашње пловидбе дужан је да пажњу уредног бродара покаже, не само на

почетку путовања већ током читавог путовања,

2) Укрцај робе на брод унутрашње пловидбе редовно врши крцатељ, осим код бродова
линијске пловидбе, код којих бродар преузима терет испод чекрка,

3) Правила о заједничкој хаварији примењују се у унутрашњој пловидби само ако је то

изричито уговорено,

4) Закључење подбродарског уговора од стране наручиоца превоза из бродарског уговора,

код превоза робе унутрашњим водама, могуће је само ако је то бродарским уговором
изричито предвиђено,

5) У унутрашњој пловидби, ако крцатељ није захтевао издавање теретнице, издаје се

товарни лист за робу која је предата бродару, а на захтев крцатеља или самог
бродара.

Особености одговорности бродара унутрашње пловидбе – општа начела

одговорности поорског бродара примењује се и на одговорност бродара унутрашње
пловидбе. Ипак, специфичности услова превоза у унутрашњој пловидби налагале су и
значајна одступања, тако да:
 Бродар унутрашње пловидбе одговара за стање брода током читавог превоза,
 Бродар унутрашње пловидбе одговара и за тзв. наутичку делатност заповедника брода и
чланова посаде,
 Бродар унутрашње пловидбе одговара за штете на терету узроковане пожаром без
изузетка,
 Бродар се може ослободити од одговорности не само доказом да су губитак, оштећење
или закашњење потекли из узрока који нису могли да се спрече или отклоне пажњом
уредног бродара, већ за разлику од поморског бродара који се може ослободити од
одговорности и по посебном правном режиму „изузетих случајева“, може се ослободити
од одговорности по посебном правном режиму случајева посебних опасности.
 Лимити модалитета ограничења одговорности бродара унутрашње пловидбе, по величини
брода разликује се од лимита ограничења такве одговорности бродара поморског брода,
 Бродар одговара за штету насталу закашњењем у превозу до висине возарине која се
односи на терет предат са закашњењем,
 Бродар одговара неограничено (до износа целокупне доказане штете) и за квалификовану
кривицу лицима којима се служи у свом пословању.
 96. Уговор о тегљењу

?
 97. Уговор о превозу робе ваздушним путем (појам, карактеристике, обавезе и
права превозиоца)

Појам – уговор о превозу робе ваздушним путем је такав правни посао у коме се
једна уговорна страна – уговорни превозилац обавезује да изврши лично или уз
помоћ стварног превозиоца превоз одређене робе на одређеној превозној
релацији, за одређено време и у неоштећеном стању и да је након превоза
преда овлашћеном примаоцу, а друга уговорна страна – наручилац превоза се
обавезује да за то плати одређену превознину.

Обавезе ваздушног превозиоца робе – обавеза извршења превоза, обавеза

издавања товарног листа, обавеза поступања по накнадним налозима, обавеза
предаје робе.

Права ваздушног превозиоца робе – превознина, законска залога и придржај,

остала права (накнада трошкова превоза који нису обухваћени превознином,
право на накнаду за споредне услуге).
 98. Одговорност превозиоца ваздушним путем и поступак накнаде штете

Одговорност ваздушног превозиоца робе (основ) – тумачење опште формуле

одговорности ваздушног превозиоца прилично је контраверзно. Наиме, према
Варшавској конвенцији (као и домаћем закону) „превозилац није одговоран ако
докаже да су он и њему потчињена лица предузели све потребне мере да би избегли
штету или докажу да је било немогуће да их предузму“. Ова формула одговорности
није мењана ни у Хашком ни у Гватемалском протоколу али је замењена у
Монтреалском протоколу. Монтреалски протокол не даје простора никаквој
недоумици: „Возар одговара за штету насталу у случају оштећења, губитка или
уништења робе на темељу чињенице да се догађај који је проузроковао штету догодио
за време ваздушног превоза“. Правна доктрина је јединствена у ставу да је овде реч о
објективној (каузалној) одговорности.

Основ одговорности за штете закашњења (доцња) – Ваздушни превозилац одговара

за закашњење у превозу само по систему доказаних штета насталих закашњењем. У
домаћем превозу основ ове одговорности истоветан је основу одговорности за
транспортне штете. У међународном превозу у режиму Варшавске конвенције, Хашког
и Гватемалског протокола такође је истоветан основ одговорности.

Лимитирана одговорност – у међународном ваздушном превозу ваздушни превозилац

одговара до износа доказане штете али највише до 250 франака по килограму. Овај
лимит из Варшавске конвенције није мењан у доцнијим ревизијама ове конвенције али
је у Монтреалском протоколу извршена замена обрачунске јединице увођењем
специјалних права вучења Међународног монетарног фонда – лимит је 17 ових
јединица, што је једнако ранијем лимиту.

Нелимитирана одговорност – превозилац робе ваздушним путем одговара изнад

прописаних лимита у три случаја:

 Прво, у случају декларације вредности пошиљке („изјаве о важности испоруке“), од

стране пошиљаоца, уз плаћање веће превознине,

 Друго, ако корисник превоза докаже да је штета настала намером или грубом
непажњом превозиоца или лица којима се служи у извршењу уговора. У случају
намере или грубе непажње превозилац одговара до износа целокупне доказане
штете,

 Треће, у случају неиздавања товарног листа са пристанком превозиоца или

нестављања у издатом товарном листу клаузуле о примени норме Варшавске
конвенције о ограниченој одговорности.

Претпоставка губитка – и у ваздушном превозу робе постоји институт претпоставке

губитка робе. Наиме, претпоставља се да је роба изгубљена ако је превозилац није
предао примаоцу у року од седам дана од дана кад је по уговору дужан да је преда
или ако превозилац, и пре истека наведеног рока изјави да је ствар изгубљена. Нема,
међутим, прописа о правном режиму накнадно пронађене робе.

Ослобођење од одговорности (природа) – ваздухопловно право, за разлику од других

грана превоза није никада познавало институт изузетих случајева (привилеговани
ослобађајући разлози). Отуда се режим ослобађања од одговорности у превозу робе
заснива на примени опште норме о одговорности и ослобађењу од одговорности –
доказ да су предузете све нужне мере да се штета избегне или да је било немогуће да
се такве мере предузму. Из општих правила уговорног права би произилазило да се
превозилац робе може ослободити од одговорности за настале штете и доказом
кривице пошиљаоца или примаоца. Међународно ваздухопловно право је преузело
под утицајем поморског превоза и специјални ослобађајући разлог тзв. навигационе
грешке. Наиме, превозилац робе није одговоран ако је штета проистекла због грешке у
пилотажи, у управљању ваздухопловом, или у навигацији.

Основи ослобођења – мењајући основ одговорности за губитак и оштећење пошиљке,

Монтреалски протокол је изричито прописао и ослобађајуће разлоге: природно
својство или властита мана робе, мањкаво паковање робе које није извршио
превозилац или лица којима се служи у извршењу уговора, ратни догађај или оружани
сукуб, акт јавне власти извршен у вези с уласком, изласком или транзитом робе и
кривица пошиљаоца или примаоца. При томе, ваздушни ваздушни превозилац се
може ослободити одговорности само ако докаже да су ови разлози искључиви узроци
настанка штете, а ако је доказао само делимичну узрочну везу радиће се о подељеној
одговорности.
 99. Уговор о превозу железницом ( опште карактеристике, обавезе и права
уговорних страна)

Појам – Уговор о превозу робе железницом је такав правни посао у коме се једна
уговорна страна – железница обавезује да изврши превоз одређене робе од отправне
до упутне станице, за одређено време и у неоштећеном стању, а друга уговорна страна
– пошиљалац се обавезује да за то плати одређену превознину.

Обавезе пошиљаоца до отпочињања превоза: обавеза наручивања кола, обавеза

предаје робе, обевеза паковања и означавања робе, обевеза предаје транспортних
исправа, обавеза плаћања превозних трошкова унапред.

Обавеза железнице до отпочињања превоза: обавеза доставе кола, обавеза

закључења уговора о превозу, обавеза пријема робе, обавеза пријема транспортних
исправа, обавеза утврђивања тежине и броја комада.

Обавезе железнице и пошиљаоца до отпочињања превоза: обавеза довоза робе и

овавеза утовара.

Обавеза железнице у фази превоза робе: превоз одређеним путем, превоз

одређеним роковима, извршавање административних формалности, извршавање
налога у току превоза, чување робе, обевезе код сметњи при превозу.

Обавезе железнице у фази издавања робе: извештавање примаоца о приспећу

пошиљке, издавање робе, одвоз робе истовар и одношење робе, утврђивање стања
пошиљке, обавезе код сметњи при издавању, остваривање поузећа.

Права: превознина, додаци на превознину, накнада трошкова, накнада за споредне

услуге, накнада штете, обезбеђење наплате потраживања.
 100. Одговорност и ослобађање од одговорности железнице из уговора о превозу

Одговорност железнице (карактеристике) – Железница одговара за интегритет

пошиљке (губитак и оштећење) по правилима строгеуговорне одговорности, што је
уједно прва карактеристика режима одговорности. Друга карактеристика је постојање
посебних (привилегованих) разлога ослобођења железнице од одговорности за
транспортне штете. Трећа каркатеристика је лимитирана одговорност као правило и
нелимитирана одговорност као изузетак.

Одговорност за губитак и оштећење робе – железница одговара за утврђени потпуни

или делимични губитак и оштећење робе по правилу ограничено. У међународном
превозу железница одговара до износа доказане штете, али највише до 17 тзв.
специјалних права вучења ММФ-а по килограму бруто тежине изгубљене или
оштећене робе. У редовним случајевима железница не одговара преко утврђеног
лимита, па и ако вредност килограме робе премашује тај износ. То је први елемент
накнаде штете. Други елемент накнаде чини враћање превознине и других износа
плаћених у вези са превозом изгубљене или оштећене робе.

Одговорност за закашњење – Железница одговара за прекорачење рокова превоза,

будући да има право на продужење прописаних рокова превоза „ако није у питању
њена кривица“. У суштини постоје два система одговорности железнице за
закашњење:

1) Први систем - паушални систем (систем пенала) постоји независно од тога да

ли је за корисника превоза услед закашњења настала штета или не. У
међународном превозу овај систем је укинут за редовне превозе, а може се
уговорити код тзв. рокова „на основу пллана превоза“, а у домаћем превозу овај
систем више е постоји.

2) Други систем - систем доказане штете, постоји и у домаћем превозу и у

међународном превозу (лимитје четворострука превознина).

Одговорност изнад лимита – оштрица ограничене одговорности железнице је без

сумње велико оптерећење за кориснике услуга превоза робе. Тај "Дамоклов мач“
корисник услуге може избећи својом вољом – калузула обезбеђења уредне испоруке.
Када је у товарном листу назначена ова клаузула онда железница одговара за сву
доказану штету али највише до висине означеног обезбеђења (горњи лимит). Са друге
стране и сама железница „својом вољом“ може елиминисати ранг лимитиране
одговорности. Ако је штета проузрокована намером или грубом непажњом железнице,
онда железница одговара у оба случаја.

Претпоставка губитка робе – корисник превоза робе железницом може сматрати да су

ствари изгубљене ако нису издате примаоцу или припремљене за издавање у року од
30 дана по истеку рокова превоза. Ирелевавнтан је разлог зашто пошиљка није издата,
као и доказ железнице да она није стварно изгубљена. Ако се пошиљка пронађе у року
од годину дана по исплати одштете, железница је дужна да извести власника, који је
дужан у даљем року од 30 дана да се изјасни да ли прихвата пошиљку. Ако се добије
негативан одговор о прихватању, железница постаје власник робе.

Општи – неповлашћени разлози ослобођења од одговорности – Железница се

ослобађа од одговорности за транспортне штете ако докаже да је до њих дошло због
„кривице имаоца права, након његовог захтева где до железнице нема кривице, мана
саме ствари или околности које железница није могла да избегне нити да отклони
њихове последице“. Ако се железница позива на ове разлоге ослобођења од
одговорности дужна је да докаже уз постојање ових разлога и директну узрочну везу
између настале транспортне штете и ових разлога. Железница се не може ослободити
одговорности доказом непостојања властите кривице, или кривице људи којима се
служи у извршењу уговора, па чак и да пружи доказ да је показала највећи степен
пажње, будући да је њена обавеза „обавеза резултата“. Ако не докаже постојање такве
узрочне везе њена одговорност остаје. Штете са непознатим узроком остају на терет
железнице.

Посебни – повлашћени разлози ослобођења од одговорности – Другу групу основа

ослобођења железнице од одговорности чине посебни разлози. Ови основи
ослобођења уведени су ради побољшања положаја железнице. Строга превозничка
одговорност доводила би често железницу у изузетно неповољну ситуацију, јер не би
могла да докаже искњучиви узрок штете. Отуда, железничко транспортно право
изузима извесне случајеве који су најчешће типични узроци штета, из општег
ослобађајућег разлога сопствене мане ствари и кривице имаоца права располагања
пошиљком и даје им специјални процесноправни статус, док материјалноправно остаје
у границама темељног основа одговорности – релативни каузалитет.

У посебне разлоге ослобођења железнице од одговорности спадају: превоз у

отвореним колима; превоз без одговарајуће амбалаже; утовар и истовар од стране
корисника превоза и неисправно товарење; извршење административних
формалности од стране корисника превоза; непрописно означавање одређених ствари;
превоз живих животиња; превоз без обавезне пратње.
 101. Појам, карактеристике, обавезе и права превозиоца из уговора о превозу робе
друмом

Појам – Уговор о превозу робе друмом је такав правни посао у коме се једна уговорна
страна – друмски превозилац обавезује да изврши превоз одређене робе друмским
превозним средством на одређеној превозној релацији, за одређено време и у
неоштећеном стању, и да је након превоза преда овлашћеном лицу, а друга уговорна
страна – пошиљалац се обавезује да за то плати уговорену превознину.

Обавезе – обавеза постављања возила за утовар; обавеза преузимања робе ради

превоза; обавеза издавања товарног листа; обавеза контроле; обавеза извршења
превоза; обавеза чувања робе; обавеза поступања по захтевима за измену уговора;
обавеза предаје робе.

Права – право на превознину, право залоге и придржаја, остала права (право на

накнаду трошкова који нису укључени у превознину; право на накнаду за споредне
услуге – накнада за услугу претовара или додатних паковања и сл.; право на накнаду
штете проузроковане лицима, возилима и другим стварима дејством својства робе која
је предата на превоз и право на накнаду штете проузроковане нетачним или
непотпуним попуњавањем товарног листа од пошиљаоца или самог превозиоца на
његов захтев).
 102. Одговорност друмског превозиоца робе

Одговорност друмског превозиоца робе за транспортне штете - Друмски превозилац

одговара за интегритет робе коју превози, од часа преузимања на превоз до предаје
примаоцу по истим принципиа по којима одговара железнички превозилац робе. Реч је
о истом основу одговорности, постојању општих – непривилегованих разлога
ослобођења од одговорности, постојању посебних – привилегованих разлога
ослобођења од одговорности за транспортне штете, лимитираној одговорности и
изузетно нелимитираној одговорности, уговорним клаузулама о одговорности,
одговорности за лица којима се служи у извршењу уговора, постојању претпоставке
губитка. Ипак постоје и одређене специфичности:

Прво, друмско транспортно право прописује специјални режим ослобођења од

одговорности за два привилегована основа: превоз нарочито покварњиве робе у
специјалним возилима за заштиту робе против дејства топлоте, хладноће, промене у
темератури или влаге у ваздуху и превоз живих животиња.

Друго, друмско транспортно право не познаје два привилегована основа ослобођења:

извршење административних формалности управних власти од стране имаоца права
располагања пошиљком, и то током превоза и превоз без обавезне пратње.

Треће, лимит накнаде за губитак и оштећење робе износи половину лимита из превоза
робе железницом у међународном превозу (25 франака, или 8,33 СПВ по кг бруто
тежине.

Четврто, у друмском транспорту постоји одговорност превозиоца изнад лимита и у

случају намере и у случају грубе непажње.

Пето, у друмском транспорту постоје два рока за претпоставку губитка робе: 30 дана по
истеку уговореног рока превоза, односно ако рок превоза није уговорен 60 дана по
преузимању робе на превоз.

Одговорност друмског превозиоца робе за закашњење (доцња) – Друмски

превозилац одговара за закашњење, с тим што се може ослободити од одговорности
као и за транспортне штете, доказујући узрочну везу општих ослобађајућих разлога и
насталог закашњења. Из овога произилази да превозилац одговара ако је до
закашњења дошло услед квара возила, чак и ако је уложио потребну пажњу да возила
оспособи за путовање. У домаћем друмском транспорту постоје оба система
одговорности за закашњење (систем пенала и доказане штете), а у међународном
постоји само систем одговорности за доказане штете настале закашњењем у превоз
највише до износа трошкова превоза.
 103. Уговор о комбинованом превозу

Појам – Уговор о комбинованом превозу робе представља такав правни посао у коме
се организатор овог превоза обавезује да организује превоз до места опредељења
помоћу превозилаца из најмање две гране превоза (најмање два превозна средства),
са јединственом исправом и јединственом одговорношћу, а наручилац превоза се
обавезује да за то плати превознину.

Јединствена одговорност – Систем аутономне одговорности предузетника

комбинованог превоза почива на претпоставци да је реч о самосталном уговору, који
се не може делити на своје сегменте. Будући да се у највећем броју случајева не може
да установи где је штета губитка, оштећења или закашњења у превозунастала,
предузетник комбинованог превоза одговара по аутономним правилима, независним
од правила о одговорности прописаним за појединачне превозиоце који учествују у
реализацији овог уговора. У овоме се управо и састоји једна од темељних предности
овог система одговорности организатора комбинованог превоза. Главни недостатак
овог система састоји се у томе што у интерном односу организатор овог превоза није у
могућности да наплати целу суму коју је платио наручиоцу превоза од конкретно
одговрног превозиоца, ако тај превозилац по прописима своје гране има нижи лимит
одговорности.

Мрежаста одговорност – код овог система одговорности организатор комбинованог

превоза одговара по прописима превозиоца оног превозног средства на чијем делу
пута је штета настала. Основна предност овог система састоји се у томе што
организатор наручиоцу превоза накнађује штету тачно у оном обиму у ком се може
регресирати од одговорног превозиоца. Основни недостатак, овог система састоји се у
томе што је променљив само ако се тачно зна где се штета догодила, што је посебно
тешко установити код штета које настају закашњењем у превозу робе.

