Република Србија

УСТАВНИ СУД
Број: Уж-5028/2017
________ 2020. године
Београд

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана

Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић,
др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер
Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по
уставној жалби Акционарског друштва ж. „С.“ а.д. Б, са седиштем у Београду,
на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на
седници Већа одржаној 18. јуна 2020. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Акционарског друштва ж. „С.“ а.д. Б. и

утврђује да је пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 361/17 од 21. априла
2017. године и пресудом Основног суда у Нишу П1. 2973/15 од 9. новембра
2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење,
из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1. 361/17
од 21. априла 2017. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби
подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Нишу
П1. 2973/15 од 9. новембра 2016. године.
3. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање
извршења пресудa из тачке 1.

Образложење

1. Акционарско друштвo ж. „С.“ а.д. Б, са седиштем у Београду,

поднело је Уставном суду, 14. јуна 2017. године, уставну жалбу против пресуда
Апелационог суда у Нишу Гж1. 361/17 од 21. априла 2017. године и Основног
суда у Нишу П1. 2973/15 од 9. новембра 2016. године, због повреде права на
правично суђење и слободе предузетништва, зајемчених одредбама члана 32.
став 1. и члана 83. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је произвољан
закључак парничних судова о пасивној легитимацији подносиоца уставне
жалбе; да у периоду из којег потичу потраживања тужиоца подносилац уставне
жалбе још увек није постојао као правни субјект; да је правни став о
одговорности подносиоца уставне жалбе за обавезе друштва преносиоца „Ж.“
а.д. Б. (омашком подносилац уставне жалбе означава „Ж.“ а.д. Б. као
првотуженог, иако то привредно друштво није било странка у парничном
поступку који претходи уставној жалби), погрешно утемељен на одредбама чл.
 2

147. – 151. Закона о раду; да се Закон о привредним друштвима мора

посматрати као lex specialis у односу на Закон о раду, с обзиром на то да су
њиме регулисане правне последице статусних промена; да привредно друштво
„Ж.“ а.д. Б. нема својство правног претходника, већ друштва преносиоца, исто
као што ни подносилац уставне жалбе нема својство правног следбеника, већ
друштва стицаоца; да анекс уговора о раду који је закључен са тужиоцем не
може бити основ одговорности подносиоца уставне жалбе за обавезе
привредног друштва „Ж.“ а.д. Б, које и даље постоји као правно лице; да
солидарна обавеза настаје по споразуму или по самом закону, што значи да
извршена статусна промена издвајања уз оснивање, при чему друштво
преносилац задржава правни субјективитет, не може бити основ настанка такве
обавезе; да је привредно друштво „Ж.“ а.д. Б, кроз План статусне промене, чији
је саставни део и деобни биланс, пренело на подносиоца уставне жалбе једнаку
вредност активе и пасиве, тако да одговорност подносиоца уставне жалбе не
постоји ни према члану 505. Закона о привредним друштвима; да су Одлука о
издвајању уз оснивање, као и претходно усвојени План статусне промене,
регистровани и објављени на законом прописани начин (члан 495. Закона о
привредним друштвима), те, према томе, учињени доступним свим
заинтересованим лицима, укључујући и запослене; да је План статусне промене
детаљну разраду „доживео“ закључењем Протокола, којим је недвосмислено
утврђено да за обавезе према запосленима које су настале до регистрације
статусне промене искључиво одговара привредно друштво „Ж.“ а.д. Б; да су
Протоколом јасно разграничена права и обавезе учесника статусне промене,
утолико што су резервисања за судске спорове, укључујући и оне који су у току,
нето зараде и накнаде зарада, порезе и доприносе на зараде и накнаде зарада на
терет послодавца и др. (групе рачуна бр. 45. и 46.) пренета у почетни биланс
стања привредног друштва „Ж.“ а.д. Б. на дан 9. август 2015. године; да овај
доказ судови нису узели у разматрање приликом доношења оспорених пресуда.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи
оспорене акте. Такође је предложено да Уставни суд одложи извршење
оспорених аката, као и да правно дејство своје одлуке прошири на све предмете
у којима се подносилац уставне жалбе налази у истој чињеничној и правној
ситуацији.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна
жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа
или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују
или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су
исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује
законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом
испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој,
Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама
подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено
право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у
оспорене пресуде и документацију која је приложена уз уставну жалбу, па је
утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој
уставносудској ствари:
 3

