Грађанско процесно

право
Скрипта

1
Садржај
Парнични поступак...................................................................................................................................7
1. Грађански судски поступак и грађанско процесно право..............................................................7
2. Право на судску заштиту................................................................................................................10
3. Спор и парница................................................................................................................................12
4. Предмет парничног поступка.........................................................................................................14
5. Однос парничног и управног поступка..........................................................................................15
6. Однос парничног и кривичног поступка........................................................................................16
7. Однос парничног и ванпарничног поступка..................................................................................19
8. Начела парничног поступка............................................................................................................21
9. Начело диспозиције.........................................................................................................................22
10. Начело обостраног саслушања странака......................................................................................25
11. Расправно начело...........................................................................................................................26
12. Начело непосредности...................................................................................................................27
13. Начело забране злоупотребе процесних овлашћења..................................................................28
14. Начело слободне оцене доказа......................................................................................................30
15. Начело усмености и писмености..................................................................................................31
16. Начело поучавања неуке странке.................................................................................................32
17. Начело јавности.............................................................................................................................33
18. Претходно питање.........................................................................................................................34
19. Поступак за решавање спорног правног питања.........................................................................36
20. Појам и врсте процесних претпоставки.......................................................................................37
21. Стварна надлежност судова..........................................................................................................40
22. Појам и врсте месне надлежности................................................................................................42
23. Функционална надлежност...........................................................................................................45
24. Атракција надлежности.................................................................................................................46
25. Делегација и ординација надлежности........................................................................................47
26. Сукоб надлежности.......................................................................................................................48
27. Вредност предмета спора..............................................................................................................49
28. Састав суда.....................................................................................................................................50
29. Искључење и изузеће судије.........................................................................................................51
30. Странке у парничном поступку....................................................................................................54

2
31. Страначка способност...................................................................................................................57
32. Парнична способност....................................................................................................................58
33. Постулациона способност.............................................................................................................60
34. Стварна и процесна легитимација................................................................................................60
35. Законски заступник.......................................................................................................................63
36. Заступник правног лица................................................................................................................65
37. Пуномоћник...................................................................................................................................66
38. Привремени заступник..................................................................................................................69
39. Језик на коме се води поступак....................................................................................................70
40. Парничне радње странака.............................................................................................................71
41. Поднесци........................................................................................................................................73
42. Рокови и рочишта..........................................................................................................................75
43. Враћање у пређашње стање..........................................................................................................79
44.Записници........................................................................................................................................81
45. Судске одлуке у парничном поступку.........................................................................................83
46. Управљање парницом....................................................................................................................85
47. Достављање (појам и врсте)..........................................................................................................86
51. Утврђивање и промена адресе......................................................................................................89
52. Пуномоћник и заступник за примање писмена...........................................................................91
53. Доставница.....................................................................................................................................92
54. Прегледање и преписивање списа................................................................................................92
55.Трошкови поступка........................................................................................................................93
56. Ослобађање од плаћања трошкова поступка..............................................................................94
57. Правна помоћ.................................................................................................................................95
58. Тужба (појам и садржина).............................................................................................................95
59. Правни интерес за тужбу..............................................................................................................97
60.Туживост субјективног права........................................................................................................99
61. Кондемнаторна тужба...................................................................................................................99
62. Тужба за утврђење.......................................................................................................................101
63.Преображајна тужба.....................................................................................................................103
64. Структура тужбеног захтева.......................................................................................................103
65. Истоветност тужбеног захтева....................................................................................................104
66. Објективно преиначење тужбе...................................................................................................107
67. Субјективно преиначење тужбе..................................................................................................108
68. Инцидентални захтев за утврђење..............................................................................................109

3
69. Повлачење тужбе.........................................................................................................................109
70. Истицање више тужбених захтева у истој тужби......................................................................111
71. Алтернативно овлашћење туженог............................................................................................112
72. Дејства подношења тужбе суду..................................................................................................113
73. Претходно испитивање тужбе....................................................................................................113
74. Положај туженог у парничном поступку...................................................................................114
75. Достављање тужбе туженом......................................................................................................114
76. Литиспенденција..........................................................................................................................115
77. Одговор на тужбу........................................................................................................................116
78. Компензациони приговор у парничном поступку.....................................................................119
79. Противтужба................................................................................................................................121
80. Учешће трећих лица у парници..................................................................................................122
81. Обични умешач у парничном поступку.....................................................................................122
82. Умешач са положајем јединственог супарничара.....................................................................123
83. Тужба главног умешача..............................................................................................................124
84. Јавни тужилац као умешач у парничном поступку...................................................................124
85. Именовање претходника и обавештење трећег лица о парници..............................................125
86. Супарничарство...........................................................................................................................125
87. Материјално и формално супарничарство.................................................................................126
88. Просто и јединствено супарничарство.......................................................................................127
89. Нужно супарничарство................................................................................................................128
90. Припремно рочиште....................................................................................................................128
91. Временски оквир парнице...........................................................................................................130
92. Главна расправа...........................................................................................................................131
93. Ток главне расправе.....................................................................................................................134
94. Јавност главне расправе..............................................................................................................137
95. Руковођење главном расправом.................................................................................................138
96. Одржавање реда на главној расправи.........................................................................................139
97. Доказивање...................................................................................................................................140
98. Предмет доказивања....................................................................................................................141
99. Чињенице које се не доказују.....................................................................................................141
100. Случајеви у којима се не изводи доказивање о спорним чињеницама..................................142
101. Терет тврдње и терет доказивања.............................................................................................143
102. Извођење доказа........................................................................................................................145
103. Оцена доказа..............................................................................................................................147

4
104. Обезбеђење доказа.....................................................................................................................148
105. Увиђај.........................................................................................................................................149
106. Исправа.......................................................................................................................................150
107. Сведок.........................................................................................................................................152
108. Вештак........................................................................................................................................154
109. Саслушање странака..................................................................................................................156
110. Прекид и застој парничног поступка.......................................................................................157
111. Окончање парничног поступка.................................................................................................159
112. Окончање парничног поступка вољом странака.....................................................................161
113. Судско поравнање......................................................................................................................164
114. Пресуда (појам и садржина)......................................................................................................166
115. Доношење и објављивање пресуде...........................................................................................168
116. Писмена израда пресуде............................................................................................................168
117. Недостаци и исправка пресуде.................................................................................................169
118. Делимична пресуда....................................................................................................................171
119. Међупресуда..............................................................................................................................172
120. Допунска пресуда......................................................................................................................173
121. Пресуда на основу признања и одрицања................................................................................174
122. Пресуда због пропуштања.........................................................................................................175
123. Пресуда због изостанка.............................................................................................................177
124. Пресуда без одржавања расправе.............................................................................................177
125. Формална и материјална правноснажност пресуде................................................................178
126. Субјективне границе правноснажности пресуде.....................................................................180
127. Објективне границе правноснажности пресуде......................................................................181
128. Временске границе правноснажности пресуде........................................................................181
129. Интервенцијско дејство пресуде..............................................................................................182
130. Дејства извршности...................................................................................................................182
131. Чињенично дејство пресуде......................................................................................................183
132. Решење........................................................................................................................................183
133. Појам и врсте правних лекова...................................................................................................185
135. Жалба против пресуде (опште карактеристике)......................................................................186
136. Жалбени разлози........................................................................................................................187
137. Поступак по жалби пред првостепеним судом........................................................................191
138. Поступак по жалби пред другостепеним судом......................................................................192
139. Обавезна и факултативна главна расправа пред другостепеним судом................................194

5
 140. Одлуке другостепеног суда по жалби......................................................................................195
141. Жалба против решења...............................................................................................................199
143. Предлог за понављање поступка..............................................................................................200
144. Ревизија против пресуде...........................................................................................................203
145. Ревизија против решења............................................................................................................207
146. Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде....................................................................207
147. Поступак у споровима због сметања државине.......................................................................208
148. Поступак у споровима мале вредности....................................................................................210
149. Поступак за заштиту од насиља у породици...........................................................................212
Ванпарнични поступак..........................................................................................................................215
1. Предмет ванпарничног поступка..................................................................................................215
2. Начела ванпарничног поступка....................................................................................................216
3. Суд у ванпарничном поступку......................................................................................................218
4. Јавни бележник у ванпарничном поступку..................................................................................219
5. Формални и материјални учесници у ванпарничном поступку.................................................220
6. Одлуке и правни лекови у ванпарничном поступку...................................................................221
7. Правноснажност решења у ванпарничном поступку..................................................................222
8. Претходно питање у ванпарничном поступку.............................................................................223
9. Поступак за лишење пословне способности................................................................................224
10. Поступак за расправљање заоставштине...................................................................................225
11. Поступак за одређивање накнаде за експроприсану непокретност.........................................230
Извршни поступак.................................................................................................................................233
1. Предмет извршног поступка.........................................................................................................233
2. Начела извршног поступка...........................................................................................................233
3. Суд у извршном поступку.............................................................................................................235
4. Јавни извршитељ...........................................................................................................................236
5. Странке, учесници и трећа лица у извршном поступку..............................................................239
6. Извршна исправа...........................................................................................................................240
7. Веродостојна исправа....................................................................................................................241
8. Одлуке и правна средства у извршном поступку........................................................................242
9. Противизвршење...........................................................................................................................242
10. Јемство у извршном поступку....................................................................................................243
11. Извршење на непокретностима ради намирења новчаног потраживања................................244
12. Извршење на покретним стварима ради намирења новчаног потраживања...........................244
13. Претходне мере............................................................................................................................246

6
 14. Привремене мере.........................................................................................................................249

Парнични поступак
1. Грађански судски поступак и грађанско процесно право

Правни поредак чине материјалноправне и процесноправне норме. Материјалноправне норме

уређују настанак, промену и престанак грађанскоправних односа (субјективних грађанских права
и обавеза). Субјективно право или грађанскоправна обавеза настају када се стекну све чињенице
које су нужне за остварење диспозиције материјалноправне норме.
Цивилизовани правни пореци не дозвољавају самопомоћ. Правни субјект не може, осим у законом
прописаним случајевима, да самостално оствари субјективно право које сматра да му припада.
Закон дозвољава примену самопомоћи код нужне одбране, крајње нужде, заштите државине и
дозвољене самопомоћи. С обзиром да је самопомоћ забрањена, правни поредак мора да садржи
норме којима правним субјектима омогућава да остваре своје субјективно право. Субјекти права
остварују своју правну заштиту уз помоћ грађанског судског поступка- законом уређеног поступка
пред редовним судовима пред којима се одлучује о постојању и остварењу субјективних права и
правних овлашћења ин цонцрето. Правну заштиту субјектима права пружа суд.
Свако лице које сматра да је његово субјективно право повређено или угрожено или да према
другом правном субјекту има правно овлашћење, може пред редовним судом да подигне тужбу и
захтева да му правни поредак пружи правну заштиту. Суд је дужан да утврди да ли је на основу
правила материјалног права одређено субјективно право настало, промењено или престало. Суд не
може да одбија да решава и одлучује по повредама субјективних права јер сваком грађанину
припада јавноправно овлашћење на правну заштиту. Када одлука суда више не може да се побија
стиче својство правноснажности и постаје обавезујућа за странке.
Ако дужник, који је обавезан одлуком суда на неко чињење или трпљење, не жели да добровољно
изврши своју обавезу ни након што је одлука постала правноснажна, поверилац може да у
извршном поступку реализује право које је инкорпорисано у судској одлуци користећи државни
монопол силе. Овај државни монопол силе је неограничен у принудном извршењу одлука којима
се решава о повреди или угрожавању субјективних грађанских права. У поступку утврђења
повреде субјективних права овај монопол није потпун, већ уместо судова ове спорове могу да
решавају и приватноправне арбитраже, а поред тога спор може да се реши и ван оквира законом
утврђеног поступка тзв. медијацијом. Суштина медијације није у утврђењу повреде или
угрожавања материјалних субјективних права, већ у рационалном и брзом решењу спора.

7
Бодирога предавања, допуњена прича из књиге:
Материјално право се бави стицањем, гашењем и променом субјективних грађанских права и
обавеза (грађанскоправних односа). Процесно право се управо бави ЗАШТИТОМ тих права.
Илуструјмо то на примеру. Ако мени на паркингу стоји све време паркиран најскупљи аутомобил
ПРАЗНОГ резервоара, да ли такав аутомобил има неку сврху уопште (осим естетске)?
Тако би могли да кажемо и за сва субјективна права. Џаба силна потраживања по разним основима
(зајам, депозит, цена код купопродаје); џаба непокретности (скупа кола, виле апартмани); ауторска
права итд ако та права НЕ МОГУ да се заштите.
Самоопомоћ је сведена на изутетак. Како ја да се заштитим од повреде моје непокретности ?
Решење је управо у покретању судског поступка. Сваки правни поредак на свету својим грађанима
гарантује ПРАВО на СУДСКУ заштиту.
Како функционише судска заштита?
Уколико рецимо банка мени неће да врати депозит који је по уговору дужна да ми врати, ја ћу
поднети тужбу суду и захтевати од суда да их у ПРЕСУДИ обавеже на враћање мог депозита.
Након доношења пресуде, туженом се оставља 15 дана за добровољно извршење пресуде (тзв
парициони рок), ако он у том року не изврши обавезум, ја ћу као поверилац из пресуде покренути
ИЗВРШНИ ПОСТУПАК. У извршном поступку мени ће држава уз помоћ органа физичке принуде
обезбедити извршење дуговане чинидбе утврђене пресудом.
Странка своја права може штитити и у арбитражи, или у поступку медијације. Може и судским
поравнањем са другом страном.
Који су задаци грађанског судског поступка?
1. Да пружи правну заштиту субјективним грађанским правима.
2. Да се оствари начело правне сигурности
3. Да буде правичан
4. Да буде ефикасан – ово начело се све више ставља у први план. Да би се оно остварило,
законодавци најчешће ограничавају оввлашћења суда и своде га на неутралног арбитра. Поред
тога усваја се низ института који треба да убрзају судски поступак (рецимо код нас решење о
временском оквиру парнице). Посебно на овоме инсистира ЕСЉП у својој пракси, истичући значај
права на суђење у РАЗУМНОМ року.
Однос грађанског судско поступка и парничног поступка. Парнични поступак је део грађанског
судског поступка.
Парнични поступак НАЧЕЛНО одликује СПОР о коме се рапсравља у самом судском поступку.
Суд о спору одлучује мериторно, ПРЕСУДОМ. Пресудом се може усвојити тужбени захтев као
основан; а може се и одбити као неоснован. ИЗУЗЕТАК од овог правила је бракоразводна парница
покренута СПОРАЗУМОМ о разводу брака. Наиме, овде НЕМА спора, али се о разводу одлучује у
парничном поступку.

8
У ванпарничном поступку се начелно не решавају СПОРНА питања већ се одлучује о нпр
управљању заоставштином, о проглашењу несталог лица умрлим итд. Да ли ће се о нечему
одлучивати у парничном поступку или ванпарничном, зависи искључиво од ПРОЦЕНЕ
законодавца. НПР до доношења Породичног законе 2005 године се о лишењу родитељског права
одлучивало у ванпарничном поступку, а од 2005 у парничном поступку.
У ИЗВРШНОМ поступку се не расправља већ се дела. Циљ да се принудним путем обезбеди
извршење чинидбе назначене у пресуди.
Грађанско процесно право је део ЈАВНОГ права. ГПП у себи садржи процесне норме којима се
уређује грађанске судске поступке. ГПП не уређује односе између равноправних странака већ
однос између СУДА (као гране независне гране власти) и странака.

9
2. Право на судску заштиту

С обзиром да закон забрањује самопомоћ, поставља се питање коме, према коме и у ком обиму
припада право на судску заштиту.
Задатак грађанског судског поступка је остваривање материјалноправне правичности. Да ли
субјективно право припада тужиоцу или туженоме одлучује суд, пред који странке износе
чињенице из којих изводе материјалноправну последицу,а суд доноси одлуку чија је тврдња
основана.
Право на подношење тужбе, тј право да од суда захтева правну заштиту има свако ко тврди да му
одређено право припада, да је повређено или угрожено. О томе да ли је такав захтев основан,
одлучује искључиво суд. За подношење тужбе није релевантно на каквом чињеничном и
материјалноправном односу се тај захтев темељи.
Суд је дужан да све захтеве за судском заштитом узме у разматрање, и ова дужност суда
произилази из ЕКЉП као и УС који стипулира изричито да се јемчи једнака заштита права у
поступку пред судом, другим државним или било којим органом или организацијом . Право на
заштиту припада и лицу која нема средства да сноси трошкове грађанског судског поступка.
Да би суд решио спор у меритуму, неопходно је да се стекне низ услова које називамо процесне
претпоставке.

Обим права на правну заштиту

Старије теорије(монистичке теорије, теорија јединства) нису разликовале право на заштиту од
материјалноправног овлашћења поводом чије повреде или угрожавања правни субјект од суда и
тражи правну заштиту.
Нове теорије(дуалистичке теорије) праве јасну разлику између јавноправног овлашћења субјекта
права према држави и субјективног грађанског права или овлашћења поводом чије повреде или
угрожавања субјект права од суда захтева правну заштиту.
Три главне теорије које су обрађене у књизи:
1.Теорија о правнозаштитном захтеву која иде најдаље у схватању обима права на правну
заштиту. По њој се ово право састоји у јавноправном овлашћењу обе странке да суд донесе
правилну и тачну пресуду.
Право на правну заштиту схваћено у овом смислу припадало би само оној странци на чијој страни
су се испуниле процесноправне и материјалне претпоставке за доношење судске одлуке у њену
корист. Тужилац заиста мора да буде титулар права или овлашћења из материјалноправног односа
који је предмет спора да би се право на правну заштиту исцрпело. Због тога се ова теорија и назива
учење о конкретном праву на правну заштиту. Овај концепт је идеалистички.
2. Теорија о праву на пресуду своди право на правну заштиту на јавноправно овлашћење
странака да од суда захтевају пресуду, дакле коначно мериторно решење спорног односа(
апстрактно право на правну заштиту).

10
3. Теорија о праву на правосуђе указује да суд прво треба да испита допуштеност тужбеног
захтева пре него што се упусти у испитивање његове основаности. Тиме суд удовољава праву
грађанина на правну заштиту, када ни једну тужбу не одбаци прима фацие као недопуштену, већ
сваки захтев за правну заштиту узима у разматрање. Ово модерно схватање о праву на правну
заштиту одговара највише принципима правне државе и владавине права. Суд је дужан приликом
пријема тужбе одмах преузима одговарајуће процесне радње. Суд је повредио ову обавезу када не
предузме одговарајуће радње(формално ускраћивање права на правну заштиту), или када ван
услова који су предвиђени законом прекине поступак.
Нормативно посматрано, право на правну заштиту је у правном поретку РС уређено као право на
правосуђе, међутим судови су склони да право на правну заштиту поистовете са правом странке
на меротирну одлуку.
Зпп предвиђа да је суд дужан да странке упути на медијацију или на информативно рочиште за
медијацију, односно да укаже странкама на могућност за вансудско решавање спора. Странке
имају могућност да овакав предлог прихвате или одбију, дакле принудно упућивање на медијацју
је искључено.
Важно је истаћи да је ЕКЉП право на тужбу зајемчено као ЉУДСКО право. Оно је у потпуности
независно од самог материјалноправног односа! (значи право на судску заштиту није рецимо
саставни део мог потраживања из купопродајног уговора, већ потпуно САМОСТАЛНО право)
Свако лице које ТВРДИ да му припада неко право и да му је оно повређено/угрожено ужива право
на подношење тужбе. Значи НЕ ради се о лицу које је заиста ИМАЛАЦ неког грађанског права, јер
уколико би право на тужбу уживала само лица која су заиста имаоци угроженог права, дошло би
до тога да малтене одбијајуће пресуде изумру.
Суд је ДУЖАН да о тужби мериторно (донесе пресуду којом тужбени захтев или усваја или
одбија) одлучи без обзира да ли је она на први поглед очигледно основана или не. Суд о тужби
одлучује тек уколико тужба испуњава процесне претпоставке. Уколико тужба НЕ испуњава
процесне претпоставке, суд је решењем ОДБАЦУЈЕ, не доноси пресуду – НЕ одлучује мериторно
о њој.
Наш Устав и ЗПП такође усвајају овакво схватање о природи права на тужбу. Право на тужбу је
посебно заштићено и самостално се ужива без обзира на право које се тужбом штити.
Право на тужбу је ЈАВНОПРАВНО овлашћење. Сваки НАДЛЕЖНИ грађански суд је ДУЖАН да
о истој тужби одлучи.
ОГРАНИЧЕЊА овог права:
У пракси ЕСЉП је уставновљено пар легитимних ограничења овог права на тужбу:
1. Апсолутна ненадлежност (када је за спорно питање надлежан УПРАВНИ орган, а не грађански
СУД)
2. Политички имунитет
3. Имунитет страних организација и држава

11
У овим ситуацијама суд ни не разматра вашу тужбу, већ је само одбацује. Овде се ради о
неотклоњивим процесним сметњама. Укратко ради се о таквим сметњама које не могу да се
отклоне ни у жалбеном поступку. Отклоњива сметња значи да другостепени суд такву сметњу
може да отклони тако што ће укинути првостепену пресуду и вратити је на поновно одлучивање,
код неотклоњивих сметњи то НИЈЕ могуће јер СУД уопште НЕ може да реши такво питање (нпр
апсолутна ненадлежност; не може другостепени суд да одреди да првостепени суд поновно
расправи и одлучи о УПРАВНОЈ ствари, кад је за то надлежан УПРАВНИ орган).
Која су НЕДОЗВОЉЕНА ограничења права на тужбу?
У пракси ЕСЉП такође је утврђено да се НЕЛЕГИТИМНИМ ограничењима права на тужбу
сматрају:
1. Превисоке судске таксе
2. Мала ВРЕДНОСТ спора – значи можете некога тужити за 1 ДИНАР, суд вам НЕ сме такву
тужбу одбацити јер је то повреда вашег људског права на ПРИСТУП СУДУ = ТУЖБУ.
Свакако о вашој тужби мора одлучивати непристрасан и независтан суд. Такође, такав суд НЕ сме
арбитрарно поступати већ по закону.

3. Спор и парница

Спор је категорија материјалног права.

Спор је такав животни однос у коме један правни субјекат сматра и тврди да му према другом
правном субјекту припада одређено субјективно право, док овај други оспорава било постојање
само субјективног права, било постојање правног овлашћења да се то субјективно право врши.
Спор је чињенични склоп који чини диспозицију материјалне норме.
С обзиром да постоји забрана самопоћи, титулар субјективног права мора да се обрати суду и
затражи правну заштиту за наводну повреду свог субјективног права која је дала повод за спор.
Суд даје коначно материјалноправно решење за дати спор.
Парница је процес надовезаних активности учесника у парници који је усмерен остварењу циља –
доношењу судске одлуке о основаности захтева субјекта права да му суд пружи правну заштиту.
Правни односи настају између субјеката који предузимају активности у парници, а то су
тужилац, тужени и суд.
Парница је процеснноправни појам за разлику од спора.
Предмет парнице не мора нужно бити спор (нпр. споразумни развод брака).

12
Правна природа парнице
Парнични поступак почиње када тужилац достави тужбу суду,парница почиње када суд ту тужбу
достави туженоме. Парница представља тројни процесноправни однос, за разлику од парничног
поступка који настаје у моменету предаје тужбе суду и у коме се заснива само процесноправни
однос између тужиоца и суда.
Парница подразумева три односа: суд-тужилац, суд-тужени и тужилац-тужени, и из тог разлога не
може почети док суд не достави тужбу туженоме и тиме успостави однос са њиме.
Процесноправни односи у парници се састоје од јавноправних овлашћења(права у материјалном
смислу) и процесноправних терета(обавеза у материјалном смислу).
Не називамо их обавезе већ терети јер нема директних санкција за пропуштање одређене радње,
сем потенцијалног губитка спора (када закон каже ''дужност туженог је да одговори на тужбу'', суд
га не може присилити на то)
Једина обавеза у правом смислу те речи јесте обавеза суда да пружи правну заштиту странкама
Парница се окончава када суд донесе одлуку о спору која више не може да се побија, или неким
ранијим процесним моментом – вољом странака (повлачење тужбе, одбацивање тужбе, одрицање
од тужбеног захтева и сл.)
Бодирога предавања
Спор може да се реши на различите начине:
1. Вансудским поравнањем;
2. Медијацјом;
3. Арбитражом;
4. Судским поравнањем;
5. Парничним поступком
Начелно у парничном поступку суд одлучује о спору између странака. Изузетно се у парничном
поступку одлучује о неспорним питањима. То се дешава када се парнични поступак покрене
споразумним предлогом за развод брака. Тада се води парнични поступак и суд одлучује о њему
иако не постоји спор.
Спор се не мора решавати само парничним поступком, постоје и горе набројане методе.
Не могу се сва спорна питања репавати у парничном поступку пред судом, наш ЗПП предвиђа да
суд решава о спорним питањима насталим поводом повреде права личности, решава спорове из
породичних, радних, привредних, имовинскоправних и други грађанскоправних односа, осим
спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка.
Парница је значајна јер њеним заснивањем наступају одређене последице. Нпр забрана двростуке
литиспендеције( забрана да се води паралелни поступак о истом предмету између истих странака).
Када се оконча парница, окончава се и спор.

13
4. Предмет парничног поступка

Непосредан предмет јесте захтев за пружање правне заштите одређеног садржаја.

Посредни предмет је субјективно право или правни однос поводом којег се тражи правна
заштита.
Предмет парнице јесте захтев који тужбом поставља тужилац као и онај који противружбом
поставља тужени. То могу бити главни и споредни захтеви, а суд о тим захтевима одлучује у
поступку.
Захтеви:
1. Главни предмет заштите – захтев из тужбе, може бити:
1.1. Кондемнаторни (осуђује на извршење, чинидбу)
1.2. Деклараторни (захтев за утврђивање постојања или непостојања одређеног права)
1.3. Конститутивни (промена одређеног правног односа)
Захтев из противружбе (захтев тужене стране да се донесе пресуда одређеног садржаја, ставља
туженог у положај тужиоца)
Захтев за надокнаду трошкова парничног поступка
Захтев за ослобођење од претходног сношења трошкова поступка
Захтеви за обезбеђење: трошкова поступка или доказа
Захтев за издавање привремене мере
Бодирога предавања
У парничном поступку се начелно води расправа, али некада суд парнични поступак може
окончати ез вођења расправе. За то су потребни одређени услови (за више види Бодирога
предавања)
Парнични поступак се начелно окончава одлуком суда. Одлука суда може наступити НАКОН
спроведеног доказног поступка и главне расправе. Поред тога до одлуке суда може доћи раније, и
то вољом странака – нпр тужени призна тужбени захтев тужиоца па суд на основу тога СУД
донесе ПРЕСУДУ на основу признања.
Таква пресуда још није правоснажна. Она може постати правоснажна:
1. Не подношењем жалбе;
2. Одрицањем од права на жалбу;
3. Доношењем одлуке другостепеног суда, којом се првостепена пресуда потврђује
Тек стицањем правоснажности поверилац из пресуде може приступити њеном принудном
ИЗВРШЕЊУ. Он то чини покретњем извршног поступка.

14
5. Однос парничног и управног поступка

Грађански суд првенствено одлучује у грађанскоправним споровима насталих због повреде права
личности, споровима из личних, породичних, радних, привредних и имовинских и других
грађанскоправних односа.
Суд је дужан да током читавог трајања поступка еx оффицио пази да ли решавање спора спада у
судску надлежност. Ако у било ком моменту током трајања поступка утврди да је за решавање
конкретног спора надлежан нпр. орган управе огласиће се ненадлежним, укинуће спроведене
парничне радње и одбациће тужбу као недопуштену.
Након што је донет ЗОУП (Закон о општем управном поступку,2016) изричито је одређено шта се
сматра управном ствари. Управна ствар према ЗОУП је појединачна ситуација у којој орган,
непосредно примењујући законе, правно или фактички утиче на положај странке тако што између
осталог доноси управне акте. Поред овога, управна ствар је свака друга ситуација која је тако
уређена законом.
Од како је донет ЗОУП, субјективно право или обавеза које је по својој природи грађанскоправног
карактера више не може да буде предмет решавања у управном поступку, осим ако то није
изричито одређено законом. А цонтрарио, свака ситуација у којој се утиче на положај странке, али
се тиме не доноси управни акт спада у надлежност грађанског суда и није управна ствар.
Ако нема изричите заповести законодавца да се о одређеној ствари решава у управном поступку
тада се не ради о управној ствари.
Када није могуће да се разграничи надлежност управних органа и судова о сукобу надлежности
одлучује Уставни суд РС. Када управни орган реши грађанскоправну ствар која спада у
надлежност суда, такав управни акт је апсолутно ништав. Када грађански суд реши управну ствар,
тада одлука суда може да се побија жалбом.
Када се у грађанском судском поступку појави управна ствар као претходно питање, суд може сам
да реши управну ствар која се јавља као претходно питање поводом главног питања. Према
становишту ЕКЛјП, обавезујуће дејство управног акта у грађанском судском поступку је могуће
само ако о законитости управног акта одлучивао суд у одговарајућем спору (ако је суд одлучивао
у поступку за поништај управног акта у спору пуне јурисдикције), док је став нашег Уставног суда
да неуважавање коначне одлуке управног органа којом је решено претходно питање представља
повреду права на правичан поступак.
У обрнутој ситуацији, управни орган може независно да одлучује о претходном питању које је
грађанскоправна ствар, али само док о томе није правноснажно одлучено у грађанском судском
поступку. Изузетак постоји када се претходно питање односи на утврђење постојања брака,
очинства и материнства или када је то законом изричито предвиђено.
У случају када је тужена Република Србија, право на тужбу зависи од претходно испуњене
процесне обавезе да се поведе поступак пред надлежним државним органом. Ако је оваква обавеза

15
предвиђена законом, тада се ради о посебној процесној претпостсавци од чијег испуњења зависи
почетак и даље вођење поступка.
Лице које је неосновано лишено слободе или лице које је неосновано осуђено, па захтева накнаду
штете дужно је да се пре подношења тужбе суду обрати прво Министарству правде Републике
Србије ради постизања споразума о постојању штете, врсти и висини накнаде штете. Тужба
против РС може да се поднесе тек ако посебно формирана Комисија одбије захтев или не одлучи у
року од 3 месеца од дана подношења захтева. Подношење захтева доводи до застоја (не и
прекида) трогодишњег рока застарелости.
Лице коме је штету причинио припадник Војске Србије може и не мора да поднесе захтев за
обештећење Војном правобранилаштву.
Генерално, када год је тужена РС тужилац може а и не мора да достави Републичком јавном
правобранилштву предлог за мирно решавање спора. Предлог мора да садржи све састојке које би
садржала и тужба, укључујући и доказе тј доказне предлоге. Када је потенцијални тужилац поднео
предлог РЈП дужан је да сачека његов став- у том смислу предлог за мирно решење спора
представља посебну процесну претпоставку. Ако се тужба поднесе пре него што је РЈП одлучио о
предлогу, суд ће је одбацити као недопуштену. Подношењем предлога долази до застоја рока
застарелости за период од 60 дана колики је рок да Републички јавни правобранилац донесе
одлуку о предлогу. Он може да га прихвати у целини или делимично (тада су странке у том делу
потраживања закључиле споразум тј вансудско поравнање) или да га одбије/ уопште не одговори
(онда тужба може да се поднесе).

6. Однос парничног и кривичног поступка

Разграничење ове две гране права не наилази на веће тешкоће јер су предмет и циљеви оба
поступка битно различити. Грађански суд првенствено одлучује у грађанскоправним споровима
насталих због повреде права личности, споровима из личних, породичних, радних, привредних и
имовинских и других грађанскоправних односа. Кривични суд поступа по оптужници државног
тужиоца због учињеног кривичног дела. Ова разлика се не замагљује чак и када оба поступка
почивају на истом животном догађају.
Суштинска разлика између ова два поступка је диспозициона максима. Грађански судски
поступак почива на диспозиционој максими и странке саме покрећу поступак, дају суду
чињеничну грађу и слободно располажу својим тужбеним захтевом током читавог поступка.
Изузетак од правила да поступак покрећу странке може се наћи само у ванпарничном поступку.
Кривични поступак почива на истражној (инквизиционој) максими. Суд је дужан да истинито
утврди све чињенице од којих зависи доношење законите пресуде, без обзира какве чињенице и
доказе странке ставе на располагање суду. Поред тога, кривични поступак се скоро увек покреће
ex officio (изузетак су лакша кривична дела попут увреде где поступак може да поведе приватни
тужилац). Покреће га државни тужилац који је по закону дужан да гони учиниоце кривичних дела.
Атхезиони поступак: у оквиру кривичног поступка може да се расправи и имовинскоправни
захтев који је настао као последица кривичног дела. Захтев се може односити изричито на накнаду
штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла. Могу да га воде само она лица која
би иначе била процесно легитимисана да поднесу такав захтев у парничном поступку. Атхезиони

16
поступак може да се поведе само ако се тиме не би одуговлачио кривични поступак, у супротном
ће суд донети РЕШЕЊЕ којим ће оштећеног упутити да своја права оствари у парници пред
грађанским судом. Услов да се поведе адхезиони поступак пред кривичним судом је да су
испуњене све процесне претпоставке за вођење спора јер су дејства парнице пред кривичним
судом исте као и да је парница покренута пред грађанским судом. Такође, кривични суд може да
усвоји тужбени захтев само ако је истовремено кривичном пресудом оптуженог огласио кривим,
иначе ће га упутити на парницу. Може и да делимично усвоји захтев,а да га за вишак упути на
парницу. Оштећени нема право жалбе против одлуке којом се упућује на парницу. Али када је у
кривичном поступку одлучено о његовом захтеву било пресудом или посебним решењем
оштећени може да побија првостепену одлуку жалбом, а касније након правноснажности може
само поводом понављања кривичног поступка или када је уложен захтев за заштиту законитости.
У погледу висине накнаде штете суд није везан новчаним износом који је уткан у биће кривичног
дела- може да досуди и виши и мањи износ накнаде. Осуђени има право жалбе против пресуде
кривичног суда у адхезионом поступку. Осуђени и његови наследници могу да побијају одлуку
правноснажну одлуку кривичног суда у овом делу ванредним правним лековима, тачније
предлогом за понављање парничног поступка.
Претходно питање: Начелно, грађански и кривични суд самостално и независно одлучују о
претходним питањима која по правилу спадају у надлежност другог суда. Ако се у кривичном
поступку појави претходно питање које је грађанскоправне природе, кривични суд може
самостално да одлучује о претходном питању и није дужан да чека да о том питању грађански суд
донесе правноснажну одлуку. Исто важи и у обрнутом смеру, грађански суд може сам да одлучује
о постојању кривичног дела и одговорности починиоца али може и да прекине поступак ако жели
да одлуку препусти кривичном суду.
Дејство пресуде кривичног суда у грађанском судском поступку: Овде долази до одступања од
принципа независности код одлучивања о претходном питању. У нашем праву се прави разлика
између ситуације да ли је кривични суд донео осуђујућу или ослобађајућу пресуду. Грађански суд
је везан правноснажном пресудом кривичног суда и то двојако, у погледу постојања кривичног
дела и у погледу постојања кривичне одговорности учиниоца. Обрнуто, када кривични суд донесе
ослобађајућу пресуду, грађански суд није везан јер категорије виности (умишљај и нехат) нису
индентичне у кривичном и грађанском материјалном праву. Нпр. ако суд решењем обустави
поступак из разлога сврсисходности или због недостатка доказа, то не представља препреку да се
против оптуженог покрене парница за накнаду штете. Два аспекта везаности која захтевају
додатна појашњења:
Везаност rationae personae: Обавезујуће дејство пресуде кривичног суда у грађанском судском
поступку се односи како на оптуженог тако и на трећа лица која нису учествовала у поступку (нпр.
осигуравајућа друштва). Начелно, пресуда којом је оптужени оглашен кривим требало би да
проузводи дејство само према тј против опуженог, а не и против трећих лица.
Везаност rationae temporis: парнични суд је везан осуђујућом пресудом кривичног суда без
обзира да ли је она постала правноснажна пре него што је тужба поднета суду. За обавезујуће
дејство је битно да је правноснажност пресуде кривичног суда наступила пре закључења главне
расправе пред првостепеним судом.
Постојање кривичног дела: Грађански суд је везан пресудом кривичног суда да кривично дело
постоји. Везаност се протеже до крајњих граница објективног и субјективног бића кривичног дела.
Све друге чињенице које је утврдио кривични суд, а не спадају у обележје кривичног дела, за

17
грађански суд немају значаја. Нпр. грађански суд је везан коснатацијом кривичног суда да је штета
причињена, али не ни њеном висином ако висина не чини обележје кривичног дела.
Такође, осуђени не може да оспорава својство извршиоца, али грађански суд може другачије да
цени његову улогу у саизвршилаштву.
Кривична одговорност осуђеног: Грађански суд је везан утврђењем кривичног суда о постојању
умишљаја код осуђеног. Ако одговорност за учињено кривично дело постоји по оба облика
виности требало би узети да је грађански суд везан утврђењем кривичног суда нарочито у оним
ситуацијама када могућност и обим накнаде штете зависе од врсте виности. Такође, грађански суд
везан констатацијама кривичног суда само онда када су оне садржане у тенору осуђујуће пресуде.
Ако је кривични суд одлучивао о обележјима кривичног дела као о претходном питању у
образложењу пресуде,тада не обавезује грађански суд.
Дејство пресуде кривичног суда на грађански судски поступак не примењује се и на решења
прекршајних судова.
Кривично дело као претходно питање у грађанском судском поступку: До овога долази када
материјално право везује настанак, промену или губитак неког субјективног права или овлашћења
за постојање одређеног кривичног дела. Најчешће се однос утицаја постојања кривичног дела на
грађански судски поступак разматра у случајевима искључења наследника из права на нужни део
када наследник учини са умишљајем теже кривично дело према оставиоцу,његовом детету,
супружнику или родитељу. У овим ситуацијама грађански суд је везан правноснажном одлуком
кривичног суда и везан је чак и ослобађајућом пресудом којом је утврђено да нема кривичног дела
или одговорности учиниоца. Уколико пресуде кривичног суда нема, грађански суд може сам да
реши о претходном питању.
Чињенично дејство пресуде кривичног суда: Постоји када материјално грађанско правно и
грађанско процесно право везују наступање одређених правних дејстава за постојање кривичне
пресуде одређене садржине. На пример, предлог за понављање парничног поступка може да се
поднесе ако су судија или вештак осуђени за неко кривично дело поводом којег је дошло до
доношења судске одлуке. У овим ситуацијама пресуда кривичног суда има дејство обичне
чињенице која се сумпсумира под диспозицију одговарајуће материјалноправне односно
процесноправне норме.
Дејство пресуде грађанског суда у кривичном поступку: Из принципа остварења унутрашње
хармоније одлучивања произилази да је кривични суд везан тенором пресуде грађанског суда. Ово
нарочито важи у погледу тзв. преображајних пресуда (нпр. пресуда о разводу брака) и у погледу
статусних одлука са преображајним дејством (утврђивање материнства/очинства). У ЗКП-у је
међутим друго решење, ЗКП предвиђа да одлука коју је донео грађански суд, а којом се решава
питање које се јавља као претходно у кривичном поступку,не обавезује кривични суд у погледу
оцене да ли је учињено кривично дело.
Дејство кривичне пресуде као чињенице у парничном поступку?
До овога долази када материјално грађанско право и гпп везују наступање одређених правних
дејстава за постојање кривичне пресуде одређене садржине Нпр. Може да се поднесе предлог за
понављање поступка ако су судија или вештак осуђени за кривично дело поводом којег је дошло
до доношења судске одлуке. Тада пресуда кривичног суда има дејство обичне чињенице која се
супсумира под диспозицију одговарајуће материјалноправне односно процесноправне норме.

18
7. Однос парничног и ванпарничног поступка

Разграничење: ванпарнични поступак није хомоген, већ постоје различите врсте које су одређене
по свом предмету: заоставштина се расправлља у оставинском поступку, лице се оглашава умрлим
у поступку проглашења несталог лица за умрло и доказивању смрти, право својине и остала
стварна права на непокретностима се стичу и уписују у земљишно-књижном поступку. Осим тога,
субјект ванпарничног поступка не мора нужно да буде суд (нпр. јавни бележници). Због овакве
хетерогености ванпарничног поступка није могуће извести јасан критеријум разграничења, због
чега се као критеријум користи наредба законодавца. Проблем се јавља тек ако нема изричите
заповести законодавца.
Ако постоји спор поводом права личности или спор настао из породичних, радних, привредних,
имовинских и других грађанскоправних односа, а законодавац није изричито предвидео да се
одређена правна ствар не решава у парничном поступку, тада се ради о парничној ствари.
Обрнуто, ако спор не постоји, а Закон изричито предвиђа да судови или други органи поступају и
одлучују у личним, породичним, имовинским и другим стварима у ванпарничном поступку, тада
се ради о ванпарничној ствари. Дакле, у ванпарничном поступку не решавају се спорови, већ се он
покреће ради заштите личних и имовинских интереса правних субјеката.
За разграничење користи се и теорија спора. Ако суд решава о спору, решава применом правила
парничног поступка и обрнуто. Она је најпоузданија, али није сасвим консеквентна. Јер, парница
може да се покрене, а да спор и не постоји, а у неправим ванпарничним поступцима постоји спор,
али је законодавац из разлога целисходности одредио да се он има расправити по правилима
ванпарничног поступка (нпр. поступак за деобу заједничке ствари или имовине).
У правим ванпарничним стварима нема никада спора, али нема ни супротстављених интереса
учесника у поступку, те је сигурно да ће се она расправити у ванпарничном поступку. С друге
стране, када се ради о тзв. неправој ванпарничној ствари, односно када у поступку постоје
супротстављени интереси учесника некада законодавац изричито одређује да се оне имају
расправити у ванпарничном поступку, а понекад то чини судска пракса, као што је то случај са
поступком егзекватуре, односно признања и извршења страних судских и арбитражних одлука.
У ванпарничном поступку се решавају и друге правне ствари за које није законом изричито
одређено да се решавају као ванпарничне ствари, али само ако су испуњена три услова:
1. Правна ствар мора да спада у надлежност судова;
2. Правна ствар не сме да буде спорна, тј. не сме да се односи на заштиту повређеног или
угроженог субјективног права;
3. Примена одредаба ЗПП не долази у обзир, с обзиром на недостатак двостраначког карактера
поступка.
Дакле, ако законодавац није изричито класификовао једну правну ствар у ванпарнични, односно
парнични поступак, када год постоји спор, који, уједно подразумева и нужно учешће две странке у
поступку са супростављеним интересима (тужиоца и туженог) о некатегоризованој правној ствари
ће це одлучивати у парничном поступку. С друге стране, пак, постојање потребе превенције
повреде субјективног права или овлашћења сигнал је да се ради о ванпарничној ствари. У сумњи,
ваља узети да се решава у парничном поступку.

19
Основне разлике између парничног и ванпарничног поступка
ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК/ВАНПАРНИЧНИ
1. Никад се не покреће по службеној дужности / Увек се покреће по службеној дужности;
2. Увек има две странке (тужиоца и туженог) / Може да има и једну странку;
3. Доминирају диспозициона и расправна максима / Доминира инквизициона маскима.
Однос парничног и ванпарничног поступка
Правило је да су парнични и ванпарнични суд независни у одређењу сопствене надлежности,
односно ненадлежности, тако да самостално оцењују да ли се ради о парничној, односно
ванпарничној ствари. Ово има за последицу да тзв. деклараторне одлуке донете у једној, односно
другој врсти поступка не обавезују суд у једној, односно другој врсти поступка.
ЗПП садржи посебна правила о решавању сукоба надлежности између парничног и ванпарничног
суда. Принцип је да закон ову колизију ре. шава тако што даје примат надлежности парничног
суда, као и процесним радњама предузетим у парничном поступку. Јер, начела парничног
поступка по правилу, пружају већу сигурност у погледу поштовања процесних права странака и
могућности доношења тачне крајње мериторне одлуке.
Тако, парнични суд ће, до доношења одлуке о главној расправи, решењем да обустави поступак
ако нађе да би поступак требало спровести у складу са одредбама ванпарничног поступка и након
правноснажности тог решења поступак ће се наставити пред надлежним судом по правилима
ванпарничног поступка. У случају да је парнични суд предузео у поступку одређене парничне
радње (саслушање сведока, вештачење и сл.), пре него што је утврдио да треба поступити по
одредбама ванпарничног поступка, такве парничне радње су валидне и у ванпарничном поступку
који се наставља пред надлежним судом. Треба приметити да закон овде не говори о томе да ће се
парнични суд огласити ненадлежним и одбацити тужбу, што, као што ћемо то да видимо, има
последице у односу на валидност судских одлука донетих у погрешној врсти поступка.
Супротно, ако је ванпарнични суд утврдио да решава о правној ствари за коју је надлежан
парнични суд, обуставиће поступак решењем и након правноснажности тог решења поступак ће се
наставити пред надлежним судом по правилима парничног поступка. Процесне радње које је извео
ванпарнични суд требало би да се поново изведу, јер њихово неизвођење по одредбама парничног
поступка може да има за последицу да се одлука суда побија по жалби због битних повреда
одредаба парничног поступка.
Ако је одлука суда о једној правној ствари донета у погрешној врсти поступка:
Одлука донета у ванпарничном уместо у парничном поступку: тада таква одлука није непостојећа,
већ једино може да се побија редовним и ванредним правним средствима.
Одлука донета у парничном поступку уместо у ванпарничном: редовна и ванредна правна средства
против такве одлуке имаће мало изгледа на успех, с обзиром да начин одвијања парничног
поступка пружа виши степен процесноправних гаранција за доношење законите мериторне
одлуке.
Спорно је какав је однос парничног и ванпарничног суда у међусобном уважавању одлука донетих
у правним стварима које спадају у оквире једне, односно друге врсте поступка.

20
Принципијелно би, на основу опште теорије процесног права о везаности државних органа
одлукама других органа у границама њихове правноснажности требало поћи од става да одлуке
парничног обавезују парнични суд и вице верса. Ово није спорно када се ради о одлукама чије је
дејство преображајно (нпр. одлука ванпарничног суда о лишењу пословне спосбности).
Проблематична је везаност суда правноснажним одлукама донетим у једној, односно другој врсти
поступка, и то због чињенице да су сасвим другачији обим и границе правноснажности одлука
донетих у ванпарничном поступку од оних које донесе парнични суд.
Правило је да је ванпарнични суд везан правноснажним одлукама донетим у парничном поступку.
Тако, када је парнични суд одлучио о праву својине на непокретности, оваква одлука обавезује
ванпарнични суд у земљишно-књижном поступку.
Када је случај обрнут, одлука донета у ванпарничном поступку обавезује парнични суд само ако
постоји идентитет странака и идентитет предмета спора. Такав случај ће бити, пре свега, у тзв.
неправим ванпарничним стварима у којима постоји супростављен интерес учесника у
ванпарничном поступку.

8. Начела парничног поступка

Начела сваког поступка јесу апстрактна правна правила којима законодавац поставља оквире и
трасира пут за заштиту права које објективно право признаје правним субјектима. Она се
конкретизују у многобројним нормама којима се упеђује поступак, али, без обзира на то, њихов
значај у примени појединачних процесних правила је огроман. Парнични поступак је
детерминисан начелима које је прописао законодавац и она су различита од начела која владају у
другим врстама грађанског судског поступка (ванпарничном,стечајном и извршном). Управо
парнични поступак служи заштити угрожених и повређених грађанских субјективних права и
овлашћења. Како у материјалном грађанском праву доминира начело аутономије воље, тј.
слободног располагања властитим субјективним правима, ово начело се мора уважити и у
поступку заштите тих права (начело диспозиције). Такође, читав поступак за заштиту повређених
субјективних права и овлашћења ваља конституисати у складу са захтевима правичног суђења и
равноправности странака. Стога, у парничном поступку важе следећа начела:
1. Начело диспозиције;
2. Расправно начело;
3. Начело комбинације усмености и писмености;
4. Начело непосредности;
5. Начело јавности;
6. Начело обостраног саслушања странака;
7. Начело ефикасности;
8. Начело слободног судијског уверења;
9. Начело савесности и поштења.

21
Нарочито је важно да се стриктно разликују предмет и смисао начела диспозиције, расправног
начела и начела контрадикторности.
О свим начелима подробније следи у наставку.

9. Начело диспозиције

Састоји се у томе што је законодавац оставио странкама могућност да својом вољом утичу на
покретање поступка, одређење предмета спора и окончање поступка. Из начела диспозиције
проистиче да парнични поступак покреће странка, тужилац. Њега никад не може покренути суд по
службеној дужности и од овог принципа изузетака нема. Парнични поступак се покреће тужбом
или предлогом за издавање платног налога. Диспозициона максима се протеже и на приговор
компензације- о њему суд одлучује у изреци пресуде и да би суд уопште одлучивао о њему и
одбио тужиочев захтев, тужени мора да истакне приговор компензације тј. да тражи да се његово
потраживање према тужиоцу пребије са тужиочевим потраживањем.
Супротно начелу диспозиције је начело официозности где државни орган покреће поступак по
службеној дужности. До овога долази да би се заштитили интереси појединих категорија лица и
њихова имовинска и лична права. Тако се у ванпарничном поступку право на подизање тужбе
признаје јавном тужиоцу или органу старатељства. Орган старатељства има право да покрене
парнични поступак за заштиту од насиља у породици.
Странке својим предлозима и захтевима одређују суду границе у којима ће он да одлучује.
Странке одређују и шта је предмет спора у поступку. Суд не може да досуди тужиоцу више од
оног што је тражио, али може да досуди мањи износ од оног који је наведен у тужбеном захтеву.
Ако тужилац захтева више сноси ризик да буде одбијен у делу тужбеног захтева тако да тужилац
сноси барем део парничних трошкова. С друге стране, ако захтева мање, мораће накнадно да
поднесе тужбу и поведе нови парнични поступак.
Да би се ово ублажило, законодавац признаје тужиоцу право да располаже својим тужбеним
захтевом. Он може уместо иницијалног захтева да истакне други или да уз постојећи захтев
истакне додатни тј да повиси иницијални тужбени захтев. Диспонирање тужиоца тужбеним
захтевом се назива преиначење тужбе.
Разграничење infra petita i aliuda: одлука infra petita је она којом је тужиоцу досуђено мање од
оног што је тражио, при чему се правна последица садржана у изреци пресуде не разликује од
правне последице која је захтевана у тужбеном захтеву. Aliud постоји онда када суд тужиоцу
досуди нешто друго, а не оно што је захтевано у тужбеном захтеву. Одлука infra petita је
допуштена, а Aliud није.
Законитост и тачност одлуке првостепеног суда контролише се у поступку по правним лековима
пред другостепеним судом или ВКС-ом. И овде важи диспозициона максима тј. другостепени суд
и ВКС су везани иницијативом странака, никад не покрећу ове поступке ex officio. Странке
одређују у ком обиму ће другостепени суд испитивати првостепену одлуку. Другостепени суд
може да одлуку испитује само у оном делу у коме се првостепена одлука побија и може да је укине
само у оном делу који је тужени побијао у жалби. Странка која је изгубила парницу може да се
одрекне могућности да уложи правни лек, а може и да повуче већ уложени правни лек.

22
Као што странке покрећу поступак, тако га могу и окончати. Тужилац може да повуче тужбу или
да се одрекне тужбеног захтева- код повлачења тужбе тужилац може поново покренути поступак
против туженог са истим тужбеним захтевом и зато се од туженог захтева сагласност пре него што
се донесе решење о повлачењу тужбе. Код одрицања тужбеног захтева доноси се пресуда на
основу одрицања и спор се окончава, тако да се не тражи сагласност туженог. Тужени може да
призна тужбени захтев и тада се доноси пресуда на основу признања и окончава се поступак.
Поред тога, странке могу да закључе и судско поравнање које такође окончава спор, а решење које
се доноси има дејство извршне исправе.
1. Које је супротно начело?
Начело официозности где поступак покреће државни орган еx оффицио (Ванпарнични)
2. Шта може тужилац да уради да оконча поступак?
Може да повуче тужбу или да се одрекне тужбеног захтева.
3. Шта доноси суд код повлачења тужбе?
Код повлачења тужбе суд доноси решење о повлачењу тужбе.
4. Шта се захтева од туженог код повлачења тужбе,од ког момента и зашто?
Захтева се сагласност туженог од момента када се упустио у расправљање о тужбеном захтеву.
Сагласност је неопходна јер тужилац може поново подићи тужбу против туженог о истом правном
питању након што је повукао и постоји интерес тужиоца да се ствар реши.
5. Шта доноси суд код признања тужбеног захтева?
Пресуду на основу признања.
6.Где суд има најшира овлашћења код начела диспозиције?
У породичним споровима.
7. Која је разлика између повлачења тужбе и одрицања од тужбеног захтева?
Код повлачења тужбе тужилац може поново покренути поступак против туженог са истим
тужбеним захтевом и зато се од туженог захтева сагласност пре него што се донесе решење о
повлачењу тужбе.
Код одрицања тужбеног захтева доноси се пресуда на основу одрицања и спор се окончава, тако да
се не тражи сагласност туженог.
8. Како још странке могу да окончају поступак поред одрицања и повлачења?
Могу закључити судско поравњање које производи дејство материјалноправног уговора,али
окончава парницу и има дејство извршне исправе.
9.У којим споровима се не примењује начело диспозиције?
У породичним споровима, ту суд може да одлучи еx оффицио и о правним последицама које нису
тражене тужбеним захтевом.

23
У споровима чијим предметом странке не могу слободно да располажу - ако би такво располагање
било супротно принудним прописима, јавном поретку и моралу
У споровима чији је предмет накнада штете суд може да одлучује и ван граница захтева који су
стављени у поступку (нпр. повреда права личности)
У потрошачким споровима, суд може да огласи ништавом сваку неправичну уговорну одредбу у
потрошачком уговору,мимо постављеног тужбеног захтева
10.Шта ако муж малтретира жену?
Орган старатељства има право да покрене поступак за заштиту од насиља у породици.
11.Које радње располагања спора проистичу из начела диспозиције?
Тужилац: повлачење тужбе (решење о повлачењу тужбе) и одрицање од тужбеног захтева (пресуда
по основу одрицања)
Тужени: признање тужбеног захтева (пресуда по основу признања)
Заједно: судско поравнање (окончава спор, решење које има дејство извршне исправе)
12.На коју врсту надлежности странке могу да утичу споразумно?
На месну надлежност.
1. Странке могу пророгационим споразумом да се споразумеју о месној надлежности суда- оне
пророгационим споразумом дерогирају (укидају) надлежност иначе месно надлежног суда и
успостављају надлежност суда по њиховом избору. Пророгациони споразум није могућ када закон
предвиђа постојање искључиве надлежности. Закључење пророгационог споразума је могуће све
док не наступи литиспеденција.
2. Пророгациона клаузула- инкорпорирана је у правни посао из којег би спор могао да настане
13.Где се све манифестује начело диспозиције?
Покретање поступка, одређење предмета спора и окончање парнице.

24
10. Начело обостраног саслушања странака

Ово начело предвиђа да ће суд свакој страни пружити могућност да се изјасни о захтевима,
предлозима и наводима њеног противника. Суд не може одлучивати о захтеву странке ако није
пружио могућност њеном противнику да се о том захтеву изјасни. Права из овог начела уживају и
умешачи и сва трећа лица која учествују у парници. У нашем праву, ово начело нема ранг уставног
начела.
Дужности суда које проистичу из овог начела су:
1. Да странци омогући (пружи прилику) да изнесе своје чињеничне наводе, захтеве и предлоге,
нарочито доказне предлоге
2. Да странци омогући (пружи прилику) да се изјасни о наводима, захтевима и предлозима
противне стране
3. Да узме у обзир наводе, захтеве и предлоге странака, ма какви они садржински били
4. Да размотри сваки од навода, захтева или предлога, ма какви они садржински били и да о томе
донесе одлуку
5. Да узме у разматрање и правна схватања странака
Начело обостраног саслушања се односи и на поднеске странака и парничне радње суда:
тужба се доставља туженом на одговор, пресуда обема странкама, жалба другој страни на одговор.
Такође, странке имају равноправно право на увид у списе предмета. Важно је напоменути да
странке нису дужне да се изјашњавају о наводима друге стране, али је суд обавезан да им то
омогући.
Што се тиче узимања у обзир правних схватања странака, оно код нас нема неки већи практични
значај због принципа суд познаје право. Ипак, његов значај се мења увођењем обавезног рочишта
у случају када суд одбацује тужбу: већина разлога за одбацивање тужбе су правна питања, стога је
суд дужан да омогући странкама да изнесу став, изјасне се на противников и да заузме став о
њиховим схватањима.
Ограничења овог начела имају за циљ да спрече одуговлачење поступка. Неки поступци попут
издавања платног налога, одређивања привремених мера, обезбеђења доказа и сл., имплицирају
хитност и доношење судске одлуке без могућности да се и друга страна изјасни о предлозима и
наводима свог противника. Међутим, чим је одлука суда донета противној страни мора да се
омогући да у поступку оспори доношење такве одлуке.
Доношење пресуде због пропуштања није противно овом начелу, јер је странка пропустила да се
изјасни о наводима и предлозима у одговору на тужбу. Такође, ако једна странка не дође на
рочиште суд може да расправља само са присутном странком, али не би могао да донесе одлуку на
штету одсутне странке ако би се она базирала на чињеницама и доказима који су изведени на
рочишту - суд је дужан да таквој странци достави записник са рочишта и остави јој могућност да
се изјасни о резултатима који су настали након одржаног рочишта.

25
Повреда начела обостраног саслушања представља апсолутно битну повреду парничног поступка.
Она у поступку по жалби повлачи са собом укидање судске одлуке без обзира на то да ли би исход
спора био другачији да до повреде није дошло (строго формална природа). Због ове повреде је
могућа и ревизија (само ако је до повреде дошло у поступку пред другостепеним судом) и предлог
за понављање поступка.

11. Расправно начело

Тиче се начина на који суд сазнаје чињенице и на основу чијих доказних предлога утврђује
њихово постојање. С обзиром да суд не може унапред знати за чињенице на којима се тужбених
захтев заснива, он их сазнаје тако што странке правно релевантне чињенице у поступку износе
пред њега. Суд може да заснује своју одлуку само на оним чињениицама које су странке
саопштиле суду у току поступка.
Супротно овом начелу је истражно (инквизиционо) начело. Применом истражног начела акценат
се ставља на остварење материјалноправне правичности, односно доношења судских одлука које
се темеље на тачно утврђеним чињеницама и тачној примени материјалног права. С друге стране
примена расправног начела одговорност за тачност судске одлуке ставља у руке странака и његова
примена има за циљ ефикасност у поступку.
Суд мора да примени правну последицу одговарајуће патеријалноправне норме само ако су се
стекли услови из њене диспозиције. Суд је дужан да познаје правно, али не може унапред
познавати чињенице накојима се темељи тужбени захтев. У погледу правних навода странака суд
није ни у каквоом погледу везан, али је дужан да их узме у разматрање. Суд може да заснује своју
одлуку само на оним чињеницама које су странке саопштиле суду у току поступка. Супротно
томе, код инквизиционог начела суд утврђује чињенице независно од навода странака.
Суд је дужан да се стара да у току поступка подстакне странке да изнесу и оне чињенице од којих
зависи основаност тужбеног захтева. Суд није везан диспозицијом странака о правним нормама и
ставовима искуства и њих утврђује независно од тога да ли се странке на њих позивају.
Из расправног начела произилази да суд изводи доказе само о оним чињеницама које су међу
странкама спорне. Оне чињенице које је једна странка изнела, а друга их изричито признала или
их није оспорила, се не доказују. Када једна од странака призна постојање чињенице то признање
везује ту странку али и суд, у случајју да странка није накнадно оспорила постојање те исте
чињенице. Од овог правила постоји изузетак- суд може да одлучи да се доказују и признате
чињенице, ако сматра да странка њиховим признањем иде за тим да располаже својим захтевом на
начин који је у супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима.
Када странке предложе извођење одређених доказних средстава (саслушање сведока, вештачење..)
спроводи се доказни поступак. Суд је везан доказним предлозима странака и дужан је да изведе
само оне доказе које су странке предложиле, с тим да није дужан да изведе све доказе, већ му
законодавац оставља могућност да сам одреди који ће се докази извести ради утврђења чињеница.

26
Правило је да суд ex officio утврђује постојање процесних претпоставки, независно од воље
странака (да ли постоји страначка и парнична способност, апсолутна надлежност и сл.) Исто важи
и за утврђивање процесних претпоставки за улагање правних лекова (допуштеност).
Суд је дужан да узме у обзир и оне чињенице које ни једна од странака није изнела, али је за њих
сазнао у доказном поступку нпр.саслушањем сведока.
1. Када се одступа од овог начела?
-Суд је дужан да се стара да се у поступку утврде и оне чињенице од којих зависи основаност
тужбеног захтева, као и да се стара о томе да се предмет спора свестрано расправи
Странке,умешачи и њихови заступници су дужни да пред судом говоре истину
Суд није везан чињеничним наводима и доказима странака ако стекне уверење да оне теже да
располажу захтевима где је диспозиција странака искључена
У породичним споровима важи истражно начело, суд може да утврђује и оне чињенице које међу
странкама нису спорне и оне чињенице које ниједна странка није изнела
2.Када суд утврђује чињенице без обзира на предлог странака?
Суд еx оффицио утврђује постојање процесних претпоставки. Такође, постојање свих процесних
претпоставки за улагање правних лекова суд утврђује по еx оффицио (допуштеност)

12. Начело непосредности

Начело непосредности у парничном поступку има два важна сегмента:

1. Свако расправљање, а поготово извођење доказа се мора обавити пред судијом, односно већем
које руководи парницом
2. Суд треба да одржи сва рочишта за главну расправу и да донесе пресуду у непромењеном
саставу.
Има за циљ да обезбеди доношење правилне и законите одлуке. За очување непосредности у
поступку довољно је да пресуду донесе оно веће чији су чланови учествовали на последњем
рочишту за главну расправу када је она закључена.
Изузеци од примене начела непосредности у корист других начела и захтева да се одлука донесе у
разумном року:
1. Ако током поступка дође до одлагања главне расправе, али не и до промене у саставу већа,
главна расправа се наставља тако што председник већа укратко излаже дотадашњи ток главне
расправе.
2. Ако дође до промене у персоналном саставу већа током трајања парнице, расправа увек мора да
почне изнова. С тим да суд може да одлучи да не изводи поново већ изведене доказе, него само да
прочита записнике о изведеним доказима. За ово није потребна сагласност странака, али је суд
дужан да им дозволи да се о томе изјасне.

27
3. Када доказе изводи замољени суд- када није могуће извести доказе пред поступајућим судом,он
ће се у форми правне помоћи обратити замољеном суду који ће извести одређене доказе.
На рочишту за главну расправу пред поступајућим судом ће се прочитати записник о доказима
који су изведени пред замољеним судом.
Извођење доказа читањем писане изјаве сведока: у овом случају суд може (а не мора) да
одлучи да се лице које је дало писану изјаву саслуша путем конференцијске везе односно видео
линка. Суд ово може одлучити по службеној дужности или на предлог странака.
Са извођењем доказа од стране замољеног суда не треба мешати случај када суд заснује своју
одлуку на доказима који су изведени у другом поступку, јер судска пракса то третира као повреду
начела непосредности.
Ако је пресуду донео судија који није учествовао на главној расправи пресуда ће моћи успешно да
се побија како у поступку по жалбу тако и у поступку по ревизији. Остале повреде начела
непосредности имају карактер релативно битних повреда правила парничног поступка. Странке
могу да се позивају на њих у поступку по правним лековима али успех правног лека зависи од тога
какав је био утицај повреде на правилност и законитост судске одлуке.

13. Начело забране злоупотребе процесних овлашћења

Под злоупотребом процесних овлашћења подразумева се њихово коришћење противно циљу ради
чијег остварења их Закони прописује. Нпр. тужени подноси компензациони приговор да би
одуговлачио поступак,.
Преварно стварање процесних стања (fraus legis)
Fraus legis у парничном поступку се састоји у стварању чињеница или у изношењу лажних
чињеница како би се произвела одређена процесна последица које не би било, да се странка није
послужила преваром.
Нпр. тужилац подели тужбени захтев на више мањих износа и покрене парницу пред разним
судовима, како би туженог изложио трошковима; поверилац цедира потраживање на лице слабог
имовног стања, тужиоца, како би издејствовао тзв. сиромашко право.
Посебан вид fraus legis -a је тзв. привидна парница која се води у сасвим другом циљу, а не због
тога што тужилац има правнозаштитну потребу. Нпр. привидне парнице за развод брака ради
остваривања услова за стицање тзв. станарског права.
Venire contra factum proprium
Подразумева да се једна од странака у парници понаша супротно ономе на шта се у стварности
обавезала према другој странци. Тако, странке су се договориле да се тужба повуче, да се повуче
правни лек и сл.
С обзиром да се овде, заправо, ради о закључењу процесних уговора ван парнице, о њиховој
допуштености и дејствима увек ће одлучити суд.

28
Злоупотреба процесних овлашћења
Странке не смеју да предузимају процесне радње чији би циљ био одуговлаченње парнице. Ако то
и покушају, дужност суда јесте да их у томе спречи. Тако, странка може да тражи изузеће судије, а
да при томе не постоје никакви стварни разлози за изузеће. Такође, злоупотребу представља и
опозив пуномоћја непосредно пред рочиште. У таквим ситуацијама рочиште се одржава и у
одсуству новог пуномоћника
Последице повреде обавезе савесног парничења
Законодавац може веома тешко да унапред предвиди све видове непоштеног парничења и да их
санкционише општом правном нормом. Неопходно је да суд у сваком конкретном случају утврди
да ли странке злоупотребљавају своја процесна овлашћења. Притом мора бити јако пажљив да не
погреши, јер ако суд погрешно утврди, повредиће право странке на правну заштиту. У сумњи,
сматрамо да би превагу требало дати тужиочевом праву на правну заштиту.
Закон (ЗПП) познаје свега два начина на који суд треба да се бори против злоупотребе процесних
овлашћења.
Накнада трошкова
Обавеза да странка накнади свом противнику трошкове које му је проузроковала својом кривицом
или чак и без своје кривице, случајем који њу погађа. Односи се пре свега на све облике тактичког
предузимања парничних радњи са циљем да се поступак одуговлачи. Странка одговара за
умишљај, нехат и случај. Нпр. закасни или уопште не дође, па се рочиште одложи – небитан је
разлог закашњења и недоласка. Заступник одговара подједнако, осим за случај.
Казне
Суд може током трајања парнице да изриче казне странкама, законским заступницима,
пуномоћницима, умешачима и вештацима због злоупотребе процесних права. Решења о изреченој
казни извршавају се према одредбама о извршењу кривичних санкција. Тако се на мала врата у
наше право уводи кривично дело "цонтемпт оф цоурт" (непоштовање суда) англосаксонског права.
Под злоупотребом процесних овлашћења треба схватити све облике несавесног парничења.
Нарочити смисао јесте у притиску на учеснике у поступку да се уздрже од предузимања
процесних радњи на начин који ће одуговлачити поступак. Појам одуговлачења има два схватања:
Прво схватање (апсолутни појам одуговлачења) сматра да одуговлачење постоји, ако поступак
траје дуже, него што би трајао да парнична радња уопште није предузета. Друго схватање
(хипотетички појам одуговлачења) сматра да одуговлачење постоји, ако поступак траје дуже, него
што би то био случај да је парнична радња предузета на време. Друго схватање је правилније.
Осим тога, странка која злоупотребљава своја процесна овлашћења може да постане и дужник
другој страни за накнаду штете коју јој је злоупотребом причинила. Овакав захтев може да
истакне само према другој странци, умешачу или вештаку, не и пуномоћнику странке. Ако је
штета наступила процесним радњама које је предузео пуномоћник, за штету одговара властодавац,
односно странка (који потом има независно право регреса). Закон изричито налаже да се захтев за
накнаду штете настале услед злоупотребе процесних овлашћења расправи у посебном поступку.

29
Најефикасније средство за спречавање злоупотребе процесних овлашћења Закон изричито не
предвиђа. Оно би се састојало у одбацивању тужбе (за привидне парнице) или, пак, у
недопуштености предузимања одређене правне радње због недостатка правног интереса.

14. Начело слободне оцене доказа

Ради се о методу по коме суд врши оцену доказа и састоји се из два главна дела: суд сам одређује
које су чињенице релевантне и који ће се докази изводити и суд сам бира на којим ће доказима
заснивати своју одлуку.
Суд ће ограничити извођење доказа само на чињенице за које сматра да су битне.
Не мора извести све доказе које су странке предложиле а није ограничен ни у избору доказних
средстава.
Изузеци: пророгациони, арбитражни споразум, споразум о адреси достављања.
Нема правила којима би се одредило када суд одређену чињеницу мора сматрати доказом –
оставља се његовој оцени
Изузеци: доказна снага јавних исправа
Суд није апсолутно слободан: у образложењу мора оправдати зашто је одређене чињенице узео за
постојеће а неке није.
Бодирога предавања
Начело парницног поступка.
Изведено је из начела слободног судијског уверења.
Када се искористе доказна средства(сведоци,вештаци,саслушање странака,исправе,увиђај) ,сва
доказна средства имају једнаку правну снагу, те судија одлучује самостално ком ће доказном
средству поклонити поверење.
Када би се евентуално нека хијерархија правила ,то би биле јавне исправе зато што се за њих
везује законска претпоставка истинитости,док ће се странке саслушавати само онда када не могу
да се утврде битне чињенице на другачији начин.
Свака чињеница се може доказати било којим доказним средством.
Не постоје правила на основу којих ће суд третирати неку чињеницу као доказану.Суд по
слободном уверењу цени да ли је нека чињеница доказана или не .
Да би изнео уверење,мора се ценити нпр. исказ неког сведока,заједно са осталим доказима који су
изведени .
Гаранција да суд неће злоупотребити ово начело је Образложење пресуде у којем он мора да
објасни зашто је неком доказном средству поклонио поверење.Уколико,образложење није добро,
судија ризикује да његова одлука буде укинута због неправилно утврђеног чињеничног стања и
поново враћена на судјење

30
15. Начело усмености и писмености

Одређује форму процесних радњи у поступку.

Поступак је усмен ако је за пуноважност радње потребно усмено преузимање, а писмен ако је
потребна писмена форма.
У првом степену важи начело усмености на припремном рочишту и главној расправи, а у
другостепеном поступку и по ванредним правним лековима важи начело писмености (изузетак
предлог за понављање поступка).
Начело усмености је ограничено у првом степену: ако је по наводима из тужбе и одговора чињ.
ст. неспорно; такође ако се одлука доноси на основу процесних активности странака (одустајање
од тужбе, пропуштање одговарања на тужбу и сл.)
За тужбу, одговор на тужбу и правне лекове обавезна је писмена форма због значаја; такође и за
пуномоћје, налаз вештака, пророгацију надл.
За остале радње: на рочишту усмно, ван рочишта писмено.
Радње које се предузимају усмено, добијају писмену форму у судском записнику – најзначајнији
извор сазнања о усмено предузетим радњама.
Бодирога предавања
ЧЛАН 14 ЗПП-а: Радње ван рочишта се предузимају у писаном облику тј у форми поднеска,а
радње на расправи предузимају се усмено.То је опште правило, али некада за неку радњу је
предвиђена обавезна писана форма .Чл 98.ст1. Нпр тужба, одговор на тужбу, правне лекове,
процесно пуномоћје итд.Уколико процесна радња није предузета у предвиђеној форми она неће
имати карактер процесне радње.
У првостепеном поступку преовладава начело усмености .
Члан 4 ЗПП Главна расправа је усмена ,непосредна и јавна.
У поступцима по правним лековима преовладава начело писмености. У другостепеном поступку је
правило да нема расправе али има изузетака.
Начело усмености -предности:
Судија када слуша може да стекне бољи непосредни утисак и да тако одлучи коме ће да поклони
поверење.
Начело писмености -предност:
Правно је сигурније јер тако ништа не може да промакне.

31
16. Начело поучавања неуке странке

У нашем праву не постоји ово начело јер се коси са расправним начелом које је фундаментално
начело у праву РС. Ипак, ако су испуњена следећа два услова:
1. да странка нема пуномоћника
2. да се из незнања не користи процесним правима
Суд ће упозорити странку да може да ангажује пуномоћника. Смисао и домашај ове одредбе је
незнатан. Могућност да се неука странка користи процесним правима не зависи од поуке коју јој
упути суд већ од свеобухватне могућности или обавезе да страанку у парници обавезно заступа
адвокат односно од могућности или обавезе да држава странци која није у стању да себи приушти
адвоката обезбеди бесплатну правну помоћ .
Ова норма има значаја само за тужиоца и то приликом одржавања рочишта које се одржава пре
одбацивања тужбе. На том рочишту се може расправљати само о правним пиитањима попут
недостатка процесних претпоставки или непостојања апсолутне надлежности суда опште
надлежности тако да би суд тада требало да поучи неуку странку да ангажује пуномоћника и
следствено томе одложи рочиште. Међутим, могућност да се одложи рочиште на коме се
расправља о разлозима за одбацивање тужбе не постоји.
Што се тиче туженог ова норма има још мање значаја јер је тужени дужан да изнее своју одбрану у
меритуму већ у одговору на тужбу. Када суд доставља тужбу туженом он не зна да ли је тужени
неук и да ли ће у парници сам преузети парничне радње. Доцније поуке на припремном рочишту
за главну расправу немају великог значаја за туженог јер суд не сме да одлижи припремно
рочиште ако уочи да је странка неука и да услед тога не може да се користи својим процесним
правима.
Последњи процесни моменат у коме би суд смео да подучи туженог о могућности да ангажује
пуномоћника је припремно рочиште за главну расправу. Таква поука би могла да има значаја за
туженог у погледу могућности предузимања оних процесних радњи за које није наступила
преклузија.
Што се тиче тужиоца треба разликовати две ситуације:
1. Када је одржано рочиште ради одлучивања о одбацивању тужбе- суд може да да поуку
искључиво на овом рочишту;
2. Када ово рочиште није одржано- у овом случају суд би могао да упозори тужиоца да ангажује
пуномоћника на припремном рочишту за главну расправу.
Подучавање странака о праву да ангажују пуномоћника у сваком доцнијем процесном моменту
имало би за последицу повреду расправног начела и начела ефикасности. Свака странка може
након поуке суда да се позове на сиромашко право и да затражи бесплатну правну помоћ што би
имало за последицу застој у поступку.