Мешовита одговорност – недостаци јединствене и мрежасте одговорности

предузетника комбинованог превоза могу се отклонити комбиновањем ова два
система и стварањем система тзв. мешовите одговорности. Према овом систему,
уколико би се могло да установи на ком делу пута је настала штета, примењивао би се
систем мрежасте одговорности организатора комбинованог превоза, а уколико се не
би могло да установи где је штета настала за које је неприменљив систем мрежасте
одговорности, примењивао би се систем јединствене одговорности.
 104. Уговор о превозу путника

105. Уговор о превозу пртљага

106. Уговори о дугорочној производној кооперацији

?
 107. Уговор о франшизингу

Појам – Уговор о франшизингу представља нови правни институт, који је творевина

аутономног пословног права. Сажета дефиниција франшизинга дата је у правилима
Међународног удружења за франшизинг (ИФА), према којој је франшизинг „уговорни
однос између даваоца и примаоца франшизе у коме давалац нуди или се обавезује да
одржи трајан интерес у пословању примаоца франшизе у таквим областима као што су
know-how и обуавање, док се прималац обавезује да послује под заједничким
пословним именом (фирмом), спољним изгледом или поступком који припада даваоцу
или га он контролише, као и да из својих извора уложи основни инвестициони капитал
у пословање“.

Врсте франшизинга – У правној теорији и пословној пракси срећу се разноврсне

класификације уговора о франшизинг, од којих неки имају мањи а друге већи значај.

Робни франшизинг (франшизинг производа) је такав франшизинг код ког произвођач

(давалац франшизинга) уступа изабраном трговцу права искључиве продаје одређеног
производа или групе производа на тачно одређеној територији, ради продаје крајњем
кориснику (купцу).

Прометни (пословни) франшизинг, односно франшизинг услуга представља такав

франшизинг код ког давалац франшизинга пружа примаоцу франшизинга читав низ
(пакет) услуга (уступање права искоришћавања пословног и техничког знања одређеног
типа услуге, као и права давања услуга под трговачким именом, жигом и другим
дистинктивним знаковима разликовања – спољна опрема, рецепти, опрема и уређаји и
др.). Ради се о својеврсном лиценцирању различитих предмета лиценцираних уговора,
који тек кад су сједињени и кад је извршена њихова одређена комбинација, чине
једнообразност и стандардизираност опреме и услуге.

Индустријски (производни-технолошки) франшизинг је такав франшизинг чији

предмет није само продаја одређене робе, већ и производња, односно обављање
неких фаза технолошких процеса у производњи (углавном хране и пића). Овај тип
франшизинга ограничен је за сада на производњу безалкохолних пића, пекарских
производа, пива.

Обавезе даваоца франшизинга –давалац франшизинга има низ обавеза које се

детаљно уговором специфицирају:

1) Уступање права искључиве продаје робе и вршења услуга,

2) Уступање права употребе робног и услужног жига,

3) Уступање права употребе пословног имена, меморандума и других пословних

знакова,
 4) Уступање know-how (технички – трајни методи производње, употреба рецепата,
формула, спецификација, поступка и метода производње)

5) Вршење надзора (а у функцији заштите)

6) Пружање низа допунских услуга са циљем олакшања отпочињања и вођења

послова предвиђених уговором.

Обавезе примаоца франшизинга – будући да је уговор о фаншинзингу двострано-

обавезан, то и прималац франшизинга има одређене уговорне обавезе.

1) Обавеза примене у пословању свих упутстава и прописаних стандарда

пословања и технолошких поступака у производњи хране, пића и слично као и
обавеза спољњег униформног уређења седишта односно радње,

2) Обавеза набавке робе од даваоца франшизинга или лица које он означи,

3) Обавеза одређеног инвестирања,

4) Обавеза чувања пословне тајне,

5) Обавеза плаћања накнаде.

Накнада се плаћа као паушална или као франшизинг накнада. Ова накнада уобичајено
се уговара у доређеном проценту и зависи од обима укупног промета, или је делом
фиксна. Ако франшизинг накнада није уговорена, онда је она редовно укључена у цену
производа које давалац франшизинга продаје примаоцу.
 108. Уговор о лиценци

?
 109. Појам, историјат, особине и врсте банкарских послова

Појам – Банкарски послови су такви правни послови који за свој предмет имају промет
новца и ХОВ, као и одређене услуге које банке врше својим клијентима у вези са
платним прометом и тим харитијама. У вези са платним прометом банке обавељају
разноврсне банкарске послове, од којих су неки веома старог порекла, док су други
релативно новијег датума. И класични банкарски послови развојем потреба савремене
привреде и тиме условљеног усавршавања совјеврсне „банкарске технике“, временом
доживљавају одређене модификације и усавршавања. Уз то, развијају се и тзв.
парабанкарски послови, као и специјализоване врсте послова које банке врше на тзв.
финансијском тржишту.

Особине – Банкарски послови одликују се следећим карактеристикама:

- Прво, по правилу су формални (од овога праивла се, међутим, све више одступа
са развојем електронског преноса података),

- Друго, по правилу су атхезиони (закључују се приступом клијента и прихватом

општих услова пословања банака у појединим банкарским пословима),

- Треће, по правилу су intuiti personae,

- Четврто, могу се доказивати свим доказним средствима (принцип слободе

доказа).

Врсте – Банкарски послови се најчешће калсификују на: активне, пасивне и неутралне.

Као активни банкарски послови сматрају се такви послови код којих се банка појављује
као поверилац свог клијента (разноврсни облици уговора о кредиту). Као пасивни
банкарски послови сматрају се послови код којих се банка појављује као дужних свог
клијента (улог на штедњу, текући рачун). Као неутрални банкарски послови код којих се
банка не појављује ни као поверилац ни као дужник свог клијента, већ обавља
одређене послове у платном промету као заступник, комисионар или посредник
клијента (акредитив, гаранција и др).

Банкарски депозити су такви банкарски послови код којих клијент депонује код банке
новчана средства или неке друге ствари (новчани депозит, улог на штедњу, текући
рачун, неновчани депозит, уговор о сефу).

Кредитни послови су такви послови код којих банка ставља на располагање клијенту
одређена новчана средства (разни облици уговора о кредиту).

Банкарски услужни послови су такви послови код којих банка по налогу свог клијента
извршава одређене услуге трећем лицу (акредитив, банкарска гаранција, издавање
ХОВ, платни промет, као и други послови који се тичу новца и ХОВ).
 110. Одговорност банке и правила о заштити корисника банкарских услуга

Одговорност банке - Као и сваки други привредни субјект, банка преузима одређену
одговорност у вези са пословима које обавља. Обавезе банке из различитих банкарских
послова су различите, те је отуда и њена одговорност у зависности од конкретног
посла. Генерално посматрано, обавезе банке могу да се групишу у три целине и
зависно од њихове природе и одговорност банке је различита:

 Прво, обавеза информисања клијента (пружање савета),

 Друго, обавеза немешања у послове клијента који мора да остане „власник“ својих
одлука,

 Треће, обавеза увиђања својеврсних „заблуда“ клијената и упозорења клијената на

то.

У сваком случају, будући да банка врши једну професионалну делатност дужна је у

извршењу својих послова да поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и
обичајима (пажња доброг стручњака).

Одговорност банке из послова које закључује са својим клијентима уговорног

карактера и подвргнута је општим правилима уговорне одговорности и ослобођења од
одговорности (по закону или на основу уговорне клаузуле, изузев ако је реч о намери
или грубој непажњи, а некад и обичној непажњи).

С друге стране, одговорност банке према трећим лицима деликтног је карактера.

Професионална одговорност банке, у правној теорији, објашњава се идејом ризика или
њеном „мисијом јавне службе“.
 111. Уговори о кредиту (опште карактеристике, права и обавезе уговорних страна)

Појам – Уговор о кредиту је такав банкарски посао којим се банка обавезује да

кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на
одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник
се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца и врати у време
и на начин како је утврђено уговором.

Битни елементи уговора – Према Закону о облигационим односима уговором о

кредиту утврђује се износ, као и услови давања, коришћења и враћања кредита.
Поставља се питање да ли су сви ови елементи битни по самој природи посла. Прво,
одређивање предмета представља свакако битни елемент овог посла. Исто важи и за
услове враћања кредита. Када је реч о условима враћања кредита, онда треба рећи да
они најчешће нису елементи уговора о кредиту, већ да по правилу представљају радње
које претходне закључењу уговора о кредиту. Услови коришћења кредита редовни су
елемент овог уговора код наменских кредита. Поред ових елемената уговори о кредиту
редовно садрже и низ других елемената, а најчешће клаузуле о начину обезбеђења
отплате кредита.

Особине уговора – уговор о кредиту представља по самом закону формални уговор. По

правилу, по техници закључења овај уговор спада у уговор по приступу. Реч је о
двострано обавезном уговору, теретном уговору. Уговор о кредиту је у извесном
смислу и уговор intuiti personae, без обзира на средства обезбеђења која га прате,
будући да се сва ова средства појављују само као тзв. додатна покрића, а као основно
покриће служи поверење у лице коме се кредит даје и његову кредитну способност.

Обавезе кредитора – кредитор из уговора о кредиту има обавезу да кориснику

кредита, на начин и под условима одређеним уговором, стави на располагање
уговором одређени новчани износ. Закашњење кредитора у извршењу ове обавезе
подлеже општим правилима дужничке доцње.

Обавезе корисника кредита – корисник кредита може на основу уговора да има више
обавеза:

- Прво, да добијени кредит користи наменски ако је реч о таквој врсти кредита.
Кредитор има овлашћење да коришћење кредита у складу са уговореном
наменом контролише и да примени уговорене санкције.

- Друго, корисник кредита има обавезу да плаћа цену коришћења кредита

(камата). Камата може да буде уговорена као фиксна (непромењена) или
пливајућа (променљива). Камате представљају систем заштите вредности новца
у времену и на финансијском тржишту оне осцилирају у зависности од
вредности новца: ако је новац у паду вредности стопа је виша, а ако је новац у
порасту вредности каматна стопа је нижа. У Европи је најчешћа уговорена
 клаузула заштите вредности новца путем каматне стопе клаузула ЛИБОР. Код
нас је стопа затезне камате (као својеврсно казнене камате за време доцње)
прописана имепративно, али је отворено питање односа стопе уговорне камате
и затезне камате.

- Треће, корисник кредита има обавезу да, на начин и под уговореним условима,
врати износ новца који је предмет уговора о кредиту.
 112. Врсте уговора о кредиту

Врсте уговора о кредиту – Према домицилу кредитора, кредити се деле на домаће

(унутрашње) и међународне (иностране). Према статусу кредитора, кредити могу бити
јавноправни или приватноправни. Према предмету, кредити се деле на: финансијске
(новчане) и робне (неновчане). Према року отплате, кредити се деле на краткорочне
(до једне године), средњорочне (од 1 до 5 година) и дугорочне (преко пет година).

Зависно од намене, кредити се деле на наменске (везане) и ненаменске (слободне).

Према сврси коришћења, кредити се могу поделити на произвођачке и потрошачке.
Према начину обезбеђења, кредити могу бити персонални (лична средства
обезбеђења), реални (стварна средства обезбеђења) и кредити без средстава
обезбеђења (обезбеђење је поверење). У пословној пракси се кредити који су
покривени неким средством обезбеђења називају и „покривени кредити“ а кредити
који су без средстава обезбеђења средстава обезбеђења називају се „непокривени“.
Према начину пуштања у течај, кредити се деле на кредите у готовом новцу, кредите по
текућем рачуну, асигнационе кредите, кредите уз издавање кредитног писма и кредите
у траншама.

Посебна врста кредита су и акцептациони кредити који се дају тако што банка ставља
кредит у течај и акцептирањем менице свог клијента, чиме постаје главни менички
дужник. Овакав кредит је повољан за клијента јер такву меницу може есконтовати код
друге банке и тиме добити готовину, а с друге стране акцептна провизија банке овде је
редовно мала и камате су знатно ниже. Овакав кредит је повољан и за банку јер не
мора одмах да ангажује готовнинска новчана средства, већ тек у време доспелости
менице. Из ових разлога овај кредит је постао једно од врло практиних средстава
краткорочног кредитирања увоза и извоза робе.

Посебна врста кредита су и рамбурсни кредити. Банка може да стави кредит у течај и
акцептирањем менице свог клијента, с тим што се тај кредит може да наплати само уз
презентацију робних докумената (рамбурсни кредит). То значи да овај правни посао
укључује три посла: акцептни кредит, ломбард и документарни акредитив. Рамбусни
кредит обезбеђује продавца да може да дође до готовине уновчавањем акцептиране
менице пре рока доспелости. Рамбусни кредити обезбеђује и купца, јер продавац робу
може да наплати-добије акцептирану меницу, само након испоруке робе и предаје
робних докумената банци. Овај кредит обезбеђује и банку, јер је њена менична
обавеза покривена робним документима која су јој уручена и која гласе на њено име. У
пословној пракси постоје различити облици рамбусног кредита: опозиви
непотрврђени, неопозиви непотврђени и неопозиви потврђени.

Према начину враћања кредити се деле на кредите који се враћају одједном, кредите
који се враћају у ратама, кредите са мировањем отплате и тзв. револвинг кредите.
 113. Специјални кредитни послови

Кредити на основу залоге хартија од вредности – Према Закону о облигационим

односима, уговором о кредиту на основу залоге ХОВ банка одобрава кредите у
одређеном износу, уз обезбеђење залогом ХОВ, које припадају кориснику кредита или
трећем лицу које на то пристане. Залагати се могу и драгоцености и уметнички
предмети, мада се данас залагање ових ствари ретко користи, док је овај облик
кредита управо и настао из залагања оваквих ствари у италијанској покрајини
Ломбардији и стога је и данас познат под називом ломбардни кредит. Кредитор, с
друге стране, не мора да чека рок доспелости потраживања из уговора о кредиту
обезбеђеног залогом ХОВ, већ може и пре истека овог рока ХОВ и друге ствари које су
предмет уговора о ломбарду да заложи код неког другог кредитора (најчешће је реч о
односу између две банке) и на тај начин да прибави себи потребна новчана средства.
За овај уговор је карактеристично да се предмет залоге из уговора о ломбарду по
правилу реломбардује код централне (емисионе) банке и да су рокови доспелости
добијеног кредита врло кратки (некад и не дужи од 14 дана).

Есконтни и реесконтни кредити – Уговором о есконтном кредиту ималац одређене

ХОВ продаје исту пре њене доспелости банци кредитору. Као предмет ексонта по
правилу, дакле, појављују се недоспеле ХОВ а изузетно то могу да буду сва друга
недоспела потраживања. На основу уговора о есконтном кредиту банка откупљује
недоспеле ХОВ исплаћујући њеном имаоцу номинални износ на који хартија гласи, уз
одбитак недоспелих камата, својих трошкова и своје провизије. Висина суме коју банка
исплаћује имаоцу хартије зависи од бонитета хартије, тј. од платежне способности лица
која су дужници по тој харитији, будући да банка овима преузима ризик наплате од
дужника из хартије по њеној доспелости за наплату.

Есконтна банка је власник есконтоване ХОВ и може њом да располаже по својој вољи.
Отуда, уместо да чека њен рок доспелости и да реализује као поверилац наплату од
дужника из хартије, она може и сама есконтовати пре рока доспелости откупљену ХОВ.
У овом случају ради се о тзв. уговору о реесконту. Реесконт есконтованих ХОВ врши
најчешће централна банка, чиме у ствари утиче на количину новца у оптицају.
 114. Уговор о факторингу

Појам и врсте – Уговор о факторингу представља такав правни посао код ког фактор
откупљује потраживање клијента уз дисконт (о доспелости или пре доспелости), са или
без права регреса фактора према продавцу потраживања – прави факторинг, односно
правни посао којим се уступилац потраживања обавезује да пренесе на фактора
постојећа или будућа потраживања ради наплате, а фактор се обавезује да уз провизију
и наплату трошкова наплати потраживања - неправи факторинг. У оба случаја, зависно
од уговора, фактор може вршити и друге факторинг услуге. Код правог факторинга
изостаје гарантна функција фактора јер је потраживање дефинитивно откупљено, а с
друге стране на основу посебне одредбе у уговору преносилац потраживања може
гарантовати фактору наплативост потраживања од дужника.

Уговором о факторингу могу се пренети тачно специфицирана потраживања или се

може да уговори и тзв. глобална цесија. Могу се преносити постојећа и будућа
потраживања. Са преносом главног потраживања преносе се и сва споредна права и
гаранције везане за одређено потраживање. За пуноважност преноса потраживања на
факора није потребна сагласност дужника, али је потребно да он о томе буде
обавештен. Дужник има право на све приговоре према фактору које би имао према
свом повериоцу из основног уговора. Друга обавеза клијента ако је тако уговорено,
произилази из дате гаранције фактору наплате продатог потраживања.

Основна функција фактора је обављање свих правних и фактичких радњи у вези са

наплатом уступљених потраживања. Уколико је реч о правом факторингу, онда ризик
наплате ових потраживања преузима сам фактор.

Уколико је фактор преузео потраживање само на наплату да би се и што тиче ове

функције разликовао од обичног пуномоћника, он може и да гарантује наплату. У
пракси се преузимање ризика врши путем тзв. појединачног одобравања рачуна или у
виду лимита за једног одређеног дужника до једног утврђеног износа, с тим да ово
одобрење може да има и револвинг карактер.

Редовна функција фактора је и кредитирање клијената без обзира на то да ли је фактор

преузео или не ризике наплате уступљеног потраживања и то у одређеном проценту
вредности уступљених потраживања. Захваљујући овој функцији факторинга
клијентима се омогућује већа ликвидност, бржи обрт капитала и финансирање продаје
робе и вршења услуга на кредит.
 115. Уговор о форфетирању

Појам – Уговор о форфетирању представља такав правни посао код којег форфетер
купује од свог комитента недоспело новчано потраживање, уз одређени дисконт који
терети комитента и уз одрицање права на регрес према продавцу такве тражбине ако
ово потраживање остане неплаћено од стране трећег лица (овим се и објашњава
термин forfeit – одрицање од регресног права). Према томе, уговор о форфетирању по
својој правној природи представља мешовити уговор који у себи укључује више других
уговора, а пре свега уговор о продаји (купац стиче транжбину и њом може даље
слободно располагати, а одговорност продавца за наплативост транжбине је
искључена) и уговор о кредиту (време трајања транжбине до њене доспелости)

У земљама женевског меничног система, код трасиране менице није дозвољено да

трасант (извозник) унесе у меницу клаузулу без регреса, што је главна одлика посла
форфетирања. Отуда се у земљама са овим меничним режимом може откупљивати
менично потраживање у послу форфетирања ако је реч о сопственим меницама (код
којих је дозвољено уношење клаузуле „без регреса“) или уз коришћење меница
англоамеричког права (код којих је могуће уношење клаузуле „без регреса“ са
меничноправним дејством како према трасанту, тако и према индосантима).
 116. Уговор о финансијском лизингу

Појам – Уговор о лизингу се дефинише и у економској и правној литератури, те отуда

постоји доста различито поимање овог института. Будући да у доминантном лизинг
послу постоји тродимензионални однос то код ове установе треба разликовати
целовиту лизинг конструкцију и лизинг уговор. Испоручилац предмета лизинга преноси
право својине на предмету лизинга на даваоца лизинга, ради његовог давања на
коришћење и држање, за уговорено време и уз уговорену накнаду примаоцу лизинга.
Давалац лизинга и испоручилац предмета лизинга морају бити различита лица, у
противном примењују се правила уговора о закупу или неког другог правног посла.