Тужилац З. М. из В. код Алексинца је Основном суду у Нишу

поднео тужбу против туженог Акционарског друштва ж. „С.“ а.д. Б, овде
подносиоца уставне жалбе, ради исплате разлике између припадајућих износа
увећане зараде по основу сменског рада у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2014.
године и износа који су му за тај период исплаћени.
Оспореном пресудом Основног суда у Нишу П1. 2973/15 од 9.
новембра 2016. године тужени је обавезан да тужиоцу исплати предметну
разлику у заради.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Нишу је донео
оспорену пресуду Гж1. 361/17 од 21. априла 2017. године, којом је жалбу одбио
и првостепену пресуду у целини потврдио.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог,
наведено: да је тужилац, на основу уговора о раду од 4. фебруара 2003. године
(са каснијим анексима) и анекса број 1-3/2015-91/1799 од 1. септембра 2015.
године, у радном односу на неодређено време код туженог, на пословима
бравара за возна средства; да је вештак финансијске струке утврдио да је у
спорном периоду послодавац претходник тужиоцу за рад у сменама исплатио
увећану зараду од 4% од основне зараде; да је вештак, такође, обрачунао
разлику до 26% од основне зараде за сменски рад, у складу са законом; да је
првостепени суд правилно обавезао туженог да тужиоцу исплати утврђену
разлику увећане зараде по основу сменског рада; да се уговор о раду са
послодавцем претходником сматра пренетим када је тужилац потписао анекс
уговора о раду са туженим; да је тужени, као послодавац следбеник,
преузимањем уговора о раду и потписивањем анекса, аутоматски преузео не
само права, већ и све обавезе које су настале из закљученог уговора о раду и
радног односа; да су права запослених код промене послодавца регулисана
одредбама члана 147 – 152. Закона о раду, које су усклађене са Директивом
2001/23 ЕЗ; да се тим одредбама регулишу права запослених у случају
реорганизације послодавца путем статусних промена, промене послодавца у
складу са законом или промене власништва над капиталом привредног друштва,
као и последице тих промена; да током поступка тужени није истицао
чињенице, нити пружио доказе да су на другачији начин са послодавцем
претходником (привредно друштво „Ж.“ а.д. Б.) регулисали индивидуална права
и стечена права запослених, те да су о томе обавестили тужиоца; да како
тужени, на коме је био терет доказивања чињеница, није пружио доказе да су
међусобна права и обавезе са друштвом преносиоцем регулисана уговором о
статусној промени или планом поделе, а друштво преносилац и даље постоји
као правни субјект, то је правилна оцена првостепеног суда о пасивној
легитимацији туженог.
У образложењу је даље наведено: да уколико су постојала
ограничења у правима, обавезама и одговорностима тужиоца према послодавцу
претходнику, односно следбенику, послодавац је о тим променама требало да
обавести тужиоца, а затим да на јасан и прецизан начин анексом уговора о раду
уговори исплату конкретних новчаних потраживања, што је изостало, али је то
пропуст туженог, а не тужиоца; да је стога без утицаја указивање туженог на
План статусне промене и Протокол о усвајању Информације о спроведеном
поступку статусне промене и отварању почетних стања у пословним књигама
новоформираних друштава, јер ти акти, којима се регулишу међусобни односи
привредних субјеката, могу бити од значаја у поступку извршења и код
 4