32
17. Начело јавности

Шта се подразумева под начелом јавности?

Под овим начелом се подразумева могућност свих лица узраства 16 и више година да
ПРИСУСТВУЈУ рочишту за главну расправу као и свим осталим рочиштима.
Да ли се јавност може ограничити?
Наравно да може. Законодавац наводи случајеве у којима суд може да ограничи јавност (члан 322
ЗПП). Суд може искључити јавност нпр ако је то непоходно да се заштите интереси малолетника
или приватности учесника у поступку. У породичним споровима правило је да је јавност
ИСКЉУЧЕНА.
Суд искључује јавност у форми решења. Такво решење мора бити образложено. Оно се НЕ може
нападати жалбом. Ово решење се може нападати ЖАЛБОМ на пресуду.
Иначе, сва решења у погледу којих НИЈЕ дозвољена посебна жалба се МОГУ нападати жалбом на
пресуду.
Да ли се искључују сва лица?
НЕ, СТРАНАЧКА јавност се НЕ може искључити са рочишта за главну расправу. Страначку
јавност чине:
1. Странке
2. Њихови заступници и пуномоћници
3. Умешачи
Јавност је УВЕК искључена када се ВЕЋА о доношењу одлуке. ЈАВНОСТ никада НЕ може да се
искључи када се објављује ИЗРЕКА пресуде.
Које су последице повреде овог начела?
Исто као и када пресуду донесе судија који НИЈЕ учествовао у поступку, то исто важи и када је
ЈАВНОСТ НЕЗАКОНИТО ИСКЉУЧЕНА. Ове две последице се сматрају АПСОЛУТНО битним
повредама поступка.
Значи жалилац САМО треба да докаже да је јавност била незаконито искључена и необориво ће се
претпоставити да је пресуда НЕЗАКОНИТА, он неће морати да доказује узрочну везу између
пресуде и повреде начела јавности.

33
18. Претходно питање

Претходно питање је питање о постојању или непостојању једног субјективног права или правног
односа чије решење логички претходи решавању главног питања.
Претходно питање је увек:
1. Правно питање (постојање или непостојање једног субјективног права или правног односа) -
никада није чињенично.
2. Увек се поставља ин цонцрето у односу на главно питање, у претходно питање не спадају општа
правна питања.
3. Јавља се увек у диспозицији материјалноправне норме (правном основу) на коју се странка
позива у поступку, приликом тврдње да јој припада одредјена правна последица.
Претходно питање увек чини самосталну правну целину тако да о њему може да се решава као о
главном питању у некој другој парници.
У евроконтиненталним системима постоје три система решавања претходног питања у парници.
Први је тзв. систем потпуне везаности који важи у Француској. У овом систему о претходном
питању увек решава само онај државни орган у чију надлежност решење тог питања потпада.
Дакле, уколико је надлежан други орган, парница се прекида док се не реши претходно питање.
Такође, сваки државни орган је везан правноснажом одлуком другог државног органа.
Друго систем је у Немачкој где сваки државни орган решава самостално о претходном питању, али
то решење важи само за поступак у коме се оно постави. Суд није везан одлуком другог државног
органа који је у оквиру своје надлежности решио о претходном питању као о главном.
Код нас важи мешовити систем и у зависности од тога да ли је надлежни орган већ решио о
претходном питању као о главном у оквирима своје надлежности, зависи и како ће се поступити.
Када је у питању нерешено претходно питање:
1. Уколико о претходном питању није већ покренута парница или управни поступак, парнични суд
може сам да реши о њему.
2. Ако је парница већ почела да тече, односно ако је покренут управни поступак, суд може или сам
да реши претходно питање или да сачека правноснажну одлуку суда односно управног органа.
Суд при доношењу одлуке да ли ће сам да реши или да сачека се води разлозима целисходности и
економичности поступка. Ако је претходно питање сложено, прекинуће.
Питања која се тичу постојања/непостојања брака као и оспоравања материнства и очинства се
увек решавају као главна питања.
Парнични суд може да решава о постојању кривичног дела као о претходном питању. Изузетак
постоји једино када је кривични поступак раније обустављен због смрти окривљеног. Такође,
парнични поступак се може прекинути до доношења одлуке кривичног суда када се током
поступка јави основана сумња да се прехтодно питање тиче фалсификоване исправе која је
поднета у поступку или лажног исказа сведока или вештака које су дате на рочишту или
поднеском.

34
Када је о претходном питању већ правноснажно решено:
1. Правило је да одлуке других судова и других органа којима је решено о претходном питању као
о главном везују парнични суд;
2. Суд је везан правноснажним одлукама грађанског суда који је решио о претходном питању као о
главној ствари. Ако би суд поново решавао о претходном питању о ком је већ правноснажно
одлучено то би представљало битну повреду одредаба ЗПП-а и имало би за последицу ништавост
судске одлуке;
3. Ако би суд погрешно узео да је о претходном питању већ правноснажно решено, то би
представљало релативно битну повреду поступка;
4. Ако би одлука суда о претходном питању била укинута, то представља разлог за понављање
поступка;
5. Парнични суд није везан одлукама органа управе у којима је он решио о претходном питању као
о главном. Чак и ако суд одлучи да прекине поступак и сачека одлуку управног органа, он ни тада
није њоме везан, већ слободно цени резултате управног поступка у оквиру властитог доказног
поступка.
Одлука о претходном питању улази у образложење пресуде и нема дејство материјалне
правноснажности, па производи дејство само за конкретну парницу у којој је то питање решено.
Изузеци:
1) Када се о претходном питању одлучи у облику прејудицијелног захтева за утврдјење
2) У облику прејудицијалне противтужбе
Тада оно постаје обухваћено правном снагом пресуде.
1.Које својство мора да има да би било претходно?
1. Правно питање (постојање или непостојање једног субјективног права или правног односа) -
никада није чињеницно
2. Увек се поставља ин конкрето у односу на главно питање,у претходно питање не спадају општа
правна питања
3. Јавља се увек у диспозицији материјалноправне норме (правном основу) на коју се странка
позива у поступку, приликом тврдње да јој припада одредјена правна последица
2.Да ли је правно или чињењично?
Увек је правно питање,никад чињенично.
3.У који део пресуде улази одлука о претходном питању?
У образложење. Постоје два изузетка када улази у изреку (прејудицијелни захтев и инцидентална
противтужба)

35
4.Шта се дешава када се пред парнични суд постави претходно питање?
Може или сам да одлучи о њему или да прекине поступак и сачека да се донесе правноснажна
пресуда о претходном питању
5.Када не може да га реши суд?
Када се ради о утврђивању постојања или непостојања брака или о оспоравању
материнства/очинства. О томе се увек расправља као о главној ствари.
6.Који је код нас начин?
Мешовит.
7.Шта ако је већ решено?
Обавезује суд.
8.Шта ако није решено?
Може сам суд да реши или да сачека да се реши.
9.Шта треба да садржи да би се сматрао претходним питањем и какво је по правној природи?
По правној природи је правно питање (никада чињенично) и има дејство само у конкретној
парници.

19. Поступак за решавање спорног правног питања

Спорно правно питање није претходно правно питање, већ је то питање које се тиче тумачења
садржине и домашаја материјалноправне или процесноправне норме, квалификације једног
правног института. Значајно је за решавање предмета спора или више парница пред једностепеним
судовима. Захтев садржи кратак приказ утврђеног стања, разлоге и ставове странака.
Поступак иницира странка или првостепени суд еx оффицио. Када га иницира странка, суд
доставља захтев супротној страни и рок за њено изјашњење је 15 дана. Суд је дужан да застане са
поступком док ВКС не оконча решавање спорног правног питања.
Странке у поступку у коме се јавља исто спорно питање, немају право да поново траже његово
решавање у парници која је у току. Првостепени суд је везан правним ставом ВКС. Суд је дужан
да предмет достави ВКС који о њему решава у року од 60 дана.

36
20. Појам и врсте процесних претпоставки

Процесне претпоставке су чињенице (услови) који морају да се испуне да би суд уопште могао да
се упусти у одлучивање и да би могао да мериторно одлучи о предмету спора.
До парнице долази и када процесне претпоставке недостају, али се не може одлучити о предмету
спора. Ако суд утврди да нема процесних претпоставки, тужба се одбацује као недопуштена. Тек
када утврди да оне постоје, прелази се на одлучивање о основаности тужбеног захтева.
Процесне претпоставке нису регулисане у ЗПП-у спомињу се само на једном месту када закон
говори о процесним сметњама. Процесне сметње у смислу овог закона су процесне ситуације када
нека од процесних претпоставки недостаје.
Процесне претпоставке можемо класификовати на оне које се тичу:
1.СУДА
а) апосолутна надлежност тј могућност да се одређена оравна ствар решава пред судом у
парничном поступку
б) директна медјународна надлежност домаћег суда
ц) одсуство имунитета за туженог који је страни држављанин
д) стварна, функционална и месна надлежност суда којем је поднета тужба
е) непостојање арбитражног споразума или другог уговора којим странке поверавају решавање
спора изабраном суду

2.СТРАНАКА
а) постојање странака
б) страначка способност странака
ц) парнична способност (ако је нема онда постојање уредног законског заступања)
д) уредно заступање када је у питању заступник правног лица
е) постојање уредног пуномоћја
ф) постојање права на водјење спора

3.ТУЖБЕ
а) да је уредна (неуредна је ако садржи све што је потребно или је неразумљива)
б) да постоји правни интерес

37
4.ПРЕДМЕТА СПОРА
а) непостојање раније започете парнице између истих странака о истом предмету спора (забрана
двоструке литиспеденције)
б) непостојање правоснажне пресуде између истих странака о истој ствари
ц) постојање туживости субјективног права
Процесне претпоставке још могу бити:
1. Опште или посебне - опште важе у свакој парници посебне су услов за покретање посебних
парница(нпр. вредност спора за ревизију)
2. Позитивне или негативне - позитивне морају да постоје да би суд могао да се упусти у
расправљање и одлучивање, а негативне су оне чије је постојање сметња
3. Апсолутне или релативне - апсолутне су оне на које суд пази еx оффицио до правноснажног
окончања парнице, а релативне узима у обзир по приговору странке и то до одредјеног момента у
парници
4. Отклоњиве и неотклоњиве - неотклоњиве су недостатак апсолутне надлежности суда, права
на водјење спора, правни интерес за подизање тужбе… остале се могу отклонити.
Ако се ради о неотклоњивој процесној сметњи, тужба се одбацује као недопуштена. Ако постоје
недостаци који се могу отклонити, тужба се не одбацује, већ се поступак прекида.
Непостојање процесних претпоставки може имати за последицу апсолутно и релативно битне
повреде поступка.
Апсолутно битне повреде су оне повреде код којих законодавац необориво претпоставља да су
имале за последицу доношење незаконите и неправилне одлуке.
Ту спадају:
1) повреда правила о процесним претпоставкама (суд, странке, предмет спора);
2) повреда елементарних процесних начела;
3) повреда правила о одлучивању;
4) повреда правила о садржини пресуде.
Релативно битне повреде постоје када суд није применио неку процесну норму или је
неправилно применио, а то је могло да има утицаја на доношење законите и правилне пресуде.
Ако постоји спор о ниховом постојању/непостојању, одлучује се на припремном рочисту/главној
расправи. О њиховом (не)постојању, суд одлучује решењем на које посебна жалба није дозвољена.
Он може одлуку да одложи и да одлучи заједно са главном ствари.

38
За мериторно одлучивање је битно да процесне претпоставке постоје у моменту закључења главне
расправе. Изузеци од овог правила су:
а) за постојање директне медјународне надлежности домаћег суда- мора да постоји у моменту
почетка тока парнице, а касније може и да отпадне
б) за постојање месне надлежности- мора да постоји у моменту подношења тужбе суду
Ако постоје недостаци у погледу постојања странке, страначке и парничне способности, тужба се
не одбацује, већ се поступак прекида.
Ако је дошло до мериторне одлуке упркос процесним сметњама, та одлука је ништава и може се
побијати редовним и ванредним правним лековима. Ако су процесне сметње неотклоњиве, тужба
се одбацује у поступку по жалби на првостепену пресуду, а ако су отклоњиве тужба се не
одбацује, вец се првостепена пресуда само укида, а предмет враћа на поновно одлучивање.
Зашто се једне и друге тако зову?
Код апсолутних којих законодавац необориво претпоставља да су имале за последицу доношење
незаконите и неправилне одлуке, док је код релативних то је могло да има утицаја на доношење
законите и правилне пресуде.
Како поступа суд у случају постојања апсолутне повреде?
Пресуда је ништава,другостепени суд је дужан да укине пресуду.
Шта су апсолутне повреде, како се групишу, зашто се тако зову и шта суд ради када је био
погрешан састав суда?
Апсолутно битне повреде су оне повреде код којих законодавац необориво претпоставља да су
имале за последицу доношење незаконите и неправилне одлуке. На њих суд пази еx оффицио до
доношења правноснажне одлуке. Груписање-горе! Ако је био погрешан састав суда укида пресуду
односно пресуда је ништава.
Шта када је двострука литиспеденција?
Укида се пресуда због забране двоструке литиспеденције.
Разлика између апсолутних и релативних повреда?
Ако су процесне сметње неотклоњиве, тужба се одбацује у поступку по жалби на првостепену
пресуду, а ако су отклоњиве тужба се не одбацује, вец се првостепена пресуда само укида, а
предмет враћа на поновно одлучивање.
Под којим условима се могу истаћи релативне повреде?
Релативне повреде истичу странке и то до одређеног процесног момента.

39
21. Стварна надлежност судова

Стварна надлежност значи да се поступање судова расподељује према врсти спорне ствари.
Решавање спорова се расподељује измедју судова опште и судова посебне надлежности.
Судови опште надлежности суде све грађанскоправне спорове, осим ако закон предвиђа
надлежност привредног суда.
Надлежност привредних судова уређена је изричито Законом о уређењу судова. Надлежност се
заснива првенствено на субјективном критеријуму, а објективни критеријум је помоћни.
Надлежност привредног суда rationae personae може да се заснује на два начина:
1) Постојање само субјективног критеријума: својство странака у поступку (ако су у питању
домаћи или страни правни субјекти,надлежан је Привредни суд)
2) Комбинација субјективног и објективног критеријума: спорови између привредних
субјеката и других правних лица, али само ако спор настане у обављању делатности привредних
субјеката. Под другим правним лицима треба схватити банке, осигуравајућа друштва и правна
лица из ванпривредне сфере која могу узгредно обављати привредну делатност.
Ако се надлежност привредног суда заснује на један од ова два начина, тада се она шири и на
материјалне супарничаре странака, чак и када су они физичка лица.
Надлежност привредног суда обухвата и спорове који произилазе из вануговорне одговорности за
штету ако је она произашла ,,из међусобног привредног односа или је у посредној вези са њим".
Такође, надлежан је да суди спорове и о ауторском праву и праву индустријске својине, под
условом да су странке привредни субјекти. Исто важи и за спорове поводом извршења и
обезбедјења одлука трговинских судова.
Стварна надлежност основних судова
Основни суд је надлежан да суди у:
1) имовинскоправним споровима из члана 1 ЗПП-а, у којима није допуштена ревизија с обзиром на
вредност спора;
2) увек је надлежан да у првом степену одлучује у стамбеним споровима;
3) увек радноправни чији је предмет накнада штете коју радник претрпи на раду или у вези са
радом и све радноправне спорове;
4) надлежан је и за медјународноправну помоћ.

40
Стварна надлежност виших судова
Виши суд је надлежан да суди у:
1) имовинскоправним споровима из члана 1 ЗПП-а, у којима је допуштена ревизија с обзиром на
вредност спора;
2) увек је надлежан за ауторско право и право индустријске својине;
3) увек је надлежан код повреда и заштита права личности попут исправке информација у
средствима јавног информисања;
4) увек је надлежан за патернитетске и матернитетске спорове;
5) увек је надлежан за штрајк и колективне уговоре.
1. Шта је апсолутна судска надлежност?
Разграничење делатности између парничних судова и осталих државних судова.
2. Ако се тужба поднесе суду који није надлежан,а надлежан је нпр. управни суд,која одлука се
доноси?
Огласиће се ненадлежним, укинуће спроведене парничне радње и одбациће тужбу.
3. До ког тренутка суд пази на стварну надлежност?
Током целог поступка еx оффицио, отклоњива процесна сметња.
4. Последице стварне надлежности?
Стварно ненадлежни суд се оглашава ненадлежним и уступа предмет надлежном суду.
5. Како закон одређује стварну надлежност привредних судова?
Надлежност се заснива првенствено на субјективном критеријуму, а објективни критеријум је
помоћни
6. Ко може да буде све у првом степену?
Основни и виши суд.
7. Приговор стварне надлежности?
Суд у току целог поступка по службеној дужности пази на своју стварну надлежност.
Виши суд првог степена не може да се огласи стварно ненадлежним ни по службеној дужности ни
по приговору туженог после упуштања туженог у расправљање у правним стварима из
надлежности нижег суда првог степена исте врсте.
Ако се тужба не доставља туженом на одговор, тужени може да истакне приговор ненадлежности
најкасније пре почетка припремног рочишта, а ако се оно не одржава, пре отварања главне
расправе.

41
8.Који закон регулише стварну надлежност?
Закон о уређењу судова регулише надлежност Привредних судова, а ЗПП наводи да судови опште
надлежности суде све грађанскоправне спорове осим када закон изричито предвиђа надлежност
привредних судова
9.Ако сам Вас тужио Привредном суду, а надлежан је основни суд, шта се дешава?
Привредни суд ће се огласити ненадлежним и упутити тужбу надлежном суду.
10.Како се зове решење којим се суд оглашава ненадлежним?
Решење о ненадлежности.

22. Појам и врсте месне надлежности

Правилима о месној надлежности се одређује дужност стварно надлежног суда да поступа у

одредјеној правној ствари територијално.
Критеријуми за одређивање месне надлежности су:
1. Субјективни критеријум:веза коју странка има са територијом суда (користи се када су у
питању лица која уживају већи степен заштите- брачни, породични,патернитетски и слични
спорови)
2. Објективни критеријум: веза коју предмет спора има са територијом суда (користи се када су
у питању интереси правне сигурности)
Врсте месне надлежности
Месна надлежност се уређује законом (што је правило), а може се уредити и уговором или
судском одлуком. Разликујемо општу и посебну надлежност, а посебна може бити искључива,
елективна (алтернативна) и помоћна.
Општа надлежност: пред судом општег форума може се водити свака парница, осим када је то
законом изричито искључено. Она се заснива према томе где се налази:
1. Пребивалиште /седиште туженог. Где се налази пребивалиште односно седиште туженог
уређено је материјалноправним прописима (Законом о пребивалишту и боравишту грађана).
Претпоставља се да је седиште правног лица оно које је уписано у АПР-у.
2. Редовно (трајно) боравиште туженог- место где се налази центар његових животних интереса.
Да би се општа месна надлежност засновала на основу редовног боравишта, неопходно је да се
према околностима конкретног случаја може претпоставити да ће тужени убудуће ту имати
редовно боравиште (нпр. студент), не може се засновати ако ће га убрзо напустити.
3. Боравиште туженог ако он нема пребивалиште на територији РС или неке друге државе
(нпр.номади)

42
4. Последње пребивалиште туженог- ако живи у иностранству,а ту га је на службу или на рад
упутио државни орган или правно лице
За материјалне супарничаре (лица која се налазе у правној заједници у погледу предмета спора)
тужба може да се поднесе оном суду који је месно надлежан за једног од њих.
Посебна надлежност: може бити искључива, алтернативна (елективна) и помоћна. Пред посебне
форуме се могу изнети само законом одредјене парнице, одредјене према предмету спора.
Искључива месна надлежност: уклања могућност да се парница води пред другим судом.
Тужилац не може да поднесе тужбу суду општег форума, већ само оном што је искључиво
надлежан. ЗПП предвиђа искључиву надлежност за следеће спорове:
1. О непокретностима- искључиво је месно надлежан суд на чијем подручју се та непокретност
налази;
2. О вазухопловству и броду - суд на чијем се подручју води уписник у који је ваздухоплов или
брод уписан;
3. Из односа с војним јединицама и војним установама - суд на чијем се подручју налази
седиште команде војне јединице односно установе;
4. У извршном и стечајном поступку - суд на чијем се подручју налази суд који спроводи
стечајни односно извршни поступак или административно извршење;
5. Током оставинског поступка- за спорове између наследника и повериоца против наследника,
надлежан је оставински суд до окончања оставинског поступка.
Алтернативна (елективна) надлежност: тужилац бира да ли ће тужбу поднети форуму опште
или посебне надлежности. Овај избор чини у моменту подношења тужбе суду и надлежност се
тада окамењује.
Посебни елективни форуми важе за следеће спорове:
1. Брачни и породични спорови- утврђење постојања или непостојања брака, поништење или
развод брака, утврђивање или оспоравање материнства или очинства, законско издржавање (само
уговорно, не и законско);
2. Стварноправни спорови - сметање државине на покретној ствари (може и тамо где се
догодило сметање);
3. Спорови из уговорних односа- може и где у суду који је месно надл за продавца;
4. Спорови о накнади штете-може и тамо где је извршена штетна радња;
5. Спорови из радних односа- где се рад обавља или се обављао;
6. Имовинскоправни спорови- форум имовине је отворен само ако тужени нема пребивалиште,
боравиште или уобичајено боравиште;
7. Спорови за заштиту потрошача и повреду права личности - где потрошач има пребивалиште
односно боравиште.

43
Помоћна месна надлежност: када је јасно да постоји јурисдикција домаћег суда, али не може да
се примени ниједно правило о одредјењу месне надлежности, тада се користи помоћна надлежност
која се заснива према:
1. Боравишту туженог- када нема пребивалиште на територији РС;
2. Пребивалишту туженог- у споровима за законско издржавање или према месту налажења
имовина туженог;
3. Последњем заједничком пребивалишту супружника или пребивалишту тужиоца у брачним
споровима;
4. Пребивалишту или боравишту тужиоца у брачно-имовинским споровима у време подношења
тужбе;
5. Пребивалишту тужиоца у патернитетским/матернитетским споровима.
--------------------------------------------------------------------------------------------------
Пророгациони споразум је уговор странака којим се оне споразумевају око месне надлежности
суда. Спада у процесноправне уговоре. Њиме се фактички дерогира иначе месно надлежан суд и
успоставља надлежност суда према избору странака. Пророгациони споразум није могућ за
стварну и функционалну надлежност. Разликујемо изричит и прећутни пророгациони споразум.
Изричитим пророгационим споразумом странке уговарају месну надлежност одређеног суда
(,,надлежан је суд А") и он није допуштен када закон предвиђа постојање искључиве надлежности.
Пророгациони споразум је пуноважан када се испуне услови предвиђени процесноправним и
материјалноправним правилима (форма, предмет, мане воље).
У погледу услова под којима је пуноважан пророгациони споразум разликујемо:
а) Пророгациону клаузулу- инкорпорирана је у правни посао из којег би спор мога да настане.
Она има независну судбину од правног посла у који је инкорпорирана. За њену пуноважност је
неопходно да је одређен правни посао из ког могу да настану спорови (клаузула попут ,,за све
спорове који могу да настану из овог уговора надлежан је суд А"- генерална пророгациона
клаузула није допуштена!!)
б) Пророгациони споразум- закључује се након што је спор настао. Странке морају да одреде
спор који суд треба да решава и није довољно да је спор одредив већ је нужно да се одреди
предмет спора
Закључење је могуће док не наступи литиспенденција.
За обе врсте изричите пророгације неопходна је писмена форма и његово постојање може да се
доказује само у писменој форми. Закључење пророгационог споразума је могуће све док не
наступи литиспеденција.
До прећутне пророгације долази када тужени не истакне приговор месне надлежности суда којем
је тужилац поднео тужбу. Суд не пази на месну надлежност по службеној дужности, већ само по
приговору туженог и ако тужени не истакне приговор месне надлежности у одговорну на тужбу,
преклудиран је да то учини касније.

44
Ако се тужба не доставља туженом на одговор, онда приговор може да истакне најкасније на
припремном рочишту или пре него што се упусти у расправљање о главној ствари.
Прећутна пророгација, за разлику од изричите, моће да измени стварну надлежност судова у
једном случају- ако се тужба поднесе вишем суду, а не стварно надлежном нижем суду, тада је
правило да се виши суд огласи ненадлежним и предмет уступи стварно надлежном нижем суду.
Ово је могуће све док се не одржи припрамно рочиште (ако се не одржава припремно рочиште
онда док се тужени не упусти у расправљање на првом рочишту) у супротном се надлежност
окамењује.
1.Објасни елективну надлежност. Пример?
- Тужилац при подношењу тужбе бира да ли це тужбу поднети форуму опште или посебне
надлежности. Када нпр дете тужи за издржавање, може да буде надл. и суд где оно има
пребивалиште.
2.Који закон регулише месну надлежност?
-ЗПП

23. Функционална надлежност

Функционалном надлежношћу се регулише суђење по инстанцама у истој правној ствари. Када су

правила о стварној надлежности решила питање који суд у конкретној правној ствари одлучује у
првом степену, правила о функционалној надлежности одлучују који суд је надлежан у другом
степену, а који у поступку по правним лековима. Када је основни суд надлежан у првом степену, у
извршном и ванпарничном поступку, онда је у другом степену надлежан виши суд.
1. Када основни суд решава спорове, виши суд одлучује по жалби, али само у споровима мале
вредности;
2. Када је виши суд надлежан у првом степену, у другом је надлежан Апелациони суд;
3. Апелациони суд одлучује по жалбама на пресуде основних и виших судова;
4. Када је привредни суд надлежан у првом степену, у другом је надлежан Привредни апелациони
суд;
5. У поступцима по ревизији и захтеву за преиспитивање пресуде одлучује увек ВКС.

45
24. Атракција надлежности

Када дође до атракције надлежности, надлежност суда у одређеној правној ствари се заснива на
повезаности правне ствари са неким другим поступком (парнични, ванпарнични,
извршни,стечајни) који се води пред тим судом или на његовом подручју. Разлог заснивања овакве
надлежности је процесна економија.
Врсте привлачења надлежности- Привлачење надлежности почива на закону и може да буде
потпуно и непотпуно. Потпуно привлачење подразумева да постојање једног поступка има за
последицу промену у стварној и месној надлежности у повезаној парници. Код непотпуног
привлачења повезаност парнице са неким другим поступком доводи само до промене месне, не и
стварне надлежности. Такође, атракција може да буде слабија и јача. Јача постоји када нижи
судови привлаче предмете виших, а слабија када виши судови привлаче предмете нижих.
До атракције увек долази када се води извршни или стечајни поступак. Тада те спорове решава
стечајни или извршни суд. Важни случајеви атракције су код следећих спорова:
Привлачење надлежности у спору по тужби главног мешања- тужбу главног мешања подноси
треће лице против странака у току њихове парнице, при чему у тужби тражи за себе право о коме
тече првобитна парница. У овом случају привлачење надлежности потпуно јер суд који води
првобитну парницу постаје надлежан и за ову тужбу.
Привлачење надлежности у спору по противтужби- Противтужба је тужба коју тужени подноси
против тужиоца у току исте парнице. Атракија надлежности је непотпуна јер суд може да одлучује
о противтужби само ако је стварно надлежан да поступа у парници по противтужби.
Привлачење надлежности код објективног спајања тужбених захтева- тужилац против истог
туженог може да истакне више тужбених захтева, а до спајања долази само када је за сваки захтев
предвидјена иста врста поступка и када је исти суд стварно надлежан за њих. Атракција је
непотпуна.

46
25. Делегација и ординација надлежности

Месну надлежност може да одреди и сам суд. Он то може да учини делегацијом или ординацијом
надлежности.
До делегације долази када иначе месно надлежан суд не може фактички да поступа у конкретној
правној ствари или није целисходно да у њој поступа. Дакле, овде се надлежност преноси са иначе
месно надлежног суда на други суд. Делегацију надлежности врши непосредно виши суд
(апелациони судови за ниже судове или Привредни Апелациони суд за привредне судове). Против
решења о делегацији жалба није дозвољена.
Сходно разлозима за делегацију,она може бити:
а) Нужна- онда када иначе месно надлежни суд услед изузећа или искључења судије или из
других разлога не може да поступа. Када наступе ове околности првостепени суд обавештава о
томе непосредно виши суд који решењем одређује да у датој правној ствари поступа други стварно
надлежан суд са његовог подручја.
б) Сврсисходна- она почива на разлозима целисходности. Када је очигледно да ће се пред другим
месно надлежним судом је лакше спровести поступак или када постоје други разлози, судови
надлежни за делегацију могу било на предлог странке или иначе надлежног суда да донесу
решење да у конкретном предмету поступа други стварно надлежан суд.
Поступак:
Поступак за делегацију надлежности покреће сам суд и то захтевом који упућује највишем суду
исте врсте. Захтев се не доставља странкама на изјашњење. О захтеву одлучује највиши суд у
Републици исте врсте, у већу.
Предлог за делегацију могу да пондесу и странке поступајућем суду- предлог могу да поднесу до
окочања припремног рочишта за главну расправу, а након тога подношење предлога је могуће
само ако је странка са закашњењем сазнала за разлоге који оправдавају делегацију или су ти
разлози настали након окончања припремног рочишта за главну расправу. Предлог се доставља
другој страни на изјашњење (рок 3 дана) и о њему одлучује првостепени суд решењем.
Председник већа поступајућег суда одбацује предлог странака када:
а) је странке већ једанпут поднела исти предлог
б) предлог није образлозен
ц) је пределог неблаговремен
д) се делегација захтева из разлога који се односе на искључење или изузеће судије.
Решење се доноси у року од 8 дана. Против решења о одбацивању предлога није допуштена
жалба.

47
Ординацију надлежности врши Врховни Касациони суд и то када је сигурно да постоји директна
медјународна надлежност судова у Србији, али из околности случја не може да се утврди који би
суд био месно надлежан. Тада ВКС, сам или на предлог странке, одредјује месну надлежност суда.

1.У којим споровима постоји одступање од начела диспозиције?

-У брачним, породичним, патернитетским и матернитетским споровима где важи начело
официозности.
2.Када суд није дужан да изведе све доказе које су странке предложиле?
-Ако би такво располагање било противно принудним прописима, јавном поретку, моралу, добрим
обичајима
3.Који судови постоје?
- Судови опште и посебне надлежности.
4.Која врста надлежности се мења делегацијом?
-Месна надлежност суда.

26. Сукоб надлежности

Сукоб надлежности постоји када разна тела која одлучују о правима и обавезама грађанскоправног
карактера за себе присвајају или од себе одбијају да одлучују у конкретној правној ствари. Сукоб
надлежности може бити позитиван и негативан.
Сукобе о апсолутној надлежности решава Уставни суд РС. Суд који сматра да није надлежан се
оглашава ненадлежним и доноси решење. По правноснажности тог решења, доставља предмет
оном суду за који он сматра да је надлежан. Суд коме је предмет уступљен може такође да сматра
да је ненадлежан. Тада је реч о негативном сукобу. Позитиван сукоб није могућ због забране
двоструке литиспеденције.
Када суд коме је достављен предмет такође сматра да је ненадлежан, покреће се поступак за
решавање сукоба надлежности тако што суд коме је предмет уступљен доставља предмет суду
који је надлежан да реши сукоб надлежности.
Правило је да сукоб надлежности судова исте врсте решава заједнички непосредно виши суд. Тако
Апелациони суд и Привредни Апелациони суд решавају сукобе између нижих судова са свог
подручја. Остале сукобе надлежности решава ВКС.
Поступак се покреће суд коме је предмет уступљен тако што га прослеђује суду који је надлежан
да реши сукоб надлежности. Док се сукоб не реши суд коме је предмет уступљен је дужан да
предузима радње у поступку које не трпе одлагање. Поступак о сукобу надлежности се окончава
решењем против ког није дозвољена жалба.

48
27. Вредност предмета спора

Вредност предмета спора је вредност захтева који тужилац истиче у тужби, изражен у новцу. Он је
обавезан састојак тужбе, и уколико он недостаје, тужба се одбацује као неуредна.
Од вредности предмета спора зависи:
а) Састав првостепеног суда;
б) Допуштеност ревизије - није допуштена ако вреност не прелази износ од 40 000е/ 100 000е;
ц) Врста поступка - правила о парници у споровима мале вредности се примењују када је вредност
до 3000е;
д) Висина судских такси;
е) Висина адвокатског хонорара.
Опште правило за одређивање вредности спора- Висина утуженог новчаног потраживања чини
вредност предмета спора. У осталим случајевима, вредност спора чини вредност главног захтева
коју одредјује сам тужилац, а при том се споредна тражења (камата, уговорна казна и сл) не
урачунавају. Одређење вредности спора које је у тужби учинио тужилац је обавезујуће како за
суд тако и за противну странку. Корекције може да учини суд само у изузетним случајевима.
Када тужилац подноси тужбу за утврђење и у њој захтева утврђење права својине или других
стварних права на непокретностима, вредност предмета спора се одређује према тржишној
вредности непокретности или њеног дела. Исто важи и када се предмет спора односи на утврђење
ништавости, поништај или раскид уговора чији је предмет непокретност. За одредјење вредности
предмета спора меродаван је моменат у коме је тужилац поднео тужбу.
Посебна правила:
1. Будућа давања која се понављају- када се тужбени захтев односи ан будућа сукцесивна
давања (нпр. законско издржавање), вредност предмета спора се рачуна као збир свих будућих
давања. Ако обавеза на будућа давања траје дуже од 5 година,као вредност се узима збир давања
за период од 5 година.
2. Кумулација тужбених захтева- ако је више захтева истакнуто у једној тужби против једног
туженог, вредност предмета спора се одређује на два начина. Прво, ако сви захтеви проистичу из
истог чињеничног стања и правног основа тада се вредност захтева сабира. Ако захтеви не
почивају на истом чињеничном стању и правном основу, вредност предмета спора се одредјује за
сваки захтев понаособ. У случају да су у једној тужби алтернативно истакнута два захтева, узима
се вредност мањег, али ово не важи када су алтернативно истакнути захтев у новцу и неновчана
чинидба.
3. Спорови о постојању закупних односа- када је предмет спора постојање закупног односа,
вредност предмета спора једнака је висини једногодишње закупнине, а ако је на краће време, онда
се за вредност предмета спора узима висина укупне закупнине

49
4. Спорови по захтеву за давање обезбедјења- ако предмет залоге има већу вредност од износа
потраживања које треба обезбедити, вредност предмета спора ће бити једнака износу
потраживања, у супротном ће то бити вредност заложене ствари.
Ако је тужилац сувише високо означио вредност предмета спора, тужени мозе у одговору на
тужбу да приговори и поднесе доказе до почетка главне расправе. Суд мора да накасније на
припремном рочишту (ако није одржано онда на главној расправи) да провери вредност спора.

28. Састав суда

Устав РС превиђа начело зборног суђења. Правило је да суд суди у већу, а изузеци могу да се
предвиде само законом. Правила о саставу суда уређују персонални састав судећег тела у
појединим фазама парнице. Одређује се да ли суд суди у већу и ако суди у већу какав је његов
састав. Правило је да у парничном поступку суди веће или судија појединац. Да ли се суди у већу
или инокосно, зависи првенствено од стадијума поступка и врсте спорне ствари.
Састав првостепеног суда; У првом степену суди веће,осим ако је законом изричито прописано
да суди судија појединац.То ће готово увек бити случај. Судија појединац увек суди у првом
степену:
1. У свим имовинскоправним споровима;
2. У свим стамбеним споровима;
3. У дрзавинским парницама;
4. У споровима о ауторским и сродним правима;
5. У споровима из права индустријске својине;
6. У споровима због дискриминације и повреде права личности;
7. У потрошачким споровима;
8. У споровима поводом колективних уговора и штрајка;
9. У споровима који се тичу правне помоћи.
Првостепени суд суди у већу само породичне спорове. У овим споровима судије ( и судије
поротници) морају да имају посебна знања из области права детета. Веће чине судија и двоје
судија поротника. Судија је председник већа.
Састав другостепеног суда: увек суди у већу које чине три судије. Исто важи и за суд који
одлучује о сукобу надлежности и када суд суди у породичним стварима. Овде исто важи правило
да у породичним стварима судије морају да имају посебна знања из области права детета.
Састав ВКС: одлучује у већу састављеном од петоро судија када суди о дозвољености и
основаности ревизије или о захтеву за преиспитивање пресуде нижег суда. О захтеву за
понављање поступка или када решава сукоб надлежности суди у већу састављеном од троје
судија.

50
Првостепени суд ex officio одмах по пријему тужбе цени да ли ће у конкретном случају поступати
веће или судија појединац. Одлуку доноси на основу чињеница које су наведене у тужби. Суд пази
на свој састав еx оффицио током целог поступка.
Ако суд започне поступак пред већем, а требало је да суди судија појединац, ради се о отклоњивој
процесној сметњи. Суд ће донети решење којим ће утврдити да се ради о спору о ком треба да
суди судија појединац. По правноснажности тог решења поступак се наставља пред судијом
појединцем. Међутим, веће може и да одлучи да предмет не уступи судији појединцу већ да оно
само спроведе поступак. Ова одлука биће целисходна ако је суђење у одмаклој фази поступка.
Против одлуке већа није допуштена жалба. Ако је суђење отпочело пред судијом појединцем, а
предвиђено је да суд суди у већу, судија појединац је обавезан да донесе решење којим предвиђа
да ће се поступак наставити пред надлежним већем истог суда. Против овог решења жалба није
дозвољена.
Повреда правила о саставу суда представљају апсолутно битну повреду правила парничног
поступка на које суд пази по службеној дужности. Пресуда донета у погрешном саставу се може
побијати жалбом и ванредним правним лековима. Ово правило не важи када је уместо судије
појединца судило веће.

29. Искључење и изузеће судије

У нашим нормама независност судства гарантује Устав. Непристрасност у суђењу гарантује

установа искључења и изузећа судије- када год се јаве околности које указују да суђење неће бити
непристрасно поступајући судија може да буде искључен односно изузет са суђења.
ЗПП разликује искључење од изузећа судије. До искључења долази када постоји један од разлога
који закон таксативно наводи и за те разлоге посоји необорива претпоставка да суђење неће бити
непристрасно. Код изузећа се ради о томе да ин цонцрето постоје околности које не дају гаранције
за постојање непристрасног суђења. Разлози се односе на сваког члана већа понаособ и односе се
на однос судије са странкама, њиховим законским заступницима, пуномоћницима, умешачима и
другим лицима на које се простиру субјективне границе правноснажности пресуде.
Разлози за искључење:
1. Нико не може да буде судија у сопственој ствари;
2. Постојање сродства;
3. Инкомпатибилност функције;
4. Сам је странка.
Ако му је странка или њен законски заступник;
1. Сродник по крви у правој линији
2. Побочни сродник до 4. степена
3. Супружник или ванбрачни партнер

51
4. Сродник по тазбини до 2.степена
У истом предмету је саслушан као сведок или вештак: ово се односи и на судију у другостепеном
поступку и у поступку по правним лековима.
Са странком у односу саовлашћеника, саобвезника или регресног обвезника.
Члан или акционар правног лица са више од 3% учешћа у укупном капиталу, ако је једна странка
у спору његов поверилац или дужник у истом предмету суделовао у поступку
медијације,учествовао у закључењу судског поравнања или је раније странку заступао као адвокат.
Ако између странака и судије тече парница
Ако је старалац, усвојеник или усвојилац странке/зак заступника/пуномоћника или постоји
заједничко домаћинство
Донео је одлуку у стечајном поступку због које је дошло до спора.
Разлози за изузеће:
1. Блискост судије са странкама/ зак. заступницима/ умешачем однос према предмету спора однос
према пуномоћницима.
2. Даљи степен сродства, сукоб интереса,пријатељство или непријатељство изражен став судије,
лоше вођење поступка љубавни однос,пријатељство или непријатељство,нетрпељивост.
Иницијатива- иницијатива може да потекне од самог судије или од странке. Судија је дужан да се
сам искључи ако за то постоје разлози и чим сазна да постоји неки од разлога за искључење мора
да прекине сваки рад на предмету и о томе обавести председника суда. По правилу до искључења
судије треба да дође еx леге, зато и решење које доноси Председик суда има декларативно дејство.
Судија може да преузме само оне парничне радње које не трпе одлагање.
Захтев странке за изузећем односно искључењем не може да буде паушалан. Странка мора да у
захтеву наведе законски разлог на који се позива и да образложи постојање чињеница на којима
заснива свој захтев као и околности из којих је видљиво да јхе захтев поднет благовремено.
Странка је дужна да захтев истакне чим сазна за постојање разлога, а иначе захтев може да се
поднесе до окончања расправљања пред првостепеним судом, а ако није било расправљања онда
до доношења одлуке.
Такође, захтев може да се изнесе и у инстанционом поступку и захтев за искључење судије који
одлучује о правном леку може да се поднесе накасније до доношења одлуке о правном леку.
Супротно томе ако се тражи изузеће судије у инстанционом постпку оно је благовремено ако је
поднето у року од 154 дана од пријема списа у суд вишег степена.
Изузетно, ако се води расправа пред другостепеним судом онда се захтев може поднети до
закључења те расправе. Ако захтев за изузеће није благовремен онда је странка у даљем току
поступка преклудирана да се позива на разлоге за изузеће на које је могла да се позива у
првостепеном поступку. Преклузија важи само за изузеће судије јер на разлоге за искључење суд
пази ex officio током целог трајања поступка.

52
Захтев за изузеће и искључење је недопуштен:
1. Када се тражи паушалноизузеће свих судија неког суда;
2. Када није образложен разлог за изузеће;
3. Ако је о захтеву већ одлучено;
4. Ако се захтева изузеће судије који не поступа у том предмету;
5. Ако се захтева изузеће председника суда који не поступа у том предмету.
Ако је странка поднела недопуштен или непотпун захтев, Председник већа га одбацује без
одлагања, без обзира на то да ли је захтев поднет на рочишту или у форми поднеска. Када нема
разлога за одбацивање захтева, Председник суда узима изјаву од судије чије се искључење или
изузеће тражи у којој се судија изјашњава на околности наведене у захтеву, а затим се одлучује о
захтеву. О захтеву одлучује председник непосредно вишег суда, а о захтеву који се односи на
председника ВКС се одлучује на општој седници ВКС.
Рок за доношење одлуке је 3 дана односно 15 дана ако се одлучује о захеву за искључење или
изузеће председника суда или председника ВКС. Захтев се усваја ако су разлози на које се позива
странка вероватни и довољни да створе сумњу у непристрасно суђење. Ако председник усвоји
захтев, жалба није допуштена. И обрнуто, ако захтев одбије као неоснован није допуштена
посебна жалба.
Судија на чијој страни су се стекли разлизи за искључење дужан је да одмах прекине рад на
предмету, а када постоје разлози за његово изузеће застаје са поступком, обавештава председника
суда који одлучује о изузећу и тада може да предузима само оне радње које не трпе одлагање. Ако
захтев за искључење буде усвојен, суд укида све парничне радње које је преузео искључени
судија. С друге стране, ако је усвојен захтев за изузеће суд укида само оне парничне радње које је
преузео изузети судија од момента када је поднет захтев за његово изузеће. Уз то, странке могу да
се сагласе да се те парничне радње не укидају.
Повреда правила има за последицу да судска одлука буде апсолутно ништава. На те повреде
странка може да се позива у жалби на пресуду као и у ревизији против пресуде и предлогу за
понављање поступка. Исто важи и за жалбу против решења односно ревизију против решења.

53
30. Странке у парничном поступку

С обзиром на статус и циљ учешћа, парнични субјекти се могу поделити на главне и помоћне.
Главни парнични субјекти: имају такав статус који им омогућава да предузимају парничне
радње. Оне то чине са циљем да заснију, развијају и окончају парнични поступак. У главне
парничне субјекте спадају странке, суд, заступници странака, јавни тужилац и умешач.
Разликујемо примарне и секундарне главне парничне субјекте. Без примарних парничних
субјеката не може да постоји парница и ту спадају странке и суд. Учешће секундарних субјеката је
факултативно, али радње које они предузимају такође имају својство парничних радњи. То су
заступници странака и умешачи.
Помоћни парнични субјекти: учествују у парници,али не предузимају парничне радње. То су
сведоци и вештаци.
Парничне странке: то су тужилац и тужени. Тужилац је лице које је поднело тужбу суду тј. оно
лице које захтева од суда да му пружи правну заштиту у парничном поступку. Тужени је лице
према ком се тражи заштита. Појам странке је процесноправног карактера јер лице стиче својство
странке самим подношењем тужбе, односно тиме што је тужен. Материјалноправни однос између
странака је релевантан за доношење судске одлуке, а не за њхово својство странке. Данас се у
процесном праву проблем материјалнопранвог овлашћења и обавезе третира као проблем стварне
легитимације странака. Суд одбија тужбени захтев мериторном пресудом када утврди да тужилац
није титулар субјективног права или овлашћења односно када утврди да тужени према тужиоцу
нема никакву обавезу грађанскоправног карактера.
Странке по дужности: Државни органи или друга лица којима је закон поверио овлашћење да
воде парницу о туђем праву или обавези. То су јавни тужилац, орган старатељства, стечајни
управник и привремени старалац заоставштине. Положај ових лица зависи од овлашћења
превиђених законским прописима. Постоје различита теоријска решења:
1. Јавни тужилац има положај странке по дужности када покреће парницу за поништај апсолутно
ништавог правног посла, брака или признања очинства, зато што подноси тужбу у јавном интересу
као државни орган. Исто важи и за орган стратељства.
2. Стечајни управник је у ЗоС одређен као орган стечајног поступка и има генерално статус
законског заступника стечајног дужника. Зато он може имати положај и странке по дужности и
заступника. У парницама чији предмет су правни послови стечајног дужника стечајни управник је
његов законски заступник
3. Старалац заоставштине се сматра законским заступником наследника ако је њихово
пребивалиште непознато. Ако се уопште не зна да ли наследници постоје онда је он странка по
дужности и трошкове и награду за његов рад прима орган старатељства.
Према теорији дужности јавни тужилац, стечајни управник и орган старатељства јесу странке по
дужности јер наступају у парници на основу наредбе закона и споре се о туђем праву. По теорији
заступања такви органи немају својство странке у парници већ само законског заступника. Једна
од варијанти ове теорије је и органска теорија према којој старалац заоставштине и стечајни
управник имају положај органа имовинске масе у чије име и за чији рачун учествују у парници.

54
Стицање својства и идентитет парничне странке: тужилац и тужени стичу ова својства
моментом подношења тужбе суду од стране тужиоца. Важно је нагласити да је релевантан
моменат подношења тужбе суду јер до тренутка достављања тужбе туженом могу да се јаве
тешкоће које се тичу немогућности утврђивања тачног идентитета туженог. Проблем утврђења
идентитета странака односно туженог се јавља када су странке нејасно или непрецизно одређене
или ако се тужба достави погрешном лицу.
Да би се стекло својство странке морају да се испуне следећи услови:
1. Странка мора да постоји - тужба против непостојећев физичког или правног лица није
допуштена. Да би правни субјект постао странка он мора да постоји у моменту када је тужба
поднета суду
2. Странка мора да буде позната- тужба против непознатог лица је недопуштена
3. Странка мора да буде одређена: тужилац одређује странке у тужби (име, занимање,
пребивалиште/ пословно име и седиште)
Правило је да није странка оно лице које је означено у рубруму тужбе већ оно лице коме такав
процесни положај припада из тумачења навода и захтева из тужбе,али и прилога уз тужбу. До
неслагања између стварне воље тужиоца и идентитета лица наведеног у рубруму тужбе долази
због:
1. Непрецизног означења странака;
2. Омашке у одређењу туженог;
3. Пропуста у достављању;
4. Заблуде тужиоца у погледу идентитета туженог.
Када је странка непрецизно означена (Гаспромет д.о.о. уместо Гасстрој д.о.о.) суд ће вратити
тужбу тужиоцу ради исправке или допуне. Суд може у свакој фази поступка све до доношења
пресуде да захтева да се отклоне недостаци у вези са прецизним одређењем идентитета странака.
Исправке у одређењу идентитета странака не смеју да буду такве да се након заснивања парнице
(литиспеденције) мења идентитет странака.
Када је идентитет туженог у рубруму омашком одређен (нпр тужи лице А уместо лица Б) али се из
петита тужбе (тужбеног предлога) види да је тужилац хтео да одреди лице Б као туженог онда је
могуће да се ова омашка отклони у свакој фази поступка, па и у поступку по правним лековима.
Исправка идентитета не може да има за последицу да се тиме уклони недостатак стварне
легитимације након што је парница почела да теча и да на место туженог у парницу ступи други
правни субјект. Идентитет мора да буде исти у моменту подношења тужбе и након исправке.
Када се тужба достави лицу према ком тужилац не захтева никакву правну заштиту,лице коме је
тужба достављена постаје странка у поступку. Оно мора да одговори на тужбу и истакне приговор
недостатка пасивне легитимације иначе ризикује да се против њега донесе пресуда због
пропуштања коју може да побија правним лековима. Ако се тужба достави лицу које према
садржини тужбе ни у најекстензивнијем тумачењу не може да буде странка, оно ни не постаје
странка и није дужно да предузима никакве процесне радње нити ће због пропуштања трпети
последице.

55
Ако је тужилац у заблуди означио погрешно лице (сматра да му је штету починило лице А, а
заправо је лице Б) и тужба буде достављена том лицу, оно постаје странка у поступку. У овом
случају суд ће одбити тужбени захтев према лицу А као неоснован.
Странка може да буде само онај субјект који постоји у моменту подношења тужбе суду. Ако
странка или њен пуномоћник премине, наследници не могу да иницирају покретање поступка
после оставиочеве смрти нити да отклоне недостатак већ поднете тужбе- суд ће такву тужбу
одбацити решењем.
Накнадно стицање својства странке: назива се процесном сукцесијом и до ње долази када у
парницу на место иницијалне странке ступа нова и прима парницу у оном стрању у којој се она
налази. Дакле, парница не почиње да тече изнова. Треба је разликовати од учешћа трећих лица у
парници која имају својство странке (нпр. умешачи).
Разликује се:
1.Процесна сукцесија која наступа као последица универзалне или сингуларне грађанскоправне
сукцесије- универзална грађанскоправна сукцесија повлачи за собом процесну сукцесију еx леге;
до аутоматске сукцесије не долази услед смрти странке или престанка правног лица, тада се
поступак прекида, не настављају га наследници
Сингуларна сукцесија не повлачи за собом ex lege и процесну сукцесију, већ је правило да у овој
ситуацији може доћи само до вољне сукцесије. Захтева се сагласност јер лице које ступа у парницу
мора да је прими у стању у коме се она налази и не може да понови или измени парничне радње
које је већ предузео њен претходник. До процесне сукцесије долази када сингуларни сукцесор
ступи у парницу на место свог правног претходника као и у случају када тужилац изврши
субјективно преиначење тужбе тј када уместо првобитно туженог тужи друго лице (захтева се
сагласност лица које треба да ступи у парницу као и туженог ако се упустио у расправљање). Исто
се захтева и ако се мења идентитет тужиоца. До сукцесије може да дође и у случају именовања
претходника, када у парницу на место туженог ступи лице у чије име тужени држи неку ствар, као
и када умешач ступи у процесни положај странке којој се придружио у парници.
2.Сукцесија која наступа на основу закона.
3.Вољна процесна сукцесија: Подразумева сагласност иницијалних странака и сагласност трећег
лица које ступа у парницу уместо иницијалне странке.
Од случајева процесне сукцесије треба строго разликовати случајеве у којима је тужилац у
заблуди поднео тужбу против погрешног лица. Тада тужилац мора да повуче тужну и поднесе
нову против правог лица или ће суд одбити његов тужбени захтев као неоснован. У обе ситуације
тужилац је дужан да сноси трошкове поступка.
*Универзална сукцесија- целокупна правна ситуација једног лица прелази на сукцесора (обухвата
све правне односе претходника) нпр. наслеђивање
*Сингуларна сукцесија- кад једно лице ступи у део преносивих права или обавеза другог лица
Престанак својства парничне странке- својство парничне странке траје до окончања парнице.
Својство странке престаје смрћу физичког лица, односно губитком статуса правног лица. Под
губитком статуса се не подразумева његов прелазак у неактивни статус.

56
31. Страначка способност

Страначка способност одређује која лица могу да буду тужилац и тужени у парници. Правило је да
странка може да буде свако физичко или правно лице тј. свако ко има правну способност има и
страначку способност јер титулар субјективног права је уједно и титулар овлашћења да захтева
заштиту свог повређеног или угроженог субјективног права од суда.
С обзиром да је страначка способност процесна страна правне способности она значи да у парници
субјект права може да буде носилац процесних овлашћења и процесних терета. Ово не значи да је
сам субјект дужан да парницу води сам у своје име. Страначка способност је шире призната од
правне способности јер може да се призна и организацијама, удружењима и државним органима
која нису субјект права.
Страначка способност физичких лица: физичко лице стиче страначку способност рођењем, а
губи смрћу. Страначка способност се признаје и зачетом, а нерођеном детету (насцитурусу). Ако
се дете не роди живо тужба се одбацује а праничне радње су без дејства јер недостаје странка у
поступку. Ако је већ донета пресуда, она је непостојећа. Страначка способност странаца се даје по
њиховом lex nationalis-u у моменту подношења тужбе. Ако страно право не би признало страначку
способност, примену таквог права би требало отклонити позивањем на повреду домаћег јавног
поретка.
Страначка способност правних лица: сваком правном лицу је призната неограничена страначка
способност. Страначка способност страних правних лица се цени по праву државе у коју су
инкорпорисана. Међутим lex societas одређује да ли субјект права може да буде странка, а lex fori
одређује домашај страначке способности. Суд у РС би могао да призна страначку способност и
оним ентитетима који немају својство субјекта права по lex nationalis-u, али испуњавају услове за
страначку способност у ЗПП-у.
Страначка способност органа и удруживања која немају правни субјективититет: Може им
се признати својство странке и то посебним законом (такав је случај са јавним тужиоцем или
органом старатељства када је у парници странка по дужности) или суд може сам да призна
својство странке облицима удруживања која немају статус правног лица. Суд признаје својство
странке када нађе да они с обзиром на предмет спора испуњавају битне услове за стицање
страначке способности, а нарочито ако располажу средствима на којима се може спровести
извршење. Страначка способност се признаје спортском друштву, царинарници, ловној јединици у
саставу ловачког друштва... Самостална занатска радња нема страначку способност тако да је у
парници странка њен власник. Имовина без субјекта попут стечајне масе или заоставштина без
наследника није субјект права и њој се не признаје страначка способност. Признавање страначке
способности ентитетима који немају својство правног лица производи правно дејство само у
текућој парници. Против решења којим се признаје својство странке није дозвољена жалба.
Значај страначке способности: страначка способност је процесна претпоставка и то
претпоставка не само за мериторно одлучивање него и за пуноважност сваке парничне радње. Суд
еx оффицио у току целог поступка пази да ли странке имају страначку способност и ако утврди да
је нека од странака нема одбацује тужбу. Меродаван је моменат закључења главне расправе. Ако
се спори да ли странка има страначку способност или нема, у сумњи се сматра да је има.

57
Недостатак страначке способности може бити отклоњив и неотклоњив. Отклоњив је када се
проблем своди на утврђење идентитета странака и када идентитет може да се утврди исправкама
или допунама тужбе. Нпр. ако тужилац као туженог означи Министарство финансија суд ће га
поучити да исправи поднесак и да као туженог означи РС. Суд може да одреди рок за уклањање
недостатака и против решења којим се предвиђају мере за отклањање недостатака страначке
способности није дозвољена жалба. Налог тужоцу да уреди тужбу суд може дати и усмено на
записник. Док се не отклоне недостаци суд и странке могу да предузимају само оне радње које не
трпе одлагање.
Када се недостатак страначке способности не може отклонити суд доноси решење којим укида
спроведене радње у поступку и одбацује тужбу. Ако губитак страначке способности настане у
току поступка, он се прекида, а ако странка стекне способност у току поступка спроведене радње
се конвалидирају.
Уколико је донета пресуда и упркос недостатку страначке способности та пресуда је ништава и
побија се редовним и ванредним правним лековима. Ако је пресуда донета у корист или против
странке која не постоји тада је непостојећа.

32. Парнична способност

Парнична способност је способност парничне странке да било сама било путем пуномоћника
пуноважно предузима процесне радње у парници. Она представља пандан пословној способности
и правило је да су сва потпуно пословно способна лица уједно и парнично способна.
Разлика између пословне и парничне способности је у томе што лице може да буде и делимично
пословно способно, док парнична способност може да буде само потпуна. Странка је или
парнично способна или парнично неспособна. Поред тога, парнична способност за разлику од
пословне не може да буде условљена. У материјалном праву делимично пословно способна лица
могу да предузимају правне послове ако за то имају сагласност законског заступника, а та
могућност не постоји када су у питању парничне радње- или их може да преузима самостално или
не може уопште.
Парнична способност пословно способних лица: Потпуно пословно способна лица су и
парнично способна. Онај ко је способан да самостално врши правне радње и закључује правне
послове, може самостално и да предузима парничне радње. У нашем праву то су пунолетна лица и
физичка лица која су потпуну пословну способност стекла на основу дозволе суда.
Парнично неспособна лица су:
1. Лица потпуно лишена пословне способности;
2. Малолетна лица испод 14 година старости.
Ова лица не могу да предузимају пуноважно парничне радње и њих заступа законски заступник.
Парнична способност ограничено пословно способних лица: она су парнично способна у
границама своје пословне способности. Ограничено пословно способна лица су она која су
делимично лишена пословне способности.

58
У решењу ванпарничног суда се одређује коју врсту правних послова то лице може самостално да
предузме- када се предмет спора тиче правног посла који је лице само преузело онда је оно у тој
парници парнично способно.
Парнична способност малолетника: малолетници су парнично способни у границама признате
пословне способности. Нпр. малолетник од 15 година може да закључи уговор о раду и самим тим
може и да поведе парницу која се тиче тог уговора.
За оцену парничне способности држављанина РС примењују се општи принципи МПП-а.
Парнична способност физичких лица се цени према праву државе које су они држављани, а ако
физичко лице није парнично способно по леx натионалису, али јесте по леx фори онда се његова
способност утврђује по lex fori. На правна лица се примењује правило lex societas које важи за
утврђење њихове страначке способности. Страни држављанин који није парнично способан по
закону државе чији је држављанин, а парнично је способан по домаћем закону, може сам да
предузима радње у поступку. Законски заступник може да предузима радње у поступку само док
страни држављанин не изјави да сам преузима вођење парнице.
Парнична способност правних лица: такође су парнично способна. У њихово име у парничном
поступку радње предузимају законски заступници правног лица. Законски заступник правног лица
је лице које је уписано у регистар привредних друштава (АПР) или у регистар удружења грађана.
Законски заступник се региструје или на основу оснивачког акта или на основу одлуке органа
управљања правног лица. Губитком или ограничењем пословне способности правног лица
законског заступника именује суд.
Значај: Парнична способност је процесна претпоставка и то не само за мериторно одлучивање већ
и за пуноважност сваке парничне радње. На њу суд пази ex officio током целог поступка и дужност
суда обухвата:
1. Да утврди да ли парнично неспособна странка има законског заступника и да ли законски
заступник има посебно овлашћење да предузима неке радње у поступку (нпр. за признавање
тужбеног захтева).
2. Да од органа старатељства затражи да постави стараоца парнично неспособном лицу.
Недостатак парничне способности није неотклоњива сметња. Тужба коју је поднело парнично
неспособно лице ће се одбацити као недопуштена једино у фази претходног испитивања тужбе. У
осталим стадијумима парнице суд ће застати са постпком и предузети мере да утврди да ли је
странка парнично способна- ако није орган старатељства ће јој поставити стараоца. Док се не
отклоне недостаци странке и суд могу да предузимају оне радње које не трпе одлагање и то важи и
за странку за коју се сумња да је парнично неспособна (законски заступник ће их касније
ратификовати)
Ако странка изгуби парничну способност у току поступка,орган старатељства ће јој поставити
старатеља. Ако странка која је иницијално била неспособна накнадно стекне способност може да
одобри све већ предузете парничне радње, а исто може да учини и њен законски заступник. Када је
спорно да ли је странка парнично способна, узима се да није. Повреда правила о парничној
способности преставља апсолутно битну повреду правила парничног поступка на коју
другостепени суд у поступку по жалби пази по службеној дужности. Овај недостатак представља и
разлог за подношење предлога за понављање поступка.

59
33. Постулациона способност

Постулациона способност је фактичка способност странке да сама и непосредно без ичије помоћи
предузима парничне радње у поступку. Она је различита од парничне способности јер парнично
неспособна странка може у поступку да предузме неку радњу и та радња ће се сматрати
пуноважном све док се не утврди да је ништава. С друге стране, када парнично способна странка
нема постулациону способност њој није допуштено да предузима било какву парничну радњу.
У нашем праву постулациону способност имају сва парнично способна лица. Дакле, странке нису
дужне да предузимају парничне радње путем пуномоћника- адвоката. Парнично способна странка
нема постулациону способност само у два случаја:
1. Када је фактички неспособна да врши парничне радње- нема, слепа, глува, не познаје језик
суда… Ове недостатке суд отклања тако што странци поставља тумача.
2. Странци није дозвољено да изјави ревизију против пресуде или решења као ни предлог за
понављање поступка. Ово у име странке може да учини само адвокат, у супротном ће се лекови
одбацити као недопуштени.
Спорно је да ли недостаје постулациона способност странци која није у стању да се одређено
изјасни о предмету спора. У таквом случају странка би била дужна да ангажује пуномоћника, а ако
за то нема средства може да поднесе предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка.
Постулациона способност није процесна претпоставка. И ако је странка нпр. глува, она ће
наставити да води поступак путем пуномоћника или ће јој суд доделити тумача. Повреде правила
о постулационој способности нису разлози који имају за последицу ништавост пресуде.

34. Стварна и процесна легитимација

Стварна легитимација
Крајњи циљ парнице је мериторна одлука. Тужилац тврди да му неко материјално право или
овлашћење припада према туженом, а тужени то оспорава. Да би суд одлучио о тачности тврдње
тужиоца он мора да уђе у меритум ствари и да тек тада одлучи да ли је тужбени захтев основан.
Ако парничне странке нису уједно и учесници материјалноправног односа који је био повод за
спор каже се да нису стварно легитимисане односно да им недостаје стварна легитимација. Дакле
странка мора да буде:
1. Одређена; процесни карактер
2. Да има страначку способност; процесни карактер
3. Да има парничну способност; процесни карактер
4. Да је стварно легитимисана. материјални карактер

60
Стварна легитимација може да буде активна и пасивна. Активно је легитимисан тужилац, ако је
титулар спорног права или овлашћења одређеног грађанскоправног односа са туженим. Пасивно
легитимисан је тужени, ако је уједни и субјект обавезе у материјалноправном односу из кога је
настао спор. У случају да странкама недостаје стварна легитимација суд одлучује и мериторно
одбија тужбени захтев као неоснован. Зато стварна легитимација није процесна претпоставка и суд
не пази на њу по службеној дужности. У пракси ово питање истиче тужени и тврди да тужилац
није ималац спорног права или да он није био субјект обавезе (приговор недостатка активне или
пасивне легитимације).
Процесна легитимација
Процесна легитимација (право на вођење спора) је право једног лица да у сопствено име води
конкретну парницу. Правило је да странке воде парницу у своје име о свом праву и по правилу се
процесна и стварна легитимација поклапају.
Правни поредак допушта могућност да странка води парницу о туђем праву, али не као заступник.
Овде је питање права на вођење спора процесноправног карактера и процесна легитимација има
значај процесне претпоставке. Ако она недостаје, тужба се одбацује као недопуштена.
До непоклапања процесне и стварне легитимације може доћи на основу закона и на основу воље
странака. Процесна легитимација ex lege може да се заснива на два основа:
Први је када закон овлашћује државне органе и лица да воде парницу о туђем праву и када оне
имају положај странке по дужности (јавни тужилац по тужби за поништај брака) или положај
законског заступника (стечајни управник, привремени старалац заоставштине). Тада су ови
органи дужни да воде парницу о туђем праву или да у поведеним парницама буду тужени.
Други је када закон даје могућност одређеним организацијама, удружењима и савезима који имају
својство правног лица да воде парницу о туђем праву. То је случај са нпр. синдикатом када подиже
тужбу у своје име, а парницу води како за свој рачун тако и за рачун физичких лица чија су права
повређена. Исти је случај и са Повереником односно било којом организацијом која се бави
заштитом људских права када су у питању повреде права које чине дискриминацију према Закону
о забрани дискриминације као и са удружењима и савезима потрошача кад се парница води ради
заштите колективних интереса потрошача.
Процесна легитимација на основу ЗПП-а (отуђење спорног права у току парнице): Када током
трајања парнице тужилаци или тужени изгубе стварну легитимацију услед нпр. цесије или послуге
( А тужи Б и захтева повраћај зајма, али А након почетка тока парнице цедира потраживање на Ц;
А тужи Б и захтева повраћај покретне ствари, али након почетка тока парнице Б да ствар на
послугу особи Ц), они ипак задржавају процесну легитимацију. Закон ово изричито предвиђа за
случајеве када странка отуђи ствар или право о коме тече парница и то важи за све случајеве
сингуларне сукцесије, без обзира на начин на који је до ње дошло. Битно је да отуђењем ствари
или права једна од странака изгуби стварну легитимацију. Стварну легитимацију губи и она
странка која није у потпуности отуђила своје право већ је нпр. конституисала на ствари неко
ограничено право (залога). Стицалац спорног права или ствари мора да има исто материјално
право или овлашћење или исту материјалноправну обавезу као што је имао и оргинални титулар.
Под спорном ствари се подразумева свака телесна или бестелесна ствар о којој постоји какав
спор стварноправне природе.

61
Обзиром на то да суд заснива своју мериторну одлуку на чињеницама које су постојале у време
закључења главне расправе, логично би било да у случају када једна од странака изгуби стварну
легитимацију он одбије тужбени захтев као неоснован. У процесноправном смислу би било
исправно да тужилац измени свој тужбени предлог у смислу да пресуда гласи у корист али и
против стицаоца односно да субјективно преиначи тужбу и тужи новог стицаоца. У сваком случају
лице које је прибавило ствар или право би могло да ступи у парницу уместо странке ако обе
иницијалне странке дају свој пристанак.
Овај проблем може да се реши применом
1.Теорије ирелевенције- отуђење нема никакав процесноправни нити материјалноправни значај.
Пресуда и даље гласи на иницијалног тужиоца (бившег титулара права), али се дејство њене
материјалне правноснажности простире и на стицаоца. Значи, поступак се наставља као да
сингуларне сукцесије није ни било, и странке не могу да истичу материјалноправне приговоре који
се односе на отуђење нити на личност стицаоца.
Наше право прихвата ову теорију. Парница се довршава са иницијалним странкама а стицалац
може да ступи у парницу само ако на то пристану обе иницијалне странке. Субјективне границе
правноснажности пресуде се проширују и на стицаоца када странка отуђи током парнице своје
право или ствар.
2.Теорија релеванције- отуђење нема процесни али има материјалноправни значај.
Ако је тужилац отуђио ствар он је дужан да измени предлог тужбе тако да он гласи на стицаоца
иначе губи парницу због недостатка стварне легитимације. Тада у парници тужени може да истиче
све материјалноправне приговоре који се тучу отуђења спорног права или ствари и његовог односа
са стицаоцем. Једино не може да истиче приговор да тужиоцу недостаје стварна легитимација.
Пресуда ће гласити само на стицаоца јер иницијална странка води спор о туђем праву. Наше право
допушта да стицалац ступи у парницу ако се иницијалне странке сагласе, а у сваком случају може
да ступи у парницу као умешач.
Ако је тужени отуђио ствар, и тада се захтева да тужилац измени тужбени предлог како би у њему
био означен само стицалац. Тужени може да исиче све материјалноправне приговоре које је према
њему могао да истиче стицалац након сингуларне сукцесије. Као и у горњем случају пресуда има
дејство само против оног стицаоца који је учествовао у парници као умешач или који је ступио на
место туженог у парницу.
Ова правила не важе када је у питању оргинерно стицање права својине од нпр. невласника јер се
ова правила примењују само на сингуларну сукцесију. У овим ситуацијама када је тужени изгубио
пасивну стварну легитимацију тужилац мора да преиначи тужбени захтев и тражи накнаду штете.
За овакво преиначење се не захтева пристанак туженог.
1.Шта ако суд утврди да нема стварне легитимације?
- Суд одлучује мериторно и одбија тужбени захтев као неоснован.
2.Шта ако утврди да нема процесне легитимације?
- Када се води спор о туђем праву, постојање процесне легитимације има значај процесне
претпоставке. Ако недостаје, тужба се одбацује као недопуштена.

62
35. Законски заступник

Законски заступник води парницу у име лица које је парнично неспособно или из неког другог
разлога није у стању да само води своју парницу или да себи постави пуномоћника. Ко је законски
заступник одређују норме материјалног права- тако малолетну децу заступају њихови родитељи,
штићенике њихови стараоци... Својство законског заступника има и колизијски старалац (старалац
за посебне случајеве- старалац одсутном лицу, страном држављанину..), старалац насцитуруса итд.
Својство законског заступника има и орган старатељства који може у име повериоца издржавања
да покрене, води или настави парницу за издржавање. Исто важи и за парнице ради одређејне мера
због насиља у породици.
Својство законског заступника стичу и поједина лица на основу процесних норми. ЗПП разликује
привременог заступника и заступника за пријем писмена.
Привремени заступник- њега поставља суд туженом под условима предвиђеним законом.
Привремени заступник може бити само адвокат. Смисао постављања привременог заступника је
да се убрза поступак и заштите интереси туженог. Он се поставља када би поступак постављања
законског заступника трајао тако дуго да би могле да наступе штетне последице за неку од
странака. Привремени заступник се поставља:
1. Искључиво физичком или правном лицу
2. Искључиво у поступку пред првостепеним судом
ЗПП наводи изричито 5 ситуација када суд поставља привременог заступника:
1. Ако је тужени парнично неспособан, а нема законског заступника (није га имао од почетка
поступка или је умро у току поступка);
2. Ако постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступника;
3. Ако обе стране имају истог законског заступника;
4. Ако је пребивалиште, боравиште или седиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника;
5. Ако се тужени или његов законски заступник налазе у иностранству, а немају пуномоћника са
пребивалиштем у РС и достављање се не може извршити.
Институт привременог заступника тешко ремети право на одбрану туженог, па ове услове треба
тумачити рестриктивно. Суд не сме туженом да постави привременог заступника ако из реферата
тужбе произилази да је његово пребивалиште непознато или да је у инстранству, већ је дужан да о
тим чињеницама прибави извештај од надлежног органа.
О постављању привременог заступника суд одлучује решењем које је дужан да без одлагања
доставља органу старатељства и странкама. Против решења није дозвољена жалба.
У случају постављања привременог заступника када тужени нема пуномоћника и уједно је његово
боравиште непознато, као и у случају када се тужени или његов законски заступник налазе у
иностранству и достављање се није могло извршити јер немају пуномоћника, суд издаје оглас који
објављује у републичком службеном гласнику, на огласној табли и интернет страници суда.

63
Оглас садржи:
1. означење суда који је поставио привременог заступника
2. законски основ за постављање привременог законског заступника
3. име и презиме туженог
4. предмет спора
5. име, презиме, занимање и боравиште привременог заступника
6. назначење да ће привремени заступник вршити своју функцију све док се пред судом не појаве
тужени или његов пуномоћник односно док орган старатељства не обавести суд да му је поставио
законског заступника
У парници у којој је постављен привремени заступник има сва овлашћења и дужности редовног
законског заступника. Нјегов мандат престаје када се пред судом појаве тужени или његов
законски заступник.
Заступник за пријем писмена- посебно испитно питање (52)
Положај и овлашћења законског заступника: Законски заступник у име странке предузима
парничне радње, суд њега позива на рочишта, њему се достављају поднесци и судске одлуке. На
главној расправи суд не саслушава парнично неспособну странку, већ њеног законског заступника
(изузетно, суд може да одлучи да саслуша и саму странку). Заступник може и да ратификује
парничне радње које је преузела парнично неспособна странка пре него што је он ступио у
парницу. Чак и ако у току парнице отпадне разлог за законско заступање, уколико су испуњене све
процесне претпоставке, парничне радње заступника су пуноважне.
Изузетак од правила да законски заступник може да у конкретној парници предузима све парничне
радње је када се захтева посебно овлашћење и то у следећим случајевима:
1. Подизање тужбе;
2. Повлачење тужбе;
3. Признање тужбеног захтева;
4. Одрицање од тужбеног захтева;
5. Закључење поравнања;
6. Изјављивање/повлачење/одрицање од правног лека.
Законски заступник је дужан да се легитимише на захтев суда. Парничне радње не мора да
предузима лично, већ може у ту сврху да ангажује пуномоћника. Тада је пуномоћник заступник
странке, а не законског заступника.
Законски заступник има обавезу да савесно заступа странку. Он њој одговара и за штету ако је
заступао немарно или ако самовољно напусти дужност законског заступника. Суд пази током
целог поступка како заступник врши своју дужност.

64
Ако старалац не показује потребну пажњу у заступању, суд је дужан да обавести орган
старатељства. Ако постоји опасност да ће настати штета за странку, суд је дужан да застане са
поступком и предложи да се одреди нови старалац.
Значај законског заступања: Уредно заступање представља процесну претпоставку за покретање
и вођење парнице, као и за мериторно одлучивање. Суд током целог поступка пази да ли парнично
неспособну странку заступа законски заступник и да ли он има посебно овлашћење када је то
потребно.
Ако у току парнице законски заступник умре или му престане овлашћење, а странка нема
пуномоћника, поступак се прекида. Када суд уочи недостатак у погледу заступања дужан је да
предузме мере- затражи од органа старатељства да се странци постави старатељ или да заступник
добије посебно овлашћење ако је то потребно за неку парничну радњу. До уклањања недостатака
суд може да предузме само оне радње које не трпе одлагање. Против решења којим се наређују
мере уклањања недостатака није дозвољена жалба.
Недостатак уредног законског заступања представља битну повреду парничног поступка због које
може да се изјави жалба и на коју другостепени суд пази еx оффицио. Ово је и разлог за
понављање поступка.