Уговор о лизингу представља само део целовитог посла, који се може дефинисати као
уговор којим се давалац лизинга обавезује да ће кориснику лизинга дати на
привремено коришћење одређену ствар, који му је у својину предао испоручилац
предмета лизинга, уз задржавање права својине даваоца лизинга, као и да ће обавити
одређене радње у вези са том употребом, а корисник лизинга се обавезује да плаћа
накнаду у уговореним ратама и да по истеку уговореног рока врати ствари даваоцу
лизинга, или продужи коришћење или је откупи.

Обавезе даваоца лизинга – Прва и основна обавеза даваоца лизинга је предаја ствари
која је предмет уговора на коришћење кориснику лизинга и прибављање предмета
лизинга према спецификацији примаоца лизинга од испоручиоца кога је одредио
прималац – корисник лизинга. Друга обавеза је одржавање објекта лизинга на начин
како је то уговорено. Трећа обавеза је заштита од евикције (омогућавање несметане
државине, без постојања права трећег лица о чијем постојањупрималац лизинга није
обавештен). Најзад, давалац лизинга је обавезан ако је тако уговорено да по истеку
уговора пренесе својинскоправна овлашћења на примаоца лизинга.

Обавезе корисника (примаоца) лизинга – прва и основна обавеза корисника лизинга

је преузимање предмета лизинга на начин, у време и на месту, како је то уговорено.
Друга обавеза корисника лизинга је плаћање лизинг накнаде (закупнине) у складу са
уговором. У лизинг рату редовно је укључена и одређена стопа амортизације предмета
лизинга. Лизинг претпоставља да је рок амортизације инвестиционе опреме која је
најчешће предмет лизинга редовно дужи од рока трајања уговора о лизингу. Трећа
обавеза корисника лизинга је искоришћавање лизинг објекта на уговорени начин у
складу са његовом наменом и да у вези с тим омогући контролу даваоца лизинга.
Најзад, корисник лизинга је обавезан да по протеку уговореног рока врати предмет
лизинга ако није супротно уговорено.

Обавеза испоручиоца – прва и основна обавеза испоручиоца је предаја примаоцу

лизинга предмета лизинга у исправном стању, заједно са припацима, на начин, у месту
и у време предвиђено уговором, осим ако је уговором о лизингу предвиђено да је ово
обавеза даваоца лизинга.
Друга обавеза испоручиоца је да уговор који је закључио са даваоцем лизинга, на
основу ког је давалац лизинга постао власник предмета лизинга, не може накнадно
мењати са дејством према примаоцу лизинга, без сагласности примаоца лизинга.

Индиректни (финансијски, прави) лизинг – ово је тространи правни посао у коме

учествују три лица и закључују се два уговора. Централну позицију код овог посла има
давалац лизинга који је субјект оба уговора. Правна конструкција овог посла је следећа:
прималац лизинга даје даваоцу лизинга спецификацију опреме и бира испоручиоца не
ослањајући се по правилу на стручност даваоца лизинга; давалац лизинга на основу
ове спецификације и овог избора закључује уговор о куповини са трећом страном у
складу са лизинг уговором који је закључио са примаоцем лизинга или који ће да
закључи са примаоцем лизинга уз знање продавца. Право својине на опреми која је
предмет уговора о лизингу стиче давалац лизинга.

Тродимензионални однос који настаје целовитом трансакцијим код овог лизинга

изражава се посебно у правима која прималац лизинга има према испоручиоцу. Према
Конвенцији о међународном финансијском лизингу, прималац лизинга може се
позвати на обавезе продавца из уговора о продаји закљученог са даваоцем лизинга као
да је он уговорна страна. То значи да прималац лизинга има на располагању сва правна
средства из уговора о продаји која припадају купцу ако продавац не изврши уговор или
га изврши неуредно.

Директни (неправи, квази) лизинг – ово је такав лизинг код ког се јављају само две
стране у лизинг конструкции и лизинг уговору: давалац лизинга који је истовремено и
продавац и као друга страна корисник лизинга. Продавац и након закључења уговора о
лизингу остаје власник ствари која је предмет коришћења из уговора о лизингу, будући
да је он истовремено и давалац лизинга. Карактеристика овог лизинга је и непостојање
тзв. базичног рока унутар ког се не може отказати уговор те обе стране под условима
предвиђеним уговором, могу отказати уговор и у сваком тренутку. Правно посматрано,
овде и није реч о уговору о лизингу који има своја специфична правила, већ је у основу
реч о уговору о закупу или неком другом именованом уговору, са одређеним
специфичним клаузулама.
 117. Банкарски новчани депозит

Појам уговора – уговор о новчаном депозиту представља таква банкарски посао у коме
се депонент обавезује да положи код банке одређени новчани износ, којим банка
може да располаже, уз обавезу повраћаја према условима закљученог уговора. Појам
депозит потиче од латинске речи депоситум и значи оно што је дато на чување.

Обавезе депонента – основна обавеза депонента састоји се у обавези полагања

уговореног новчаног износа у уговрено време код депозитара. Према томе предаја
новца у депозит је акт извршења уговорне обавезе од депонента, а не акт закључења
уговора, те неизвршење ове обавезе рађа правне последице доцње. Депонент има
такође обавезу да отклони дуговни салдо који се појави на рачуну депозита, ако је
банка извршавала његове налоге и без постојања покрића на рачун депозита. Ако
друкчије није уговорено депонент је дужан да налоге за уплату и исплату са депозитног
рачуна упућује у седиште банке са којом је закључио уговор о депозиту.

Обавезе депозитара – основно је правило да банка држи депонована средства за

рачун свог депонента и његов је дужник. Из овог основног правила депозитног посла
произилазе дужности банке. Прво, банка је дужна да отвори рачун депонованих
средстава. Друго, банка је дужна да у границама расположивих средстава и зависно од
врсте уговора, врши исплате са рачуна депозита по налогу депонента или другог
овлашћеног лица. Треће, банка је дужна да извештава депонента, годишње или чешће,
ако је тако уговорено или уобичајено, о стању на његовом рачуну. Четврто, банка је
обавезна да за депонована новчана средства плаћа депоненту уговорену или законску
камату, будући да је овлашћена да располаже депонованим новчаним средствима.

Врсте новчаних депозита – банкарски новчани депозити могу се поделити на депозите

по виђењу и орочене, наменске и ненаменске.
 118. Улог на штедњу

Појам уговора – Уговор о налогу на штедњу представља такав уговор код ког улагач
предаје банци одређену своту новца, којим она може располагати али са обавезом
враћања према условима уговора.

Врсте улога на штедњу – уговор о улогу на штедњу може бити орочени и неорочени,
наменски и ненаменски, са отказним роком и без отказног рока.

Обавезе банке – Уговор о улогу на штедњу, као једнострано обавезан, ствара само
обавезе за банку. Прво банка има обавезу да плаћа уговорену или законску камату у
уговореним или законским роковима, што је еквивалент праву коришћења средстава
улагача на штедњу. Друго, банка има обавезу да у складу са условима уговора, изврши
исплату средстава која су означена у књижици улагачу.
 119. Банкарски текући рачун

Појам уговора – Према Закону о облигационим односима уговор о банкарском

текућем рачуну представља такав банкарски депозитни посао којим се банка обавезује
да неком лицу отвори посебан рачун и да преко њега прима уплате и врши исплате у
границама његових средстава и одобреног кредита. Правна и физичка лица могу у
банкама имати рачуне за плаћања у динарима и рачуне за плаћање у страној валути.
Правна и физичка лица могу имати више од једног рачуна у једној банци и рачуне у
више банака.

Банкарски текући рачун омогућује поједностављене плаћања и наплата механизмом

аутоматске компензације узајамних потраживања уношењем у текући рачун. Овим
механизмом омогућује се укидање посебних плаћања по сваком поједином основу, те
појединачна потраживања уношењем у текући рачун губе соју индивидуалност и
аутономност, а уместо њиховог појединачног изравнања врши се низ сукцесивних
компензација узајамних потраживања и дуговања по текућем рачуну, а плаћање се
извршава у периодима утврђивања салда и од стране која има негативни салдо.
Функција текућег рачуна је омогућавање лакшег одвијања платног промета без
употребе готовог новца.

Обавезе банке – По уговору о текућем рачуну, у складу са законом, банка преузима

следеће обавезе: обавеза примања уплата и вршења исплата, обавеза обрачуна и
утврђивања салда и обавеза достављања извода кориснику рачуна.

Обавеза корисника текућег рачуна (депонент) – Пошто уговор о банкарском т.р. спада
у двострано-обавезне и теретне уговоре, то корисник т.р има обавезу да банци плаћа
провизију за извршене услуге по текућем рачуну као и накнаду за посебне трошкове
учињене у вези с тим услогама. Будући да банка депонованим средствима по текућем
рачуну може слободно располагати, то би се она и могла одрећи права на провизију и
накнаде трошкова код текућег рачуна. Пошто банка за коришћење ових средстава
плаћа камату, што Закон о облигационим односима зачуђујуће изричито не предвиђа,
тешко је очекивати да би овакво одрицање за њу било прихватљиво. Отуда је и
правило у пословној пракси да банка ова своја потраживања уписује у своју корист у
текући рачун, како их корисник не би посебно плаћао, уколико није друкчије
уговорено.
 120. Неновчани депозит

Појам – Уговор о банкарском неновчаном депозиту представља такав уговор на

основуу ког депонент предаје банци на чување одређене телесне покретне ствари, уз
плаћање одређене накнаде, а банка се обавезује да промљене ствари чува пажњом
доброг стручњака и да их врати депоненту сагласно условима уговора.

Предмет овог уговора могу да буду разни уметнички предмети, драгоцености,

документи, хартије од вредности и др. Према својим особинама овај уговор је
најближи уговору о остави, али се од њега ипак разликује по знатно ужем појму
депозитара и по знатно ужем предмету депозита. С друге стране, овај депозит спада у
праве депозите, јер депозитар нема овлашћење да се користи предметом депозита,
што је одлика и уговора о остави.

Врсте – Као новчани и неновчани депозит може да буде орочени и неорочени, са

отказним роком и без отказног рока, али је имајући у виду предмет овог уговора
посебно значајна подела, према начину чувања депонованих ствари на отворене и
затворене депозите.

Отворени неновчани депозити представљају такву врсту депозита код којих клијент
предаје банци на чување ствари које нису затворене или запечаћене. Затворени
неновчани депозити представљају такву врсту депозита код којих депонент предаје
банци на чување ствари које су затворене и прописно запечаћене. Код овог депозита
банка не зна за садржај депозита и нема право да проверава шта је предмет депозита,
али може својим општим условима пословања да одреди које ствари не могу бити
предмет уговора о затвореном депозиту, те уколико непоштовање ових норми
проузрокује штету банци, клијент би био дужан да такву штету надокнади. Код
затвореног депозита обзиром да банка по правилу не зна садржај депозита обавеза
банке састоји се у старењу о неповредивости пакета, омота, кутије и неповредивости
печата. Код овог депозита банка не одговара за стање ствари које су предмет депозита,
већ само за неповредивост њиховог паковања.
 121. Депозит хартија од вредности

Природа и специфичности – Уговор о депозиту НОВ представља према предмету,

специјалну врсту неновчаног депозита. Отуда овај депозит спада у праве депозите и то
отвореног типа. Депонент код овог уговора редовно се не ограничава само на чување и
повраћај након чувања, од стране банке, депонованих ХоВ већ садржај овог уговора
редовно протеже и на известан број операција које се везују за управљање
депонованим ХоВ. Због ових својих особина, које су редовни пратилац овог уговора,
природа овог уговора садржи и елементе уговора о мандату и чак и уговора о делу.

ХоВ могу да буду депоноване у банци на основу овог уговора уз очување своје
индивидуланости или на текући рачун уз губитак сваке индивидуалности. У новије
време у земљама са развијеном праксом примарног и секундарног тржишта ХоВ све се
више практикује тзв.дематеријализација ХоВ, тј. њихов упис на електронски текући
рачун.

Чување и управљање – Специфичности уговора о депоновању ХоВ састоје се у

проширењу обавеза банке и на управљање ХоВ. Ако би предмет обавезе банке било
само чување депонованих ХоВ, онда би требало примењивати правила уговора о
неновчаном депозиту.

Депозти ХоВ води редовно и материјалном и правном чувању. Да би банка могла да

управља ХоВ и да остварује права из њих као пуномоћник депонента, потребно је да на
то буде овлашћена – пренос ХоВ са имаоца на банку мора да буде извршен као пренос
пуномоћја. Није искључено да се код уговора о депозиту ХоВ својинским преносом ХоВ
на банку – именовани власник омогући банци да ову банкарску услугу врши стручно и
професионално и за свој рачун или комисионим преносом.
 122. Уговор о сефу

Појам – Уговор о сефу представља такав уговор обављању банкарских услуга код ког се
банка обавезује да стави на употребу кориснику сеф за одређени прериод времена, а
корисник се обавезује да за то плати банци одређену накнаду. Под сефом се
подразумева посебан „бох“, преграда или касета у посебно одређеној просторији
банке, намењеној за чување драгоцености, ствари од вредности, ХоВ. Реч сеф долази
од енглеске речи „сафе“ и значи сигуран, добро очуван, заштићен.

Обавезе корисника сефа - Корисник сефа из уговора о сефу има неколико основних
обавеза. Прво, корисник не сме да стави у свој сеф предмет или производ који може да
угрози сигурност банке а непридржавање ове обавезе основ је раскида уговора од
стране банке. Будући да корисник сефа није дужан да упозна банку са садржајем
остављених ствари, а отварање сефа је такође у искључивој компентенцији корисника,
то се раскидање уговора по овом основу у доброј мери чини беспредметним. Друго,
корисник сефа је дужан да уредно плаћа банци накнаду за коришћење сефа, јер
неплаћање макар и једног оброка може да буде основ за раскид уговора, са отказним
роком од месец дана.

Судско отварање сефа – Кад је банка раскинула уговор или кад је дејство уговора
истекло, банка не сме сама да отвори сеф. Ако корисник сефа не испразни сеф или не
преда кључ од сефа, отварање сефа врши се судским путем. Нађене ствари у сефу
стављају се у судски депозит или се поверавају банци на чување. Банка има тзв. право
првенства наплате дуговане накнаде из уговора о сефу, и то од новчаног износа који је
пронађен у сефу, као и из цене добијене продајом других вредности нађених у сефу.

Одговорност банке – Обавеза банке из уговора о сефу састоји се у предузимању свих

потребних мера за обезбеђење доброг стања и надзор над њим. Приступ сефу
омогућен је само кориснику или његовом пуномоћнику, а не трећим лицима. Ова
обавеза је обавеза резултата. Надзор над сефом и тајност сефа две су основне
карактериситике уговора о сефу. Само корисници сефа знају његов садржај. Чест је
случај да банке уговарају клаузуле о неодговорности и код овог уговора. Теорија с
правом сматра да ове клаузуле не могу да искључе обавезу надзора банке и могу
једино да ослободе банку од одговорности у случају лаке непажње али не и у случају
грубе непажње.
 123. Акредитив – опште карактеристике и обични акредитив

Појам – Акредитив је инструмент плаћања којим се акредитивна банка (издавалац)

обавезује да по налогу налогодавца на основу договорених докумената поднесених у
складу са уговореним условима обави плаћање или овласти другу банку да обави
плаћање трећем лицу или по његовом налогу, или да по налогу налогодавца сама или
уз помоћ друге банке акцептира или откупи меницу вучену од стране корисника
акредитива, без права регреса, под условом да је поступљено у складу са условима
отвореног акредитива банке издаваоца. Не сме се отварати акредитив платив уз
меницу на налогодавца – трасирана меница по сопственој наредби.

Акредитивни посао је сложен правни посао у коме учествује дакле најмање три лица (а
често и четири):

 налогодавац за отварање акредитива (купац робе, купац-увозник у међународној

купопродаји, инвеститор радова и др);

 акредитивна банка (по правилу у земљи налогодавца);

 корисник акредитива (продавац робе, извозник-продавац у међународној

купопродаји, извођач радова и др).

У овом послу често учествује и друга банка са седиштем у земљи корисника, која може
да има различиту улогу, а најчешће се појављује у улози авизирајуће банке (банка која
извештава корисника да је у његову корист отворен акредитив код акредитивне банке),
потврђујуће (конфирмативне) банке, која поред акредитивне банке преузима
самосталну и непосредну обавезу исплате акредитива кориснику.
 124. Правни односи код документарног акредитива

Четири самостална и независна правна односа – Први правни однос је однос из

основног уговора. Отварање акредитива редовно је у функцији извршења тзв.
акредитивне клаузуле из основног уговора, најчешће уговора о продаји.

Други правни однос је однос између налогодавца и акредитивне банке. Извршавајући

своју обавезу из акредитивне клаузуле основног уговора, налогодавац (купац,
инвеститор) даје налог својој банци да отвори акредитив одређене садржине.
Прихватањем овог налога од стране банке настаје уговор о отварању акредитива.

Трећи правни однос је однос између акредитивне банке и корисника. Према Закону о
облигационим односима овај однос се успоставља од дана кад је кориснику
акредитива отварање акредитива саопштено. За настанак акредитива захтева се
постојање писмене исправе, коју издаје и потписује акредитивна банка. У пракси се ова
исправа редовно издаје на стандардном обрасцу банке.

Четврти правни однос је однос између банака које учествују у акредитивном послу
(кореспондентна акредитивна банка, авизирајућа-нотифицирајућа банка, исплатна
банка, конфирмирајућа кореспондентна банка).
 125. Акредитив – начела и робна документа

Основна начела – Полазећи од начина на који документарни акредитив обезбеђује

продавцу брзу и сигурну наплату, а купцу адекватну испоруку робе, према
јединственим схватањима у правној теорији одликују га следећа основна начела:
начело аутономије акредитива и начело пословања документима, а не робом.

Начело аутономије акредитива има више својих изражајних модалитета. Прво,

независност акредитива према основном послу. Друго, независност акредитива од
уговора о издавању акредитива и односа између банака. Начело пословања
документима, а не робом значи да банка у испуњавању своје обавезе према кориснику
испитују једино поднете документе а не робу. Банка испитује документа према начелу
строге саобразности према свом спољном изгледу, са условима акредитива. Ипак,
строга саобразност испитивања докумената понекад се „повија“ под налетом потреба
извесног дискреционог права банке.