евентуалних регресних захтева, али не и на право и заштиту запосленог ради

исплате увећане зараде.
У Протоколу о усвајању Информације о спроведеном поступку
статусне промене „Ж.“ а.д. и отварању почетних стања у пословним књигама
новоформираних друштава од 24. јуна 2016. године је, поред осталог, наведено:
да се усваја Информација о спроведеном поступку статусне промене „Ж.“ а.д. и
отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних друштава
(тачка 1.); да се прихвата почетно стање у пословним књигама на дан 10. август
2015. године за АД „И. Ж.“, АД ж. „С.“ а.д. Б, АД ж. „С. В.“ и „Ж. С.“ а.д. после
издвајања, исказано у закључним листовима и аналитичким евиденцијама,
изведено по поступку и документима из тачке 2. овог Протокола, сагласно
усвојеним прнципима и критеријумима за алокацију билансних позиција у
деобном билансу и записнички усаглашених поступака у раздвајању рачуна
којима су имплементирани регистровани критеријуми и принципи са
релевантном документацијом из информације (тачка 3.); да ће, на основу овог
Протокола, Одбор директора и Скупштина „Ж. С.“ а.д. донети одлуку о
усвајању Информације о спроведеном поступку статусне промене „Ж. С.“ а.д. и
отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних друштава,
која ће бити акт примопредаје бруто биланса почетних стања новоформираних
друштава на дан 10. август 2015. године, изведених заједничким усаглашавањем
између издвојених друштава, у складу са тачкама 2. и 3. овог Протокола, те да
ће ова одлука бити достављена друштвима стицаоцима (тачка 7.).
Информација о спроведеном поступку статусне промене „Ж. С.“
а.д. и отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних
друштава, која је усвојена Протоколом, садржи одељак под називом
„Имплементација регистрованих принципа и критеријума за алокацију
билансних позиција у деобном билансу кроз примењене поступке на раздвајању
рачуна у извођењу почетних стања у пословним књигама издвојених друштава“.
Код рачуна чији је назив „дугорочна резервисања“ наведено је да се
резервисања за судске спорове, односно судске спорове у току, преносе у
почетни биланс „Ж. С.“ а.д. после издвајања.
Одбор директора и Скупштина привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б.
су 27. и 30. јуна 2016. године донели одлуке којима су усвојени Протокол,
Информација и бруто биланси почетних стања новоформираних друштава на
дан 10. август 2015. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби,
утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ
установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о
његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за
покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да је
предузетништво слободно, а може се ограничити законом, ради заштите
здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности
Републике Србије (члан 83.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05,
61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) (у даљем тексту: ЗОР), који се примењивао у
конкретном случају, било је прописано: да у случају статусне промене, односно
промене послодавца, у складу са законом, послодавац следбеник преузима од
послодавца претходника општи акт и све уговоре о раду који важе на дан
промене послодавца (члан 147.); да је послодавац претходник дужан да
послодавца следбеника потпуно и истинито обавести о правима и обавезама из
 5