36. Заступник правног лица

Заступник правног лица је физичко лице које је уписано у регистар при АПР-у сходно ЗПД. Ако је
странка у поступку Република Србија или јединица аутономне или локалне самоуправе, њих у
поступку заступа одговарајуће јавно правобранилаштво. На заступање правног лица се мутатис
мутандис примењују одредбе ЗПП-а о законском заступању.
Пошто привредно друштво не може да само води парницу, у његово име парницу води заступник
правног лица. Он предузима све парничне радње за своју странку, достављају му се поднесци,
одлуке, он се саслушава на главној расправи. Чак и ако у току парнице отпадне разлог за законско
заступање, уколико су испуњене све процесне претпоставке, парничне радње заступника су
пуноважне.
Дужан је да се на захтев суда легитимише као законски заступник. Може и да ангажује
пуномоћника. Суд је дужан да током читавог поступка пази да ли парнично неспособна странка
има законског заступника и да ли он има посебно овлашћење за заступање. Ако законски
заступник умре или му престане овлашћење, а странка нема пуномоћника, поступак се прекида.
Поред тога, ако суд утврди да постоје недостаци у заступању затражиће од органа старатељства да
постави другог заступника или ће предузети неке друге мере.
Док се не отклоне недостаци, суд може да предузима само оне радње које не трпе одлагање.
Против решења којим се наредјују мере за отклањање недостатака није дозвољена посебна жалба.
Недостатак законског заступника је битна повреда због које може да се изјави жалба и на коју
другостепени суд пази еx оффицио. Недостатак законског заступника представља и разлог за
понављање поступка.

65
1.Ко заступа Правни факултет?
- Декан
2.Који суд је надлежан за спор између факултета и привредног друштва?
- Привредни суд

37. Пуномоћник

Пуномоћник заступа странку и води спор у њено име на основу пуномоћја, овлашћења које је
добио од странке. Пуномоћство је облик вољног, а не законског заступања. У нашем правном
систему свака парнично способна странка може сама да пуноважно предузима радње у поступку
(постулациона способност) и није нужно да у ту сврху ангажује пуномоћника. Једини изузетак је
предвиђен за подношење ревизије и предлога за понављање поступка када странку мора да заступа
адвокат (осим ако је сам адвокат).
Ко може да буде пуномоћник- Пуномоћник мора да буде потпуно пословно способно лице, а закон
одређује следећа лица да могу бити пуномоћници:
1.адвокат
2. дипломирани правник, када је
- представник службе правне помоћи локалне самоуправе
- представник синдиката, само у споровима из радних односа чији је странка члан
- запослен у правном лицу, ако је то правно лице странка у парници
3. крвни сродник странке у правој линији, његов брат, сестра или брачни друг (не морају да имају
никакво правничко образовање)
Правила о заступању путем пуномоћника се једнако примењују и на остале учеснике (нпр. на
умешаче).
Пуномоћје је једнострана парнична радња коју властодавац врши према суду. За пуномоћје се
захтева писмена форма и оно се као исправа подноси суду када пуномоћник врши прву парничну
радњу у поступку. Суд не сме да одбаци тужбу коју је поднео пуномоћник тужиоца ако посумња у
истинитост пуномоћја, већ је дужан да најпре отклони све недоумице у вези са правилношћу
заступања.
Пуномоћје производи дејство од момента када је поднето суду, а према противној страни
производи дејство од момента када је она сазнала за постојање пуномоћја. Процесно пуномоћје
има дејство према суду и према осталим субјектима у поступку. Од пуномоћја треба строго
разликовати материјалноправни однос између налогодавца и пуномоћника који је правни основ за
издавање пуномоћја- овај тзв. унутрашњи однос није процесне природе и њиме се регулишу права
и обавезе налогодавца и пуномоћника сходно одредбама уговора о налогу.

66
Обим пуномоћја: обим одређује сама странка или пуномоћник и налогодавац својим споразумом.
Странка може да овласти пуномоћника да предузима све или само поједине радње у поступку.
Уколико налогодавац није одредио обим, онда је он одређен законом.
Ако у пуномоћју није другачије одређено, пуномоћник може да предузме све радње у поступку и
то укључује и овлашћење да поднесе предлог за извршење или обезбеђење. Пуномоћје дато
адвокату је преносиво без сагласности странке, он може да га пренесе другом адвокату или да
другог адвоката овласти да предузима поједине радње у поступку.
Када сама странка не одреди обим пуномоћја, он се разликује у зависности од тога да ли је
пуномоћник адвокат или не. Ако је пуномоћник адвокат, он може да предузима све процесне
радње у поступку. С друге стране, ако пуномоћник није адвокат, захтева се посебно овлашћење за
следеће радње:
1. Повлачење тужбе;
2. Признање тужбеног захтева;
3. Одрицање од тужбеног захтева;
4. Закључење поравнања;
5. Одрицање и одустанак од правног лека;
6. Подношење предлога за одређење привремених мера;
7. Преношење пуномоћја на друго лице.

Врсте пуномоћја- Може бити опште и посебно, у зависности од тога које су границе овлашћења.
Правило је да се издаје опште пуномоћје по коме је пуномоћник овлашћен да предузима све
парничне радње у поступку, до његовог правноснажног окончања. Посебно пуномоћје се издаје за
предузимање одређених парничних радњи. И опште и посебно пуномоћје могу да буду временски
неограничени (правило), а могу се и временски ограничити. Ограничење мора бити изричито
наведено у налогу, иначе нема дејство према споља.
За вођење одређених парница, закон захтева тзв. специјално пуномоћје које има посебан садржај
предвиђен законом. Нпр. када се даје овлашћење за покретање парнице за развод или поништај
брака, пуномоћје мора да буде оверено и у њему је неопходно да се наведе основ тужбе.
Правни положај- Пуномоћник у парници може да предузима све парничне радње у име и за
рачун странке у границама својих овлашћења. Сматра се да је странка сама преузела све радње
које је предузео пуномоћник. Давање пуномоћја не искључује могућност да сама странка учествује
у поступку. Пуномоћник је дужан да се придржава налога странке и може да одступи од добијеног
налога само ако је то противно његовим процесним обавезама (нпр. да казује истину) .
Властодавац може да измени или опозове радњу свог пуномоћника, с тим да неке парничне радње
дејствују непосредно на поступак, па су оне по правилу неопозиве. Код предузетих парничних
радњи треба правити разлику измеђи чињеничних тврдњи и осталих парничних радњи. Када је реч
о чињеничним тврдњама, странка може одмах на рочишту да опозове чињеничну тврдњу
пуномоћника.

67
Ако странка није била присутна на рочишту, може да је опозове на следећем, а суд ће узимајући у
обзир све околности ценити да ли ће чињеницу узети као признату или као оспорену. Ако
пуномоћник предузме неку радњу која се не тиче чињеница тада важи следеће:
1.странка може да опозове процесне предлоге само док је сама радња опозива, односно док суд не
донесе одлуку о предлогу
2. ако је реч о радњама од непосредног дејства на поступак тада станка не може да опозове
парничну радњу јер је она већ произвела дејство (нпр. одрицање од правног лека или од тужбеног
захтева)- може да је опозове само ако је сама предузела
Супституција- Пуномоћје дато адвокату је преносиво на заменика (супститута). Адвокатски
приправник може да мења адвоката, осим у поступку по правним лековима, а за његов рад
одговара адвокат. Супститут заступа странку, а не пуномоћника и радње које предузима имају
дејство према странци. Он одговара странци за штету коју је проузроковао лошим заступањем.
Одговорност се своди на цулпа ин елигендо (кривица због погрешног избора). Супситут не може
да има већа овлашћења од пуномоћника.
Престанак пуномоћја- Престанком пуномоћја престају овлашћења и његовом супституту, ако га
има.
Пуномоћје престаје:
1. Окончањем парнице;
2. Смрћу пуномоћника, проглашењем несталог пуномоћника за умрло лице, губитком пословне
способности или губитком права на бављење адвокатуром;
3. Смрћу странке;
4. Престанком правног лица;
5. Опозивом или отказом пуномоћја.
Постоје битне разлике када до престанка пуномоћја долази услед смрти или губитка парничне
способности физичких лица, и када до престанка правног лица односно губитком пословне
способности правног лица. Када странка умре или изгуби парничну способност, разликују се
случајеви када се предмет спора тиче преносивих и када се тиче непреносивих права. Када је
предмет непреносиво право, смрћу странке престају и парница и пуномоћје. Када је предмет
преносиво право адвокат тј пуномоћник је овлашћен да предузима парничне радње које не трпе
одлагање.
Када су у питању правна лица, пуномоћје престаје еx леге у моменту престанка правног лица
односно губитка његове пословне способности.
Пуномоћје може престати и када пуномоћник откаже пуномоћје односно када странка опозове
пуномоћје пуномоћнику. Опозив и отказ су једностране, неформалне парничне радње и могу да се
учине у свако време. Да би произвеле дејство морају да се саопште суду, писмено или усмено на
записник, а дејство према супротној страни почиње од оног тренутка када су јој саопштене.

68
Значај- Постојање пуномоћја је процесна претпоставка и на њу суд пази по службеној дужности.
Радње које је у поступку преузело лице које није овлашћено пуномоћјем за заступање немају
никакво дејство осим ако их странка накнадно ратификује. Ако тужбу поднесе лице које нема
пуномоћје, тужба ће бити одбачена решењем као недопуштена.
Пуномоћник је дужан да се приликом извођења прве парничне радње легитимише као
пуномоћник. Међутим, могуће је да се у парници јави неготиорум гестор- лице које нема уредно
пуномоћје, али захтева од суда да му дозволи заступање и тврди да ће му странка дати пуномоћје.
Суд је дужан да му забрани да води парницу.

38. Привремени заступник

Њега поставља суд туженом под условима предвиђеним законом. Привремени заступник може
бити само адвокат. Смисао постављања привременог заступника је да се убрза поступак и заштите
интереси туженог. Он се поставља када би поступак постављања законског заступника трајао тако
дуго да би могле да наступе штетне последице за неку од странака. Привремени заступник се
поставља:
1. Искључиво физичком или правном лицу;
2. Искључиво у поступку пред првостепеним судом.
ЗПП наводи изричито 5 ситуација када суд поставља привременог заступника:
1. Ако је тужени парнично неспособан, а нема законског заступника (није га имао од почетка
поступка или је умро у току поступка);
2. Ако постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступника;
3. Ако обе стране имају истог законског заступника;
4. Ако је пребивалиште, боравиште или седиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника;
5. Ако се тужени или његов законски заступник налазе у иностранству, а немају пуномоћника са
пребивалиштем у РС и достављање се не може извршити.
Институт привременог заступника тешко ремети право на одбрану туженог, па ове услове треба
тумачити рестриктивно. Суд не сме туженом да постави привременог заступника ако из реферата
тужбе произилази да је његово пребивалиште непознато или да је у инстранству, већ је дужан да о
тим чињеницама прибави извештај од надлежног органа.
О постављању привременог заступника суд одлучује решењем које је дужан да без одлагања
доставља органу старатељства и странкама. Против решења није дозвољена жалба.
У случају постављања привременог заступника када тужени нема пуномоћника и уједно је његово
боравиште непознато, као и у случају када се тужени или његов законски заступник налазе у
иностранству и достављање се није могло извршити јер немају пуномоћника, суд издаје оглас који

69
објављује у републичком службеном гласнику, на огласној табли и интернет страници суда. Оглас
садржи:
1. означење суда који је поставио привременог заступника
2. законски основ за постављање привременог законског заступника
3. име и презиме туженог
4. предмет спора
5. име, презиме, занимање и боравиште привременог заступника
6. назначење да ће привремени заступник вршити своју функцију све док се пред судом не појаве
тужени или његов пуномоћник односно док орган старатељства не обавести суд да му је поставио
законског заступника
У парници у којој је постављен привремени заступник има сва овлашћења и дужности редовног
законског заступника. Нјегов мандат престаје када се пред судом појаве тужени или његов
законски заступник.

39. Језик на коме се води поступак

Парнични поступак се води на српском језику. У постпуку се користи ћирилично писмо, а на

српском језику се такође израђује пресуда, изјављује жажба и ванредни првни лекови.
Поступак се може водити и на језику националне мањине, под следећим условима:
1. Ако је реч у првостепеном поступку;
2. Ако је језик мањине у службеној употреби у суду пред којим тече поступак, дакле одређен је
статутом општине;
3. Да је странка припадник националне мањине као и да је поднела захтев да се поступак води на
њеном матерњем језику, по правилу већ у тужби.
Ако су у службеној употреби језици две или више мањина, странке могу да се договоре о језику
на коме ће се водити поступак, без договора језик поступка одређује суд, док се то не догоди
парница се води на српском.
Странке имају право да се користе својим језиком и када он није у службеној употреби у суду.
Суд је дужан да странкама омогући превођење онога што се усмено износи на рочишту, и да
омогући усмени превод исправа које се подносе као докази.
Суд је дужан да обезбеди тумача ради превођења поднесака и расправе када се поступак води на
језику који странке не разумеју.
Странке могу поднеске да сачињавају на свом матерњем језику.
Када се поступак води на језику који је у службеној употреби у суду,а странке тај језик не разумеју
онда имају право да бесплатног преводиоца.

70
40. Парничне радње странака

Парнична радња је свако понашање процесног субјекта које у парници прозиводи законом
предвиђена процесноправна дејства. Разликујемо парничне радње странака и парничне радње
суда.
Према чисто процесном учењу, парнична радња је свако понашање странке у парници које је
уређено процесним правом и чије су последице, такође, уређене процесним правом. Супротно
томе, према функционалном учењу за одређење парничне радње одлучујуће је само да ли то
понашање превасходно производи дејство на терену процесног права, односно у парници.
Спорно је да ли је парнична радња свесни и вољни акт странке. Разликујемо унутрашњи и
спољашњи елемент воље. Унутрашњи се састоји у самом формирању воље која се тиче садржине
парничне радње, док се њен спољашњи елемент огледа у формирању воље да се парнична радња
предузме. За постојање парничне радње је довољно да постоји спољашњи елемент воље односно
хтење да се парнична радња предузме.
Парничну радњу не представља она радња која је предузета мимо воље или противно вољи
странке. Насупрот томе, мане воље настале у њеном формирању не утичу нити на постојање
парничне радње нити на њену пуноважност.
Парнична радња претпоставља понашање странака у парници. Под понашањем се подразумева
свако активно понашање, било писмено или усмено као и тзв. негативне радње странака односно
њихове изјаве да неће предузимати неку парничну радњу. Парнична радња се може предузети и
нечињењем процесног субјекта када законодавац везује наступање фикције да је одређена
парнична радња предузета. Поред тога, парнична радња се може предузети и конклудентно
(активност која нема карактер парничне радње, али се из те активности може са сигурношћу
извести закључак о постојању намере да се одређена парнична радња предузме.)
Разлика између парничне радње и материјалноправних изјава воље: По правилу вршење
преображајних права (нпр. компензација, раскид уговора) остаје материјалноправног карактера
чак и када је предузето у парници. Оно постаје релевантно за парницу путем парничне радње када
се као чињеница изнесе пред суд (нп. тужени истакне на рочишту да је пребио своје потраживање
са тужиочевим).
Треба нагласити да постоје двоструко функционалне парничне радње чије предузимање
повлачи и процесноправне и материјалноправне последице. (286 стр)
Врсте парничних радњи странака: Разликујемо једностране и двостранке радње према томе да
ли њихово вршење захтева активност једне или обе странке. Најзначајнија је подела на непосредне
и посредне, која се врши према њиховом дејству у парници. У зависности од тога да ли странка
својом накнадном парничном радњом може да искључи наступање процесно правног ефекта
разликујемо опозиве и неопозиве парничне радње.

71
Према функцији коју имају у поступку парничне радње могу бити предлози,тврдње и понуде
доказа. Све парничне радње могу да буду из угла гледања процесног положаја странака нападне и
одбрамбене.
1.Једностране и двостране- по правилу су једностране (нпр. одрицање од тужбеног
захтева,признање тужбеног захтева и сл). Нјихов адресат је суд и производе дејство без обзира на
то какав је став супротне стране и суда о тој парничној радњи. Изузетно могу бити двостране (нпр.
пристанак туженог на преиначење тужбе)
2.Радње од непосредног и посредног дејства на поступак- радње од непосредног дејства на
поступак су оне које еx леге производе одредјен процесноправни ефекат (нпр. повлачење тужбе и
пристанак туженог на повлачење доводе сами по себи до тога да парница престане да тече) . За
наступање дејства није потребна никаква процесна активност суда и евентуална одлука коју би суд
донео поводом предузете парничне радње би имала деклараторан карактер.
Парничне радње које само посредно делују на поступак нису подобне да саме по себи произведу
процесно дејство. Да би дејство предузете радње наступило, потребна је одлука суда. Радње од
посредног дејства могу имати облик:
1. Предлога;
2. Тврдње;
3. Понуда доказа.
Предлози су парничне радње којима странка захтева од суда да донесе одређену одлуку. Они могу
бити стварни и процесни у зависности од тога да ли се захтева одређено процесно понашање или
се предлог тиче меритума ствари. Стварни предлози су нпр тужба (захтев да суд усвоји тужбени
захтев) и правни лек (да се измени одлука о тужбеном захтеву). Процесни предлог је нпр. захтев за
враћање у предјашње стање или ослобађање од плаћања трошкова (не тиче се директно тужбеног
захтева).
Тврдње су изјаве о чињеничним или правним питањима која се јављају поводом конкретне
парнице.Тврдња није непосредно усмерена на доношење судске одлуке. Тврдње могу бити
чињеничне и правне. Чињеничне су изјаве странака о томе да постоје или не постоје чињенице на
којима су засновани одређени предлози.
Понудом доказа странка означава доказно средство чија би употреба требало да увери суд у
истинитост чињеничних тврдњи.
Услови за пуноважност парничних радњи:
1. Парничну радњу пуноважно може да предузме странка која има страначку,парничну и
постулациону способност;
2. Парничну радњу у име странке може да предузме треће лице само ако постоји овлашћење за
заступање (на основу закона или пуномоћја);
3. Парнична радња мора бити предузета у законом предвиђеној форми и са законом предвиђеним
садржајем;
4. Нужно је да адресат парничне радње (суд или супротна страна) ту радњу заиста прими односно
сазна за њу.

72
Недостаци парничих радњи: када је парнична радња предузета,а нису испуњени горе наведени
услови, наступају следеће последице:
1) радње од посредног дејства на поступак- суд ће их одбацити као недопуштене;
2) радње од непосредног дејства остају без дејства-као да нису ни предузете.
Ако се недостатак огледа у форми или њеном садржају, странка може да је понови и тако их
отклони. Ако странка стекне страначку или парничну способност током парнице може да
накнадно одобри све раније предузете радње.
Парнична радња не може да се побија због мана воље. Једино су радње од непосредног дејства на
парницу неопозиве. Процесни предлози и чињеничне тврдње су опозиви све док суд не донесе
одлуку.

41. Поднесци

Појам и врсте:
Поднесак је писмена парнична радња странака која се предузима искључиво ван рочишта.
Поднесак мора да буде предат суду најкасније у року од 15 дана пре дана одржавања рочишта.
Следеће парничне радње морају бити предузете у форми поднеска:
1. Пуномоћје,
2. Тужба и противтужба,
3. Одговор на тужбу,
4. Сваки правни лек(редовни и ванредни)
Према садржини и циљу парничне радње предузете поднеском,они се деле на:
1. Одређујући(диспозитивни)поднесци: они који садрже одређени процесни или стварни
предлог. Нпр. тужба, правни лекови,одговор на тужбу и одговор на правни лек…
2. Припремни поднесак: Њиме странка наговештава чињенице које намерава да изнесе на
рочишту за главну расправу, као и доказе чије извођење намерава да предложи, нпр. обавештење
суду о новом доказу чије извођење странка намерава да предложи.
3. Обични поднесак: у њему странка саопштава суду или другој страни разне чињенице које могу
да буду релевантне за ток поступка, нпр. странка може да обавести суд о отказу пуномоћја
пуномоћнику, о адреси сведока и сл.

73
Садржина поднеска
Сваки поднесак мора да буде сачињен у законом предвиђеној форми, али и са законом
предвиђеном садржином.Овако сачињен поднесак је уредан,а у супротном је неуредан.
Обавезни састојци поднеска су:
1. Назив суда;
2. Означење странака;
3. Означење предмета спора.
Ови састојци спадају у рубрум(заглавље поднеска).Након што је поступак отпочео, сваки предмет
добија свој број на који се позива у сваком доцнијем поднеску.
Одређујући поднесци садрже:
1. Предлог странке,
2. Чињенице на којима странка заснива свој предлог,као и доказе, итд.
Обавезни садржај поднеска је и својеручни потпис подносиоца, осим ако се подноси у
електронској форми или телеграмом.
Поднесак се подноси у најмање два примерка.Овај пропуст нема никакве последице,суд ће
једноставно умножити поднесак о трошку подносиоца.
Уз поднесак се обавезно прилажу и докази који служе да се поткрепе чињенични наводи из
поднеска.
У поднеску не сме да се вређа суд или други учесник у поступку. Ако је поднесак
увредљив,предвиђене су новчане казне. Ако је увредљив поднесак поднео законски заступник или
пуномоћник странке, казна се изриче њима,а не странци.
Неуредан поднесак
Поднесак је неуредан ако је неразумљив или ако не садржи све оно сто је потребно да би се по
њему могло поступити.
Ако је неуредан поднесак предао пуномоћник-адвокат,јавни правобранилац или јавни тужилац суд
ће неуредан поднесак одбацити.
А ако га је поднела сама странка ,суд цће одредити рок од 8 дана у коме је странка дужна да
поднесе уредан поднесак. Ако га исправи у року ,сматра се да је уредан поднесак предат суду оног
дана када је био први пут поднесен.Непоступање по налогу суда има за последицу да се сматра да
је поднесак повучен.

74
42. Рокови и рочишта

Странке предузимају парничне радње у роковима и на рочиштима.

Рокови:
Рок је временски период у коме странка може или је дужна да предузме одређену парничну радњу.
Такође, под роком се сматра и временски период чијим истеком наступа дејство предузете
парничне радње.
Правила о роковима, њиховом трајању, рачунању и одржању су императивне природе.
Врсте рокова:
*Прва подела:
1. Законски: они су одређени у ЗПП, нпр.рок за одговор на тужбу, рок за жалбу…
2. Судски: њих одредјује суд. Када одређује дужину трајања рока, суд је дужан да води рачуна о
околностима конкретног случаја и о временском оквиру парнице. То је нпр. рок за уклањање
недостатака који се тичу страначке способности и правилног заступања.
3. Инструкциони рокови: су мешавина законских и судских, јер законодавац овде одређује само
минимално и максимално трајање рока, док сам рок одређује суд, нпр. рок за писмену израду
пресуде је 8 дана, суд га може у сложеним стварима продужити, али не дуже од 15 дана.
*Друга подела
У погледу дејства, рокови могу да буду:
1. Перемторни-његовим истеком субјект у парници губи право да предузме неку парничну радњу.
Губитком овог права наступа преклузија, нпр. рок за жалбу.
2. Дилаторни(одложни)-његовим истеком субјект стиче могућност да предузме неку процесну
радњу. Док он траје субјект нема право да предузме парничну радњу, нпр.прекид поступка.
*Трећа подела
С обзиром на моменат од којег се ток рока рачуна, рокови могу да буду:
1. Субјективни-рачуна се од момента од којег је сама странка сазнала за неку чињеницу;
2. Објективни-независни су од субјективног става странке.
*Четврта подела: 1. Продуживи
2. Непродуживи.
Правило је да трајање рокова не може да се продужи. Сви законски рокови су непродуживи.

75
*Пета подела
1. Реститутивни
2. Нереститутивни.
Пропустом реститутивног рока могуће је да се захтева повраћај у пређашње стање, док истеком
нереститутивног рока наступа преклузија.
Рачунање рокова:
Рокови у парничном поступку почињу да теку од момента када је поднесак достављен странци.
Ако није достављен, тада од момента када је она сазнала за парничну радњу. Дан у коме је
предузета парнична радња не рачуна се у рок.
Рокови се рачунају на дане, месеце и године.
Рок одређен у данима почиње да тече на дан који непосредно долази иза дана од којег рок почиње
да тече. Рок истиче окончањем последњег дана рока.
Када се рок рачуна у недељама, месецима или годинама за последњи дан рока се узима онај дан
који се по имену или броју подудара са даном у коме се десио догађај од којег почиње да тече рок.
Ако у месецу у коме треба да истекне рок не постоји дан у коме би рок требало да истекне, тада
истиче последњег дана у следецем месецу.
Недеље и празници немају утицај на почетак тока рока. Али ако последњи дан рока падне у
недељу, на државни празник или на неки други дан када суд не ради, рок истиче протеком првог
наредног радног дана.
Начин рачунања рокова у парници примењује се једнако и на материјалноправне рокове који су
садржани у материјалноправним нормама.Ово правило вази у случајевима када је посебним
законом предвиђен рок за подношење тужбе, али и на рачунање рокова застарелости
потраживања.
Одржање рока:
Одржати рок значи предузети парничну радњу благовремено, пре истека рока. Поднесак је
благовремен ако је пре истека рока предат судској писарници или пријемној канцеларији.
Изузетак од овог правила је фикција одржања рока-сматраће се да је рок одржан, и ако поднесак
није о року предат судској писарници. Фикција одрзжања рока важи у следећим случајевима:
1. Ако је поднесак упућен суду поштом, препорученом пошиљком или телеграфским путем, као
дан предаје поднеска се узима онај дан када је поднесак предат пошти. Чак и када поднесак предат
телеграфским путем не садржи све сто је потребно да би се о њему могло поступати, сматраће се
да је поднет благовремено, ако у року од три дана од дана предаје телеграма, странка накнадно
преда суду уредан поднесак или га пошаље препоручено.
2. Када поднесак упућују лица која се налазе на обавезној војној служби у Војсци, као и лица која
су лишена слободе, као дан предаје суду узима се дан када је поднесак предат војној или команди
завода за извршење затворских санкција.

76
3. Ако је поднесак предат ненадлезном суду пре истека рока,,а у надлежни суд стигне након истека
рока, узеће се да је рок одржан уколико се подношење поднеска ненадлежном суду може
приписати незнању или очигледној омашци подносиоца.
4. Ако је поднесак упућен суду електронском поштом, сматра се да је поднет суду у време које је
означено у потврди о пријему електронске поште.
Фикција одрзања рока вази само ако поднесак заиста стугне у суд.
Застој и прекид рока:
До застоја рока долази због неког изванредног догађаја који омета вршење парничних радњи и
наступом тог догађаја рок не тече, а наставља да тече престанком догађаја.
Када се рок прекине,он почиње да тече изнова.
Рочиште:
Рочиште је одређени временски период који служи за предузимање парничних радњи суда и
странака. Рочиште одређује суд.
Рочишта могу да буду обавезна и факултативна. Обавезна су она рочишта за која је законом
прописано да их суд мора заказати. Факултативно рочиште суд заказује када оцени да то
захтевају потребе поступка.
ЗПП предвиђа обавезу да се одрже два рочишта:
1. Рочиште ради одбацивања тужбе: оно се обавезно одржава када је суд, након претходног
испитивања тужбе, утврдио да би тужбу требало одбацити. Циљ одржавања овог рочишта је да се
тужиоцу пружи прилика да се изјасни о разлозима због којих се тужба одбацује. На то рочиште се
позива и тужени.
2. Рочиште за расправљање о предлогу за понављање поступка: припремно рочиште, као
централни део парнице је, у принципу, обавезно.Међутим, његово одржавање може да изостане
ако међу странкама нема спорних чињеница или ако је спор једноставан или хитан. Ако се
парница не оконча у току припремања главне расправе, суд је обавезан да закаже рочиште за
главну расправу.
Заказивање рочишта:
Рочиште заказује суд. Против решења о одређивању рочишта, жалба није дозвољена.
О одржавању рочишта суд је обавезан да обавести странке и евентуално остале учеснике у
потупку, ако је њихово учешће потребно.
Позив на рочиште садржи: податке о месту, просторији и времену одржавања рочишта и
упозорење о законским последицама изостанка са рочишта. Ако се уз позив на рочиште не
доставља поднесак, у позиву морају се навести и странке, предмет спора и радње које ће се
предузети на рочишту.
Позив за припремно рочиште и рочиште за главну расправу се доставља најкасније 8 дана пре
одржавања рочишта. Исто важи и за заказивање других рочишта.

77
Одлагање рочишта:
Оно се може одложити када је то потребно ради извођења доказа или због спречености судије.
Суд је дужан да у законом предвиђеним околностима одложи рочиште.
Такође, суд је дужан да одложи расправу када год дође до објективног преиначења тужбе, јер суд
тада мора туженом да остави довољно времена да припреми одбрану по преиначеној тужби.
Најзад, роћчиште се обавезно одлаже и када су странке или једна од њих уредно оправдале свој
изостанак.
Закон предвиђа да се рочиште наставља када суд удаљи из суднице странку или њеног
пуномоћника.
Суд одлазе рочиште решењем. Против тог решења жалба није дозвољена.
Трошкове до којих је дошло услед одлагања рочишта, сноси странка која је проузроковала
одлагање својом кривицом или случајем који ју је погодио.
Пропустање парничних радњи:
Парнична радња је пропуштена када није предузета о року. Поднесак није предат у року, када не
стигне у суд до истека рока. Усмена парнична радња је пропуштена када је странка изостала са
рочишта.
У ређим случајевима пропуштање постоји и када је странка удаљена са рочишта, када ћути или се
са рочишта неоправдано удаљи.
Пропуштање парничне радње повлачи за собом преклузију, губитак права. И то важи без изузетка
за законске рокове који су непродуживи, нпр. рок за изјављивање правних лекова.
Понекад пропуштање странке да предузме парничну радњу повлачи за собом наступање
фикције..нпр. тужени је дужан да се у року од 8 дана од дана обавештења о повлачењу тужбе о
томе изјасни. Ако се не изјасни, сматра се да је дао пристанак.

78
43. Враћање у пређашње стање

(restitutio in integrum)
Предлог за враћање у пређашње стање је правно средство којим странка тражи да се отклоне
последице преклузије и да се парница врати у стање у ком је била пре него сто је преклузија
наступила. Дакле, захтева се да се укину последице које је преклузија произвела.
Враћање у пређашње стање не може да се захтева због пропуста странке да се на припремном
рочишту за главну расправу изнесе све чињенице на којим захтева свој захтев.
Услови за враћање: да би странка морала да издејствује враћање у пређашње стање неопходно је
да се испуни само један законом предвиђен услов. Тај услов је да морају постојати оправдани
разлози за пропуштање- да странка није могла да их предвиди (нпр. саобраћајна несрећа) или да их
отклони (виша сила). Предлог се подноси суду пред којим је требало предузети пропустену
парничну радњу.
Када је искључено враћање у пређашње стање: Предлог за враћање у пређашње стање је
недопуштен када је странка:
1. Имала могућност да ту радњу накнадно предузме;
2. Могла да захтева продужење рока, а то није учинила или је захтевала продужење, а суд је то
одбио;
3. Своју неповољну процесну ситуацију могла да отклони другим редовним процесноправним
средством;
4. Када су пропустени материјалноправни рокови и рокови у извршном и стечајном поступку.
Поступак- Предлог за понављање подноси странка која је погођена преклузијом. Предлог се
подноси у форми поднеска. Мора се поднети у законом предвиђеном року- субјективни рок је 8
дана од дана када је престао разлог који је проузроковао пропуштање/од дана када је сазнала за
пропуштање, а објективни рок је 60 дана од дана пропуштања. У привредним споровима тај рок је
30 дана.
Уз предлог за реституцију, странка је дужна да истовремено предузме и пропуштену радњу и да
поднесе доказе о оправданом пропуштању. У супротном сматраће се да је предлог неуредан и суд
ће га због тога одбацити.
Одлуке суда- Предлог се подноси оном суду пред којим је требало предузети пропуштену
парничну радњу. Овај предлог нема никаквог утицаја на ток парнице, али суд може одлучити да
застане са поступком док решење о предлогу не буде правоснажно.
Суд одбацује предлог који је неблаговремен, недозовљен и неуредан, Неуредан је онај предлог уз
који нису приложени одговарајући докази. Недозвољен је онај предлог за чије подношење странка
нема правни интерес.

79
О основаности предлога суд одлучује без расправе. Расправа се заказује само ако суд сматра да је
ради правилног утврђивања чињеничног стања потребно да се изведу одређени докази. Недолазак
предлагача на рочиште нема за последицу да се предлог одбије.
Да би суд донео решење којим се парница враћа у пређашње стање довољно је да предлагач увери
суд да су разлози на које се позива у предлогу вероватни.
О предлогу суд одлучује решењем. Против решења којим се предлог одбија/одбацује је дозвољена
жалба, а ако је усвојен, противник предлагача може изјавити жалбу само из 2 разлога:
1) када је суд усвојио неблаговремен предлог
2) када је суд усвојио недозвољен предлог
Ако суд нађе да је предлог основан, доноси решење и тим решењем се парница враћа у оно стање
у ком се налазила пре пропуштања и укидају се све оне одлуке које је суд донео због пропуштања.
Трошкове поступка сноси предлагач, без обзира да ли је предлог усвојен/одбијен.

80
44.Записници

Записник је јавна исправа која садржи податке о парничним радњама које су предузели суд,
странке и други учесници у поступку на рочишту или ван рочишта.
Записник садржи(тзв.формална садржина записника): заглавље, опис предузете радње и потпис
парничних субјеката.
У заглавље се уноси: назив и састав суда, место где се врши радња, назначење предмета спора и
имена присутних странака или трећих лица и њихових законских заступника или пуномоћника.
Садржину записника чини сам опис тока предузете радње, односно битни подаци о предузетој
радњи. Тако нпр ако се у записник уноси исказ сведока, његов исказ се не уноси дословце, већ
само суштина исказа, односно битни подаци о садржини предузете радње.
Записник такође треба да садржи и: поуке суда о начину на који су странке и други уцесници у
поступку дужни да врше парничне радње; записник о главној расправи мора да садржи
констатацију о томе да ли је расправа била јавна или је јавност била искључена, садржину изјава
странака, предлоге странака, доказе који су изведени, уз навођење садржине исказа вештака и
сведока, као и одлуке суда донете на рочишту; потписе председника већа, записницара, странака,
односно њихових законских заступника или пуномоћника, тумача и сл.
Записник писе записничар. Записничар пише у записник оно што му председник већа диктира.
Суд може да одреди решењем, било по службеној дужности или на захтев странака, да снима
рочиште тонски или оптички или и на један и на други начин. Против овог решења није
допуштена посебна жалба. Да би снимак имао употребну и доказну вредност мора да садржи
податке као што су: назив и састав суда, место, датум и време одржавања рочишта, итд. Странке
имају право на копију овог снимка, а друга лица само ако за то имају оправдан правни интерес.
Суд је дужан да овако сачињен запис пренесе у писани облик у року од 8 дана од дана када је
снимање обављено. Ако се тонски запис битно разликује у односу на писани препис, странка може
да поднесе приговор суду у року од 8 дана на садржину преписа тонског записника од дана када
јој је препис достављен. Суд је дужан да решењем одлучи о приговору у року од 3 дана. Против
тог решења није допуштена посебна жалба.
Кључна фаза у вођењу записника је његово потписивање. Записник потписују председник већа и
записничар. Затим, суд позива и странке, односно њихове заступнике и пуномоћнике, као и тумаче
и преводиоце да потпишу записник. Ако неки парнични субјект неће да потпише записник или
напусти рочиште пре потписивања записника, суд у записнику то бележи и наводи разлог због ког
парнични субјекти нису потписали записник.
Приговор на записник:
Право да ставе приговор на читаву садржину записника имају само странке, односн њихови
законски заступници или пуномоћници као и умешачи.
Секундарни парнични субјекти могу да стављају приговоре само у поглледу описа оне радње у
чијем вршењу су сами учествовали.
Сврха приговора је да се записник исправи или допуни, или да се за виши суд обезбеди могућност
да стекне сазнање о правом начину на који су се вршиле парничне радње на рочиштима.

81
Исправка записника мозе да се врши и током расправе када странка примети да је председник већа
нетачно протумачио какву чињеничну тврдњу или процесни предлог странке, те их тако нетачно
издиктирао у записник. Исправку може да изврши председник већа, одмах након интервенције
странке или неког другог парничог субјекта. Такође интервенција странке и исправка записника
може да уследи и пре потписивања записника, након приговора странке.
Допуна записника ће се извршити када није могуће да се записник исправи без брисања или
мењања садржине записника.
Председник већа може да усвоји примедбу странке, те да предузме измену или допуну записника.
Може и да одбије примедбе парничних субјеката, али је тада дужан да и приговоре које је одбио
унесе у записник.
И сам суд може, по службеној дужности, да изврши измене и допуне записника.
Странка је у даљем току поступка преклудирана да истиче своје приговоре које није истакла у
виду примедбе на записник.
Записник о већању и гласању:
Овде важе посебна правила. Тако, о већању и гласању се увек води записник. Изузетак је
предвиђен онда када веће вишег суда у поступку по правном леку једногласно донесе одлуку. Тада
се не саставља записник, већ се на изворник одлуке ставља белешка о већању и гласању.
У записник о већању и гласању суд уноси ток гласања и одлуку која је донета.
Записник о гласању потписују сви чланови већа и записничар. Ако га не потпишу сви чланови
већа то представља апсолутно битну повреду правила поступка, због које другостепени суд укида
пресуду и враћа предмет на поновно суђење.
Записник о већању и гласању представља службену тајну. Због тога се он затвара у посебан омот.
Може га разгледати само виши суд када решава по правном леку.
Значај и доказна снага записника:
Записник представља само доказ о томе на који начин су, да ли законито или незаконито,
парнични субјекти предузимали радње на рочишту. Зато он није основа за мериторно одлучивање.

82
45. Судске одлуке у парничном поступку

Судска одлука је појединачни правни акт којим суд на ауторитативан и несумњив начин изриче да
је наступила, односно, да није наступила одређена правна последица и којим се странкама налаже
одређено понашање.
Разликујемо пресуде и решења суда. Посебну врсту решења представљају она којима суд одређује
процесно понашање других процесних субјеката- тачније, он наређује одређену процесну
активност у парници.
Пресуда
Пресуда је судска одлука којојм суд одлучује о основаности тужбеног захтева. Закон прописује
посебну форму и садржину пресуде.
Пресуде могу да се класификују на различите начине у зависности од тога:
1. Каква је њихова садржина;
2. Какву врсту појединачног правног акта садрже у себи;
3. У ком обиму решавају предмет спора;
4. У каквој врсти поступка су донете.
Према садржини, пресуде могу бити само мериторне. Мериторном пресудом се решава о
основаности тужбеног захтева. С друге стране, када инстанциони суд по правним лековима укида
пресуду нижег суда и враћа предмет нижем суду на поновно расправљање, тада одлучује
решењем.
С обзиром на садржину појединачног правног акта, пресуде могу бити:
1. кондемнаторне- њима се налаже извршење одредјене чинидбе;
2. деклараторне- њима се утврдјује се постојање/непостојање неког правног односа;
3. конститутивне- њима се заснивају се нови или укидају/модификују постојећи правни односи
или субјективна права.
Пресуде могу бити и:
1. Коначне - њом се решава предмет спора у целини
2. Делимичне- обухвата само одлуку о делу тужбеног захтева; у делимичне спада и
3. Међупресуда јер се њом коначно не решава о предмету спора
Најзад, ако је пресуда донета након расправљања, ради се о контрадикторној пресуди,а ако
расправљања није било пресуда се може донети на основу диспозитивнихг парничних радњи
странака. Такве пресуде су : пресуда на основу пропуштања, пресуда на основу признања. пресуда
на основу одрицања и пресуда без одржавања расправе.

83
Настанак пресуде: Пресуда настаје тако што суд предузима склоп парничних радњи које могу да
се сведу на доношење и објављивање пресуде и израду писменог отправка пресуде.
Дејство пресуде- Пресуда је појединачни правни акт суда. Она производи дејство према
1. суду
2. странкама
3. изузетно, према трећим лицима
4. изузетно, према другим судовима у другим поступцима
Пресуда производи дејство само ако је донета уз поштовање свих процесних норми. Ако је
пресуда донета уз повреду битних процесних норми, она је ништава. Међутим, ништава пресуда
производи дејства али у парници постоји могућност да се недостаци отклоне улагањем редовних и
ванредних правних лекова.
Пресуда која нема прописану форму и садржину је непостојећа, она не производи никаква дејства.
Никаква дејства не производи ни тзв. пресуда без дејства- оваква пресуда има форму и садржину,
донео ју је суд, али уз повреду процесних правила која јој одузимају свако дејство (пресуда против
лица које има имунитет).
Решење
Наше право не познаје разлику између разних врста решења тако да се све одлуке које нису
пресуде, називају се решењем. Решења могу бити мериторна и процесна јер када суд не одлучује
пресудом, одлучује решењем.
Мериторно, о главној ствари, суд одлучује решењем:
1. у споровима због сметања државине;
2. у поступку за издавање платног налога (платни налог се сматра решењем);
3. о трошковима поступка, када је одлука садржана у пресуди.
Парница се окончава решењем о одбацивању тужбе, решењем о одбацивању правног лека и
решењем којим се констатује да је тужилац повукао тужбу. Правило је да се на ова решења
примењују иста правила за форму и садржину као и код пресуде.
Највећи број решења суд доноси да би формално и материјално управљао парницом- решењем се
заказује рочиште, доноси се решење о извођењу доказа.. Ова решења не обавезују суд, већ
обавезују странке и то чим су објављена. Решења не могу да се побијају посебном жалбом, већ
само жалбом против мериторне одлуке.
Доношење судских одлука: Одлуке се доносе већањем, а затим и гласањем. О једноставним
питањима се не већа, већ се одлука доноси на самом рочишту. Овоме могу присуствовати само
председник већа, чланови већа и записничар. Одлука се доноси већином гласова. Председник увек
гласа последњи.
Веће мора да донесе одлуку, тако да постоје и посебна правила о гласању. Најпре, чланови већа не
могу одбити да гласају о питањима која постави председник већа и морају да гласају за или
против, нема уздржаних гласова.

84
Уколико дође до ситуације да се јаве три или више различитих предлога одлуке,а да приликом
гласања ни једно од њих не добије апсолутну већину, тада се питања раздвајају и гласање се
понавља док се не постигне апсолутна већина. Раздвајање се врши тако што се питање рашчлањује
на једноставије елементе о којима се може гласати само за или против.

46. Управљање парницом

Суд управља парницом тако што предузима разне парничне радње. У управљање парницом
спадају све парничне реадње суда које он предузима како би се парнични поступак спроводио,
одржавао у стању и развијао ка коначној мериторној одлуци. Ту спадају и оне радње суда чијим
предузимањем се он стара да се потпуно претресе процесни материјал.
Управљање парницом има спољни и унутрашњи вид. Спољни вид се назива и формалним, а
унутрашњи се назива и материјалним управљањем парницом.
У формално управљање парницом спадају парничне радње суда којима он креира временски
развој парничног поступка: припремање, заказивање и одлагање рочишта, позивање и
достављање, одредјивање рокова за предузимање парничних радњи, руковођење расправом на
рочишту...
У материјално управљање спадају радње које имају за циљ да се прикупи, разврста и претресе
процесни материјал. У процесни материјал спадају чињенични наводи и доказни предлози
странака.
Обавезе суда у погледу прикупљања чињеница су лимитиране. Расправно начело налаже
странкама да пред суд изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да за утврђење тих
чињеница предложе доказе. Ван овога, когниционо овлашћење суда се простире само до граница
тужбеног захтева- суд је дужан да се стара да странке пред њега изнесу све чињенице од којих
зависи основаност тужбеног захтева.
Он ово овлашћење врши пре свега на припремном рочишту за главну расправу јер је дужан да од
странака затражи да појасне своје наводе и предлоге. Такодје, он тада саслушава и сведоке,
вештаке, странке и стара се да се предмет спора свестрано расправи. Медјутим, он не сме странке
да саветује, да формулише њихове предлоге и чињеничне тврдње јер би тиме нарушио начело
равноправности странака.
Материјално управљање парницом обухвата и обавезу суда да разврста процесни материјал.
Разврставање се врши на правно релевантне и нерелевантне чињенице, а докази се разврставају на
оне који су подобни и неподобни за утврђење битних и важних чињеница.
Најзад, суд са странкама и расправља и претреса чињенични материјал, нарочито њихове
чињеничне наводе и процесне предлоге. Пожељно је да суд са њима претресе и њихова правна
становишта јер се тако остварује потпуна транспарентност у вођењу поступка, а странке су
лишене евентуалних изненађења.
У управљање парницом спадају и радње којима суд уобличава временски парницу, али се и стара о
економичности поступка. Овде спадају одлуке суда о спајању/раздвајању парнице, о томе да ли це
одлучивати о претходном питању или ће прекинути поступак.

85
За парничне радње којим суд управља парницом важе следећа заједничка правила:
1. суд их предузима еx оффицио
2. суд није везан сопственим одлукама којима управља поступком
3.решења која тада доноси у управљању парницом не могу да се побијају посебном жалбом, вец
само жалбом против пресуде

47. Достављање (појам и врсте)

Достављање је писмена парнична радња коју врши суд са циљем да се одређеном лицу на законом
предвиђен начин преда (уручи) писмено како би се оно упознало са његовом садржином.
Достављање суд увек врши по слузбеној дужности.
Достављање се у парничном поступку врши адресатима пријема писмена. Адресати су пре свега
странке, њихови законски заступници и пуномоћници уколико их странка има. Достављање се
врши и другим субјектима попут умешача, сведока, вештака…
То је једна од најзначајнијих парничних радњи, јер се уредно достављање (нарочито поднесака)
везује за наступање важних процесних дејстава. Ако достављање није извршено у складу са
законом оно је неуредно и неће моћи да се развија ка мериторној одлуци. Повреда правила о
достављању повлачи ништавост пресуде и она из тог разлога може да се побија жалбом. Против
пресуде којој није претходило уредно достављање могу да се изјаве и ванредни правни лекови,
нарочито захтев за понављање поступка. Одлука суда које је донета уз повреду ових правила неће
никада моћи да се призна и изврши у иностранству.
Могуће је и фиктивно достављање које се врши ради остварења права на тужбу. Фиктивно
достављање се врши адресату чије је пребивалиште непознато, прибијањем на огласну таблу суда.
И фиктивно достављање може представљати повреду права на правично судјење. Па тако, ако је
покушано достављање првостепене пресуде пуномоћнику-адвокату странке, а достављач није
никога затекао у канцеларији, те је жалба одбачена као недопуштена јер је изјављена након истека
рока, такво достављање је неуредно и представља повреду права на правично судјење. Разлог је тај
што је за почетак рока за жалбу релевантан само дан када је странка заиста и примила отправак
пресуде.
ЗПП не одређује изричито када се акт који се доставља мора трансмитовати у иностранство.
Лицима која уживају дипломатски имунитет достављање се врши дипломатским путем. Закон
изричито не нормира да се осталим физичким и правним лицима која су у иностранству
достављање треба извршити дипломатским путем. С обзиром да је достављање парнична радња
суда искључиво право РС (леx фори) одлучује када и конме се достављање има извршити у
иностранству. Може се закључити да се достављање мора извршити у иностранство дипломатским
путем када год се тужени налази у иностранству тј кад тамо има пребивалиште или уобичајено
боравиште, без обзира на то да ли је страни или домаћи држављанин.

86
Врсте достављања
Разликујемо лично, посредно и фиктивно достављање.
Лично достављање - ЗПП предвиђа да се најважнији поднесци и акти суда морају лично
доставити адресату. Ово важи за:
1. тужбу;
2. платни налог;
3. ванредни правни лек;
4. пресуду;
5. решење против којег је дозвољена посебна жалба.
Лично достављање карактеришу две ствари- прво, да достављање врше по правилу само запослени
у суду и друго да се достављање врши физичком предајом писмена адресату.
Обавља се тако што се писмено се лично предаје адресату или његовом пуномоћнику или
законском заступнику у руке. Врши се у време, на месту и по процедури коју предвиђа закон.
Правило је да се адресату писмено уручује у његовом стану или на радном месту, али може и
лична предаја писмена адресату у суду.
Ако се адресат не затекне на месту на ком треба да се изврши достављање, достављач ће оставити
обавештење да може да подигне писмено у року од 30 дана од покушаја достављања. Он ће
истовремено прибити писмено и на огласну таблу суда. По истеку рока од 30 дана сматра се да је
достављање уредно извршено.
Посредно достављање - У парничном поступку важи правило да се писмена достављају посредно.
Посредно достављање је могуће изврсити преко поште, лица регистрованих за обављање послова
достављања и сл. На овај начин достављање писмена се врши адресату у његовом стану или на
његовом радном месту. Ако он није код куће, може се доставити и одраслом члану његовог
домаћинства које је дужно да прими писмено. Достављање се може извршити и његовом суседу,
лицу које ради заједно са адресатом, али они нису у обавези да приме писмено, вец је потребан
њихов пристанак.
Чланом домаћинства се сматра свако оно лице које живи са адресатом у заједници.Услов је да ово
лице буде одрасло, али не и пословно способно, што значи да се достављање може извршити и
малолетном лицу ако достављач сматра да је оно довољно зрело да схвати стварни значај
достављања. Достављање писмена овим лицима која нису адресат није допуштено ако прималац
писмена учествује у парници као адресатов противник.
Обично достављање подразумева да је адресат могао благовремено да се упозна са садржином
писмена. Као моменат достављања адресату узима се моменат предаје примаоцу писмена, а не
моменат када је писмено прослеђено адресату.
Од овог правила постоји одступање- ако посредно достављање није могло да се изврши одраслом
члану домаћинства или раднику који ради са адресатом, достављање се обавља фиктивно,
прибијањем се на врата адресата и тиме се сматра да је достављање уредно извршено.

87
Фиктивно достављање: врши се прибијањем писмена на огласну таблу суда или места на којем
достављање треба да се изврши. Достављање се сматра извршеним било истеком законом
предвиђеног рока (лично достављање) било самим прибијањем писмена (посредно достављање).
Фиктивно достављање је допуштено у неколико случајева:
1. Тзв. безуспешно достављање у случају посредног достављања- када се писмено током парнице
није могло да достави на обичан начин (не важи за поднеске и акте за које је обавезно лично
достављање)
2. Фиктивно достављање тужбе, решења о платном налогу и сл -када се адресат не затекне на
месту где достављање треба да се изврши, оставља му се обавестење да у року од 30 дана може у
суду да подигне писмено,а истовремено се акт који се доставља прибија на огласну таблу суда.
3. Достављање адвокату и заступнику правног лица- полагањем писмена у њихов преградак у
суду. Протеком рока од 8 дана наступа фикција да је достављање уредно извршено. Ако га не
подигну у року од 8 дана, прибија се на огласну таблу.
4. Фиктивно достављање поводом промене адресе адресата/његовог законског заступника- ако се
адреса промени пре достављања другостепене одлуке којом се поступак окончава, у обавези су да
о томе обавесте суд. Ако то не учине, суд одредјује да се сва даља достављања врше прибијањем
на огласну таблу и тада се сматра да је достављање извршено.
5. Када пуномоћник за пријем писмена мења адресу или га странка опозове- у првом случају, ако
не обавести суд да је променио адресу, достављање се врши као да пуномоћника ни нема. У
другом случају, странка је дужна да одмах именује новог пуномоћника, а ако то не учини,
достављање се врши прибијањем на огласну таблу.
48. Лично достављање
49. Обично достављање
50. Фиктивно достављање
изнад!

88
51. Утврђивање и промена адресе

Странке и други учесници у поступку су дужни да се понашају у складу са начелом савесности и

поштења. У том смислу, странке и други учесници у поступку су дужни да предузимају следеће
радње:
1. Странка је дужна да саопшти суду тачну адресу противне стране којој писмена треба да се
доставе лично, а ако странка није у могућности, суд ће еx оффицио да прибави адресу
пребивалишта и боравишта странке којој се врши лично достављање
2. Странке и њихови заступници су дужни да пријаве суду сваку промену адресе, без одлагања, све
до правноснажног окончања парнице
3. Странка или њен законски заступник је дужан да обавести суд да ће одсуствовати са адресе
дуже од 30 дана и да у том случају одреде пуномоћника за пријем писмена
4. Исту дужност имају и пуномоћник странке као и пуномоћник за пријем писмена. Ако
пуномоћник промени адресу а о томе не обавести суд, достављање ће се вршити странци према
правилима о обичном достављању
Место и време достављања- Када се доставља физичком лицу, достављање се врши:
1. на радном месту,
2. у стану
3. у суду.
На другом месту достављање се може извршити само одлуком суда коју је достављач дужан да
покаже адресату. Достављање на радном месту се врши током трајања радног времена, у стану од
7 до 22 часа, а у стану било када се адресат тамо затекне при чему суд може да позове адресата да
додје у суд да би му се извршило достављање.
Достављање физичким лицима се врши на адреси која је назначена у тужби. Ако адреса није тачна
суд ће затражити асистенцију полиције и од ње ће прибавити податке који се тичу пребивалишта
односно боравишта странке (јавни регистар полиције).
Ако је адресат државни орган, орган јединице локалне самоуправе или територијалне аутономије,
достављање се врши у просторији за пријем писмена ових органа и то предајом лицу које је за то
овлашћено. Исто важи и за јавног тужиоца и јавног правобраниоца. Дан предаје писарници се
узима као дан достављања писмена.
Правном лицу се достављање врши у његовим просторијама, али само лицу које је овлашћено а
пријем писмена или законском заступнику правног лица, и то на адресу његовог пребивалишта.
Начин достављања: Опште правило је да се предаја писмена адресату или примаоцу писмена
врши преко поште, преко лица које је запослено у суду (позивар), других државних органа, лица са
јавним овлашћењима, правног лица које је регистровано за обављање послова достављања.
Надлежни орган полиције је дужан да на захтев суда асистира у достављању приликом свих
видова достављања.

89
Достављање може да се врши и електронском поштом, а за уредност оваквог достављања
неопходно је да је могуће да се обезбеди повратни податак да је адресат заиста и примио писмено.
Посебан начин достављања важи за:
1. Војна лица, припаднике полиције,лица запослена у речном,поморском и ваздушном саобраћају-
достављање се врши преко команде, односно непосредног старешине.
2. Страна правна лица чије је седиште у иностранству,а имају представништво у РС- достављање
може да се изврши предајом писмена њиховом представништву.
3. Држављанина РС који се налази у иностранству - достављање се може извршити преко
конзуларног представника, дипломатског представника РС који врши конзуларне послове или
правног лица које је међународно регистровано за обављање послова достављања.
4. Лица која су лишена слободе - достављање се врши преко завода за извршење кривичних
санкција.
Када треба извршити достављање лицу које је парнично неспособно, онда се достављање врши
његовом законском заступнику. Ако има више законских заступника, довољно је да се достави
само једном да би достављање било уредно.
Ако је парнично способна странка ангажовала пуномоћника достављање је уредно само ако је
извршено пуномоћнику, а не и странци. Ако има више пуномоћника, може се извршити било ком
од њих.
Достављање адвокату се врши предајом писмена лицу које је запослено у његовој адвокатској
канцеларији. Адвокату који своју делатност обавља у стану достављање се може извршити и
предајом писмена одраслом члану његовог домаћинства. Поред тога, адвокатима и правним
лицима може да се доставља и полагајем писмена у њихов преградак у суду. Овакав начин
достављања је могућ само на захтев адвоката односно овлашћеног представника правног лица или
по одлуци председника суда. У том случају, адвокат је дужан да подигне сва писмена која су му
достављена у преградак у року од 8 дана од њиховог полагања а ако то не учини достављање се
врши на фиктиван начин.
На исти начин се доставља и јавном бележнику и приватном извршитељу.

90
52. Пуномоћник и заступник за примање писмена

Постављање пуномоћника за пријем писмена може бити обавезно и факултативно.

Странке и њихови законски заступници су у обавези да га именују кад год се налазе у
иностранству. Обавеза настаје када ови парнични субјекти имају домицил/ уобичајено боравиште
или боравиште у иностранству. Тужилац који има пребивалиште/боравиште/седиште у
иностранству дужан је да у тужби означи пуномоћника за пријем писмена. Ако то не учини, суд је
дужан да тужбу одбаци.
Када се тужба доставља туженом чије је пребивалиште или боравиште у иностранству суд ће га
позвати да у одређеном року именује пуномоћника за пријем писмена. Тужени би то требало да
учини већ у одговору на тужбу. Уколико то не учини, пуномоћника за пријем писмена одређује
суд решењем и против овог решења није дозвољена жалба, али је суд дужан да обавести странку
или њеног законског заступника да је поставио пуномоћника.
Тужба и платни налог се не могу достављати пуномоћнику за пријем писмена.
Пуномоћник за пријем писмена може бити свако потпуно пословно способно физичко лице које
има пребивалиште/ уобичајено боравиште у РС. Ако оваквог пуномоћника одређује суд, по
правилу га бира из реда адвоката.
Овлашћење пуномоћника за пријем писмена се састоји у дужности да прима писмена у име и за
рачун адресата, а ако га постави суд он је привремени заступник странке.
Суд може (али не мора) да наложи супарничарима да поставе једног пуномоћника за пријем
писмена. Уколико то не учине суд ће да постави једног од њих за пуномоћника за примање
писмена.
А ако ме достављач не нађе?
Оставиће обавештење да можеш да подигнеш писмено у року од 30 дана од покушаја достављања.
Он ће истовремено прибити писмено и на огласну таблу суда. По истеку рока од 30 дана сматра се
да је достављање уредно извршено.
Може ли тужба или пресуда да се прибије?
Не може, за њих ЗПП предвиђа лично достављање.
-Када се ради о фиктивном достављању или када се адресат не нађе на адреси
Непозната је адреса, не може се утврдити, шта онда?
Суд одређује привременог заступника.
Ако је странка у иностранству, а не именује пуномоћника, шта ће бити са тужбом?
Суд је дужан да одбаци тужбу.

91
53. Доставница

Доставница је јавна исправа којом се потврђује да је извршено достављање. Доставницу увек

потписују адресат и достављач.
Доставница садржи следеће податке: означење акта који се доставља, име и презиме адресата, дан
пријема и потпис примаоца и достављача.
Доставница има доказну снагу као и свака друга јавна исправа. Она ствара обориву законску
претпоставку.Такође, ако је доставница изгубљена, да је достављање извршено може да се
доказује и другим доказним средствима.
Ако је у доставници означен погрешан датум достављања, сматра се да је доставаљање извршено
оног дана када је писмено предато.
Отклањање недостатака у достављању:
Достављање је строго формална парнична радња суда. Неуредно достављање представља разлог за
ниставост судске одлуке.
Модерна процесна решења садрже правила о конвалидацији недостатака у достављању. Наиме оно
ће се увек сматрати уредним, ако је адресат на било који начин сазнао за садржину писмена,
односно ако је оно на било који начин доспело до њега.
Недостаци у достављању морају да се истакну у виду приговора, и то без одлагања, најкасније на
следећем рочишту за главну расправу. У противном се сматра да је недостатак отклоњен.

54. Прегледање и преписивање списа

Члан 149.
Странке, њихови заступници и пуномоћници имају право да прегледају, фотокопирају,
фотографишу и преписују спис парнице у којој учествују.
Другим лицима која имају оправдан интерес дозволиће се радње из става 1. овог члана у погледу
појединих списа.
Кад је поступак у току, дозволу за радње из ст. 1. и 2. овог члана даје судија, а кад је поступак
окончан, председник суда, односно запослени у суду кога он одреди.

92
55.Трошкови поступка

Вођење грађанскосудског поступка повлачи са собом судске трошкове. Трошкови поступка су

издаци који су учињени у току или поводом конкретног парничног поступка. У трошкове
поступка спадају:
1. Судске таске
2. Издаци проузроковани извођењем доказа
3. Издаци заступника, нарочито пуномоћника странака
4. Издаци самих странака и осталих учесника у постпупку ( умешача)
5. Трошкови исплаћени из средстава суда
6. Издаци који су настали пре него што је поступак започео
Проблем трошкова поступка захтева одговор на два питања:
1.Прво, питање претходног сношења парничних трошкова ,
2. Друго, питање накнаде парничних трошкова

1.Претходно сношење трошкова .

Опште правило је да свака странка претходно само сноси трошкове које је проузроковала својим
радњама. Ова одредба се односи и на тужиоца и на туженог али и на друге учеснике у постуку који
могу предузимати парничне радње. Када се на извођење доказа позивају обе странке , суд ће
одредити да предујам за извођење доказа положе обе странке на равне делове. Ако, изузетно, суд
по службеној дужности одреди да се изведе одређенби доказ, тада трошкове предујмљује она
странка на коју пада терет доказивања.

2.Накнада парничних трошкова

Ко је по окончању парнице дужан да коначно сноси трошкове поступка, одлучује суд својим
решењем, и то само на захтев странке,по правилу без расправљања. Захтев за накнадну трошкова
је акцесонар у односу на главни захтев. Основни је принцип да се обавезе , да се сносе трошкови
поступка расподељују према успех странака у парници ( тзв.принцип каузе ) , тако странка која у
целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове. По својој правној
природи обавеза да се надокнаде парнични трошкови је законска облигација. Ако је тужилац
делимично успео у парници суд расподељују обавезу за накнаду трошкова у зависности од
постигнутог успеха. Принцип успеха ( каузе ) не важи потпуно Он се изузетно кооригује
применом принципа кривице. По овом принципу странка је обавезна независно од успеха у
спору, да свом притивнику надокнади трошкове које је проузроковала својом кривицом или
случајем који се њојх догодио.

93
Принцип успеха се коригује принципом кривице у следећим случајевима:
1. Када тужени није дао тужиоцу повода за тужбу
2. Када су трошкови поступка настали због одлагања рочишта
3. Када су трошкови настали свесним одуговлачењем поступка
4. Код предлога за враћање у пређашње стање
5. Трошкова које је проузроковао заступник
Трошкови за које се може тражити накнада
Странка има право да тражи накнаду само за оне трошкове који су били потребни за вођење
парнице. У којим трошковима се ту ради одлучује искључиво суд. Суд о висини накнаде
трошкова одлучује решењем које доноси без расправе и доказивања, ценећи све околности
случаја. Трошкови и награда за учешће адвоката у парници одмеравају се у складу са адвокатском
тарифом. Јавни тужилац има право на накнаду трошкова, али не и на награду. Јавни
правобранилац има право да захтева и награду за учешће у поступку у висини која би припадала
адвокату за заступање странке.
Суд о расподели тршкова поступка одлучује на основу захтева странке. Странка је дужна да тачно
назначи врсту и износ трошкова за које захтева накнаду. Захтев се ставља у парници у којој су ти
трошкови настали и он мора да буде благовремен .
Првостепени суд доноси одлуку о накнади трошкова у пресуди или решењу којим се првостепени
поступак окончава.
Одлука суда о накнади парничних трошкова увек се сматра решењем чак и онда када је садржана
у пресуди.

56. Ослобађање од плаћања трошкова поступка

Сиромашко право јесте право странка да буде ослобођена од плаћања трошкова поступка ако
фактички није у могућности да их сноси.
Титулар овог права је странка која: ,,према свом општем имовинском стању није у могућности да
сноси трошкове поступка„.
Закон не садржи критеријуме да ли је странка слабог имовинског стања и када она то није у
могућности да сноси трошкове поступка. Требало би да је то увек када је њено имовно стање
такво да би предујмљивањем парничних трошкова довело у питање своје и нужно издржавање
чланова своје породице.
Титулар овог права је странка, тако да ово право припада како физичким тако и правним лицима.
Суд може да ослободи странку од обавезе да предујмљује судсе трошкове делимично или у
потпуности. Делимично ослобођење се односи само на обавезу плаћања судских такси, а потпуно
обухвата какао и судске таксе тако и предујам за трошкове сведока, вештака, увиђаја, и судских
огласа. Тада се ови трошкови исплаћују из средстава суда.

94
Када је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка, тада јој припада право и на
бесплатног пуномоћника.
Суд признаје ово право странци, ако је то нужно ради заштите права странке.
Поступак за остварење сиромашког права се покреће само на предлог странке.Уз предлог она је
дужна да поднесе и уверење о свом имовном стању. Да би суд усвојио предлог странке за доделу
сиромашког права предлагач мора да учини вероватним.
Суд може било по сопственој иницијитиви, било по захтеву једне од странака да укине решење о
ослобађању од трошкова поступка и постављању бесплатног пуномоћнока. Наиме, имовно стање
странке може да се промени током поступка, те да, странка буде у стању да сноси трошкове
поступка.
Ако странка која је ослобођена од плаћања трошкова судског поступка изгуби спор она неће бити
у обавези да исплати трошкове којих је била ослобођена.

57. Правна помоћ

Судови некада нису у могућности да изводе парничне радње на сваком месту на територији РС,
већ само на свом подручју, а изузетно на подручју другог суда ако постоји опасност од одлагања.
Ако не постоји опасност од одлагања, судови међусобно помажу једни другима путем правне
помоћи.
Покреће се замолницом (молбом), на језику који је у службеној употреби суда.
Садржи назив и опис парничне радње чије се извођење захтева, околносити чије (не)постојање
треба утврдити.
Може се тражити и достављање података, докумената, списа... на увид.
Замољени суд је дужан да изврши парничну радњу како је од њега затражено, не залази у то да ли
је целисходно.

58. Тужба (појам и садржина)

Парнични поступак се покреће тужбом. Тужба је парнична радња којом се иницира парнични
поступак. Тужилац тужбом тражи од суда да му пружи правну заштиту за његово угрожено или
повређно субјективно право или правно овлашћење.
Тужба врши три важне функције:
1. Тужбом се одређује суд који ће да одлучује о тужбеном захтеву. Одређење суда врши тужилац,
самим његовим навођењем у тужби. Уколико је ненадлежан, суд ће се огласити ненадлежним и
доставиће тужбу надлежном суду

95
2. Тужилац тужбом одређује и странке у поступку, себе као тужиоца и туженог. У начелу свако
може да постане странка у парничном поступку јер је за својство странке небитно да ли тужиоцу
припадају нека материјалноправна овлашћења према туженом. Ако се тужени не брани јер сматра
да је погрешно означен као тужени, суд може да донесе пресуду због пропуштања
3. Тужилац у тужби одређује и предмет спора. Предмет спора представља захтев тужиоца који је
истакнут у тужби и суд је дужан да одлучује о захтеву за који је надлежан. Суд не може да одбије
да решава о предмету спора иако му прима фациае изгледа неоснован или недопуштен.
Врсте тужби- Према категоријама материјалног права, тужбе могу да буду петиторне, посесорне,
наследноправне и сл. Материјално право има утицаја на врсте тужби утолико што се према
категоријама материјалног права одређује и врста и садржина правне заштите која се тражи
тужбом.
Према врсти правне заштите која се тражи тужбом разликујемо кондемнаторне (осуђујуће),
деклараторне (утврђујуће) и преображајне (конститутивне) тужбе. Ова подела важи и за пресуде.
Садржина тужбе: Садржину тужбе директно уређује закон тако што прописује њене нужне
састојке. Осим њих, тужба може да садржи и факултативне елементе.
Битни састојци тужбе су:
1. Подаци које мора да садржи сваки поднесак;
2. Тужбени захтев;
3. Чињенични наводи;
4. Доказни предлози;
5. Ознака вредности предмета спора;
6. Тужбени предлог.
Иако закон то изричито не наводи, нужан састојак тужбе би морале да буду и чињенице на основу
којих суд заснива свој надлежност (директну међународну, стварну и месну). Суд у моменту када
прими тужбу цени да ли је надлежан еx оффицио и то на основу навода тужбе и чињењица које су
му познате.
Тужбени захтев- чини га предмет спора. Тужилац га одређује сам на основу диспозиционе
максиме. Тужбени захтев је чисто процесноправни појам који не зависи од материјалноправног
овлашћења тужиоца који он им ау складу са материјалним правом. Тужилац у у тужбеном захтеву
истиче да сматра да из одређених чињеница произилази нека правна последица- он прецизира
садржину и врсту правне заштите коју захтева од суда.
Од тужбеног захтева треба разликовати сам објект тужбе (новац, радња, ствар, субј. право)!!
Да би тужба била уредна, тужбени захтев мора да буде довољно одређен. Тако да ако се ради о
кондемнаторном захтеву који нпр гласи на новац, тужилац мора да одреди и којем новчаном
износу се ради. Ако се ради о осуди на чинидбу или пропуштање тужилац мора да буде одређен у
тој мери да суд може да спроведе принудно извршење, ако усвоји захтев. Тужилац мора да својим
тужбеним захтевом оствари извесност у постојању правних односа јер се подношењем тужбе
прекида застарелост само у вези са оним тужбеним захтевима који су истакнути у тужби.

96
Деклараторни тужбени захтев је довољно одређен кад аје одређен правни однос чије се постојање
односно непостојање утврђује. Преображајни тужбени захтев је довољно одређен када се из њега
види које конкретно ново правно стање суд треба да конституише својом одлуком.
Тужбени захтев треба да обухвати и захтев тужиоца у погледу споредних давања (камате,
трошкови поступка и сл.)
Чињенични наводи: чињенични наводи тужиоца у тужби чине основ тужбеног захтева. Тужилац
би требало да наведе животни догађај из којег проузилази правна последица на коју се позива у
тужбеном захтеву. Довољно је да тужилац наведе у тужби оне чињенице које су неопходне за
индивидуализацију тужбеног захтева у парници између истих странака. Тужилац не мора да
описује цео животни догађај, већ је довољно да изнесе само оне чињенице за које он сматра да су
довољне да произведу тражену правну последицу.
Докази: Тужилац је дужан да у тужби наведе и доказе којима поткрепљује своје чињеничне
наводе. Под доказима се подразумевају доказна средства чије извођење дужулац предлаже током
поступка. Доказна средства морају тачно да се означе (нпр. име и адреса сведока). Свако
приложено средство се везује за одређени чињенични навод. Писмени докази се подносе уз тужбу.
Тужбени предлог: Тужилац на основу диспозиционе максиме сам одређује коју врсту правне
заштите тражи (кондемнаторни, деклараторни или преображајни тужбени захтев) као и обим те
заштите. Суд не може да одлучује о нечему што странке нису захтевале.
Остало- ЗПП предвиђа да ако се тужилац не налази у РС мора да одреди пуномоћника за пријем
писмена већ у самој тужби. Поред тога, тужилац је дужан да наведе и вредност предмета спора ако
од те вредности зависи састав суда и могућност да се изјави ревизија.
Неуредна тужба: Ако тужба не садржи све обавезне елементе она је неуредна и суд пази еx
оффицио на постојање тих елемената. Правило је да се тужба одбацује ако тужилац уопште није
навео адресу туженог, а тужбу је поднео адвокат. Тужба није неуредна ако се из навода тужбе
може јасно утвдрити пребивалиште односно седиште туженог. Ако је неуредну тужбу поднела
странка коју не заступа адвокат, суд ће јој решењем наложити да отклони недостатке у одређеном
року. Ако тужилац то не учини, суд ће одбацити тужбу као недопуштену.
С друге стране, ако је неуредну тужбу поднео адвокат, суд је одмах одбацује као недопуштену.

59. Правни интерес за тужбу

Постојање правног интереса за тужбу је процесна претпоставка на коју суд пази еx оффицио. Када
недостаје правни интерес, суд је дужан да тужбу одбаци као недопуштену.
Правни интерес не постоји када тражена правна заштита може да се оствари ефикасније на други
начин. Под правним интересом се подразумева постојање правнозаштитне потребе на страни
тужиоца, а она постји кад год се тужиочево субјективно право или правно овлашћење налази у
стању неизвесности или угрожености и ту неизвесност може да уклони само суд својом
интервенцијом.
Код кондемнаторних тужби постојање правног интереса за тужбу се претпоставља.

97
Он се састоји из нужности тужиоца да издејствује кондемнаторну пресуду у своју корист и тиме
стекао извршну исправу којом би приморао туженог да испуни неку обавезу.(нпр. А тражи од Б 10
000 дин које му дугује)
Код деклараторних тужби правни интерес тужиоца се састоји у томе да оконча неизвесност која
постоји у вези са постојањем неког субјективног права или правног односа и то доношењем
деклараторне пресуде (нпр. А захтева од суда да утврди да није дужан Б)
Код преображајне (конститутивне) тужбе правни интерес такође није споран. Циљ који жели да
постигне тужилац може да се постигне само ако суд донесе преображајну пресуду са истим
садржајем који тужилац захтева у тужби (нпр. развод брака
1.Која тужба делује ерга омнес?
-Конститутивна тужба.
2.Шта значи неконклудентност тужбе?
- Чињенице наведене у тужби не могу да произведу правну последицу коју тужилац тражи.
3.Када је тужба уредна?
-Када садржи све законом прописане састојке (погледај горе који су!)
4.Да ли је код свих тужби потребно да постоји правни интерес за подношење?
- Да, јер је процесна претпоставка, али се код кондемнаторне предпоставља,а код преображајне се
налази у самом циљу те тужбе, па се не захтева посебан интерес
5.Када неће постојати правни интерес?
-Када тражена правна заштита може да се оствари ефикасније на други начин, нпр.постоји
извршна исправа
6.Која од тужби има својство извршности, а која има преображајно дејство?
- Извршна је кондемнаторна, конститутивна је преображајна.
7.Која делује ерга омнес,а која интер партес?
- Преображајна и деклараторна делују ерга омнес, а кондемнаторна интер партес.
8.Да ли је вредност предмета спора битан елемент и зашто?
- Јесте битан елемент јер од њега зависи стварна надлежност суда, допуштеност ревизије, врста
поступка, висина судских такси и висина адвокатског хонорара.
9.Шта ако тужба нема све елементе?
-Она је неуредна. Ако је неуредну тузбу поднела странка коју не заступа адвокат, суд це јој
налозити да отклони недостатке у одредјеном року, а ако не поступи тако одбацице тузбу. Тужба
се одбацује ако је поднео адвокат.

98
60.Туживост субјективног права

Туживост субјективног права значи његову подобност да буде предмет правне заштите. Ако
субјективно право није туживо, тужба се одбацује као недопуштена.
ЗПП изричито регулише само један облик недостатка туживости субјективног права, а то је да је
суд дужан да одбаци тужбу ако је она поднета након истека рока који је предвиђен посебним
прописима (нпр. у ЗОО рок за подношење тужбе за поништај рушљивог или зеленашког уговора).
Понекад и сам закон искључује туживост субјективног права (нпр. права која проистичу из игре на
срећу које нису уређене посебним законом- коцка, опклада..)
Са осталим натуралним облигацијама је другачије, на њих суд не пази по службеној дужности, већ
само по приговору странке (нпр. застарелост потраживања)
Pactum de non petendo: Странке не могу саме да својим споразумом у потпуности искључе
туживост субјективног права. Овакав споразум је ништав јер је противан праву на судску заштиту.
Странке могу да закључе споразум којим временски ограничавају право на подизање тужбе и
такав споразум има процесноправни каратер. Уколико би тужба била подигнута након тог рока,
суд би је одбацио као недопуштену, с тим да суд на то не пази по службеној дужности, већ би
странка морала да се позове на ограничење туживости субјективног права.