Отпремна документа – У акредитивном послу практично су најзначајнији отпремни

документи, који доказују извршење испоруке – извршење обавезеиз основног уговор.
Банке прихватају као исправна за наплату следеће отпремна документа: коносман
(чисти), товарни лист, складишницу, талон отпремнице, поштански рецепис, поштанску
потрврду о одашиљању и било који други документ који носи пријемни жиг
превозника или издаваоца или ако је на њега стављен потпис који означава
превозника или његовог агента.

Ако у акредитиву није друкчије назначено, банке ће одбити оне врсте коносмана који
не доказују да је роба стварно и укрцана.
 126. Врсте документарних акредитива

Критеријум поделе – У правној теорији и пословној пракси се врше разноврсне

класификације документарног акредитива, зависно од критеријума поделе.

Прво, зависно од чврстине обавезе акредитивне банке, разликују се опозиви и

неопозиви акредитив. Друго, зависно од карактера обавезе кореспондентне банке,
разликују се потврђени и непотврђени акредитив. Треће, према начину реализације
поднетих докумената, разликују се готовински, акцептациони и откупни
(негацијациони). Четврто, зависно од могућности преноса, разликују се преносиви и
непреносиви акредитив. Пето, акредитиви се могу делити и према другим
критеријумима (остале врсте).

Подакредитив – Циљеви који се постижу преносом акредитива могу се остварити и

отварањем тзв. подакредитива, који представља такав документарни акредитив који
по налогу продавца, на основу посебног споразума о покрићу, издаје банка у корист
другог корисника. Главни акредитив финансијска је подлога продавцу за отварање
подакредитива. И главни акредитив и подакредитив, међутим правно су самостални и
одвојени, те стога подакредитивна банка, посебно због карактера покрића код овог
акредитива, мора да води рачуна да хонорише само она документа која много не
одступају од главног акредитива, како би их касније могла наплатити од банке која је
издала главни акредитив.

Одступања се могу односити на смањење акредитивне суме и јединичне цене,

скраћење рока испоруке и рока важности акредитива. Кад подакредитивна банка
исплати акредитив који је издала, позива продавца да својом фактуром замени фактуру
корисника из подакредитива и искупљене документе презентира акредитивној или
конфирмирајућој банци из главног акредитива.
 127. Банкарска гаранција – појам, правни односи, елементи

Појам – Према Закону о облигационим односима, банкарска гаранција представља

писмену исправу којом се банка обавезује према примаоцу гаранције (кориснику) да
ће му за случај да му треће лице не испуни обавезу о доспелости измирити обавезу ако
буду испуњени услови наведени у гаранцији. Издавање банкарске гаранције не значи
новацију основног посла и банка као гарант и дужник из основног посла одговарају по
различитим правним основима.

Четири самостална и независна правна односа – У односима у вези са гаранцијом

појављују се најмање три лица: налогодавац (дужник из основног посла), банка гарант
и корисник гаранције (поверилац из основног посла са налогодавцем). У гаранцијском
послу може да се укључи и више банака што зависи од сложености одређене пословне
операције и поерења корисника гаранције у банку која је издала гаранцију.

Први правни однос је однос између повериоца и дужнина из основног уговора са

финансијском клазузлом о обавези дужника да прибави гаранцију одређене банке, као
обезбеђење потраживања повериоца.

Други правни однос је однос између банке и налогодавца. Овај однос настаје
закључењем уговора о издавању банкарске гаранције.

Трећи правни однос је однос између банке и корисника гаранције. Овај правни однос
успоставља се давањем гаранције банке кориснику гаранције, у извршењу уговора о
издавању банкарске гаранције закљученог са налогодавцем.

Четврти, евентуални, правни однос може настати између банке у земљи и корисника
гаранције и банке налогодавца овој банци за отварање гаранције за њен рачун, која се
налази у земљи налогодавца као и однос између две банке у случају супергаранције.
 128. Банкарска гаранција – правна природа и разграничење од сродних института

?
 129. Врсте и пренос гаранција

Лицитациона банкарска гаранција - Ова гаранција је таква врста гаранције којом се покривају
све штете (до висине гарантованог износа) које би инвеститор имао за случај да учесник на
лицитацији чија је понуда прихваћена као најповољнија не закључи уговор или не прибави
банкарску гаранцију за добро извршење посла. Рок важења ове гаранције по правилу се
поклапа са роком до када је инвеститор дужан да се изјасни према лицитационим условима, о
прихватању понуда приспелих на лицитацији.

Гаранција за добро извршење посла – ова гаранција је таква врста којом се банка обавезује
кориснику да му исплати одређену новчану суму, ако дужник из основног посла не испуни или
неуредно испуни своју уговорну обавезу.

Гаранција за враћање аванса - Ова гаранција је таква гаранција којом банка преузима обавезу
да кориснику гаранције исплати гарантну суму за случај да његов дужник из основног уговора
не испуни своје уговорне обавезе за које је он дао аванс или не врати аванс на други начин.
висина гарантног износа код ове гаранције по правилу је једнака примљеном авансу.

Акцесорна и апстрактна гаранција – акцесорне банкарске гаранције представљају по својој

природи специфично банкарско јемство, будући да банка – гарант може према кориснику да
истекне све приговоре из основног посла које би могао истаћи налогодавац као дужник. Овај
облик гаранције представља непоуздано средство обезбеђења и због тога се нерадо прихвата и
много не користи.

За разлику од акцесорне код апстрактне гаранције банка – гарант не може да истиче кориснику
гаранције приговоре које налогодавац као дужник моће да истиче према кориснику, већ моће
да се користи само приговорима из гаранције – начело аутономије гаранције (нпр. приговор да
је рок гаранције истекао).

Супергаранција и контрагаранција – у изузетно вредним пословним операцијама, поред

банке-гаранта, може се појавити и још једна јача банка (често Народна банка у пословима са
иностранством) која гарантује кориснику испуњење обавезе из гаранције банке - у овом случају
реч је реч је о супергаранцији. Код контрагаранције кориснику гаранције једне банке – прве
банке, по налогу те банке може се издати гаранција друге банке, која му издаје ту гаранцију у
замену за контрагаранцију те банке.

Конфирмирајућа и авизирајућа гаранција – Конфирмирајућа гаранција представља такву врсту

гаранције где се поред банке гаранта појављује и друга банка која потврђује обавезу из
гаранције банке гаранта и налази се такође у непосредном односу са корисником гаранције
као и банка-гарант. Авизирајућа гаранција представља такву врсту гаранције где друга банка по
молби и банке гаранта, преузима обавезу да у њено име и за њен рачун изврши исплату
гарантног износа кориснику гаранције, док за разлику од конфирмирајуће не преузима никакву
самосталну обавезу према кориснику гаранције банке гаранта.

Банкарска и корпоративна гаранција – Гаранције могу издавати и банке и други привредни

субјекти (корпоративне гаранције), при чему и за једне и за друге важе иста правила, иако
закон говори само о банкарским гаранцијама.
 130. Платни промет – појам, врсте и организација за платни промет

Појам – Под платним прометом подразумевају се сва плаћања која се врше преко неке
банкарске или сличне организације у вези са било којом врстом правних послова. У
послове платног промета једино не долазе непосредна плаћања готовим новцем, која
повериоцу чини дужник из неког правног посла. У платном промету, на страни
налогодавца, појављују се сва правна лица, предузетници и физичка лица, док се на
страни примаоца налога и његовог извршиоца појављује овлашћена организација за
платни промет. Правна лица и предузетници дужни су да код овлашћене
организацијеза платни промет отворе своје рачуне а физичка лица могу да отворе
рачуне.

Готовински платни промет – чине сва плаћања код којих се исплате врше у готовом
новцу. У односима међу правним субјектима, овај промет је у принципу врло
ограничен. Правни субјект може, са друге стране, за плаћања у готову да подиже са
рачуна и да држи у својој благајни готов новац до висине тзв. благајничког максимума
прописаног одлуком Народне банке. Правни субјект може да подиже и готов новац за
исплате плата запослених, дивиденди акционара физичких лица, плаћања физичким
лицима.
 131. Инструменти безготовинског промета и налог за плаћање

Безготовински платни промет – За разлику од готовинског, безготовински платни

промет састоји се у преносу са једног рачуна на други рачун. За разлику од готовинског
који је изузетак, безготовински платни промет је правило. Разлози за ово су
вишеструки.

Рачуни – Правни субјекти могу водити следеће рачуне: текуће рачуне (користе се за
плаћања по свим основима пословања), рачуне издвојених средстава (средства
резерви, средства заједничке потрошње, средства за инвестиције и др.); рачуне за
уплату прихода јединица локалне самоуправе и њиових фондова; пролазне рачуне;
рачунеделова привредних друштава; делова осигуравајућих друштава; и др. Правно
лице и предузетник одговарају за своје новчане обавезе средствима са свих својих
рачуна.

Налози за плаћање – Правни субјекти и предузетници врше плаћање давањем налога

за плаћање. Ове налоге потписују овлашћена лица за потписивање, чији су потписи
депоновани код овлашћених организација за платни промет. Организација за платни
промет је дужна да прописно издате налоге изврши истог или најкасније наредног тзв.
банкарског дана или на датум валуте, ако је тај датум означен у налогу за плаћање,
зависно од тога који је датум каснији. Ако се рачуни дужника и повериоца налазе у
истој банци ради се о интерном трансферу, а ако се налазе у различитим банкама ради
се о међубанкарском трансферу. При извршењу налога за плаћање банка или друга
овлашћена организација за платни промет поступа уобичајеном пажњом.

Плаћање без налога – Постоје и случајеви кад се плаћање са рачуна привредног

субјекта може даврши и без његовог налога (принудна наплата). Принудну наплату
врши овлашћена организација за наплату основана посебним законом са свих рачуна
клијената на основу:

1) извршних решења пореских, царинских и других надлежних органа,

2) извршних судских решења, других извршних исправа, законских овлашћења и

наплате услуга платног промета, и

3) налога поверилаца на основу доспелих ХоВ и других инструмената обезбеђења

плаћања, отворених акредитива, и др.према времену пријема.

Принудна наплата врши се према овом редоследу „исплатних редова“.

 132. Документарни инкасо

?
 133. Хартије од вредности (опште карактеристике)

Појам хартија од вредности – ХоВ је писмена исправа која у себи садржи одређено
имовинско право које је по правилу неодвојиво и неоствариво без ње. У том смислу
истиче се да су три битне особине ХоВ:

- прво, формалност правног посла,

- друго, инкорпорираност одређеног имовинског права, и

- треће, везаност инкорпорисаног права за постојање саме хартије као писмене

исправе.

Чини се да би се овде могла једино додати и одредица негоцијабилности, без које ХоВ
не би биле осветљене у својој целовитој функцији. Највећи интензитет
негоцијабилности имају хартије на доносиоца, будући да се за њихов пренос не захтева
никаква форма.

Права на хартији и права из хартије – Негоцијабилност као одлика ХОВ у тесној је вези
са инкорпорацијом права на које се ХоВ односи. Законити ималац ХоВ као и код сваке
друге покретне ствари, будући да поседује стварно право на хартији може њоме и
стварноправно располагати. Са преносом права на хартији истовремено се преносе и
права на које се та хартија односи- права из хартије: право потраживања: право својине
или залоге или право узешћа. Правило је да су право на хартији и право из хартије
нераздвојни и да пренос једног права повлачи са собом и пренос другог права, с тим
што редослед преноса ових права зависи од врсте ХоВ.

Повезаност негоцијабилности и инкорпорисаности управо и разликује ХоВ од неких

других исправа. Нпр. полиса осигурања не може, управо због ове одлике ХоВ, имати
својства такве исправе, све до наступања осигураног случаја, јер све до овог момента
осигураник може пренети права из полисе на друго лице само ако је на то лице пренео
и права на осигураној ствари из те полисе.

Дематеријализација серијских ХоВ у овим традиционалним правилима мења режим

ХоВ утолико што више не постоји право на хартији у физичком смислу али остају права
из хартије.
 134. Класификација хартија од вредности

Појединачне врсте и критеријуми класификација – У нашој земљи статус ХоВ имају

следеће исправе: меница, чек, складишница, преносиви товарни лист, коносман,
акције, обвезнице, благајнички запис, државни запис, цертификат, комерцијални запис,
штедни запис, варант или опција, депозитне потврде. Критеријум класификације ових
ХоВ у одређене категорије могу бити различити али са заједничком сврхом локације
примене одређених специфичних правила на појдиначне ХоВ сврстене у исту
категорију.

Хартије према природи инкорпорисаног права – полазећи од овог критеријума ХоВ се

деле на: стварноправне, облигационоправне и хартије са правом учешћа.
Стварноправне ХоВ у себи садрже неко стварно право – право својине или право
залоге. Облигационоправне ХоВ у себи садрже неко право потраживања законитог
имаоца према њеним дужницима. У ове ХоВ спадају нпр. меница, чек, обвезница,
благајнички и комерцијални запис, цертификат. Хартије са правом учешћа у себи
садрже и имовинско право и лично право учешћа у управљању у органима издаваоца.
Није искључено да ове хартије садрже и само имовинско право. У ове хартије спадају
акције.

Хартије према односу са основим послом – ХоВ се по правилу увек издају у вези са
неким основним послом који им претходи, али се у неким случајевима тај основни
посао из саме хартије види, док се у другим случајевима не види. Ако се основни посао
ради ког је ХоВ издата види из исправе, онда је реч о каузалним ХоВ, ако се не види
основни посао ради ког је издата реч је о апстрактим ХоВ. Најтипичнија ХоВ је меница.
Издавање ХоВ не значи новацију основног посла поводом ког се издају.

Хартије према начину настанка права – Према овом критеријуму се прави

класификација ХоВ на конститутивне и неконститутивне. Конститутивним хартијама
сматрају се оне код којих је право на које се хартија односи настало тек издавањем
хартије. Неконститутивне хартије су оне у којима је садржано неко право које је
постојало и пре издавања хартије.

Хартије према карактеру потраживања – Полазећи од овог критеријума ХоВ се могу

поделити на новчане и робне. Новчане ХоВ су оне које се односе на неко новчано
потраживање (меница, чек, обвезница, акције). Робне хартије су оне које се односе на
потраживање у роби (коносман, складишница, товарни лист и тд.).

Хартије према року доспелости – се могу поделити на краткорочне (са роком доспећа
од најкраће 30 дана до најдуже 365 дана од дана издавања) и дугорочне (са роком
доспећа дуже од 1 године).
Хартије према месту издавања и месту испуњења – зависно од тога где је издата ХоВ и
где треба да буде испуњена обавеза која је у њој садржана, разликујемо ХоВ у
унутрашњем промету и хартије од вредности у међународном промету.

Хартије према начину одређења имаоца права – се деле на хартије на име, хартије по
наредби, хартије на доносиоца, алтернативне и мешовите.

Хартије према начину издавања – се деле на оне које се издају појединачно (меница,
чек, складишница, коносман) и оне које се издају у серији (акције, обвезнице, записи,
цертификати). Појединачне ХоВ се редовно издају нејавним путем, док се ХоВ које се
издају у серији издају нејавним путем или јавним путем.

Алтернативне хартије – представљају такве ХоВ у којима издавалац хартије одређује

корисника на алтернативан начин: комбинацијом одређеног корисника и клаузуле о
плативости доносиоцу исправе.

Мешовите хартије – представљају исправе које се састоје из више делова од којих

један део гласи на име, док други део гласи на доносиоца.
135. Залагање, пренос пуномоћја, конвертовање, замена и амортизација хартија

Пренос ХоВ у залогу – осим својинских преноса ХоВ који обухвата и пренос права
својине на хартији и пренос права из хартије, корисник хартије може да изврши пренос
заложног права на хартији, што представља залагање права потраживања из хартије.

Право својине на хартији остаје у овом случају и даље код преносиоца, али оптерећено
заложним правом залогопримца. На основу оваквог преноса стицалац хартије стиче
својство заложног повериоца – реализује права из хартије али само ради намирења
потраживања које је обезбеђено заложним правом установљеним преносом хартије.

Пренос ХоВ ради пуномоћја – Законити ималац ХоВ на име или по наредби може да
овласте неко друго лицекао свог пуномоћника да у његово име и за његов рачун
остварује права из хартије. Како се у овом случају ради о пуномоћнику законитог
корисника менице, који није самостални поверилац и не делује у своје име, то дужник
из ХоВ може према њему да истие све приговоре које има из личног односа са
законитим имаоцем те хартије, али не и приговоре које има из личног односа са
пуномоћником, јер пуномоћник не поступа у своје име и не реализује никакво своје
право.
 136. Правна природа односа из ХоВ

Правна природа – уопште о настанку обавезе из ХоВ - Све ХоВ издају се по правилу
поводом неког правног посла који постоји претходно између њиховог издаваоца и
корисника, с тим што се овај правни посао код каузалних хартија види из самих хартија,
док се код апстрактних ХоВ он не види. Постојање овог претходног правног односа
посебно актуелизује питање кад настаје обавеза из ХоВ.

Правна теорија, законодавство и правна пракса, понудили су два одговора. Први,

однос између дужника и повериоца из ХоВ настаје једностраном изјавом воље
дужника с тим што се у погледу временског момента кад се сматра да је та изјава
учињена разликује теорија емисије и теорија креације. Други, однос између дужника и
повериоца из ХоВ настаје уговорно.

Теорија креације – према овој теорији обавеза дужника из ХоВ настаје у тренутку кад
стави свој потпис на ХоВ, без обзира на то што је још није предао кориснику. Издавач
би био обавезан и према несавесном имаоцу ХоВ, што посебно долази до изражаја код
хартија на доносиоца, где је сваки доносилац овлашћени ималац. Присталице ове
теорије по правилу врше њено ублажење захтевом да треће лице дође до ХоВ на
савестан начин. Оваквим ублажењем ове теорије крадљивац или налазач ХоВ, нпр, не
би имали права из ХоВ.

Теорија емисије – према овој теорији обавеза дужника из ХоВ настаје у моменту када
он након стављања свог потписа на ХоВ , изврши и њему предају кориснику. По овој
теорији се акт предаје ХоВ кориснику не схвата као закључење међусобног уговора, већ
окончање издавања ХоВ од стране издаваоца. За разлику од теорије креације, обавеза
издаваоца не настаје све док се ХоВ налази у његовим рукама док је није емитовао
својом вољом. Обавеза издаваоца не би настала ни ако је ХоВ изашла из његових руку,
мимо његове воље, а касније у оптицају дошла у руке савесног стицаоца. У инересу
правне сигурности и поверења у правном промету, и ова теорија је ублажена и
комбинована са теоријом савесности, тако да обавеза издаваоца увек постоји према
савесном стицаоцу хартије, који може да се користи необоривом претпоставком да је
хартија уредно емитована у правни промет.