општег акта и уговора о раду који се преносе (члан 148.); да је послодавац

претходник дужан да о преношењу уговора о раду на послодавца следбеника
писменим путем обавести запослене чији се уговор о раду преноси, да ако
запослени одбије пренос уговора о раду или се не изјасни у року од пет радних
дана од дана достављања обавештења из става 1. овог члана, послодавац
претходник може запосленом да откаже уговор о раду (члан 149.); да је
послодавац следбеник дужан да примењује општи акт послодавца претходника
најмање годину дана од дана промене послодавца, осим ако пре истека тог рока
истекне време на које је закључен колективни уговор код послодавца
претходника или код послодавца следбеника буде закључен нови колективни
уговор (члан 150.).
Одредбама Закона о привредним друштвима („Службени гласник
РС“, бр. 36/11, 99/11 и 83/14 – др.закон) (у даљем тексту: ЗПД), који се
примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се статусном
променом друштво (у даљем тексту: друштво преносилац) реорганизује тако
што на друго друштво (у даљем тексту: друштво стицалац) преноси имовину и
обавезе, док његови чланови у том друштву стичу уделе, односно акције (члан
483. став 1.); да се друштво може поделити тако што ће део своје имовине и
обавеза, поред осталог, пренети на једно или више новооснованих друштава (у
даљем тексту: издвајање уз оснивање), с тим да друштво из става 1. овог члана
по спроведеној статусној промени наставља да постоји (члан 489. став 1. тачка
1) и став 2.); да ради спровођења статусне промене одбор директора, односно
надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно, припрема, поред
осталог, нацрт уговора о статусној промени, односно нацрт плана поделе ако
само једно друштво учествује у статусној промени, као и све документе из члана
491. став 3. овог закона (члан 490. став 1. тачка 1)); да се уговор о статусној
промени закључује ако у статусној промени учествују два или више друштава,
да уговор из става 1. овог члана, поред осталог, нарочито садржи означење
вредности имовине и висине обавеза које се статусном променом преносе на
друштво стицаоца и њихов опис, као и начин на који се тај пренос врши
друштву стицаоцу, да саставни део уговора из овог члана чине - предлог одлуке
о изменама и допунама оснивачког акта, односно статута друштва стицаоца, а
ако статусном променом настаје ново друштво предлог оснивачког акта, као и
предлог статута тог друштва ако је оно акционарско друштво, деобни биланс
друштва преносиоца, у случају статусне промене поделе или издвајања, списак
чланова друштва преносиоца, са навођењем номиналне вредности њихових
удела, односно акција у друштву стицаоцу, као и удела, односно акција које
стичу у друштву стицаоцу и списак запослених у друштву преносиоцу чији се
радни однос наставља у друштву стицаоцу (члан 491. став 1, став 2. тачка 3) и
став 3.); да ако само једно друштво учествује у статусној промени, одбор
директора, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно,
усваја план поделе, да план поделе из става 1. овог члана садржи нарочито
податке из члана 491. став 2. овог закона, да саставни део плана поделе из става
1. овог члана чине акти и документи из члана 491. став 3. овог закона (члан 492.
ст. 1. – 3.); да нацрт уговора о статусној промени, односно нацрт плана поделе
друштво објављује на својој интернет страници, ако је има, и доставља регистру
привредних субјеката ради објављивања на интернет страници тог регистра
најкасније месец дана пре дана одржавања седнице скупштине на којој се
доноси одлука о статусној промени, да нацрти из става 1. овог члана морају
бити објављени непрекидно најмање 60 дана од дана одржавања седнице
 6

скупштине на којој је донета одлука о статусној промени, а приступ тим

нацртима мора бити омогућен свим заинтересованим лицима без обавезе
идентификације и без накнаде, да се објављивањем нацрта уговора о статусној
промени, односно нацрта плана поделе из става 1. овог члана сматра да су и
повериоци друштва обавештени о статусној промени (члан 495. ст. 1, 2. и 6.); да
одлуком о статусној промени скупштина одобрава план поделе који је усвојио
одбор директора, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом
дводомно (члан 498. став 1. тачка 1)); да план поделе ступа на снагу када га
одлуком из члана 498. овог закона одобри скупштина друштва које спроводи
статусну промену, осим ако је тим планом предвиђено да ступа на снагу неког
каснијег датума (члан 499. став 2.); да се регистрација статусне промене врши у
складу са законом о регистрацији у односу на друштво стицаоца и у односу на
друштво преносиоца (члан 504. став 1).
Одредбама члана 505. ЗПД било је прописано: да правне
последице статусне промене наступају даном регистрације статусне промене у
складу са законом о регистрацији и то - имовина и обавезе друштва преносиоца
прелазе на друштво стицаоца, у складу са уговором о статусној промени,
односно планом поделе, а друштво стицалац постаје солидарно одговорно са
друштвом преносиоцем за његове обавезе које нису пренете на друштво
стицаоца, али само до износа разлике вредности имовине друштва преносиоца
која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео, осим ако је са
одређеним повериоцем другачије уговорено (став 1. тач. 1) и 2)); да ако се
статусном променом друштво преносилац гаси, наступају и следеће правне
последице - друштво преносилац престаје да постоји без спровођења поступка
ликвидације, узајамна потраживања између друштва преносиоца и друштва
стицаоца се гасе, обавезе друштва преносиоца прелазе на друштво стицаоца у
складу са уговором о статусној промени, односно планом поделе, и друштво
стицалац постаје нови дужник у погледу тих обавеза, а ако постоји више
друштава стицалаца, свако од њих супсидијарно одговара за обавезе које су у
складу са уговором о статусној промени, односно планом поделе прешле на
остала друштва стицаоце до износа разлике вредности имовине друштва
преносиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео,
осим ако је са одређеним повериоцем другачије уговорено (став 3. тач. 1) – 3)).
Одредбом члана 506. став 2. ЗПД било је прописано да за обавезе друштва
преносиоца престалог поделом које уговором о статусној промени, односно
планом поделе нису распоређене ниједном друштву стицаоцу, нити се
тумачењем тог уговора, односно плана може одредити којем друштву стицаоцу
се имају расподелити, солидарно одговара свако друштво стицалац до износа
разлике између вредности имовине која је на то друштво пренета и обавеза које
је то друштво преузело.
Одредбом члана 2. така 7) подтачка 1) Закона о рачуноводству
(„Службени гласник РС“, број 62/13) било је прописано да редован годишњи
финансијски извештај правних лица која примењују Међународне стандарде
финансијског извештавања, поред осталог, обухвата биланс стања који
представља преглед имовине, обавеза и капитала правног лица на одређени дан.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.
72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14), који се примењивао у
конкретном случају, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све
чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се
утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да суд одлучује по свом уверењу, на
 7

основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине
и на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице да узме као
доказане (члан 8.); да је странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе
на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника, у
складу са овим законом (члан 228.); да ако суд на основу изведених доказа не
може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице
примениће правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко
право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или
остваривање права, ако законом није другачије прописано, да странка која
оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је
спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да
постоји, ако законом није другачије прописано (члан 231.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из
члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница
конкретног случаја и изнетих уставноправних разлога, констатовао да се
уставном жалбом указује на произвољност оцене парничних судова да
подносилац уставне жалбе има пасивну легитимацију у предметној парници, те
да одговара за новчане обавезе према запосленима које је преузео од послодавца
претходника, а које су доспеле у периоду пре извршене статусне промене.
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода
о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени
парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на
начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење
гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног
и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на
очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца
уставне жалбе.
Уставни суд полази од тога да је подносилац уставне жалбе
основан у оквиру статусне промене привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б, којом
приликом су основана још два привредна друштва (АД „И. Ж.“ и АД „С. В.“).
Реч је, дакле, о статусној промени издвајања уз оснивање, чија се специфичност
огледа у томе што привредно друштво које пролази кроз статусну промену
(друштво преносилац) наставља да постоји, с тим да део своје имовине и
обавеза преноси на новооснована друштва (друштва стицаоци). Када се, као у
конкретном случају, ради о статусној промени у којој учествује само једно
привредно друштво, акт којим се иницира такав поступак јесте план поделе
друштва, чији нацрт код акционарских друштава попут „Железнице Србије“ а.д.
Београд припрема одбор директора, који га потом и усваја. Скуштина друштва,
у форми одлуке, одобрава усвојени план поделе друштва. Тај документ, поред
осталог, садржи означење вредности имовине и висине обавеза које се
статусном променом преносе на друштво стицаоца, затим њихов опис, као и
начин на који се тај пренос врши друштву стицаоцу. Део обавезне
документације уз план поделе представља и деобни биланс.
Одбор директора привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б. је у вези
планиране статусне промене издвајања уз оснивање, 31. марта 2015. године,
усвојио нацрт плана поделе, који је, потом, његова скупштина, Одлуком од 11.
маја 2015. године, одобрила. Као оснивач привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б,
Влада Републике Србије је решењем од 2. јула 2015. године дала сагласност на
наведену одлуку. Истог дана, Влада Републике Србије је донела одлуке о
оснивању три нова акционарска друштва, која су настала из статусне промене
 8

привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б. Решење Владе Републике Србије од 2. јула
2015. године, као и три одлуке о оснивању од истог датума, објављени су у
„Службеном гласнику Републике Србије“, број 60/15. Статусна промена је
након тога, тачније 10. августа 2015. године, регистрована код Агенције за
привредне регистре (у даљем тексту: АПР), тако што су три новооснована
привредна друштва, међу њима и подносилац уставне жалбе, уписана у регистар
привредних субјеката. У оквиру реализације плана поделе, подносилац уставне
жалбе је приступио преузимању запослених, па је тако 1. септембра 2015.
године са тужиоцем закључен анекс уговора о раду, на основу којег је тужилац
наставио да обавља рад на истом радном месту као код привредног друштва „Ж.
С.“ а.д. Б.
Суштина образложења оспорених пресуда огледа се, пре свега, у
становишту судова да је закључењем анекса уговора о раду са тужиоцем, а не
уговора о раду, подносилац уставне жалбе преузео не само права, већ и све
обавезе које су настале из уговора о раду и радног односа код привредног
друштва „Ж. С.“ а.д. Б, као послодавца претходника, из чега произлази не само
пасивна легитимација подносиоца уставне жалбе у предметној правној ствари,
већ и његова обавеза да тужиоцу исплати разлику у заради по основу сменског
рада, која је доспела у периоду пре извршене статусне промене.
Уставни суд је, на седници одржаној 24. децембра 2018. године,
донео Одлуку Уж-10900/2017 (у даљем тексту: Одлука од 24. децембра 2018.
године) којом је усвојио уставну жалбу истог подносиоца и утврдио да је
пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 2017. године њему
повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Као начин
отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд је
поништио пресуду Врховног касационог суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 2017.
године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца
изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 68/17 од 13.
фебруара 2017. године.
Пресудом која је била предмет уставноправне анализе у Одлуци
од 24. децембра 2018. године, Врховни касациони суд је изнео идентично
правно становиште, које је, као и у овом предмету, утемељено на одредбама
ЗОР којима су регулисана права запослених код промене послодавца. Тим
одредбама је утврђена обавеза послодавца следбеника, које својство у
конкретном случају има подносилац уставне жалбе, да од послодавца
претходника (привредно друштво „Ж. С.“ а.д. Б.) преузме општи акт и све
уговоре о раду који важе на дан промене послодавца. Још једна обавеза
послодавца следбеника јесте да примењује општи акт послодавца претходника
најмање годину дана од дана промене послодавца, осим ако пре истека тог рока
истекне време на које је закључен колективни уговор код послодавца
претходника или код послодавца следбеника буде закључен нови колективни
уговор. Што се послодавца претходника тиче, његова обавеза је да послодавца
следбеника потпуно и истинито обавести о правима и обавезама из општег акта
и уговора о раду који се преносе, као и да запосленог, чији се уговор о раду
преноси, писменим путем обавести о промени послодавца. С тим у вези,
Уставни суд је констатовао да преузимање обавеза послодавца следбеника од
послодавца претходника, у које несумњиво спадају и новчана потраживања
запослених, није изричито прописано одредбама ЗОР.
По схватању Уставног суда изнетом у Одлуци од 24. децембра
2018. године, без обзира на потребе послодавца следбеника, његова је дужност
 9