61. Кондемнаторна тужба

Кондемнаторном тужбом тужилац тврди да према туженом има неко потраживање материјалног
права и тражи да суд донесе пресуду којом ће туженог обавезати на давање, чињење, нечињење
или трпљење.
Кондемнаторне тужбе су по правилу позитивне и гласе на давање или чињење. Циљ сваке
кондемнаторне тужбе је да суд донесе осуђујућу пресуду којом туженог обавезује на одређено на
давање, чињење, нечињење или трпљење. Таква пресуда представља извршну исправу на основу
које може да се захтева и принудно извршење потраживања садржаног у изреци судске одлуке.
Ваља напоменути да тужилац не мора да захтева доношење пресуде којом би било обухваћено
читаво потраживање према туженом, већ може да захтева осуду туженог да изврши само део
потраживања (нпр. 1000дин уместо 10 000)
Тужба на осуду на пропуштање је управљена на осуду туженог да пропусти вршење одређене
радње којом се врши повреда или угрожава неко субјективно право тужиоца. Ова тужба је
најважнији облик заштите тужиоца од нелојалне утакмице на тржишту, монопола и повреде права
конкуренције.
Кондемнаторне тужбе које су управљене на трпљење се састоје у захтеву да суд обавеже туженог
да трпи вршење одређене радње тужиоца. Најчешће се користи за остварење права службености.

99
Доспелост потраживања: претпоставка код кондемнаторних тужбених захтева је да су
потраживања ради којих се они истичу већ доспела. Ако потраживање није доспело, суд ће одбити
тужбени захтев као неоснован.
Потраживање не мора да буде доспело у моменту подношења тужбе суду, али мора да доспе до
момента закључења главне расправе пред првостепеним судом. Ако потраживање није доспело,
суд доноси пресуду којом тужбени захтев одбија као неоснован. У пракси судова Србије, овакви
тужбени захтеви се одбијају као преурањени, па након што потраживање доспе тужилац може да
поднесе нову тужбу- неће постојати идентитет предмета спора јер се захтев заснива на другачијим
чињеницама.
ЗПП предвиђа изузетке када кондемнаторни тужбени захтев може да се истакне и када
потраживање није доспело односно није доспело до момента закључења главне расправе. У тим
изузецима тужбени захтев се односи на
1. Облигације са дугорочним извршењем престација- када суд нађе да је тужбени захтев основан
који се тиче издржавања/ накнаде штете у виду ренте због изгубљене зараде или других прихода
по основу рада или изгубљеног издржавања- овде суд може да обавеже туженог на плаћање и оних
оброка који нису доспели у моменту закључења главне расправе јер би за тужиоца постојао велики
процесноправни терет када би морао да подноси тужбу по доспећу сваког појединачног оброка
2. Тужбу за повраћај ствари датих у закуп- тужба може да се поднесе и пре истека закуподавног
односа
3. Захтев тужиоца да му суд досуди и накнаду будуће нематеријалне штете коју је извесно да ће
трпети и у будућности
Правни интерес: Мора постојати правни интерес и он се код ове тужбе претпоставља. Правни
интерес је процесна претпоставка на коју суд пази еx оффицио. Он се састоји из нужности
тужиоца да издејствује кондемнаторну пресуду у своју корист и тиме стекао извршну исправу
којом би приморао туженог да испуни неку обавезу (нпр. А тражи од Б 10 000 дин које му дугује).
Правни интерес не постоји када тражена правна заштита може да се оствари ефикасније на други
начин. Правни интерес за кондемнаторну тужбу се огледа у добијању извршног наслова. Када
нема правног интереса, суд решењем одбацује тужбу као недопуштену. Кондемнаторна пресуда,
донета на основу кондемнаторне тужбе, има својство извршне исправе.

100
62. Тужба за утврђење

(деклараторна тужба)
Смисао ове тужбе је да се спречи повреда и учини крај једној неизвесној правној ситуацији. Она
мозе бити позитивна и негативна. Деклараторном тужбом се од суда тражи да утврди повреду
права личности, постојање или непостојање неког спорног права или правног односа или
истинитост односно неистинитост неке исправе. Дакле, циљ ове тужбе је да између парничних
странака створи неизвесност и правну сигурност како би оне могле да одреде своје будуће
понашање.
Предмет деклараторне тужбе може да буде постојање или непостојање чињеница, али само ако је
то предвиђено законом или другим прописом. Тужба за утврђење се допушта само ако из тужбе
произилази да тужилац има посебан правни интерес за подношење овакве тужбе.
Допуштеност деклараторне тужбе- ова тужба представља посебан начин да се тужиоцу обезбеди
правна заштита. Редован начин правне заштите је кондемнаторна тужба и у односу на њу
деклараторна има супсидијаран карактер. Деклараторна тужба није допуштена ако је чинидба из
спорног права или правног односа већ доспела.
ЗПП предвиђа два услова који се тичу допуштености деклараторне тужбе. Први, да се ова тужба
може поднети само ради утврђења повреде права личности, постојања или непостојања неког
спорног права или правног односа или истинитости односно неистинитости неке исправе. Други
услов је да тужилац има посебан правни интерес да је поднесе.
Правила о супсидијарности деклараторне тужбе у односу на кондемнаторну се не примењује
једино када то закон изричито предвиђа. Тада тужилац може у тужби да истакне само
деклараторни тужбени захтев, без обзира на то да ли из истог животног догађаја може да поднесе
и кондемнаторни. Поред тога, тужилац може да кумулира тужбене захтеве (дакле, и
деклараторни и кондемнаторни) и да захева а суд о свима њима одлучи и да их све усвоји као
основане- обична објективна кумулација. Ово је могуће када захтева:
1. Да суд утврди да је учињена повреда права личности;
2. Утврђење да је претрпео злоупотребу на раду;
3. Утврђење да је учињена повреда дискриминаторским поступањем.
У овим ситуацијама тужилац може да кумулира деклараторни тужбени захтев са кондемнаторним
који се по правилу односи на накнаду штете, забрану вршења одређених радњи и сл. Услов је да је
за све захтеве предвиђена иста врста поступка.

101
Предмет деклараторне тужбе не могу никада да буду:
1. Елементи или претходна питања из једног правног односа;
2. Обичне чињенице;
3. Правна квалификација једног правног односа;
4. Апстрактна правна питања;
5. Тумачење апстрактних правних норми;
6. Права која нису тужива.
Правни интерес: Код кондемнаторне тужбе правни интерес се састоји у добијању извршног
наслова, а код деклараторне тужбе се тражи посебан правни интерес- постојање правнозаштитне
потребе. Може се поднети само када је то целисходно и неопходно да се створи правна извесност
и да се избегне настајање нових спорова. Овде потраживање не може да буде доспело.
ЗПП конкретизује постојање правног интереса за подношење деклараторне тужбе на следећи
начин:
1. Сам закон може да предвиди могућност да тужилац поднесе тужбу за утврђење;
2. Када тужилац има правни интерес да се утврди постојање/непостојање правног односа пре него
што потраживање доспе;
3. Када тужилац захтева да се утврди аутентичност неке исправе.
Уколико недостаје правни интерес, тужба се одбацује. Ако је прво поднета кондемнаторна тужба
па онда деклараторна тужба, деклараторна је недопуштена јер већ тече парница- правна заштита
ће се свакако остварити. Ако је прво поднета деклараторна тужба, па кондемнаторна не постоји
забрана литиспенденције.
Деклараторна тужба је подобна за материјалну правоснажност јер обавезује суд у другом
поступку.
Кондемнаторна / Деклараторна
правни интерес се претпоставља / правни интерес се мора доказивати
потраживање је доспело / потраживање не сме бити доспело
циљ-извршни наслов / циљ-утврђење

102
63.Преображајна тужба

Преображајна тужба је управљена ка стварању, промени или гашењу правних односа између
парничних странака. Нјен циљ је да створи промену у правном положају између парничних
странка. Ако се покаже као основана, она конституише једно ново правно стање.
Разлика између ње и деклараторне је у томе што деклараторна само констатује постојање
одређеног правног стања, а преображајна га конституише. Међутим, сваки конститутивни тужбени
захтев садржи у себи и деклараторни јер тужилац захтева од суда да утврди да му припада неко
преображајно овлашћење а затим да својом одлуком конституише ново правно стање.
Врсте
С обзиром на садржину тужбеног затева разликујемо тужбе у којима се захтева:
1. Конституисање једног правног стања или правног односа;
2. Промена у једном правном односу;
3. Да суд изрекне престанак једног правног односа (тужба за поништај брака).
Конститутивне тужбе могу да буду управљене да одлука по њима производи дејство ex nunc или
ex tunc. Ex nunc дејство имају основани тужбени захтеви који су управљени на развод брака док
нпр или ex tunc делују тужбе управљене на поништај одлуке скупштине акционара.
За конститутивне тужбе важи принцип нумерус цлаусус тј допуштене су ако то закон изричито
предвиђа. За њихову допуштеност се не захтева посебан интерес тужиоца јер је правни интерес
иманентан самом циљу ове тужбе.
Пресуда којом се решава о конститутивној тужби делује erga omnes. Ако суд одбије тужбени
захтев као неоснован, таква одлука је једнака деклараторној судској одлуци којом се утврђује
непостојање одређеног правног односа.

64. Структура тужбеног захтева

Садржину тужбе директно уређује закон, тако што прописује њене нужне састојке (тужба може
садржати и факултативне елементе). Нужни елементи тужбе су: 1) подаци које мора да садржи
свкаи поднесак; 2) тужбени захтев; 3) чињенични наводи; 4) доказни предлози; 5) ознака
вредности предметног спора; 6) тужбени предлог.
Тужбени захтев тужиоца чини предмет спора. Тужилац сам у тужби одређује шта ће бити
предмет спора, тј о чему ће странке да расправљају, а суд да одлучује. Тужбени захтев је чисто
процесноправни појам који не зависи од материјалноправног овлашћења тужиоца које он има у
складу са материјалним правом. Тужилац у свом тужбеном захтеву прецизира садржину и врсту
правне заштите коју од суда захтева. Од тужбеног захтева разликујемо сам објект (предмет) тужбе
(новац, радња, ствар, субјективно право). Ради уредности тужбе, тужбени захтев мора да буде
довољно одређен. Тужилац не може једноставно да пред суд изнесе голе чињенице и да не одреди

103
врсту и обим правне заштите коју захтева. Код кондемнаторних захтева који гласе на новац –
тужилац мора да одреди о којем новчаном износу се ради. Код осуда на
чинидбу/пропуштање/трпљење – тужбени захтев мора да буде одређен у тој мери да је могуће да
суд спроведе принудно извршење, ако усвоји тужбени захтев (нпр предаја ствари – ствар мора да
буде индивидуално тачно одређена). Проблематично је одређење т. захтева када тужилац из истих
чињеница изводи постојање више правних последица. Тужилац својим тужбеним захтевом мора да
оствари извесност у постојању правних односа. С тога, он је дужан да одреди тужбени захтев на
такав начин да прецизира по ком то основу захтева плаћање утуженог износа. Овако прецизно
одређење тужбеног захтева је важно, јер се на тај начин остварује и извесност у погледу судбине
материјалноправног односа. Подношењем тужбе, прекида се застарелост само у вези са оним
тужбеним захтевима који су у тужби истакнути. Деклараторни тужбени захтев – довољно је
одређен кад је одређен правни однос чије се (не)постојање утврђује. Преображајни тужбени
захтев – довољно је одређен када се из тужбеног захтева види које конкретно ново правно стање
суд својом одлуком треба да конституише.
Тужбени захтев треба да обухвати и захтев тужиоца у погледу споредних давања (камате,
трошкови поступка). Процесно право Р. Србије не познаје тзв. степенасти тужбени захтев (кад
тужилац не може да прецизира свој кондемнаторни захтев у трену кад подиже тужбу).

65. Истоветност тужбеног захтева

I ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ
У ЗПП-у се термини тужбени захтев и предмет спора користе као синоними, док законодавац у
одређеним случајевима користи једноставно – само захтев. У сваком поступку мора да буде
одређено о чему се одлучује. У парничном поступку, као когниционом поступку који се заснива
на диспозиционој максими, мора не само да се зна о чему се одлучује већ и о чему се расправља .
За одређење о чему се у парничном поступку расправља и одлучује као критеријум служи тужбени
захтев. За одређење предмета спора је важно да се конкретан тужбени захтев у 1 парници
разграничи од других тужбених захтева у другим парницама. Ако је у више парница истакнут исти
тужбени захтев, кажемо да постоји идентитет тужбених захтева. Ово је важно из сл разлога: 1)
суд може да одлучи само о предмету спора; 2) у једној тужби тужилац може да истиче више
тужбених захтева, само ако су за то испуњени законом предвиђени услови; 3) ако се измени
идентитет предмета спора, ради се о преиначењу тужбе које је допуштено ако су за то испуњени
законом предвиђени услови; 4) када је једном између странака покренута парница са одређеним
предметом спора, није допуштено да се покрене нова парница између истих странака о истом
предмету спора (забрана двоструке литиспенденције); 5) када је једном правноснажно пресуђено о
предмету спора, не може више између истих странака да се води парница о идентичном предмету
спора.
Приликом одређења предмета спора, треба увек имати у виду предмет и задатак парничног
поступка, те обавезне састојке тужбе (тако се поставља питање о чему се странке споре и шта
тужилац захтева од суда – изреку о правној последици).

104
II ОДРЕЂЕЊЕ ПРЕДМЕТА СПОРА
Видели смо да се предмет кондемнаторних тужбених захтева везује за материјално право, у
смислу да је сваки од њих управљен на одређено давање/чињење/нечињење/трпљење. С тога и не
чуди да се првобитно предмет спора идентификовао са материјалноправним овлашћењем. Ово
је била суштина старих материјалноправних теорија о предмету спора. И даље владајућа у
франкофонским правним системима. У њима се идентитет предмета спора одеђује на основу: 1)
идентитета странака; 2) идентитета захтева и 3) идентитета правног основа тужбе. Идентитет
правног основа тужбеног захтева постоји само тада када се исто правно питање поставља у вези са
истим правним односом.
Истински проблем одређења предмета спора путем материјалноправне теорије се везује за законом
предвиђену могућност конкуренције правних наслова. Овакав резултат је неодржив. Из тог
разлога, теорија процесног права развија процесни појам предмета спора. Ипак у новије време се
примећује повратак ка материјалноправном схватању предмета спора.

III ТЕОРИЈЕ О ПРЕДМЕТУ СПОРА

1. Процесноправне теорије

Две основне процесне теорије о предмету спора: 1) о једночланом, чисто процесном појму
предмета спора; 2) о двочланом појму предмета спора – ово је владајућа теорија у науци
процесног права. Постоје два чиниоца која одређују предмет спора (први, чињенице и други,
правна последица коју тужилац у тужби захтева). Идентитет предмета спора (тужбеног захтева)
постоји када оба чиниоца остану иста, а њега нема када се промени било који од ова два чиниоца.
Идентитет предмета спора није тешко утврдити када тужилац захева другу правну последицу на
основу истих чињеница. Такође неће бити већих проблема да се утврди идентитет предмета спора,
када тужилац захтева исту правну последицу из различитих чињеница.
О томе када постоји идентитет чињеница постоје два схватања: 1) ради се о истим чињеницама
када се све чињенице на које се позива тужилац могу подвести под диспозицију исте
материјалноправне норме (владајуће схватање). Ако чињенице које је изнео тужилац, укључујући
и оне којима допуњава излагање о чињеничном стању у свом тужбеном захтеву, не мењају ништа
у њиховој супсумцији под диспозицију једне те исте материјалноправне норме, радиће се о једном
те истом предмету спора; 2) друго схватање постматра чињенице у њиховој укупности, као
,,животни догађај'', ,,историјски догађај''... Да би постојао идентитет чињеница саме чињенице не
морају да буду потпуно истоветне, али оно што мора да буде истоветно јесте животни догађај, као
скуп чињеница.

2. Став законодавца

ЗПП усваја двочлану процесну теорију.

Чиста процесна теорија предмет спора своди само на правну последицу коју тужилац тражи.
Дакле, чињенице не чине део предмета спора. Чињенице које се наводе у тужби не служе
идентификацији тужбеног захтева, већ само његовом тумачењу. Ова теорија потпуно заказује када
су у питању кондемнаторни тужбени захтеви, пготово они управљени на плаћање.

105
3. Новије процесне теорије

Релативна процесна теорија – у новије време примена ове две горе наведене теорије се
прилагођава, већ према томе у ком процесном контексту се поставља питање идентитета предмета
спора. Тако, јединствени појам предмета спора варира у зависности да ли се ради о
кондемнаторном, деклараторном или конститутивном тужбеном захтеву. У том смислу,
једночлана процесна теорија је погодна да се примени на питање литиспенденције као и на питање
множине тужбених захтева. Кад је у питању приговор res iudicata, целисходније је користити
двочлану процесну теорију, јер она уже поима предмет спора. Када су у питању деклараторне
тужбе чији су предмет апсолутна права (својина), за одређење предмета спора је довољно само
навођење правне последице.
Jauering - овај аутор одређује идентитет предмета спора у складу са врстама тужби. Даље, он
разликује да ли се у постпуку, већ према врстама тужби, примењује диспозициона (двочлана
процесна теорија ) или инквизициона максима (предмет спора довољно одређен навођењем правне
последице у тужби).
Теорија циља правне норме – ова теорија полази од двочлане процесне теорије, али сматра да се
ради одређења идентитета чињеница користе и материјалне норме.

4. Новије материјалноправне теорије

Правни основ тужбе је укупност правно релевантних чињеница квалификованих на одређени

начин.
Објашњава се идентитет предмета спора код конкуренције правних наслова. Разликују се три
ситуације: 1) права конкуренција правних наслова (чињенице захватају диспозиције различитих
материјалних норми, али свака од њих производи исту правну последицу); 2) реална конкуренција
правних наслова (из више животних догађаја произлази више правних последица, али се сваком од
њих остварује исти циљ); 3) идеална конкуренција правних наслова (из једног животног догађаја
произлазе различите правне последице, али се свима њима остварује исти циљ).

5. Предмет спора према Европском процесном праву

Идентитет предмета спора постоји када је суштина две парнице пуноважност уговора или
постојање уговорне или деликтне одговорности.

6. Предмет спора код декларативних и преображајних тужби

Постоји мишљење да код ових тужби треба да се примени само једночлану процесну теорију ради
утврђења предмета спора. Али и код оваквих тужби идентитет предмета спора треба да се одређује
применом двочлане процесне теорије. И код оваквих тужби тужилац је дужан да наведе чињенице
из којих изводи своју тврдњу о постојању жељене правне последице.
Практична предност ове теорије над једночланом процесном теорије јесте да тужилац који није
успео у спору за утврђење права својине по основу куповине, може новом тужбом да захтева
утврђење да је власник по основу одржаја.

106
66. Објективно преиначење тужбе
Када парница једном почне да тече, принцип је да она у том облику треба и да се оконча- са
иницијалним странкама и иницијалним предметом спора. С друге стране, могуће је да тужилац
приликом састава тужбе превиди висину тужбеног захтева или да има погрешну представу о томе
против ког лица заправо жели да захтева правну заштиту. Пошто не би било целисходно да читав
рад суда и странака буде занемарен, зарад економичности поступка омогућава се преиначење
тужбе. Преиначење тужбе може да буде објективно и субјективно. Објективно значи промену
предмета спора, а субјективно настаје када тужилац уместо иницијалног тужиоца тужи друго лице.
Објективно преиначење тужбе значи:
1. Промену истоветности тужбеног захтева-тужбени захтев се мења када се мења предмет спора.
Предмет спора се састоји од чињеница и правне последице, па преиначење може да се односи на
било који од ова два елемента. Тужба ће се увек преиначити када се прелази са деклараторног на
кондемнаторни захтев.
2. Истицање другог захтева уз постојећи- према закону, свако додавање нових тужбених захтева
уз иницијални представља преиначење. Стрицто сенсу, овај случај заправо представља кумулацију
тужбених захтева, али ЗПП то сматра преиначењем због блажег резима који важи за преиначење
тужбе.
3. Повећање иницијалног тужбеног захтева- свако повећање тужбеног захтева, чак и без промене
основа тужбе, представља преиначење.
Закон допушта преиначење тужбе када наступе нове околности које оправдавају да се тужбени
захтев измени. Такође, када у поступку за накнаду штете наступе околности које оправдавају
повећање тужбеног захтева, целисходно је да суд реши о свим правним последицама. У овим
ситуацијама се не захтева сагласност туженог.
Услови за преиначење- допуштено је преиначење ако се испуни 1 од 2 алтернативна услова:
1. Ако се тужени сагласи - сагласност се захтева од момента достављања тужбе туженом;
2. Ако суд одлучи да допусти преиначење.
Ако тужени не да пристанак, преиначење је могуће ако су испуњена 2 кумулативна услова:
1. Ако је то целисходно
2. Ако то неће одужити поступак
Ако нису испуњени услови за преиначење, суд ће упутити тужиоца на нову парницу поводом
нових тужбених захтева.
Преиначењем се не сматра: промена правног основа тужбеног захтева, смањење тужбеног
захтева или када тузилац само променио или допунио поједине наводе чиме не дира у сам тужбени
захтев. Такође, никада неће постојати преиначење када тужилац са кондемнаторног захтева
прелази на деклараторни.
Када се тужба преиначи, парница по иницијалном тужбеном захтеву се гаси и почиње да тече
нови поступак. Од момента преиначења почиње да тече литиспенденција по преиначеном
тужбеном захтеву са свим процесноправним и материјалноправним последицама које повлаче за
собом моменат подношења односно достављања тужбе.

107
67. Субјективно преиначење тужбе

Када парница једном почне да тече, принцип је да она у том облику треба и да се оконча- са
иницијалним странкама и иницијалним предметом спора. С друге стране, могуће је да тужилац
приликом састава тужбе превиди висину тужбеног захтева или да има погрешну представу о томе
против ког лица заправо жели да захтева правну заштиту. Пошто не би било целисходно да читав
рад суда и странака буде занемарен, зарад економичности поступка омогућава се преиначење
тужбе. Преиначење тужбе може да буде објективно и субјективно. Објективно значи промену
предмета спора, а субјективно настаје када тужилац уместо иницијалног тужиоца тужи друго лице.
Субјективно преиначење тужбе значи промену идентитета туженог. До њега може доћи када
тужилац из заблуде означи као туженог друго лице, а не оно према коме жели да оствари правну
заштиту. Субјективно преиначење треба разликовати од промене идентитета тужиоца до ког
долази тако што иницијални тужилац иступи из парнице док уместо њега у парницу ступи нови
тужилац.
Ако тужилац жели да уместо иницијалног тужиоца тужи друго лице, тада је потребна сагласност
новог, али и иницијалног туженог, ако се већ упустио у расправљање о меритуму јер му је у
интересу да оконча спор.
Када се само жели исправити грешка нетачног одређења туженог, није реч о преиначењу. Сасвим
је друга ситуација када је у питању еррор ин персонам (А тужи Б да га је ударио колима, а није га
ударило лице Б, већ лице Ц). У овој ситуацији се тражи сагласност и лица које је тужено грешком
тужиоца да би дошло до субјективног преиначења. Уколико иницијални тужени не да сагласност,
суд ће коначно решити о спорном односу и обавезати тужиоца да плати трошкове поступка.

Услови за преиначење- допуштено је преиначење ако се испуни 1 од 2 алтернативна услова:

1. Ако се тужени сагласи - сагласност се захтева од момента достављања тужбе туженом;
2. Ако суд одлучи да допусти преиначење.
Ако тужени не да пристанак, преиначење је могуће ако су испуњена 2 кумулативна услова:
1. Ако је то целисходно;
2. Ако то неће одужити поступак.
Преиначење је допуштено до закључења главне расправе.

108
68. Инцидентални захтев за утврђење

Према ЗПП-у тужилац може током трајање парнице да истакне прејудицијелни (инцидентални)
захтев за утврђење да један правни однос постоји односно да не постоји. Овде се ради о томе да
заправо претходно питање постаје предмет посебног тужбеног захтева.
Услови за подношење захтева:
1. Може да се поднесе само ако парница већ тече и то до закључења главне расправе пред
првостепеним судом (подношење захтева је могуће све док суд није одлучио о главном тужбеном
захтеву).
2. Прејудицијелни правни однос мора постати споран у току трајања парнице и да остане споран
до закључења главне расправе; није искључено и да је постојање правног односа било спорно и
пре почетка тока поступка.
3. Правни однос чије је постојање односно непостојање предмет тужбе за утврђење мора да буде
прејудицијелан за мериторно решење главног питања- дакле од његовог решења мора да зависи
исход спора.
4. Суд мора да буде стварно надлежан и за решење овог захтева за утврђење.
За подношење захтева за утврђење важе и сви остали услови који се тичу допуштености
подношења деклараторне тужбе. Није потребно да суд испитује постојање правног интереса јер он
произилази из саме норме закона.
Суд о прејудицијелном захтеву одлучује заједно са главним тужбеним захтевом, тако да одлука о
постојању или непостојању прејудицијелног односа улази у изреку (тенор) пресуде. Обухваћен је
правно, снагом пресуде. Није немогуће да суд прво одлучи о прејудицијелном захтеву,
међупресудом.
Закон изричито напомиње да истицање овог захтева не значи и преиначење тужбе. Разлог за
овакво решење је целисходност и органска везаност инциденталног захтева са главним
кондемнаторним захтевом.

69. Повлачење тужбе

У току поступка могу да се јаве чињенице које значе губитак интереса тужиоца за наставак
парнице, попут чињенице да тужени нема имовину и да свакако неће моћи да се наплати или да му
недостају докази који потврђују његове чињењичне наводе.
Тужиоцу је начелно дозвољено да у целини или делимично повуче тужбу. Повлачење тужбе је
могуће и без пристанка туженог док се не упусти у расправљање о главној ствари. Након тога се
захтева његова сагласност, а повлачење тужбе је могуће све до правноснажног окончања поступка.
Повлачење тужбе је процесна радња тужиоца којом он изјављује да више не жели правну заштиту.
Адресат ове радње је суд.

109
Допуштеност повлачења тужбе: Тужилац може да повуче тужбу у целости или делимично од
момента почетка тока поступка до момента док се тужени не изјасни у меритуму о главној ствари
(а то чини већ у одговору на тужбу). Изјава тужиоца о повлачењу и изјава туженог о пристанку су
неопозиве парничне радње. Оне се могу дати у поднеску или усмено на рочишту.
Ако се деси да тужени није присутан на рочишту на ком је тужилац повукао тужбу, суд је дужан
да му достави записник са рочишта са позивом да се изјасни да ли даје пристанак. Ако тужени не
одговори у року од 8 дана, сматра се да је дао пристанак. Изјава о пристанку туженог мора да буде
изричита.
Дејства повлачења тужбе: последица је гашење парнице. Парница се гаси са дејством еx тунц,
сматра се да повучена тужба није ни поднета тако да тужилац може одмах након повлачења да
поднесе нову у којој би истакао исти тужбени захтев.
Када тужилац повуче тужбу, суд ће га решењем обавезати да надокнади парничне трошкове
туженом. Ако се тужени не сагласи са повлачењем тужбе, суд је дужан да мериторно оконча спор.
Ако је тужилац повукао тужбу након што је донета првостепена пресуда, суд решењем обуставља
поступак и утврђује да је тужба повучена- а донета првостепена пресуда је без дејства. У случају
да је против првостепене пресуде изјављена жалба, суд ће је одбацити.
Споразум странака о повлачењу тужбе: Најчешће се странке споразумеју у форми вансудског
поравнања о решењу спора и о обавези да тужилац повуче тужбу. Тиме се не окончава парница јер
је повлачење тужбе процесна радња која мора да се изврши или усмено или поднеском. Ако
тужилац и упркос постигнутом споразуму настави парницу, тужбу треба одбацити као
недопуштену.
Повлачење тужбе и одрицање од тужбеног захтева: Одрицање од тужбеног захтева је процесна
радња тужиоца којом он признаје да је његов тужбени захтев неоснован. Зато суд доноси пресуду
којом се тужбени захтев одбија. У том случају тужилац не може поново да поднесе тужбу о истој
правној ствари.
Фикција повлачења тужбе: ЗПП предвиђа да ако на припремном рочишту за главну расправу
изостане тужилац или ако на рочишту за главну расправу изостану и тужилац и тужени, наступа
фикција да је тужба повучена. Фикција не наступа када тужилац није уредно и благовремено
обавештен о последицама изостанка са рочишта. Такође, неплаћање судских такси нема за
последицу фикцију да је тужба повучена
1. Која је разлика између повлачења тужбе и одрицања од тужбеног захтева?
Код повлачења тужбе тужилац може поново покренути поступак против туженог са истим
тужбеним захтевом и зато се од туженог захтева сагласност пре него што се донесе решење о
повлачењу тужбе.
Код одрицања тужбеног захтева доноси се пресуда на основу одрицања и спор се окончава, тако да
се не тражи сагласност туженог

110
70. Истицање више тужбених захтева у истој тужби

I ПОЈАМ И ВРСТЕ
Тужилац може у истој тужби да истакне више тужбених захтева против истог туженог. До овога
долази када тужилац истовремено сматра да има према истом туженом више захтева за правну
заштиту, или, у току парнице, када тужилац иницијалном тужбеном захтеву додаје други
(објективно преиначење тужбе).
Множина тужбених захтева истакнутих у једној тужби постоји само када се тужбом обухвата
више предмета спора. За одлуку о томе да ли је тужилац истакао више тужбених захтева у једној
тужби одлучујућа су учења о идентитету предмета спора.
По теорији о двочланом предмету спора, множина тужбених захтева ће постојати када тужилац
захтева против истог туженог изрицање више правних последица из истог основа тужбе
(животног догађаја) или када захтева само једну правну последицу из више основа тужбе
(животних догађаја). Смисао истицања више тужбених захтева у једној тужби – спајање парница
које теку по више тужбених захтева истовремено у један поступак, ради доношења једне пресуде
за све тужбене захтеве.
Дејство спајања тужбених захтева: Када је више тужбених захтева истакнуто у једној тужби,
парница почиње да тече за сваки од њих посебно са свим својим материјалноправним и процесним
дејствима. Даље, ако су испуњени услови за спајање тужбених захтева, суд може да одреди
спајање парница ради заједничког расправљања и одлучивања. О свакој од њих, и након спајања,
суд може да одлучи и доношењем делимичне пресуде. Суд може да одвоји парнице по спојеним
тужбеним захтевима, осим код евентуалног спајања. Када о неким захтевима истакнутим у једној
тужби треба да одлучује веће, а о другим судија појединац, о свима њима одлучиће веће.
Постоје три врсте објективног спајања тужбених захтева у зависности од тога какав је редослед
тужбених захтева у тужби: кумулативно, евентуално и алтернативно спајање.

II ДОПУШТЕНОСТ СПАЈАЊА ТУЖБЕНИХ ЗАХТЕВА У ЈЕДНОЈ ТУЖБИ

Да би суд могао уопште да допусти спајање тужбених захтева, мора да се испуне следећи услови:
1) суд коме је поднета тужба са више тужбених захтева мора да буде стварно надлежан за сваки
од њих; 2) за решавање по свим тужбеним захтевима мора да буде предвиђена иста врста
поступка; 3) факултативно, захтеви из тужбе морају да буду повезани истим чињеничним и
правним основом.
Системским тумачењем члана 197 у вези са чланом 328 ЗПП произлази да спајање тужбених
захтева може да одреди решењем само и стварно и месно надлежан суд.

111
 1. Кумулативно спајање

Случај када тужилац у тужби истиче више тужбених захтева и тражи од суда да их све усвоји.
Ако тужилац истиче само један захтев који почива на више животних догађаја, суд би требало да
оцени да ли је целисходније да се о тако спојеним тужбеним захтевима одвојено расправља и
одлучује. Поготову је целисходно одвојити расправљање о тужбеним захтевима када нема стицаја
нити основа тужбе (животног догађаја) нити, пак, правног основа.

2. Евентуално спајање

Овде тужилац у једној тужби истиче два захтева, али, сада, један главни, а други помоћни.
Тужилац истиче помоћни, за случај да суд нађе да је главни захтев неоснован! Да би евентуално
спајање било допуштено, оба захтева, и главни и евентуални (помоћни), морају да буду у
међусобној вези. Постојање ове везе може се тумачити широко. Прихваћено је схватање да ова
веза значи да и главни и помоћни тужбени захтев почивају на истоветном економском интересу.

3. Алтернативно спајање

Овде тужилац у тужби истиче два или више тужбених захтева, од којих суд треба да усвоји само
један као основан и то било који од њих. С обзиром да се у овој ситуацији алтернативно спајање
тужбених захтева противи принципу да тужбени захтев мора да буде одређен, алтернативно
спајање је допуштено само ако таква могућност произлази из материјално правне норме.

71. Алтернативно овлашћење туженог

4. Алтернативно овлашћење туженог

Овде се не ради о некој врсти спајања тужбених захтева. Тужилац истиче у тужби само један
тужбени захтев и предлаже осуду на неновчану чинидбу (предаја ствари). Међутим, он може, у
тужби али и током поступка, да предложи да му тужени уместо дуговане чинидбе плати
одређени новчани износ или да изврши неку другу чинидбу. Предмет спора остаје само
тужбени захтев који је тужилац истакао у тужби. Суд не одлучује о предлогу тужиоца, већ увек
само о основаности тужбеног захтева. У том смислу суд не испитује, нити је дужан да испитује
какав је однос између вредности чинидбе која је предмет спора и висине новчане суме на чије
плаћање тужилац пристаје. У ствари, код алтернативног овлашћења туженог ради се о
материјалноправном уговору парничних страна о facultas alternativa дужника. С тога, и суд у
изреку пресуде којом се усваја тужбени захтев уноси и став да се тужени може ослободити
извршења чинидве, ако тужиоцу плати одређени новчани износ.

112
72. Дејства подношења тужбе суду

Парнични поступак никада не отпочиње по службеној дужности. Овај поступак се покреће увек на
иницијативу оног лица које сматра да му припада право на правну заштиту. Поступак се покреће
подношењем тужбе суду. Подношењем тужбе се одређују странке у поступку и предмет спора. У
моменту када суд достави тужбу туженом наступа литеспеденција односно заснива се парница.
Тужба се подноси писарници суда. Уколико тужба има недостатке,а није је поднео адвокат, суд
може да је врати тужиоцу да отклони недостатке.
Процесна дејства:
1) почиње да тече парнични поступак, а након достављања туженом се заснива парница
2) перпетуатио фори - суд одређује да ли је надлежан и у ком саставу ће водити парницу
3) избор суда који је тужилац учинио у тужби је неопозив
Материјалноправна дејства:
1) прекид застарелости под условом да се поступак наставља
2) прекид рока за одржај
3) затезна камата почиње да тече
4) дужник пада у доцњу
5) наследници стичу право да наставе поступак
Од момента подношења тужбе утврђује се вредност предмета спора. Прекидају се
материјалноправни рокови за подношење тужбе.

73. Претходно испитивање тужбе

Члан 292.
По претходном испитивању тужбе суд је овлашћен да доноси решења из члана 294. овог закона,
ако није реч о питањима о којима по природи ствари или по одредбама овог закона одлука може да
се донесе тек у даљем току поступка.
Члан 293.
Ако утврди да је тужба неразумљива или непотпуна или да постоје недостаци који се тичу
способности тужиоца или туженог да буду странке у парници или недостаци у погледу законског
заступања странке или недостаци који се односе на овлашћење заступника да покрене парницу ако
је такво овлашћење потребно, суд ће ради отклањања ових недостатака да предузме потребне мере
прописане у овом закону (чл. 80. и 101).

113
Члан 294.
Суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да:
1) одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 16);
2) је тужба поднета неблаговремено, ако је посебним прописима предвиђен рок за подношење
тужбе;
3) о истом захтеву већ тече парница;
4) је ствар правноснажно пресуђена;
5) је у истој ствари закључено судско поравнање;
6) не постоји правни интерес тужиоца за подношење тужбе из члана 194. овог закона;
7) је тужба неразумљива или непотпуна.
Пре доношења решења о одбацивању тужбе из разлога прописаних у ставу 1. овог члана, суд је
дужан да одржи рочиште на коме ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе.

74. Положај туженог у парничном поступку

75. Достављање тужбе туженом

Предајом захтева за пружање правне заштите ( тужбе ) суду још увек се није успоставила
парница. У овом моменту успоставио се правни однос између тужиоца и суда и почео је да тече
поступак. Суд је дужан да тужбу достави туженом .
Тек у моменту када суд достави тужбу туженом почиње да тече парница. Парница представља
тројни процесноправни однос.
Суд је дужан да достави тужбу туженом у року од 15 дана од дана када је примио тужбу.
Након што је тужба достављена туженом, тужени има низ овлашћења према тужиоцу и процесних
терета према суду , која уједно дејствује према тужиоцу . Тужени има могућност да у року од 30
дана одговори на тужбу , али и да остави овај рок узалуд прође и овде видимо дејство начела
контрадикторности.
Тужени има овлашћење и да призна тужбени захтев, након чега суд има дужност, да ако су
испуњени и други услови, донесе пресуду на основу признања и слично.
Од момента достављања тужбе туженом на одговор наступају важне правне последице.
Литиспеденција значи да је парница почела да тече . Она наступа у моменту када суд достави
тужбу туженом.

114
76. Литиспенденција

Литиспенденција значи да је парница почела да тече. Она наступа у моменту када суд достави
тужбу туженом.
Парница почиње да тече и када су захтеви било тужиоца, било туженог истакнути и у току
поступка. Такав је случај са противтужбом, инцидентним захтевом за утврђење и преиначењем
тужбе. Код ових захтева парница почиње да тече када је о њима обавештен противник странке.
Литиспеденција престаје:
1. Наступом правноснажности мериторне одлуке укључујући и судско поравнање;
2. Правноснажношћу решења о одбацивању тужбе;
3. Повлачењем тужбе;
4. Из осталих разлога из којих парница престаје.
Правне последице литиспеденције:Литиспеденција повлачи за собом процесне и
материјалноправне последице.
Процесноправне последице
Почетак литиспеденције повллачи за собом и забрану двоструке литиспеденције. Од овог
процесног момента није допуштено да се између истих странака води још једна парница са истим
предметом спора. Ова забрана важи и за поступак пред арбитражом.
Од овог правила постоји само један изузетак - правноснажност пресуде има предност у односу на
литиспеденцију. Тако, ако суд у парници која је касније почела да тече пропусти да одбаци тужбу
и донесе пресуду која постане правноснажна тада ће парница која је раније почела да тече а у којој
није донета правноснажна пресуда бити обустављена решењем о одбацивању тужбе, упркос томе
што је раније покренута. Непоштовање забране двоструке литиспеденције не представља битну
повреду одредаба парничног поступка.
О забрани двоструке литиспеденције суд води рачуна по службеној дужности, али како нема увид
у све парнице које су у току, он за постојање раније парнице сазнаје из приговора туженог
(приговор литиспеденције). Забрана двоструке литиспеденције постоји само онда када постоји
идентитет странака и идентитет предмета спора.
Идентитет странака постоји када се исте странке јављају као странке у обе парнице. Није
неопходно да имају исте процесне улоге. Идентитет странака постоји и када нову парницу покрећу
и универзални и сингуларни сукцесори странака из раније започете парнице.
Идентитет предмета спора постоји између позитивне и негативне деклараторне тужбе (нпр. А
тужи Б да суд утврди да је уговор пуноважан, а Б тужи А да суд утврди да уговор није пуноважан).
Идентитет тужбених захтева постоји увек када се прво поднесе кондемнаторна тужба, а затим на
основу истих чињеница деклараторна. Суд треба да одбаци деклараторну.
Остале процесноправне последице
1) за преиначење тужбе потребан је пристанак туженог;

115
2) могуће је подизање прејудицијелне тужбе за утврђење;
3) могуће је подизање тужбе главног мешања;
4) могуће је учешће умешача и јавног тужиоца као интервенијента у јавном интересу;
5) могуће је обавештење трећег лица о парници;
6) могуће је подизање противтужбе;
7) отуђење спорног права или ствари (губитак стварне легитимације) након што наступи
литиспеденција нема више утицаја на парницу.

Материјалноправне последице
Ова дејства се односе пре свега на савесност држаоца ствари. Када парница тече по
реивиндикационој тужби тужени од момента литиспеденције одговара као несавесни држалац.
Такође, поклонопримац се сматра савесним држаоцем све док не сазна за захтев за враћање
поклона, а тај моменат је моменат достављања тужбе.

77. Одговор на тужбу

Суд је дужан да туженом достави тужбу у року од 15 дана од дана када је она примљена у суд.
Такође, уз достављање тужбе суд је дужан да упозори да је дужан да одговори на тужбу и да га
упозори на последице пропуштања одговора на тужбу (може се донети пресуда због пропуштања и
да се оконча парница). Поред тога, тужени се упозорава да је дужан да именује пуномоћника за
пријем писмена и да обавести суд о промени адресе.
Закон говори да је тужени ,,дужан" да одговори на тужбу. Овде је реч о процесном терету односно
о дужности у сопственом интересу. Рок за одговор на тужбу износи 30 дана, преклузиван је и тече
од момента када је тужба достављена туженом.
Достављање тужбе туженом на одговор је обавезно, осим у једном случају. Када то налажу
околности конкретног случаја - из разлога хитности- суд може да закаже рочиште и наредиће да се
примерак тужбе достави туженом. Овакво поступање може да буде само изузетно јер се њиме
нарушавају начела равноправности и контрадикторности.
Оправдање за заказивање рочишта без достављања тужбе на одговор може да буде на пример
захтев тужиоца да суд одреди привремене мере. На тако заказаном рочишту може да се расправља
само о одређењу привремених мера, не и о тужбеном захтеву. Од момента када је туженом
достављена тужба почео би да тече рок од 30 дана на одговор.

116
Садржина одговора на тужбу
Одговор на тужбу мора да садржи:
1. Све састојке као и сваки други поднесак;
2. Процесне приговоре тј приговоре којима се оспорава допуштеност тужбе;
3. Изјашњавање туженог о томе да ли признаје или оспорава тужбени захтев;
4. Ако оспорава тужбени захтев мора да наведе чињенице и доказе којима поткрепљује своје
наводе;
5. Именовање пуномоћника за пријем писмена ако има пребивалиште у иностранству
Као и тужба, одговор на тужбу може да садржи факултативне елементе попут захтева да се
ослободи плаћња трошкова поступка или да захтева да суд обавезе тужиоца на плаћање акторске
кауције.
Ако је одговор на тужбу дат са формалним или садржинским недостацима сматраће се као да није
ни поднет- за суд се отвара простор да донесе пресуду због пропуштања.
Став туженог према тужби и тужбеном захтеву: Тужени је дужан да већ у одговору на тужбу
заузме став према тужби и тужбеном захтеву. Ако то не учини, суд ће донети пресуду због
пропуштања на штету туженог. Такође, тужени може већ у одговору на тужбу да призна тужбени
захтев и тада суд доноси пресуду на основу признања.
Ако сматра да тужба није допуштена или да је тужбени захтев неоснован, то истиче у одговору и
износи своја одбрамбена средства. Тужени оспорава основаност тужбе тако што истиче процесне
приговоре и њиховим истицањем указује суду да постоје сметње за мериторно одлучивање и да
суд треба да одбаци тужбу као недопуштену.
Како суд све до окончања поступка пази еx оффицио на постојање односно непостојање неких
претпоставки уколико тужени не истакне процесне приговоре у одговору на тужбу, то не повлачи
за собом преклузију.
Истицањем процесних приговора тужени се још није упустио у расправљање о главној ствари.
Упуштање туженог у меритум спора подразумева да тужени оспори основаност тужбеног захтева
и да захтева да се тужбени захтев одбаци као неоснован.
Упуштање туженог у меритум спора је важан процесни моменат јер:
1. Од тог момента он више не може да истиче приговор месне ненадлежности;
2. Не може да истиче приговор недостатка стварне ненадлежности ако се виши суд огласио
ненадлежним уместо стварно надлежног нижег суда;
3. Не може да захтева акторску кауцију.
Такође у том моменту се успоставља прећутном пророгацијом директна међународна надлежност
суда у РС и месна надлежност иначе месног суда.

117
Тужени мериторно оспорава тужбени захтев на три начина:
1. Оспоравањем истинитости чињеница изнетих у тужбеном захтеву- тужени тврди да се
чињенице нису оствариле или да су се оствариле али на другачији начин од оног приказаног у
тужби.
2. Тврдњом да је тужба неконклудентна - тужба је неконклудентна ако из чињеница наведених у
тужби не произилази она правна последица на коју се тужилац позива у тужбеном захтеву.
3. Истицањем материјалноправних приговора- истицањем оваквих приговора тужени не пориче
тачност чинејинца нити тврди да је тужба неконклудентна, већ тврди да постоје друге чињенице
које му дају могућност да одбије испуњење тужиочевог правнозаштитног захтева.

Материјалноправним приговорима тужени истиче да је тужиочево субјективно право:

1. Није настало (нпр. апсолутно ништав уговор)
2. Престало (нпр. застарелост)
3. Везано за рок или услов, па обавеза још није доспела
Ако се позива на више материјалноправних приговора важи начело најликвиднијег приговора тј
суд најпре расправља о оном приговору који би највероватније могао да доведе до одбијања
тужбеног захтева, па ако се он покаже основаним о осталим ни не расправља.
Како тужени оспорава допуштеност тужбе?
- Тужени оспорава допуштеност тужбе тако што истиче: 1. ПРОЦЕСНЕ ПРИГОВОРЕ –истиче да
постоје сметње за мериторно одлучивање и да тужбу треба одбацити 2. ОСПОРАВАЊЕ
ОСНОВАНОСТИ ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА- а) оспоравање истинитости чињеница б) тврди да је
тужба неконклудентна(чињенице и докази се не подударају

118
78. Компензациони приговор у парничном поступку

Тужени може да истакне да има доспело потраживање против тужиоца на три начина:
1. посебном тужбом
2. компензационом противтужбом
3. приговором компензације- најснажније средство одбране коју тужени може да истакне
Приговор може да се изјави пре почетка тока поступка или у самом току поступка.
Приговор пребијања изван парнице- Када се компензациони приговор изјави пре почетка тока
поступка тада он нема већи утицај на парницу јер задржава свој материјалноправни карактер.
Овом једностраном изјавом воље упућеном повериоцу дужник изјављује да пребија своје
истородно, доспело потраживање са потраживањем повериоца и оба потраживања се гасе еx тунц.
Када се ово деси, а поверилац ипак поднесе тужбу, дужник (тужени) ће се позивати на чињенице
да се повериочево потраживање угасило пребијањем и суд ће онда одбити тужбени захтев као
неоснован. Једном изјављен, компензациони приговор није више опозив јер су се потраживања
угасила еx тунц. Приговор може да се да само безусловно.
Када суд одлучи да одбије тужбени захтев као неоснован јер су се потраживања угасила
пребијањем, таква констатација улази у образложење пресуде и није обухваћена правном снагом
пресуде.
Приговор пребијања у парници: Приговор компензације дат у парници је парнична радња којом
се захтева од суда да утврди да је утужено потраживање тужиоца у целости или делимично
престало да постоји зато што га је тужени пребио са властитим потраживањем. Тужени захтева да
суд услед тога одбије тужбени захтев тужиоца, у целости или делимично.
Приговор компензације дат у парници може да има за последицу да се тужбени захтев одбије у
целини или делимично само ако су се стекли услови предвиђени материјалним правом за
пребијање потраживања. Ова парнична радња је опозива, а потраживања се гасе тек
конститутивном одлуком суда.
Допуштеност компензационог приговора: компензациони проговор може да се истакне у
текућој парници и пред судом који не би био стварно надлежан да одлучује о захтеву истакнутом у
компензационом приговору. Исто важи и за врсту поступка. С друге стране, пребијање не може да
се изврши у парници ако потраживања нису везана за грађанскоправне спорове- ако до тога дође
суд ће прекинути парницу док се питање не реши пред надлежним органом.
Што се тиче међународне надлежности, прави се разлика у томе да ли је реч о конкексном или
неконексном потраживању. Код конексних потраживања чији је основ исти животни догађај, моћи
ће да решава наш суд и о противпотраживању, чак и када према општим правилима за то не би био
директно међународно надлежан. Код неконексних потраживања која не почивају на истом
животном догађају, суд ће моћи да одлучује о компензационом приговору само ако постоје
чињенице на којима може да заснује своју међународну надлежност.

119
Евентуални компензациони приговор: Тужени може да истакне компензациони приговор
безусловно и условно. По правилу, сваки приговор компензације је евентуални, дат под условом
да суд сматра да је тужбени захтев основан.
Суд у сваком слулају мора прво да одлучи о основаности тужбеног захтева а тек ако нађе да
постоји утужено потраживање, одлучује о противпотраживању и евентуално изриче њихов пребој.
Ако суд одбаци приговор потраживања као недопуштен (ако је нпр. истакнут у инстанционом
поступку), противпотраживање ће наставити да постоји и неће се угасити.
Поступак поводом приговора компензације: приговор се може изјавити до закључења
припремног рочишта за главну расправу, али ако је тужиочево потраживање постало доспело тек
након закључења припремног рочишта моћи ће да га истакне најкасније до закључења главне
расправе. Приговор компензације се може изјавити само до висине утуженог потраживања
тужиоца.

Одлука суда поводом приговора компензације:Изрека пресуде којом је суд одлучио о

приговору се састоји, по правилу, из три дела:
1. У првом, суд утврђује да постоји потраживање;
2. Суд утврђује да постоји противпотраживање;
3. Суд конститутивно пребија у целости или делимично потраживање противпотраживањем и
одбија тужбени захтев у целости или делимично.
Ако суд нађе да потраживање тужиоца не постоји, одбиће тужбени захтев као неоснован не
упуштајући се у расправљање о противпотраживању. Ако нађе да потраживање тужиоца постоји,
да не постоји противпотраживање, суд ће усвојити тужбени захтев а приговор компензације
одбити као неоснован.
Одлука о постојању/непостојању потраживања истакнутог у компензационом приговору је
обухваћено правном снагом пресуде. Овим није обухваћен случај када суд није одлучио о
основаности противпотраживања тј. када је само установио да утужено потраживање не постоји.
Проширење правне снаге пресуде на приговор компензације представља одступање од опште
теорије правноснажности. Ако тужилац пре парнице изјави да пребија део свог потраживаја са
потраживањем туженог и утужи преостали део, а суд одбије његов тужбени захтев као неоснован,
део потраживања који је пребијен није обухваћен правном снагом пресуде.

120
79. Противтужба

Када прими тужбу, тужени не мора да се ограничи на то да оспори њену основаност, већ може
против тужиоца да подигне и противтужбу. Противтужба је самостална тужба коју подиже тужени
у једној започетој парници против тужиоца, а чији предмет спора је различит од предмета спора по
тужби тужиоца.
Допуштеност:
1. мора да садржи предмет спора који је различит од оног који је предмет спора по тужби;
2. може да се поднесе против тужиоца само у текућој парници и то до закључења главне расправе;
3. може да је подигне само тужени против тужиоца;
4. мора да постоји иста врста поступка и иста правила о стварној надлежности суда (за одређење
месне надлежности по противтужби важе правила о атракцији надлежности);
5. може да се подигне само у форми поднеска.
Врсте:
1. Конексна: између тужбе и противтужбе мора да постоји веза. Та веза постоји када се захтевииз
њих заснивају на истим чињеницама и на истом животном догађају где може да постоји и исти
правни основ за оба тужбена захтева. У новије време се сматра да веза постоји када су оба тужбена
захтева међусобно економски условљена, при чему не морају да се заснивају на истом животном
догађају
2. Компензациона: може да се поднесе ако су испуњени општи услови из облигационог права за
престанак обавезе пребијањем. Подношење ове тужбе нарочито има смисла када је тужбени захтев
из противтужбе виши од висине самог тужбеног захтева.
3. Прејудицијална: тужба за утврђење. Ради се о утврђењу постојања или непостојања једног
правног односа који је од прејудицијелног значаја за мериторну одлуку по тужби. За разлику од
инцидентног захтева за утврђење предност ове противтужбе је у томе што суд мора да одлучи о
њој чак и када тужилац повуче тужбу или ако суд тужбу одбаци као недопуштену.
4. Евентуална: може да се подигне у виду евентуалног, помоћног тужбеног захтева. Подиже се
под одложним процесним условом који се састоји у томе да суд одлучује о евентуалном
противтужбеном захтеву тек кад асе стекне услов (нпр. усвајање тужбеног захтева) Истицањем
евентуалног тужбеног захтева тече парница по том захтеву која се гаси када суд одбије тужбени
захтев као неоснован.
Поступак по противтужби: Смисао је да суд споји обе парнице и заједнички о њима расправља и
донесе јединствену одлуку. Суд је то дужан да учини када је целисходно. Ако није целисходно
може да раздвоји поступак по тужби и по противтужби.

121
80. Учешће трећих лица у парници
ЗПП регулише могућност учешћа трећих лица у туђој текућој парници. По правилу, треће лице
може да буде учесник у туђој парници само када за то има посебно оправдан правни интерес.
Закон разликује следеће облике учешћа трећих лица у парници:
1. Учешће умешача
2. Обавештење о парници
3. Именовање претходника
4. Учешће државног тужиоца

81. Обични умешач у парничном поступку

Умешач је треће лице које учествује у туђој парници на страни једне од странака јер има правни
интерес да она успе у парници. С обзиром на чињеницу како се ин персонам проширује дејство
правноснажности пресуде разликујемо обично мешање и умешача са процесним положајем
супарничара.
Обично мешање у туђу парницу постоји када пресуда у парници између странака делује само
интер партес. По правилу обични умешач ступа као учесник у парницу из два разлога
1. Да би помогао странци на чијој страни се меша да успе у спору;
2. Да би контролисао начин на који странка води спор.
Претпоставке за допуштеност учешћа обичног умешача у текућу парницу:
1. Мешање је допуштено само у парници која већ тече тј. када је тужба већ достављена туженом на
одговор. Од тог момента па све до правноснажности одлуке о тужбеном захтеву умешач може да
ступи у парницу.
2. Умешач не сме да буде странка. Он ступа у туђу парницу на страни једне од странака. Ако у
било ком моменту додје до конфузије умешача и неке од странака, долази до престанка његове
интервенције.
3.Мора да поседује страначку и парничну способност иако није странка
4.Мора да има правни интерес- увек постоји правни интерес када судска одлука производи дејство
на грађанскоправни положај умешача (нпр тужи се лик који је градио,он свали на архитекту-
архитекта ће да се умеша јер ће њега тужити лик који је градио ако изгуби спор) или се дејство
пресуде проширује и на њега
Исход главне парнице има у односу на доцнију парницу између умешача и странке која је
изгубила спор дејство решеног претходног питања у погледу материјалноправне обавезе умешача.
Ступање у парницу- он може да сазна да већ тече парница, па да обавести суд било поднеском
било изјавом датом на рочишту да ступа у парницу, а може и сама странка да га позове да се
умеша. Суд по службеној дужности испитује да ли постоји правни интерес умешача и одбиће
његово мешање као недопуштено ако нема правног интереса.

122
Зато је умешач дужан да изнесе чињенице на којима заснива постојање свог правног интереса. Ако
суд закључи да правни интерес постоји он ће доставити поднесак умешача обема странкама.
Свака странка може да се противи мешању. Тада суд одлучује решењем да ли је мешање
допуштено и против његове одлуке није допуштена посебна жалба ако дозволи мешање. С друге
стране ако не допусти мешање, дозвољена је посебна жалба. Умешач има право да предузима
парничне радње све до правноснажности решења којим је одбијено његово учешће.
Процесни положај умешача- Обични умешач није странка у парници,он само помаже једној од
странака да успе у спору. Умешач предузима парничне радње у своје име,али оне производе
дејство на странку ако их она прихвати. Он не може да предузима парничне радње које су у
супротности са парничним радњама странке нити противно њеној вољи. Он је ту да надомести
пропуштање странке, не може да призна тужбени захтев или да се нпр одрекне од правног лека.
Умешач може да уложи редовне и ванредне правне лекове али не противно вољи странке. Има
право да захтева накнаду трошкова од противне стране за парничне радње које је предузео за
странку,али суд њега не може да обавеже на плаћање парничних трошкова.

82. Умешач са положајем јединственог супарничара

Умешач је треће лице које учествује у туђој парници на страни једне од странака јер има правни
интерес да она успе у парници. С обзиром на чињеницу како се ин персонам проширује дејство
правноснажности пресуде разликујемо обично мешање и умешача са процесним положајем
супарничара.
Умешач има положај јединственог супарничара када дејство пресуде треба да се односи и на
умешача. Правило је да пресуда производи интервенцијско дејство само између умешача и странке
на чијој страни је он учествовао у парници. Међутим, овде пресуда делује непосредно на правни
однос измедју умешача и противника странке на чијој страни се он меша - и то било на основу
природе предмета спора, било на основу закона.
За допуштеност важе иста правила као и за обичног умешача. Умешач са положајем јединственог
супарничара има положај странке у поступку. Умешач и странка се сматрају као једна странка.
Овакав умешач може да изјављује правне лекове, да се противи признању тужбеног захтева, тако
да странка сама не може правноваљано да диспонира тужбени захтев ако се умешач томе противи.
Мозе сам да изјави ванредни правни лек, чак и ако није учествовао у парници као умешач до
момента правоснажности пресуде.
Пошто има положај странке, суд је дужан да примени начело контрадикторности и пружи му
прилику да се изјасни о свим чињеничним и правним наводима противне стране. Он чак може и да
настави да води парницу противно вољи странке на чијој страни се умешао.
Достављање му се врши посебно, као и странци, а рокови за изјављивање правних лекова теку
независно од рокова који важе за странку.

123
83. Тужба главног умешача

Подноси лице које делимично или у целости тражи ствар или право о коме већ између других лица
тече парница.
Тада то лице може поднети једну тужбу против обе странке у текућој парници.
Тужба се погрешно назива тужбом главног мешања, јер лице које подноси тужбу се не меша у
парницу већ својом тужбом покреће нову парницу.
По овој тужби, странке у парници која тече постају (јединствени) супарничари, јер ће пресуда по
тужби главног интервенијента због предмета спора произвести дејство ерга омнес.
Морају се стећи услови који се тичу допуштености тужбе, а парница мора тећи између
иницијалних странака.
Главни интервенијент не сме бити странка у иницијалном поступку али може бити споредни
умешач.
Главни интервенијент мора спорно право захтевати за себе.
Подношењем тужбе долази до потпуне атракције надлежности, а суд спаја парницу по овој тужби
са парницом која већ тече, али су те две парнице независне једна од друге, јер не морају имати
исти предмет спора.
Пресуда донета по тужби главног мешача нема утицаја на мериторно решење у главној парници.

84. Јавни тужилац као умешач у парничном поступку

Јавни тужилац може да учествује у парници у складу са посебним законом.

Ако јавни тужилац на основу законског овлашћења, учествује у парници која тече међу другим
лицима, овлашћен је да у границама тужбеног захтева предлаже да се утврде и чињенице које
странке нису навеле и изведу докази које странке нису предложиле, као и да изјављује правне
лекове.
Своје учествовање у поступку јавни тужилац пријављује поднеском суду пред којим тече парница
међу другим лицима.
Ако сматра да постоје законски услови за учествовање јавног тужиоца у парници и да је његово
учествовање потребно, суд ће о томе да обавести надлежног јавног тужиоца и да му одреди рок у
коме може да пријави своје учествовање. Док тај рок не протекне, суд ће да застане са поступком,
али јавни тужилац може и по протеку тог рока да у границама тужбеног захтева предлаже да се
утврде и чињенице које странке нису навеле и изведу докази које странке нису предложиле, као и
да изјављује правне лекове.

124
85. Именовање претходника и обавештење трећег лица о парници

Именовање претходника је вид обавестења трећег лица о парници. Циљ института је да правни
претходник ступи на место туженог у парницу.
Именовање претходника предузима у парници тужени који држи неку ствар или користи неко
право, а тврди да држи ствар/ да врши право у име трећег лица. Власник ствари може да
виндицира ствар од сваког држаоца, тако да је смисао именовања претходника једино у томе да
тужени оствари одређени материјалноправни ефекат на правни однос који постоји између њега и
трећег лица.
Тужени је дужан да именује претходника већ у одговору на тужбу, а ако се тужба не доставља на
одговор онда на припремном рочисту за главну расправу, ако се оно не одржи онда на главној
расправи пре него што се упусти у расправу о меритуму. Суд је дужан да позове претходника на
рочисте, међутим његов недолазак или одбијање, нема за дејство да тужени иступа из парнице.
Тужени иступа из парнице само када претходник пристане да ступи у парницу на његово место.
Овде није потребан пристанак тужиоца, осим када тужилац према туженом истице и друге захтеве.
Ако претходник ступи у парницу постаје странка, односно тужени. Он може да ступи у парницу и
као споредни умешач, сто има за последицу да између њега и туженог наступа у каснијој парници
интервенцијско дејство пресуде.

86. Супарничарство

У парници по правилу учествују две странке - тужилац и тужени. Међутим, на страни тужиоца или
туженог може да се јави више процесних субјеката. Када више субјеката се налази на страни
тужиоца или туженог реч је о субјективној кумулацији у парници. Када се више субјеката налази
на тужилачкој страни ради се о активном супарничарству, а када је више субјеката на страни
туженог реч је о пасивном супарничарству.
Супарничарство може да настане на следећи начин:
1. Када тужилац наведе да тужи више лица/у рубруму тужбе се наводи више лица на страни
тужиоца;
2. Када једној или другој страни у току парнице приступи друга странка;
3. Када на место једне или обе странке универзалном сукцесијом на њихово место ступи више
субјеката (нпр смрт странке, па ступе наследници);
4. Када то закон изричито предвиђа.

125
Врсте
Постоје различите врсте супарничарства разврстане по различитим критеријумима:
1. Према времену настанка:
1.1. иницијално: кад настаје у моменту подношења тужбе
1.2. накнадно: кад настане у току парнице
2. Према вољи:
2.1. процесно: када настаје процесном вољом тужиоца
2.2. материјално: независно о воље странака (универзална сукцесија), последица примене
одговарајуће материјалноправне норме
3. Према положају супарничара у парници:
3.1. просто
3.2. јединствено
4. Према односу супарничара према предмету спора и њиховим улогама у материјалноправном
односу са којима је тужбени захтев повезан:
4.1. формално(неправо)
4.2. материјално (право).

87. Материјално и формално супарничарство

Формално супарничарство: супарничари нису ни на који начин повезани у погледу предмета

спора нити стоје у материјалноправном односу. Могуће је ако су предмет спора или обавезе исте
врсте који се заснивају на битно истоврсном чињеничном и правном основу. Формално је увек
просто супарничарство! Нпр. Т издао станове А,Б и Ц у закуп, па их тужи за плаћање закупнине
Услови за формално супарничарство:
1) предмет спора или обавезе исте врсте који се заснивају на битно истоврсном чињеничном и
правном основу.
2) да је суд стварно и месно надлежан за тужбени захтев и за сваког туженика у поступку.
Материјално супарничарство: супарничари се налазе у односу који спада у диспозицију једне
исте материјалне норме. Овде постоји правна заједница више тужилаца/тужених. Права и обавезе
супарничара произилазе из истог чињеничног и правног основа (правна заједница у погледу
предмета спора). Што се тиче месне надлежности, важе правила о атракцији- месно је надлежан
суд који је надлежан за било ког од њих.
Нпр. сувласници А и Б тузе Ц и захтевају утврђење права власништва на ствари.

126
88. Просто и јединствено супарничарство

Просто супарничарство: сваки супарничар остаје самостална странка и његове парничне радње
или пропуштање не утичу на остале. Суд може мериторно да одлучи различито у погледу сваког
супарничара. По захтеву може да се донесе и делимична пресуда. Формално супарничарство је
увек просто!
Јединствено супарничарство: постоји када спор може да се реши само на једнак начин према
свим супарничарима. Дакле, суд не може да усвоји тужбени захтев према једном, а да га одбије
према другом супарничару. Јединствени супарничари се сматрају једном странком у поступку.
Јединствено супарничарство може да постоји из процесноправних и материјалноправних разлога,
а може и да се темељи на закону. Оно постоји када пресуда мора једнако да гласи према свим
странкама, без обзира на то да ли су на активној или пасивној страни.
Јединствено супарничарство из процесних разлога: настаје када се правоснажност пресуде
проширује и на она лица која нису била странке у поступку. Када се дејство пресуде проширује на
овај начин, онда та лица могу да се јаве само као јединствени супарничари. Јединствено
супарничарство из процесних разлога постоји у свим случајевима када се доноси преображајна
пресуда.
Јединствено супарничарство из материјалноправних разлога: постоји када у
материјалноправном односу више лица стоје у односу саобвезника или саовлашћеника, тако да би
у више парница постојао потпуни идентитет предмета спора. На пример, законски наследници
који подносе тужбу за поништај тестамента. Треба напоменути да солидарни дужници не морају
да буду у и јединствени супарничари јер поверилац може да има различита потраживања према
њима.
Активно јединствено супарничарство постоји када тужиоци који су у положају саовлашћеника
морају да подигну тужбу заједно (нпр. супружници који заједнички управљају својом имовином
стеченом у браку). Пасивно јединствено супарничарство постоји код тужбе за извршење
недељивих обавеза (када саобвезници одговарају само за своје обавезе заједничком имовином или
када обавезу могу да изврше само саобвезници заједно,а не само један од њих)
Јединствено супарничарство на основу закона: постоји у патернитетским и матернитетским
споровима, а сам Закон прописује у низу случајева постојање нужног супарничарства.Нпр. ЗПД
прописује јединствено супарничарство поводом тужби за престанак привредног друштва.

127
89. Нужно супарничарство

Нужно супарничарство: Јединствено супарничарство из материјалноправних разлога је нужно

супарничарство. Оно постоји или због природе правног односа или када то Закон изричито
предвиђа (нпр.сусвојина). Тада је нужно да се тужбом обухвате сва лица која су учесници
материјалноправног односа. Нужно супарничарство постоји и када се подносе тужбе за утврђење и
преображајне тужбе. Битно је да материјалноправно овлашћење припада већем броју лица односно
да се може истаћи против више лица.
Посебност нужног супарничарства је у томе што се тужба може да подигне само ако су у њој
назначени, као странке, сва лица које материјалноправна норма одређује као учеснике
материјалноправног односа. Ако се то не учини, недостаје стварна легитимација и суд ће одбити
тужбени захтев као неоснован.
Дејства јединственог супарничарства: За разлику од простог супарничарства где се парница
спаја у циљу заједничког расправљања из разлога процесне економије, код јединственог
супарничарства постоји само једна парница у којој супарничари учесвују као једна странка. Закон
предвиђа само два изричита изузетка у погледу ограничења самосталности јединствених
супарничара као и самосталног дејства радњи које је један од супарничара предузео:
1. Закон креира фикцију да се предузета процесна радња портеже у дејству на све супарничаре
када је један супарничар преузео радњу, а остали су пропустили да то учине.
2. Закон предвиђа да било који супарничар може да предзуме процесну радњу чије је предузимање
везано за рок, када рок још није истекао према било ком супарничару.
По ком принципу се води суд код јединственог супарничарства?
-Најповољније радње.

90. Припремно рочиште

Припремно рочиште је прво рочиште на коме странке предузимају и усмене парничне радње. Оно
служи за припрему рочишта за главну расправу. Оно је централна фаза првостепеног парничног
поступка. На њему суд доноси решење о временском оквиру парнице, а за странке његовим
закључењем наступа преклузија у погледу изношења новота.
Припрема за главну расправу се врши тако што суд утврђује да ли су испуњене претпоставке за
мериторно одлучивање ако то није учинио у претходном стадијуму поступка. Такође суд се стара
да се дефинише и концентрише процесна грађа.
Заказивање припремног рочишта: Принцип је да се припремно рочиште обавезно заказује. Али,
могуће је да суд не закаже припремно рочиште ако процени да то није неопходно, било због
једноставности поступка, било јер то није неопходно за остварење начела концентрације главне
расправе. Исто важи и за спорове који су хитни или ако је законом предвиђено да се припремно
рочиште не одржи (нпр за спорове мале вредности).

128
Припремно рочиште суд заказује решењем које доставља странкама. Позив мора да се достави
најкасније 8 дана пре одржавања рочишта, а само рочиште се заказује у року од 30 дана од дана
када је суд доставио тужиоцу одговор на тужбу. У позиву суд посебно упозорава странке да
сачине предлог за временски оквир парнице, да донесу на рочиште све исправе и предмете који им
служе као доказ и да обавесте суд о промени адресе.
Ток припремног рочишта: На њему се не одлучује мериторно, већ се стварају претпоставке за
мериторно одлучивање. Отпочиње тако што тужилац излаже тужбу, па тужени одговор на тужбу а
затим се расправља о процесним претпоставкама. Даљи ток је усмерен на расправу о предлозима и
захтевима странака и чињеничним наводима које странке образлажу. Циљ је да странке разјасне
своје захтеве и чињеничне тврдње и да суд утврди које чињенице су спорне међу странкама и које
чињенице су битне за мериторно одлучивање
Одлуке суда на припремном рочишту: На припремном рочишту председник већа доноси три
врсте одлука:
1. Оне које се тичу формалног и материјалног управљања парницом;
2. Оне које се тичу утврђења постојања процесних претпоставки;
3. Може да мериторно оконча парницу и донесе пресуду о главној ствари.
Суд је дужан да одлучи о постојању процесних претпоставки односно о непостојању процесних
сметњи. Ако нађе да су процесне сметње неотклоњиве одбациће тужбу решењем. Суд може и
мериторно да оконча спор, доношењем пресуде на основу признања, пресуде на основу одрицања
и пресуде због пропуштања, односно закључењем судског поравњања
Раније је припремно рочиште било последњи моменат у коме је тужени могао да истиче приговор
месне надлежности и приговор недостатка стварне надлежности. Након увођења обавезног
одговора на тужбу, тужени је дужан да ту изнесе све своје процесне приговоре ,а једино на
припремном рочишту може да захтева плаћање акторске кауције.
Изостанак са припремног рочишта- вуче са собом процесне последице- изостанак тужиоца
повлачи фикцију да је повукао тужбу и поступак се тиме окончава. Ипак, поступак ће се наставити
и без одсутног тужиоца ако тужени захтева да се одржи припремно рочиште. Исто важи и када не
дође тужени.
Последице наступају само ако су странке на то рочиште уредно и благовремено позване и када су
упозорене на последице изостанка.
Заказивање рочишта за главну расправу- Последњи задатак суда на припремном рочишту је да
закаже главну расправу и да на основу разврстане процесне грађе донесе решење о временском
оквиру парнице. Рочиште се заказује доношењем решења. Суд заказује рочиште и одржава главну
расправу у року од 30 дана од дана када је одржано припремно рочиште, а ако оно није одржано
онда у року од 30 дана од пријема одговора на тужбу, односно протека рока за подношење тужбе.
Позив се доставља странкама, сведоцима и вештацима.

129
91. Временски оквир парнице

Суд је дужан да поступак спроведе у складу са унапред одређеним временским оквиром парнице.
Временски оквир и извођење парничних радњи се одређује на припремном рочишту за главну
расправу.
Суд РЕШЕЊЕМ одређује временски оквир парнице. Против овог решења није дозвољена жалба.
Ово решење садржи:
1. Број рочишта;
2. Време одржавања рочишта;
3. Распоред извођења доказа на рочиштима;
4. Распоред предузимања правних радњи;
5. Судске рокове;
6. Укупно време трајања главне расправе.
Временски оквир би требало да предложе странке још на припремном рочишту. На ту дужност их
упозорава суд већ у позиву на припремно рочиште. Суд суверено решењем одлучује која ће
доказна средства да изведе на главној расправи, али и одбија доказне предмете странака за које
сматра да нису битни.
Прво решење о одређењу временског оквира суд доноси на основу процесног материјала који је
изнет до закључења припремног рочишта за главну расправу. Суд је дужан да поштује временски
оквир,али тај временски оквир није непроменљив. До обавезне корекције може доћи из следећих
разлога:
1. Одлагање рочишта;
2. Предузимање диспозитивних радњи странака;
3. Допуштање изношења новот након закључења припремног рочишта.
Када се одложи рочиште,мора да се донесе нови временски оквир који не може бити дужи од 1/3
првобитно утврђеног временског оквира.
Нови временски оквир је нужно одредити када
1. Тужилац објективно преиначи тужбу;
2. Тужени поднесе противтужбу;
3. Суд допусти да странке изнесу процесни материјал након закључења припремног рочишта.
Санкција за непоступање по решењу о временском оквиру је покретање дисциплинског поступка
против судије.