Теорија уговора - по овој теорији овавеза издаваоца из ХоВ настаје тек у часу кад
склопи уговор са првим корисником хартије, а уговор се сматра склопљеним тек кад је
извршена и предаја те ХоВ кориснику. Недостатак ове теорије огледа се у више
праваца. Прво, пуноважност ХоВ зависила би од пуноважности склопљеног уговора
који претходи уручењу првом стицаоцу. Друго, пословно неспособно лице, будуи да не
би могло да склопи уговор, не би могло да буде поверилац по ХоВ. Треће, правни
промет би био несигуран. И ова теорија у савремено време се коригује са теоријом
правном привида, према којој свако треће лице које се савесно поузда у формалну
исправност ХоВ у оптицају биће њен законити ималац.
Теоријска прибилижавања – комбинацијом теорије креације са теоријом савесности и
својине као и комбинацијом теорије емисије са теоријом савесности те најзад
комбинацијом теорије уговора са теоријом правног привида дошло је до значајног
приближавања теоријских схватања почетно непомирљиво супростављених. Овакво
приближавање у свом практичном исходишту води губљењу значаја почетног
теоријског спора о правној природи ХоВ.
 137. Појам, особине и врсте меница

Појам – меница је ХоВ која садржи све опште особине ХоВ и посебне особине подврсте
ХоВ по наредби. Меница спада у ХоВ по наредби по самом закону. Уношењем посебне
клаузуле у меничну исправуменица се може претворити и у хартију на име, али ни у
ком случају меница не може да буде издата тако да гласи на доносиоца. Меница може
да буде пренета и бланко индосаментом или индосаментом на доносиоца, са истим
дејством, те у таквом случају меница производи исто дејство као да гласи на
доносиоца.

Особине – Као ХоВ меница се одликује следећим особинама:

- меница је облигационоправна ХоВ (има за садржај тражбину и то само новчану),

- меница је у женевском меничном систему по самом закону хартија по наредби,

- меница је типична апстрактна ХоВ,

- меница је строго формална ХоВ

- меница је презентациона ХоВ (поверилац је обавезан да меницу о року

доспелости презентира дужнику)

- меница је ХоВ за чији је настанак, пренос, остваривање и престанак права

неопходно постојање меничног писмена ( са одређеним изузетком који се тиче
органичене могућности амортизације менице).

Врсте менице – критеријуми поделе – Класификацију меница је могуће вршити према

разним критеријумима.

Прво, зависно од меничних радњи, могуће је разликовати протестоване и

непротестоване менице, акцептиране и неакцептиране менице, авалиране и
неавалиране менице и др.

Друго, зависно од основног посла ради ког се издају, могуће је разликовати робне
менице и финансијске менице.

Треће, зависно од начина издавања и својства издаваоца, разликујемо менице издате у

совје име и за свој рачун и менице издате у туђе име и за туђ рачун.

Четврто, зависно од форме менице, разликујемо пуну меницу (која у тренутку

издавања садржи све битне елементе одређене законом) и бланко меницу (која у
тренутку издавања садржи само прописани минимум битних елемената са
овлашћењем доцнијем имаоцу менице да попуни остале битне елементе).

Пето, зависно од броја лица у меници и отуда произишлих правила, разликујемо

трасирану и сопствену меницу.
Трасирана меница – представља такву врсту менице где њен издавалац (трасант) даје
налог другом лицу (трасату) да у време њене доспелости исплати трећем лицу
(ремитетну, кориснику) или лицу по наредби то трећег лица, означену новчану своту у
меници. Назив потиче од латинске речи trahere – вући, па се зато назива и вучена
меница. Осим ове тзв. редовне трасиране менице, чије основно обележје је постојање
три лица у меници: трасант, трасат и ремитент, може постојати и трасирана меница по
сопственој наредби, трасирана сопствена меница и трасирана сопствена меница по
сопственој наредби.

Сопствена меница – (соло) меница представља такву меницу у којој се њен издавалац
обавезује да, у времену доспелости менице, исплати ремитенту, или по наредби тог
трећег лица одређеном лицу новчану своту означену у меничној исправи. Код
сопствене менице за разлику од трасиране, нема налога другом лицу за исплату
меничне своте већ постоји сопствено обећање издаваоца.
 138. Основна менична начела

Начело формалности – Меница као и све друге ХоВ може постојати само у писменом
облику. Ово важи и за све меничне радње које се уписују у меницу. Начело
формалности менице које је произашло из потреба веће сигурности и поверења у ову
иначе строгу исправу допушта и два изузетка. Прво, применом теорије омисије
омогућује се и издавање бланко менице. Друго, лица која не могу давати писмене
изјаве могу давати меничне изјаве и преузимати меничне обавезе путем рукознака,
печата или штамбиља и уз судску оверу, као и путем овлашћеника.

Начело инкорпорације – Меницу одликује и начело инкорпорације: право

потраживања из менице имаоца менице везано је за поседовање менице. Према овом
начелу ниједан менични поверилац не моће да оствари своја права из менице док не
поднесе дужнику и само менично писмено. Строгост овог начела ипак је делимично
ублажена допуштеном могућношћу амортизације менице, али уз значајно редуцирање
права меничног повериоца.

Начело фиксне меничне обавезе – на основу овог начела битно је једино шта је
писмено констатовано у меничној исправи, а није битан обим и садржај основног посла
ради ког је меница издата. Практичан изражај овог начела значи да дужник у
меничном спору не би могао да истакне приговор из основног посла или приговор да је
меница делимично плаћена. Начело фиксне меничне обавезе има апсолутно дејство
само у односима меничног дужника и савесног имаоца менице, док у односу на трећег
несавесног имаоца менице у односу према другој уговорној страни из основног посла
има само релативно дејство.

Начело меничне сторгости – Формалноправни вид меничне стогости односи се на

меничног дужника и на меничног повериоца. Менични поверилац има стороге обавезе
извршења одређених меничних радњи на време иначе губи менична права. Са друге
стране, позиција меничног дужника изузетно је отежана због немогућности
коришћењаприговора из основног посла, због хитности меничног спора и кратких
рокова за приговор.

Материјалноправни вид меничне строгости односи се само на меничног дужника.

Менична исправа је по својој природи апстрактна. Ипак, она долази до изражаја у
односима меничног дужника и трећег савесног имаоца менице, док у односима
између дужника и повериоца који се у основном послу појављују као две уговорне
стране и у односима између дужника и трећег несавесног имаоца менице, меница у
извесном смислу поприма каузална својства. На овај начин и начело меничне строгости
је у извесној мери ублажено начелом савесности, будући да се начелом строгости могу
користити само савесна лица.
Начело меничне солидарности (супсидијарности) – разликује се од овог начела у
грађанском праву, у унутрашњим односима између меничних дужника након исплате
мениног повериоца, док у спољним односима меничних дужника и повериоца важе
иста правила. У меничном праву солидарност регресних меница дужника наступа тек
ако главни менични дужник не исплати меничну обавезу о доспелости меничном
повериоцу, што практично значи да је у овом случају реч о супсидијарности. У
унутрашњим односима регресних меничних дужника, који су солидарно одговорни
меничном повериоцу за разлику од грађанског права, солидарна обавеза након
исплате меничног повериоца од неког регресног дужника не постаје дељива, већ се
међу регресним дужницима успоставља ранг одговорности. У меничном праву, уместо
дељења меничне обавезе на остале солидне дужнике долази до превањивања
меничне обавезе на све претходнике исплатиоца по начелу солидарности.

Начело самосталности – У меничном праву обавеза сваког меничног дужника је

самостална и има своју независну правну судбину. Тако иако је обавеза издаваоца
менице неважећа обавеза осталих меничних потписника не моће бити непуноваћна
због овог. Исто тако, пуноважна је обавеза авалисте иако из било ког разлога није
пуноважна обавеза његовог хонората (лице за кога је авалирао меницу). Начело
самосталности меничне обавезе не примењује се на интервенијента (акцептант за
част), пошто он одговара на исти начин као и дужник за кога је интервенисао те дакле
не одговара самостално.

Начело непосредности - у меничном праву значи да постоји фикција непосреног

правног односа између сваког меничног дужника и меничног повериоца, а садржина
тог односа опредељена је искључиво садржином меничне исправе. Отуда у меничном
спору сваки менични дужник моће да истиче према сваком меничном повериоцу само
објективне приговоре и оне субјективне приговоре које има из непосредних односа са
конкретним меничним повериоцем. Изузетак од примене начела непосредности је
меница са ректа клазузлом која омогућује даљи пренос менице само цесијом и
овлашћује меничног дужника на истицање субјективних приговора према меничном
повериоцу, који не произилазе из њиховог непосредног односа.

Начело ефикасности – менични поверилац има са овом исправом максималну заштиту

у смислу ефикасног остваривања наплате потраживања од меничног дужника, што је за
трговце у ширем смислу изузетно значајно.
 139. Битни менични елементи

Означење менице – менична исправа мора да садржи означење да је то меница а

допуштени су и изрази „менично писмо“, „менична исправа“, „менична обвезница“.
Исправа која не би била означена на овакав начиин не би важила као меница. Овај
принцип прихваћен је због тога да би се отклониле заблуде меничних дужника.

Безусловни налог за исплату меничне своте – меница мора да садржи налог за исплату
одређене своте новца, који мора да буде безуслован, ради олакшања циркулационе
способности менице. Стога подвргавање овог налога одредбама уговора из основног
посла води ништавости менице. Налог мора да гласи исплату одређене своте новца те
не би постојала менична исправа ако би налог гласио на робу, на ХоВ, или
артернативно на робу, новац па чак и ни на чекове. Налог мора да гласи на исплату
меничне своте одједном, док је у англосаксконском праву пуноважна и меница која је
платива на рате.

Обавезност три лица – трасирана меница по правилу садржи три лица у меници:
издаваоца менице, лице коме се даје налог за исплату и корисника менице. У модерној
трасираној меници често долази до конфузије обавезних лица у меници, што ни у
случају конфузије повериоца и дужника не води гашењу меничних обавеза, већ је
меница способна и даље за циркулацију.

Својеручни потпис трасанта – стављањем својеручног потписа на меници трасант улази

у меничноправни однос. Менично право не решава изричито питање да ли се више
лица може појавити у улози трасанта. Чини се да би се могло прихватити као
пуноважно само кумулативно означавање сатрасанта, који би одговарали солидарно за
исплату целе меничне своте, чиме би положај меничног повериоца био побољшан.

Назначење трасата – Трасирана меница редовно садржи назначење лица коме се

упућује налог за исплату меничне своте – трасат. Захваљујући начелу самосталности
пуноважна је и меница која је вучена на лице које не постоји. Ипак не би важила
менична исправа у којој би трасат био означен само описно. У теорији је
општеприхваћено становиште да и више лица моће бити означено као трасати али
само кумулативно са солидарном одговорношћу сатрасата који акцептирају меницу и
то за цео акцептирани износ.

Назначење ремитента – будући да није дозвољено издавање менице на доносиоца,

означење имена ремитента представља битни елемент редовне трасиране менице.
Ипак могуће је постићи исти ефекат као и кад се изда меница на доносиоца,
издавањем менице по сопственој наредби и њеним истовременим индосирањем од
стране трасанта бланко индосаментом. Меница се може издати и на више ремитената,
и то алтернативно или кумулативно у ком случају је пренос менице пуноважан ако га
потпишу сви ремитенти.
Место издавања менице – означење места издавања менице посебно је значајно за
менице које циркулишу у међународном промету, те је отуда ово и у принципу битан
менични елемент.

Место плаћања менице – као и место издавања менице и означење места плаћања
има велики значај за меничног дужника и за меничног повериоца. У међународном
промету означење места плаћања има и посебан значај, будући да се према овој тачки
везивања регулишу многобројна питања (валута исплате, презентација менице и др.)

Време издавања – датум издавања менице битан је за одређивање рока доспелости

менице, затим за одређивање рока за подношење на акцептирање менице трасиране
на одређено време по виђењу, као и за одређивање пасивне меничне способности
трасанта и решавања сукоба закона у времену. Отуда неуношење датума издавања
чини меницу неваљаном.

Време доспелости – значи означење доспелости датума када поверилац може да се

обрати дужнику за наплату меничне своте. Меница не може подносити пре рока
доспелости ради наплате, нити је менични дужник обавезан да плати меницу пре рока
доспелости. Рок доспелости менице моће да буде изражен на један од следећа четири
начина:

1) по виђењу ( тј чим се поднесе на виђење трасату),

2) на одређено време по виђењу (тј. у озналеном времену акцептирања менице

након њене презентације на потпис),

3) на одређено време од дана издавања (тј. у означеном року од дана издавања

менице а према правилима о рачунању рокова),

4) на одређени дан.
 140. Претпостављени и факултативни менични елементи

Претпостављени елементи:

Рок доспелости – ако у трасираној меници није означен рок доспелости меница је ипак
пуноважна и има третман менице која доспева по виђењу, што јој у значајној мери
умањује ако и сасвим не искључује кредитну функцију.

Место издавања – ако у трасираној меници није назначено место издавања менице,
она је пуноважна. У овом случају као место издавања менице узеће се место које је
назначено поред трасантовог потписа. Ако ни ово место није означено, меница је ипак
пуноважна.

Место плаћања – ако у трасираној меници није означено место плаћања, меница је
ипак пуноважна и као место плаћања узеће се место које је означено поред трасатовог
имена. Ако и ово место није означено, меница не би могла да буде пуноважна.

Факултативни менични елементи:

Клаузуле с меничноправим значењем – врсте: клаузула о броју меничних примерака,

ректа клаузула („не по наредби“), презентациона клаузула, клаузула „без обавезе“,
калузула „без протеста“, клаузула адресе по потрби, клаузула о домицилирању и
платишту, касаторна клаузула, клаузула о монети и ефективности.

Клаузуле са грађанскоправним значењем – врсте: валутна клаузула, клаузула покрића,

авизо клаузула „са извештајем“ по правилу прати безусловни налог за исплату
одређене своте новца – трасант обавештава трасата да може да акцептира или исплати
меницу тек кад претходно добије његов извештај, који практично значи да је ремитент
уредно извршио своје обавезе према трасанту из основног правног посла. Ако у меницу
није унета калузула „са извештајем“ онда се претпоставља да је реч о клаузули „без
извештаја“, што значи да трасат пре акцептирања или исплате менице не мора да
тражи извештај од трасанта.
 141. Меничне радње

1) Издавање менице

Појам – Издавање трасиране менице представља такву меничну радњу којом

издавалац менице једностраном изјавом воље, уз упућивање налога трасату да у
време доспелости плати ремитенту или лицу по његовој наредби означени менични
износ, самостално преузима меничну обавезу стављањем свог потписа на меници. На
овај начин трасант ступа у меничноправни однос и постаје менични дужник према
свим лицима на које се та меница пренесе, као и првом меничном повериоцу –
ремитенту. Издавање менице је по правилу прва менична радња. Чест је случај да се
меница прво акцептира да би издавалац био сигуран да ће налог за исплату бити
прихваћен, па тек онда издавалац стављањем свог потписа и преузима меничну
обавезу.

Менична способност – Меница је универзална ХоВ и може да је изда свако пословно

способно лице. С друге стране, поверилац по меници може да буде свако лице са
правном способношћу (тзв. активна менична способност).

Трасант – пуномоћник – трасант може да изда меницу не само у своје име и за свој
рачун, када постаје менични дужник, већ и у име и за рачун свог властодавца. У овом
случају трасант сам потписује меницу али са нагласком да иступа у својству
пуномоћника.

Трасант – комисионар – трасант може да изда меницу и као комисионар, када се

појављује и формалноправно као издавалац. Отуда с правом се истиче да није у питању
уговор о пуномоћству, већ уговор о комисиону. Будући да трасант-комисионар издаје
меницу у своје име, он је меничноправно одговоран.

Покриће – Будући да је меница кредитна ХоВ издавање менице не захтева постојање

покрића трасанта код трасата. Ово покриће по правилу мора да постоји у тренутку
доспелости менице за наплату, али са становишта меничног права трасат моће и тада,
акцептирати и исплатити меницу и без постојања меничног покрића.

2) Умножавање менице

Значај – Издавање умножених примерака менице (дупликата) и преписа (копије)

менице има вишеструки значај. Прво, ради веће циркулације менице и тиме потпунијег
остваривања меничне функције. Друго, ради веће сигурности, будући да се оригинал
менице може да изгуби а онда се на акцептирање може упутити други умножени
примерак менице. Треће, умножавањем менице искључује се потреба за
амортизационим поступком, који је по правилу дуг и неизвестан.

Дупликат (трипликат итд.) – сваки ималац менице може да захтева да се о његовом

трошку изда умножени примерак менице. Овај захтев може да се постави у сваком
моменту, па се меница може умножавати како у моменту издавања тако и после њеног
издавања на захтев осталих поверилаца.

Под умножавањем се подразумева издавање више примерака исте менице. Умножени

примерци менице морају бити у свему идентични са првим примерком, те се отуда на
сваком умноженом примерку менице морају наћи оригинални потписи са правог
оригиналног примерка. Акцептант потписује само један примерак менице. Правило је
да сви умножени примерци једне менице чине једну обавезу. Разлика између
умножених примерака састоји се само у томе што носе различит редни број.

Копија (препис) менице – за разлику од дупликатаменице чији је овлашћени

издавалац само трасант, препис менице може да сачини сваки ималац менице.препис
мра бити верна слика оригиналне менице, те отуда садржи све клаузуле које су
садржане у оригиналу менице, као и значење свих њених потписа. Препис менице
мора обавезно да садржи и ознаку да се ради о препису. Препис моће да служи само
за индосирање и авалирање. На препису менице мора бити назначено име лица код
ког се налази оригинална меница.

3) Пренос менице (индосамент и цесија)

Цесија – менично потраживање може се пренети и уступањем потраживања уз

примену општих правила грађанскоправне цесије и уз предају меничне исправе. До
оваквог начина преноса менице долази кад трасант или неки од индосанта унесе у
меницу клаузулу „не по наредби“. Оваквим преносом положај дужника из менице
прева новом повериоцу остаје непромењен – и према новом повериоцу могу се
истицати сви приговори које је дужник имао према ранијем повериоцу.

За разлику од цесије, код преноса менице индосаментом, нови менични поверилац

стиче менично потраживање ослобођено од личних приговора меничног дужника
према ранијем повериоцу. За однос између меничног дужника и новог меничног
повериоца меродаван је само садржај менице и непосредни лични међусобни захтеви.

Појам и особине индосамента – Меница се преноси по правилу индосаментом.

Индосамент представља изјаву преносиоца менице, унету на прописано место, којом
уступа менична права новом имаоцу менице. Лице које преноси меницу назива се
индосамент – преносилац менице и од меничног повериоца постоје менични дужник
прем свим лицима која се на меници нађу иза његовог потписа. Први преносилац
менице је ремитент. Лице на ког се преноси меница постаје нови менични поверилац и
назива се индосатар. За формалну легитимацију индосатора као меничног повериоца
потребно је да постоји тзв. непрекинути низ индосамената. Индосамент мора бити
безуслован и може бити само потпун а не и делимичан.
Забрана индосирања – меница је преносива путем индосамента иако њено
преношење индосирањем може да буде забрањено уношењем посебне клаузуле у
меницу. Реч је о тзв. ректа клаузули која гласи „не по наредби“.