да сва лица која су запослена код послодавца претходника задржи у радном

односу, преузимањем постојећих уговора о раду. Према томе, Уставни суд и у
овом предмету закључује да је, prima facie, уставноправно неприхватљиво
становиште да је закључењем анекса уговора о раду подносилац уставне жалбе
према тужиоцу преузео и све обавезе привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б. по
основу радног односа које су настале пре извршене статусне промене,
укључујући и неисплаћену увећану зараду по основу сменског рада, с обзиром
на то да закључење анекса представља реализацију законске обавезе подносиоца
уставне жалбе да тужиоца задржи у радном односу.
Уставни суд је у Одлуци од 24. децембра 2018. године даље
констатовао да одредбе ЗОР јесу релевантне код промене послодавца која је
резултат неке статусне промене, али да је статусна промена институт
компанијског права, који је регулисан одговарајућим одредбама ЗПД, док се у
одредбама ЗОР помиње само као генерички појам. У вези са тим, Уставни суд је
уочио постојање разлика између статусне промене код које долази до престанка
(гашења) привредног друштва над којим се статусна промена спроводи и оне у
којој то друштво наставља да егзистира.
ЗПД, дакле, прави јасну разлику између правних последица у
наведена два случаја. Уставни суд сматра да се основна разлика огледа у томе
што код друштва преносиоца које се статусном променом гаси, тачније које
престаје да постоји без спровођења поступка ликвидације, све његове обавезе
неизоставно прелазе на друштва стицаоце (више њих или само једног), без
обзира на то да ли је њихов пренос уређен уговором о статусној промени,
односно планом поделе, или је реч о обавезама које тим документом нису
распоређене ниједном друштву стицаоцу, нити се његовим тумачењем може
одредити којем друштву стицаоцу се имају расподелити, у ком случају
солидарно одговара свако друштво стицалац до износа разлике између
вредности имовине која је на то друштво пренета и обавеза које је то друштво
преузело (члан 506. став 2. ЗПД). Друштва стицаоци су, дакле, код ове врсте
статусне промене ex lege сукцесори друштва преносиоца по питању свих
његових обавеза. Са друге стране, када је реч о статусној промени у којој
друштво преносилац наставља да постоји, за пренос обавеза на друштва
стицаоце релевентан је искључиво уговор о статусној промени, односно план
поделе. На друштва стицаоце прелазе само оне обавезе друштва преносиоца за
које је то одређено уговором о статусној промени, односно планом поделе.
Поред тога, одредба члана 505. став 1. тачка 2) ЗПД прописује да друштво
стицалац солидарно одговара са друштвом преносиоцем (које и даље постоји) за
обавезе које су по наведеном статусном документу остале на страни друштва
преносиоца, али само до износа разлике вредности имовине друштва
преносиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео,
осим ако је са одређеним повериоцем другачије уговорено.
Привредно друштво „Ж. С.“ а.д. Б, као друштво преносилац,
након спроведене статусне промене издвајања уз оснивање, постоји и даље као
правни субјект, поред три новооснована привредна друштва. У Одлуци од 24.
децембра 2018. године Уставни суд je такође констатовао да је саставни део
Одлуке о статусној промени од 11. маја 2015. године План поделе привредног
друштва „Ж. С.“ а.д. Б. (План статусне промене број 1930/2015-114-20). План
поделе (у даљем тексту: План), осим означења номиналне вредности имовине и
висине обавеза које се статусном променом преносе на друштва стицаоце, при
чему је реч о једнаким вредностима активе и пасиве за сва друштва стицаоце, не
 10

садржи опис преузетих обавеза, као ни начин на који ће се њихов пренос и

реализација извршити, већ само констатацију да се на подносиоца уставне
жалбе преносе обавезе које се односе на имовину и обављање делатности
железничког превоза робе, без јасне одреднице да ли у те обавезе спадају и
новчана потраживања запослених које је подносилац уставне жалбе преузео од
привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б. Планом је за ту сврху предвиђено
закључење посебног уговора (одељак V).
Као и у предмету Уж-10900/2017, подносилац и у овој уставној
жалби указује на чињеницу да је 24. јуна 2016. године између привредног
друштва „Ж. С.“ а.д. Б. и новооснованих привредних друштава закључен
Протокол којим су сва четири привредна друштва прихватила Информацију о
спроведеном поступку статусне промене и отварању почетних стања у
пословним књигама новоформираних друштава (у даљем тексту: Протокол), а
којом су, поред осталог, у почетни биланс привредног друштва „Ж. С.“ а.д. Б.
(после издвајања) пренета „резервисања“ за судске спорове, односно судске
спорове који су у току.
Уставни суд је у Одлуци од 24. децембра 2018. године
констатовао да је Протокол изведен као доказ у поступку пред првостепеним
судом, али да образложење оспорене ревизијске пресуде не садржи ниједну
констатацију у вези са тим документом и садржином Информације која је њиме
прихваћена. Полазећи од тога да је Планом било предвиђено закључење
посебног уговора који ће садржати опис преузетих обавеза, као и начин њиховог
преноса и реализације, Уставни суд је закључио да је оцена правне природе
(карактера) Протокола, као и Информације која је њиме прихваћена, била од
суштинске важности за исход предметног поступка. Самим тим што Врховни
касациони суд није узео у обзир постојање Протокола, уз оцену сврхе његовог
закључења (да ли тај документ може имати карактер посебног уговора који је
Планом био предвиђен), као и од каквог је значаја чињеница да је исти настао
након што је поступак статусне промене окончан регистровањем новооснованих
друштава код АПР, Уставни суд је утврдио повреду права подносиоца уставне
жалбе на образложену судску одлуку, као један од елемената права на правично
суђење из члана 32. став 1. Устава.
Пресуде које су оспорене у овој уставноправној ствари, међутим
садрже оцену о правној природи Протокола. Парнични судови сматрају да
Протокол представља интерни акт закључен између учесника статусне промене
– друштва преносиоца и друштва стицалаца, који може бити од значаја само код
извршења или евентуалних регресних захтева између њих. Из напред изнетог,
по мишљењу Уставног суда, произлази да су парнични судови очито изгубили
из вида чињеницу да је за сврху развргнућа активе и пасиве друштва
преносиоца, између њега и друштва стицалаца, Планом било предвиђено
закључење посебног уговора. Несумњиво је да је План, преко Одлуке од 11. маја
2015. године којом је одобрен, уз сагласност оснивача Владе Републике Србије
(решење од 2. јула 2015. године), произвео правно дејство, јер је на основу њега
дошло до оснивања три нова акционарска друштва и њихове регистрације код
АПР. Одредба о накнадном закључењу посебног уговора је део Плана и заједно
са њим производи правно дејство. Према томе, питање да ли је конкретна
новчана обавеза прешла на подносиоца уставне жалбе, као друштво стицаоца,
или за њу и након извршене статусне промене одговара друштво преносилац,
представља материју коју је, сагласно Плану, требало уредити посебним
уговором између учесника статусне промене, а не анексом уговора о раду који је
 11