130
92. Главна расправа

Главна расправа је централни стадијум првостепеног парничног поступка. У овој фази поступка се
одлучује о главној ствари тј. о меритуму. На главној расправи се расправља о формираном
процесном градиву и тиме се ствара коначан основ за одлуку о основаности тужбеног захтева у
границама временског оквира парнице.
Процесно градиво се формира тако што странке усмено излажу своје захтеве, чињеничне тврдње и
предлоге. Најзначајнија фаза главне расправе је доказни поступак у коме се изводе докази и
оцењују резултати добијени извођењем доказа.
Главна расправа би требало да се одржи брзо и ефикасно, по правилу на једном рочишту. Чак и
када се одвија на неколико рочишта она представља једну целину. Она почиње анализом резултата
који су добијени на припремном рочишту, а тужба и одговор на тужбу се не казују наново.
Ток главне расправе: Главну расправу отвара председник већа односно судија појединац. Он
објављује шта је предмет расправљања,а затим утврђује да ли су дошла сва позвана лица и да ли су
они који су изостали оправдали свој изостанак.
Главном расправом руководи суд (председник већа). Он предузима различите парничне радње чија
је сврха да се парница развија односно да се одвија економично и сврсисходно. Суд је дужан да се
стара да се изнесу све битне чињенице и да се расправе све спорне ствари које су релевантне за
основаност тужбеног захтева. С обзиром на циљ ради чијег остварења суд предузима поједине
парничне радње разликујемо:
1. формално руковођење главном расправом: врши се предузимањем парничних радњи које утичу
на временски развој главне расправе.
2. материјално руковођење главном расправом: уперено је на расправљање о предмету спора
односно о тужбеном захтеву.
Ради руковођења парницом, суд доноси решења. Суд оваквим решењима није везан када се
промене неке околности које се тичу утвђења процесног градива (нпр. странка прво оспорава
чињенице у одговору на тужбу, а касније на рочишту их призна). Суд на припремном рочишту
одређује које ће доказе да изведе на рочишту за главну расправу, а на рочишту за главну расправу
доноси посебно решење о извођењу сваког доказа понаособ. У том решењу наводи која се спорна
чињеница утврђује, којим доказним средством и одређује рок за извођење доказа унутар граница
временског оквира парнице.
Против решења којим се руководи главном расправом није дозвољена посебна жалба.
Начин: правило је да главном расправом формално и материјално руководи председник већа. Он у
том погледу има различита овлашћења на припремном рочишту и рочишту за главну расправу.
Веће не руководи главном расправом, већ само врши контролну и корективну функцију.
На самој главној расправи председник већа испитује странке, даје им реч, руководи саслушањем
сведока и вештака и стара се о одржавању реда на главној расправи. Председник већа може и ван
рочишта да доноси одлуке о важним процесним питањима ( решења о исправљању поднеска, о
постављању привременог заступника, о уредности пуномоћја, о ослобођењу од плаћања трошкова

131
поступка, о обезбеђењу доказа, о привременим мерама обезбеђења, о прекиду и застајању у
поступку, о спајању парница...)
Председник већа је овлашћен да ван рочишта за главну расправу донесе и пресуду на основу
признања односно пресуду на основу одрицања, а може и примити на записник судско поравнање
странака.
Расправљање: Тежиште главне расправе је на расправљању странака и суда о захтевима странака
о битним спорним чињеничним питањима, о процесним приговорина и чињеничним тврдњама
странака. У овом расправљању суд има активну улогу и дужан је да странкама поставља питања.
Постављање питања има за циљ:
1. Да се прецизирају и разјасне захтеви странака;
2. Да се прецизирају и разјасне чињеничне тврдње странака и да се њихови чињенични наводи
евентуално допуне;
3. Да се прецизирају и разјасне процесни предлози странака, нарочито они који се односе на
доказне предлоге.
Такође, суд руководи искључиво и доказним поступком. Он решењем усваја или одбија доказне
предлоге странака. Ово решење спада у решења која се тичу управљања парницом и суд може у
сваком тренутку да га укине, допуни или измени. Против оваквих решења жалба није дозвољена.
На главној расправи конкретизују се следећа начела: начело усмености, начело контрадикторности
и начело равноправности странака.
Сам ток главне расправе зависи од тога да ли је одржано припремно рочиште. Ако јесте, тужба и
одговор на тужбу се не износе поново, већ председник већа само упознаје веће са резултатима
припремног рочишта.
Главна расправа се закључује након доказног поступка. Суд закључује главну расправу када је
стекао уверење да је предмет довољно расправљен и да се о њему може донети мериторна одлука.
Саслушање: Саслушање спада у парничне радње којима суд материјално управља главном
расправом. Питања, по правилу, поставља председник већа али то могу да учине и остали чланови.
Такође, странка и пуномоћници могу непосредно да постављају питања сведоцима, вештацима и
противној странци. Председник већа је дужан да забрани сугестибилна питања или питања која се
не односе на предмет спора. У случају забране, странка може да захтева да о томе одлучи веће.
Одлагање рочишта за главну расправу: Суд може да одложи рочиште за главну расправу само
када је то неопходно за извођење доказа или због спречености судије. Неиспуњење услова за
главну расправу значи да постоји нека сметња за даље вођење поступка или да би његово одржање
имало за последицу повреду неког важног процесног начела. Суд је дужан да одложи рочиште за
главну расправу када прети повреда начела контрадикторности и то када:
1. Утврди да странке нису уредно позване или да нису дошле, али су оправдале свој изостанак;
2. Тужилац преиначи тужбу на рочишту на коме тужени није био присутан;
3. Тужени подигне противтужбу;
4. Тужилац истакне прејудицијелни захтев за утврђење;

132
5. Странка која не присуствује рочишту и заступа је пуномоћник треба да се лично изјасни о
чињеницама које треба утврдити у парници.
Суд је дужан да одложи рочиште и ако постоје сметње у погледу уредног заступања странака нпр.
ако установи да законски заступник не показује потребну пажњу у заступању и да би услед тога
могла да настане штета за странку или ако примети да парнично неспособна странка нема
законског заступника (он ће тада да одложи рочиште и да обавести орган старатељства)
Одлуку о одлагању рочишта доноси председник већа. Суд одмах странкама саопштава место и
време одржавања наредног рочишта. Против решења није дозвољена жалба.
Изостанак- Оправдан изостанак једе од странака има за последицу да се рочиште одложи.
Уколико није оправдан, повлачи за собом штетне последице за ону страну која је изостала. Ако је
изостала једна странка, суд расправља са присутном странком, а ако са рочишта неоправдано
изостану обе странке, сматра се да је тужилац повукао тужбу.
Расправљање и одлучивање о процесним претпоставкама- О недостатку процесних
претпоставки се расправља и у фази главне расправе. У пракси, судови одлучују о процесим
приговорима тек у пресуди, заједно са главном ствари. Странка је дужна да изјави процесни
приговор без одлагања, чим је сазнала за процесну сметњу а ако то не учини она је преклудирана
да га изнесе у даљем току поступка. Ако суд усвоји процесни приговор он о томе доноси решење
(решење о одбацивању тужбе или решење којим се оглашава ненадлежним) Против овог решења
странка може да изјави самосталну жалбу.
Ако суд одбије процесни приговор, прави се разлика у томе да ли је о њему одлучивао заједно са
главном ствари или одвојено. Ако је одбио процесни приговор и наставио да расправља о главној
ствари суд неће да изради решење којим одбија процесни приговор већ га само уноси у одлуку о
главној ствари. Против овог решења није дозвољена жалба, већ само може да се побија жалбом
против мериторне одлуке. Ако је одвојено расправљано онда може или да донесе посебно решење
или да одлуку унесе у састав пресуде.
Окончање- Главну расправу окончава председник већа решењем и пошто је то парнична радња
управљања парницом,он тим решењем није везан. Моменат закључења главне расправе је важан
јер:
1. ниједна од странака не може више да износи нове чињенице и предлаже нове доказе
2. временске границе правноснажности пресуде се везују за чињенично стање утврђено до
окончања главне расправе
3. странка не може да захтева искључење/изузеће судије
4. тужени не може да подигне противтужбу
5. тужилац не може да истакне прејудицијелни захтев за утврђење
6. странке не могу да истичу материјалноправне приговоре
Поновно отварање главне расправе- Пошто суд није везан решењем о окончању главне расправе
он може да одлучи да се она поново отвори.Ова одлука може да се донесе и након доношења
пресуде, док год суд не постане везан њоме. Странке немају право да предлажу да се поново
отвори главна расправа.

133
Спајање парница ради заједничког расправљања- Могуће је тзв. објективно спајање тужбених
захтева када тужилац према туженом у једној тужби истиче више тужбених захтева. Такође,
могућа је субјективна кумулација тужбених захтева (супарничарство) када више лица туже или
буде тужено једном тужбом. Какво год да је спајање, правило је да о сваком захтеву тече посебна
парница. Да би суд могао да споји парнице морају да се испуне следећи услови:
1. Парнице морају да буду пред истим судом.
2. Морају да буду субјективно повезане (да више парница тече пред истим судом између истих
странака или да је исто лице је противник разних тужилаца или различитих тужених).
Суд спаја парнице решењем које доноси веће односно судија појединац. Могу да се спајају
парнице и у којима не суди исто веће и тада ће се парница наставити пред оним већем које је прво
донело решење о спајању. Ако одлуку о спајању доноси судија појединац, услов је да је за све
спорове ин цонцрето предвиђено инокосно суђење. Ако је за један спор надлежан судија
појединац, а за други веће, одлуку о спајању може да донесе само веће.
Циљ спајања је заједничко расправљање и не утиче на вредност спора. Суд може,али не мора да о
спојеним парницама донесе заједничку одлуку.
Одвојено расправљање о појединим захтевима исте тужбе- Суд може да одреди раздвајање
парнице из разлога целисходности. До ове ситуације може да додје код објективне кумулације
тужбених захтева који су истакнути у истој тужби. Правило је да се парнице раздвајају када
постоји могућност доношења делимичне пресуде. Парнице се раздвајају решењем суда који се
тиче управљања поступком. Против решења није допуштена посебна жалба нити је суд њиме
везан.

93. Ток главне расправе

Отвара председник већа/судија појединац – објављује шта је предмет расправљања, па утврђује да

ли су дошла сва позвана лица и ако нека нису, да ли су оправдали изостанак.
Главном расправом руководи суд (председник већа); предузима различите парничне радње чија је
сврха да се парница развија.
Суд је дужан да се стара да се изнесу све битне чињенице и расправе спорне ствари.
Парничне радње суда разликујемо:
1. формално руковођење ГР (пар.радње које утичу на временски развој ГР)
2. материјално руковођење ГР (уперено на расправљање о предмету спора)
Ради руковођења парницом суд доноси решења, којима није везан када се промене неке околности
које се тичу процесног градива (нпр. странка оспорава чињенице у одговору на тужбу, а касније их
призна).
Суд на припремном рочишту одређује који ће се докази изводити на главној расправи, а на главној
расправи доноси посебно решење о извођењу сваког доказа понаособ (наводи која се спорна
чињеница утврђује, којим доказним средством, у ком року).

134
Против решења којима се руководи главном расправом није дозвољена посебна жалба.
Начин
Формално и материјално руководи председник већа; има различита овлашћења на припр. рочишту
и рочишту за главну расправу.
Веће не руководи главном расправом, већ само врши контролну и корективну функцију.
Председник већа испитује странке, даје им реч, руководи саслушањем сведока и вештака, стара се
о одржавању реда.
Председник већа може и ван рочишта да доноси одлуке о важним процесним питањима (решење о
исправљању поднеска, постављању привременог заступника, уредности пуномоћја...).
Председник већа је овлашћен да ван рочишта за ГР донесе и пресуду на основу
признања/одрицања, а може примити на записник поравнање.
Расправљање
Тежиште ГР је на расправљању странака и суда о захтевима странака и битним спорним
чињеничним питањима, процесним приговорима.
У том расправљању суд има активну улогу и дужан је да странкама поставља питања, са циљем да
прецизирају и разјасне захтеве, да се прецизирају чињеничне тврдње, допуне наводе, прецизирају
процесне предлоге.
Суд руководи и доказним поступком – решењем усваја или одбија доказне предлоге странака (то
су решења која се тичу управљања парницом те суд може увек да га укине, допуни или измени;
није дозвољена жалба)
На главној расправи се конкретизују следећа начела: начело усмености, контрадикторности и
равноправности странака.
Ток главне расправе зависи од тога да ли је одржано припр. рочиште – ако јесте, тужба и одговор
се не износе поново, већ председник већа само упознаје веће са резултатима припр.рочишта
Главна расправа се закључује након доказног поступка, када је суд стекао уверење да је предмет
довољно расправљен и да се о њему може донети мериторна одлука.
Саслушање
Парнича радња којом суд материјално управља главном расправом.
Питања по правилу поставља председник већа, али то могу учинити и остали чланови већа.
И странка и пуномоћник могу непосредно да постављају питања сведоцима, вештацима и
противној странци.
Председник већа је дужан да забрани сугестибилна питања или питања која се не односе на
предмет спора.

135
Одлагање рочишта за гл. расправу
Суд може одложити рочиште з ГР само када је то неопходно за извођење доказа или због
спречености судије.
Неиспуњење услова за ГР значи да постоји сметња за даље вођење поступка или би његово
одржање имало за последицу повреду неког важног процесног начела.
Суд је дужан да одложи рочиште за ГР када прети повреда начела контрадикторности:
1. кад странке нису уредно позване или нису дошле а оправдале су изостанак;
2. када тужилац преиначи тужбу на рочишту на коме тужени није био присутан;
3. кад тужени подигне противтужбу;
4. кад тужилац истакне прејудицијелни захтев за утврђење;
5. кад странка која не присуствује рочишту и заступа је пуномоћник треба лично да се изјасни о
чињеницама.
Суд је дужан да одложи рочиште и ако постоје сметње у погледу уредног заступања странака или
ако примети да парнично неспособна странка нема зак. заступника (одлаже рочиште и обавештава
орг. старатељства).
Одлуку о одлагању доноси председник већа и одмах саопштава место и време наредног рочишта;
против овог решења није дозвољена жалба
Изостанак
Оправдан изостанак једне од странака има за последицу одлагање рочишта.
Ако није оправдан, повлачи штетне последице за странку која је изостала.
Ако је изостала само једна, расправља се са присутном, а ако неоправдано изостану обе сматра се
да је тужилац повукао тужбу.
Расправљање и одлучивање о процесним претпоставкама
У пракси судови одлучују о процесним приговорима тек у пресуди, заједно са главном ствари
Странка је дужна да изјави процесни приговор чим је сазнала за процесну сметњу, а ако то не
учини, преклудирана је
Ако суд усвоји процесни приговор, о томе доноси решење (о одбацивању тужбе или којим се
оглашава ненадлежним) против којег је могућа самостална жалба.
Ако суд одбије процесни приговор, прави се разлика да ли је одлучивао о томе са главном ствари
или одвојено (ако је са главном ствари, уноси у одлуку о главној ствари, и нема посебне жалбе; ако
је одвојено, може донети посебно решење или одлуку унети у састав пресуде)

136
Окончање
Окончава председник већа решењем, којим није везан (јер је парнична радња управљања
парницом)
Моменат закључења ГР важан је јер:
1. Ниједна странка не може износити нове чињенице и предлагати нове доказе;
2. Временске границе правноснажности пресуде везују се за чињенично стање утврђено до
окончања главне расправе;
3. Странка не може да захтева искључење/изузеће судије;
4. Тужени не може да подигне противтужбу;
5. Тужилац не може да истакне прејудицијелни захтев за утврђење;
6. Странке не могу да истичу материјалноправне приговоре.
Поновно отварање главне расправе
Пошто суд није везан својим решењем, може је поново отворити, и након доношења пресуде,
докле год суд не постане везан њоме.
Странке немају право да предлажу да се поново отвори главна расправа

94. Јавност главне расправе

Суд одлучује о тужбеном захтеву на основу усменог, непосредног и јавног расправљања.

На рочишту за главну расправу (и осталим рочиштима) може присуствовати свако лице старије од
16 година (општа јавност)
Суд може решењем (које образлаже) искључити општу јавност:
1. Ако то захтевају интереси националне безбедности, јавног реда и морала;
2. Ради заштите интереса малолетника;
3. Ради приватности учесника у поступку;
4. У брачним и породичним споровима општа јавност је потпуно искључена.
Решење судија мора образложити и објавити
Може искључити јавност и када не може да обезбеди несметано одржавање главне расправе.
Страначка јавност (странке, законски и статутарни заступници, пуномоћници и умешачи) се не
може искључити са рочишта за главну расправу; обухвата и трећа лица која имају оправдани
интерес.

137
Повреда је апсолутно битна одредба поступка ако је јавност искључена противно закону;
другостепени суд не води рачуна по службеној дужности.
Објављивање пресуде
Судија објављује пресуду невезано за искључење јавности са рочишта.
Може објавити само изреку ако и даље постоје разлози за искључење јавности.

95. Руковођење главном расправом

Члан 326.
Суд руководи главном расправом, испитује странке, изводи доказе, даје реч странкама, њиховим
законским заступницима и пуномоћницима и објављује одлуке већа.
Суд је дужан да се стара да се предмет спора свестрано расправи, да се поступак не одуговлачи и
да се расправа по могућности доврши на једном рочишту, односно у временском оквиру.
Ако се лице које учествује на расправи противи некој мери председника већа која се односи на
руковођење расправом или питању које је поставио председник већа, члан већа или друго лице
које учествује у поступку, о таквом противљењу одлучује веће.
Против решења које се односи на руковођење расправом није дозвољена посебна жалба.
Члан 327.
Суд може изван рочишта за главну расправу да донесе решење о исправљању поднеска, о
постављању привременог заступника, о уредности пуномоћја, о полагању предујма на име
трошкова за предузимање појединих радњи у поступку, о ослобођењу од плаћања трошкова
поступка, о обезбеђењу парничних трошкова, о достављању судских писмена, о обезбеђењу
доказа, о привременим мерама обезбеђења, о мерама за обезбеђење процесне дисциплине и
кажњавању, о прекиду и застајању у поступку, о трошковима поступка у случају повлачења тужбе,
о спајању парница, као и о одређивању рокова.
Суд је овлашћен и да, по пријему записника о извођењу доказа пред замољеним судом, одреди да
се изврше потребне исправке или допуне.
Изван рочишта за главну расправу суд је овлашћен да поводом изјаве туженог, односно тужиоца,
дате писмено или на записник код парничног суда, донесе пресуду на основу пропуштања,
пресуду на основу признања, односно пресуду на основу одрицања.
Члан 328.
Ако пред истим судом тече више парница између истих лица или више парница у којима је исто
лице противник разних тужилаца или разних тужених, све ове парнице могу да се решењем суда
споје ради заједничког расправљања, ако би се тиме убрзало расправљање или смањили трошкови.
За све спојене парнице суд може да донесе заједничку пресуду.

138
Суд може да одреди да се одвојено расправља о појединим захтевима у истој тужби и по
завршетку одвојеног расправљања може да донесе посебне одлуке о тим захтевима.
Члан 329.
Кад суд одлучи да се одложи рочиште за главну расправу, стараће се да се за следеће рочиште
прибаве сви докази чије је извођење одређено за то рочиште и да се изврше друге припреме како
би расправа могла да се заврши на том рочишту.
Против решења суда којим се одлаже рочиште или се одбијају предлози странака о одлагању
рочишта, није дозвољена жалба.
Члан 330.
Ако се рочиште одложи, ново рочиште одржаће се по могућности пред истим судијом појединцем,
односно већем.
Ако се ново рочиште држи пред истим судијом појединцем, односно већем, главна расправа ће да
се настави.
Члан 331.
Ако се рочиште држи пред измењеним већем, односно судијом појединцем, главна расправа мора
да почне изнова, али суд може да донесе одлуку да се поново не саслушавају странке, сведоци и
вештаци и да се не врши нов увиђај, већ да се прочитају записници о извођењу ових доказа.

96. Одржавање реда на главној расправи

Члан 332.
Суд је дужан да се у току главне расправе стара о одржавању реда у судници и о достојанству
суда.
Члан 333.
Ако лице које учествује у поступку или лице које присуствује расправи вређа суд или друге
учеснике у поступку, омета рад или се не покорава наређењима суда за одржавање реда,
председник већа може да га казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара, а може и да га
удаљи из суднице.
Ако странка или њен пуномоћник буде удаљен из суднице, рочиште ће да се одржи и без њиховог
присуства.
Кад суд казни новчаном казном или удаљи из суднице адвоката или адвокатског приправника,
обавестиће о томе надлежну адвокатску комору.
Жалба против решења о новчаној казни или удаљењу из суднице не задржава извршење решења.
Новчана казна из става 1. овог члана извршава се на начин прописан у члану 190. овог закона.

139
Члан 334.
Одредба члана 333. овог закона сходно се примењује и на јавног тужиоца или на јавног
правобраниоца, односно на лица која их замењују.
О кажњавању лица из става 1. овог члана обавестиће се надлежни јавни тужилац и Државно веће
тужилаца, односно јавни правобранилац.
Члан 335.
Овлашћења за одржавање реда на главној расправи из чл. 332. до 334. овог закона, председник
већа има и на осталим рочиштима

97. Доказивање

Тужилац је дужан да већ у тужби наведе чињенице на којима заснива свој тужбени захтев и да
предложи доказе који потврђују постојање тих чињеница. Такође, тужени у одговору на тужбу
износи своје виђење о чињеницама на које се тужилац позива у свом тужбеном захтеву и нуди
доказе који поткрепљују његове наводе.
Странке су дужне да у складу са начелом контрадикторности обзнане сва доказна средства којима
располажу. Прикривање или порицање постојања доказа представља повреду правила на правично
суђење.
Суд доноси одлуку о тужбеном захтеву тако што супсумира чињенице под диспозицију
одговарајуће правне норме по правилу оне на чију се последицу позива тужилац. Истинитост
чињеничних тврдњи суд проверава у доказном поступку. Овај поступак обухвата низ парничних
радњи суда и странака које су заједно управљене на утврђење истинитости чињеничних навода
странака. Поступак доказивања у ширем смислу обухвата предлагање доказа, одлуку суда о
извођењу доказа, сам доказни поступак и оцену доказа коју на крају овог поступка даје суд.
За доказни поступак важно је индентификовати следеће термине:
1. предмет доказивања- то су конкретне чињенице односно догађаји или стања који су просторно
и временски дефинисани
2. доказно средство- је људска радња или чињеница која нам пружа податке о истинитости о
постојању или непостојању неке друге чињенице која представља предмет доказивања
3. доказна снага- је подобност средства доказивања да код судије створи уверење о истинитости
постојања или непостојања неке чињенице која представља предмет доказивања

140
98. Предмет доказивања

Предмет доказивања су чињенице односно чињеничне тврдње странака. Овде се ради о

чињеницама које пред суд износе странке у оквиру расправног начела и то било у тужби било у
одговору на тужбу или на припремном рочишту и главној расправи.
Предмет доказивања су само спорне чињенице које су важне за доношење одлуке. Које су то
чињенице, одлучује суд на припремном рочишту када разврстава процесну грађу. Под
чињеницама се подразумевају догађаји и стања који су временски и просторно дефинисани.
Догађаји и стања обухватају како спољне догађаје тако и унутрашња људска стања односно
особине људи (пажљив, намера, савесност). Предмет доказивања може да буде постојање или
непостојање одређене чињенице. Позитивна чињеница је да је нпр. уговор закључен,а негативна да
није закључен.
Од чињеница треба разликовати ставове општег искуства који се не доказују као и ставове
научног, уметничког и сличног искуства који је доказују извођењем вештачења.Код ставова
општег искуства произилази само једна могућа последица (нпр. да је човек смртан). Под чињенице
не спадају ни правне норме. Оне се не доказују, већ њих суд сазнаје и примењује еx оффицио.
Предмет доказивања нису ни правни појмови и институти (мана воље, мана продате ствари) већ се
само доказује чињеница на којој се правни институт заснива (нпр. огреботина на ствари)
Све чињенице које могу да буду предмет доказивања не морају и да се доказују. Доказују се само
оне чињенице које су важне за доношење одлуке, а то су оне чињенице које улазе у диспозицију
материјалноправне норме из које тужилац изводи жељену правну последицу. За доношење одлуке
важне су све оне чињенице којима тужени оспорава основаност тужбеног захтева. Ако се суд
увери у постојање чинејница на којима се темељи тужбени захтев, није неопходно да се доказују
чињеничне тврдње туженог.

99. Чињенице које се не доказују

Доказивање није неопходно када:

1. странка призна једну чињеницу као истиниту
2. се ради општепознатој чињеници
3. када се ради о пресумптио иуирис
4. је то нецелисходно
Признање чињеница- признање чињенице је једнострана парнична радња једне од странака којом
она признаје да је одређена чињенична тврдња њеног противника тачна. Признање може да буде
само у току парнице и то пред судом, а ако је дато ван парнице суд доказну снагу тог признања
оцењује на основу свог слободног судијског уверења.

141
Признање се односи само на чињенице, не и на правне норме. Могу се признати само оне
чињенице које су повољне за противника односно које су неповољне за странку која признаје.
Странка може да призна чињенице изричито или прећутно. Такође, признање може да буде
потпуно и делимично. Признање може да се опозове у целости или делимично и ова парнична
радња странке је могућа до правноснажног окончања спора.
Признање чињеница треба разликовати од признања тужбеног захтева. Признање тужбеног
захтева је парнична радња туженог са непосредним дејством на парницу јер се њом парница
окончава.
Општепознате чињенице- ове чињенице су такве да су познате ширем кругу људи и чије се
(не)постојање може сазнати без већих потешкоћа. У општепознате чињенице не спада и приватно
сазнање судије (нпр. ако је он био очевидац догађаја), већ се ово односи на историјске догађаје,
географске податке и чињенице које су објављене путем јавних медија
Законске претпоставке -не доказују се чињенице које улазе у диспозицију норме која садржи
законску претпоставку. Законске претпоставке се састоје од два чиниоца- из чињенице (басис) и из
претпостављене правно релевантне чињенице (праесумптио фацти). Када се претпоставка односи
на постојање правног стања или правног овлашћења реч је о правној претпоставци (пресумптио
иуирис).
Нецелисходност доказивања-нарочите тешкоће доказивања постоје у парницама за накнаду
штете јер често суд није у стању да утврди висину накнаде штете или би то могао али уз тешкоће
које су несразмерне са резултатима поступка.
Закон допушта да из разлога економичности поступка суд висину штете одреди по слободној
оцени. Тужилац овде сноси само терет тврдње да је штета настала, а не и терет колика је њена
висина. Одлучивање по слободној оцени је дозвољено само ако је суд исцрпео сва расположива
доказна средства.

100. Случајеви у којима се не изводи доказивање о спорним чињеницама

Овде спадају ситуације у којима постоје спорне чињенице између странака, али из разлога
процесне економије или спречавања злоупотребе процесних права странака, законодавац налаже
суду да може да одустане до извођења неког доказа.
Доказивање о спорним чињеницама се не изводи када странка које је предложила извођење каквог
доказа не предујми износ који је потребан да би се доказни поступак спровео. Свака странка је
дужна да у одређеном року према одлуци суда положи предујам за извођење доказа који је
предложила. Ако истекне рок а странка трошкове није предујмила суд ће да одустане од даљег
извођења доказа.
Исто правило важи и када обе странке предлажу извођење неког доказа- тада се трошкови за
извођење доказа распоређују равномерно на странке.
Ако суд одреди извођење доказа по службеној дужност,трошкове је дужна да предујми она
странка на коју пада терет доказа. Ово не важи када суд одређује еx оффици извођење доказа да

142
би утврдио да ли су располагања странака у супротности са принудним прописима, јавним
поретком, правилима морала и добрим обичајима- тада се трошкови плаћају из средстава суда.

101. Терет тврдње и терет доказивања

Дужност странака да изнесу чињеничну грађу у парници је уређена расправним начелом. Суд
сазнаје одлучујуће чињенице од сранака и ван ових чињеница може да утврђује само оне
чињенице које су од значаја за основаност тужбеног захтева. Ако одлучујуће чињенице између
странака нису спорне, суд је дужан да их без расправљања узме у подлогу своје одлуке и
мериторно оконча парницу и без одржавања припремног рочишта. Ако су чињенице спорне
изводи се доказни поступак. Резултат доказног поступка може да наметне потребу да се примене
правила о терету доказивња. Правила о терету доказивања су системски повезана и усклађена са
правилима о терету тврдње.
Правила о терету тврдње регулишу начин изношења чињеница пред суд (објективни терет
тврдње) као и поделу процесних терета на странке у вези са дужношћу изношења чињеница у
парници (субјективни терет тврдње). Ова правила поставља сам Закон.
Свака странка је дужна да пред суд изнесе све чињенице на којима заснива свој захтев али и
чињенице којима оспорава наводе свог противника. Ако би нека странка пропустила да у парници
изнесе чињеницу на основу чијег постојања изводи одређену правну последицу, погодиле би је
негативне последице правила о расподели терета твдње. Ако тужилац не изнесе неку од чињеница
на којој темељи тужбени захтев, суд би могао да одбије тужбени захтев као неоснован. Дакле,
тужилац у тужби треба да изнесе све чињенице из којих произилази основаност тужбеног захтева,
а тужени у одговору на тужбу треба да наведе све чињенице због којих сматра да тужиочево право
није настало или да је престало, и на основу којих сматра да може да ускрати чинидбу тужиоцу.
Терет доказивања- Резултат доказног поступка може бити тројак:
1. Суд може да се увери о постојању чињенице на основу које странка заснива свој захтев;
2. Суд може да се увери да се таква чињеница није десила у стварности;
3. Суд не може да стекне уверење да ли чињеница која потпада под диспозицију
материјалноправне норме заиста постоји у стварности или не.
Суд је дужан да и у овим чињенично нејасним ситуацијама мериторно реши спор и он то чини
применом правила о терету доказивања. У случају да одлучне чињенице не могу да се докажу,
парницу губи она странка на којој лежи терет доказивања.
Правило о терету доказивања постоји јер правна последица материјалноправне норме може да
наступи само ако су испуњене претпоставке из њене диспозиције. Не постоји решење у случају да
претпоставка остане нејасна. Правила о терету доказивања стварају фикцију да је резултат
доказног поступка постојање или непостојање одређене чињенице при чему суд није успео да
оствари такав резултат спровођењем доказног поступка. Разликујемо субјективни и објективни
терет доказивања:

143
Субјективни (формални) терет доказивања има улогу само у поступцима који почивају на
расправном начелу, не и у поступцима који почивају на инквизиционој максими. Странка је већ у
тужби односно одговору на тужбу дужна да суду понуди доказе за све чињеничне тврдње из којих
изводи свој захтев односно из којих оспорава захтев друге стране. Ако не понди доказ из ког
изводи свој захтев, парница ће бити решена на њену штету.
Објективни терет доказивања - Правила о објективном терету доказивања дају одговор на
питање која од странака сноси ризик од недоказаности неке од одлучујућих чињеница, односно на
чију штету ће суд да одлучи када није у стању да стекне уверење о истинитости чињеница. По
правилу, парницу губи она странка на којој лежи терет доказивања.
Правила о терету доказивања предвиђа и ЗПП. Он регулише нон лиqует ситуацију која наступа
када суд не може са сигурношћу да утврди постојање неке чињенице. У овој ситуацији суд је
дужан да поступи према правилима о подели терета доказивања.
Подела објективног терета доказивања- ЗПП регулише следећа правила:
1) Подела објективног терета доказивања регулисана је законом и то материјалноправним
нормама.
2) Када није уређена законом, важи формула коју је поставио Лео Росенберг- свака странка у
поступку носи терет доказивања у погледу оне чињенице која улази у диспозицију
материјалноправне норме која је за њу повољна.
3) Она странка која се позива на изузетак од правила сноси терет доказивања за постојање
чињенице на којима се изузетак заснива.
Обрт доказивања: странке у поступку су дужне да се савесно користе процесним правима. Закон
предвиђа могућност да суд делује превентивно или да пак санкционише злоупотребу процесних
права коју би вршиле странке или други учесници у поступку. Међутим, ЗПП нема посебна
репшења за санкционисање злоупотребе процесних права у доказном поступку. Најчешћи облик
злоупотребе процесних права у доказном поступку односи се на осујећење могућности употребе
доказног средства.
Под осујећењем доказа подразумевамо ситуацију у којој странка на којој није субјективни терет
доказивања својим чињењем или нечињењем онемогући употребу неког доказног средства
противној страни на коју пада субјективни терет доказивања. На пример, једна од странака неће да
саопшти суду име или адресу сведока на чији би се исказ позвао њен противник. У овим
ситуацијама довољно је да се учини вероватним постојање повреде правом заштићеног добра и
тада се одступа од општих правила расподеле терета доказивања. Терет доказивања се обрће и
пада на другу странку која је дужна да докаже да предузимањем аката којим се чини повреда
правом заштићеног добра није дошло и до повреде правне последице.
Терет тврдње - свака странка је дужна да изнесе чињенице на којима заснива своје захтеве, терет
тврдње је терет изношења чињеница, тужилац износи чињенице на свој захтев, а тужени чињенице
на којима оспорава чињенице тужиоца. Тужилац своје чињенице истиче у тужби, а тужени у
одговору на тужбу.
Терет доказивања – чл.223 Када суд није стекао довољно уверења о чињеницама које су
изношене, поставља се питање ко сноси ризик недоказане, недовољно јасне чињенице.
Субјективно доказивање-(ко износи чињеницу?) Свака странка која има неко право дужна је да

144
изнесе чињенице на којима заснива то право, а ако оспорава, онда чињенице којима оспорава то
право. Објективни терет доказивања-говори о томе која ће странка сносити ризик недоказане
чињенице. ПРИМЕР: имамо два сведока, један каже да уговор о зајму не постоји, а други тврди да
постоји. То је пат ситуација и тада суд не може да узме да уговор постоји. Ту се примењује
правило о терету доказивања. Која чињеница није утврдјена, иде на штету оног ко то није
доказао(ти кажеш да ја и ти имамо уговор о зајму, ти мораш то и да докажеш.

102. Извођење доказа

Доказни поступак у ужем смислу -скуп правила о парничним радњама странака и суда којим се
уређује начин на који се изводе докази.
До ступања на снагу ЗПП из 2004. суд је могао да поступа инквизиторски, односно да ex officio
одређује да се изведу и они докази које није нити једна странка у поступку предложила. Данас се
парнични поступак одвија у оквирима диспозиционе и расправне максиме.
По службеној дужности суд може још само да нареди да треће лице поднесе исправу када је то
предвиђено по самом закону. Еx officio суд може да спроведе доказивање у вези са чињеницом да
ли се исправа налази код трећег лица. Када се исправа налази код странке, суд може да наложи
странци,ако се друга страна на ту исправу позива,да преда исправу.
Суд може сам, на сопствену иницијативу, у погледу питања да ли се исправа налази код странке да
одреди доказивање.
ПРЕДЛАГАЊЕ ДОКАЗА
Доказе, односно доказна средства предлажу странке, и то у тужби, одговору на тужбу, реплици и
дуплици, на припремном рочишту за главну расправу, а само изузетно(ако суд допусти) до
закључења главне расправе пред првостепеним судом.
Саме странке одређују које чињенице се имају доказати(thema probandi) као и доказна средства у
оквиру диспозиционог и расправног начела. Предлагање доказа везано је за утврђивање
постојања,односно непостојања правно релевантних чињеница.
Тужилац мора да предложи доказе којима поткрепљује наводе из основа тужбе,јер у противном
постоји могућност да тужба буде одбачена као неуредна. Тужени већ у одговору на тужбу мора да
понуди доказе којима указује на истинитост чињеница којима оспорава чињеничне наводе
тужиоца(и овде постоји могућност да одговор на тужбу буде одбачен као неуредан, односно да суд
донесе пресуду због пропуштања или мериторно реши спор).
Странке нарочито могу да предлажу извођење доказа на припремном рочишту за главну расправу,
а на рочишту за главну расправу само ако учине вероватним да њихово извођење нису могле да
предложе раније без своје кривице. Странке су дужне да на припремно рочиште за главну
расправу донесу све исправе и предмете које служе као доказ у поступку.
О предлогу странака одлучује суд. Суд на припремном рочишту за главну расправу одређује који
ће се докази извести на гланој расправи. Суд је дужан да о извођењу сваког доказа појединог
доказа на главној расправи донесе решење. То решење садржи:
1. Спорну чињеницу о којој треба извести доказ;

145
2. Доказно средство;
3. Рок за извођење доказа..
Овде је реч о решењу о материјалном управљању парницом којом суд није везан, тако да се оно не
може побијати посебном жалбом, већ само у жалби која се изјављује против коначне пресуде.
Решење суда о прихватању или одбијању појединог доказног средства кључни је део когниционог
поступка. Приликом доношења решења о одбијању суд је дужан да га образложи. Под одређеним
околностима,одбијање доказног предлога може представљати и повреду принципа равноправности
странака и начела контрадикторног поступка(члан 6 став 1 ЕКЉП).
Суд ће одбити да изведе доказ када сматра да предложени доказ није важан за његову одлуку,
односно сматраће се да није важан за судску одлуку ако:
1. Чињеница о чијем постојању или непостојању се предлаже доказивање није битна за одлуку;
2. Када доказ чије се извођење предлаже није битан или погодан за сазнање истинитости чињенице
чије се постојање доказује
3. Када постоји забрана употребе доказног средства
4. Када је суд већ уверен о истинитости чињенице о којој треба да се изведе доказивање
5. Када доказни предлог не садржи тему доказивања.
Овакав начин предлагања доказа је допуштен у поступцима који се темеље на истражном начелу,
али не и у општем парничном поступку.
Суд је дужан да одбије извођење доказног средства до којег се дошло на недозвољен начин. Често
се овим радњама крше и права грађана зајемчена Уставом која се тичу неповредивости стана,
преписке и сл.
РОЧИШТЕ ЗА ИЗВОЂЕЊЕ ДОКАЗА
Докази се изводе на главној расправи. Сматра се да ће суд најбоље стећи уверење о доказној
вредности и снази појединог доказног средства ако се поштују начела непосредности и
концентрације процесне грађе. Приликом извођења сваког доказа важи начело неограничене
контрадикторности и страначке јавности. Странке морају бити обавештене о сваком рочишту за
извођење доказа. Начело концентрације процесне грађе подразумева да је битно да се сви докази
изведу на једном рочишту за извођење доказа.
Правило о онепосредности извођења доказа и концентрацији доказних средстава важи и када суд
одложи рочиште. Споран је члан 331 ЗПП са принципом контрадикторности. У овом члану се се
одустаје од принципа непосредности у доказивању, када услед промене у саставу већа, главна
расправа почиње изнова. Суд тада може одредити да се већ изведени докази не изводе поново, већ
да се само прочитају записници. Овим се чини повреда начела непосредности што повлачи за
собом могућност да се пресуда побија због битних повреда одредаба ЗПП, али и повреда начела
контрадикторности, јер се странци ускраћује могућност да расправља пред судом. Последица тога
је апсолутна ништавост пресуде.
Од принципа непосредности у доказивању се одступа у корист начела економичности поступка
када се извођење појединих доказа поверава замољеном суду о чему се одлучује решењем против

146
којег није допуштена посебна жалба. Суд ће одлучити да повери извођење доказа када само
извођење није уопште могуће или када би извођење доказа на рочишту било скопчано са
непремостивим тешкоћама.

147
103. Оцена доказа

Доказни поступак се окончава тако што суд врши оцену доказа. Оцена доказа значи да суд
утврђује да ли резултат изведених доказних средстава оправдава да нека чињеница која је била
предмет доказивања може да се сматра истинитом или не.
Члан 8 ЗПП-а стипулира правило о слободној оцени доказа. Њиме се предвиђа да суд одлучује по
свом уверењу које ће чињенице сматрати као доказне. Ово уверење суд стиче на основу савесне и
брижљиве оцене сваког доказа понаособ, свих доказа и на основу резултата читавог поступка.
Слободна оцена доказа не значи и арбитрарност у одлучивању, већ суд стиче уверење о
истинитости или неистинитости неке чињенице у оквирима правила постављених у члану 8 ЗПП-а.
Брижљива и савесна оцена доказа значи да је суд дужан да своје уверење о истинитости чињенице
која је била предмет доказивања формира на основу свог најбољег знања и умећа, тачније на
основу личних општих ставова искуства, као и на основу објективно сазнатљивих ставова
искуства других, а нарочито науке. Овим је је оцена доказа објективизирана.
Суд је дужан да у образложењу наведе на основу чега је стекао уверење о истинитости чињеница,
у супротном чини апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка.
Од принципа слободне оцене доказа треба разликовати слободну оцену суда .Слободна оцена
суда значи да да суд може слободно да предузима поједине парничне радње или да доноси
појединачне правне акте или да бира између више њих. Она се примењује код оцене који ће се
докази извести,односно приликом одмеравања висине наканде штете.
УВЕРЕЊЕ СУДА
Закон не прописује када се има сматрати да је суд створио уверење о доказаности одређене
чињенице. О степену доказаности постоје две теорије:субјективна и објективна.
Субјективна теорија говори о томе када се стиче уверење о истинитости. Према њој, уверење се
стиче када постоји толики степен вероватноће, да више не може да постоји разумна сумња у
супротно. Полазна тачка јесте уверење суда о истинитости постојања неке чињенице, при чему се
користе и објективни елементи слободне оцене доказа: општи ставови искуства трећих лица и
људског сазнања уопште.
Објективна или теорија о уверењу у вероватност сматра да је постојање чињенице доказано када
суд стекне уверење о вероватности њеног постојања, при чему искључује неопходност постојања
уверења о истинитости, јер је истина субјективно поимање стварности сваког човека.
За мериторно решење спора примењује се субјективна теорија, док приликом одлучивања о
постојању или непостојању процесних претпоставки примењује објективна.
Уверење о доказаности чињенице постигнуто је када је достигнут тако висок степен вероватноће
који се граничи са извесношћу или који пак искључује разумну сумњу о постојању супротног.
Одређени неопходан степен доказаности у поступку се постиже тако што се субјективно уверење
судије формира на основу личних и општих ставова искуства.Примена општих ставова искуства је
од значаја и за одређење степена доказаности када је у питању оцена тзв. доказа prima faciae.

148
Доказом prima faciae се олакшава доказивање тако што се из постојања једне чињенице изводи,на
основу општих ставова искуства,закључак о постојању и друге чињенице. Закључак се изводи на
основу уобичајеног тока ствари,односно догађаја. Применом доказа prima faciae не мења се терет
доказивања и има улогу да спречи настајање ситуације non liquet.
Доказаност у виду степена обичне вероватности је допуштена само када закон то изричито
предвиђа. То је случај када се спор не окончава мериторно ,већ се решава о питањима
допуштености појединих парничних радњи или се ради о питањима која се тичу материјалног
управљања парницом односно доношењу решења ради ефикасног спровођења поступка.
У жалби се могу изнети нове чињенице или докази само ако жалилац учини вероватним да их није
могао изнети без своје кривице у првостепеном поступку. За изузеће судије довољно је да је
вероватно да постоје околности које доводе у сумњу његову непристраност. Исто важи и за
враћање у пређашње стање, обезбеђење доказа и одређење привремених мера.
За утврђење постојања, односно непостојања процесних претпоставки довољан је степен
доказаности који не прелази обичну вероватност и то без вођења правог доказног оступка.
Судска одлука којом је повређен принцип слободне оцене доказа садржи у себи апсолутно битне
повреде поступка због чега би другостепени суд требало да је укине по жалби. Арбитрерност у
оцени доказа подлеже и контроли ред ЕСЉП због повреде права на правично суђење из члана 6 (1)
ЕКЉП.

104. Обезбеђење доказа

Временом доказна средства могу да буду уништена, у супстанци измењена или ће њихово
извођење бити отежано, тако да може разумно да се претпостави да неће моћи бити изведена на
главној расправи. Из ових разлога закон предвиђа могућност да странке предложе извођење доказа
и пре него што постопак почне да тече или након што се поступак оконча ако је то неопходно у
поступку по ванредним правним лековима.
Поступак за обезбеђење доказа има за предмет да се поједини докази изведу ван парнице како би
резултати могли да се користе било у парници било у поступку по ванредним правним лековима.
Поступак за обезбеђење доказа је по својој правној природи облик ванпарничног поступка јер му
је сврха превенција изато што се у овом поступку из разлога хитности одступа битно од начела
контрадикторности.
Предлог- поступак за обезбеђење доказа се покреће искључиво по образложеном предлогу
странке. Странка у предлогу наводи чињенице које се доказују и доказе које треба извести.
Предлог мора да садржи име и презиме противника и његово пребивалиште. Овим предлогом не
може да се захтева саслушање странака пре него што је парница покренута. У предлогу странка
мора да учини вероватним да постоји оправдана бојазан да доказ неће моћи да се изведе или да ће
његово извођење бити знатно отежано.
Надлежност суда- о предлогу одлучује суд пред којим парница тече. Ако се предлог подноси пре
него што је поступак покренут онда је за одлучивање надлежан првостепени суд на чијој
територији се налази ствар коју треба разгледати или где борави лице које треба саслушати.

149
Поступак- поступак за обезбеђење доказа је хитан и суд није дужан да достави противнику
предлог ако постоји опасност од одлагања и када може без његовог изјашњавања да одлучи о
предлогу. Такође, суд може и без претходног оглашавања, да постави противнику привременог
заступника када је противник непознат или му је непознато пребивалиште. О предлогу одлучује
решењем. Против решења којим се усваја предлог није дозвољена посебна жалба, док ако га
одбије странка има право жалбе.
У сваком случају, суд је дужан да обавести противну странку о доказима који су изведени без
одлагања.
Уколико је доказни поступак изведен пред другим судом, суд који је обезбедио доказе доставља
записник рочишта парничном суду, па се вредновање резултата се врши на рочишту пред судом
пред којим тече парница. Ако је обезбеђење доказа извршено пре почетка тока поступка, поготово
ако је то учињено без присуства противника, а доказна средства се нису изменила или су у
међувремену постала доступна парничном суду, доказивање би требало поновити на главној
расправи да би се испоштовало начело контрадикторности и непосредности.

105. Увиђај

Увиђај - доказно средство којим суд непосредним чулним опажањем утврђује одређене чињенице
или разјашњава извесне околности и представља једино право непосредно доказно средство
Предмет и значај увиђаја је двострук:
1. Његовим извођењем суд утврђује спорне чињенице између странака;
2. Користи се ради разјашњења неке околности.
Доказна вредност увиђаја је огромна. Грешке у резултату извођења овог доказа могуће су само ако
и сам судија погреши приликом чулног опажања одређене чињенице,односно ако му се догоди тзв.
чулна обмана. Преглед и слушање аудио-визуелних записа као и електронских записа сачињених
на компјтеру сматра се увиђајем.
Често приликом вршења увиђаја учествују и вештаци. Од доказивања исправама увиђај се
разликује у томе што се приликом увиђаја чулно опажа само писмено и његова својства, а код
доказивања исправама се утврђује сам садржај. У погледу разграничења увиђаја и вештачења
мерило је резултат добијен употребом доказног средства(ако се даје само обавештење о
појединостима предмета које суд непосредно опажа онда је реч о увиђају ,а уколико се изради
налаз и мишљење о чињеници која се опажа реч је о вештачењу или комбинацији увиђаја и
вештачења).
Увиђај се врши, зависно од предмета увиђаја у суду(ако се без знатних трошкова може донети)
или ван суда(на лицу места). Увиђај врши председник већа. Суд је дужан да обавести странке о
времену и месту извођења овог доказног доказног средства како би и оне присуствовале увиђају.
Суд може одлучити да се увиђај снима тонски или оптички.
На дужност да се трпи увиђај примењују се правила о дужности едиције исправа,односно када се
странка позива на чињеницу чије би постојање требало да се утврди увиђајем, а у њеној моћи је да
омогући увиђај, тада је странка дужна да суду омогући вршење увиђаја.

150
Противник може одбити да омогући увиђај из оних разлога из којих сведок може да ускрати
сведочење или ускрати одговоре на поједина питања. Противник странке не може да се принудно
присили да трпи увиђај.Ако одбије да омогући увиђај или сакрије или уништи ствар која је
предмет увиђаја суд ће применити правила о слободној оцени доказа.
Трећа лица немају дужност да допусте вршење увиђаја,а поготову не на свом телу.Постоје два
изузетка:
1. када је по закону дужан да омогући увиђај
2. када је ствар која је предмет увиђаја заједничка за треће лице и странку која се позива на
чињеницу коју би требало утврдити увиђајем.
У овим ситуацијама суд ће донети решење,а пре тога суд ће поозвати треће лице да се о својој
дужности изјасни. Ако треће лице тврди да се ствар коју треба разгледати не налази код њега,суд
може изводити доказе ради утврђивања ове чињенице. Против решења којим се трећем лицу
налаже да омогући увиђај допуштена је жалба. Жалбу могу поднети треће лице и странка.Ако не
поступи по налогу суда треће лице се може новчано казнити. Треће лице има право на накнаду
трошкова које је имало поводом извршења обазе да омогући увиђај.
Када се ствар на коме би требало извршити увиђај налази код државног органа или организације
којој је поверено вршење јавних овлашћења, суд ће ex officio обезбедити да се изведе доказ
увиђајем.

106. Исправа

Исправа је телесни предметна коме су писаним знаковима зебележени одређени подаци, тј.
садржина одређених мисли. За постојање исправе је битно да она садржи одређени запис мисли. У
том смислу исправе не представљају фотографије, магнетофонске и филмске траке, компакт и
хард дискови и остали електронски записи у које су електронским путем меморисани одређени
писмени знаци који могу да представљају само предмет увиђаја.
Под исправом се сматра само оригинални предмет записа, не и његова фотокопија, копија,
репродукција, телефакс саопштење и сл. Копија исправе може се сматрати исправом само када је
законом изричито одређено. С обзиром на лишеност субјективности, испрсве представљају
поуздана доказна средства.
Врсте исправа:
1. Према критеријуму издаваоца, исправе могу бити јавне и приватне.
2. Према критеријуму садржине, исправе могу бити диспозитивне и доказне.
Јавна исправа је исправа коју је упрописаном облику издао државни орган у границама својих
овлашћења, као и исправа коју је у прописаном облику издала друга организација или лице у
вршењу овлашћења које јој је поверено законом (чл. 238 ст. 1 ЗПП). То својство имају исправе које
издају државни органи, органи којима је поверено вршење одређених јавних овлашћења, оне које
су издале дипломатска и конзуларна представништва РС у иностранству.
Све друге исправе које нису јавне, сматрају се приватним исправама.

151
Од јавних и приватних исправа треба разликовати приватне оверене исправе (легализоване
исправе). Реч је о приватној исправи за коју је нотар оверио да је потписана од стране њеног
издаваоца.
Диспозитивне исправе су оне у које је непоцредно иснкорпориран правни акт (тестамент, уговор,
меница, чек и сл.).
Доказне исправе не садрже у себи никакав правни акт, већ само обавештење о чињеници која је
везана за постојање неког правног акта (признаница, лекарско уверење, изводи из матичне књиге
рођених и сл.).

Исправа се сматра истинитом (аутентичном) ако потиче од онога који је на њој означен као њен
издавалац. У супротном, она је лажна.
Аутентичност јавних исправа се претпоставља. Реч је о обичној претпоставци која се може
обарати свим доказима. Претпоставка аутентичности важи и за стране јавне исправе, ако су
прописно легализоване између РС и државе у име чијег суверенитета су издате постоји
реципроцитет.
Код приватних исправа аутентичност се не претпоставља, тако да је на странци која се на њу
позива терет тврдње и доказивања да је исправа аутентична, док се њена аутентичност цени на
осниву правила о слободној оцени доказа.
Важи претпоставка да је исправа аутентична ако је аутентичан потпис издаваоца исправе, односно
да изјава воље која је садржана у исправи управо потиче од њеног потписника. Аутентичност
исправе може бити предмет посебне парнице која се покреће тужбом за утврђење истинитости
исправе.
Доказна снага исправе зависи од истинитости њиховог садржаја.
Исправа је истинита ако њен садржај одговара реалним чињеницама. Обрнуто, она је нетачна ако
је накнадно измењен њен садржај, супротно вољи издаваоца.
Што се тиче доказне снаге јавне исправе, ЗПП предвиђа да се претпоставља да јавна исправа
доказује оно што се у њој потврђује или одређује (чл. 238 ст. 1 ЗПП). Ово важи како за доказне
тако и за диспозитивне јавне исправе.
Код дказне снаге јавних исправа треба правити разлику између формалне и материјалне доказне
снаге.
Формална снага исправа уређена је у чл. 238 ЗППа.
Код материјалне снаге садржине јавних исправа питање је да ли чињенице које се сматрају
истинитим, јер су садржане у јавној исправи, улазе у диспозицију материјалноправне норме које
странка у парници изводи неко своје право.
Доказна снага приватних исправа цени се на основу принципа слободне оцене доказа и слободном
уверењу судије.

152
107. Сведок

Сведок је физичко лице које пред судом исказује о чињеницама које је чулно опазило. Чињенице
су обично оне које су се десиле у прошлости, а само изузетно оне које постоје и у садашњости.
Сведок се разликује од вештака јер он не даје своје мишљење о чињеницама већ само говором
износи своје субјективно опажање о чињеницама.
Способност бити сведок- Сведок не може једино да буде оно лице које је странка у поступку нити
судија који поступа у конкретној парници (искључење судије!). Сваки други положај лица у
парници је небитан за могућност да се лице саслуша у парници- може се саслушати и пуномоћник.
Својство сведока може да има свако физичко лице које је способно да суду да обавештења о
чињеницама које се доказују. Дакле, способност бити сведок не зависи од узраста, нити од
здравља, односа са странкама и сл. За способност сведока су битне две ствари:
1. Да је лице способно да чулима опази чињеницу која се доказује;
2. Да је у стању да опажену чињеницу репродукује пред судом.
Дужности сведока- Сведок има четири дужности у поступку:
1. Да се одазове позиву и сведочи: ако се не одазове, суд може да нареди његово принудно
довођење и да му изрекне новчану казну (новчана казна се изриче и сведоку који се одазвао, али
одбија да сведочи). Против решења о новчаној казни може да изјави жалбу која не задржава
извршење.
Решење о казни може да се опозове када:
1.1 Сведок накнадно оправда свој изостанак;
1.2. Сведок накнадно пристане да сведочи.
2. Да казује истину: да искаже све о чињеницама које је опазио, лажно сведочење је кривично дело
и сведок мора да накнади странци штету која је за њу настала лажним сведочењем.
3. Да казује све оно што му је познато о чињеницама о којима треба да сведочи.
4. Да одговара на питања суда и странака: не може да одбије да одговори на поједина питања ако
законом није ослобођен те дужности.
Ограничења: За извесна лица постоји забрана да се саслушају као сведоци у општем интересу, и
то су лица која би својим исказом повредила дужност чувања тајне (војна, професионална,
службена тајна..). Забрана престаје ако и када надлежни орган ослободи сведока дужности чувања
тајне. Одређена лица имају право да ускрате сведочење односно да одбију да сведоче или да
ускрате одговоре на поједина питања и то у случају када су изузетно блиска са странкама или са
предметом спора.

153
Право да ускрате сведочење имају:
1. Пуномоћници странака- о оним чињеницама које је странка поверила свом пуномоћнику;
2. Верски исповедници о чињеницама које су им странка или неко друго лице поверили;
3. Адвокати, лекари, нотари или друга лица о чињеницама који су им странке повериле или које
су сазнали у вршењу своје делатности;
4. Друга лица у вршењу неке делатности у којој постоји обавеза чувања тајне.
Адвокати морају да ускрате сведочење о чињеницама које су им странке повериле или су које су
сазнали на неки други начин. Ово је апсолутна дужност адвоката и казивање оваквих чињеница је
кривично дело и прекршај кодекса који повлачи дисциплинску одговорност. Исто важи и за јавног
бележника. Ако адвокат/ јавни бележник поступи супротно овим дужностима одговара кривично,
дисциплински и дужан је да накнади штету.
Сведок може да ускрати одговоре на поједина питања ако за то постоје оправдани разлози. Као
важан разлог наведен је пример случаја у ком би се сведок одговором на неко питање изложио
тешкој срамоти, знатној имовинској штети или кривичном гоњењу себе или себи биског лица. Суд
је дужан да сведока упозори да има право да ускрати неке одговоре.
Сведок не може да ускрати сведочење позивајући се на опасност да се изложи имовинској штети
у следећим ситуацијама:
1. Када је присуствовао закључењу правног посла као позвани сведок;
2. О радњама које је у погледу спорног односа предузео као правни претходник или заступник
једне од странака;
3. Чињеницама које се тичу имовинских односа условљених брачном везом;
4. Kада је на основу посебних прописа дужан да поднесе пријаву или да да изјаву (постојање
кривичног дела које се гони по службеној дужности).
Поступак- Поступак за извођење доказа саслушања покреће странка која је дужна да предложи да
се одређено лице саслуша као сведок и да наведе његово име, презиме, занимање и боравиште.
Поред тога, у предлогу за извођење доказа треба да назначи о чему сведок треба да буде саслушан.
Сведока позива суд тако што му доставља писмени позив. Суд може да наложи странци да лично
позове сведка и да га обавести о месту,дану и часу одржавања рочишта. Изостанак сведока са
рочишта за извођење доказа повлачи за собом обавезно одлагање рочишта за главну расправу и
обавезу суда да одреди нови временски оквир парнице.
Сведок даје исказ пред судом на рочишту за главну расправу. Могуће је да се сведок саслуша у
свом стану ако то налажу околности (старост, болест и сл). Сведоци се саслушавају појединачно и
усмено. За глува лица или лица која не знају језик се поставља тумач или преводилац. Сведок
прво слободно излаже о чињеницама о којима је позван да сведочи, након тога му председник већа
поставља питања, а онда то могу да учине и странке. Ако се искази сведока не подударају, суд ће
суочити сведоке.Сведок има право на накнаду трошкова који су настали тиме што је позван да
сведочи и то мора да захтева одмах по окончаном саслушању иначе губи ово право.

154
Писана изјава сведока (affidavit)- ЗПП није класификовао ово као посебно доказно средство иако
се не ради о сведочењу већ о читању и тумачењу писане изјаве лица које наводно има сазнања о
чињеницама о којима се изводи доказивање. Суд може да позове сведока који је држављанин РС,
али има пребивалиште у иностранству и повремено свраћа у домовину да да писмену изјаву.

108. Вештак

Вештак је физичко лице које испуњава услове за именовање и упис у Регистар судских вештака.
Он се у парници појављује у три вида:
1. Као помоћник суда- када само за суд утврђује чињенице на основу посебног стручног знања
којим располаже (нпр. анализа крви);
2. Као доказно средство- користи се у поступку ради разјашњења чињеница и овде даје свој налаз
и мишљење;
3. Као технички саветник странке.
Способност бити вештак: Својство вештака може имати физичко или правно лице под условом
да испуњава услове за именовање и упис у Регистар судских вештака сходно одредбама Закона о
судским вештацима.
Поступак избора вештака: Избор вештака може да учини већ тужилац и да његов налаз и
мишљење приложи као доказ уз тужбу. На овако именованог вештака се примењују правила о
искључењу и изузећу судије и он је дужан да свој налаз и мишљење учини савесно.
Суд је дужан да налаз и мишљење достави супротној страни на изјашњавање, а тужени може у
одговору на тужбу или у каснијем поднеску (све до закључења припремног рочишта) да именује
свог вештака који ће такође да изради свој налаз и мишљење. Суд може да одреди да се изведе
доказ читањем вештачења након што се супротна страна о таквом мишљењу изјаснила или је то
пропустила да учини. То што суд има могућност, а не и обавезу да овако поступи представља
повреду права на правично суђење и то права на доказ.
Одређење вештака: Вештака одређује суд у складу са споразумом странака. Предлог да се изведе
доказ вештачењем странке су дужне да поднесу најкасније до закључења припремног рочишта.
Поступак тече тако да странка сама предлаже суду вештака са листе сталних судских вештака,
предмет и обим вештачења.Друга странка може о таквом предлогу да се изјасни. У случају
несагласности странака, или ако нађе да је вештачење сложено, о одређењу вештака одлучује суд.
Вештак се одређује са листе сталних судских вештака за одређену врсту вештачења, али суд може
да одреди и друго лице које се не налази на листи ако странке нису постигле споразум о личности
вештака.
Суд одређује вештачење решењем и препис решења доставља вештаку заједно са позивом на
рочиште за главну расправу. У решењу суд упозорава вештака да је дужан да изради свој налаз и
мишљење у складу са правилима струке, објективно и непристрасно. Вештак је дужан да обавести
странке о дану који је одредио за вештачење. Рок за израду налаза и мишљења је 60 дана и
непродужив је.

155
Суд може да одреди вештачење по службеној дужности само ако је то изричито прописано
законом. Дужност вештачења и дужности вештака- Лице које је у решењу суда одређено за
вештака је дужно да вештачи. Уколико одбије вештачење, суд ће га казнити новчаном казном и
обавезом накнаде штете странкама. Дужност вештака је да се одазове позиву и да суду достави
свој налаз и мишљење у предвиђеном року. Ако то не учини, суд ће на предлог странке одредити
другог вештака.
Вештак може да се ослободи обавезе вештачења ако за то постоје оправдани разлози као и из
истих разлога из којих сведок може да одбије да сведочи. Вештак је дужан да говори истину и
израда лажног налаза је кривично дело. Обавеза вештака је лична, он може да ангажује
пуномоћника, али не и да повери дужност вештачења трећем лицу.
Извођење доказа: Налаз и мишљење вештака морају да буду писмено сачињени и образложени.
Вештак је дужан да свој писани налаз и мишљење достави суду најкасније 15 дана пред дан
одржавања рочишта, а странкама се доставља осам дана пре него што је заказано рочиште.
Пропуст да се саслуша вештак повлачи за собом ништавост пресуде јер представља повреду
начела контрадикторности.
Ако се утврђење или разјашњење чињеница односи на ствар, она се у суду ставља на располагање
вештаку. Када се ствар налази код странака или трећег лица важе правила која се примењују на
дужност да се обезбеди увиђај. Ако се захтева утврђење или разјашњење чињеница које се тичу
својства лица (нпр. узимање крви) странке или трећа лица немају обавезу да се подвргну
тестирању осим ако није реч о патернитетским или матернитетским споровима.
У пракси суд предаје вештаку читав предмет и захтева од њега да утврди чињенице за чије
сазнање суд нема стручног знања. С обзиром на комплексност вештачења, вештак може да достави
налаз и мишљење који су нејасни или непотпуни. Такође и сам суд и странке могу да посумњају у
правилност вештачења (нпр. нелогични су). Тада ће су да наложи вештаку да исправи односно
допуни свој налаз и мишљење и оставиће му рок за поновно достављање. Ако сматра да се
недостаци или сумња не могу отклонити, суд ће да донесе решење да се вештачење понови.
Ако је више лица одређено за вештаке и њихова мишљења се не слажу, сваки посебно ће поднети
свој налаз и мишљење, а суд ће их саслушати. Ако ни на тај начин суд не може да отклони
неслагање вештачење се понавља са истим или другим вештацима.
Примедбе: свака странка има право да стави приговор на налаз и мишљење вештака. Странка
мора да најави истицање приговора, а суд странци одређује рок за израду писаног приговора. За
писање писаног приговора странка може да ангажује другог вештака чији задатак поред израде
приговора може да буде и да изради нови налаз и мишљење. Суд о приговору и новом налазу и
мишљењу расправља на рочишту.
Саслушање вештака: Вештак кратко на рочишту усмено износи свој налаз и мишљење. Тада је
он дужан да одговара на питања суда и странака која су управљена на разјашњење исказа и
тврдњи из налаза и мишљења. Након тога, суд цени налаз вештака на основу слободне оцене
доказа.
Вештак има право на накнаду трошкова као и сведок, а поред тога има право и на трошкове
вештачења и награду. Тумач је посебна врста вештака који помаже суду у комуникацији са другим
субјектима у поступку (лица која не могу фактички да предузимају радње- глува, нема)

156
Дужности вештака:
1. Одазивање позиву суда;
2. Израда налаза и мишљења;
3. Да говори истину;
4. Дужност да вестаци;
5. Да лично обави обавезу.

109. Саслушање странака

Саслушање странака је доказно средство путем којег саме странке исказују о битним чињеницама
које су релевантне за мериторно одлучивање. Странке се саслушавају на исти начин као и сведоци.
Саслушање странака не треба мешати са тзв. информативним саслушањем странака.
Информативно саслушање није доказно средство, већ је његова сврха ограничена само на то да
странке разјасне суду своје наводе или предлоге. Поред тога, информативно саслушање је њихова
парнична радња и за њено дејство је потребно да се испуне сви услови који се захтевају за
пуноважност парничних радњи. Када је странка парнично неспособна, она не може да предузима
парничне радње, већ то уместо ње чини законски заступник. С друге стране, парнично неспособна
странка може да буде саслушана и од ње се захтевају исти услови као и од сведока.
Извођење доказа: До саслушања странака може да дође само на предлог једне или обе странке, а
суд одлучује да ли ће то учинити. Нужност да саслушају обе странке произилази из начела
равноправности и обостраног саслушања странака. Ипак, суд може да одлучи да саслуша само
једну од странака када:
1. Се уверио да једној странци нису познате спорне чињенице;
2. Саслушање једне странке није могуће;
3. Једна странка ускрати давање исказа или се не одазове позиву суда;
4. Једна од странака умре у току поступка или када је њено поновно саслушање немогуће или
отежано из других разлога- суд ће да прочита записник о претходном саслушању те странке.
Саслушање странака као доказ се изводи тако што суд саслушава странке односно њихове
законске заступнике ако странка нема парничну способност (чл 280?!), а ако суд закључи да је
саслушање могуће онда ће саслушати и саму странку. Код јединственог супарничарства, суд може
да одлучи да саслуша само једно лице или неког од њих јер су јединствени супарничари једна
странка у поступку.
За разику од сведока који је дужан да сведочи, странка није дужна да исказује као што није дужна
ни да предузима парничне радње. Суд не сме да примењује никакве мере принуде да би је натерао
да сведочи. Ако је странка у иностранству, суд може да је саслуша преко видео линка.

157
110. Прекид и застој парничног поступка

Суд је дужан да једном започет поступак оконча без одуговлачења са што је могуће мање
трошкова. Међутим, током трајања поступка могу да наступе околности које спречавају несметано
одвијање парнице. Природа тих околности може да буде правна (нестанак неке од процесних
претпоставки) или фактичка. Такође,суд може да нађе да није целисходно да за одређено време
настави са вођењем поступка.
Прекид поступка
ЗПП наводи разлоге за прекид судског поступка. Поступак се може прекинути еx леге или по
одлуци суда. Поступак се прекида еx леге:
1.Ако је нестала једна од процесних претпоставки за вођење парнице:
1.1. Смрт странке-ако је заступа адвокат он може да предузима парничне радње које не трпе
одлагање;
1.2. Губитак парничне способности странке- ако је заступа адвокат он може да предузима
парничне радње које не трпе одлагање;
1.3. Смрт законског заступника или престанак његовог овлашћења;
1.4. Престанак правног лица или забрана рада правног лица;
1.5. Наступање правних последица отварања стечаја или ликвидације.
2.Ако је наступила фактичка немогућност да се парница даље води- ако суд не може да ради услед
рата или других ванредних околности.
Поступак се прекида по одлуци суда када суд одлучи да сам не решава о претходном питању или
ако странка не може услед ванредних околности да фактички приступи суду.
Ова правила се не примењују у поступку пред другостепеним судом.
Решење о прекиду поступка када до њега долази ex lege је деклараторне природе, а када до
прекида долази на основу одлуке суда, онда је конститутивне природе. Странке имају право жалбе
осим ако је суд одбио захтев за прекид поступка и решио да поступак настави одмах.
Дејство прекида поступка: Од момента правноснажности решења о прекиду поступка суд не
може да предузима никакве процесне радње и ако их предузме оне не би имале никакво процесно
дејство. Заказана рочишта не могу да се одрже нити могу да се закажу нова. Достављање које је
извршено пре прекида поступка не производи више дејство и мора да се понови. Једини изузетак
који предвиђа закон и то да суд може да донесе одлуку када је до прекида дошло након закључења
главне расправе.
Забрана предузимања процесних радњи се односи и на странке, али је она релативна. Странка
може да предузме процесну радњу, али она не производи дејство према другој страни док се
поступак не настави. Док траје прекид поступка странка може да правоваљано предузима
парничне радње према суду. Исто је и код застоја поступка.

158
Рокови: Након што је странци достављено решење о прекиду поступка рокови за извршење
парничних радњи почињу да теку испочетка.

159
Закон прави разлику између разлога за прекид- ако се разлог тиче само једне странке (нпр. смрт
странке) онда рокови не теку само према њој, а теку према другој страни. Ако је разлог за прекид
општи и односи се на обе странке (нпр.рат) онда рокови не теку према обе странке.
Наставак прекинутог поступка: У зависности од разлога, поступак се наставља или када се
испуне за то законом предвиђени услови или када суд донесе решење о наставку поступка по
захтеву странке. Уколико је до прекида дошло због нпр. смрти странке, довољно је да наследници
обавесте суд да желе да наставе поступак и суд тада доноси решење о наставку поступка. Ако
правни следбеник не изјави да жели да настави поступак или ако се не појави на рочишту суд ће да
настави поступак и да настави да расправља само са једном странком. Међутим ако постоји спор
око идентитета правних следбеника, суд је дужан да настави поступак и да у образложењу своје
одлуке да решење о томе ко је правни следбеник странке.
Када је суд прекинуо поступак због претходног питања, поступак се наставља еx оффицио када је
о претходном питању правноснажно одлучено. Суд може и раније да настави ако више не постоје
разлози да сачека исход решавања претходног питања.
Застој у поступку
Суд застаје са поступком када је то изричито предвиђено законом. У постопку долази до застоја
увек када постоје сметње за пуноважно предузимање парничних радњи, када је неопходно да се
обезбеди поштовање основних процесних начела и сл. Закон је искључио разлог целисходности
желећи да тиме подуспеши ефикасност у парници.
Разлози за застој нису садржани само у ЗПП-у већ и у другим материјалним законима који садрже
процесне норме.
Са поступком се застаје када:
1. Је надлежан суд првог степена поднео захтев за делегацију надлежности;
2. Судија сматра да постоје разлози за његово изузеће;
3. Суд обезбеђује уредно заступање парнично неспособне странке;
4. Се одлучује по жалби о решењу којим је усвојем предлог за враћање у пређашње стање;
5. ВКС решава спорно правно питање;
6. Странке у току поступка покрену поступак медијације;
7. Јавни тужилац ступа у парницу као умешач;
8. Суд или странка покрену иницијативу за оцену уставности или законитости неког општег
правног акта пред Уставним судом РС;
9. Се процесне радње предузимају у иностранству.
За разлику од прекида поступка, до застоја увек долази ex officio. Суд у решењу наводи и време за
које застаје са поступком, а поступак суд наставља по службеној дужности. Разлика у дејству је
што као застоја суд може да предузима парничне радње које не трпе одлагање и то што застој нема
утицаја на рокове за предузимање парничних радњи.

160
111. Окончање парничног поступка

Постоје 3 врсте околности које доводе до прекида или застоја у поступку:

 Правне околности
 Фактичке околности
 Околности услед мкојих суд сматра да није целисходно да заодређено време настави са
вођењем поступка.

ПРЕКИД ПОСТУПКА
У члану 222. ЗППа наводе се следећи разлози за прекид поступка:
а) нестанак једне од процесних претпоставки за вођење парнице:
1. смрт странке;
2. губитак парничне способности странке;
3. смрт законског заступника странке или престанак његовог овлашћења за заступање;
4. престанак правног лица или забрана рада правног лица;
5. наступање правних последица отварања стечаја или ликвидације.
б) наступање фактичке немогућности вођења парнице постоји уколико суд не може да ради
услед рата или других ванредних околности, тј:
1. када суд одлучи да сам не решава о претходном питању
2. ако странка не може услед ванредних околности да фактички приступи суду
Ова правила као и правила о застоју поступка не примењују се пред другостепеним судом (чл. 385
ст. 2 ЗПП).
Када се поступак прекида ex lege, уколико странка умре или изгуби парничну способност, тада,
ако је у поступку заступа адвокат, од и даље може да предузима парничне радње које не трпе
одлагање (чл. 224 ст. 2 ЗПП).
Разлика у одлуци суда тј. решењу којим се прекида поступак постоји када до прекида долази по
сили закона-декларативна природа, у односу на слиучај када суд прекида поступак на основу чл.
223. ЗПП када је решење конструкивне природе.
Странке имају право на изјављивање жалбе на решење о прекиду поступка (чк. 226 ст. 1 ЗПП),
осим ако је суд на рочишту одбио захтев за прекид поступка и одлучио да се поступак одмах
настави (чл. 226 ст. 2 ЗПП).
Дејство прекида поступка
Најважније дејство прекида поступка огледа с у томе да суд од момента правоснажности решења о
прекиду поступка не може да предузима никакве процесне радње (чл. 224 ст. 2 ЗПП). Овде се не
мисли на радње које суд предузима у циљу утврђења чињеница и донишења одлука у погледу
доношења решења о прекиду поступка.

161
Заказана рочишта не могу да се одрже нити, пак, суд сме да заказује нова рочишта. Такође,
достављање извршено пре него што је наступио прекид поступка не производи никакво дејство и
мора се поновити. Једини изузетак који закон прави од забране предузимања процесних радњи, је
то да предвиђа да суд може да донесе одлуку, ако је до прекида дошло након закључења главне
расправе (чл. 224 ст. 2 ЗПП).
Забрана предузимања процесних радњи се односи и на странке али је она релативна, тј. парнична
радња кју је странка предузела у време трајања прекида поступка не производи дејство према
другој странци. Њено дејство почиње тек када се поступак настави. (чк. 224 ст. 3 ЗПП).
Решење о прекиду поступка има дејство и на рокове. Прекида се ток рока за извршење парничних
радњи (чк. 224. ст. 1. ЗПП).Рок почиње изнова да тече од тренутка наконшто је странци
достављено решење о прекиду поступка (чл. 225. ст. 4 ЗПП). То значи да и за време прекида
поступка странка може правоваљано да предузима парничне радње према суду.
Закон у члану 225 ст. 4 прави разлику између разлога за прекида поступка који се стичу само на
страни једне странке и разлога за прекид који погађају обе странке. У том смислу ако је поступак
прекинут због смрти странке или наступања њене парничне неспособности, рокови не теку само
према њој, али теку према другој страни. Сдруге стране ако је разлог за прекид општи, тада рокови
не теку према обе стране.
Суд је дужан да по службеној дужности настави поступак када престану разлози из чкан 226. т. 6
ЗППа, односно када суд опет почне са радом.

ЗАСТОЈ У ПОСТУПКУ
Разлози за застој у предвиђени су ЗППом, као и другим материјалним законима који садрже
процесне норме. ЗПП у члану 227 наводи да суд застаје са поступком само када је то изричито
предвиђено законом. Такође, услед жеље да поспеши ефикасност у парници, закододавац је
избацио могућност да до застоја у праници дође из разлога целисходности. Упркос томе, у току
поступка долази до de facto застоја увек када постоје сметње за пуноважно предузимање
парничних радњи, када је неопходно да се обезбеди поштовање основних процесних начела и сл.
Са поступком се застаје у сл ситуацијама:
1. када је надлежни суд првог степена поднео захтев за делегацију надлежности ( чл. 62 ст. 5
ЗПП);
2. када судија сматра да постоје разлози за његово изузеће (чл 68 ст. 2 ЗПП);
3. када суд обезбеђује уредно заступање парнично неспособне странке (чл. 79 ст. 4 ЗПП);
4. када се по жалби одлучује о решењу којим је усвојен предлог за повраћај у пређашње
стање (чл. 112 ЗПП);
5. када ВКС решава спорно правно питање (чл. 180 ст. 2 ЗПП);
6. када јавни тужилац ступа у парницу као умешач (чл. 214 ст. 4 ЗПП);
7. када суд донесе решење којим није допустио закључење судског поравнања (чл. 340 ЗПП);
8. када странке у току парнице покрену поступак медијације (чл. 340 ЗПП);
9. до правоснажности међупресуде (чл. 347 ст. 2 ЗПП);
10. када суд одлаже доношење пресуде због пропуштања како би прикупио потребна
обавештења (чл. 350 ст. 3 ЗПП) и сл.