Својински индосамент – представља такав индосамент којим се поред права из

менице истовремено преноси и право на меници. У ову категорију спадају разноврсне
врсте индосамента: пуни (садржи име лица на ког се меница преноси), бланко (садржи
само потпис индосанта), на доносиоца, ректа и повратни (када се меница у поступку
преноса индосира на неко лице које је већ менични дужник).

Несвојински индосамент – код несвојинског индосамента преносилац менице

здаржава право на меници (својинско право) а на индосатара преноси само одређена
права у вези са правом из менице. Индосатар код ове категорије не моће да врши и
располагање меницом. Несвојински индосамент обухвата пуномоћнички („вредност за
наплату“, „као пуномоћ) и заложни индосамент („вредност за залогу“, „вредност за
обезбеђење“).
 142. Редовни акцепт и испалта интервенцијом

Редовни акцепт – појам и значај – Редовни акцепт представља менично неопоуиву

изјаву трасата којом прихвата менични налог упућен од трасанта. Уношењем овакве
изјаве у менично писмено трасат постаје менични акцептант и тиме главни менични
дужник. Изјавом о акцепту, трасат конституише и необориву претпоставку према свим
доцнијим учесницима у меничноправном односу о постојању покрића за исплату
менице у обиму акцепта. У принципу, трасат је увек слободан да одлучи да ли ће
меницу акцептирати или не, али са становишта меничног права није обавезан да
акцептира меницу. Акцепт мора да буде безуслован и неопозив.

Врсте акцепта по форми – По својој форми акцепт може да буде пуни и бланко. Пуни
акцепт садржи клаузулу о прихвату трасантовог налога и потпис акцептанта. Бланко
акцепт садржи само потпис акцептанта на одговарајућем месту у меници .

Врсте акцепта по садржини – По својој садржини акцепт се дели на потпун и

делимичан. Потпун акцепт постоји онда кад акцептант прихвати да исплати меницу у
целости до износа меничне своте коју означи трасант. Акцепт се не може дати на виши
износ од означене меничне своте, јер акцепт значи само прихватање већ датог налога.
Делимичан акцепт постоји кад акцептант прихвати да исплати само један део меничне
своте.

Акцепт (и исплата) интервенцијом – ако трасат из било ког разлога одбије да

акцептира меницу или ако акцептант одбије да исплати акцептирану меницу, односно
ако трасант не исплати меницу из било ког разлога а ради се о меници чије је
презентовање на акцепт забрањено, онда се меница налази „у нужди“. У овим
случајевима, ради спашавања пословног угледа меничних обавезника може да се јави
неко треће лице тзв. интервенијент, ради акцептирања или исплате меничне своте
уместо неког меничног дужника. Реч је о меничној радњи интервенције. Радња
интервениције има за циљ и да отклони потребу за вршењем регресног поступка чиме
се смањују и трошкови које регресни поступак носи са собом.

Лица код интервенције – у улози интервенијента може се појавити било које треће
лице изван менице, као и сами менични обвезници, изузимајући акцептанта, јер је
нелогично да он интервенише кад дугује свима као главни дућник. Интервенисати се
може за било ког меничног дужника против ког се може вршити регрес. Ако се не
назначи име лица за које се интервенише претпоставља се да се интервенише за
трасанта.

Форма интервенције – клаузула о интервенцији уноси се обавезно у менично писмено,

да би производила меничноправна дејства, пошто такво дејство не може имати тзв.
скиривена интервенција на неком акту ван меничног писмена. По својој форми
интервенција може да буде само пуна. Бланко интервенција није могућа.
Врста интервенције – с обзиром на основ интервенције разликујемо позивну и
спонтану интервенцију, а с обзиром на разлог интервенције разликујемо интервенцију
због неакцептирања и интервенцију због неисплате. И позивна и спонтана с обзиром на
разлог интервенције, могу да буду интервенције због неакцептирања и због неисплате.

Позивна интервениција - трасант, индосанти и авалисти, могу у меницу унети имена

лица која ће по позиву имаоца менице акцептирати или исплатити меницу ако меници
запрети регрес. Реч је о позивној интервенцији а лица се називају адресати у нужди.

Спонтана интервенција – је ређа ситуација али је могућа, да неко треће лице које није
означено у меници као интервенијент спонтано интервенише ради акцептирања или
исплате менице.

Разлика у дејству – значајна разлика између позивне и спонтане интервенције састоји

се у томе што ималац менице не може одбити акцептирање менице од позивног
интервенијента, али може одбити акцептирање менице од стране спонтаног
интервенијента.
 143. Менични авал

Појам – Авал представља меничну изјаву одређеног лица, са потписом, којом гарантује
да ће одређени менични дужник испунити своју обавезу. Авал се даје само за исплату
меничне своте, али не и за акцепт. Лице које даје авал назива се авалистом, а лице за
које се авалира назива се хоноратом.

Лица код авала – У улози авалисте најчешће се појављује неко треће лице изван
менице које није у меничноправом односу али у улози авалисте могу да се појаве и
лица из менице. У улози авалисте за своје претходнике по меници могао би да се
појави индосант. И трасант би могао да се појави као авалиста за акцептанта, а трасат
све док не акцептира меницу могао би да буде авалиста. Правило је да авалиста
назначује име свог хонората, у супротном претпоставља се да је то учинио за трасанта.

Врсте авала – по форми авал моће бити пуни (клаузула о авалу, назнака на кога се
авалира или претпоставка, потпис), и бланко (не може на полеђини менице јер се
сматра да је бланко индосамент). По садржини авал може бити потпун (авалирање за
цео менични износ) и делимичан.

Скривени авал (жиро) – у пословној пракси потрошачких кредита, корисник кредита

потписује меницу као акцептант, а лице које за њега јемчи не потписује меницу као
авалиста већ као трасант и уједно као први индосант. На овај начин ствара се привид да
је реч о трасираној меници по сопственој наредби, коју преноси издавалац својим
индосаментом.

Одговорност авалисте – авалиста одговара солидарно, самостално и непосредно.

Авалиста одговара онако како одговара лице за које је авалирао.

Права авалисте – исплатом менице авалиста стиче права свог хонората и може у
регресном поступку да наплати одређени износ, било од свог хонората, било од свих
хоноратових дужника по меници.
 144. Презентација и исплата менице

Појам и потреба презентације менице – ималац менице има обавезу да пре

доспелости менице, уколико му то презентационом клаузулом није забрањено,
презентира меницу трасату на акцептирање а доцније и на исплату. Меницу по правилу
презентира сам ималац менице – презентант, а меница се презентира трасату, односно
акцептанту.

Презентација менице на акцепт – представља позив трасату да прихвати менични

налог издаваоца менице. Правило је да се меница може презентирати на акцепт све до
доспелости менице, али са одговарајућом презентационом клаузулом ово правило
моће да измени у смислу померања тог рока напред. Презентација менице на акцепт је
факултативног карактера, јер зависи од воље имаоца менице. Ипак постоје три
значајна изузетка. Прво, менице које доспевају на одређено време по виђењу морају
се презентирати на акцепт у диспозитивном року од годину дана од дана издавања.
Друго, трасанти и индосанти могу наложити обавезну презентацију менице на акцепт.
Треће, трасант може забранити подношење менице на акцепт што је последица
чињенице да нема покриће код трасата и да није сигуран да ће га обезбедити.

Презентација на исплату – представља повериочев позив акцептанту да изврши

исплату меничне своте. Врши се најраније на сам дан доспелости менице, а најкасније
једног од два радна дана после доспелости. Презентација на исплату је увек обавезна.

Делиберациони рок – трасат има могућност да захтева од имаоца менице да му након

прве презентације изврши другу презентацију следећег радног дана, ради регулисања
односа са трасантом у вези са покрићем. Овај рок је трасату потребно неопходан кад
меница садржи клаузулу „са извештајем“.

Санкција пропуштања рока за презентацију – води губитку регресних права према

трасанту и према свим осталим меничним дужницима.

Исплата менице – исплата од главног дужника – главни дужник мора да изврши

исплату менице чим се меница презентира на исплату,. На основу посебног споразума
главног меничног дужника и повериоца моће да дође до „пролонгирања“ рока исплате
менице и после презентације менице на исплату. Главни дужник је овлашћен да
изврши и делимичну исплату повериоцу. Ако изврши исплату меничне своте у целости
од меничне обавезе се ослобађају сви менични дужници и гаси се меничноправни
однос. Ако исплати меницу делимично регресни менични дужници се ослобађају
меничне обавезе у обиму исплате.

Исплата од регресних дужника – ако менични износ не исплати главни менични

дужник, тада доспева обавеза регресних меничних дужника али менични поверилац
може да користи и тужбу против главног дужника. Регресни менични дужници могу
исплатити меницу само у целости.
Поступак исплате – менични дужник који плаћа менични износ дужан је да при
исплати води рачуна о формалној легитимацији имаоца менице, али није дужан да
проверава материјалну легитимацију имаоца менице. Ако менични износ исплати у
целости то треба назначити у меничној исправи и меницу треба предати меничном
дужнику који је исплатио меницу. У противном ако би меница остала код меничног
повериоца постојала би опасност њеног поновног стављања у промет. Делимична
исплата менице мора обавезно да се констатује у меничној исправи да би се избегао
ризик поновног плаћања савесном имаоцу и ради вршења регресних права.
 145. Менични протест

Појам протеста – Протест је таква менична радња којом ималац менице на

веродостојан начин, утврђује да је његов покушај извршења одређене меничне
радњеостао безуспешан. Основни меничноправни значај протеста састоји се у томе
што је он услов за вршење регресних права имаоца менице.

Обавезност и необавезност – Подизање протеста је по правилу обавезна менична

радња. Ипак, принцип обавезности протеста у значајној мери је ублажен законским
изузецима и могућношћу уговорног ослобођења од подизања протеста. Законска
изузећа од обавезе подизања протеста у нашем праву су следећа:

1) Кад је подигнут протест због неакцептирања, онда није потребна ни

презентација на исплату, ни протест због неисплате,

2) Кад се може вршити регрес пре доспелости менице и

3) Кад се због више силе не може подићи у прописаним роковима.

Уговорено ослобођење од обавезе подизања протескта постоји онда када се у меницу

унесе клаузула „без протеста“.

Поступак код протеста – протест се подиже код надлежног општинског суда према
седишту лица против кога се подиже протест или код нотара. Лице које подиже протест
подноси меницу суду са захтевом да се изврши одређена менична радња. Протестни
орган о овом обавештава протестата, са позивом да изврши тражену радњу, протестни
орган то констатује на меници и меницу предаје овлашћеном лицу. Ако протестат
одбије да изврши тражену меничну радњу суд враћа меницу протестанту а предаје му
и протестну исправу која представља јавну исправу. Све ове радње протестни орган
уписује као и садржај протеста у протестни регистар који представља јавну књигу.

Врста протеста – имајући у виду радње због чијег се пропуштања подиже протест
разликујемо неколико врста протеста: протест збок неакцептирања менице, протест
због неисплате, протест због неисплате протестних трошкова, протест због недатирања
акцепта, интервенцијски протест и амортизациони протест.
 146. Менична нотификација

Појам – Под меничном нотификацијом подразумева се обавештење меничног

повериоца упућенорегресним меничним дужницима о подизању протеста.

Врсте – Регресни дужници обавештавају се о извршеном протесту због неакцептирања

менице те се у том случају ради о нотификацији због неакцептирања. Исто тако,
регресни менични дужници обавештавају се о извршеном протесту због неисплате
менице те се у том случају ради о нотификацији због неисплате.

Лица у поступку – ималац менице обавештава о извршеном протесту свог непосредног

индосанта и трасата у року од четири радна дана након дана протеста или након
презентације менице. Истовремено обавештавање трасанта има првенствено за циљ
да овом омогући да одмах искупи меницу, како би на тај начин смањио трошкове
регресног поступка и раст каматног износа. Сваки индосант обавештава даље свог
непосредног индосанта у даљем року од два радна дана. Обавештавање се обавља
тако по низу индосанта све до трасанта.

Факултативност радње – нотификација није обавезна менична радња већ

факултативна. Санкција није губитак меничних права већ само накнада проузроковане
штете тим пропуштањем. Накнада штете не може премашити износ меничне своте.
 147. Менични регрес

Појам – менични регрес представља такву меничну радњу којом ималац менице и
доцнији искупилац менице захтевају од неког меничног дужника да исплати меницу,
ако је трасат одбио да акцептира меницу односо ако је акцептант одбио да исплати
меничну своту. Регресати у регресном поступку су: трасант, индосанти, као и авалисти и
интервенијенти. Први регресант у регресном поступку је ималац менице а доцнији
регресанти су регресни дужници који у регресном поступку искупе меницу. Индосанти
су регресанти за своје претходнике по меници, а авалисти и интервенијенти су
регресанти за своје хонорате и лица која су њихови менични дужници. Трасат –
акцептант не може бити менични регресант јер својом исплатом менце ослобађа све
меничне дужнике.

Врсте регреса – регресни поступак се може покренути због неакцептирања и због

неисплате менице.

Регрес пре доспелости – може да се врши и пре доспелости менице за наплату. Прво,
регрес пре доспелости врши се у случају кад су испуњени услови за вршење регреса
због неакцептирања. Друго, регрес пре доспелости врши се кад је пре акцептирања
трасат пао под стечај или ликвидацију.

Регресни поступак – одликује се посебно применом начела солидарности,

самосталности, и непосредности. Када су испуњени услови за вршење регреса сви
дужници солидаро одговарају и регресант може тражити наплату регресне своте од
свих дућника, неколицине или појединачног дужника. Регресант није дужан да води
рачуна о реду меничних дужникате моће да врши и тзв. скоковити регрес, а ако не успе
да наплати меничну своту, може да захтева наплату од било ког другог меничног
дужника.

Регресни дужник који исплати регресанта има право регреса од својих претходника по
меници такође по начелу солидарне одговорности.тако долази до тзв. преваљивања
меничне обавезе на претходнике по меници. Овај процес траје све док меницу не
исплати трасант. У овом поступку преваљује се не само износ исплаћене меничне
своте већ и камате од дана искупљења као и трошкови поступка. На овај начин се
почетна регресна свота може значајно увећати у регресном поступку.
 148. Меничне тужбе и приговори

Редовна менична тужба – ако ималац менице не добије исплату менице од главног
дужника по доспелости менице или му меницу не плате регресни дужници вен
меничног спора, може по начелу солидарности да изабере главног меничног дужника
и меничном тужбом да оствари принудну наплату менице. Ради се о тзв. редовној
меничној тужби. У формалном смислу у главне меничне дужнике спада акцептант.
Главни дужник ни у ком случају ипак није акцептант – интервенијент.

Регресна менична тужба – ималац менице, по начелу меничне солидарности може у

истим случајевима подићи меничну тужбу против регресних меничних дужник. Ради се
о регресној меничној тужби.

Одлике меничног спора – поступак по меничним споровима захваљујући начелу

строгости, врло једноставан и брз. На основу менице као веродостојне исправе издаје
се одмах извршна исправа. Уз регресну меничну тужбу прилаже се протест којим се
доказује да меница није исплаћена. Докази се не изводе ван менице те се суд не
упушта у основни правни посао. Ако туженик благовремено на достављено решење о
извршењу не уложи пригор оно постаје извршно у року од три дана од доставе.

Менични приговори – ако туженик на издату извршену исправу у року од три дана
уложи приговор, поступак по приговору дужника наставиће се као по приговору против
решења о извршењу. Имајући у виду основ и лица према којима се могу и која их могу
истицати разликујемо објективне и субјективне приговоре. Приговор који немају свој
основ у личном односу повериоца и дужника, већ произилазе из меничног писмена
називају се објективни у супротном су објективни.

Менична жалба – рок за жалбу у меничним споровима није општи (15 дана) већ
специјални (8 дана). И на овај начин доприноси се убрзању меничних спорова.
 149. Амортизација менице

Појам – Под амортизацијом се подразумева ванпарнични судски поступак проглашења

нестале или оштећене менице неважећом, са циљем очувања меничних права према
одређеним меничним дужницима. Могу се амортизовати и копије менице, као и
нестале прејудициране менице.

Поступак амортизације – предлагач амортизације менице може да буде ималац

менице или његово пуномоћник, лице које је „искупило“ меницу у регресном поступку
ил цесионар. Предлог за амортизацију мора да садржи главну садржину менице уз
доказе о вероватности меничних права. Ако суд оцени да су поднесени докази
довољни издаће оглас којим позива свако лице код кога се та меница налази да је у
року од 60 дана од објављивања огласа преда суду. Ако се на овај начин пронађе
меница и буде предата суду, амортизациони поступак се обуставља. Ако пронађе а не
преда суду суд застаје са амортизационим поступком уз упућивање на посебан
поступак предлагача амортизације за доказ права на меници (својинска тужба). Ако се
меница не пронађе, суд ће решењем ту меницу прогласити неважећом.

Дејство амортизације – завршетком амортизационог поступка и издавањем решења о

амортизацији, уз проглашења менице поводом које је вођен поступак неважећом и
лишавањем њеног евентуалног имаоца материјалног легитимитета, задржавају се
истовремено менична права према акцептанту као и према трасанту неакцептиране
менице и менице чије је акцептирање трасат забранио. Остали потписници менице
ослобађају се у потпуности од своје меничне обавезе. Лица која остају у меничној
обавези не могу плаћање менице да услове враћањем меничног писмена.
 150. Домицилирана меница

Појам – домицилирана меница је таква меница у којој је означено да ће се исплата

извршити у неком другом месту, а не у трасатовом седишту. У домицилираној меници
треба разликовати лице које је у овој меници означено да ће извршити исплату менице
– домицилијат и место плаћања које је различито од трасатовог седишта – домицил.

Домицилијант – меницу може домицилирати само трасант клаузулом о

домицилирању. Ово се чини на тај начин што се у меници уписује клаузула „плаћање
у..“.

Домицилијат – лице које је означено да врши исплату уместо трасата – акцептанта

назива се домицилијат. Домицилијат се може налазити у истом месту у коме и трасат
има седиште или у неком другом месту. Домицилијата може да одреди или трасант
или трасат. Домицилијат и не потписује меницу и није дужник, већ само плаћа меницу
као трасатов пуномоћник.

Утицај домицилирања на меничне радње – домицилирање менице не утиче на

меничне радње које се тичу акцептирања менице. Менично правне радње које се тичу
исплате у случају домицилирања менице предузимају се у месту домицилијата а не у
трасатовом седишту. Тако се и презентација менице на исплату врши у овом месту као
и протест због неисплате.
 151. Бланко меница

Појам – Бланко меница је таква меница која у моменту издавања, вољом самог
издаваоца, не садржи све битне меничне елементе, а која је предата меничном
поверицоу с овлашћењем да је касније попуни сагласно споразуму с издаваоцем.