подносилац уставне жалбе закључио са тужиоцем, како то резонују парнични

судови.
Уставни суд сматра да је од кључног значаја то што Планом није
није била предвиђена посебна форма за закључење уговора који ће садржати
опис преузетих обавеза и начин на који ће се њихов пренос и реализација
извршити. С тим у вези, Уставни суд налази да учесници статусне промене нису
били ограничени у погледу избора форме у којој ће такав уговор закључити.
Протоколом је прихваћена Информација о спроведеном поступку статусне
промене и отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних
друштава. Информација се, по схватању Уставног суда, тиче садржине почетних
биланса стања учесника статусне промене, како новоформираних привредних
друштава, тако и друштва преносиоца, на дан када је статусна промена
регистрована – 10. август 2015. године (тачка 7. Протокола). Полазећи од тога
да биланс стања представља преглед имовине, обавеза и капитала правног лица
на одређени дан, а имајући у виду да су Протокол потписала овлашћена лица
свих учесника статусне промене, Уставни суд закључује да је уставноправно
неприхватљиво становиште парничних судова по коме Протокол представља
интерни акт који производи правна дејства само у односу између учесника
статусне промене, не и према трећим лицима.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореним
пресудама Апелационог суда у Нишу Гж1. 361/17 од 21. априла 2017. године и
Основног суда у Нишу П1. 2973/15 од 9. новембра 2016. године повређено
право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1.
Устава, због чега је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1.
Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 –
Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права
такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде
Апелационог суда у Нишу Гж1. 361/17 од 21. априла 2017. године и
одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне
жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Нишу П1. 2973/15 од 9.
новембра 2016. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о
Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца уставне
жалбе о повреди слободе предузетништва из члана 83. став 1. Устава, имајући у
виду да је утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1.
Устава и одредио начин отклањања штетних последица повреде права.
7. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана
86. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одбацио предлог за одлагање
извршења оспореног акта јер је донео коначну одлуку о уставној жалби.
У вези са захтевом за проширење дејства ове одлуке на остале
судске предмете у којима се подносилац уставне жалбе налази у идентичној
чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд указује да правно дејство своје
одлуке може проширити само на учеснике поступка у коме је донет акт који је
био предмет уставносудске контроле, уколико уставну жалбу нису поднели, а
налазе се у истој чињеничној и правној ситуацији са подносиоцем уставне
жалбе.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба
члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о
 12

Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени
гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.

За тачност отправка:

РК