162
До застоја са поступком ће такође доћи када суд или странка покрену иницијативу за оцену
уставности или законитости неког општег правног акта пред Уставним судом Србије (чл. 125 у
вези са чл. 128 Устава РС). До застоја ће увек доћи и када се процесне радње предузимају у
иностранству.
До застоја у поступку, као и његовог настављања, увек долази ex officio, за разлику од прекида.
Против решења суда није допуштена жалба (чл. 227 ст. 4 ЗПП).
Разлика између застоја и прекида, у погледу дејства је двојака:
1. суд може да предузима парничне радње за које постоји опасност од одлагања
2. застој у поступку нема утицаја на рокове за предузимање парничних радњи (чл. 227 ст. 6
ЗПП). Парничне радње које би предузеле странке немају дејство према према другој
странци, исто као и код прекида поступка.
Члан 385 ст. 2 ЗПП предвиђа да се ове одредбе не примењују у поступку пред другостепеним
судом.

112. Окончање парничног поступка вољом странака

Пресуда на основу пропуштања (контумациона пресуда)

Пресуда на основу пропуштања уведена је у српско право 2004. године. Овај инстит трпео је
значајне критике због консеквенци до којих може доћи у вези са овим институтом као што је
нпр могуће кршење права на правично суђење.
Услед потребе за ефикасношћу поступка и доношења одлуке у разумном року, јавила се
потреба да се неоправдана преклузија странака санкционише. Тога, ЗПП и предвиђа да је суд
дужан да донесе пресуду због пропуштања када је држање туженог потпуно пасивно.
Доношење тужбе због пропуштања значи оснажење принципа афирмативне
литисконтестације (чл. 300 ЗПП).
Пресуда због пропуштања може се донети само ако су испуњени процесноправни,
материјалноправни и посебни услови за доношење овакве пресуде.
Процесноправни услови
За доношење пресуде због пропуштања морају да буду испуњене све процесне претпоставке
које се тичу допуштености тужбе. Ако процесне претпоставке нису испуњене, суд ће донети
решење којом одбацује тужбу.
Материјалноправни услови
Материјалноправни услови се односе на основаност тужбеног захтева. Суд је наиме джан да
испита: а)да ли чињенице на којима суд заснива тужбени захтев нису противне доказима које
је тужилац поднео уз тужбу или пак опште познатим чињеницама и б) да ли основаност
тужбеног захтева произилази из чињеница које су наведене у тужби.
Суд је дужан да испита да ли чињенице које су наведене у тужби улазе у диспозицију управо
оне материјално правне норме из које тужилац изводи тражену правну последицу. Ако је то

163
 случај, суд ће донети пресуду којом усваја тужбени захтев било у потпуности било делимично.
Ако је тужба неконклудентна, суд ће заказати припремно рочиште донети пресуду којом се
тужбени захтев одбија као неоснован (чл 350 ст. 3 ЗПП). Дакле, пресудом донетом на основу
пропуштања не може да се одбије тужбени захтев као неоснован.
Суд може и делимично да усвоји тужбени захтев и у делу у ком усваја тужбени захтев да
донесе пресуду због пропуштања, а да остатак тужбеног захтева одбије као неоснован. С
обзиром на постојање фикције да својим пасивним држањем у односу на тужбени захтев
тужени признаје као истините чињенице које су у њој наведене, као и општег начела
ефикасности суђења, произилази закључак да да је суд дужан да донесе пресуду због
пропуштања и када тужени у одговору на тужбу изнесе какве процесне приговоре, али не
оспори суштински тужбени захтев.
Пресуда на основу пропуштања не може да се донесе нити када је тужилац у тужби
предложио да се ради утврђењабитних и одлучних чињеница спроведе доказни поступак
(тужба за накнаду штете нпр.).
Посебни услови
За доношење пресуде због пропуштања морају, односно не смеју да се стекну следећи услови:
1. тужба мора да буде уредно достављена туженом и у њој морају да буду наведене
последице пропуштања достављања одговора на тужбу у року;
2. тужбени захтев не сме да се односи на располагање које је противно јавном поретку.
Такође, доношење пресуде због пропуштања је искључено и у неким посебним
парничним поступцима, као што су брачни спорови, матернитетски и патернитетски
поступци.
3. не смеју да постоје општепознате околности из којих произилази да је тужени био
оправдано спречен да поднесе одговор на тужбу.

Уколико су испуњени сви наведени услови, суд ће ex officio донети пресуду због
пропуштања. Суд може и да одложи доношење пресуде уколико не постоје докази да је
туженом тужба уредно уручена али се зна да му је послата. Такво одлагање може да
траје до 30 дана. У року за који је суд одложио доношење пресуде зужени не би могао
да оспори тужбени захтев одговором на тужбу.
Закон предвиђа и једно дубиозно решење у случају да тужба није конклудентна. Тада
суд заказује припремно рочиште на коме тужилац може да преиначи тужбу. С обзиром
да је овакво решење супротно начелима контрадикторности и начелу равноправности
странака, требало би у пракси избегавати примену овог института.
Пресуда због пропуштања има облик као и свака друга контрадикторна пресуда, с тим
што суд у образложењу наводи само разлоге којима се руководио за доношење ове
пресуде.

Правни лекови су могући и дозвољени против овакве пресуде суда због пропуштања, уз
одређене специфичности специфичности. Могућ је захтев за враћање у пређашње стање, жалба
и захтев за понављање постука, с тим што се жалба и захтев за пон. поступка не могубазирати на
новим чињеницама и доказима, као и погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Пресуда на основу изостанка

164
Пресуда на основу изостанка може да се донесе у случају када се тужба не доставља туженом на
одговор. То је случај у ситуацијама када то захтевају посебне околности случаја, у хитним
поступцима, као и код државинских парница, спорова мале вредности и потрошачких спорова.
Уместо тога, туженом се доставља позив за рочиште заједно са тужбом, и то би био позив за
припремно рочиште или рочиште за главну расправу.
Услови за доношење ове пресуде су идентични као услови (процесноправни, материјалноправни,
сметње) који морају да постоје да би суд донео пресуду на основу пропуштања.

165
Исто важи и за правне лекове. Поред тога потребно је и да тужени није поднеском оспорио
тужбене наводе, као и да на рочишту буде присутан тужилац (без обзира на врсту рочишта).
Ова пресуда се доноси ако је тужени уредно примио позив са тужбом али се неоправдано не
појави на рочишту, или пак дође али одбије да се упусти у расправљање или уопште не оспори
тужбени захтев.
Пресуда на основу признања и пресуда на основу одрицања
У складу са начелом диспозиције странка у парничном поступку, закон предвиђа могућност да
странке предузимају оне парничне радње којима располажу захтевма истакнутим у поступку.
Граница оваквих располагања је јавни поредак, као и код посебних врста спорова као што су
матернитетски и патернитетски. Такве радње странака огледају се признању тужбеног захтева од
стране туженог, као и одрицање од тужбеног захтева.
Код признања тужбеног захтева тужени изјављује да је захтев тужиоца истакнут у тужби на закону
заснован. С друге стране, одрицањем од тужбеног захтева тужилац изјављује да његов захтев
истакнут у тужби није нпо закону основан. Данас се сматра да је правна природа оваквих радњи
таква да се ради о једностраној процесној радњи. У том смислу, оне се изјављују суду, а друга
страна није адресат тих радњи.
За пуноважност изјаве о признању и одрицању од тужбеног захтева потребно је да се стекну сл.
услови:
a) да тужени изјаву да признаје, односно да тужилац изјави да се одриче од тужбеног
захтева
б) да су испуњене све процесне претпоставке за предузимање таквих процесних радњи
в) да је изјва о признању или одрицању допуштена.
Тужени је дужан да изјаву о признању тужбеног захтева, односно тужилац изјаву о одрицању од
тужбеног захтева саопшти изричито и јасно. Ове изјаве не могу бити модификоване каквим
роковима или суловима јер би у том случају биле непуноважне. Могуће је ове радње учинити и
конклудентно, али је то мање вероватно.
Тужени и тужилац могу да дају изјаве о признању односно повлачењу све до закључења гл.
расправе. Ове изјаве нису неопозиве јер тужени и тужилац могу да опозову своје изјаве све док
суд не донесе пресуду. Признање или одрицање може бити и делимично.
Суд је везан признањем или одрицањем од тужбеног захтева , без обзира што би он на основу
изнетих чињеница био другог уверења о основаности тужбеног захтева. Суд је дужан да након
изјаве о признању односно одрицању, по службеној дужности донесе пресуду и обустави свако
расправљање о спорној ствари.Суд може да одбије доношење оваквих пресуда једино у случају
ако утврди да је реч о спору у којем странке не могу слободно располагати.
Пресуда на основу признања односно одрицања производи дејство као и свака друга мериторна
судска пресуда, и у том смислу морају да се испуне сви други процесни услови који се тичу
доношења пресуде.
Ове пресуде не могу да се побијају због непотпуног или погрешно утврђеног чињеничног стања.
Могу се побијати само због постојања битних повреда одредаба ЗППа, али и због тога што су

166
изјаве о признању, односно о одрицању тужбеног захтева дате у заблуди, услед претње или
преваре. Ревизију против ових пресуда је такође могуће изјавити самозбог битних повреда
одредаба ЗППа (чл. 426 ЗПП).

113. Судско поравнање

Судско поравнање је уговор између парничних странака о предмету спора, који је закључен пред
судом и којим се парница окончава. Судско поравнање је мирно, споразумно решење спора где
уместо да се поступак води до доношења судске пресуде, странке саме на основу процесноправне
диспозиције окончавају парницу.
Предности у односу на парничење су:
1. Психолошки, закључењем судског поравнања нема победника и побеђеног;
2. Странке могу да уреде своје односе и ван граница предмета спора;
3. Странке могу да буду и трећа лица, не само паричне странке.
Од судског поравнања треба разликовти вансудско поравнање које је по својој природи
материјалноправни уговор. Оно не производи дејство правноснажности и нема својство извршне
исправе. Ако се вансудским поравнањем обухватају неке процесне радње (нпр.обавеза повлачења
тужбе) онда се оно истиче као материјалноправни приговор у парници.
Дејство судског поравнања: Закључено судско поравнање се изједначава са правноснажном
судском пресудом. Између странака престаје да тече парница јер за њу недостаје правни интерес.
За разлику од пресуде, судско поравнање не производи позитивно дејство материјалне
правноснажности.
Судско поравнање има дејство извршне исправе и на основу њега се може донети решење о
извршењу. Услов за извршност је да је потраживање из поравнања доспело, а доспелост се
доказује записником о закљученом поравнању или јавном исправом која је оверена.
Судско поравнање има и материјалноправно дејство. Нјиме се уговором уређују правни односи
између странака.
Закључење судског поравнања
Процесна легитимација: Странке могу у току целог поступка (до његовог правноснажног
окончања) да закључе поравнање пред судом. Такође, странке могу да закључе поравнање и након
доношења првостепене пресуде и тада суд доноси решење којим утврђује да је пресуда без дејства
и обуставља парнични поступак. Осим странака, у поравнању могу да учествују и трећа лица- саме
странке могу да закључе поравнање у корист трећег лица које не мора да учествује у поравнању.
Дејство поравнања се не простире на треће лице јер није у питању пресуда, али то лице може да
покрене поступак принудног извршења јер је титулар извршног наслова.
Умешач или друго лице у поступку могу да буду странка у закључењу судског поравнања и то
било по свом предлогу или по предлогу странака. Да би судско поравнање производило дејства

167
према њему неопходно је да се стекну сви материјалноправни услови (сагласност трећег лица) и
све процесне претпоставке и услови који иначе важе за закључење судског поравнања.
Поравнање се по правилу закључује пред судом првог степена, али и другостепени суд може да
закључи судско поравнање ако он одлучује на расправи- у том случају ће другостепени суд да
прими поравнање на записник, да огласи да је првостепена пресуда без дејства и да одбаци тужбу
јер је парница окончана поравнањем. Странке могу да закључе поравнање и док траје поступак по
ванредном правном леку али се тада поравнањем не дира у правноснажност судске пресуде.
Судско поравнање може да се закључи и пред замољеним судом.
Предмет: Судско поравнање се закључује о предмету спора, али се може односити и на неке друге
обавезе и чинидбе. Странке саме одређују садржину судског поравнања у складу са ограничењима
која су постављена законом.
Предмет судског поравнања могу да буду сви захтеви који могу да буду предмет судске пресуде.
За закључење судског поравнања није нужно да постоји попуштање странака, довољно је да једна
од њих коригује свој процесноправни положај у парници- тужилац може да попусти у нападу или
тужени у одбрани. Редовно су предмет поравнања и трошкови његовог закључења, а уколико нису
онда се примењују општа правила ЗПП-а о трошковима.
Поравнање не може да се закључи у парницама које почивају претежно на начелима официозности
и инквизиционом начелу (брачни спорови, матернитетски и патернитетски и сл..) Да би могло да
се закључи поравнање неопходно је да предмет буде такав да се о њему може водити парница-
зато не може да се закључи поравнање о захтевима за које је надлежан други орган а не редовни
суд, као ни о оним захтевима који се решавају у ванпарничном поступку.
Уколико постоји више тужбених захтева могуће је да стрранке закључе судско поравнање о једном
од њих. Исто и ако постоји један тужбени захтев могу да се поравнају о његовом делу, а за остало
да се настави парница.

Битни елементи судског поравнања- Закон предвиђа да је за настанак судског поравнања нужно
да се испуне следећи услови:
1. Закључење уговора о предмету спора;
2. Уношење тог споразума у записник суда и његово читање;
3. Потпис странака на записнику који је унет у садржај судског поравнања.
Да би судско поравнање било пуноважно, поред сагласности странака неопходно је да суд сачини
записник о томе, да се записник прочита странкама и да га оне потпишу. Ако странке не потпишу
записник, судско поравнање не настаје, али остаје на снази њихов споразум као уговор
материјалног права или као неки други правни посао ако су испуњени услови за његову
пуноважност.
Судско поравнање може да буде закључено под одложним условом, али не може под раскидним.
Странке могу да међусобно услове испуњење својих истовремених обавеза (до ут дес)
Поступак закључења- Активну улогу има суд који је дужан да странкама у току поступка укаже
на могућност судског поравнања и помогне им да га закључе уколико то желе. Пропуштање суда

168
да укаже странкама на могућност судског поравнања није санкционисано и не представља повреду
одредаба парничног поступка.
Ако суд утврди да не постоје услови за закључење судског поравнања,одбиће га решењем.
Услови за закључење судског поравнања
За пуноважно закључење судског поравнања неопходно је да се стекну и основне процесне
претпоставке које се тичу:
1. Надлежности суда (апсолутна надлежност редовног суда, директна међународна надлежност и
стварна надлежност)
2. Страначке и парничне способности
3. Непостојање правноснажно пресуђене ствари или већ закљученог судског поравнања
4. Постојање парничног поступка (не и литиспеденције)
Побијање судског поравнања- ЗПП предвиђа да се судско поравнање може побијати само
тужбом. За ништавост судског поравнања предвиђа се само један разлог и то у случају да је
закључено у погледу захтева којима странке не могу располагати (нпр. противно начелу
савесности и поштења или из неког разлога из ког уговор може да буде ништав). Тужба за
поништај мора да обухвати и материјалноправне и процесноправне елементе и на поништај
судског поравнања се примењују 0одредбе које важе за ништаве уговоре који су противни
принудним прописима.
Ако се поравнање поништи, поступак се наставља.
(у табели пише Судско поравнање се побија тужбом за поништај.)

114. Пресуда (појам и садржина)

Правноснажност
Пресуда је одлука којом суд садржински (мериторно) одлучује о тужбеном захтеву као и о
осталим тражењима странака. Пресуда је појединачни правни акт који садржи обавезу и заповест
странкама за њихово будуће понашање у конкретном правном односу.
Осим о главном (тужбеном) захтеву, суд одлучује пресудом и о противтужби, прејудицијелној
тужби за утврђење и о приговору компензације. О трошковима поступка суд не одлучује
пресудом, већ решењем које се може нападати само жалбом на решење.У пракси се доноси заједно
са пресудом.
Садржина: Суд је дужан да писмено изради сваку пресуду у року од 8 дана од дана њеног
доношења, а у сложенијим правним стварима рок је 15 дана. Овај рок је инструктиван, тако да
прекорачење не повлачи за собом никакве последице.
Писмени отправак пресуде има законом прописан облик и садржину. Она се састоји од
увода(рубрума), изреке и образложења. Садржина сва три дела је уређена законом.

169
Увод садржи назначење да се пресуда изриче у име народа, назив суда, име и презиме председника
већа и чланова, име, презиме, пребивалиште/боравиште/седиште странака и њихових заступника
или пуномоћника, вредност предмета спора, кратко означење предмета спора, дан закључења
главне расправе, назначење странака и њихових заступника који су присуствовали тој расправи и
дан када је пресуда донешена и објављена.
Најважнији део пресуде је њена изрека. Она садржи одлуку суда о тужбеном захтеву односно да
ли он захтев усваја или одбија као неоснован, одлуку суда о осталим захтевима који се тичу главне
ствари и одлуку суда о споредним тражењима.
У изреку пресуде се уноси:
1. Одлука о усвајању или одбијању тужбеног и противтужбеног захтева;
2. Одлука о приговору компензације ако суд нађе да је тужбени захтев у погледу главног
потраживања макар и делимично основан;
3. Одлука о прејудицијелним захтевима за утврђење;
4. Одлука о трошковима поступка;
5. Одлука о одбијању процесноправних приговора ако је суд нашао да они нису основани.
Образложење пресуде мора да садржи:
1. Захтеве странака које су изнеле у току поступка;
2. Чињеничне наводе странака на којима су оне засновале своје захтеве;
3. Доказе чије су извођење странке предложиле;
4. Одлуку суда о процесноправним приговорима као и разлоге због којих су они одбијени када је
суд решио да одлучује о њима заједно са главном ствари;
5. Одлуке суда о прејудицијелним питањима као и разлоге којима се руководио приликом
одлучивања.
Значајан део образложења пресуде отпада на утврђење чињеничног стања. Грешке суда у овом
делу образложења су најчешћи разлог за изјављивање жалбе против пресуде. Последњи део
образложења се односи на примену материјалноправне норме на чињенично стање односно на
његову правну оену. Овде суд врши сумпсумирање чињеничног стања (доња премиса) под
конкретну материјалноправну норму (виша премиса)
Свака пресуда садржи обавезно и датум доношења, потпис председника већа и поуку о правном
леку.
У скраћеном облику се образлажу пресуде због пропуштања, пресуде на основу одрицања или
признања,а ако су се странке одрекле права на улагање правног лека пресуда се уопште не
образлаже.
1.Која решења могу стећи правноснажност?
-Она којима се мериторно окончава спор.
2.Када пресуда постаје правноснажна?

170
-Правноснажност пресуде се одлаже најмање за могућност контроле још једној(вишој) инстанци.
3.Када не постоји могућност улагања редовних правних лекова.
-(формална правноснажност)

171
115. Доношење и објављивање пресуде

Доношење пресуде је чисто унутрашњи, психички поступак судије којим се формира његов став о
основаности тужбеног захтева. Он је несазнатљив за трећа лица. Пресуда постаје доступна знању
странака и трећим лицима тек након објављивања. Пресуда постаје обавезујућа за суд тек од
момента када је објављена или пак од момента када је отправљена странкама (чл. 352 ст. 1 ЗПП).
Све до тог тренутка постоји само нацрт пресуде и суд може да измени њен садржај или пак да
закључи да ствар није довољно расправљена, те да поново отвори главну расправу (чл. 320 ЗПП).
За доношење пресуде важи стриктно принцип непосредности. Пресуду морају да донесу
председник већа и чланови оног већа пред којим је закључена главна расправа (чл. 352 ст. 2 ЗПП).
Важно је истаћи да је моменат закључења главне расправе одлучујући и за временско важење
правоснажности пресуде (чл. 360 ст. 2 ЗПП).
Пресуда се објављује у име народа (чл. 352. ст. 1 ЗПП). Пресуда се доноси и објављује непосредно
након главне расправе (чл. 352 ст. 2 ЗПП), али у сложенијим правним стварима њено доношење и
објављивање може се одложити за рок од 8 дана (чл. 352 ст. 2 ЗПП). Суд је, нечелно, увек дужан
да објави пресуду. Смисао овога јесте да се како изрека, тако и образложење пресуде учини
доступним јавности.
Пресуде на основу пропуштања, признања, одрицања, као и пресуде без одржавања расправе
доноси судија појединац у току припреме главне расправе (чл. 291 ЗПП).
Од момента објављивања пресуде, она постаје перфектан правни акт који суд више не може да
измени. Њоме је суд везан (чл. 361 ст. 1 ЗПП).Према странкама пресуда почиње да производи
дејство од момента када им је достављена (чл 361). Важност овог момента огледа се у томе што се
од тад рачунају рокови за улагање правних лекова.

116. Писмена израда пресуде

Пресуда мора да се писано изради у року од осам дана од дана објављивања. У сложенијим
предметима суд може да одложи писану израду пресуде за још 15 дана.
Изворник пресуде потписује председник већа.
Странкама се доставља оверен препис пресуде са упутством о праву на изјављивање правног лека
против пресуде.
Суд је дужан да отпреми оверени препис пресуде наредног дана од дана истека рока из става 1.
овог члана.
Писано израђена пресуда мора да садржи увод, изреку и образложење.
Увод пресуде садржи: назначење да се пресуда изриче у име народа, назив суда, име и презиме
председника и чланова већа, односно судије појединца, име и презиме, пребивалиште или
боравиште, односно седиште странака, њихових заступника и пуномоћника, вредност предмета

172
спора, кратко означење предмета спора, дан закључења главне расправе, дан кад је пресуда донета
и дан када је пресуда објављена.
У уводу пресуде обавезно се наводе и јединствени матични број грађана странке која је физичко
лице, матични број странке која је правно лице, а ако је странка Република Србија, аутономна
покрајина или јединица локалне самоуправе, назначава се и директан корисник буџетских
средстава због чијег рада је настало потраживање, као и јединствени број корисника јавних
средстава који припада том директном кориснику буџетских средстава. За странку која је
индиректни корисник буџетских средстава наводи се јединствени број корисника јавних средстава
који му припада, а уколико га нема, наводи се његов матични број. Наведене податке суд по
службеној дужности прибавља од надлежног органа.
Изрека пресуде садржи одлуку суда о усвајању или одбијању захтева који се тичу главне ствари и
споредних тражења и одлуку о постојању или непостојању потраживања истакнутог ради
пребијања (члан 359. став 3).
У образложењу суд ће да изложи: захтеве странака и њихове наводе о чињеницама на којима се ти
захтеви заснивају, доказе, чињенично стање које је утврдио, као и прописе на којима је суд
засновао пресуду, ако законом није другачије прописано.
У образложењу пресуде због пропуштања, пресуде на основу признања, пресуде на основу
одрицања, пресуде због изостанка и пресуде донете на основу члана 291. став 2. овог закона
изнеће се само разлози који оправдавају доношење оваквих пресуда.
Пресуда не садржи образложење ако су се странке одрекле права на правни лек, ако посебним
законом није другачије прописано

117. Недостаци и исправка пресуде

Пресуда као и сваки правни акт може имати неке недостатке.

Недостаци се могу класификовати:
1. Они који се могу отклонити без улагања правних лекова;
2. Недостаци који се отклањају правним лековима;
3. Недостаци који за последицу имају ништавост пресуде.
Недостаци који се уклањају без улагања правних лекова су минорни недостаци и отклањању се
ИСПРАВЉАЊЕМ ПРЕСУДЕ. Ради се о грешкама у именима и бројевима као и у другим
очигледним грешкама у писању,рачунању. Такође, мисли се и на ситуације када се отправке
пресуде разликују у односу на изворник пресуде.
ИСПРАВЉАЊЕ пресуде је важно јер у поступку по жалби се не могу износити нове чињенице, а у
поступку по ревизији се не може позивати на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање.
Председник већа и судија појединац могу да изврше исправку пресуде у свако доба и то по
службеној дужности или на предлог странке.

173
Странке могу да захтевају исправку само ако је суд погрешио , али не у ситуацији ако су оне
доставиле погрешне податке суду. По правилу суд није дужан да саслуша странке поводом
исправљања пресуде.
Исправљање пресуде се врши у форми решења које се уноси у изворник пресуде и које се
доставља странкама.Против њега се може уложити посебна жалба.
Рок за улагање правних лекова ће се рачунати од момента када је странкама достављено решење о
исправљању пресуде.
У погледу остале две врсте недостатака, прави се разлика између НЕПОСТОЈЕЋИХ И
НИШТАВИХ ПРЕСУДА
НИШТАВА ПРЕСУДА: по спољашњим обележјима има сва обележја пресуде ,али садржи
процесне недостатке ,те јој се не могу признати сва правна дејства пресуде :
1. Пресуда која крши правила међународног права о јурисдикционом имунитету;
2. Пресуда против странке која не постоји;
3. Пресуда донета без тужбе,или након што је тужилац повукао тужбу;
4. Пресуда која гласи на чинидбу која је непозната домаћем правном поретку;
5. Пресуда чија је изрека неразумна,противречна сама себи или није подобна за извршење;
6. преображајне пресуде којим се нпр гаси неки пр однос који није ни постојао.
Ништаве пресуде нису без дејства,њима се окончава поступак и подобне су за формалну
правноснажност али не и за материјалну правноснажност и извршност.
Недостаци у овим пресудама се отклањају редовним и ванредним правним лековима.
НЕПОСТОЈЕЋА ПРЕСУДА
Она пресуда која по својим спољним обележјима не испуњава услове да би могла да се сматра
судском одлуком:
1. Није ју изрекла судска власт;
2. Није ју донео судија него нпр судијски помоћник;
3. Када ју је судија донео али под принудом;
4. Пресуда која није објављена или чија писмена отправка није достављена;
5. Пресуда чија садржина више не може да се утврди ,нпр.услед пожара.
Не постоји могућност да се ови недостаци отклањају путем правних лекова.

174
118. Делимична пресуда

Када суд оцени да је предмет расправљен донеће потпуну пресуду којом одлучује о свим
захтевима који су истакнути током парнице. С друге стране, закон овлашћује суда да не одлучи у
једној пресуди о свим захтевима истакнутим у парници, већ само о некима од њих. Правило је да
суд одлучује потпуном пресудом , али током парнице може да се испостави да је само један део
захтева или један од више истакнутих захтева постао зрео за одлучивање. Тада суд може, а не мора
да донесе делимичну пресуду.
Делимична пресуда се осамостаљује у односу на остале захтеве истакнуте у парници. Она је
коначна пресуда која има самосталну правну судбину и то како у погледу правних лекова тако и у
погледу на могућности њеног извршења.
Претпоставке за доношење- Делимична пресуда може да се донесе само ако постоји могућност
да суд тачно и прецизно квантитативно подели процесну грађу. Донопење је допуштено само онда
када не постоји опасност да настане контрадикторност у тенору делимичне и коначне пресуде.
Када сви захтеви почивају на истом чињеничном и правном основу најбоље је да се прво одлучи
само о правном основу тужбеног захтева међупресудом.
Доношење делимичне пресуде је могуће када:
1. Када је истакнут један тужбени захтев који је квантитативно дељув и само тај део тужбеног
захтева је зрео за одлучивање;
2. Када постоји објективно кумулативно спајање тужбених захтева;
3. У случају простог супарничарства;
4. У случају тужбе и противтужбе- ако је сазрео захтев за одлучивање по једној од њих. У случају
конексне противтужбе, доношење делимичне пресуде је допуштено само ако је могуће да се
искључи могућност да неће дочи до противречности између делимичне и коначне пресуде;
5. У случају тужбе и компензационог приговора- када суд нађе да је тужбени захтев сазрео за
одлучивање. Не може да се донесе делимична пресуда ако компензациони приговор потиче из
истог чињеничног или правног основа. Такође, није могуће донети делимичну пресуду само у
погледу захтева истакнутог у компензационом приговору;
6. Ако су парнице спојене ради заједничког расправљања и одлучивања;
7. Ако тужени призна део тужбеног захтева или се тужилац одрекне дела тужбеног захтева- у овом
случају могуће је донети делимичну пресуду само ако то захтева странка којој то право припада.
Поступак доношења делимичне пресуде: Делимична оцена се доноси по дискреционој оцени
суда који утврђује да ли су се стекли услови, али и чињенице тј. да ли је део захтева сазрео за
одлучивање. Када донесе делимичну пресуду суд не одлучује и о трошковима спора, трошкови се
расподељују на странке према коначном исходу спора.

175
1. Делимична пресуда- разлика у односу на међупресуду?
Међупресудом се одлучује о основу тужбеног захтева, нема материјалну правноснажност, а
делимичном пресудом се одлучује о делу једног тужбеног захтева или једном од више тужбених
захтева.
2. Да ли суд мора да донесе делимичну пресуду?
Суд може и не мора, самостална је, квантитативно цепање.

119. Међупресуда

Међупресуда је врста делимичне пресуде јер се њом не одлучује о целокупном тужбеном захтеву.
За разлику од делимичне пресуде код које се тужбени захтев цепа квантитативно, код међупресуде
се тужбени захтев дели квалитативно и то на његов правни основ и висину.
Ако тужени оспори тужбени захтев по основу и висини, суд може из разлога целисходности да
донесе међупресуду ако су испуњени следећи услови:
1. Да је тужбени захтев оспорен по основу и висини;
2. Да је тужбени захтев управљен на давање новца или замењивих ствари;
3. Да је квалитативна подела на основ и висину тужбеног захтева могућа и смислена;
4. Да је ствар у погледу основа сазрела за одлучивање
Разграничење основа и висине: Када треба разграничити основ од висине тужбеног захтева у
теорији и пракси се наилази на велике потешкоће. Правило је да суд приликом одлучивања о
основу тужбеног захтева мора да утврди постојање свих оних чињеница које улазе у диспозицију
материјалноправне норме на чију примену се тужилац позива и то тако да висина захтева није
спорна. Суд је дужан да испита д али су основани и приговори туженог као што су приговор
застарелости, приговор компензације и сл. Такође, суд у одштетним захтевима мора да утврди да
ли је штета уопште настала.
Ако се тужени позива да је потраживање тужиоца престало компензацијом или да је дуг већ
намирио, то не би била препрека за доношење међупресуде.
Природа и дејство: По својој природи међупресуда је деклараторна јер се одлучује о постојању
или непостојању права односно правног односа. Ако суд нађе да не постоји правни основ
тужбеног захтева тада не одлучује међупресудом већ тужбени захтев одбија у целини као
неоснован.
Такође, по својој природи међупресуда је самостална пресуда и она може да се побија свим
редовним и ванредним правним лековима. Због правне извесности, закон налаже да суд застане са
поступком о висини тужбеног захтева до правноснажности међупресуде.
Међупресуда стиче својство формалне правноснажности, али с обзиром да не решава спор у
целини не може да стекне дејство материјалне правноснажности. Дејство међупресуде се огледа у

176
конкретном спору. Она је обавезујућа за суд који је донео и суд не може поново у парници да
отвара питање постојања правног основа тужбеног захтева.
Њена правноснажност производи и преклузивна дејства у погледу могућности да се у даљем току
поступка истичу нове чињенице које се тичу на правни основ тужбе.
Поступак: Међупресуду доноси суд по сопственој иницијативи руководећи се разлозима
целисходности, а у пракси доношење међупресуде често захтевају и странке. Суд је дужан да
донесе међупресуду ако о основаности правног основа тужбеног захтева одлучује на основу
парничне радње странака (нпр. признање чињеница). Након доношења међупресуде наставља да
расправља само о висини тужбеног захтева јер је везан међупресудом.
Да ли другостепени суд може донети медјупресуду? Може када укида одлуку првостепеног суда о
висини тужбеног захтева.
Која је врста? Декларативна јер одлучује о постојању односно непостојању права односно правног
односа. Такође је и самостална и може да се побија свим редовним и ванредним правним
лековима.
По врсти правне заштите? Деклараторна. Не стиче материјалну, стиче формалну правноснажност.

120. Допунска пресуда

Допунска пресуда је врста делимичне пресуде. Овде суд не дели процесни материјал квалитативно
и квантитативно већ једноставно пропушта да одлучи у целости о тужбеном захтеву или пак о
свим захтевима који су стављени у поступку.
Претпоставке за доношење и поступак: Суд може да донесе допунску пресуду само ако је
превидом одлучио инфра петита или ако је пропустио у потпуности да одлучи о трошковима
поступка. Допунска пресуда не следи еx оффицио. Странка је дужна да парничном суду поднесе
предлог да изврши допуну пресуде у року од 15 дана од дана када јој је пресуда достављена.
Суд може, а не мора да закаже главну расправу ако нађе да је предлог за допуну пресуде основан.
Када суд уопште није расправио о захтеву због којег се тражи доношење допунске пресуде или ако
га није довољно расправио, заказаће главну расправу.
У сваком случају суд је дужан да поштује начело контрадикторности и омогући другој страни да
се изјасни о предлогу за доношење допунске пресуде или да о нерешеном захтеву отвори
расправу. Обавезу да закаже рочиште има и када допунску пресуду не би могло да донесе исто
веће које је иницијално пресудило.
Ако суд нађе да је предлог за доношење допунске пресуде неблаговремен или неоснован одбациће
односно одбиће предлог решењем. Ако предлог странке не буде усвојен, парница у том делу
престаје да тече, а странка може у погледу захтева за који није донета допунска пресуда да
покрене нову парницу. Ако странка пропусти да поднесе предлог о року сматра се да је тужба у
том делу повучена.
Допунска пресуда је самостална у односу на пресуду коју допуњује. Против ње је могуће да се
изјаве сви правни лекови. Самосталност допунске пресуде се огледа и у томе што њено доношење

177
односно недоношење нема никакав утицај на ток парнице о којој је одлучено пресудом која се
допуњује.
Однос између предлога за доношење допунске пресуде и жалбе: Одлучивање инфра петита
представља релативно битну повреду одредаба ЗПП-а.
С тога, странка о чијем захтеву није одлучено може да бира да ли ће да захтева доношење
допунске пресуде или ће да изјави жалбу против пресуде, а може да учини и оба. Ако
истовремено уложи жалбу и захтева доношење допунске пресуде суд неће достављати жалбу
другостепеном суду док не реши о предлогу за доношење допунске пресуде. Ако одбије предлог, а
предлагач против таквог одбијајућег решења уложи жалбу, суд ће доставити другостепеном суду и
жалбу против пресуде и жалбу против решења.
Када се жалилац против пресуде жалио само због инфра петита, сматраће се да је поднео предлог
да се донесе допунска пресуда.

121. Пресуда на основу признања и одрицања

Диспозициона максима подразумева и право странака да предузимају оне парничне радње којима
располажу захтевима истакнутим у поступку. Граница ових располагања је по правилу јавни
поредак. Процесна диспозиција странака је искључена и у поступцима који не почивају на
расправном начелу тј. у брачним, матернитетским и патернитетским споровима.
Закон допушта туженом да призна тужбени захтев, а тужиоцу да се одрекне тужбеног захтева.
Последица је доношење пресуде. Код признања тужбеног захтева тужени изјављује да је захтев
тужиоца истакнут у тужби основан, а одрицањем од тужбеног захтева тужилац изјављује да његов
захтев није основан по закону. Ово је једнострана процесна радња.
За пуноважност изјаве о признању/одрицању од тужбеног захтева потребно је да се стекну следећи
услови:
1. Да тужени изјави да признаје односно да тужилац изјави да се одриче од тужбеног захтева;
2. Да су испуњене све процесне претпоставке за предузимање таквих диспозиционих парничнијх
радњи;
3. Да је изјава о признању или одрицању допуштена.
Изјава мора да се да изричито и јасно. Ове изјаве не смеју да буду везане за рок или услов, иначе
су непуноважне. Странка може да опозове своју изјаву све док суд не донесе пресуду. Признање
или одрицање може да буде потпуно или делимично. Да би се сматрало да је дошло до признања
или одрицања од тужбеног захтева, изјава мора да обухвати како основ тужбе тако и висину
тужбеног захтева. Ако се призна висина, а не и основ нема дејство признања тужбеног захтева.
Дејство признања/одрицања:Суд је везан признањем/одрицањем и дужан је да обустави свако
даље расправљање о спорној ствари и да по службеној дужности донесе пресуду. Суд може да
одбије доношење пресуде ако се признање/одрицање односи на предмет спора којим странке не
могу слободно да располажу. Ако суд одбије да донесе пресуду противно закону, странке имају

178
право на посебну жалбу. Ако и другостепени суд сматра да нису испуњени услови за доношење
пресуде на основу признања/одрицања, наставља се редовни парнични поступак.
Правни лекови против пресуде на основу признања/одрицања- Када суд доноси пресуду на
основу признања/одрицања он у образложењу не наводи утврђено чињенично стање, већ само
разлоге који оправдавају доношење овакве пресуде. Зато се она не може да побија због непотпуног
или погрешно утврђеног чињеничног стања. Такође, не могу да се побијају ни жалбом због
погрешне примене материјалног права.
Обе пресуде могу да се побијају само због постојања битних повреда одредаба ЗПП-а или због
тога што су изјаве о признању/одрицању дате у заблуди, услед претње или преваре. Ревизија
против ових пресуда такође може да се изјави због постојања битних повреда одредаба ЗПП-а, а
предлог за понављање поступка може да се поднесе из свих разлога који су наведени у ЗПП-у као
разлози за понављање поступка, осим оних разлога који се односе на постојање нових чињеница и
доказа.

122. Пресуда због пропуштања

У парничном поступку странке нису дужне да предузимају процесне радње. Нјих погађају само
процесни терети, а најтежа је преклузија до које долази када странка пропустом рока изгуби право
да предузме одређену парничну радњу. Суд је дужан да омогући равноправни третман странака и
да им да могућност да предузимају процесне радње, али на то не може и директно да их примора.
Начело ефикасности поступка и доношења одлуке у разумном року захтевају да се неоправдана
преклузија странака санкционише. Зато ЗПП предвиђа да уколико је држање тужиоца потпуно
пасивно, односно уколико он након пријема тужбе у року од 30 дана не одговори њу, суд може да
донесе пресуду на основу пропуштања.
Пресуда због пропуштања може да се донесе само ако су испуњени процесноправни,
материјалноправни и посебни услови за доношење овакве пресуде.
Процесноправни услови- морају да буду испуњене све процесноправне претпоставке које се тичу
допуштености тужбе. За доношење пресуде због пропуштања важе све процесне претпоставке као
и за сваку другу пресуду. Ако претпоставке нису испуњене, суд ће донети решење којим одбацује
тужбу.
Суд пази да ли је месно надлежан само по приговору туженог (осим у случају искључиве месне
надлежности) и када је тужба поднета суду који није месно надлежан, тужилац може да
издејствује доношење пресуде због пропуштања ако отклони недостатке који се тичу страначке
способности и непотпуног поднеска. Тужилац може да накнадно поднесе доказ о пророгационом
споразуму или да поднеском захтева да се тужба достави надлежном суду. Ако су недостаци
неотклоњиви, тужба се одбацује као недопуштена.
Материјалноправни услови: односе се на основаност тужбеног захтева. Суд је дужан да испита
да ли:
1. Чињенице на којима суд заснива тужбени захтев нису противне доказима које је тужилац
поднео уз тужбу;

179
2. Основаност тужбеног захтева произилази из чињеница које су наведене у тужби.
Ови услови подразумевају да је суд дужан да испита да ли чињенице које су наведене у тужби
улазе у диспозицију материјалноправне норме из које тужилац изводи тражену правну последицу.
Ако је то случај, суд доноси пресуду због пропуштања којом у потпуности или делилмично усваја
тужбени захтев. Ако чињенице не улазе у у диспозицију материјалноправне норме, суд не може да
донесе пресуду због пропуштања. Напротив, ако је тужба неконклудентна, суд ће заказати
припремно рочиште о донети пресуду којом се тужбени захтев одбија као неоснован.
Дакле пресудом због пропуштања не може да се одбије тужбени захтев као неоснован, већ може
само да се усвоји. Могуће је да делимично усвоји захтев и да у том делу који је усвојио донесе
пресуду због пропуштања, а остатак да одбије као неоснован.
Посебни услови: За доношење пресуде због пропуштања морају, односно не смеју да се стекну и
следећи услови:
1. Тужба мора да се уредно достави туженом и у њој морају да буду наведене последице
пропуштања достављања одговора на тужбу;
2. Тужбени захтев не сме да се односи на располагање које је противно јавном поретку;
3. Доношење пресуде због пропуштања је искључено у неким поступцима попут брачних спорова;
4. Не смеју да постоје општепозбате околности из којих произилази да је тужени оправдано био
спречен да поднесе одговор
Поступак за доношење: Суд је дужан да еx оффицио донесе пресуду због пропуштања када се
стекну горе наведени услови. Пресуду доноси или судија појединац или председник већа јер се она
доноси без одржавања рочишта.
Суд може да одложи доношење пресуде ако не постоје докази да је тужба уредно достављена
туженом. Ово одлагање може да буде најдуже 30 дана. Закон у вези са доношењем ове пресуде
садржи решење које се тиче ситуације када је тужба неконклудентна. Тада суд заказује припремно
рочиште на коме тужилац може да преиначи тужбу, а ако до преиначења не дође донеће пресуду
којом одбија тужбени захтев.
Дејство: Има облик као и свака друга контрадикторна пресуда. У образложењу суд наводи само
разлоге којима се руководио за доношење ове врсте пресуде. Пресуда има дејство извршности и
материјалноправне правноснажности.
Правни лекови: Тужени против кога је донета пресуда може да захтева враћање у пређашње
стање и да против пресуде изјави жалбу. Пресуда, међутим, не може да се побија због погрешно и
непотпуно утврђеног чињеничног стања. У жалби може да се позива да је до пропуштања дошло
због претње,принуде или заблуде и услед процесне преваре противне стране.
Против ове пресуде могу да се изјаве и сви ванредни правни лекови, с тим да захтев за понављање
поступка не може да се заснива на новим чињеницама и доказима.
Ко је доноси ? Када?
-Судија појединац или председник већа(јер се доноси без одржавања главне расправе) у фази
припремања главне расправе или на припремном рочишту за гл. Расправу. Ово важи и за :

180
ПРЕСУДУ НА ОСНОВУ ПРИЗНАЊА, ПРЕСУДУ НА ОСНОВУ ОДРИЦАЊА, ПРЕСУДУ БЕЗ
ОДРЖАВАЊА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ.

181
123. Пресуда због изостанка

Пресуда на основу изостанка може да се донесе у случају када се тужба не доставља туженом на
одговор, а до тога долази када то захтевају посебне околности случаја (нарочито у хитним
поступцима). Такође, тужба се не доставља у споровима мале вредности, потрошачким споровима
и државинским парницама.
Уместо тога, туженом се заједно са тужбом доставља позив на рочиште. Уколико тужени
неоправдано не дође на рочиште или дође, али одбије да се упусти у расправљање или не оспори
тужбени захтев суд може да донесе пресуду због изостанка којом у целости или делимично усваја
тужбени захтев.
Услови за доношење: Индентични су као и код пресуде због пропуштања (процесноправни,
материјалноправни и посебни услови). Исто важи и за правне лекове.
Да би се донела оваква пресуда неопходно је да тужени није поднеском оспорио тужбени захтев и
да тужилац буде присутан на рочишту.
1.Из којих разлога се побија и који правни лекови се могу изјавити?
Као и код пресуде због пропуштања, тужени против кога је донета пресуда може да захтева
враћање у пређашње стање и да против пресуде изјави жалбу. Пресуда, међутим, не може да се
побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. У жалби може да се позива да је
до пропуштања дошло због претње,принуде или заблуде и услед процесне преваре противне
стране.
Против ове пресуде могу да се изјаве и сви ванредни правни лекови, с тим да захтев за понављање
поступка не може да се заснива на новим чињеницама и доказима.

124. Пресуда без одржавања расправе

Члан 291.
Суд може у току припремања главне расправе да донесе пресуду на основу признања, пресуду на
основу одрицања и пресуду због пропуштања и да прими на записник поравнање странака.
Председник већа може, у току припремања главне расправе, после пријема одговора на тужбу, да
донесе пресуду, ако утврди да међу странкама нису спорне чињенице и да не постоје друге сметње
за доношење одлуке.
Погледати чланове 348,349,350,351 ЗПП ради детаљнијег објашњења.

182
125. Формална и материјална правноснажност пресуде

Формална правноснажност
Правна сигурност захтева да се сваки спор оконча. Странке у поступку морају да знају садржину
свог будућег понашања у односу на захтев који су истакле у парници. Зато суд поједначним
правним актом (пресудом) одређује оквире будућег понашања странака.
Правна извесност и сигурност се постижу институтом формалне правноснажности. Формална
правноснажност значи да пресуда више не може да се побија редовним правним лековима у
инстанционим поступцима. Она заправо значи немогућност да се пресуда измени по редовним
правним лековима.
Предмет формалне правноснажности
Формално правноснажне постају:
1. Све врсте пресуда;
2. Решења којима се мериторно окончава спор (парница због сметања државине, поступак за
издавање платног налога);
3. Решење о трошковима поступка;
4. Сва решења којима се поступак окончава (решење о одбацивању тужбе);
5. Решења која су обавезујућа за суд и странке (решење о прекиду поступка).
Никада не постају правноснажна решења о материјалном управљању парницом која нису
обавезујућа ни за сам суд.
Наступање
Формална правноснажност наступа;
1. Када против пресуде више није допуштена жалба (пресуда донета у другом степену;
2. Истеком рока за правни лек када жалба није уложена;
3. Одрицањем од права на жалбу;
4. Повлачењем жалбе.
Српско процесно право усваја систем тзв. подељене правноснажности што значи да
правноснажност наступа према свакој странци посебно. До овога долази јер пресуда има дејство
према странкама од дана када им је достављена, па је могуће да рок за улагање правних лекова
почне да тече различито према обе странке.

183
Материјална правноснажност
Материјална правноснажност значи везаност свих судова на територији једне државе садржином
пресуде која је постала формално правноснажна. Дакле, формална правноснажност је услов за
материјалну.
Дејство материјалне правноснажности значи да странке не могу у новој парници пред било којим
судом у земљи да оспоравају тачност пресуде.
Дејство материјалне правноснажности производе:
1.Судске пресуде којима је мериторно одлучено о тужбеном захтеву (кондемнаторне и
деклараторне, коначне и делимичне, контрадикторне, пресуде донете због пропуштања, изостанка,
на основу одрицања и на основу признања).
2. Решења којима се спор мериторно решава у парницама због сметања државине као и у поступку
издавања платног налога.
Дејство материјалне правноснажности не остварује међупресуда којом се тужбени захтев усваја
јер се њом не решава коначно о тужбеном захтеву. Исто важи и за пресуде другостепеног суда
којима се пресуда укида и враћа првостепеном суду на поновно суђење.
Спорно је дејство материјалне правноснажности код преображајних пресуда. Оно постоји када се
њима одбија тужбени захтев, али је спорно када се њом тужбени захтев усваја. Треба узети да су и
овакве пресуде подобне да произведу дејство материјалне правноснажности јер садржи и утврђење
суда да тужиоцу припада правна моћ на преображај права.
Дејство материјалне правноснажности се огледа у два вида- у приговору рес иудицата (не бис ин
идем) и у везујућем дејству пресуде у другом поступку. Не бис ин идем је негативно дејство
материјалне правноснажности јер се састоји у томе да у истој правној ствари више није могуће
расправљање и одлучивање. Позитивно дејство материјалне правноснажности се огледа у
обавезујућем дејству пресуде у некој другој парници (када се појави као претходно питање)
1.Која решења могу стећи правноснажност?
-Она којима се мериторно окончава спор.
2.Када пресуда постаје правноснажна?
-Правноснажност пресуде се одлаже најмање за могућност контроле још једној (вишој) инстанци.
Када не постоји могућност улагања редовних правних лекова. (формална правноснажност)

184
126. Субјективне границе правноснажности пресуде

Закон доноси битне новине у погледу субјективних граница правноснажности пресуде. Изричито
се предвиђа да правноснажна пресуда делује само између странака (интер партес), а за трећа лица
она је рес интер алиос ацта. Закон предвиђа изузетак од овог правила и да правноснажна пресуда
делује и према трећим лицима због:
1. Природе спорног права или правног односа;
2. Природе права или правног односа који постоји према трећим лицима;
3. Када је то законом изричито предвиђено;
Све преображајне пресуде делују erga omnes јер је таква природа правног овлашћења странака из
преображајног права. Треба нагласти да је ово дејство ограничено јер трећа лица не могу да
оспоравају тачност конститутисања права у пресуди.
Због природе правног односа који постоји између странака и трећих лица пресуда делује и према
правним следбеницима странака. Разликујемо универзалну и сингуларну сукцесију. Пресуда
делује на универзалне сукцесоре странака јер они ступају у правни положај свог претходника.
Случај сингуларне сукцесије не повлачи нужно и проширење субјекивне границе
правноснажности пресуде на трећа лица и проширење ових граница у многим појединостима је
спорно.
Субјективне границе правноснажности се проширују и на стварно легитимисано лице ако странка
након почетка тока парнице отуђи спорну ствар или право и овде пресуда делује и према
стицаоцу. Дакле, ако странка отуђи спорно право или ствар у току парнице тада пресуда
производи дејство и према сингуларном сукцесору. Пресуда која би била донета на терет трећег
лица које није учествовало у парници не би могла да производи дејства према њему јер није био
странка у парници и није могао да расправља о предмету спора.
Субјективне границе пресуде могу да се прошире на основу закона и у стечајном поступку. Ако је
поднета тужба за утврђење постојања потраживања против стечајног дужника, правноснажна
одлука којом је одлучено о потраживању обавезује стечајног дужника и све стечајне повериоце.
У извршном поступку, кад после доношења решења о извршењу на основу извршне или
веродостојне исправе, потраживање пређе са извршног повериоца на друго лице, на предлог
стицаоца закључком се утврђује да је он ступио на место извршног повериоца, ако прелаз докаже
јавном или по закону овереном исправом. (чл.48 ЗиО)
Од проширења субјективних граница пресуде треба разликовати тзв. хоризонтално дејство
пресуде на трећа лица. Овде се не ради о томе да се правна снага пресуде проширује и на правни
однос странака и трећих лица, већ се дејство пресуде донете у парници између странака шири и на
трећа лица.

185
127. Објективне границе правноснажности пресуде

Објективне границе правноснажности пресуде одређују који су делови пресуде обухваћене

њиховом правном снагом. У закону се наводи да се правноснажност пресуде односи на захтев о
коме је правноснажно одлучено што се односи на одлуку о захтеву из тужбе или противтужбе, на
прејудицијелни захтев за утврђење и на приговор пребијања када је у пресуди одлучено о
постојању или непостојању потраживања туженог.
Дакле, правном снагом пресуде обухваћена је одлука суда о тужбеном захтеву, односно о захтеву
из противтужбе који су садржани у изреци (тенору) пресуде. Образложење пресуде није
обухваћено њеном правном снагом.
Правном снагом пресуде нису обухваћени разлози пресуде и то :
1. одлуке суда о прејудицијелним питањима
2. утврђење суда о чињеницама на којима се захтеви заснивају
3. одлуке суда о материјалним приговорима тужебиг
4. правна схватања суда
Отклањање уског домашаја објективних граница правноснажности пресуде код одлуке суда о
прејудицијелним питањима, могуће је једино истицањем прејудицијелног захтева за утврђење у
парници.

128. Временске границе правноснажности пресуде

Временске границе су постављане на оним чињеницама односно на оном чињеничном стању које
је утврђено до закључења главне расправе. Границе правноснажности се простиру само до тог
момента, тако да странке могу да нову тужбу заснују на чињеницама које су настале након овог
момента. Временске границе правноснажности пресуде захтевају одговор на три важна питања:
1. Како се одражава правноснажност пресуде на чињенице које су постојале до момента
закључења главне расправе, али их странке нису изнеле? Да ли странке могу да се позову на њих у
некој каснијој парници?
Требало би узети да су странке преклудиране да се у каснијем поступку позивају на те чињенице
због материјалне правноснажности пресуде, а и због тога што се у закону предвиђа да није
допуштено да се износе нове чињенице ни у поступку по жалби
2.Шта је са новим чињеницама које су настале након закључења главне расправе?
-Странке нису преклудиране да их изнесу у новој парници јер нису обухваћене правном снагом
пресуде.
3,.Да ли су правном снагом пресуде обухваћене и чињенице на којима се заснива вршење каквог
преображајног права (отказ или раскид уговора, пребијање)?

186
Правило је да странка не може да се позива на своје преображајно право након правноснажности
пресуде ако су се чињенице које су неопходне за вршење преображајног права стекле до момента
закључења главне расправе. Ово схватање може да се аргументује преклузијом изјављивања
материјалноправних приговора, па и приговора компензације у жалбеном поступку као и општем
циљу материјалне правноснажности пресуде.

129. Интервенцијско дејство пресуде

Интервенцијско дејство пресуде наступа након што пресуда постане формално правноснажна. Оно
се састоји у томе да умешач, у потоњем спору који странка на чијој страни се мешао у парници
поведе против њега, не може да оспорава да је у претходној парници донета пресуда која није
заснована на закону.

130. Дејства извршности

Када пресуда постане правоснажна и када протекне парициони рок (рок за добровољно
изврсење,општи парициони рок: 15 дана),тада пресуда постаје извршна.Само пресуда донесена
поводом кондемнторног захтева може бити извршна тј пресуда која гласи на неко
чињење/нечињење.Али извршна су и сва решења о тросковима спора,без обзира на то у вези са
којим захтевом су донета.
Извршност пресуде значи да она представља сада извршну исправу и да поверилац на основу ње
може да покрене поступак принудног извршења.
Извршност исправе треба разликовати од ПРИВРЕМЕНЕ ИЗВРШНОСТИ.
Привремена извршност наступа онда када жалба против првостепене пресуде не суспендује
наступање њеног дејства ИЗВРШНОСТИ.
Привремена извршност наступа само код пресуда:(Члан 368.Зпп)
1)у којима је физичком лицу наложено да плати новчани износ у висини од 300 е у динарској
противвредности,на дан доношења пресуде
2)у којима је предузентнику или правном лицу наложено да плати новчани износ у висини од
1.000 е у динарској противвредности, на дан доношења пресуде.
3)може бити привремено извршно и ресење о накнади трошкова поступка

187
131. Чињенично дејство пресуде

Према неким одредбама материјалног права постојање правоснажне пресуде је чињеница за

остварење диспозиције из материјалноправне норме. Тако сва потраживања која су утврђена
правоснажном судском одлуком застаревају за 10 година. Дејство пресуде као чињеница настаје
без посебне напомене суда о том дејству у пресуди, независно од воље странака, само ex lege.

132. Решење

Решење је врста судске одлуке, којом суд у току поступка одлучује о процесноправним питањима.
Само изузетно, решењем се одлучује о тужбеном захтеву, и то у парницама због сметања
државине, и у поступку за издавање платног налога. Такође део изреке пресуде у којем се одлучује
о трошковима поступка сматра се решењем.
Решења се класификују у следеће групе:
1. Решења којима се поступкак окончава;
2. Решења којима се одлучује о процесноправним претпоставкама;
3. Решења о даљем току парнице;
4. Решења о материјалном управљању парницом.
1. Решења којима се поступак окончава
Њима суд коначно одлучује о захтевима странака за правну заштиту. Пример оваквог решења је
решење којим се тужба одбацује. Овакво решење је подовно за формалну и материјалну
правоснажност. Друга решења којима се поступак окончава(нпр решење о окончању поступка због
повлачења тужбе) подобна су само за формалну правососнажност.
2. Решења којима се одлучује о процесноправним претпоставкама
Када суд утврди да постоје неотклоњиве процесне сметње за вођење спора одбациће тужбу
решењем. Оваква решења су подобна за материјалну и формалну правоснажност. Нека од њих, као
што је то решење којим суд одбацује тужбу због непостојања директне међународне надлежности,
имају обавезујуће дејство и за остале судове на терирторији РС.
Решења којима се одлучује о отклоњивим процесним сметњама подобна су за формалну, али не и
материјалну правоснажност.
3. Решења о даљем току парнице
Када другостепени укине првостепену пресуду и врати је првостепеном на поновно решавање,
тада су таква решења обавезујућа за првостепени суд, као и за странке у поступку.

188
4. Решења о материјалном управљању парницом
Овим решењима суд управља парницом ради њеног целисходног и економичног одвијања. Ова
решења су замењива и суд њима није везан( решење о извођењу доказа). Због тога оваква решења
не могу да стекну формалну правоснажност.
Доношење и достављање решења
Суд може да донесе решења на рочишту и ван рочишта. Решење које је донето на рочишту одмах
објављује председник већа.
Решење се по правилу не доставља странкама у писменом облику.
Достављање је обавезно, и то у року од 8 дана у следећим случајевима:
1. Ако је против решења допуштена жалба;
2. Ако је на основу решења могуће захтевати извршење;
3. Када то захтева управљање парницом;
4. Када је решење донето ван рочишта.
Суд је својим решењем везан, осим уколико се ради о решењу које се тиче материјалног
управљања парницом.
Према странкама решење производи дејство од момента када је објављено,а када није објављено,
тада од момента доставе.
Садржај и извршност решења
Решење има све саставне делове као и пресуда. Суд је дужан да образложи решење само када је
против решења допуштена посебна жалба. Таква су решења којима се окончава парнични
поступак, или решења која су донета на основу контрадикторних захтева и навода странака.
Решења којима се мериторно окончава поступак извршавају се у извршном поступку на предлог
странке. Решења којима суд кажњава странке и друге учеснике због непоштовања процесне
дисциплине извршавају се по службеној дужности по правилима која важе за извршење кривичних
санкција.
Примена правила о пресуди
На решења се сходно примењују следећа правила ЗПП о пресуди:
1. О париционом року;
2. О начелу непосредности;
3. О објављивању;
4. О писменој изради, достављању и допунској пресуди;
5. Дејству према странкама;
6. Исправљању пресуде.

189
133. Појам и врсте правних лекова

Правни лекови су праничне радње странака или другх овлашћених лицакојима они захтевау да
суд испита тачност судске одлуке, јер њоме није у потпуности или делимично удовољено
захтевима странака у поступку. С тога, правнним леком се захтева преиспитивање, змена или
укидање судске одлуке.
Пресуда може да почива на грешкама, па ако и сама може да буде погрешна (нетачна). Тако све
грешке настале поводом доношења пресуде могу да настану због повреде процесних норми ( error
in precedendo) због погрешно утвђених чињеница, те због погрешне примене материјалног права
(error in decendo). Ове грешке је тешко одвојити и третирати одвојено, јер се неретко међусобно
надовезују
Циљ правних лекова јесте да се овакви недостаци отклоне.Поред тога, могућност улагања правних
лекова против судских пресуда појачава притисак на првостепени суд да поступа законито и
доноси тачне одлуке (јавни интерес). Најзад, смисао правних лекова је и да уједначи судску
праксу.
Недостатак правних лекова је у томе што се њима одуговлачи поступак и тиме дора у право
странака на тужбу, односно судску заштиту. Систем правних лекова и поступак по њимаваља, као
уосталом, и читав парнични поступак,посматрати у тензији између права на правну заштиту и
права на одбрану.
ВРСТЕ ПРАВНИХ ЛЕКОВА
Постоје различите врсте правних лекова, али је најважнија она којом се правни лекови деле на
редовне и ванредне.
Редовни правни лакови се улажу против одлука које још нису постале правоснажне.
Ванредни правни лекови се улажу против пресуда које су постале правоснажне.
Улагање редовних правних лекова спречава да пресуда постане правоснажна у делу који се побија
правним леком.
У нашем правном систему редовни правни лекови су:
1. жалба против пресуде (чл. 367 и сл. ЗПП);
2. жалба против решења (чл. 399 и сл. ЗПП);
3. приговор против платног налога (чл. 459 ст. 1 ЗПП).
Ванредни правни лекови се изјављују против правоснажних судских одлука, и у том смислу наш
правни систем познаје: ревизију против пресуде (чл. 403 и сл. ЗПП), ревизија против решења (чл.
421 ЗПП) и предлог за понављање поступка (чл. 422 и сл. ЗПП).
У правне лекове не спада и захтев за повраћај у пређашње стање, јер се овај захтев односи на
отклањање преклузије, а не на испитивање тачности судске одлуке.
Редовни правни лекови имају суспензивно дејство,тј. Спречавају наступање правоснажности
судске одлуке. Они такође спречавају и наступање дејства извршности одлуке. Ванредни правни
лекови немају ово дејство.

190
Правило је да правни лекови имају деволутивно правно дејство.О њима решава ило непосредно
виши инстанциони суд (judex ad quem) (жалба), било Врховни Касациони суд.

191
Деволутивно дејство нема једино захтев за понављање поступка-о њему решава judex a quo,
односно суд који је донео одлуку у првом степену (ремонстративан правни лек) (чл. 429 ст. 1
ЗПП).

135. Жалба против пресуде (опште карактеристике)

Жалба на пресуду је редовни правни лек против пресуде донете у првом степену. Право на жалбу
лечи Устав, што за последицу има да подносилац жалбе не може ни на који начин да буде лишен
овог права.
Жалбом на пресуду могу да се побијају све врсте пресуда које су донете у првом степену. Нјено
улагање има суспензивно и деволутивно дејство јер о њеној основаности решава непосредно виши
суд. Жалбом на пресуду се побија тачност и законитост првостепене пресуде, а суд који одлучује о
основаности жалбе је дужан да поступа само у границама у којима закон налаже испитивање
побијане пресуде.
Услови за допуштеност- услови који морају да се испуне да би суд могао да се упусти у
испитивање основаности жалбе против пресуде, тичу се њене:
1. форме
2. садржине
3. благовремености
4. дозвољености
У погледу форме, жалба може да се поднесе искључиво као поднесак. Што се тиче
благовремености, рок за изјављивање жалбе је 15 дана, а у меничним и чековним споровима
износи 8 дана. Жалба на пресуду је недозвољена ако лицу које ју је поднело недостаје процесна
легитимација или правни интерес или се пак одрекло права на улагање жалбе/ већ повукло жалбу.
У погледу садржине, мора нужно да садржи:
1. означење пресуде која се побија жалбом
2. изјаву да ли се пресуда побија у целини или делимично- ако не може да утврди, сматра се да је
побија у оном делу у коме није успео у парници
3. разлог жалбе
4. потпис подносиоца жалбе
Закон налаже минималну садржину сваког поднеска, па и жалбе на пресуду. Недостатак неких од
законом прописаних састојака жалбе не повлачи, иако би требало, одбацивање непотпуне жалбе.
Да би је суд узео у разматрање, довољно је да жалба садржи само означење пресуде која се побија
жалбом и потпис подносиоца жалбе. Дакле, жалба је непотпуна када не садржи потпис подносиоца
жалбе и ако не може да се утврди која се пресуда побија жалбом. Међутим, када је жалилац
поднео непотпуну жалбу суд му више не даје могућност да исправи недостатке, већ је тако
манљиву доставља другостепеном суду.

192
Факултативни састојак жалбе је тзв. жалбени предлог односно предлог подносиоца жалбе да виши
суд касира или измени садржину првостепене пресуде
Beneficio novorum- ЗПП снажно ограничава могућност изношења нових чињеница и предлагање
нових доказа у жалби на пресуду. Новим чињеницама се сматрају оне које су постојале до момента
закључења главне расправе. Једини услов да жалилац може да се позове на њих је да учини
вероватним да без своје кривице није могао да их изнесе до закључења главне расправе.
Дакле, овде се ради о могућности изношења субјективно нових чињеница, оних које су објективно
постојале до момента закључења главне расправе, али их подносилац жалбе није изнео.
Повреда забране бенефицио новорум повлачи последицу да се пресуда укида због битних повреда
одредаба парничног поступка уколико странка није изнела чињенице и поред активне улоге суда.
Могућност да странка изнесе нове чињенице односи се на нова реперта, односно да странка није
знала нити је могла да зна у поступку.
Што се тиче нових доказа, суд мора да дозволи да се они изнесу и у жалби ако утвдри да
поносилац жалбе може да изнесе и нове чињенице. Нови докази се могу изнети и у вези са
правилним утврђењем чињеница које су већ изнете у првостепеном поступку.

136. Жалбени разлози

Грешке суда у поступању и одлучивању могу да се сведу на три узрока:

1. errores in procedendo- грешке у вођењу поступка;
2. errores in iudicando- грешке у одлучивању;
3. errores facti - грешке у утврђењу чињеница.

Закон зато предвиђа три разлога за жалбу против пресуде:

1. битне повреде одредаба парничног поступка
2. погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање
3. погрешна примена материјалног права
Из ових разлога могу да се побијају све врсте првостепених пресуда. Треба нагласити да се
пресуда због пропуштања и пресуда због изостанка не могу побијати због погрешно или
непотпуно утврђеног чињеничног стања, а пресуда на основу признања и пресуда на основу
одрицања могу да се побијају само због постојања битних одредаба парничног поступка и због
тога што су изјаве дате услед мана воље.
Битне повреде одредаба парничног поступка -постоје ако суд у току поступка није применио
или је неправилно применио неку одредбу ЗПП-а. По правилу, errores in procedendo увек имају за
последицу errores facti, па самим тим и errores in iudicando.
Закон разликује апсолутно и релативно битне повреде одредаба парничног поступка.

193
Апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка су оне повреде код којих законодавац
необориво претпоставља да су имале за последицу доношење незаконите и неправилне одлуке.
Овде се ради о тешким повредама значајних процесних правила на које би суд требало да пази по
службеној дужности током читавог трајања поступка. Нјихово постојање чини пресуду ништавом
и другостепени суд је дужан да укине пресуду без обзира на њен материјалноправни резултат.
Битне повреде одредаба парничног поступка можемо да класификујемо на следећи начин:
1.Повреда правила о процесним претпоставкама:
1.1. С обзиром на суд:
1.1.1. Непрописан састав суда;
1.1.2 Постојање апсолутне ненадлежности парничног суда;
1.1.3. Повреда правила о стварној надлежности суда.

1.2. С обзиром на странке:

1.2.1. Непостојање странке;
1.2.2. Недостатак парничне способности;
1.2.3. Непрописно заступање парнично неспособне странке од стране законског заступника;
1.2.4. Непостојање овлашћења за вођење парнице на основу закона или непостојање пуномоћја;
1.2.5. Прекорачење овлашћења заступника или пуномоћника.

1.3. С обзиром на предмет спора:

1.3.1. Непостојање туживости субјективног права;
1.3.2 Повреда принципа рес иудицата или забране двоструке литиспеденције.

2.Повреда елементарних процесних начела:

2.1. Повреда начела контрадикторности;
2.2. Повреда начела о употреби сопственог језика у поступку;
2.3. Повреда начела јавности;
2.4. Повреда начела непристрасности у суђењу.

194
3.Повреда правила о одлучивању:
3.1. Доношење пресуде од стране судије који није учествовао на главној расправи;
3.2. Повреда правила о доношењу пресуде због пропуштања/ признања/ одрицања;
3.3. Повреда правила јавног поретка (одлука суда почива на недозвољеним располагањима
странака)

4.Повреда правила о садржини пресуде- када је пресуда манљива,а то је када је:

4.1. Изрека пресуде неразумљива;
4.2. Изрека противречна сама себи или разлозима пресуде;
4.3. пресуда није образложена;
4.4 Пресуда не садржи разлоге о битним чињеницама или су разлози нејасни;
4.5. Противречност између разлога пресуде, доказа и записника са рочишта.
Суд по службеној дужности пази само на следеће битне повреде:
1. На правилан састав суда;
2. На учешће судије у поступку који је требало да буде искључен или изузет;
3. На доношење пресуде од стране суда који није учествовао на главној расправи;
4. На постојање апсолутне надлежности;
5. На повреду јавног поретка;
6. На повреду начела контрадикторности;
7. На постојање странке, страначке и парничне способности и правилно заступање парнично
неспособне странке;
8. На прекорачење материјалноправног рока за подношење тужбе;
9. На чињеницу да је суд одбио да одлучује о захтеву за који је надлежан и да је зато делимично
или у целости одбацио тужбу;
Остале битне повреде суд оцењује само ако се подносилац жалбе позове на њих.
Релативно битне повреде одредаба парничног поступка - постоје када суд није применио неку
процесну норму или када ју је неправилно применио, а то је могло да има утицаја на доношење
законите и правилне пресуде. Код постојање релативно битних повреда подносилац жалбе мора да
учини вероватним да је повреда процесне норме имала за непосредно последицу доношење
неправилне одлуке. Када се суд позове на постојање релативно битних повреда суд утврђује да ли
су повреде имале за последицу доношење неправилне одлуке in concreto.

195
Разлози су неограничени јер било која непримена или погрешна примена процесне норме може да
има за последицу да одлука суда буде неправилна у меритуму. Релативно битна повреда је и
повреда инфра петита, када суд није одлучио у свим захтевима странака. Тада се жалба која је
изјављена само из тог разлога сматра предлогом да се донесе допунска пресуда.
Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање: односи се на пропусте суда да формира
уверење о постојању односно непостојању неке чињенице. Ради се о чињеницама о којима се
изводи доказивање односно које су важне и битне за доношење правилне судске одлуке. Оно
постоји када је суд неку чињеницу погрешно утврдио односно када је није утврдио.
Погрешно утврђено чињенично стање постоји када је суд стекао уверење да једна чињеница
постоји односно не постоји што је у супротности са реалним следом догађаја у стварности. Оно је
најчешће резултат погрешне примене правила о оцени доказа или нетачне примене ставова и
искуства.
Непотпуно чињенично стање постоји када је суд пропусти да утврди постојање односно
непостојање неке чињенице из које странке изводе своје захтеве, али и чињенице од које зависи
основаност тужбеног захтева.
Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање увек почива на процесној грешци суда
односно релативно битној повреди одредаба парничног поступка. Ако је у жалби дозвољено да се
износе нова реперта онда је извесно да је чињенично стање непотпуно утврђено.
Погрешна примена материјалног права -постоји када суд није применуо одредбу материјалног
права коју је требало да примени или када такву одредбу није правилно применио. Погрешна
примена материјалног права се односи на погрешно решење једног правног питања и она је
извесна када је суд непотпуно или нетачно утврдио чињенично стање јер то неминовно повлачи за
собом примену диспозиције материјалноправне норме.
Погрешна примена материјалног права може да се јави као:
1. примена погрешне материјалноправне норме (грешка у квалификацији)
2. погрешно тумачење материјалноправне норме (најчешће код правних стандарда)
3. сумпсумирање чињеничног стања под диспозицију погрешне материјалноправне норме
У правним системима јура новит цуриа суд пази на правилну примену материјалног права по
службеној дужности, тако да није везан материјалноправним образложењем жалбе.
Разлози за жалбу су изричито енумерисани у закону и требало би да буду образложени на
следећи начин:
1. које битне чињенице суд није утврдио или их је погрешно утврдио;
2. које процесне норме је суд прекршио током парнице;
3. које доказне предлоге је суд одбио;
4. који недопуштени докази су изведени или су изведени на начин који је противан поступку
предвиђеном у закону;
5. у чему се састоје недостаци суда у оцени доказа;

196
6. у чему се састоји погрешно правно схватање суда.
1.Шта ће урадити жалбени суд ако је суд у првом степену погрешно применио материјално право,
а шта ако је погрешно утврдио чињенично стање?
-Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање увек почива на процесној грешци суда
односно релативно битној повреди одредаба парничног поступка и подносилац жалбе мора да
учини вероватним да је повреда процесне норме имала за непосредно последицу доношење
неправилне одлуке. Суд пази на правилну примену материјалног права по службеној дужности,
тако да није везан материјалноправним образложењем жалбе.

137. Поступак по жалби пред првостепеним судом

Жалба се увек подноси првостепеном суду који је донео пресуду која се побија и то у довољном
броју примерака за суд и противну страну. Ако се у жалби износи нова реперта подносилац жалбе
мора да уз жалбу поднесе и доказе којима доказује да без своје кривице није могао да их изнесе,
односно предложи до закључења главне расправе.
Првостепени суд одлучује о допуштености жалбе и одбацује је када је она неблаговремена,
недопуштена или недозвољена. Жалба је неблаговремена ако је изјављена после истека законског
рока за њено подношење. Ако суд не може са сигурношћу да утврди кад аје жалиоцу достављена
пресуда, не може да одбије жалбу као неблаговремену без обзира на то кад је поднета. Жалба је
недозвољена ако је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе, ако је жалбу
изјавило лице које се одрекло или је повукло жалбу или ако лице које је изјавило жалбу нема
правни интерес за изјављивање жалбе.
Неблаговремен је и сваки поднесак жалиоца којим он након истека жалбеног рока допуњава
жалбу. У сва три случаја суд жалбу одбацује решењем као недопуштену.
Ако суд нађе да је жалба допуштена, доставиће један њен примерак противној страни на одговор
због начела равноправности и обостраног саслушања странака. Противна страна може, а не мора
да одговори у року од 15 дана, односно 8 дана у меничним и чековним споровима. Ако истекне
рок, одговор је неблаговремен и не узима се у разматрање (рок је преклузиван).
Након пријема одговора на жалбу, првостепени суд у року од 8 дана читав спис предмета, жалбу и
одговор на жалбу доставља другостепеном суду.