Минимум обавезног садржаја – у правној теорији је доминантно схватање да је за

постојање бланко менице, поред меничне исправе са ознаком „меница“, потребан је и
потпис акцептанта или потпис издаваоца. Уз овај минимум елемената потребна је и
предаја менице повериоцу са овлашћењемда је касније попуни сагласно споразуму са
издаваоцем. Управо се по овом елементу бланко меница и разликује од непотпуне
менице, која не садржи све битне елементе у тренутку издавања а будући да не
овлашћује меничног повериоца на попуну не моће да има природу меничне исправе.
Овлашћење за попуну може да буде изричито или прећутно.

Дејство бланко менице – правно дејство бланко менице почиње од момента њеног
издавања, те се меничноправна способност цени према овом моменту. Најчешће се
бланко меница и не попуњава: ако служи за обезбеђење кредита из основног посла
који се уредно извршава или ако се даје као депозитна или кауциона или гаранцијска
меница за обезбеђење извршења уговора. Када се бланко меница и попуњава она
мора да буде попуњена пре презентације на исплату. На основу бланко менице се не
може подићи менични протест или тужба.

Право на попуну бланко менице по правилу не застарева. Право на попуну бланко

менице преноси се преносом ове менице као и стечајем или наслеђивањем.

Приговори код бланко менице – најчешћи приговори који се могу појавити у вези са
бланко меницом, а који су специфични управо за ову меницу су следећи: одсуство
воље за стварање меничне обавезе, попуна бланко менице супротно споразуму са
издаваоцем, а у недостатку овог споразума сагласно условима и роковима из основног
посла.
 152. Сопствена меница

Појам – сопствена меница представља једнострану изјаву воље издаваоца, са

обећањем да ће о доспелости менице лицу означеном у меници, или лицу на кога је
меница пренета наредбом меничног повериоца, исплатити означени менични износ.
Основна посебнос ове менице састоји се у чињеници да не постоји треће лице, јер не
постоји ни трасант који трасира меницу већ постоји издавалац сопствене менице који
обједињује у себи и улогу трасата и трасанта.

Специфичности – сопствене менице произилазе из њене правне природе. Прво,

постоје одређене специфичности у погледу битних и претпостављених меничних
елемената, као и факултативних елемената. Сопствена меница не садржи безусловни
налог за исплату, већ безусловно обећање исплате. Претпостављено место плаћања у
сопственој меници је место које је означено као место издавања менице. У сопствену
меницу не могу да се унесу неке факултативне клаузуле које се односе на акцепт:
клаузуле о броју меничних примерака: клаузула о извештају, покрићу или без обавезе.

Друго, постоје одређене специфичности и код меничних радњи сопствене менице у

односу на меничне радње трасиране менице. Из најважније специфичности која се
састоји у непостојању акцепта, произилази да нема делова других меничних радњи
које су везане за акцепт. С обзиром на то да не постоји акцепт, то у овом случају акцепт
замењује писмено признање издаваоца о виђењу, састављено уз ознаку датума
виђења на меници.

Примена општих правила трасиране менице – на сопствену меницу примењује се

начелно сва правила која важе за трасирану меницу, ако не постоје посебна правила
предвиђена за сопствену меницу, под условом да одговарају правној природи. Отуда
се правила трасиране менице не могу дословно применити на сопствену меницу, већ
само сходно природи ове менице.
 153. Застарелост у меничном праву

Краткоћа рокова – начело строгости менице условило је посебну краткоћу меничних

рокова застарелости. Дућина меничних рокова застарелости зависна је од категорије
дужника. Прво, потраживање имаоца менице према главном меничном дужнику
застаревају за три године од дана доспелости. У истом року застаревају и
меничноправни захтеви према издаваоцу сопствене менице. Друго, затеви имаоца
менице пртив индосанта и против трасанта као и авалиста и инервенијента, застаревају
за годину дана од дана благовремено подигнутог протеста, а ако се у меници налази
клаузула у року од годину дана од доспелости менице. Треће, међусобна потраживања
регресних меничних дућника застаревају за шест месеци, рачунајући од дана када је
меница искупљена добровољно, односно од дана кад је подигнута тужба.

Случај бланко менице – застарелост за непопуњену бланко меницу, која тада не

представља меницу, тече према општим роковима застарелости који важе за основни
посао. Застарелост бланко менице, чији је датум издавања попуњен пре предаје
повериоцу, тече према Закону о меници, а ако је тај датум попуњен касније,
застарелост тече према испуњеном меничном писмену.
 154. Појам, значај и правна природа чека

Појам – чек је таква ХоВ којом њен издавалац даје безусловни налог трасату (банка или
друго лице) да у чеку означеном кориснику или доносиоцу чека, по виђењу исплати
одређену своту новца из његовог покрића код трасата. Чек је аква ХоВ којом се
омогућује располагање новчаним средствима која се држе код другог субјекта, те је
отуда он повезан са банкарским пословима.

Издавање чека не представља новацију основног посла и потраживање чековног

корисника остаје са свим гаранцијама плаћања из основног посла до дефинитивног
плаћања. Издавалац чека не ослобађа се обавезе плаћања из основног посла све до
наплате чека код трасата од стране корисника чека.

Теорија једностраног акта – теорија једностране изјаве воље објашњава природу чека
једностраним актом издаваоца. Из чека се не може да види однос којји постојји између
трасант и ремитента, с друге стране. Пошто чек у правном смислу не представља
плаћања, већ својеврсну гаранцију плаћања и како се однос из пословног посла не гаси
до дефинитивне исплате, то чек, иако начелно апстрактна исправа, има значајне
елементе каузалности.
 155. Врсте чека

Класификација чека према начину одређивања имаоца права: чек на име, чек по
наредби, чек на доносиоца, алтернативни чек, трасирани чек по сопственој наредби,
сопствени трасирани чек.

Класификација чека по намени: готовински чек, обрачунски (вирмански чек),

барирани (прецртани) чек, путнички чек, циркуларни чек (клијент банке као чековни
поверилац наплаћује чековне сввоте код свих кореспондената банке издаваоца, који се
регресирају од банке трасанта), цертифицирани чек (када банка-трасат на издатом чеку
посебном клаузулом „добар“ потврди да чек који је издао трасант има покриће
обавезујући се на своју одговорност да ово покриће блокира до истека рока за
презентацију чека на исплату), визирани чек (банка-трасат може на чек трасанта да
стави и другу клаузулу „виђен“, која означава само да чек има покриће за исплату али
са том клаузулом не обавезује да то покриће и блокира до истека рока за презентацију
чека на наплату), документарни чек (када се чек може да презентира трасату на ислату
само уз презентацију одређених робних докумената којим се доказује трасату да је
корисник чека претходно извршио обавезе из основног посла са трасантом), поштански
чекови (омогућавање отварања текућих рачуна у поштама) и други.
 156. Битни, факултативни и забрањени елементи чека

Општи битни елементи – Чек мора да садржи „чековну клаузулу“ тј. означење у
писменој исправи ознаке „чек“, што је учињено из истих разлога из којих се то чини код
менице. Чек мора да садржи безусловни налог за исплату одређене своте новца. Да ли
је налог безуслован есто је фактичко питање.

Персонални битни елементи – За разлику од менице, чек може да садржи само два
персонална елемента: означење трасата и својерунчи потпис трасанта. Означавање
ремитента није потребно будући да чек може да гласи и на доносиоца.

Географски битни елементи – ознака места издавања и места плаћања чека сматрају
се битним елементима. Неуношење ових елемената не води ништавости чека већ се
тада ангажују правила о претпостављеним елементима.

Календарски битни елеметни – уношења рока доспелости у чек је искључено будући

да чек увек доспева по виђењу. С друге стране, уношење датума издавања чека у
земљама женевског чековног система сматра се битним елементом, а изостанак
повлачи ништавост и казнене санкције.

Факултативна лица – код чека могу да се појаве иста факултативна лица као и код
менице. Ипак, постоје и одређене специфичности. Прво, и ремитент је код чека
факултативно лице. Друго, у земљама у којима је дозвољено акцептирање чека и
акцептант се може појавити као факултативно лице. Треће у земљама у којима није
допуштена радња интервенције код чека, интервенијент се не може појавити ни као
факултативно лице.

Факултативне клаузуле – код чека се могу појавити клаузуле које се појављују у

својству необавезних. И овде има значајних специфичности. Пре свега, све клаузуле
које се тичу акцептирања које је у претежном броју земаља код чека недозвољено, не
могу да се уносе у чек. Имајући у виду карактер доспелости чека, клаузула о
презентацији чека не би имала своје правно дејство. Клаузулу „без обавезе“ може у чек
да унесе само индосант. Одређене специфичности треба да постоје и код клаузула које
се тичу умножавања, јер за умножавање чека важе посебни прописи.

Клаузула о акцепту (забрана) – у земљама у којима је забрањено акцептирање чека у

које спада и наша земља, као главни дужник појављује се издавалац чека, и у том
смислу да се чек плаћа из његовог покрића трасата и што сви чековни обвезници који
би платили чек имају право регреса према трасанту.

Клаузула о камати (забрана) – с обзиром да чек доспева по виђењу и не служи као

кредитно средство, уношење клаузуле о камати у чек не производи никакво правно
дејство, а чек остаје пуноважан.
Клаузула о домицилирању (забрана) – Закон о чеку не изјашњава се изричито о овом
питању, али из њега посредно произилази да је забрањено домицилирање чека –
клаузула о домицилирању чека је непуноважна а сам чек је пуноважан.

Клаузула о доспелости (забрана) – чек доспева по виђењу, униформно је решење о

непуноважности клаузуле о доспелости којом би се доспелост чека одредила на други
начин. Ова клаузула чини чек ништавним.

Клаузула „без обавезе“ (забрана) – издавалац чека одговара за исплату чека, те

чековна клаузула којом би се ослобађао ове одговорности не би производила правно
дејство, а чек би био пуноважан.
 157. Чековне радње – издавање

Специфичности – издавање чека има одређене сличности са издавањем менице, али и

одређене значајне разлике. Разлике издавањее чека и издавања менице тичу се
временског момента ове радње,форме и покрића. Издавање чека представља увек
прву чековну радњу. Захтев строгости издавања чека још је наглашенији посебно у
погледу форме. Код чека није прихваћена теорија омисије, то је искључено издавање
бланко чека тако да трасант приликом издавања чека мора да попуни све битне
елементе чека приликом издавања.

Разлика менице и чека, која произилази из њихове кредитне, тј платежне функције

тиче се покрића. Под покрићем се подразумева новчано потраживање трасанта према
трасату, које је расположиво и довољно за исплату чековне своте. Реч је о својеврсној
законској гаранцији плаћања чека. У принципу, покриће треба да постоји у моменту
издавања чека или најкасније у моменту презентације чека на наплату. По свом
карактеру покриће мора да буде извесно, ликвидно, утуживо и довољно.

Санкција издавања чека без покрића није грађанскоправне природе, већ казнена
(кривично дело). Постојање грађанскоправне санкције у ствари би само погодовало
издаваоцу чека и даље отежавало положај корисника чека, будући да не би могао да
користи чековне тужбе, већ само тужбе из основног посла. На овај начин,
пуноважношћу чека без покрића, омогућује се кориснику чека да користи и чековне
тужбе, а не само тужбе из основног посла. Ипак, грађанска санкција у нашем закону
није у потпуности искључена, већ корисник чека без покрића може да наплати не само
износ чековне своте, већ и доказну потпуну одштету.
 158. Чековне радње – умножавање и пренос

Умножавање – изузетност – Потреба за умножавањем чека је смањена због његове

кратке циркулације. Из овог разлога чекови који су издати и плативи у нашој земљи не
могу да се умножавају, док се чекови који су издати у нашој земљи, а плативи у
иностранству могу да се умножавају и то само ако не гласе на доносиоца. На сваком
умноженом примерку чека мора да се стави његов текући број, јер ће у противном
сваки примерак вредети као посебан чек. За разлику од менице, копија чека нема
никакво чековноправно дејство.

Пренос – форме и специфичности – чек се одликује упрошћеним начинима преноса.

Заправо, чекови који гласе на доносиоца могу се преносити сасвим неформално –
традицијом, док чекови који гласе или на име или по наредби могу се преносити
индосаментом. Једино чекови у које је унета клаузула „не по наредби“, преносе се
уступањем потраживања. Најчешћи начин преноса чека је индосамент. У пракси чек је
по правилупредмет само једног индосамента, и то у корист банке корисника чека, ради
његове наплате. На индосирање чекова примењују се у основи правила меничног
права уз одређене изузетке:

1) Бланко потпис на полеђини чека издатог на доносиоца нема значај бланко

индосамента, већ се сматра авалом за трасанта.

2) Индосамент на трасата нема дејство индосамента, већ се сматра признаницом о

исплати.

3) Код чека је могућ само својински индосамент и пуномоћнички индосамент, али

не и заложни индосамент.

4) Чек се може индосирати само до доспелости будући да доспева по виђењу.

 159. Чековне радње – авал и интервенција

Авал – изузетност – обавезност постојања покрића код чека, као законског средства
обезбеђења исплате, уз евентуална уговорна појачања ове гаранције, без обзира што у
већини земаља не постоји акцепт чека, у значајној мери смањује потребу за
постојањем других уговорних појачања гаранције исплате чека. Ипак, женевски
чековни систем, као и наш закон, предвиђају институт авала код чека, свесни
ограничене потребе за њим. У сваком случају, у односу на менични авал, чековни авал
има особеност у томе што га не може дати трасат а такође авал се не може дати за
трасата. Авал дат за трасата не би имао никакво чековноправно дејство, али би могао
имати третман обичног јемства.

Интервенција – негација – радња интервенције код чека у основи има исту функцију
као и радња акцепта – уговорна гаранција исплате чека. Ипак за разлику од авала,
једнообразни закон о чеку и Закон о чеку не предвиђају установу интервенције код
чека. Разлог оваквом решењу лежи у бојазни изигравања прописа о трасирању чека
само на банку, као и у потреби неизазивања сумње у постојање покрића за исплату
чека, а посебно његово емитовање.
 160. Чековне радње – презентација на исплату и исплата чека

Презентација на исплату – рокови и прејудицирање – чек је презентациона исправа с

обзиром на то да не постоји акцепт, постоји само једна презентација – презентација на
исплату. Земље које познају цертифициране или визиране чекове имају и презентацију
на цертифицирање или визирање, а земље које имају установу акцепта чека и
презентацију на акцепт. Чек се презентира банци.

Чек увек доспева по виђењу, логично је да прописи утврђују и то на императиван

начин, само крајње рокове презентације чека на исплату. Једина могућност
пролонгације ових рокова без штете по корисника чека, може да се оснива на доказу
више силе, која је спречила одржање рока. Општи рокови за презентацију чека на
исплату су: 1) ако је чек издат и платив у нашој земљи у истом месту – 8 дана, 2) ако је
чек издат у нашој земљи у једном месту а платив у другом месту – 15 дана, 3) ако је
чекк издат у некој европској земљи, а платив у нашој земљи – 20 дана, 4) ако је чек
издат у некој земљи ван Европе а платив у нашој земљи – 40 дана, 5) ако је чек издат у
некој другој земљи ван Европе а платив је у нашој земљи – 70 дана.

Поред општих рокова за презентацију чека на исплату постоје и посебни рокови за

поједине категорије чекова: циркуларни (рок за презентацију 6 месеци), путнички,
банкарски и акредитивни чекови (рок за презентацију по правилу је 6 месеци).

Пропуштање рокова за презентацију чека на исплату има за последицу тзв.

прејудицирање чека, што значи да корисник чека губи регресна права против трасанта,
индосанта и авалиста. С друге стране „прејудицирање чека“ је основ за опозив чека од
стране издаваоца.

Исплата – Исплату чека врши трасат. Приликом исплате чека трасат има двоструку
обавезу. Прво, мора да провери формалну легитимацију чековног повериоца, изузев у
случају кад се ради о чековима на доносиоца, кад се формална легитимација
претпоставља. Друго, мора да провери формалну исправност чековне исправе. Трасат
нема обавезу провере материјалне легитимације имаоца чека, а одговараће само ако
је знао или морао знати да то лице до чека није дошло на законит и савестан начин.

Ималац чека може да одбије да прими делимичну исплату. Ако ималац чека ипак
прими делимичну исплату, јер трасат има обавезу да изврши исплату чека само у
границама покрића, то ће се забележити на чеку, а ималац задржава чек уз издавање
трасату признанице на исплаћену своту. У случају кад је извршена потпуна исплата,
трасат задржава чек, што је према правима облигационог права претпоставка да је
исплатио чековну своту.
 161. Чековне радње – опозив

Опозив – правило неопозивости и изузеци – Код чека постоји посебна радња – опозив.
Опозив чека је таква чековна радња којом трасант „противналогом“ који упућује
трасату забрањује исплату издатог чека. Опозивом чек губи правно дејство – сматра се
као да није издат. Начело формалности условљава да изјава о опозиву буде у писменој
форми, најбоље препорученим писмом.

Женевске конвенције о чеку усвајају принцип неопозивости чека до истека рока за

презентацију чека на исплату, те се чек може опозвати само после истека рока за
презентацију. Остављена је могућност да се националним законима одступи од овог
принципа у оба правца: да чек буде увек опозив, али и да буде увек неопозив.

Закон о чеку усваја решење женевског закона као правило, тј. решење о неопозивости
чека до истека рока за презентацију на исплату – до прејудицирања. У нашем праву
важи правило да се чек може опозвати само после истека рока за презентацију чека на
исплату. Од овог правила наш закон садржи један изузетак. Наиме, трасант може
опозвати чек и пре истека рока за презентацију чека на исплату али само ако су
испуњене три претпоставке: 1) ако је трасант тај чек послао непосредно трасату на
исплату лицу означеном у чеку, 2) ако се ради о чеку који гласи на име или по наредби,
и 3) ако опозивање чека стигне трасату пре него што је извршио исплату.

Чекови на доносиоца не могу бити опозвани пре протека рока за презентацију на

исплату. Банкарска пословна пракса је и код нас развила институцију опозива чека и у
случају губитна или крађе, јер би у противном банка ако изврши исплату незаконитом
имаоцу чека, сносила одговорност за штету.
 162. Чековне радње – протест

Протест – форме и изузеци – Да би ималац чека могао да остварује своја регресна

права према регресним дужницима правило је и чековног права да мора на
веродостојан начин да утврди ту чињеницу. Закон о чеку усваја решење Једнообразног
закона о чеку о троструком начину утврђивања потпуне неисплате: 1) путем јавне
исправе (протест због неисплате), 2) путем трасатове изјаве написане на чеку и
датиране са назначењем дана када је чек презентиран на исплату, и 3) путем уверења
банке (обрачунског завода којим констатује да је чек поднет на време и да није
исплаћен путем обрачуна).

Потреба за протестом као јавном исправом у случајевима када не може бити замењен,
може бити ипак отклоњена клаузулом „без протеста“ која има иста дејства као и код
менице.

Поступак и форма протеста чека идентични су са правилима меничног права. Кад је реч
о врстама протеста чека онда постоје одређене специфичности у односу на менична
правила. Прво, протест због неисплате подиже се код чекова код којих се исплата врши
у готовом новцу. Друго, код чека постоји протест због одбијања обрачуна који се
подиже код обрачунског чека, када трасат одбије да изврши обрачун чека (скидање са
рачуна трасанта и пребацивање чековне своте на рачун имаоца чека), што се чини код
непостојања покрића. Треће, перквизициони протест код чека може подићи само
ималац дупликата чека. Четврто, код чека не постоји протест због неакцептирања.
 163. Чековне радње – нотификација и регрес код чека

Нотификација – изузеци од правила код менице – прописана правила о нотификацији

код менице примењује се и на нотификацију код чека, уз два изузетка. Прво, не постоји
нотификација због неакцептирања. Друго, са истим правним последицама пропуста,
врши се нотификација у случају опозива чека.

Регрес – специфичности – када трасат одбије исплату имаоцу чека, имаоцу чека остаје
могућност наплате чека од регресних чековних дужника, под условом да чек није
рејудициран. Ималац чека не може ни у ком случају и поред постојања покрића да
тражи принудну наплату од трасата, јер није са њим у облигационом односу.

У погледу поступка вршења регреса примењива су у основи правила меничног регреса.

Ипак постоје и одређене специфичности. Прво, регрес код чека врши се само због
неисплате чека од стране трасата. Друго, с обзиром на то да чек доспева увек по
виђењу, регресу се врши увек по доспелости за исплату. Треће, када у регресном
поступку трасант искупи чек, чековни однос се гаси, јер као издавалац чека одговара
свим његовим доцнијим потписницима. У свему осталом примењују се правила
меничног регреса.
 164. Чековне тужбе и чековни приговори

Регресна тужба – остваривање права из чека имаоца чека чековним тужбама има
значајних специфичности у односу на меничне тужбе. Прво, код чека нема тужбе
против главног дужника, будући да га у формалном смислу и нема. Друго, регресна
чековна тужба подиже се против регресних дужника и трасанта. Треће, код чека
постоји тужба из основног посла. Четврто, постоје и нека посебна правила код
подизања тужбе из неоснованог обогаћења.

По Закону о чеку трасант је у формалном смислу, увек регресни дужник. Право имаоца
чека на подизање регресне тужбе против трасанта изједначено је са његовим
правилима на подизање регресне тужбе против регресних дужника. У случају
прејудицирања чека ималац чека не може да подигне регресну чековну тужбу против
трасанта, већ може само да користи грађанскоправну тужбу из основног посла и
грађанскоправну тужбу из неоснованог обогађења. Трасант је апсолутно одговоран за
исплату чека.

Тужба из основног посла – ималац чека може да подигне тужбу из основног посла
ради ког је дошло до издавања или преноса чека и то конкурентно са регресном
тужбом или самостално. У првом случају ималац чека може да подигне ову тужбу
уместо регресне тужбе, уз два услова: поврат чека као доказ да није наплаћен, и да
подизање ове тужбе није искључено споразумом странака. У другом случају ималац
чека моће да подигне ову тужбу и онда кад не може да подигне регресну тужбу:
прејудицирање чека и застарелост чека. Ималац чека одговара чековном дужнику
прама ком врши регрес за проузроковану штету због своје немарности, осим кад се по
основу више силе моће да ослободи одговорности за непоштовање рокова. Тужба из
основног посла може да се подигне против трасанта или индосанта – сауговарача из
основног посла.

Тужба из неосновног обогаћења – у чековном праву може да се подигне и кад више не

постоје услови за подизање тужбе из основног посла с тим што је рок за подизање три
године од дана прејудицирања односно од застарелости чековног потраживања или
три године од опозива чека.

Приговори – Чековни приговори могу бити објективни (приговор недостатка битних

елемената, приговор недостатка пасивне чековне способности, приговор
прејудицираности, приговор застарелости) и субјективни (приговор крађе чека,
приговор недостатка воље на страни дужника, приговор компензације, приговор
конфузије, приговор раскида основног посла, приговор непостојања или
непуноважности основа).
 165. Амортизација и застарелост код чека

Амортизација – примена меничних правила – закон о чеку, у погледу амортизације,

упућује на примену правила о меници. Основно питање које се овде отвара је питање
могућности и основаности амортизације чека који гласи на доносиоца. Будући да
меница не може гласити на доносиоца, изостало је код Закона о меници и одређење о
овом питању те треба одговорити да ли је аналогно природи чека вршење
амортизације чека на доносиоца. Будући да је код чека на доносиоца и циљ због ког се
врши амортизација тешко остварити, а како је амортизација ХоВ које гласе на
доносиоца у принципу искључена, склони смо да закључимо да амортизација чека на
доносиоца није аналогна његовој правној природи.

Застарелост – краткоћа - рокови застарелости у чековном праву су знатно краћи

будући да чек увек доспева по виђењу. Тако сви регресни захтеви имаоца чека према
индосантима и трасанту застаревају за 6 месеци од протека рока за презентацију на
исплату. Узајамни регресни захтеви индосанта након искупа чека, као и њихови захтеви
против трасанта застаревају за 6 месеци од дана искупа чека или од дана „кад је
против њих код суда поступљено“ (подизање протеста и др.)
 166. Складишница – појам, значај, издавање, садржина и пренос

Појам – Под складишницом се подразумева исправа коју издаје овлашћено складиште,

а у којој потврђује да је од депонента примило на чување робу која је у њој означена и
којом се обавезује да ту робу изда лицу које је према њеној садржини легитимисано да
је прими.

Издавање складишнице – складишница се издаје само на захтев оставодавца, у

противном издаје се само потрврда о пријему робе у складиште која нема својство ХоВ.
Овлашћени складиштар издаје складишницу за робу примљену на ускладиштење.

Једноделна и дводелна – зависно од полазног критеријума, могуће су разноврсне

класификације складишница. Прво, зависно до тога да ли се складишница издаје као
јединствена исправа или не, постоје једноделне и дводелне складишнице. Друго,
зависно од начина одређивања корисника разликујемо складишнице на име, по
наредби и на доносиоца.

Једноделна складишница издаје се као јединствена исправа, која такође у себи

инкорпорира два стварна права: право својине на ускладиштеној роби и право залоге.
Дводелна складишница омогућује располагање робом од стране оставодавца и након
њеног залагања. Ова складишница се састоји од два дела: признанице – служи за
подизање робе из складишта и за њено отуђивање; и други део чини заложница.

Закон о облигационим односима не садржи изричито одређење врсте складишнице у

погледу начина одређења њеног титулара, али се посредним путем може извући
закључак да он стоји на становишту да је код нас могуће издавање складишнице на
име и по наредби.
 167. Пренос складишнице

Пренос складишнице у целини – Складишница се преноси у целини без обзира да ли

је реч о једноделној или дводелној складишници на купца ускладиштене робе.
Делимичан пренос не би био могућ јер би се тиме спречила даља циркулација ове ХоВ
и испољавање њених својстава. Ефекти делимичног преноса складишнице могу се код
дељиве робе постићи поделом робе и издавањем посебних складишница за сваки део
робе.

Пренос заложнице – преносом заложнице конституише се заложно правно на

ускладиштеној роби заложног повериоца, али и облигационо право потраживања из
ХоВ. Пренос заложнице врши се индосаментом који не може бити бланко већ само
пуни. Пошто се првим индосаментом врши цепање складишнице и конституисање
једног новог стварног права на ускладиштеној роби, то закон придаје посебан значај
овом преносу. Ради сигурности правног промета, први пријемник заложнице дужан је
без одлагања да пријави складиштару да је на њега извршен пренос заложнице, а
складиште је дужно да упише тај пренос у свој регистар и да на самој заложници
забележи да је овај пренос извршен.

Пренос признанице – ако долази до преноса заложнице одвојено од преноса

признанице, онда се пренос признанице врши после преноса заложнице. Тако да
право својине имаоца признанице оптерећено је заложним правом имаоца
заложнице. Ималац признанице може да захтева да му се преда роба само ако исплати
потраживање имаоца заложнице. Ималац признанице без заложнице може да захтева
и продају робе, ако се постигнутом ценом може да исплати износ потраживања имаоца
заложнице, с тим да се остварени вишак преда њему.
 168. Товарни лист

Појам и издавање – товарни лист је превозна исправа која прати робу и која служи као
доказ да је закључен уговор о превозу робе у домаћем или међународном друмском,
ваздушном или железничком саобраћају. Правно, издаваоцем товарног листа увек се
сматра превозилац без обзира ко попуњава податке садржине у њему.

Преносиви и непреносиви товарни лист – иако је непреносиви товарни лист, који гласи
на име примаоца и нема својства ХоВ, дуго био једина форма товарног листа, новији
извори транспортног права, како домаћи, тако и међународни, отварају могућност
издавања преносивог товарног листа, који гласи по наредби одређеног примаоца или
на доносиоца, а који има својства ХоВ. Дуго опирање форми товарног листа као ХоВ у
друмском, железничком и ваздушном транспорту, какко домаћем тако и
међународном, изазвано је пре свега чињеницом да је реч о превозима који трају
релативно кратко, те на тај начин роба која је у превозу није много ван привредне
функције и нема потребе за диспонирање њоме симболичким преносом исправе са
својством ХоВ.

Будући да непреносиви товарни лист, не може да надомести све функције преносивог

товарног листа то модерно друмско, ваздухопловно и железничко транспортно право
домаће и међународно, познају и преносиви товарни лист „по наредби“ и „на
доносиоца“. Преносиви товарни лист по наредби преноси се индосаментом примаоца
а ако његово име није назначено онда индосаментом пошиљаоца. Преносиви товарни
лист на доносиоца преноси се традицијом (предајом.
 169. Коносман (теретница)

Појам – Теретница је исправа коју бродар издаје крцатељу на основу уговора о превозу
робе поморским путем или унутрашњим воденим путевима и у којој потврђује да је
примио на превоз робу која је у њој означена, ради превоза на одређеној релацији и
издавања у луци опредељења њеном законитом имаоцу. Три битне карактериситке
теретнице су: прво, теретницом бродар потврђује да је примио робу у њој означену,
друго, теретница није уговор о превозу али је доказ о постојању тог уговора, и треће
теретницом се бродар обавезује да преда терет овлашћеном имаоцу теретнице.

Издавање теретнице – обавеза је бродара али само под условом да је то захтевао

крцатељ. Теретница се редовно издаје код поморског возарског уговора, док се ређе
издаје код тзв. поморског бродарског уговора. И код бродарског уговора теретница
може да има значај доказа о пријему робе на превоз, а посебно је и у овом случају
значајна њена функција ХоВ. Ако крцатељ не захтева издавање теретнице, бродар му
издаје потврду да је роба укрцана на брод која нема својства ХоВ.

Теретница „укрцано“ и „примљено за укрцај“ – за разлику од временског тренутка

издавања теретнице, разликују се ове две теретнице. Теретница „укрцано“ представља
редован облик теретнице, коју бродар издаје тек након укрцаја робе на брод.

„Чиста“ и „нечиста“ теретница – ако теретница не садржи образложене опаске о врсти,

броју, количини, тежини и тд. терета назива се „чиста теретница“. Обрнуто „нечиста“
теретница, поред редовних података, садржи и клаузуле са образложеним
примедбама о спољашњем изгледу робе (врста, број, количина, тежина и тд.).

Групна теретница – када се у улози крцатеља појављује шпедитер иза кога стоји више
комитената – пошиљалаца робе, могуће је за робу која се превози једним бродом да се
од бродара захтева издавање само једне теретнице – тзв. групна теретница. На основу
издате групне теретнице од бродара, шпедитер издаје комитентима потврду о укрцају
робе на брод, која моће да замени и теретницу код наплате путем робног акредитива,
ако је тако одређено у налогу за отварање истог.

Директна теретница – када од луке укрцаја до луке искрцаја робу превози више
бродара може да се изда од стране бродара који је примио робу на превоз једна
теретница тзв. директна теретница.

Теретница према начину одређењу корисника – у зависности од начина одређења

корисника теретнице могу бити на име, по наредби корисника и на доносиоца.

Доказна снага – однос бродар-крцатељ – у правним односима између бродара и

крцатеља као уговорних страна из уговора о превозу робе, коносман је непотпуно
доказно средство. У овом правном односу, коносман има сва обележја каузалне ХоВ те
бродар одговара на основу онога што је стварно примио на превоз а не на основу оног
што је унето у коносман.

Доказна снага – однос бродар – прималац – у правним односима између бродара и

примаоца као трећег лица, који није уговорна страна из уговора о превозу, те се на
њега он не може да односи због принципа релативног дејства уговора, коносман са
становишта бродара има карактер потпуног доказног средства тзв. апсолутна доказна
снага. Према томе, бродар одговара према примаоцу у свему према садржају
коносмана, независно од тога какву је робу стварно примио. Ова правила о
одговорности бродара примењују се само ако је прималац као треће лице савестан,
што је претпоставка.
 170. Легитимациони папири и легитимациони знаци

Легитимациони папири – према Закону о облигационим односима легитимациони

папири представљају писмене исправе које садрже одређену обавезу за њиховог
издаваоца, а у којима није означен поверилац, нити из њих или околности у којима су
издате произилази да се могу уступити другоме а на које се сходно примењују одредбе
ХоВ. Закон наводи да у ове папире спадају железничке карте, позоришне и друге
улазнице, бонови и друге сличне исправе са дефинисаним својствима.

Разлика од ХоВ - Иако закон упућује на сходну примену правила из ХоВ, између ових
исправа постоје значајне разлике. Прво, основна одлика ХоВ је инкорпорираност права
из хартије у само хартију. Друго, ХоВ су негоцијабилне исправе. Треће, иако и ХоВ и
легитимациони папири имају легитимациону функцију код легитимационих папира ова
функција је примарна, док се код ХоВ она појављује у функцији остварења
негоцијабилности као њихове примарне функције.

Легитимациони знаци – према Закону о облигационим односима, легитимациони

знаци су гардеробни или слични знаци који се састоје из комада хартије или другог
материјала, на којима је обично утиснут неки број, а који обично не садрже нешто
одређено о обавези њиховог издаваоца и служе само да покажу ко је поверилац у
облигационом односу приликом чијег настанка су издати.

Садржина – легитимациони знаци не садрже означење имена повериоца у чему имају

сличности са ХоВ на доносиоца и легитимационим папирима у којима није означен
поверилац. Легитимациони знаци имају ограничену легитимациону способност. Наиме
у часу издавања, легитимациони знак је несумњив доказ да је заснован одређени
облигациони однос између његовог издаваоца и примаоца.

Будући да легитимационе знаке не одликује начело инкорпорације као ни

негоцијабилност ХоВ, то за разлику од легитимационих папира, закон не упућује сходну
примену правила ХоВ.
 171. Полиса осигурања

Појам – полиса осигурања је писмена исправа чијим се потписивањем од стране

уговарача закључује уговор о осигурању. Полиса је форма уговора о осигурању. Полиса
може да се појављује у различитим својствима као документ различите правне снаге.
Поред битне форме уговора о осигурању, полиса може да представља и прост доказ о
закљученом уговору о осигурању, као исправа о дугу или легитимациони папир, а
некада може имати и најјаче својство ХоВ.

Садржина – будући да је полиса осигурања битна форма уговора о осигурању то она

мора да садржи све битне елементе овог уговора. Уговор о пловидбеном осигурању,
неформалног је карактера, те се полиса издаје само на затев уговарача осигурања.

Критеријими класификације – зависно од полазног критеријума полисе осигурања

могу да се деле на више различитих врста. Прво, зависно од места реализације ризика
полисе могу да буду пловидбене и копнене. Друго, зависно од броја лица која се
осигуравају полисе могу бити индивидуалне и колективне. Треће зависно да ли се
односе на појединачне или опште уговоре о осигурању, полисе могу бити појединачне
и генералне. Четврто, зависно од тога да ли се осигурава роба или превозно средство,
полисе могу да буду каско и карго. Пето, зависно од тога да ли се односе на робу која
се извози или увози, полисе могу да буду извозне или увозне. Шесто, зависно од тога
да ли је уговорена вредност осигураног предмета или не, полисе могу бити валутиране
и невалутиране. Седмо, зависно да ли се право из осигурања може да преноси с једног
на другог осигураника или не може, полисе могу да буду преносиве и непреносиве.

Природа – ХоВ или легитимациони папир – иако полисом осигурања могу да се

преносе права из осигурања, путем индосирања или на неки други начин зависно од
врсте полисте, ипак она нема својство ХоВ. Неке полисе (нпр. полисе осигурања лица)
могу самостално да циркулишу и да се преносе са једног лица на друго и пре
наступања осигураног случаја што их умногоме приближава ХоВ. Друге полисе (нпр.
полисе у области имовинског осигурања) не могу самостално да циркулишу све до
наступања осигураног случаја већ морају да прате промет осигуране ствари. Отуда,
полиса осигурања иако има доста сличности са ХоВ, има правну природу
легитимационих папира.
 172. Платне картице

Појам – кредитна карта је писмена исправа која овлашћује њеног имаоца да уз њену
презентацију безготовински набавља робу или користи разне услуге код њеног
издаваоца, или код друге организације која је са издаваоцем претходно закључила
одговарајући уговор.

Функција – кредитна карта је првенствено инструмент плаћања, али и инструмент

краткорочног кредитирања потрошача и корисника услуга од стране произвођача или
вршиоца услуга.

Врсте правних односа – будући да се код универзалних кредитних карти појављују три
лица, то се код њих успостављају и три врсте правних односа: прво, правни однос
између издаваоца карте и организације која продаје робу или врши услуге и уз
коришћење кредитне карте; друго, правни однос између издаваоца и корисника
кредитне карте и треће, правни однос између корисника кредитне карте и
организације која продаје робу или врши услуге и уз коришћење кредитне карте.

Природа – легитимациони папири - кредитна карта по својој правној природи спада у

легитимационе папире а не у ХоВ, будући да у њој није инкорпорисано неко имовинско
право, које би се преносило уступањем карте другом лицу. Према томе, кредитном
картом се њен ималац легитимише пред организацијом која продаје робу или врши
услуге уз њено коришћење на основу уговора са издаваоцима ове исправе. Кредитна
карта редовно гласи на име одређеног лица. Изгубљену кредитну карту замењује њен
издавалац, а не врши се њена амортизација.