197
138. Поступак по жалби пред другостепеним судом

Поступак по жалби против пресуде пред другостепеним судом почиње активностима судије
известиоца који сачињава извештај ради разматрања предмета. Судија известилац не даје своје
мишљење о основаности жалбе, већ само сумира ток и резултате првостепеног поступка. Ако се
подносилац жалбе позива на битне повреде одредаба парничног поступка, судија известилац може
да прибави и обавештења од првостепеног суда.
Смисао овога је да другостепени суд одмах по пријему списа од првостепеног суда испита да ли су
заиста почињене битне повреде одредаба парничног поступка које повлаче за собом обавезу
другостепеног суда да касира пресуду. За ефикасно решавање по жалби најцелисходније је да сам
првостепени суд испита наводе жалиоца и пружи другостепеном суду објашњења и заузме ставове
поводом тврдњи жалиоца.
Другостепени суд одлучује по жалби на нејавној седници у већу или на рочишту односно путем
расправљања пред већем другостепеног суда. Расправа може да буде факултативна и обавезна.
Одлучивање на расправи у већу- По правилу, када другостепени суд одлучује о основаности
жалбе, то чини без расправе и она се никада не заказује. Када одлучује о жалби на седници у већу
дужан је да о њој донесе одлуку у року од 9 месеци од дана када је примио спис од првостепеног
суда. Уколико то не учини у овом року, то повлачи за собом дисциплинску одговорност
председника већа коме је предмет додељен у рад.
Факултативна усмена расправа- Она се одржава из разлога целисходности. Ако другостепени
суд нађе да је могуће да на самој расправи отклони процесне недостатке који се тичу грешака у
извођењу појединих доказа или погрешне оцене доказа , он ће заказати расправу зарад
економичности поступка. Сам закон предвиђа ову могућност када је целисходније да се закаже
расправа пред другостепеним судом да би се потпуно и тачно утврдило чињенично стање.
Обавезна усмена расправа- ЗПП предвиђа дужност другостепеног суда да закаже расправу и
мериторно одлучи спор ако је првостепена пресуда већ једном укинута по жалби. У овој
ситуацији другостепени суд не може по други пут да укида побијану пресуду, већ је дужан да
закаже расправу и одлучи о свим захтевима странака. Дужност другостепеног суда да закаже
расправу постоји када се нова пресуда првостепеног суда побија због погрешно или непотпуно
утврђеног чињеничног стања или због битнијих повреда одредаба парничног поступка. Такође,
другостепени суд је дужан да одлучи када је у поновљеном поступку тужба преиначена тако што
је истакнут нови захтев уз постојећи из истог чињеничног основа или када је постојећи тужбени
захтев повећан. Када се пресуда побија због погрешне примене материјалног права другостепени
суд је дужан да је преиначи односно да парницу мериторно оконча.
Када одлучује на расправи у седници већа, другостепени суд одлучује и о основаности жалбе и о
свим захтевима странака који су изнети у првостепеном поступку (тужбени захтев, противтужба,
компензациони приговор и сл.). Да би могао да одлучује о захтевима, другостепени суд мора да
нађе да је жалба основана односно да су почињене битне повреде одредаба парничног поступка
или да је чињенично стање непотпуно или неправилно утврђено. Тада другостепени суд укида
првостепену пресуду и преиначује је тако што одлучује о захтевима странака.

198
Обавезна усмена расправа не следи када се побијају пресуде које нису контрадикторне и пресуде
које су донете у спору мале вредности.
Ток поступка-Расправа пред другостепеним судом се одвија према правилима која важе и за
првостепени поступак. Када отвара расправу, суд је дужан да донесе решење којим ће утврдити
временски оквир за спровођење поступка. У том решењу одређује и који ће се докази извести на
расправи. Ако је дозволио да се у поступку могу узети у обзир и нове чињенице и нови докази
онда спроводи потпуни доказни поступак. Изостанак једне или обе странке нема утицаја на ток
поступка, већ у тој ситуацији суд мериторно одлучује на основу навода који су садржани у жалби
и одговору на жалбу.
Расправа пред другостепеним судом тече тако што се након извештаја судије известиоца чита
пресуда, односно побијани део пресуде, а након тога подносилац жалбе образлаже жалбу и његов
противник образлаже одговор на жалбу.
Границе испитивања првостепене пресуде- Овде такође доминира начело диспозиције.
Другостепени суд врши контролу законитости и правилности првостепене пресуде само ако се
лице које је овлашћено жали, а контрола се врши само у делу пресуде на који се подносилац жалбе
позива.
Ако се из жалбе изричито не види на који део пресуде се односи, однда се пресуда побија у оном
делу у којем странка није успела у парници. У делу који се не побија, пресуда постаје
правноснажна, чак и ако другостепени суд на основу контроле побијаног дела установи да је
пресуда ништава у делу који се не побија (због начела диспозиције). Суд је потпуно везан
разлозима жалбе (нпр. ако се жалиу на непотпуно утврђено чињенично стање, онда се испитивање
своди на те чињенице на које се лице које је поднело жалбу позива). Зарад остварења владавине
права, закон предвиђа да другостепени суд контролише еx оффицио да ли је провстепена пресуда
законита односно да ли је донета уз поштовање минималног стандарда процедуре и правилне
примене материјалног права. Дакле, суд еx оффицио пази да ли постоје апсолутно битне повреде
одредаба парничног поступка као и на правилну примену материјалног права.
Чињенични основ за доношење пресуде другостепеног суда- Суд који решава по правним
лековима везан је чињеницама које је утврдио суд који је донео првостепену одлуку. Тако да
измена чињеничног стања у поступку пред другостепеним судом без отварања расправе увек
представља битну повреду одредаба парничног поступка. Ово важи за поступак по жалби када
другостепени суд не утврђује сам чињенично стање.
Када другостепени суд заказује расправу, онда чињеничну грађу за његову одлуку чине чињенице
које је утврдио на расправи и оне чињенице које сматра да је првостепени суд правилно и потпуно
утврдио.

199
139. Обавезна и факултативна главна расправа пред другостепеним
судом

Факултативна усмена расправа

Факултативна усмена расправа пред другостепеним судом по жалби на првостепену пресуду
одржава се из разлога целисходности. Тарад економичности поступка расправа може да се закаже,
ако другостепени суд нађе да је у расправи пред другостепеним судом могуће отклонити процесне
недостатке који се тичу грешака у извођењу појединих доказа или, пак погрешне оцене доказа (чл.
383 ст. 3 ЗПП).
Сам другостепени суд може да сматра даје целисходније да закаже расправу када је неопходно да
се потпуно и тачно утврди чињенично стање. Тада се, наиме, на расправи пред другостепеним
судом поново изводе исти докази који су изведени у првостепеном поступку.
Такође, другостепени суд може да нађе да је чињенично тсање нетачно утврђено, а да је разлог за
то чињеница да је првостепени суд одбио доказне предлоге странака који су били од значаја за за
утврђење чињеница које су битне и важне за одлучивање. У том случају другостепени суд може да
закаже расправу и на рочишту изведе и такве доказе (чл. 383 ст 3. ЗПП).
Обавезна усмена расправа
У циљу доношења одлуке у разумном року ЗПП предвиђа дужност другостепеног суда да закаже
расправу и мериторно одлучи спор (чл. 383 ст. 4).
Ако је првостепена пресуда већ једном укинута по жалби, тада другостепени суд не може и по
други пут да укида побијану пресуду, већ је дужан да закаже расправу и да одлучи о свим
захтевима странака (чл. 387 ст 3. ЗПП). Закон наводи да дужност другостепеног суда да закаже
седницу и мериторно одлучи настаје када се нова пресуда првостепеног суда побија због
погрешног или непотпуно утврђеног чињеничног стања или због битних повреда одредаба
парничног поступка. Такође, другостепени суд је дужан да мериторно одлучи када је у
поновљеном поступку тужба преиначена тако што је истакнут нови тужбени захтев уз постојећи
из истог чињеничног основа или је, пак, тужбени захтев повећан.
Када се пресуда побија због погрешне примене материјалног права, другостепени суд је, све једно,
већ приликом првог испитивања побијане пресуде дужан да је преиначи, односно да парницу
мериторно оконча.
Када одлучује на расправи у седници већа, другостепени суд одлучује о основаности жалбе и
освим захтевима странака који су изнети у првостепеном поступку, а да би могао да одлучује о
захтевима које су странке изнеле у првостепеном поступку, другостепени суд мора да нађе да је
жалба основана, односно да су почињене битне повреде одредаба парничног поступка или да је
чињенично стање непотпуно или неправилно утврђено.
Другостепени суд тада укида првостепену пресуду и преиначује је, тако што одлучује о свим
захтевима странака (чл. 387 ст. 1 у вези са чл. 394 ЗПП).

200
Обавезна расправа пред другостепеним судом не следи када се побијају пресуде које нису
контрадикторне, те пресуде које су донете у спору мале вредности (чл. 383 ст. 4 ЗПП).

140. Одлуке другостепеног суда по жалби

Другостепени суд није везан предлогом подносиоца жалбе како би требало да одлучи по жалби.
Он може на два начина да оконча поступак по жалби- решењем и пресудом. Решењем
другостепени суд одбацује жалбу као недопуштену уколико то већ није учинио првостепени суд.
Поред тога решењем може да:
1. укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење
2. укине пресуду и одбаци тужбу
С друге стране, другостепени суд може пресудом да:
1. преиначи првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака
2. одбије жалбу као неосновану и потврди првостепену пресуду
3. усвоји жалбу и одлучи о захтевима странака
Првостепена пресуда је без дејства ако су се странке у поступку по жалби одрекле тужбеног
захтева, признале тужбени захтев или закључиле судско поравнање. Тада ће другостепени суд
решењем да обустави парнични поступак. Поступак се обуставља и када подносилац жалбе повуче
жалбу у току другостепеног поступка.
Одбијање жалбе као неосноване- другостепени суд одбија жалбу као неосновану када нађе да не
постоје разлози због којих се пресуда побија или да не постоје разлози на које пази еx оффицио.
Тада другостепени суд само укратко образлаже своју пресуду наводећи зашто мисли да је
чињенично стање тачно утврђено тј да зашто мисли да је материјално право тачно примењено.
Битно је да другостепени суд сматра да је првостепена пресуда законита и правилна у свом
мериторном резултату.
Правоснажност пресуде којом се жалба одбија и потврђује првостепена пресуда одређује се према
објективним, субјективним и временским границама правноснажности пресуде првостепеног суда.
Пресуда постаје правноснажна само ако је њоме одлучено о захтеву из тужбе или противтужбе
или пак о приговору ради компензације и то када више не може да се побија жалбом.
Циљ другостепеног поступка није когнициони већ контролни- у њему се врши контрола
законитости и правилности првостепене пресуде али се не одлучује о предмету спора. Пресуда
којом се жалба одбија и потврђује првостепена одлука је нови појединачни правни акт који само
потврђује садржину претходног.
Укидање првостепене пресуде- Другостепени суд је дужан да укине првостепену пресуду и врати
предмет на поновно суђење првостепеном суду када постоје апсолутно и релативно битне повреде
одредаба парничног поступка. Такође, до укидања и враћања предмета на поновно суђење долази
и када је неопходно да се правилно утврди чињенично стање зато што је суд допустио да
подносилац жалбе изнесе нове чињенице и доказе. Тада је нужно да се одржи нова главна расправа

201
пред првостепеним судом и да се чињенично стање комплетира и да се евентуално донесе нова
првостепена одлука са другачијом садржином.
Пошто у жалби није допуштено да се истичу нове чињенице и да се позива на нове доказе, суд је
дужан да укине пресуду првостепеног суда, али не сме да предмет врати првостепеном суду на
поновно суђење ако се до правилно утврђеног чињеничног стања може доћи поновним извођењем
доказа пред другостепеним судом. Тада се заказује расправа у већу пред другостепеним судом и
докази из првостепеног поступка се поново изводе.
Другостепени суд је дужан да овако поступи ако је нашао да је првостепени суд погрешно вршио
оцену доказа или да је погрешно применио ставове и искуства приликом оцене доказа или да је
манљиво извео поступак у вези са извођењем неког доказног средства.
Другостепени суд је дужан да укине првостепену пресуду и врати предмет на поновно суђење када
нађе да чињенично стање није потпуно утврђено због погрешне примене материјалног права.
Могуће је да првостепени суд због погрешне правне квалификације чињеница пропусти да утврди
неке друге чињенице које су важне за доношење правилне одлуке.
Када другостепени суд укине пресуду и врати предмет првостепеном на поновно одлучивање
дужан је да у решењу наведе:
1.Које се парничне радње укидају јер су захваћене апсолутно битним повредама одредаба
парничног поступка;
2. у чему се састоје недостаци у утврђеном чињеничном стању;
3. због чега су учињене процесне повреде односно погрешно или непотпуно утврђене чињенице од
утицаја и важности за доношење правилне одлуке.
Пресуда extra petita - ЗПП садржи решење за случај да је суд одлучио extra petita. На ову повреду
одредаба парничног поступка пази се само по захтеву странке. Разликујемо квалитативно и
квантитативно прекорачење тужбеног захтева. У случају квантитативног прекорачења суд је
досудио више него што је тужбеним захтевом истакнуто (нпр. 10 000 дин уместо 7000 дин). Тада
другостепени суд укида пресуду у оном делу у ком је тужбени захтев прекорачен. Квантитативно
прекорачење постоји и када суд усвоји поред кондемнаторног и деклараторни захтев са утврђење
који тужилац није истакао у парници. Ако се пресуда код које је дошло до квантитативног
прекорачења не побија жалбом, постаје правноснажна.
У случају квалитативног прекорачења ради се о томе да је суд одлучио о нечему другом, а не о
оном што је тражено тужбеним захтевом. Овакве пресуде су ништаве и другостепени суд их
касира и врача предмет првостепеном суду на одлучивање.
Другостепена међупресуда- ЗПП предвиђа могућност да се у поступку пред другостепеним
судом донесе међупресуда јер у нашем праву суд није везан предлозима подносиоца жалбе.
Доношење другостепене међупресуде је могуће само када подносилац жалбе није побијао пресуду
због погрешно или неправилно утврђеног чињеничног стања односно када суд сматра да је
чињенично стање правилно утврђено. За доношење другостепене међупресуде је нужно да не
постоје битне повреде одредаба праничног поступка јер је тада другостепени суд дужан да укине
пресуду у потпуности. Такође не сме да буде истакнут прејудицијелни захтев за утврђење пред
првостепеним судом јер тада другостепени суд може само да потврди или укине пресуду у том
делу, не и да донесе међупресуду.

202
Да би донео другостепену међупресуду суд мора да стекне уверење о основаности правног основа
тужбеног захтева на основу чињеница које су утврђене у поступку пред првостепеним судом.

203
У том случају суд ће да одбије жалбу као неосновану, потврдиће првостепену пресуду у делу који
се односи на основ тужбеног захтева, а део који се односи на висину тужбеног захтева ће да врати
првостепеном суду на одлучивање. Да би се донела другостепена међупресуда није нужно да је
суд у првом степену донео међупресуду.
Доношење другостепене међупресуде представља заправо преиначење (измену садржаја)
првостепене пресуде јер се утврђује да је ваљан основ, али се укида одлука о висини и тај део се
мења.
Укидање првостепене пресуде и одбацивање тужбе- Другостепени суд решењем укида
првостепену пресуду и одбацује тужбу ако установи да постоје неотклоњиве процесне сметње и то
да:
1. постоји апсолутна ненадлежност суда;
2. не постоји туживост субјективног права;
3. не постоји странка или страначка способност;
4. је о истој правној ствари већ правноснажно пресуђено/ закључено судско поравнање;
5. је пресуда донета на основу недозвољених располагања странака
6. странка није била парнично споособна, а у поступку није била уредно заступана
Преиначење пресуде- обухвата две парничне радње и то укидање првостепене пресуде и измену
садржине изреке пресуде новом мериторном одлуком. Преиначење није могуће када другостепени
суд нађе да су учињене битне повреде одредаба парничног поступка. Могуће је преиначити
пресуду када:
1. је другачије утврђено чињенично стање на основу расправе пред другостепеним судом- када је
суд отворио факултативну или обавезну расправу и утврдио чињенично стање другачије него што
је то учинио првостепени суд. Преиначење се подразумева јер утврђене чињенице повлаче за
собом примену сасвим других норми материјалног права. Овде не спада извођење нових доказа
(нова реперта) јер је суд тада дужан да укине пресуду и предмет врати на поновно суђење
првостепеном суду.
2. је првостепени суд из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак о постојању других
чињеница на којима је засновао своју одлуку.
3. постоје грешке у оцени доказа, а пресуда се заснива на тим доказима.
4. погрешно примењено материјално право.

204
Шта ако нису наведени разлози у жалби?
Другостепени суд одбија жалбу као неосновану када нађе да не постоје разлози због којих се
пресуда побија или да не постоје разлози на које пази еx оффицио.
Четири елемента жалбе?
1. Означење пресуде која се побија жалбом
2. Изјаву да ли се пресуда побија у целини или делимично- ако не може да утврди, сматра се да је
побија у оном делу у коме није успео у парници
3. Разлог жалбе
4. Потпис подносиоца жалбе
У којој форми коју одлуку доноси?
Он може на два начина да оконча поступак по жалби- решењем и пресудом. Решењем
другостепени суд одбацује жалбу као недопуштену уколико то већ није учинио првостепени суд.
Кад преиначује?
1. другачије утврђено чињенично стање на основу расправе пред другостепеним судом
2. првостепени суд из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак о постојању других
чињеница на којима је засновао своју одлуку
3. постоје грешке у оцени доказа, а пресуда се заснива на тим доказима
4. погрешно примењено материјално право
Кад је обавезна главна расправа?
Дужност другостепеног суда да закаже расправу постоји када се нова пресуда првостепеног суда
побија због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или због битнијих повреда
одредаба парничног поступка. Такође, другостепени суд је дужан да одлучи када је у поновљеном
поступку тужба преиначена тако што је истакнут нови захтев уз постојећи из истог чињеничног
основа или када је постојећи тужбени захтев повећан.
Кад се доноси пресуда, а када решење?
Пресуда је судска одлука којојм суд одлучује о основаности тужбеног захтева, а пошто наш закон
не прави разлику између различитих врсти решења, свака одлука која није пресуда се назива
решењем.
Када другостепени суд укида пресуду?
Ако постоје неотклоњиве процесне сметње:апсолутна ненадлежност суда,нема страначке
способности, нема туживости субјекта,ако постоји повреда забране двоструке литиспенденције, не
бис ин идем.
И шта се онда дешава?

205
Након укидања другостепени суд враћа предмет првостепеном суду.
Кад одбацује пресуду?- мислим да је питање када укида пресуду а одбацује тужбу?!?!
Другостепени суд решењем укида првостепену пресуду и одбацује тужбу ако установи да постоје
неотклоњиве процесне сметње и то да:
1. постоји апсолутна ненадлежност суда
2. не постоји туживост субјективног права
3. не постоји странка или страначка способност
4. је о истој правној ствари већ правноснажно пресуђено/ закључено судско поравнање
5. је пресуда донета на основу недозвољених располагања странака
6. странка није била парнично споособна, а у поступку није била уредно заступана

141. Жалба против решења

Жалба против решења је редован правни лек против решења првостепеног суда. Она се увек мозе
уложити и против решења којим је одредјена привремена мера. Жалба против решења је
деволутивни и суспензивни правни лек јер задржава извршење решења. Она је и двострани правни
лек јер се доставља противној страни на одговор.
Допуштеност- Против решења првостепеног суда је увек допуштена жалба, осим када то закон
изричито искључује. Тако нпр. није дозвољена жалба против решења о искључењу судије. Решење
које не може више да се побија жалбом постаје правноснажно.
Врсте:
Разликујемо две врсте жалби на решење:
1. Посебна- самостални правни лек, увек је допуштена осим када то закон искључује (нпр. жалба
против решења којим се поступак окончава одбацивањем тужбе)
2. Везана - несамостални правни лек, не представља посебну жалбу већ се решење првостепеног
суда може да побија само жалбом против пресуде. Нпр. решење о извођењу доказа
Остала правила- На жалбу против решења се примењују правила о жалби против пресуде. Једино
се у поступку по жалби на решење никада не заказује расправа пред другостепеним судом.
Одлучивање другостепеног суда по жалби је далеко еластичније него када се ради о одлукама
другостепеног суда по жалби на пресуду. Тако, другостепени суд може
1. да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или недозвољену
2. да одбије жалбу као неосновану и потврди решење првостепеног суда
3. да преиначи решење или га укине и по потреби врати првостепеном на одлучивање

206
Дакле, другостепени суд може и сам да утврђује чињенице и преиначи решење првостепеног суда.
Против решења другостепеног суда није дозвољена жалба. Изузеци од овог правила су таксативно
набројани у закону и односе се махом на подношење жалбе против решења о кажњавању учесника
у поступку због непоштовања процесне дисциплине.
Када је овакво решење донело веће апелационог суда жалба против таквог решења је
ремонстративни правни лек. О њему одлучује друго веће истог апелационог суда састављеног од
троје судија.
1. Кад суд доноси мериторно решење у парничном поступку?
-У поступцима за сметање државине и поступцима за издавање платног налога.

143. Предлог за понављање поступка

Понављање поступка има за циљ укидање правноснажних судских одлука и њихову замену
правилним и законитим судским одлукама. Стрицто сенсу, предлог за понављање постука није
ванредни правни лек иако га закон ту сврстава. Он нема ни деволутивни ни суспензивни ефекат,
већ напротив, његово улагање претпоставља постојање правноснажне судске одлуке.
Код понављања поступка важи принцип субсидијарности. Правило је да разлози на којима може
да се темељи захтев за понављање поступка не важе ако су већ безуспешно истицани у ранијем
поступку.
Одлуке против којих се може поднети овај правни лек- Поступак може да се понови ако је окончан
одлуком суда и то одлуком која је подобна за материјалну правноснажност. У ове одлуке спадају
судске пресуде, решења којима се усваја предлог за издавање платног налога и правноснажна
решења којима се окончава поступак у парницама за сметање поседа.
Предлог за понављање поступка не може да се поднесе:
1. против судског поравнања, већ се ту подноси тужба за поништај
2. ако је поступак окончан правноснажном међупресудом којом се усваја тужбени захтев као
основан- јер ова пресуда није подобна за материјалну правноснажност
3. брачни спорови (развод или поништај брака)- јер нису допуштени ни ванредни правни лекови
4. решење којим је поступак обустављен због повлачења тужбе
Понављање поступка је допуштено и када је поступак правноснажно окончан решењем (нпр.
одбацивање тужбе као недопуштене)
Процесна легитимација- понављање поступка могу да траже странке и њихови универзални
сукцесори. Такође, процесну легитимацију имају и она лица на која се простиру субјективне
границе правноснажности пресуде. Закон изричито регулише да процесну легитимацију има
умешач јер он може да ступи у парницу током целог трајања поступка све до правноснажности
одлуке о тужбеном захтеву настављеног изјављивањем ванредног правног лека. Ако је умешач
ступио у парницу до правноснажности одлуке, он је овлашћен и да изјави ванредни правни лек.

207
Разлози
Разлоге за понављање поступка можемо да поделимо у 4 групе:
1. Битне повреде одредаба парничног поступка- Прва група разлога штити основне принципе
парничног поступка, пре свега начело обостраног саслушања странака, начело непосредности и
непристрасности у одлучивању. Друга група разлога се односи на страначку и парничну
способност, односно на уредно заступање и право на вођење парнице.
а) ако је суд био непрописно састављен или ако је судио судија који је морао да буде искључен/
изузет
б) ако је у доношењу пресуде учествовао судија који није учествовао на главној расправи
в) ако странци незаконитим поступањем или пропуштањем достављања није дата могућност да
расправља пред судом
г) ако је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може да буде странка/ ако
странку која је правно лице није заступало овлашћено лице/ ако парнично неспособну странку
није заступао пуномоћник/ ако пуномоћник није имао овлашћење

2. Постојање кривичних дела- Да би се допустило понављање поступка, постојање кривичног

дела мора да буде утврђено правноснажном судском пресудом. Не мора да се установи каузална
веза између почињених кривичних дела и садржаја побијане пресуде јер се ради о очивању
непристрасности у суђењу. Неће се допустити понављање поступка ако се подносилац захтева већ
позивао на лажан исказ сведока и вештака у ранијем поступку и то без успеха.
а) ако се одлука суда заснива на лажном исказу сведока или вештака;
б) ако се одлука суда заснива на исправи која је фалсификована или у којој је оверен неистинит
садржај;
в) ако је до одлуке суда дошло услед кривичног дела судије односно судије поротника/ законског
заступника/ пуномоћника/ противне стране/ трећег лица.
3. Стављање ван снаге судских одлука
а) ако странка стекне могућност да употреби правноснажну одлуку суда која је раније међу истим
странкама донета о истом захтеву
б) ако се одлука суда заснива на другој одлуци суда или на одлици неког другог органа,а та одлука
буде правноснажно преиначена, укинута односно поништена
в) ако је накнадно пред надлежним органом правноснажно решено претходно питање на коме је
одлука заснована
4. Нове чињенице или нови докази- Нове чињенице су само нова реперта односно субјективно
нове чињенице које су постојале до момента закључења главне расправе, али се странка на њих
није позивала јер није знала за њихово постојање. Исто важи и за нове доказе, битно је да су
постојали у моменту када је судска одлука постала правноснажна.

208
а)ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на
основу којих је за странку могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били
употребљени у ранијем поступку
**измењен став Врховног суда Србије не представља нови доказ на основу ког може да се тражи
понављање поступка!!

Поред ове четири групе, пошто пресуда ЕСЉП има обавезујуће дејство, поступак се може
поновити и ако странка стекне могућност да употреби одлуку ЕСЉП којом је утврђена повреда
људског права а та повреда је могла да буде од утицаја за доношење повољније одлуке. Такође,
понављање поступка је могуће и ако је Уставни суд у поступку по уставној жалби утврдио
повреду или ускраћивање људског права зајемченог Уставом.
До понављања поступка неће доћи ако је било који од ових разлога већ безуспешно био истицан у
претходном поступку. Може се дозволити само ако странка, без своје кривице, није могла раније
да изнесе те околности. Субјективни рок за подношење захтева је 60 дана од дана када је странка
сазнала за постојање разлога за понављање поступка, односно када је стекла могућност да тај
разлог употреби. Објективни рок је 5 година од правноснажности одлуке.

Поступак
Поступак се одвија у три фазе.
Предлог за понављање поступка се подноси суду који је одлучивао у првом степену и мора да
садржи законски основ по ком се тражи понављање, околности из којих произилази да је предлог
поднет у законском року као и доказе који поткрепљују наводе предлагача. Странку у предлогу за
понављање поступка може да заступа само адвокат.
У првој фази суд испитује допуштеност захтева. Неблаговремене, непотпуне или недозвољене
предлоге председник већа одбацује решењем без одржавања рочишта. Ако га није поднео адвокат,
предлог ће се одбацити као недопуштен. Ако је предлог допуштен, суд га доставља другој страни
да се изјасни у року од 30 дана (друга страна нема обавезу да се изјасни). Предлог се доставља по
правилима о личном достављању. Након што је одговор на предлог стигао у суд односно протекао
рок од 30 дана уколико друга страна није одговорила, суд одређује рочиште на ком ће се
расправљати о основаности предлога.
У другој фази се расправља о основаности предлога за понављање поступка. О њему одлучује
првостепени или другостепени суд, у зависности од тога да ли се предлагач позива на то да су
повреде учињене у првом или другом степену. Када утврђује основаност предлога, суд је везан
разлозима за понављање поступка које је навео предлагач. Разлози морају бити поткрепљени
доказима и терет доказивања је на предлагачу. Након рочишта председник већа одлучује решењем
о основаности предлога за понављање поступка. У решењу којим дозвољава понављање поступка,
председник већа ће истовремено изрећи да се укида одлука донета у ранијем поступку.
Првостепени суд ће да закаже рочиште за главну расправу тек након што његово решење којим је
дозволио понављање поступка постане правноснажно. Ако се разлог за понављање поступка
односи на поступак пред вишим судом, председник већа првостепеног суда ће да достави предмет
суду вишег степена да он одлучи о предлогу. За разлику од првостепеног, другостепени суд
одлучује о предлогу без расправе. Ако виши суд утврди да постоји основ за понављање поступка

209
и да нема потребе за одржавањем расправе, укинуће одлуку захваћену разлогом за понављање и
донеће нову одлуку о главној ствари
До треће фазе долази само ако је надлежни суд нашао да је предлог за понављање поступка
основан и решењем укинуо ранију правноснажну одлуку. Нова главна расправа ће почети након
што решење о укидању раније правноснажне одлуке постане правноснажно. Нова главна расправа
се не одржава ако се понављање тражи због повреде принципа рес иудицата (ако странка стекне
могућност да употреби правноснажну одлуку суда која је раније међу истим странкама донета о
истом захтеву) јер се у том случају тужба одбацује. Уколико у поновљеном поступку суд дође до
истог мериторног резултата као што је била и изрека укинуте одлуке, он не може да потврди
укинуту одлуку, већ мора да донесе нову истог садржаја.Доношење одлуке о укидањеу раније
пресуде има преображајно дејство и укида ранију пресуду ex tunc.
Понављање поступка поред ВКС- Понављање поступка који је правноснажно окончан пресудом
или решењем ВКС може да се захтева из следећих разлога:
1. ако је суд био непрописно састављен или ако је судио судија који је по закону морао да буде
искључен или је решењем суда био изузет или када је у доношењу одлуке суда учествовао судија
који није учествовао на главној расправи;
2. ако је до одлуке суда дошло услед кривичног дела судије/ законског заступника/ пуномоћника/
противне странке / трећег лица;
3. када је ЕСЉП или Уставни суд донео одлуку којом је утврђена повреда људског или мањинског
права.
Предлог се подноси преко суда који је одлучивао у првом степену. Ако прелог не буде одбачен
(неблаговремен, недозвољен или непотпун) он се доставља противној странци на одговор. Након
тога се доставља ВКС на одлучивање. ВКС одлучује без расправе. Ако нађе да је предлог основан,
укида своју ранију одлуку и наново мериторно одлучује. Требало би да о основаности одлучује у
већу од 5 судија.

144. Ревизија против пресуде

Ревизија је ванредан, деволутиван, несуспензиван, ограничен и двостран правни лек против

правноснажне пресуде донете у другом степену. Ревизија може да се изјави само против
(правноснажне) другостепене пресуде и ако је пресуда која је донета у првом степену постала
правноснажна из неког разлога (нпр. протек рока за жалбу), против ње не може да се изјави
ревизија. Рок за изјављивање ревизије је 30 дана од достављања правноснажне пресуде
другостепеног суда.
Услови за допуштеност опште ревизије- Општа ревизија има за циљ остварење материјалноправне
правичности. Она је допуштена у имовинскоправним споровима ако вредност побијаног дела
правноснажне пресуде прелази износ од 40 000 еура у динарској противвредности на дан
подношења тужбе. Ревизија није допуштена ако тужилац није одредио вредност предмета
спора,нити је то накнадно учинио суд током трајања првостепеног поступка. Такође није
допуштена против одлуке о трошковима поступка јер су то споредна тражења. За одређење

210
вредности предмета спора се узима износ који је назначен у тужби. Гранични износ за привредне
спорове је 100 000е.
Ревизија је увек допуштена ако је :
1. то предвиђено законом;
2. другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака;
3. другостепени суд усвојио жалбу, укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака.
Ревизија је увек допуштена и у споровима о заснивању,престанку и постојању радног односа.
Услови за посебну ревизију- Посебна ревизија је допуштена без обзира на вредност предмета
спора. Она има за циљ хармонизацију судске праксе и овде је реч о ревизији која се изјављује
против другостепене пресуде која иначе не би могла да се побија општом ревизијом. О
допуштености овакве ревизије одлучује ВКС и овде је реч о ситуацијама у којима је неопходно да
се:
1. Размотре правна питања од општег интереса- под правним питањима од општег интереса се
подразумевају питања која су од значаја за одлучивање у већем неодређеном броју случајева.
Нужно је да о том питању судска пракса још није заузела коначан став и да то питање имазначај за
одлучивање у будућим парницама.
2. Размотре правна питања која су у општем интересу равноправности грађана- пошто судови још
увек ретко директно примењују норме које су садржане у међународним инструментима за
заштиту људских права, праксом ВКС се јасно дефинишу правни стандарди којима се обезбеђује
равноправност грађана.
3. Уједначи судска пракса- ово је нужно за поштовање права на правично суђење. Посебна
ревизија је нарочито дозвољена када се јавља опасност да се погрешно тумачење процесних норми
понови убудуће и у неограниченом броју случајева..
4. Да ново тумачење права- неопходно у ситуацијама у којима се јављају правне празнине.
ВКС одлучује у већу састављеном од петоро судија. Посебна ревизија може да се изјави само због
погрешне примене материјалног права.
Ревизија против пресуде није допуштена у неким породичноправним споровима (развод,
утврђивање очинства и материнства) као и у споровима мале вредности и парницама због сметања
државине. Ревизија против пресуде не може ни да се изјави због непотпуног или погрешно
утврђеног чињеничног стања, осим ако могућност улагања ревизије није предвиђена посебним
законом.
Ревизијски разлози су ограничени на апсолутно и релативно битне повреде парничног поступка и
погрешну примену материјалног права.
Битне повреде одредаба парничног поступка: Разлози за ревизију који се односе на апсолутно
битне повреде одредаба парничног поступка су битно сужени.
Битне повреде одредаба парничног поступка пред ПРВОСТЕПЕНИМ судом
Ревизија може да се у овом случају изјави само из једног разлога- да је суд одлучио у правној
ствари за коју је апсолутно ненадлежан односно да је одбио да донесе пресуду у правној ствари за

211
чије решавање је надлежан.За остале разлоге се захтева додатни услов, да се подносилац ревизије
позивао на те разлоге и у жалби против првостепене пресуде. Ти разлози су:
1. Ако је суд, противно одредбама ЗПП-а, донео пресуду на основу признања или на основу
одрицања, пресуду због пропуштања или пресуду због изостанка.
2. Ако је суд, противно одредбама ЗПП-а, ускратио странци да у поступку користи свој језик или
ако поступак није вођен на језику националне мањине, а за то су постојали законом предвиђени
услови.
3. Ако је повређен принцип res iudicata.
4. Ако је суд, противно одредбама ЗПП-а, искључио јавност на јавној расправи.
Битне повреде одредаба парничног поступка пред ДРУГОСТЕПЕНИМ судом- на горе
наведена четири разлога подносилац ревизије може да се позива и када су они учињени у поступку
пред другостепеним судом. Позивање на релативно битне повреде одредаба парничног поступка
закон дозвољава само ако су почињене у поступку пред другостепеним судом. Такође, ревизија
због прекорачења тужбеног захтева може да се захтева само ако је учињена у поступку пред
другостепеним судом.
Погрешна примена материјалног права- кључан ревизијски разлог јер се исправљањем грешака
нижих судова у примени права остварује сврха ревизије као правног лека. Другостепена пресуда
којом се потврђује пресуда на основу признања и пресуда на основу одрицања може да се побија
само због погрешне примене материјалног права. Погрешна примена материјалног права може да
се истакне у ревизији без ограничења и то без обзира на то да ли је грешка настала у првостепеном
или другостепеном поступку.

Поступак по ревизији
Поступак по ревизији се дели на две фазе- поступак контроле допуштености и поступак
одлучивања о основаности ревизије.
Одлучивање о допуштености- Ревизија се подноси увек првостепеном суду који је изрекао
првостепену пресуду. Он је дужан да примерак ревизије достави противној страни у року од 8
дана, осим ако је ревизија неблаговремена, недопуштена или непотпуна. Противна страна у року
од 30 дана може да достави одговор на ревизију,а онда ће првостепени суд читав спис предмета
заједно са ревизијом и одговором на ревизију доставити ВКС преко другостепеног суда у року од
15 дана. Примарно о допуштености ревизије одлучује првостепени суд. Он одбацује ревизију
решењем ако је неблаговремена, непотпуна или недопуштена.
Ревизија је недопуштена ако је:
1. ревизију изјавило лице које није овлашћено за подношење ревизије;
2. ревизију изјавило лиц е које није адвокат (осим ако странка није сама адвокат);
3. ревизију изјавило лице које је повукло ревизију;
4. лице које је изјавило ревизију нема правни интерес;
5. законом није допуштена ревизија против пресуде.

212
Ревизија је непотпуна ако не садржи исте оне састојке које мора да садржи и жалба против
првостепене пресуде (означење пресуде против које се изјављује ревизија, изјаву да се пресуда
побија у целини или у одређеном делу, разлог ревизије и потпис подносиоца ревизије). Међутим,
као што је то случај са жалбом, ревизија се одбацује као непотпуна када не садржи потпис
подносиоца ревизије и ако не може да се утврди која се пресуда побија ревизијом.
Одлучивање о основаности ревизије- О ревизији одлучује ВКС на нејавној седници, без
одржавања расправе. Веће које одлучује о основаности ревизије може решењем да је одбаци као
недопуштену уколико то није учинило веће које одлучује о њеној допуштености. Ревизијски суд
испитује побијану пресуду само у границама разлога који се наводе у ревизији и само у оном делу
у коме се побија ревизијом, а по службеној дужности ВКС пази само на постојање апсолутне
ненадлежности и на правилну примену материјалног права. Изношење нових чињеница у овом
поступку је дозвољено само у делу који се односи на постојање битних повреда одредаба
парничног поступка. У ревизији могу да се истичу сви материјалноправни приговори, а ако је
ревизија поднета по одредбама посебних закона из разлога који се тичу погрешно или непотпуно
утврђених чињеница, у ревизији могу да се истичу и нове чињенице и предлажу нови докази.
ВКС може да:
1. Одбије ревизију као неосновану- ако утврди да не постоје разлози због којих је ревизија
изјављена као ни разлози на које пази по службеној дужности
2. Усвоји ревизију и укине у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног
суда- До укидања долази када су почињене битне повреде одредаба парничног поступка (и
апсолутне и релативне).
ВКС укида пресуду и враћа је на поновно одлучивање:
1. Уколико је природа повреде таква да њено санирање може да се обави накнадним поступањем
нижих судова (нпр. изузеће судије);
2. У случају када нађе да је чињенично стање непотпуно утврђено због погрешне примене
материјалног права због чега не може да се преиначи пресуда;
3. У случају постојања повреда битних одредаба парничног поступка.
ВКС ће укинути пресуду и одбацити тужбу у два случаја, када нађе да:
1. Постоји апсолутна ненадлежност парничног суда;
2. Је ствар већ правноснажно пресуђена или да је закључено судско поравнање.
Усвоји ревизију и укине у целини или делимично пресуду другостепеног суда- Да ли ће да
укине и првостепену или само другостепену пресуду зависи од тога да ли је битна повреда
учињена само у другом степену или и у првом и у другом.
До укидања побијане одлуке и враћања предмета другостепеном суду долази због погрешно
утврђеног чињеничног стања и то само када је:
1. Ревизија изјављена по посебним законима;
2. Другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака;
3. Другостепени суд усвојио жалбу, укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака;

213
4. Усвоји ревизију и преиначи побијану пресуду- ако утврди да је материјално право погрешно
примењено.

145. Ревизија против решења

Ревизија против решења је правни лек против решења другостепеног суда којим је поступак
правноснажно завршен (нпр. решење којим се потврђује решење првостепеног суда да је тужба
повучена/ којим се тужба или жалба одбацују као недопуштене и сл).
Ограничења: Ревизија против решења није допуштена у споровима у којима не би била
допуштена ни ревизија против пресуде (ако вредност предмета спора не премашује ревизијски
цензус) као ни у парницама због сметања државине у којима се мериторно одлучује решењем,
осим када се ради о процесним решењима којима се поступак окончава (одбацивање тужбе или
жалбе).
Ревизија против решења је допуштена у свим споровима без обзира на горе наведена ограничења
када се ради о решењу другостепеног суда којим се:
1. изјављена жалба одбацује;
2. потврђује решење првостепеног суда о одбацивању жалбе;
3. потврђује решење првостепеног о фикцији повлачења тужбе;
4. одбацује предлог за понављање поступка или се потврђује решење првостепеног суда о
одбацивању предлога за понављање поступка;
5. потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије као недозвољене.
Ревизија против решења којим се одлучује о трошковима поступка је дозвољена ако је допуштена
ревизија против пресуде у склопу које је решење о трошковима донето. Самостална ревизија о
трошковима поступка није дозвољена јер се не ради о решењу којим се поступак окончава.
Другачије је када су трошкови поступка самостални предмет спора, тада је ревизија допуштена
под општим условима за њено улагање.

146. Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде

Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде донете у другом степену је ванредни правни лек
који подноси јавни тужилац ВКС. Ради се о несуспензивном, двостраном и деволутивном правном
леку.
Овај правни лек може да се поднесе против сваке судске пресуде донете у другом степену. Закон
предвиђа само један разлог и то је да јавни тужилац може да поднесе предлог за преиспитивање
пресуде ако сматра да је повређен закон на штету јавног интереса.
Поступак:Јавни тужилац подноси предлог ВКС у року од 3 месеца од дана када је наступила
формална правноснажност пресуде. Предлог мора да садржи одређење пресуде која се побија као
и разлоге и обим у коме јавни тужилац предлаже преиспитивање пресуде. Дакле, предлог мора да
буде образложен и то нарочито у делу који се односи на повреду закона и у делу који се тиче

214
дејства повреде закона на јавни интерес (односно да се наведе у чему је јавни интерес да се та
одлука стави ван снаге).
Овај предлог ВКС доставља странкама из парничног поступка на изјашњење и оставља им рок да
одговоре на предлог јавног тужиоца. Предлог се не доставља странкама на одговор ако ВКС
сматра да предлог треба одбацити. Предлог се одбацује када је неблаговремен, непотпун,
неразумљив, недозвољен или ако га није поднео јавни тужилац.
Већ у моменту пријема ВКС ће да затражи од другостепеног суда да му у року од 30 дана достави
списе предмета тако да може да упореди списе и предлог и утврди да ли је предлог неразумљив .
Ако ВКС није одбацио предлог јавног тужиоца он о њему одлучује (без расправе) мериторно у
границама предлога јавног тужиоца. ВКС може само да усвоји или да одбије предлог јавног
тужиоца. Ако усвоји предлог, доноси исте оне одлуке које доноси и када нађе да је ревизија
основана (укидање другостепене или другостепене и првостепене пресуде и преиначење
другостепене пресуде).
Ако је против другостепене пресуде истовремено изјављена и ревизија,ВКС о оба правна лека
одлучује једном одлуком.

147. Поступак у споровима због сметања државине

Покреће се када дође до неовлашћеног сметања (узнемиравања или одузимања) поседа.

Сметање- када се самовласно, физички, телесним радњама захвата у државину.
Узнемиравање – на ствар се врши.
недопуштен утицај, при чему она не мења држаоца. Одузимање – престаје фактичка власт тужиоца
на ствари и њу успоставља тужени. Сврха ове парнице је ефикасно и брзо успостављање последње
фактичке власти на ствари (чл.450 ст.1 ЗПП).
Право на државинску заштиту припада сваком држаоцу, али не и детентору. За покретање
поступка је ирелевантно какво он има својство и како је стекао државину. Право на ову заштиту
једино нема држалац који је државину стекао вис, цлам и прецарио и то само према лицу које је
одмах повратило државину у року за самопомоћ.
И посредни и непосредни држалац могу истаћи државинску тужбу против трећег лица, међутим
није могуће да посредни држалац подигне тужбу за сметање државине против непосредног
држаоца. Правно на државинску заштиту имају и судржаоци, како према трећим лицима тако и
међусобно.
Пасивну легитимацију у парници има лице које је преузело радњу сметања државине, међутим ако
је то урадило по налогу или у интересу другог лица, тужбом би оба лица требало да буду
обухваћена.
Предмет ове парнице је увек управљен да се успостави реституција, тј. раније фактичко стање
државине на ствари. Тужбени захтев зависи од начина на који је дошло до сметања. Расправљање
у државинској парници је ограничено, тј. суд ће претресати и расправљати само оне чињенице које
се односе на последње стање државине и на настало сметање. Искључена је могућност

215
расправљања о: накнади штете, правном основу за државину, савесности или не савесности
држаоца (чл.450 ст.2).

216
Да би се подигла посесорна тужба треба да буду кумулативно испуњени услови:
1) Тужени мора да буде држалац ствари, чак и до момента закључења главне расправе;
2) Тужилац је морао да буде држалац ствари у моменту када му је државина самовласно одузета;
3) Сметање државине мора да буде противправно;
4) Државинска тужба се мора подићи у субјективном року од 30 дана од сазнања тужиоца за
повреду и учиниоца (материјалноправни рок који је и преклузиван). Објективан рок је годину дана
од настанка повреде.
Суд пази о истеку рока еx оффицио, а на рок се не примењују правила о прекиду и застоју, као ни
о повраћају у пређашње стање.
Спорно је питање рачунања субјективног рока у случају поновљених радњи. Преовладава
схватање да се за свако ново сметање рачуна нови рок од 30 дана. Да би се остварила правна
сигурност, међутим, правилно је да се рачуна од дана када је тужилац сазнао за прву учињену
радњу сметања.
За државинске парнице важи принцип хитности, који се остварује на следећи начин:
1) Позив за главну расправу не мора бити достављен најмање 8 дана пре рочишта (може и касније)
2) Законски рокови за вршење појединих парничних радњи су краћи (пр. рок за жалбу је 8 дана)
3) Не доставља се тужба туженом на одговор и нема припремног рочишта
4) Ако је тужени уредно позван, а не дође на главну расправу, доноси се решење на основу
изостанка
Суд може изрећи привремене мере по службеној дужности или по предлогу странке (у року од 8
дана) и то:
1) Ради спречавања наступања ненадокнадиве или тешко надокнадиве штете
2) Ради отклањања хитне опасности од противправног оштећења ставри
3) Ради спречавања насиља
Кад доноси привремену меру суд не мора да саслуша противну страну. Против решења којим се
успоставља није дозвољена жалба.
О тужбеном захтеву се мериторно одлучује решењем и оно је само провизорног карактера
(странке могу после да поведу и петиторни спор). Ако се усваја њиме тужбени захтев, оно има
кондемнаторни карактер, и подобно је за формалну и материјалну правоснажност и представља
извршну исправу.
Парациони рок одређује суд према околностима случаја.
Парница се може окончати и доношењем решења на основу пропуштања и решења без одржавања
расправе, такође тужилац може повући тужбу и одрећи се захтева, а тужени може признати захтев.
Спор се може завршити и поравнањем.

217
Може се изјавити жалба против решења:
1) Рок је 8 дана
2) Жалба не мора увек имати суспензивно дејство
3) Другостепени суд увек одлучује на основу расправе
Ревизија није могућа, а понављање поступка је могуће (рок за предлог 30 дана од правоснажности)
-повреда начела контрадикторности, повреда правила о саставу суда/искључењу и изузећу судије,
непостојања странке, страначке и парничне способности и неуредног заступања странке.
У року од 30 дана од истека париционог рока, тужилац је дужан да поднесе предлог за извршење
(након истека рока губи право на тражење извршења). Извршна исправа важи и у случају да
дужник након што је поступио по решењу суда, понови сметње (није неопходно да тужилац води
нови државински спор).

148. Поступак у споровима мале вредности

СПОРОВИ МАЛЕ ВРЕДНОСТИ - тужбени захтев се односи на новчано потраживање или предају
покретне ствари, при чему вредност њиховог предмета не прелази износ који предвиђа закон
(чл.468 и чл.487 ст.1 ЗПП), тј. То су само они спорови код којих:
1) Се потраживање односи на новац у висини до 3 000е
2) Предмет спора одређен у тужби не прелази 3 000е, односно 30 000е у поступку пред
привредним судовима на дан подношења тужбе.
Ако услед преиначења тужбе вредност предмета спора пређе законом прописану границу, спор ће
се довршити по правилима општег парничног поступка. Могућа је и обрнута ситуација. (чл.476)
Спорови о непокретностима, као и државински спорови никад нису спорови мале вредности.
Ови спорови се покрећу кондемнаторним тужбама, а никада декларативним и преображајним.
У овом поступку суд не налаже туженом да поднесе одговор на тужбу и не заказује се припремно
рочиште (чл.472). Након претходног испитивања тужбе, суд заказује рочиште за главну расправу.
Туженом се доставља позив за главну расправу уз тужбу (чл.472 ст.2).
Садржина записника је ограничена на најнужније податке о предузетим парничним радњама:
1) Изјаве странака од битног значаја (нарочито признање, одрицање од захтева, повлачење и
преиначење тубе, одрицање од жалбе)
2) Битну садржину изведених доказа
3) Одлуке против којих је дозвољена жалба и које су објављене на главној расправи
4) Да ли су странке присуствовале објављивању пресуде и да ли су поучене о праву на жалбу

218
Изостанак тужиоца са било ког рочишта за главну расправу повлачи са собом фикцију о
повлачењу тужбе (чл.475 ст.1 ЗПП). Изостанак туженог са главног рочишта (чл.475 ст.2) повлачи
доношење пресуде због изостанка (неопходно је да је тужба конклудентна и да је захтев усмерен
на изрицање допуштене правне последице). Ако се тражи наступање последице која је у
супротности са принудним прописима, јавним поретком и моралном, суд ће одбити захтев.
У позиву за главну расправу суд је дужан да поучи странке о специфичностима багателног спора и
то:
1) Да ће се сматрати да је тужилац повукао тужбу ако не дође на прво рочиште за главну расправу
2) Све чињенице и докази морају да буду изнети до закључења првог рочишта за главну расправу
3) Одлука се може побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка и због
погрешне примене материјалног права
4) Изостанак туженог са рочишта повлачи доношење пресуде на основу изостанака
5) У жалби се не могу износити нове чињенице и докази
Пресуда се доноси и објављује одмах по закључењу главне расправе (не постоји могућност
одлагања за 8 дана). Само се укратко образлаже пресуда (утврђено чињенично стање, доказе на
којима је утврђено и материјалноправна норма на којој је заснована)(чл.477 ст.3) Парициони рок и
рок за подношење предлога за допуну пресуде је 8 дана(чл.479 ст.3).
Систем правних лекова за спорове мале вредности је знатно редукован у односу на редован
парнични поступак:
1) Жалба против решења - само против решења којим се окончава поступак, остала решења се
могу
побијати жалбом против одлуке којом се окончава поступак
2) Жалба против пресуде - важи следеће:
а) Не може се изјавити због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због релативно
битних повреда правила поступка (само 2 могућа разлога за жалбу – апсолутно битне повреде и
погрешна примена материјалног права)
б) Другостепени суд не може укинути пресуду и вратити предмет првостепеном суду на поновно
суђење, ако сматра да због нових чињеница и доказа треба одржати нову главну расправу пред
првостепеним судом
ц) Рок за жалбу је 8 дана од објављивања/достављања пресуде
3) Ванредни правни лекови – није дозвољена ревизија и понављање поступка због нових чињеница
и доказа.

219
149. Поступак за заштиту од насиља у породици

За примену овог института појам породице треба тумачити изузетно екстензивно (у њу се чак
убрајају и лица која су била у емотивној или сексуалној вези). ПЗ даје еxемпли цауса шта се све
има сматрати насилничким понашањем (од дрског понашања и ограничења комуникације до
наношења телесних повреда).
Последице насилничког понашања у породици јесу изрицање једне или више мера према
насилнику, са циљем да му се привремено забрани или ограничи одржавање личних контаката са
жртвом насиља (чл.198 ст.1 ПЗ).
Мере које се могу изрећи су:
1) Издавање налога за исељење насилника из породичног стана (независно ко је власник/закупац)
2) Усељење жртве у породични стан , независно што није власник/закупац
3) Забрана прилажења жртви на одређеној удаљености
4) Забрана приступа на простор око места где жртва насиља станује или ради
5) Забрана даљег узнемиравања жртве
Све мере су привременог карактера и могу трајати најдуже 1 годину (у рок се урачунава време
лишења слободе насилника). Оне се могу продужити уколико нису престали разлози за њих, али
се може и скратити време њиховог трајања услед престанка разлога.
Поступак се покреће кондемнаторном тужбом, у којој се захтева од суда изрицање или продужетак
одређене мере. ПЗ предвиђа елективну надлежност, тј. тужилац може да бира да ли ће покренути
парницу пред судом опште месне надлежности или пред судом на чијем се подручју налази
пребивалиште жртве.
Право на покретање овог поступка имају:
1) Члан породице према коме је извршено насиље или његов законски заступник
2) Јавни тужилац
3) Орган старатељства
Тужбу за престанак мера заштите може подићи само насилник.
Поступак у овим парницама је нарочито хитан (прво рочиште се одржава у року од 8 дана од
пријема тужбе у суду; другостепени орган одлучује у року од 15 дана од достављања жалбе).
Долази до одступања од начела диспозиције:
1) Суд није везан захтевима странака који су стављени у поступку
2) Суд је дужан да одреди меру којом се најадекватније остварује циљ, иако ниједна странка није
захтевала њено изрицање
Жалба нема суспензивно дејство.

220
Орган старатељства, ако није странка у поступку, је помоћни орган суда, па је дужан да му пружи
помоћ на захтев, као и да да своје мишљење о сврсисходности мере. Он води евиденцију и
документацију о жртвама и насилницима, на основу достављених преписа пресуде од стране суда.
Достављање се врши органима на чијој територији имају насилник и жртва пребивалиште.

221
Ванпарнични
поступак

222
 Ванпарнични поступак
1. Предмет ванпарничног поступка

Ванпарнични поступак је скуп процесних норми које уређују поступање грађанског суда и
учесника приликом решавања тзв. ванпарничних ствари. У ванпарничном поступку се не решавају
спорови у материјалноправном смислу, већ спорове решава суд у парничном поступку.
Општи ванпарнични поступак не постоји. Закон регулише посебне поступке у различитим
ванпарничним стварима. Основни извори који регулишу ванпарнични поступак су Закон о
ванпарничном поступку (ЗВП) и Закон о јавном бележништву (ЗЈБ) са пратећим прописима.
Ванпарнични поступак је судски поступак и основни субјект јесте суд. Изузетно то може бити и
јавни бележник када му закон то наложи или му суд делегира да врши одређене ванпарничне
радње или да спроведе читав ванпарнични поступак. Када суд одлучује о ванпарничним стварима,
он мора да пружи учесницима све оне гаранције које се тичу његове непристрасности и
независности. Исти принцип важи и за поступање јавног бележника.
Што се тиче ванпарничног поступка, он је по предметима о којима се у њему одлучује, логици на
основу које се одлучује, дејствима одлука који се у овом поступку доносе много ближи управном
него парничном поступку.
Предмет- Ванпарнични поступак је део грађанског судског поступка у коме се одлучује о
ванпарничним стварима. То је судски поступак и поступак у коме се решавају грађанске, не и
управне, неоспорне ствари.
Ванпарнична ствар је лична, породична, имовинска или друга правна ствар која се решава у
ванпарничном поступку. То може бити свака правна ствар која се не темељи на спору, чак и када
законом није изричито предвиђено да се решава у ванпарничном поступку. Да би се оваква правна
ствар решавала у ванпарничном поступку неопходно је:
1. да је за њено решавање надлежан суд, а не орган управе
2. да се у поступку не истиче да постоји повреда или угрожавање субјективног права
3. да о овој ствари не може да се води парница због немогућности да се успостави двостраначки
однос у поступку
Не постоји јединствени појам ванпарничне ствари. ЗВП је ванпарничне ствари поделио на:
1. Уређење личних стања
2. Уређење породичних односа
3. Уређење имовинских односа

223
Праве ванпарничне ствари- су оне ствари у којима не постоји супротстављен интерес учесника у
поступку. У праве ванпарничне ствари спадају све оне у којима суд одлучује о статусу физичких
лица.
Ту спадају:
1. Поступак за лишење пословне способности
2. Поступак за задржавање лица у неуропсихијатријској установи
3. Проглашење несталог лица за умрло и доказивање смрти
4. Утврђивање места и времена рођења
5. Продужење родитељског права
6. Давање дозволе за ступање у брак
7. Поступак за утврђење радне способности
У правим ванпарничним стварима суд одлучује тако што сумпсумира чињенично стање под
одговарајућу норму закона. На пример, одлучује да ли конкретне чињенице омогућавају закључак
да је лице неспособно да за расуђивање и ако нађе да је тако доноси решење о делимичном или
потпуном лишењу пословне способности.
Поред овога у праве ванпарничне ствари спадају и правне ствари које су имовинскоправног
карактера и чије решавање непосредно одређује имовинску позицију учесника у ванпарничном
поступку. То су:
1. Расправљање заоставштине
2. Земљишно-књижне ствари
3. Протест менице и чека
4. Састављање, потврђивање, чување и поништај исправа (тзв. јавнобележничке ствари)
Неправе ванпарничне ствари- су имовинскоправне ствари у којима постоји супротстављен интерес
учесника у поступку. Оне су по својој природи разноврсне, тако да би могле да се решавају и у
парничном и у управном поступку.

2. Начела ванпарничног поступка

Ванпарнични поступак је хетероген и не постоје начела која би без изузетака важила за све врсте
ванпарничних ствари. У статусним стварима сврха и циљ правих ванпарничних поступака је
заштита права личности и заштита општег интереса тако да у овим ванпарничним поступцима
важи начело официозности. С друге стране у имовинскоправним поступцима примарни су
интереси странака, али и јавног интереса, зато овде није акценат на начелу официозности. Постоје
и једностраначки ванпарнични поступци где влада потпуна могућност странке да диспонира
својим процесним радњама.

224
Начело официозности- Важи у правим статусним ванпарничним стварима и у правим
имовинским ванпарничним стварима. Ванпарнични поступак по правилу покреће суд по
службеној дужности, а то може да учини и надлежни државни орган. Покретање ванпарничног
поступка могу да предложе и овлашћени предлагачи (сродници учесника у ванпарничном
поступку или лица која за то имају непосредни правни интерес) али подношење предлога суду не
значи и покретање ванпарничног поступка. Суд је дужан да овај предлог размотри у погледну
његове допуштености и основаности, а сам одлучује да ли ће покренути ванпарнични поступак.
Садржина предлога такође не обавезује суд- ако нпр овлашћени предлагач предложи да суд треба
физичко лице да потпуно лиши пословне способности, суд тиме није везан и може да изрекне
одлуку о делимичном лишењу пословне способности.
Сама садржина предлога је уређена законом за сваки ванпарнични поступак посебно. Најчешће је
то изношење чињеница на којима се предлог заснива и доказа који поткрепљују те чињенице.
Непотпуност предлога не повлачи и његово одбацивање јер влада истражно начело, тако да суд
мора сам да спроведе пун доказни поступак и одлучи о предлогу.
Официозност значи да се поступак креће по одлукама суда о управљању поступком и учесници
немају никакав утицај (нпр. њихов изостанак са рочишта не повлачи никакву последицу). У
ванпарничном поступку се примењују правила ЗПП-а која се односе на прекид поступка и
поступак се прекида када суд упути странке на парницу. Нема мировања поступка, нити слободне
диспозиције процесним радњама (повлачење тужбе, одрицање од тужбеног захтева) већ суд
окончава поступак по службеној дужности.
Начело диспозиције-важи за неправе ванпарничне ствари,а и неке статусне ствари из домена
породичних односа (нпр. давање дозволе за ступање у брак) спадају под ово начело. Овакви
поступци се покрећу само на захтев одређеног физичког или правног лица. У оваквим
ванпарничним стварима предлагач је дужан да у предлогу за покретање поступка унесе све
законом предвиђене податке (ако не унесе суд одбацује такав предлог као неуредан).
У овим поступцима суд је везан предлогом странака и допуштене су диспозитивне парничне
радње (предлагач може да повуче предлог- ако је једностраначка може увек да повуче предлог, ако
је вишестраначка потребна је сагласност свих учесника). Повлачење је могуће до доношења
првостепене одлуке, а ако се повлачењем не тангирају права оних учесника на које се односи
одлука суда и ако се та лица сагласе са повлачењем, онда је оно могуће до правноснажности
првостепене одлуке. Када предлагач неоправдано не дође на заказано рочиште, постоји фикција
његовог повлачења предлога.
Могућност закључења поравнања постоји у свим неправим имовинскоправним стварима (нпр.
деоба имовине) али и у правим ванпарничним стварима (нпр. у оставинском поступку јер су
допуштене диспозитивне процесне радње странака и нема сметње да се наследници и легатари
споразумеју о врсти, величини или начину уживања права у односу на заоставштину)
Истражно начело- Суд је дужан да утврди и оне чињенице и изведе и оне доказе које учесници у
поступку ни не помињу. Овај принцип изричито важи за статусне ванпарничне стври и оне у
којима учесници не могу да располажу својим правима. Сам закон налаже да је суд дужан да у
поступцима који се тичу статуса физичког лица мора да изведе одређене доказе (нпр. код лишења
пословне способности и задржавање у здравственој установи неопходни су налази и мишљења
најмање два лекара).

225
Суд доноси одлуку на основу слободне оцене доказа. Инквизиторска максима и слободна оцена
доказа не значе и арбитрарност у одлучивању. Обим утврђења чињеница и извођења доказа
омеђени су у границама дриспозиције материјалноправне норме коју суд утврђује и чију правну
последицу примењује.
У ванпарничном поступку има мало места за примену расправног начела јер у ванпарничном
поступку суд не може да одлучује на основу правила о расподели терета доказивања. И у
контенциозним ванпарничним стварима када постоји спор о чињеницама чије утврђење је нужно
ради решавања претходног питања, учесници се упућују на парницу.
Једини поступак који почива на начелима диспозиције и делимично на расправном начелу је
поступак за признање и извршење судских и арбитражних одлука. Покретање овог поступка
зависи искључиво од лица које га покреће, то лице сноси процсне терете у погледу доказивања
чињеница (постојање одлуке, њена правноснажност) а на противнику је доказивање сметњи за
признање судске одлуке. Ово се не односи на егзекватуру на чије постојање суд пази еx оффицио.
Начело заштите учесника у поступку- суд је дужан да се стара о заштити интереса и права лица
која из било ког разлога нису у стању да се сама о њима старају. Ова обавеза суда је највише
наглашена у поступку за лишење пословне способности, у поступку за задржавање лица у
неуропсихијатријској установи, продужење родитељског права, оставинском поступку... Суд је у
овим поступцима увек дужан да обавести орган старатељства о покретању поступка и да тај орган
позива на рочиште и доставља му поднеске учесника без обзира на то да ли орган старатељства
учествује у поступку. Поред овога, суд је дужан и да утврђује стање здравља ових лица и да еx
оффицио донесе одлуку о враћању пословне способности/пуштању лица из неуропсихијатријске
установе (за оставински одређује привремене мере за обезбеђење заоставштине, поставља
стараоца заоставштине и сл). Посебна пажња се посвећује заштити малолетних лица која су без
родитељског старања.

3. Суд у ванпарничном поступку

За спровођење ванпарничног поступка стварно је надлежан основни суд. У статусним

ванпарничним стварима месно је надлежан суд на чијој територији се налази пребивалиште
односно боравиште лица у чијем интересу се води поступак. У осталим ванпарничнимстварима
месна надлежност се одређје према пребивалишту или седишту предлагача.
Поступак води судија појединац, а поједине радње у поступку могу да предузимају и стручни
сарадници. У стамбеним стварима одлучује веће састављено од једног судије и двојице судија
поротника. У другом степену увек одлучује веће састављено од троје судија.
У ванпарничном поступку суд који је започео поступак може увек да уступи предмет суду чија
надлежност постоји према измењеним околностима ако то налажу разлози целисходности или
разлози заштите интереса учесника у поступку (не примењује се правило перпетуатио фори).

226
4. Јавни бележник у ванпарничном поступку

Овде се ради о улози и делатности нотара у судском ванпарничном поступку која се темељи на
његовој тзв. факултативној надлежности. Суд је дужан да повери нотару предузимање појединих
процесних радњи у оставинском поступку и то:
1. састављање смртовнице;
2. попис и процена заоставштине;
3. доношење привремених мера за обезбеђење заоставштине.
ЗВП енумерише поступке које суд не може да повери нотару:
1. спровођење поступка у статусним и породичним стварима;
2. спровођење поступка за одређење накнаде за експроприсану непокретност;
3. вођење јавних књига и регистара које води суд;
4. састављање исправа за које је искључиво надлежан суд;
5. спровођење оставинског поступка када је за расправљање заоставштине меродавно страно
право.
Суд може да повери нотару спровођење појединих поступака или предузимање појединих
парничних радњи из судске надлежности само ако оцени да је то целисходно и уколико то није
искључено било ЗВП или ЗЈБ. Суд поверава вршење појединих ванпарничних поступака или
вршење појединих ванпарничних радњи решењем које је конститутивног карактера. У решењу
мора да јасно и прецизно одреди поступак или коју процесну радњу поверава нотару као и да
наведе рок у коме је нотар дужан да спроведе поступак/процесну радњу. Решење доноси онај
судија коме је конкретан предмет додељен у рад и против решења није дозвољена жалба. Решење
мора бити образложено јер се једино из образложења може оценити законитост рада судије у
конкретном предмету.
Од решења поступајућег судије о делегацији извесних поступака или радњи из круга судске
надлежности нотара треба разликовати решење Председника поступајућег суда који одлучује о
томе ком нотару ће конкретно поверити вођење појединог ванпарничног поступка- вођење
појединих ванпарничних поступака се може поверити само оном нотару чије се седиште налази на
подручју тог суда.
Јавни бележник као повереник суда- Када јавни бележник поступа као повереник суда он не губи
својство носиоца јавне функције која је од јавног поверења, али стиче правни положај суи генерис
јер је лишен независности и самосталности у вршењу функције у односу на суд и то двоструко:
1. дужан је да прихвати делегацију надлежности
2. суд врши надзор над његовим радом
Дакле, нотар је дужан да прихвати посао који му је поверен осим уколико постоје разлози за
његово искључење/ изузеће (тада је дужан да одбије да спроведе поступак). Разлози за
искључење/изузеће се цене према нормама ЗВП, односно правилима ванпарничног поступка.

227
Поред овог разлога, нотар може да одбије да спроведе поступак када постоји нека објективна
околност која га спречава да прихвати посао. О томе да ли је разлог оправдан одлучује суд који је
донео решење о делегацији.
У односу на учеснике у поступку нотар задржава самосталност и независност јер је он орган који
води поступак, а не заступник учесника.
Јавни бележник је дужан да спроведе поступак у року који је одредио суд у решењу за делегацију.
Уколико то не може да учини у одређеном року, дужан је да о томе обавести суд и учеснике у
поступку и да у обавештењу наведе разлоге из којих није у могућности да спроведе поступак у
року. Суд може да одлучи да продужи рок, да посао повери другом нотару или да сам спроведе
поступак или процесну радњу коју је требало да спроведе нотар.
Надзор суда- Суд је дужан да врши надзор над радом нотара у стварима које му је поверио. Јавни
бележник је дужан да суду преда на увид све списе предмета и да му подноси извештај о раду. Суд
може да донесе решење коме јавном бележнику одузима предмет и то у било ком тренутку
уколико нађе да он ради на штету учесника у поступку, ствара им трошкове или неоправдано
одуговлачи поступак. Овим решењем суд налаже јавном бележнику да прекине рад на предмету и
достави све списе у суд и јавни бележник нема право жалбе против овог решења.

5. Формални и материјални учесници у ванпарничном поступку

ЗВП наводи да постоје три врсте учесника:

1. лице које је поступак покренуло;
2. лице о чијим се правима или правним интересима одлучује;
3. државни орган који покреће поступак или који је касније ступио у поступак.
У ванпарничном поступку не постоје странке, већ само учесници. Појам учесника у ванпарничном
поступку се стриктно везује за постојање стварне легитимације. У правим ванпарничним стварима
лице по чијем предлогу се покреће поступак се назива предлагач, а ако се поступак покреће по
службеној дужности лице о чијим правима или правним интересима се одлучује се назива
учесник. У контенциозним ванпарничним стварима учесници се називају предлагачем и
противником предлагача.
Разликујемо формални и материјалноправни појам учесника. Ови појмови су различити у
поступцима који се воде по службеној дужности и у поступцима који се воде по предлогу
странака.

Материјалноправни учесник
То је свако оно лице о чијим правима и обавезама се одлучује у поступку као и лица чији је статус
или имовинскоправни положај тангиран одлуком ванпарничног суда. Ова лица су
материјалноправни учесници без обзира на то да ли формално учествују у поступку или не. То су
лица која на основу овлашћења из материјалноправне норме претендују да остваре неко

228
субјективно право или правни интерес у ванпарничном поступку. У контенциозним ванпарничним
стварима појам материјалног учесника се поклапа са појмом формалног учесника.
Формални учесник
То је свако оно лице односно орган коме закон даје овлашћење да поднесе предлог за покретање
поступка или да предузима процеснее радње (најчешће да улаже правне лекове). АКо то лице
заиста и предузмме процесне радње које је овлашћен да преузме, онда је оно формални учесник у
поступку. То може бити и оно лице које је уједно и материјалноправни учесник.
Материјалноправни учесник постаје формални када:
1. се у поступку одлучује о његовим правима и интересима
2. предузима процесне радње у поступку
У поступцима који се воде по службеној дужности учествује и орган старатељства. Он има
овлашћење да предузима све процесне радње, а може и да буде привремени заступник лицу о
чијим правима и обавезама се одлучује у поступку. Када није привремени заступник, његов
положај се темељи на својству државног орграна који је по закону дужан да се стара о правима и
интересима малолетника и других лица којима је заштита неопходна.
Формални учесник у поступку који се води по предлогу странке- У контенциозним ванпарничним
поступцима формални учесник је свако оно лице коме закон даје право да покрене поступак. Овде
се својства формалног и материјалног учесника поклапају. Ако предлог поднесе лице које нема
овлашћење за покретање поступка по закону, предлог се одбацује као недопуштен.
Учесници могу у свако доба да узму учешће у поступку, све до његовог правноснажног окончања.
Значај разликовања формалног и материјалног учесника:
1. Суд је увек дужан да саслуша формалног учесника
2. разлози за искључење и изузеће судуије се одређују према кругу материјалних учесника
3.лица која имају својство формалног учесника се не могу саслушавати јер нико не може да
сведочи у својој правној ствари

6. Одлуке и правни лекови у ванпарничном поступку

Суд у ванпарничном поступку одлучује у форми решења. Оно мора да буде образложено када је
против решења допуштена посебна жалба и када је решење донео другостепени суд.
Ванпарнични суд самостално одлучује и о претходним питањима када о њима није већ
правноснажно одлучио други суд или државни орган. Ако постоји спор о чињеницама, суд ће
упутити странке на парницу и прекинути поступак, неће решавати о њима. Учесник који је упућен
на парницу мора да је покрене у року од 30 дана, а ванпарнични поступак се прекида до
правноснажног окончања парнице или управног поступка. Када учесник не покрене парницу у
року ванпарнични суд је дужан да оконча поступак, односно да сам реши претходно питање и
донесе одлуку у главној ствари. Ванпарнични и парнични суд су независни у одлучивању,
укључујући и претходна питања.

229
Првостепено решење којим се поступак окончава се побија жалбом као редовним правним леком
која може да се изјави у року од 15 дана.
Суд може да одлучи да жалба не задржава извршење решења када за то постоје важни разлози, а
ако је то потребно ради заштоите интереса малолетника или других лица под посебном
друштвеном заштитом може да одреди и да се положи обезбеђење у готовом новцу или на други
начин. Када се ради о заштити права других учесника, суд одређује полагање обезбеђења само по
њиховом предлогу.
О жалби не мора нужно да одлучује виши суд. Након што је жалба изјављена и сам првостепени
суд може да донесе ново решење којим преиначује или укида жалбом побијано решење. Важно је
напоменути да рок за изјављивање жалбе није преклузиван односно да је првостепени суд дужан и
да неблаговремено изјављену жалбу достави другостепеном суду који може (али не мора) да
одлучује о њој. Да би првостепени суд укинуо или преиначио своје решење односно да би
другостепени суд одлучивао о неблаговременој жалби нужно је да нова одлука не дира у права
учесника односно других лица која се заснивају на побијаном решењу.
У ванпарничном поступку начелно је допуштена и ревизија. Она је увек допуштена против
правноснажног решења донетог у другом степену у статусним стварима и у ванпарничним
стварима која се односе на станарско право. У имовинским стварима је допуштена ако се испуне
услови као и за изјављивање ревизије у парничном поступку (нпр. код оставинског поступка
вредност заоставштине). Ревизија није допуштена у поступку егзекватуре стране судске одлуке
или арбитражне одлуке.
Предлог за понављање поступка се у ванпарничном поступку јавља у два вида. Он се третира као
неблаговремено поднета жалба, а ако другостепени суд нађе да нема услова да одлучи о предлогу
као о неблаговремено поднетој жалби, тада се третира као предлог за понављање поступка и о
њему одлучује првостепени суд (не може да преиначи или укине своје решење).
Након правноснажног окончања поступка учесници могу да поведу и тзв.корективну парницу(или
управни поступак) под условом да то допушта ЗВП или други закон.

7. Правноснажност решења у ванпарничном поступку

Циљ ванпарничног поступка није да се једном за свагда реши спор и да буде обавезујућ за странке
као што је то случај са парничним поступком. Овде се суд стара да напоузданије заштити права и
интересе појединаца, али и јавни интерес. У ванпарничном поступку суд је дужан да након што је
донео одлуку и увидео да је погрешио, ту одлуку укине и да је преиначи.
Формална правноснажност
ЗВП на неколико места говори о формалној правноснажности решења донетих у ванпарничном
поступку. Међутим, уколико формална правноснажност подразумева немогућност да се побија
одлука суда редовним правним лековима, тада у ванпарничном поступку не може да се говори о
формалној правноснажности јер је у овом поступку могуће поднети чак и неблаговремену жалбу.
Решење у ванпарничном поступку може да стекне својство правноснажности само када:

230
1. је жалба изјављена у року, а другостепени суд одлучио о њој и одбио је као неосновану или
преиначио решење првостепеног суда
2. се учесник односно када су се сви учесници одрекли права на жалбу или од ње одустали
3. је поступак окончан судским поравнањем, ако је то допуштено
Материјална правноснажност
О материјалној правноснажности може да буде говора само онда кад аје могућа да оно постане
формалноправноснажно. Решења ванпарничног суда не производе дејство материјалне
правноснажности ако се под овим подразумева не бис ин идем и њено обавезујуће дејство у
другим поступцима. Сам ЗВП предвиђа да решење донето у ванпарничном поступку не спречава
учеснике да о истом захтеву о ком је решено у ванпарничном поступку поведу парницу.
Материјалној правноснажности решења донетог у ванпарничном поступку противе се и принципи
о временским границама правноснажности. У ванпарничном поступку учесници могу да износе
нове чињенице и по жалби и то не само чињенице које су постојале у време када је донета
првостепена одлука, већ и оне које су накнадно настале.
Дејство материјалне правноснажности може да производи само ограничен број кондемнаторних
решења донетих у поступку у коме је суд решио неправе ванпарничне ствари и која су стекла
својство формалне правноснажности и извршности. Такође, за материјалну правноснажност
подобне су све оне одлуке ванпарничног суда чија је садржина негативна- овде се ради о одлукама
у статусним стварима (нпр. ако суд одбије предлог јавног тужиоца да се физичко лице прогласи
умрлим, суд не би могао да у новом поступку изведе други закључак-не бис ин идем)

8. Претходно питање у ванпарничном поступку

Решење прво обавезује суд који га доноси и то од момента када више не може да га измени.
Учеснике у поступку обавезује од момента када им је достављено. Конститутивна решења
производе дејство ерга омнес. Декларативна и кондемнаторна решења производе дејство само
према формалним учесницима, а према материјалним учесницима која нису учествовала
производи дејство од момента када им је достављено.
За одлучивање у статусним стварима физичких лица искључиво је надлежан вапарнични суд тако
да други судови не могу да о тим питањима (нпр. проглашење несталог лица за умрло) одлучују
самостално као о претходним питањима.
За разлику од парничног суда, ванпарнични суд је везан конститутивним актима органа управе
(осим ако су ништави). Конститутивна решења ванпарничног суда обавезују органе управе, док
декларативна и кондемнаторна репења не обавезују орган управе.
Позитивне конститутивне одлуке ванпарничног суда обавезују суд у парници (нпр. да је лишио
лице пословне способности). Обавезујуће дејство на ванпарнични суд има преображајна пресуда
донета у парници (развод брака). С друге стране, негативне одлуке ванпарничног суда не
обавезују парнични суд. Исто важи и за кондемнаторне и декларативне одлуке.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

231
***Укидањем решења не сме да се дира у права других учесника у поступку, а измена
првостепеног решења не сме да вређа права других лица која су заснована на побијаном
решењу.***

9. Поступак за лишење пословне способности

Овај поступак се покреће када постоји сумња да пунолетно лице није у стању да се само стара о
својим правима и обавезама зато што је неспособно да нормално расуђује. Материјалноправни
разлози за лишење пословне способности су душевна болест или заосталост у душевном развоју.
У разлоге спадају и алкохолизам, сенилоност, зависност од опојних дрога, мада то не мора нужно
да има последицу и неспособност у расуђивању. Када постоји сумња да постоје ови
разлози,ванпарнични суд одлучује о:
1. лишењу пословне способности
2. времену проверавања
3. враћању пословне способности
Покретање поступка- Поступак се покреће или по службеној дужности или по предлогу органа
или лица која су енумерисана у ЗВП (орган старатељства, супружник, ванбрачни партнер, дете или
родитељ лица које треба лишити пословне способности. Поступак се покреће и по предлогу деде,
бабе, брата, сестре, као и унука, ако са тим лицем живе у породичној заједници). Предлог за
лишење пословне способности може поднети и само лице које треба лишити пословне
способности ако схвата значење и правне последице свог предлога. Предлог може да буде
управљен на потпуно или делимично лишење пословне способности. Он мора да садржи битне
чињенице и доказе који чине те чињенице вероватним. Суд без одлагања обавештава матичара
који води матичну књигу рођених за лице чија се пословна способности испитује. Такође, ако лице
према коме је покренут поступак има непокретну имовину суд ће без одлагања да обавести орган
који води земљишне књиге да изврши забележбу о покретању поступка.
Спровођење поступка- поступак је хитан и суд је дужан да закаже рочиште на коме ће одлучити
о предлогу. Суд на то рочиште позива орган старатељства, лице према коме се поступак
води,његовог стараоца односно привременог заступника и предлагача. Суд је дужан да лицу
премаком се поступак води одмах постави привременог заступника.
Суд саслушава лице, стараоца/привременог заступника, предлагача и друга лица. Уз то одређује
извођење доказа вештачењем - вештачење изводе најмање два лекара одговарајуће специјалности
који дају налаз и мишљење о душевном стању и способности за расуђивање лица према ком се
поступак води. Вештачење се врши у присуству судије, осим када се врши у здравственој
установи.
Суд може да одреди да лице према се поступак води буде смештено у одговарајућу здравствену
установу, најдуже 30 дана ако је то неопходно ради утврђивања његовог душевног стања. Тада се
лице обавезно саслушава и у здравственој установи где се одржава и рочиште. Против решења
којим се лице смешта у одговарајућу здравствену установу може да се изјави жалба (лице према
коме се поступак води,његов старалац или привремени заступник у року од 3 дана од дана

232
достављања решења). Жалба не задржава извршење о упућивању у здравствену установу.
Другостепени суд мора да одлучи у року од 3 дана од дана пријема.
Одлука суда- Ако суд нађе да је предлог основан, донеће решење којим потпуно или делимично
лишава лице пословне способности. Ако лице делимично лишава, онда је дужан да наведе које
послове може да предузима самостално. Поред тога, мора да одреди и тзв. време проверавања које
не може бити дуже од 3 године.
Када решење постане правноснажно суд га доставља матичару ради уписа у матичну књигу
рођених, органу старатељства и органу који води земљишну књигу или другу јавну књигу
непокретности.
Ако основано може да очекује да ће лице да се уздржи од злоупотребе алкохола/дрога суд може да
одложи доношење решења о делимичном лишавању пословне способности због злоупотребе
алкохола/дрога.
Враћање пословне способности- До овога долази било по службеној дужности или по предлогу
лица или органа који су овлашћени да поднесу предлог. Након што истекне време проверавања,
суд испитује да ли и даље постоје разлози за лишење пословне способности и ако нађе да не
постоје услови за враћање одређује нови рок проверавања. Уколико нађе да су се стекли услови да
се врати пословна способност, доноси решење којим враћа пословну способност лицу.

10. Поступак за расправљање заоставштине

У поступку за расправљање заоставштине (оставинском поступку) суд

1. утврђује ко су наследници умрлог,
2. која имовина сачињава његову заоставштину
3. која права из заоставштине припадају наследницима и другим лицима
Ван ове три ствари ништа друго се не може утврђивати у оставинском поступку. Он је по својој
природи деклараторан јер код нас заоставштина прелази на наследнике у моменту делације по
сили закона. Свако спорно питање од ког зависи неко наследно право се расправља у парничном
поступку. Оставински поступак се покреће по службеној дужности чим суд сазна да је неко лице
умрло или да је проглашено за умрло.
Суд- месно је надлежан основни суд на чијем је подручју оставилац имао пребивалиште односно
боравиште. Ако оставилац у то време није имао пребивалиште/боравиште на територији РС
надлежан је онај суд на чијем се подручју налази претежни део његове заоставштине, под условом
да за расправљање заоставштине постоји директна међународна надлежност нашег суда.
Суд суди у саставу који је редовно предвиђен за спровођење ванпарничног поступка. Посебност је
у томе што изјаве и предлоге учесника могу узимати на записник и судски помоћници (изузетак-
изјава којом се потенцијални наследник одриче наслеђа, ако ту изјаву узме судски помоћник она је
ништава).
Обезбеђење заоставштине

233
Од момента смрти оставиоца до момента правноснажног окончања поступка могуће је да су
ствари које чине заоставштину физички необезбеђене и да су подложне нпр.кварењу. Поред тога,
могуће је и да је нека од ствари у државини неког од наследника или трећих лица међу којима
постоји спор о праву на предмету који чини заоставштину. У овим ситуацијама неопходно је да
суд интервенише и донесе мере ради обезбеђења заоставштине.
Мере оставинског суда- Суд може да одреди мере за обезбеђење заоставштине у току целог
поступка. Нјих одређује оставински суд било по службеној дужности или на предлог овлашћених
лица, а мере може да одреди и јавни бележник по предлогу овлашћених лица.
Суд може да изрекне следеће мере обезбеђења:
1. попис и процена заоставштине- врши суд по службеној дужности (када не зна наследнике или
њихово боравиште, када треба да наследи РС и сл.) или по захтеву легатара, наследника или
повериоца преминулог. Ово може радити и јавни бележник по захтеву наследника и легатара.
Сваки учесник може да уложи приговор на записник у року од 8 дана од кад је примио записник о
попису и процени. Приговор подноси искључиво суду.
2. предаја заоставштине на чување;
3. постављање привременог стараоца заоставштине;
4. одвајање заоставштине од имовине наследника (separatio bonorum).
Привремене мере за обезбеђење заоставштине- може да их одреди оставински суд, сваки други суд
на чијем подручју се налазе предмети који чине заоставштину и јавни бележник. Приликом
одређења привремених мера оставински суд има последњу реч јер он може или да измени или да
стави ван снаге сваку привремену меру коју је донео други суд или јавни бележник. Привремене
мере за обезбеђење заоставштине су:
1. попис и процена заоставштине;
2. предаја заоставштине на чување;
3. печаћење оставиочевог стана и других његових просторија;
4. свака друга привремена мера која се изриче у складу са ЗИО ради обезбеђења новчаних или
неновчаних потраживања.
Оставински суд једини може да одреди престанак мере печаћења просторија. Привремене мере за
обезбеђење заоставштине се увек одређују еx оффицио јер се ради о мерама које се предузимају
када су наследници непознати, одсутни или ако наследник није способан да управља
заоставштином, а нема законског заступника.
Заоставштина се привремено обезбеђује тако што се предаје на чување поузданом лицу. Готов
новац, штедне књижице и сл се увек предају на чување суду или јавном бележнику. Јавни
бележник је дужан да обавести суд о свим мерама које је предузео ради обезбеђења заоставштине.
Привремени старалац заоставштине- Ради заштите интереса наследника и очувања наследне масе
оставвински суд може да постави и привременог стараоца заоставштине. Обично је то адвокат који
заступа наследнике. Привремени старалац заоставштине се поставља када су наследници
непознати, када је непознато њихово пребивалиште или када постоји неки други оправдани случај.
Привремени старалац има положај странке по дужности.

234
Поступак расправљања заоставштине- Оставински поступак се обавља у неколико фаза:
1.припремање расправљања заоставштине;
2. попис и процена заоставштине;
3. поступак оставинског суда по пријему смртовнице;
4. расправљање заоставштине;
5. доношење решења о наслеђивању.
Неопходно је да се утврди да је оставилац преминуо и да се утврди да ли је иза себе оставио
имовину, који је њен састав и вредност, да ли постоји завештање, да ли је оставилац имао
наследнике и сл.
Када неко лице премине, матичар ту чињеницу уписује у матичне књиге и дужан је да
оставинском суду достави извод из МКУ у року од 30 дана од уписа. Када прими извод, суд
доноси решење којим јавном бележнику поверава да сачини смртовницу. Смртовница је јавна
исправа у коју се уносе подаци који су релевантни за расправљање заоставштине. Јавни бележник
је дужан да податке које предвиђа закон прибави по службеној дужности- уколико не може то да
учини он саставља непотпуну смртовницу и доставља је суду. Важно је да саопшти податке који
би помогли суду да пронађе наследнике. Када је смртовница непотпуна, суд је сам саставља.
Попис и процену заоставштине врши јавни бележник на основу одлуке суда. Ово је обавезна
процесна радња у оставинском поступку. Сам пописе се односи на имовину која је била у поседу
оставиоца у моменту његове смрти и она имовина која је у оставиочевом власништву, али се
налази у поседу другог лица. Попису може да присуствује свако заинтересовано лице. Учесници
могу да поднесу приговор оставинском суду о попиусу или процени- приговор нема значај
правног лека већ оставља могућност суду да одреди другог јавног бележника који би проценио
имовину.
Уколико је оставилац оставио тестамент, то се одмах наводи у смртовници и јавни бележник
доставља тестамент суду уз смртовницу. Проглашење тестамента врши оставински суд или други
стварно надлежан суд код ког се нађе тестамент. Ако је оставилац сачинио писмени тестамент
тада суд отвара тестамент и чита га у присуству два пунолетна сведока који могу да буду и
наследници. О томе се саставља записник. За проглашење тестамента није битно да ли је он
пуноважан или не и колико је тестамената оставио оставилац. Ако је оставио више њих, сваки се
чита и проглашава.
Ако је оставилац оставио усмени тестамент а тестаментарни сведоци су о томе сачинили и
потписали исправу, важе иста правила. Уколико нема исправе о усменом тестаменту, онда суд
саслушава тестаментарне сведоке, сачињава записник и проглашава тестамент.
У случају несталог или уништеног тестамента, суд саслушава сва заинтересована лица о постојању
тестамента, облику у ком је био састављен, начину његовог настанка,садржини и околностима у
којима је нестао или уништен. Када се увери о постојању и садржини тестамента и уколико не
постоји спор између заинтересованих лица око постојања тестамента, суд проглашава записник по
одредбама које важе за писмени тестамент. У случају када је тестамент нестао или је уништен и
постоји опасност од злоупотребе захтева се сагласност јавног правобраниоца.

235
Расправљање заоставштине - суд одређује рочиште и у позиву на рочиште суд ће заинтересована
лица обавестити о покретању поступка и постојању тестамента, ако постоји и позвати да одмах
доставе суду писмени тестамент односно исправу о усменом тестаменту, ако се код њих налази
или да назначе сведоке усменог тестамента.Суд ће у позиву упозорити заинтересована лица да
могу до окончања поступка дати суду изјаву да ли се примају наслеђа или се наслеђа одричу, а ако
на рочиште не дођу или не дају изјаву - да се претпоставља да се прихватају наслеђа, и да ће суд о
њиховим правима одлучити према подацима којима располаже. Посебно ће их упозорити да изјава
о делимичном одрицању од наслеђа и изјава о одрицању од наслеђа под условом не производи
правно дејство.
По покретању поступка за расправљање заоставштине, ако је умрли оставио тестамент, суд ће
обавестити и на рочиште позвати сва лица која би могла по закону полагати право на наслеђе.Ако
је умрли поставио извршиоца тестамента, суд ће и њега обавестити о покретању поступка.
Ако се не зна да ли умрли има наследника суд ће огласом позвати лица која полажу права на
наслеђе да се пријаве суду у року од године дана од објављивања огласа. Оглас ће се прибити на
огласну таблу суда, објавити у "Службеном гласнику Републике Србије", а по потреби и на други
начин. На исти начин суд ће поступити ако је наследнику постављен привремени старалац због
тога што је боравиште наследника непознато, а наследник нема пуномоћника, или због тога што се
наследник или његов законски заступник, који немају пуномоћника, налази у иностранству, тако
да се достављање није могло извршити. По истеку рока, суд ће расправити заоставштину на
основу изјаве постављеног стараоца и података којима суд располаже.
У поступку за расправљање заоставштине суд ће расправити сва питања која се односе на
заоставштину, а нарочито о праву на наслеђе, о величини наслеђеног дела и о праву на легат. О
овим правима одлучује суд, по правилу, пошто од заинтересованих лица узме потребне изјаве. О
правима лица која нису дошла на рочиште а уредно су позвана суд ће одлучити према подацима
којима располаже, узимајући у обзир њихове писмене изјаве које стигну до доношења одлуке.
Приликом расправљања заоставштине заинтересована лица могу давати изјаве без присуства
других заинтересованих лица и није потребно да се у сваком случају тим лицима даје прилика да
се изјасне о изјавама других заинтересованих лица. Ако суд посумња да је лице, које по закону
полаже право на наслеђе, једини или најближи сродник умрлог, саслушаће лица за која сматра да
би могла имати једнако или јаче право на наслеђе, а та лица позваће и огласом.
Ако се наследник примио наслеђа или се одрекао наслеђа, мора изјаву о томе потписати он сам
или његов заступник. Потпис на изјави о примању наслеђа или о одрицању од наслеђа, коју је
писмено поднео суду, као и потпис на пуномоћју, морају бити оверени. Уз изјаву треба навести да
ли се наследник прима, односно одриче дела који му припада по закону или на основу тестамента,
или се изјава односи на нужни део. Изјаву о одрицању од наслеђа наследник може дати пред
оставинским судом и пред сваким другим стварно надлежним судом. Ову изјаву са истим правним
дејством наследник може дати и пред конзуларним представником или дипломатским
представником Републике Србије који врши конзуларне послове. Приликом давања изјаве о
одрицању наслеђа суд ће наследнике упозорити да се може одрећи наслеђа само у своје име.
Суд ће прекинути расправљање заоставштине и упутити странке да покрену парницу или поступак
пред органом управе, ако су међу странкама спорне чињенице од којих зависи неко њихово право.
Овако ће суд поступити ако су спорне чињенице од којих зависи право на наслеђе, а нарочито
пуноважност или садржина тестамента или однос наследника и оставиоца на основу кога се по
закону наслеђује; чињенице од којих зависи основаност захтева наџивелог супружника и потомака

236
оставиочевих који су живели са оставиоцем у истом домаћинству да им се из заоставштине издвоје
предмети домаћинства, који служе за задовољавање свакодневних потреба; чињенице од којих
зависи величина наследног дела, нарочито урачунавање у наследни део; чињенице од којих зависи
основаност искључења нужних наследника или основаност разлога за недостојност; чињеница о
томе да ли се неко лице одрекло од наслеђа. Ако у наведеним случајевима не постоји спор о
чињеницама, већ се странке споре о примени права, оставински суд расправиће правна питања у
поступку за расправљање заоставштине.
Ако међу странкама постоји спор о праву на легат или о другом праву из заоставштине, суд ће
такође упутити странке да поведу парницу или поступак пред управним органом, али неће
прекидати расправљање заоставштине.
Ако се наследници споре било о чињеницама било о примени права, суд ће прекинути
расправљање заоставштине и упутити странке да поведу парницу или поступак пред управним
органом у овим случајевима: ако између наследника постоји спор о томе да ли нека имовина улази
у заоставштину; ако између наследника постоји спор поводом захтева потомака оставиочевих који
су са њим живели у заједници да им се из заоставштине издвоји део који одговара њиховом
доприносу у повећању вредности оставиочеве имовине.
Решење о наслеђивању- Кад суд утврди којим лицима припада право на наслеђе, огласиће та
лица за наследнике решењем о наслеђивању. Ово решење мора да садржи: лично име умрлог, име
једног од родитеља, занимање, датум рођења и држављанство умрлог, а за умрла лица која су била
у браку и њихово презиме које су носили пре ступања у брак; означење непокретности са
подацима из земљишних књига, као и означења покретних ствари са позивом на попис; лично име,
занимање и пребивалиште наследника, однос наследника према оставиоцу - да ли наслеђује као
законски или тестаментални наследник, а ако има више наследника и део у коме учествују у
наслеђу; да ли је и колико право наследника одложено због недоспелог времена или је ограничено
на извесно време, или је одложено због неиспуњења услова, или је зависно од раскидног услова,
односно налога, који се имају сматрати као раскидни услов, или ограничено правом плодоуживања
и у чију корист; лично име, занимање и пребивалиште лица којима је припао легат, плодоуживање
или које друго право из заоставштине са тачним назначењем тог права. Ако у поступку за
расправљање заоставштине сви наследници споразумно предложе деобу и начин деобе, суд ће овај
споразум унети у решење о наслеђивању.
Решење о наслеђивању доставиће се свим наследницима и легатарима, као и другим лицима која
су у току поступка истакла захтев из заоставштине. Правноснажно решење о наслеђивању
доставиће се надлежном органу управе.
Кад буду поднети докази о извршењу и обезбеђењу обавезе које су наследнику наложене
тестаментом у корист лица која нису способна да се сама старају о својим пословима или за
постизање неке опште корисне сврхе, суд ће наредити да се у земљишну или другу јавну књигу
изврше потребни уписи, као и да се овлашћеним лицима предају покретне ствари које се налазе на
чувању код суда.
Кад је право наследника или легатара одложено због недоспелости времена или је ограничено на
извесно време, или је одложено због још неиспуњеног услова или је зависно од раскидног услова,
односно налога који се има сматрати као раскидни услов, суд ће по предлогу заинтересованог лица
одредити привремене мере за обезбеђење односног дела заоставштине по одредбама закона који
уређује извршење и обезбеђење, уколико тестаментом није друкчије одређено.

237
Ако наследници не оспоравају легат, суд може и пре доношења решења о наслеђивању, а на захтев
легатара донети посебно решење о легату.У том случају сходно ће се примењивати одредбе о
достављању правноснажног решења о наслеђивању надлежном органу управе, о уписима у
земљишној књизи и о предаји покретних ствари које се налазе на чувању код суда.
Наследноправни захтеви после правоснажности решења о наслеђивању- Ако се по
правноснажности решења о наслеђивању или решења о легату пронађе имовина, за коју се у време
доношења решења није знало да припада заоставштини, суд неће поново расправљати
заоставштину већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу раније донесеног
решења о наслеђивању. Ако раније није расправљена заоставштина, суд ће расправити
заоставштину само ако се пронађена имовина састоји из непокретности. Ако се пронађена
имовина састоји из покретне имовине, суд ће расправити заоставштину само на захтев
заинтересованих лица.
Ако се по правноснажности решења о наслеђивању или решења о легату пронађе тестамент суд ће
га прогласити и доставити оставинском суду, а задржаће његов препис. Оставински суд неће
поново расправљати заоставштину већ ће обавестити заинтересована лица о проглашењу
тестамента и упозорити их да могу своја права на основу тестамента остварити у парничном
поступку.
Ако по правноснажности решења о наслеђивању или решења о легату неко лице које није
учествовало у поступку за расправљање заоставштине полаже право на заоставштину као
наследник, оставински суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће то лице упутити да
своје право може да оствари у парничном поступку. Ако се који од наследника раније одрекао
наслеђа, па се пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада
заоставштини, суд ће га позвати ради давања наследничке изјаве и ако изјави да се прима наслеђа
на тој имовини, суд ће поступити на начин одређен у ставу 1 овог члана.
Када је расправљање заоставштине завршено правноснажним решењем о наслеђивању или
решењем о легату, а постоје услови за понављање поступка по правилима парничног поступка,
неће се обновити поступак за расправљање заоставштине, већ странке своја права могу остварити
у парничном поступку.

11. Поступак за одређивање накнаде за експроприсану непокретност

У овом поступку суд одређује накнаду за експроприсану непокретност кад корисник

експропријације и ранији сопственик пред надлежним општинским органом управе нису
закључили пуноважан споразум о накнади за експроприсану непокретност.
Ако корисник експропријације и ранији сопственик не закључе споразум о накнади за
експроприсану непокретност у року од два месеца од дана правноснажности решења о
експропријацији, или ако јавни правобранилац оцени да је њихов споразум закључен на штету
корисника јавних средстава, општински орган управе надлежан за имовинско-правне послове
дужан је да правноснажно решење о експропријацији са списима без одлагања достави надлежном
суду. Ако надлежни орган управе не поступи у смислу става 1 овог члана, Суд ће, на иницијативу
учесника, сам затражити да му се правоснажно решење о експропријацији са списима достави.
Поступак одређивања накнаде за експроприсану непокретност покреће се и води по службеној
дужности. Овај поступак је хитан. Ако ранији сопственик експроприсане непокретности у току

238
поступка умре или изгуби парничну способност, а нема пуномоћника или је његово боравиште
непознато, суд ће му поставити привременог заступника и о томе без одлагања обавестити орган
старатељства.
О накнади за експроприсану непокретност суд расправља и одлучује у већу састављеном од једног
судије, као председника већа и двојице судија поротника.
Суд ће одредити рочиште да би кориснику експропријације и ранијем сопственику дао могућност
да се изјасне о облику и обиму, односно висини накнаде, као и о доказима о вредности
непокретности који се прибављају по службеној дужности.
Кад се по закону Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе
сматра корисником експропријације, а експропријација је извршена за потребе другог правног
лица, на рочиште се као учесник позива и то правно лице. Суд ће на рочишту извести и друге
доказе које учесници предложе, ако нађе да су од значаја за одређивање накнаде, а по потреби
одредиће и вештачење. Ако корисник експропријације није Република Србија, аутономна
покрајина, односно јединица локалне самоуправе, а суд оцени да је споразум о накнади у поступку
пред надлежним органом управе закључен на штету корисника јавних средстава, на рочиште се
позива и јавни правобранилац.
Пошто утврди све важне чињенице, суд доноси решење којим одређује облик и обим, односно
висину накнаде. Ако се корисник експропријације и ранији сопственик споразумеју о облику и
обиму, односно висини накнаде, суд ће своје решење засновати на њиховом споразуму, уколико
нађе да није у супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима.
Решење се доставља јавном правобраниоцу и кад није учествовао у поступку његовог доношења.
Ако се корисник експропријације и ранији сопственик споразумеју да се накнада за експроприсану
зграду или стан одреди у облику давања друге зграде или стана, споразумом ће одредити и рок за
извршење узајамних обавеза. Ако тај рок не одреде, суд ће решењем о накнади одредити рок у
складу са одговарајућом одредбом Закона о експропријацији о исељењу из експроприсане зграде,
односно стана као посебног дела зграде. Ово се сходно примењује и на земљорадника, кад му је,
по споразуму са корисником експропријације или на његов захтев, накнада за експроприсано
пољопривредно земљиште одређена давањем у својину друге непокретности.
Трошкове поступка сноси корисник експропријације, осим трошкова који су изазвани
неоправданим поступцима ранијег сопственика.

239
Извршни поступак

240
 Извршни поступак

1. Предмет извршног поступка

Когнициони поступци, парнични и ванпарнични, се окончавају мериторном судском одлуком. У

ситуацији у којој дужник неће да поступи по заповести судске одлуке, пошто самопомоћ није
дозвољена, поверилац може своје потраживање према дужнику да оствари само у извршном
поступку.
Извршни поступак је законом уређен поступак у коме се реализују овлашћења поверилаца из
појединачних правних аката применом монопола силе државе. Предмет извршења није имовина
дужника као таква већ поједине ствари или права из те имовине.

2. Начела извршног поступка

Начело диспозиције- поверилац суверено одлучује да ли ће захтевати принудно намирење свог

потраживања. При том је везан садржином извршне исправе.
Извршни поступак се покреће предлогом за извршење који суду подноси извршни поверилац. Он
може да у предлогу за извршење прецизира предмете извршења као и начин извршења, а може и
да захтева да се извршење спроведе на читавој имовини дужника. Суд је овим предлогом везан.
Чак и након правноснажности решења о извршењу, поверилац може да повуче у целини или
делимично предлог за извршење и тада суд доноси решење којим обуставља поступак и укида све
спроведене извршне радње. Повлачење предлога је могуће све док неко треће лице не стекне неко
стварно право на предмету извршења односно не може да се повуче предлог ако се тиме дира у
стечена права трећих лица.
Извршни дужник може да побија жалбом или приговором репење суда. Странка такође може тај
приговор и да повуче, а може и да поднесе предлог за противизвршење.
Значај диспозитивних процесних радњи у извршном поступку је мали јер се он обавља по
службеној дужности од момента када је извршни поверилац поднео предлог за извршење.
Поступак може да се покрене и по службеној дужности (начело официозности) када је реч о
наплати новчаних казни и о трошковима извршног поступка.
Начело обостраног саслушања странака- важи ограничено у извршном поступку и у поступку
обезбеђења.Тако, предлог за извршење се никада не доставља извршном дужнику, већ му се
доставља само решење којим је допуштено извршење. Решење којим се одбацује или одбија

241
предлог за извршење доставља се само извршном повериоцу, не и извршном дужнику. Извршни
дужник добија могућност да се изјасни на наводе извршног повериоца тек кад му решење о
извршењу односно решење о одређењу привремених мера буде достављено. Правни лекови у
извршном поступку су двострани- увек се достављају другој страни на одговор.
Истражно начело- влада у извршном поступку. Јер када извршни поверилац поднесе суду уредан
предлог за извршење, он не мора у даљем току поступка да се стара на који начин ће се извршити
његово потпуно намирење. Поверилац у извршном поступку не сноси субјективни терет
доказивања.
Изузеци важе тамо где су могуће диспозитивне радње странака. Овде процесни терет саопштавања
чињеница пада на странке и непотпуне поднеске суд одбацује као недопуштене. Исто важи и када
странке побијају решење о извршењу било жалбом, било приговором.
Начело формалног легалитета- поступку судског извршења претходи когнициони поступак који
се у већини случајева окончава правноснажним појединачним правним актом. Зато се у извршном
поступку не спроводи нови когнициони поступак у вези са правом или правним овлашћењем које
извршни суд треба да принудно изврши.
Ово начело значи да је извршни суд везан тзв. извршном исправом (правноснажним појединачним
правним актом) која служи као основ за извршење. Он не може да преиспитује да ли је она
законита и тачна. Извршни суд је дужан да без одлагања донесе решење о извршењу када му је
поднет предлог за извршење (ако су испуњене и друге процесне претпоставке).
Начело формалног легалитета не важи када је у питању извршење на основу веродостојне исправе
нити када се извршење дозвољава на основу исправа чијем доношењу није претходио когнициони
поступак.
Начело заштите дужника или начело заштите повериоца (начело пропорционалности)-
Повериоцу не сме да се преда мање него што потражује нити дужнику сме да се узме више него
што дугује. Намирење повериоца не сме да има за последицу да се дужник економски уништи и
извршењем не сме да се вређа право на поштовање његове личности.
Начело временског редоследа-Ово начело важи у два смисла- прво, суд је дужан да предмете
узима у рад по редоследу по којем их је примио; друго, ако се на истој ствари спроводи извршење
у корист више извршних поверилаца они се намирују оним редом како су временски стекли право
да се из тог предмета намире. Од овог принципа постоје два изузетка:
1. када природа потраживања захтева другачији редослед намирења- ако се потраживање тиче
егзистенције грађана (алиментација, враћање радника на рад) онда оно има приоритет. За промену
у редоследу намирења потребна је писмена сагласност председника суда.
2. када посебне прилике налажу одступање- посебне прилике су околности које су од утицаја на
предмет извршења, нарочито оне које могу да утичу на његову пропаст, оштећење или умањење
вредности
Када поверилац намирује своје новчано потраживање на покретним стварима важи принцип
временског приоритета (приор темпоре потиор иуре). Код непокретности разликујемо две
ситуације:
1.када је извршни поверилац уписао забележбу о хипотекарниј продаји пре него што је донето
решење о извршењу (тада предност има поверилац који је раније уписао забележбу)

242
2. када је решење о извршењу донето пре уписа забележбе (тада забележба губи правно дејство, а
намирење поверилаца се врши према ЗИО).
У извршном поступку важе још три принципа која се тичу временског редоследа намирења:
1. принцип реалног приоритета- првенство се стиче без обзира када је стечено право на намирење
(нпр. законско издржавање)
2. принцип егалитета - сразмерно намирење поверилаца истог реда
3. принцип ексклузивитета- на одређеним предметима се намирују само нека потраживања
Начело ефикасности- Извршни поступак се спроводи без одлагања и без одуговлачења.
Прописани су кратки рокови за предузимање процесних радњи и овај поступак се увек спроводи
хитно. Поред овога начело ефикасности се остварује и на следеће начине:
1. неуредни поднесци се одбацују без могућности исправке или допуне
2. застој у поступку није допуштен
3. нису допуштени ванредни правни лекови
4. ако наступи разлог по ком еx леге долази до прекида поступка,извршитељ поставља странци
привременог заступника и поступак се наставља и пре него што отпадне разлог за прекид поступка
5. извршење се спроводи и пре него што решење о извршењу постане правноснажно
6. захев за изузеће судије не одлаже извршење или обезбеђење
Начело писмености- Извршни посутпак се одвија на основу поднесака. Рочиште се заказује само
у поступку обезбеђења када се конституише заложно право на ствари споразумом странака. Поред
овога, јавни извршитељ може да саслуша странке и учеснике у поступку ван рочишта ако жели да
разјасни поједина питања.
Начело застрашивања- ЗПП врши притисак на судију да по сваку цену одржи кратке рокове
предвиђене законом и његово пропуштање повлачи дисциплинску одговорност судије.
Учесницима се прети изрицањем високих новчаних казни , па и заменом новчане казне казном
затвора до 60 дана. За извршним дужником се расписује потерница ако избегава спровођење
извршења и он се принудно доводи пред суд. У спровођењу извршења јавном извршитељу увек
може да асистира полиција.

3. Суд у извршном поступку

Субјекти у извршном поступку су суд, извршитељ и јавни извршитељ, странке и учесници.

Поступак извршења се дели на две основне фазе, прва је одређење извршења, друга је спровођење
извршења. Стварна надлежност суда подразумева следеће:
1. суд је искључиво надлежан да донесе решење о извршењу, било да се ради о предлогу за
извршење који је поднет на основу извршне или веродостојне исправе. Јавни извршитељ не може
да донесе решење о извршењу осим у једном случају

243
2. суд је искључиво надлежан и да спроведе извршење, али само у 4 случаја, када се спроводи
извршење:
1. заједничком продајом непокретних и покретних ствари
2. неновчаних чинидби управљених на чињење, нечињење и трпљење
3. извршних исправа које се односе на породичне односе
4. враћањем радника на рад
Што се тиче стварне надлежности у ужем смислу, стварно је надлежан основни суд, а за
привредне ствари привредни суд.
Месна надлежност- Одређује се према пребивалишту или боравишту односно седишту извршног
дужника. Искључива месна надлежност постоји када се извршење спроводи на непокретностима
(суд где се непокретност налази). Ако је у предлогу за извршење назначено више средстава или
предмета извршења за одлучивање је месно надлежан онај суд који је надлежан да одлучује о
средству/предмету које је прво назначено. Постоји могућност да је један суд надлежан да донесе
извршење а други да га спроведе.
Састав суда- У првом степену увек суди судија поједнимац а по правним лековима веће
састављено од троје судија непосредно вишег суда.
Изузеће судије- Примењују се одредбе ЗПП-а. У ситуацији када извршење спроводи суд захтев
може да се истакне све до окончања извршног поступка/поступка обезбеђења. Када извршење
спроводи извршитељ онда захтев може да се истакне све док не истекне рок за доношење решења
по жалби или приговору против решења о извршењу.

4. Јавни извршитељ

Суд је једнини орган који има власт да решењем одреди извршење. Судски извршитељ је
службено лице запослено у суду,а јавни извршитељ је физичко лице које именује Министар правде
и који спроводи извршење у границама решења о извршењу. Он у ту сврху врши јавна овлашћења
која му поверава закон. Јавни извршитељ дела као предузетник или као члан ортачког друштва
чији чланови могу да буду само извршитељи.
Стварна и месна надлежност- јавни извршитељ је искључиво надлежан да поступа у стварима
ради намирења новчаних потраживања која се односе на комуналне услуге и сродне делатности. У
овим стварима он доноси решење о извршењу на основу веродостојне исправе и спроводи
извршење. У осталим стварима он само спроводи извршење.
Месна надлежност се одређује према подручју за које је именован. Међутим, он може да
предузима процесне радње и ван тог подручја, било сам било преко јавног извршитеља који је
именован за то подручје.
Искључење и изузеће- Ако јавни извршитељ предузме радње упркос томе што постоје разлози за
искључење, то се сматра тешком дисциплинском повредом.

244
Основни разлог за искључење јавног извршитеља се заснива на постулату да нико не може да
поступа у својој правној ствари. Сматра се да јавни извршитељ поступа у својој ствари када
одлучује о:
1. његовим правима и обавезама;
2. правима и обавезама;
3. његовог супружника/ванбрачног партнера;
4. сродника у правој линији или побочног сродника до 4. Степена;
5. лица са којим је у односу старатеља/усвојитеља/храњеника;
6. лица чији је законски заступник;
7. правног лица чији је оснивач или члан;
Разлог за изузеће је када постооје чињенице које доводе у сумњу његову непристрасност.
Јавни извршитељ би требало сам да се искључи када примети разлоге за његово искључење.
Захтев за изузеће подноси извршни дужник суду до момента окончања извршног поступка. Суд о
захтеву одлучује решењем и то хитно у року од 5 дана. Ако суд усвоји захтев, извршни поверилац
је дужан да у року од 5 дана одреди новог јавног извршитеља (у супротном се поступак
обуставља). Ако суд не усвоји захтев, дужник може да поднесе приговор.
Захтев за изузеће не одлаже ток извршног поступка,једино ако се извршитељ сам искључи
поступак би требало да буде прекинут на 5 дана.
Правни положај јавног извршитеља- он је носилац јавне функције и врши јавна овлашћења, али
истовремено није и орган власти нити државни службеник (не прима плату од државе нити
пензију). Нјега именује министар правде појединачним правним актом за подручје једног
привредног односно вишег суда. Јавни извршитељ не може да врши нити једну другу јавну
функцију нити може да буде заступник или пуномоћник странака. Као носилац јавне функције не
може да одбије захтев повериоца да спроведе извршење осим у случају његове спречености.
Овлашћења- Јавни извршитељ сам спроводи извршни поступак. Он примарно доноси закључке у
извршном поступку , а решење о извршењу једино када постоји његова искључива надлежност.
Јавни извршитељ је дужан да се руководи принципом пропорционалности у намирењу. Нјему
припада и дужност да прикупи све могуће податке о извршном дужнику који су нужни како би
извршни поступак остварио свој циљ.
Права и обавезе- Јавни извршитељ има приступ свим подацима које државни органи, банке,
послодавци и сл воде о извршном дужнику и они су дужни да му на његов захтев ставе те податке
на располагање. Поред тога, јавни извршитељ има право на награду за свој рад и право на накнаду
трошкова.
Јавни извршитељ има и обавезу да отвори и води најмање један банкарски рачун на који се
искључиво уплаћују средства остварена у поступку извршења. Средства не могу да буду предмет
пленидбе ради намирења личних дугова јавног извршитеља. Он је дужан да та средства без
одлагања пребаци на рачун извршног повериоца.

245
Поред тога, да би се обезбедила транспарентност у раду, дужан је да води евиденцију о свим
процесним радњама које је спровео у поступку извршења или обезбеђења. Такође, једном
годишње подноси Комори извршитеља извештај о његовој имовини - уколико постоји
несагласност података и стварног стања то је разлог за његово разрешење дужности.
Јавни извршитељ је дужан да све податке до којих је дошао у обављању своје делатности чува као
пословну тајну и не сме те податке да искористи да би себи или трећем лицу прибавио неку
корист.
Одговорност- Држава не одговара за рад приватног извршитеља. Он сам читавом својом
имовином одговара за штету која настане њеовом кривицом. Одговорност за насталу штету је
грађанскоправне природе и на њу се примењују одредбе ЗОО. Јавни извршитељ одговара и за рад
заменика јавног извршитеља (солидарно) као и за рада његовог помоћника (одговара према
правилима која важе за одговорност за радње других лица)
Надзор над радом- Рад јавних извршитеља надзире министарство. Министарство врши надзор на
сопствену иницијативу, на предлог председника суда за чије подручје је јавни извршитељ
именован или по притужби другог јавног извршитеља, странке или учесника у поступку.
Министарство је овлашћено да:
1) прибави од странака и учесника у поступку и председника судова за чије подручје је јавни
извршитељ именован све податке о начину на који је јавни извршитељ доносио решења и
закључке и предузимао радње извршења и обезбеђења;
2) захтева документацију о висини трошкова поступка извршења и обезбеђења;
3) захтева извештаје и доказе о томе како су достављани акти судова и јавног извршитеља и
писмена странака и других учесника у поступку;
4) начини увид у избор средства и предмета извршења и њихове промене у току извршног
поступка или поступка обезбеђења;
5) затражи извештај о томе да ли је и колико пута понављана иста радња извршења или
обезбеђења;
6) начини увид у рад канцеларије јавног извршитеља ради провере примене Стандарда
професионалног понашања јавних извршитеља;
7) начини увид у евиденцију о поступцима извршења и обезбеђења и финансијском пословању;
8) прибави друге податке који су потребни да се одлучи о томе да ли ће се против јавног
извршитеља покренути дисциплински поступак.
Државни службеник који је вршио надзор дужан је да записник о надзору и доказе проследи
дисциплинском тужиоцу министарства и дисциплинском тужиоцу Коморе. Вршење надзора
министарства над радом јавних извршитеља подробније прописује министар.
Надзор Коморе над радом јавних извршитеља
Рад јавног извршитеља надзире и Комора, најмање једном у две године (редовни надзор), при чему
проверава и примену Стандарда професионалног понашања јавних извршитеља.Комора може

246
извршити ванредни надзор по притужби странке или учесника у поступку. Осим овлашћења
министарства,Комора има овлашћења и да:
1) начини увид у предмете, податке и други архивски материјал јавног извршитеља, ствари и
новац уплаћен на име јемства и признанице за наплаћене износе на име накнаде за рад и накнаде
трошкова јавног извршитеља;
2) начини увид у пословне књиге, евиденцију о поступцима извршења и обезбеђења и
финансијском пословању, увид у списе предмета и увид у ускладиштене ствари;
3) захтева од јавног извршитеља све неопходне податке о његовом пословању;
4) прибави од надлежних органа и организација податке о пословању јавног извршитеља;
5) предузме друге радње, сагласно закону и пропису Коморе.
Комора може да јавном извршитељу наложи отклањање недостатака у одређеном року, ако је по
природи ствари то могуће. Записник о надзору и докази прослеђују се дисциплинском тужиоцу
Коморе и дисциплинском тужиоцу министарства. Вршење надзора Коморе над радом јавних
извршитеља подробније прописује Комора.

5. Странке, учесници и трећа лица у извршном поступку

Странке су извршни поверилац и извршни дужник. Ко се сматра странкама одређује се према

садржини извршне исправе (тужилац и тужени или формални учесници из ванпарничног
поступка). Својство извршног повериоца се одређује материјалнопрвно, а извршни дужник је
одређен чисто процесно.
Странке морају да буду јасно одређене, а ако то није случај извршна исправа није погодна за
извршење и суд ће одбацити извршни предлог. У случају матерјалноправне сукцесије када се
извршни поступак не спроводи у корист/против лица на које гласи извршна исправа. Код
универзалне сукцесије сукцесор може да поведе или настави поступак и стиче својство странке.
Код сингуларне сукцесије својство се доказује јавном или законом овереном исправом.
Када до сукцесије дође након што је донето решење о извршењу, извршитељ доноси закључак
којим се утврђује да је стицалац ступио на место ранијег извршног повериоца/дужника. Стицалац
ступа у поступак у стању у ком се он налази у моменту ступања.
Учесници су лица чији је имовинскоправни положај тангиран извршним поступком, а нису
странке у поступку. Трећа лица су лица која тврде да на предмету извршења имају право које
спречава спровођење извршења (нпр. власник ствари која је обухваћена извршењем)

247
6. Извршна исправа

Извршна исправа је појединачни правни акт којим је ауторитативно утврђено постојање

потраживања. То су само оне исправе за које закон одређује да се сматрају извршним исправама. У
нашем праву извршне исправе су појединачни правни акти судова и других државних органа.
Следећи појединачни правни акти се сматрају извршном исправом:
1. извршна судска одлука или судско поравнање које гласе на давање, чињење, нечињење или
трпљење;
2. извршна одлука донета у прекршајном или управном поступку,ако гласи на новчану обавезу;
3. поравнање донето у управном поступку које гласи на новчану обавезу;
4. извод из регистра залоге и извод из регистра финансијског лизинга;
5. страна судска и арбитражна одлука;
6. уговор о хипотеци и заложна изјава ако су уписани у катастар непокретности;
7. план реорганизације у стечајном поступку чије је усвајање решењем потврдио суд;
8. јавнобележничка исправа ако има дејство извршности;
9. споразум о решавању спора путем посредовања,ако испуњава законом прописане услове да би
се сматрао извршном исправом.
Извршном судском одлуком сматра се пресуда суда, решење суда , платни налог и арбитражна
одлука. У ванпарничном поступку решења суда донета у контенциозним неправим ванпарничним
стварима имају својство извршне исправе. Деклараторне и преображајне одлуке суда не могу да
буду извршне исправе јер оне утврђују или непосредно креирају ново правно стање.
Из скрипте са групе: Извршна исправа постаје извршна када је правноснажна и када истекне рок
одређен у њој за добровољно извршење обавезе (парициони рок). Ако у извршној исправи није
одредјен рок за добровољно испуњење обавезе, он износи 8 дана од достављања извршне исправе
извршном дужнику. Судска одлука која гласи на чињење или давање постаје извршна ако је
постала правноснажна и ако је протекао рок за добровољно испуњење обавезе. Судска одлука која
гласи на нечињење или трпљење постаје извршна када постане правноснажна (дакле није потребан
истек париционог рока), осим ако у њој није друкчије одређено. Када је у извршној исправи
дужник обавезан на плаћање или извршење чинидбе, извршност наступа тек када је потраживање
доспело. Извршност одлука управних органа цени се по правилима управног права односно
одлука из управног поступка извршна је истеком рока за жалбу односно достављањем странци.
Судско поравнање постаје извршно ако је потраживање које је у њему садржано доспело.
Доспелост потраживања се доказује записником о поравнању или јавном или по закону овереном
исправом.

248
7. Веродостојна исправа

Решење о извршењу на основу веродостојне исправе доноси се ради намирења новчаног

потраживања. Веродостојне исправе су:
1. меница и чек домаћег или страног лица, са протестом ако је потребан за заснивање
потраживања;
2. извод из Централног регистра хартија од вредности о стању на рачуну законитог имаоца
обвезница или инструмента тржишта новца (трезорски, благајнички и комерцијални записи) и
одлука о њиховом издавању;
3. рачун домаћег или страног лица, са отпремницом или другим писменим доказом о томе да је
извршни дужник обавештен о његовој обавези;
4. извод из пословних књига о извршеним комуналним или сродним услугама;
5. обрачун или извод из пословних књига за потраживање таксе за јавни медијски сервис;
6. јавна исправа која ствара извршиву новчану обавезу;
7. банкарска гаранција;
8. акредитив;
9. оверена изјава извршног дужника којом овлашћује банку да с његовог рачуна пренесе новчана
средстава на рачун извршног повериоца;
10. обрачун камате са доказом о основу доспелости и висини потраживања;
11. привремена или окончана ситуација о извршеним грађевинским радовима;
12. обрачун о награди и накнади трошкова адвоката.
Подобност веродостојне исправе за доношење решења о извршењу на основу веродостојне
исправе-Веродостојна исправа подобна је да се на основу ње донесе решење о извршењу на основу
веродостојне исправе ако садржи податке о извршном повериоцу и извршном дужнику и предмет,
врсту, обим и доспелост обавезе извршног дужника. Ако доспелост обавезе не може да се утврди
из веродостојне исправе, извршни поверилац дужан је да уз веродостојну исправу приложи
писмени доказ да је извршном дужнику оставио накнадни рок да испуни обавезу.

249
8. Одлуке и правна средства у извршном поступку

Одлуке- Суд и јавни извршитељ доносе решења и закључке. Решењем се одлучује о предлогу за
извршење или обезбеђење, затим о приговору, жалби и у другим случајевима одређеним овим
законом. Решење о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе не мора бити
образложено. Закључком се налаже предузимање извршних радњи и управља извршним
поступком.
Правни лекови- Правни лекови у извршном поступку јесу жалба и приговор. Жалбом се побија
решење првостепеног суда или јавног извршитеља, ако овим законом није одређено да жалба није
дозвољена или да се такво решење побија приговором. Приговор се подноси против решења
донетог о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, против других решења
првостепеног суда или јавног извршитеља одређених овим законом, и као приговор трећег лица.
Против решења донетог о приговору против решења дозвољен је приговор само код приговора
трећег лица, а жалба само против решења донетог по приговору против решења о извршењу на
основу веродостојне исправе.
Против закључка нису дозвољени ни приговор, ни жалба. Приговор или жалба који су поднети
против закључка одбацују се у решењу или закључку којим се окончава извршни поступак.

9. Противизвршење

Предлог за противизвршење-Извршни дужник може, када је извршење већ окончано, поднети

суду предлог за противизвршење. У предлогу за противизвршење садржан је захтев да суд донесе
решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио
извршењем у року од осам дана и одреди средство и предлог извршења ако извршни поверилац не
врати што је примио у року.
Надлежни суд-Предлог за противизвршење подноси се суду који је месно надлежан да извршном
дужнику принудно врати оно што је извршни поверилац примио. Исти суд и одлучује о предлогу.
Суд решењем одбацује предлог за противизвршење који не садржи захтев да се извршни
поверилац обавеже да врати оно што је примио или у коме нису назначени средство и предмет
извршења, без претходног враћања предлога на допуну.
Разлози за противизвршење
Предлог за противизвршење подноси се ако је:
1) извршна исправа правноснажно или коначно укинута, преиначена, поништена, стављена ван
снаге или је на други начин утврђено да нема дејство - у року од 30 дана од када је извршни
дужник примио одлуку о томе;
2) у току извршног поступка извршни дужник добровољно намирио потраживање извршног
повериоца мимо суда тако да је извршни поверилац двоструко намирен - у року од 30 дана од
окончања извршног поступка;

250
3) решење о извршењу укинуто или преиначено тако да је предлог за извршење одбачен или
одбијен - у року од 30 дана од када је извршни дужник примио одлуку;
4) правноснажном судском одлуком утврђена недозвољеност извршења - у року од 30 дана од када
је извршни дужник примио одлуку;
5) извршни поверилац примио више од свог потраживања или ако при извршењу на заради и
другим сталним новчаним примањима нису поштоване одредбе о ограничењу извршења - у року
од 30 дана од окончања извршног поступка.
Извршни дужник не може да остварује потраживање у парничном поступку док не истекне рок у
коме може да предложи противизвршење.
Поступак по предлогу за противизвршење-Предлог за противизвршење доставља се извршном
повериоцу да се о њему изјасни у року од осам дана, уз упозорење на последице пропуштања. Ако
се извршни поверилац благовремено не изјасни о предлогу или предлог не оспори, предлог се
усваја. Благовремено оспорени предлог усваја се или одбија, у зависности од околности.
Садржина решења о усвајању предлога за противизвршење и жалба:У решењу о усвајању
предлога за противизвршење суд обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно
што је примио извршењем у року од осам дана и одређује средство и предлог извршења ако
извршни поверилац не врати што је примио у року. Жалба којом извршни поверилац побија цело
решење или део решења којим је обавезан да извршном дужнику врати што је примио одлаже
извршење дела решења којим се одређују средство и предмет извршења само ако извршни
поверилац уз жалбу положи јемство у висини потраживања извршног дужника. Жалба којом се
побија само део решења којим се одређују средство и предмет извршења не одлаже извршење
решења којим се усваја предлог за противизвршење. У свему осталом, на жалбу против усвајања
предлога за противизвршење сходно се примењују одредбе о жалби против решења о извршењу,
изузев одредаба о обавезном достављању жалбе на одговор.
Немогућност противизвршења- Предлог за противизвршење одбија се ако су на предмету
наступиле такве стварне или правне промене да враћање предмета више није могуће.Извршни
дужник може у том случају своје право одмах да остварује у парничном поступку.
Сходна примена на треће лице- Предлог за противизвршење може поднети и треће лице, ако је
извршење спроведено на предмету на коме је правноснажном судском одлуком утврђена
недозвољеност извршења, у року од 30 дана од када је треће лице примило одлуку. У свему
осталом сходно се примењују одредбе о противизвршењу на предлог извршног дужника.

10. Јемство у извршном поступку

Институт јемства у извршном поступку не треба мешати са уговором о јемству из облигационог

права. У извршном поступку јемство је старноправни институт обезбеђења евентуалних и будућих
потраживања једне странке према другој- та потраживања се односе на накнаду штете или
трошкова проузрокованих у току извршног поступка.

251
Извршитељ може да усови одлагање извршења по предлогу дужника полагањем јемства, а такође
у поступку продаје непокретности путем јавног надметања могу да учествују само она лица која су
положила јемство.
Јемство се даје у готовом, страном или домаћем новцу, који се депонује код јавног извршитеља
или банкарском гаранцијом, депоновањем ХоВ, драгоцености и другим стварима које могу да се
уновче. Странка у чију корист је положено јемство стиче основ за упис заложног права на
депонованим средствима у Регистар заложних права. Поред тога, странка истовремено стиче и
право првенственог намирења на заложеној ствари у односу на хијерографне повериоце.
Обавеза полагања јемства се одређује закључком. Ако се јемство полаже у поступку извршења
тада закључак доноси јавни извршитељ, а у поступку обезбеђења то чини суд. Висина јемства се
одређује у складу са процесним разлогом због ког се налаже обавеза полагања јемства и према
околностима случаја. Правило је да се јемство одређује у висини потраживања које се намирује у
извршном поступку.
С обзиром да се јемством у извршном поступку обезбеђују евентуална, неизвесна и будућа
потраживања, а да је заложно право акцесорног карактера, поставља се питање када доспева само
потраживање и на који начин његово постојање мора да буде утврђено. Ако је јемство положено
уместо одређења привремене мере, а поверилац успео у парничном поступку, онда ће он моћи да
се првенствено намири из депонованих ствари (у висини утуженог потраживања) уколико дужник
заиста осујети наплату повериочевог потраживања.
У сваком случају, јавни извршитељ одлучује решењем да ли је наступио услов да се противна
страна наплати из положеног јемства. Решење се састоји из два дела- у првом он утврђује висину
накнаде штете и трошкова који су повезани са радњом због које је јемство одређено; у другом
делу, на предлог странке, одређује да ли се штета и/или трошкови могу накнадити из положеног
јемства. Овакво решење јавног извршитеља има дејство решења о извршењу и против њега је
допуштено изјавити приговор.
Заложним правом конституисаним на депонованим стварима није обезбеђено потраживање
садржано у извршној исправи, већ само евентуално и будуће потраживање странке у извршном
поступку ради накнаде штете или трошкова насталих процесним пропустима друге странке у
извршном поступку. Изузетак је када је јемство одређено уместо привремених мера.

11. Извршење на непокретностима ради намирења новчаног

потраживања

***ЗИО члан 150 до чл 216***

12. Извршење на покретним стварима ради намирења новчаног

потраживања

***ЗИО члан 217***

252
Из скрипте са групе: ИЗВРШЕЊЕ НОВЧАНИХ ПОТРАЖИВАЊА НА ПОКРЕТНИМ И
НЕПОКРЕТНИМ СТВАРИМА
За одлучивање о предлогу за извршење ради намирења новчаног потраживања на непокретности
искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју налази непокретност, а ако се
непокретност налази на подручју различитих судова, месно је надлежан суд коме је првом поднет
предлог за извршење. Извршење новчаног потраживања на непокретности се спроводи уписом
забележбе решења о извршењу у катастар непокретности, проценом вредности непокретности,
продајом непокретности и намирењем извршног повериоца из продајне цене.
Непокретност се продаје на усменом јавном надметању или непосредном погодбом. Јавни
извршитељ може одредити само продају на јавном надметању. Странке могу да се споразумеју о
продаји непосредном погодбом. Закључак о продаји непокретности на јавном надметању доноси
се одмах после правноснажности решења о извршењу. Закључак о продаји непокретности на
јавном надметању објављује се на огласној табли Коморе и на други уобицајени начин. Јавно
надметање одржава се у канцеларији јавног извршитеља, ако он другачије не одреди. На јавном
надметању могу као понудиоци да учествују само лица која су положила јемство до објављивања
јавног надметања.
Јемство износи десетину процењене вредности непокретности. Одржавају се највише два јавна
надметања. Прво јавно надметање одржава се у року који не може бити краћи од 15 нити дужи од
30 дана од дана објављивања закључка о продаји непокретности на јавном надметању. Друго јавно
надметање мора да почне у року од најмање 15 а највише 30 дана од дана првог јавног надметања.
Непокретност не може на првом јавном надметању бити продата испод 70 % процењење
вредности непокретности односно почетне цене. На другом јавном надметању не може бити
продата испод 50% процењене вредности непокретности. Пре почетка јавног надметања утврдјује
се да ли су испуњени услови за то и води се записник о јавном надметању. Када закључи јавно
надметање јавни извршитељ испитује пуноважност понуда, објављује ко је најбољи понудилац и
после могућег изјашњења о праву прече куповине доноси закључак о додељивању непокретности.
Непокретност може да се прода и непосредном погодбом ако се странке тако споразумеју или ако
после неуспеха другог јавног надметања то изабере извршни поверилац. Уговор о продаји
непокретности непосредном погодбом закључују у писменом облику купац и јавни извршитељ, у
име и за рачун свог дужника, или лице које обавља комисионе послове продаје, у своје име а за
рачун извршног дужника. Уговор се доставља пореској управи и јединици локалне самоуправе,
према месту налажења непокретности. Јемство, у износу десетог дела процењење вредности
непокретности, купац полаже непосредно пре закључења уговора о продаји.
За одлучивање о предлогу за извршење ради намирења новчаног потраживања на покретним
стварима месно је надлезан суд на чијем се подручју налазе покретне ствари. Предмет извршења
не могу бити:
1) одеца, обуца, и други предмети за лицну употребу, постељине, ствари, посудје, део наместаја
који је неопходан, спорет, фризидер и пец за грејање;
2) храна и огрев који су изврсном дузнику и цлановима његовог домацинства потребни за 3
месеца;
3) готов новац изврсног дузника који има стална месецна примања до месецног износа који је
законом изузет од изврсења;

253
4) ордење, медаље, ратне споменице и друга одликовања и признања, лицна писма, рукописи и
други лицни списи и породицне фотографије;
5) помагала која су особи са инвалидитетом или другом лицу потребни за обављање зивотних
функција;
6) куцни љубимац. Изврсење новцаног потразивања на покретним стварима спроводи се пописом
и проценом ствари, продајом ствари и намирењем изврсног повериоца из продајне цене.
Извршном дужнику се решење о извршењу предаје непосредно пре почетка пописа, па се он
позива да испуни потраживање са каматом и трошковима извршног поступка. Одсуство странака
није сметња да се ствар пописе. Пописује се онолико ствари колико је потребно да се намири
изврсни поверилац и трошкови извршења. Пре свега пописују се ствари које могу најлакше да се
продају, ствари на које треће лице није ставило примедбу да на њима има права која спрецавају
изврсење и ствари које нису подлозне брзом кварењу или знатном смањењу вредности. Изврсни
дузник и лица која имају дрзавину или притезање на пописаним стварима не смеју њима да
располазу ни правно ни фактицки.
Изврсни поверилац мозе у року од 8 дана од дана оконцања пописа предлозити да се попис
измени, а јавни изврситељ је дузан да одлуци о предлогу у року од 5 дана од његовог пријема.
Попис је безуспесан ако се не надју ствари које могу бити предмет изврсења. Изврсни поверилац
доставља оригинал или оверену копију записника о попису и закљуцка о конацном попису
Агенцији за привредне регистре, ради уписа залозног права у Регистар залоге и тада стице 8
залозно право и право на намирење на покретној ствари. По правилу ствари се процењују када се и
пописују. Ствари процењује јавни изврситељ. Ствар се процењује према њеној трзисној цени у
месту процене на дан процене. Ствари могу да се продају на усменом јавном надметању или
непосредном погодбом. Нацин продаје одредјује се у закљуцку о продаји покретне ствари а јавни
изврситељ је дузан да води рацуна о постизању најповољније цене. Закљуцком о продаји покретне
ствари одредјује се да ли се ствар продаје јавним надметањем или непосредном погодбом, услови
продаје и од када и како ствар мозе да се прода непосредном погодбом по споразуму странака.
Залозно право на покретној ствари престаје доносењем закљуцка о предаји покретне ствари.

13. Претходне мере

Суд одређује претходне мере само ради обезбеђења новчаног потраживања које је већ утврђено
одлуком домаћег суда која још није постала правноснажна или извршна. Да би се ове мере
одредиле нужно је да се учини вероватним да постоји опасност да ће се без одређења
привремених мера остварење потраживања осујетити или знатно отежати.
За одлучивање о предлогу за одређивање претходне мере месно је надлежан суд који би био
надлежан за одлучивање о предлогу за извршење.
Услови за одређивање претходне мере- Претходном мером обезбеђује се новчано потраживање.
Претходна мера одређује се на основу домаће одлуке која није правноснажна или домаћег судског
или управног поравнања или јавнобележничког записника о поравнању по којима потраживање
није доспело или на основу домаћег решења о извршењу на основу веродостојне исправе које је
донето на основу менице или чека.

254
Осим тога, да би се одредила претходна мера потребно је да извршни поверилац учини вероватном
опасност да би без претходне мере намирење његовог потраживања било осујећено или знатно
отежано.
Претпостављена опасност по потраживање - Сматра се да опасност која може да осујети или
знатно отежа намирење потраживања постоји ако се предлог за одређивање претходне мере
заснива на:
1) решењу о извршењу на основу веродостојне исправе донетом на основу менице или чека против
кога је благовремено поднет приговор;
2) пресуди којом је у кривичном поступку усвојен имовинскоправни захтев и против које је
предложено понављање кривичног поступка;
3) одлуци која треба да се изврши у иностранству, па и кад је за извршење надлежан домаћи суд;
4) пресуди на основу признања на коју је поднета жалба;
5) судском или управном поравнању или јавнобележничком записнику о поравнању које се побија
на законом одређен начин.
Ако се предлог заснива на пресуди на основу признања на коју је поднета жалба или на судском
или управном поравнању или јавнобележничком записнику о поравнању које се побија на законом
одређен начин суд може, на предлог извршног дужника, условити одређивање или одржавање
претходне мере полагањем јемства од извршног повериоца за штету коју би извршни дужник
могао да претрпи од претходне мере.
Ако извршни поверилац не положи јемство у року који одреди суд, суд решењем одбија предлог за
одређивање претходне мере или решењем обуставља поступак обезбеђења.
Претходна мера ради обезбеђења оброка који нису доспели- Недоспели оброци потраживања
на основу законског издржавања, накнаде штете због нарушења здравља, новчане ренте због
потпуне или делимичне неспособности за рад и новчане ренте за издржавање које је изгубљено
услед смрти дужника издржавања, обезбеђују се претходном мером само ако доспевају у једној
години од подношења предлога за одређивање привремене мере.
Претпоставља се да опасност која може да осујети или знатно отежа намирење потраживања
недоспелих оброка постоји и ако је према извршном дужнику већ вођен извршни поступак ради
наплате доспелих оброка или поднет предлог за извршење ради наплате доспелог оброка.
Садржина решења о претходној мери- Решење о претходној мери, поред осталог, садржи
прецизно наведено новчано потраживање које се обезбеђује, с каматом и трошковима поступка,
врсту претходне мере и трајање претходне мере.
Претходна мера може да траје најдуже док не истекне 15 дана од испуњења услова за подношење
предлога за извршење.
Продужење трајања претходне мере- Ако трајање претходне мере истекне пре него што одлука
постане извршна суд, на предлог извршног повериоца, решењем продужава њено трајање ако нису
промењени услови под којима је одређена. Извршни поверилац дужан је да предлог поднесе пре
него што претходна мера истекне.

255
Суд обуставља поступак обезбеђења ако се у року од 15 дана од истека претходне мере не испуне
услови за подношење предлога за извршење, а извршни поверилац дотле не предложи да се
трајање мере продужи.
Ако се услови за подношење предлога за извршење испуне пре истека трајања претходне мере суд,
на предлог извршног дужника, обуставља поступак обезбеђења, али извршни поверилац може
одржати претходни меру до подношења предлога за извршење, ако њега поднесе у року од 15 дана
од испуњења услова за то.
Укидање претходне мере- На предлог извршног дужника, суд решењем обуставља поступак
обезбеђења и укида претходну меру и све спроведене радње:
1) ако извршни дужник положи суду, односно јавном извршитељу потраживање које се обезбеђује,
са каматом и трошковима поступка;
2) ако извршни дужник докаже да је потраживање наплаћено или довољно обезбеђено;
3) ако се правноснажно утврди да потраживање није настало или да је престало;
4) ако одлука или судско или управно поравнање или јавнобележнички записник о поравнању на
којима се претходна мера заснива престану да важе.
Ако је поступак обезбеђења обустављен, али не зато што је извршни дужник положио
потраживање које се обезбеђује(под 1), већ из другог разлога(2-4), извршни поверилац дужан је да
накнади извршном дужнику трошкове поступка обезбеђења.
Врсте претходних мера
Врсте претходних мера јесу:
1) попис покретних ствари и упис заложног права на пописаним покретним стварима у Регистар
залоге;
2) пленидба новчаног потраживања извршног дужника и стицање заложног права на њему;
3) налог организацији за принудну наплату да банкама које воде рачуне извршног дужника наложи
да новчана средства у висини обезбеђеног потраживања пренесу у депозит јавног извршитеља;
4) упис забране располагања финансијских инструмената и упис заложног права на њима у
Централни регистар хартија од вредности;
5) упис заложног права извршног повериоца на уделу извршног дужника у друштву са
ограниченом одговорношћу, ортачком друштву или командитном друштву у Регистар залоге и
упис заплене удела у Регистар привредних субјеката;
6) пленидба потраживања извршног дужника да му се преда непокретност или одређена покретна
ствар или испоручи одређена количина покретних ствари и стицање заложног права на
заплењеном потраживању;
7) предбележба заложног права на непокретности у својини извршног дужника или на праву
извршног дужника уписаном на непокретности.

256
Продаја заложених покретних ствари и пренос потраживања извршног дужника- Јавни извршитељ
може наложити да се заложене покретне ствари продају ако су подложне брзом кварењу или
постоји опасност од знатног смањења њихове вредности.
Ако се претходна мера састоји од пленидбе новчаног потраживања извршног дужника и стицање
заложног права на њему јавни извршитељ може, на предлог странке, наложити да се потраживање
пренесе на извршног повериоца ради наплаћивања, ако постоји опасност да оно, због доцње у
његовом испуњењу, неће моћи да се наплати или да ће престати право на регрес према другом
лицу.
Износ који се добије продајом покретне ствари и наплатом потраживања чува се код јавног
извршитеља док се не обустави поступак обезбеђења или не поднесе предлог за извршење, а
најдуже 30 дана од испуњења услова за подношење предлога за извршење.

14. Привремене мере

Суд одређује привремене мере ради обезбеђења новчаног или неновчаног потраживања.
Поверилац може да захтева одређење привремених мера пре почетка тока когниционог поступка
односно до потпуног намирења његовог потраживања. Суд може одредити привремену меру пре, у
току или после судског или управног поступка па док извршење не буде спроведено.
Одређење привремене мере као средства обезбеђења је субсидијерно у односу на остала средства
обезбеђења- ако поверилац поседује одлуку донету у његову користу у првом степену он не може
више да захтева да суд одреди привремене мере, већ само може да захтева да се одреде претходне
мере. Када год другом мером може да се оствари исти циљ, привремена мера не може да се
захтева. Такође, поверилац мора да поседује правни интерес да се привремена мера одреди.
Услови за одређивање привремене мере- Морају да се стекну два услова да би суд могао да одреди
привремене мере:
1. да потраживање постоји
2. да постоји опасност да поверилац неће моћи да оствари своје потраживање
Привремене мере суд одређује ради обезбеђења извршења повериочевог потраживања тако да ће
суд моћи да одреди привремене мере тек ако установи а постоји потраживање повериоца (не мора
нужно да буде и доспело, привременом мером могу да се обезбеде и недоспела, условна и будућа
потраживања).
Да би се одредила привремена мера за обезбеђење новчаног потраживања извршни поверилац,
поред вероватноће постојања потраживања, мора учинити вероватним да ће без привремене мере
извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања тиме што ће своју имовину
или средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати (опасност по
потраживање). Извршни поверилац није дужан да докаже опасност по потраживање ако учини
вероватним да извршни дужник може због привремене мере претрпети само незнатну штету или
да потраживање треба да се испуни у иностранству.

257
Сматра се да опасност по новчано потраживање постоји ако:
1. је ради наплате доспелих оброка законског издржавања према извршном дужнику већ вођен
извршни поступак
2. потраживање треба да се испуни у иностранству, па и кад је за извршење надлежан домаћи суд;
3. су редовни приходи извршног дужника мањи од његових законских обавеза и оних утврђених
правноснажном одлуком суда и другог органа;
4. је према извршном дужнику покушано извршење које није успело зато што је одбио да пружи
податке о томе где се налази његова имовина.
Привремене мере и јемство- У поступку за одређење привремених мера широко се користи
институт јемства- полагање јемства може да буде услов за одређење привремене мере, а може се и
одредити јемство уместо привремене мере.
Суд условљава одређење привремене мере полагањем јемства од стране повериоца на предлог
извршног дужника. И дужник и поверилац могу да захтевају полагање јемства. Ако поверилац у
предлогу за одређење привремене мере истакне предлог да дужник положи јемство онда се
привремена мера не одређује.
Суд решењем одређује висину јемства и рок за полагање јемства. Ако се оно положи пре него што
је привремена мера одређена суд одбија предлог за њено одређење, а ако се положи након што је
донето решење о одређењу привремене мере онда суд решењем обуставља поступак обезбеђења.
По одлуци суда, дужник може да полижи јемство уместо одређења привремене мере. Ово могу да
предложе и поверилац и дужник.
Стварна и месна надлежност суда- О одређењу привремених мера одлучује суд који је стварно и
месно надлежан да одлучује о основаности потраживања чије се обезбеђење тражи.
Ако је предлог за одређивање привремене мере поднет пре, у току или после парничног или другог
поступка у коме се одлучује о основаности потраживања чије се обезбеђење тражи или
истовремено с покретањем поступка, о предлогу одлучује суд који у првом степену одлучује о
основаности потраживања.
Ако је предлог поднет пре покретања или у току арбитражног поступка, о њему одлучује суд који
би био месно надлежан за одлучивање о предлогу за извршење.
Ако је предлог поднет у току извршења која спроводи јавни извршитељ, о њему одлучује суд који
је донео решење о извршењу, а ако извршење спроводи суд, он и одлучује о предлогу.
Предлог за одређење привремених мера- Осим састојака које мора да садржи сваки предлог за
обезбеђење (потраживање чије се обезбеђење захтева, законски разлози за обезбеђење, чињенице и
докази из којих произлази вероватност постојања законских разлога за обезбеђење и врста
средства обезбеђења) у предлогу за одређење привремене мере мора да се наведе и:
1. врста привремене мере која се захтева
2. њено трајање

258
3. средство и предмет извршења
Извршни поверилац може у предлогу да захтева да суд истовремено одреди и више привремених
мера и више средстава и предмета извршења, а суд може да их одреди кумулативно или
евентуално.
Решење о одређењу привремене мере- садржи све састојке као и свако решење о обезбеђењу, а
уз то суд напомиње да ли је одредио једну или више привремених мера и рок њиховог трајања.
Такође, у решењу се наводе и средство и предмет којима се одређена мера извршава. Ако се
привремена мера одређује пре него што је почео когнициони поступак онда суд наводи и рок у
коме је поверилац дужан да поднесе тужбу.
Решење о одређењу привремене мере има дејство решења о извршењу и извршава се пре његове
правноснажности. Оно постаје извршно у зависности од тога која је мера одређена у решењу (нпр.
ако је мера чињење или нечињење постаје извршна када је достављена адресату; ако је везана за
рок у коме дужник треба нешто да учини онда постаје извршна када рок безуспешно протекне)
Доношењем решења о обезбеђењу поверилац не стиче заложно право јер стицање заложног права
није ни неопходно пошто решење о привременој мери може увек принудно да се изврши.
Решење производи дејство према свим учесницима у поступку, не само према странкама.
Трајање- зависи од тога колико је одређено у решењу суда. Извршни поверилац може да пре
истека рока за који је одређено трајање привремене мере предложи суду да продужи њихово
трајање под условом да околности које су оправдавале одређење привремене мере нису престале.
Укидање привремене мере
На предлог извршног дужника, суд обуставља поступак обезбеђења и укида привремену меру и
све спроведене радње:
1) ако извршни поверилац у року одређеном привременом мером не поднесе тужбу или не покрене
други поступак ради оправдања привремене мере;
2) када истекне трајање привремене мере;
3) ако су се услови под којима је привремена мера одређена тако променили да она више није
потребна;
4) ако извршни дужник положи суду, односно јавном извршитељу потраживање које се обезбеђује,
са каматом и трошковима поступка;
5) ако извршни дужник докаже да је потраживање наплаћено или довољно обезбеђено;
6) ако се правноснажно утврди да потраживање није настало или да је престало.
Накнада штете извршном дужнику- Извршни дужник има право да му извршни поверилац
накнади штету нанесену привременом мером која није била основана или коју извршни поверилац
није оправдао. Право на накнаду штете остварује се у парничном поступку.

259
Врсте привремених мера за обезбеђивање новчаног потраживања
Ради обезбеђења новчаног потраживања може да се одреди свака мера којом се постиже сврха
обезбеђења, а нарочито:
1) забрана извршном дужнику да отуђи, односно оптерети покретне ствари чији је власник и, по
потреби, њихово одузимање од извршног дужника и поверавање на чување извршном повериоцу
или другом лицу или судском депозиту;
2) забрана извршном дужнику да отуђи, односно оптерети непокретности чији је власник или
друга стварна права која су уписана у његову корист на непокретностима у катастар
непокретности, уз упис забележбе забране у катастар непокретности;
3) забрана дужнику извршног дужника да исплати потраживање или преда ствар извршном
дужнику и забрана извршном дужнику да прими исплату потраживања или прими ствар и да њима
располаже;
4) налог организацији за принудну наплату да банкама које воде рачуне извршног дужника наложи
да новчана средства у висини обезбеђеног потраживања пренесу у депозит јавног извршитеља;
5) налог Централном регистру хартија од вредности да упише забрану отуђења и оптерећења
акција извршног дужника и упише забрану извршном дужнику да користи право гласа из акција и
располаже њиме;
6) одузимање готовог новца или хартија од вредности од извршног дужника и њихово полагање у
судски депозит, односно код јавног извршитеља.
Врсте привремених мера за обезбеђење неновчаног потраживања
Ради обезбеђења неновчаног потраживања може да се одреди свака мера којом се постиже сврха
обезбеђења, а нарочито:
1) забрана извршном дужнику да отуђи, односно оптерети покретне ствари које су предмет
потраживања извршног повериоца и, по потреби, њихово одузимање од извршног дужника и
поверавање на чување извршном повериоцу или другом лицу или судском депозиту;
2) забрана извршном дужнику да отуђи, односно оптерети непокретност која је предмет
потраживања извршног повериоца, уз упис забележбе забране у катастар непокретности;
3) забрану извршном дужнику да предузима радње које могу нанети штету извршном повериоцу и
забрану да промени ствар која је предмет потраживања извршног повериоца;
4) забрана дужнику извршног дужника да преда извршном дужнику ствар која је предмет
потраживања извршног повериоца;
5) налог Централном регистру хартија од вредности да упише забрану отуђења и оптерећења
акција које су предмет потраживања извршног повериоца и упише забрану извршном дужнику да
користи право гласа из акција и располаже њиме;

260
6) налог извршном дужнику да предузме радње потребне да се сачува непокретност или покретна
ствар и спречи њихова физичка промена, оштећење или уништење;
7) привремено уређење спорног односа, ако је потребно да би се отклонила опасност од насиља
или веће ненадокнадиве штете.

261