Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ

Број:Гж1-4094/19
Датум:09.09.2020. године
Крагујевац
У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија

Јасминке Вукановић, председника већа, Радмиле Николић и Зорице Јовановић, чланова
већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник Ненад Маљковић, адвокат из Јагодине,
против тужене Републике Србије, Министарство правде, Основни суд у Јагодини, коју
заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Крагујевцу, ради исплате увећане плате,
одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Јагодини П1-60/18
од 31.10.2019. године, у седници већа одржаној 09.09.2020. године, донео је

ПРЕСУДУ

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије,

Министарство правде, Основни суд у Јагодини и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у
Јагодини П1-60/18 од 31.10.2019. године.

Образложење

Пресудом Основног суда у Јагодини П1-60/18 од 31.10.2019. године, ставом

првим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име прековременог рада, за период од
марта 2015. године закључно са септембром 2017. године, исплати појединачне месечне
износе ближе одређене тим ставом изреке, са законском затезном каматом од доспелости
сваког до коначне исплате, као и да у корист тужиоца надлежном Фонду ПИО за исти
период на утврђене износе уплати припадајуће доприносе за ПИО по стопи и основици
која важи на дан уплате.

Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове

парничног поступка у износу од 61.200,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена,

побијајући је погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене
материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 386. ЗПП („Службени гласник

РС“, број 72/11, и др.), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужене неоснована.
 2 Гж1-4094/19

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног

поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази
по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда тужилац је запослен

код тужене на пословима правосудне страже. На посао је долазио према плану рада који је
добијао за сваки месец. Тужиоцу није исплаћен додатак за оптерећење на раду, док му је
исплаћен додатак за ноћни рад и рад у дане државних празника. Вештачењем је утврђено
да је тужилац у спорном периоду остварио 182 сата прековременог рада, при чему је за 49
сати тужиоцу извршена исплата увећане плате на име ноћног рада, те за исплату
прековременог рада тужиоцу остаје 32.078,00 динара, имајући у виду члан 30. Закона о
платама државних службеника и намештеника. Тужена није сходно члану 27. став 2.
Закона о платама државних службеника и намештеника омогућила тужиоцу да користи
слободне сате.

Код оваквог утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом

материјалног права на које се позвао у образложењу првостепене пресуде правилно
усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у изреци исте, иако је извео погрешан
закључак да само кумулативна исплата додатака на плату по основу ноћног рада, рада на
дане празника и за додатно оптерећење на раду искључује додатак за прековремени рад.

Оспоравајући законитост и правилност првостепене пресуде тужена у жалби

истиче да је у конкретном случају требало применити члан 30. Закона о платама државних
службеника и намештеника, као и да се рад тужиоца који се тужбеним захтевом потражује
не може сматрати прековременим радом, јер се рад запослених обавља континуирано по
унапред утврђеном редоследу у вишемесечном трајању.

Међутим, оцењени су као неосновани овакви жалбени наводи. Наиме,

чланом 47. Закона о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник
РС“, број 62/06 и др.) прописано је да намештеници имају, под истим условима и у истој
висини као државни службеници, право на додатак за време проведено у радном односу,
додатак за рад ноћу, додатак за рад на дан празника који није радни дан, додатак за
прековремени рад и додатак за приправност. Према члану 27. став 1. истог закона државни
службеник за сваки сат који по налогу претпостављеног ради дуже од пуног радног
времена (прековремени рад) има право на сат и по слободно. Према ставу 2. истог члана
рад дужи од пуног радног времена месечно се прерачунава у слободне сате, које државни
службеник мора да искористи у току наредног месеца. Према ставу 3. тог члана изузетно,
уз претходну сагласност запосленог, прековремени рад може бити уведен и у трајању
дужем од оног утврђеног општим прописима о раду, најдуже до 20 сати недељно. Према
ставу 4. истог члана прековремени рад из става 3. овог члана може бити уведен за најдуже
90 дана у календарској години. Према ставу 5. наведеног члана државном службенику
коме због природе послова радног места не буде омогућено да у току наредног месеца
искористи слободне сате, за сваки сат прековременог рада исплатиће се вредност сата
основне плате државног службеника увећано за 26%. Према ставу 6. тог члана право на
додатак за прековремени рад утврђује се решењем руководиоца органа које у
образложењу мора да садржи разлоге због којих државни службеник не може да
 3 Гж1-4094/19

искористи слободне сате. Према члану 30. став 1. истог закона додатак за рад ноћу,
додатак за рад на дан празника који није радни дан и додатак за додатно оптерећење на
раду искључују додатак за прековремени рад. Како је вештачењем утврђен број сати
прековременог рада тужиоца у спорном периоду, за које тужена није омогућила тужиоцу
да их искористи као слободне сате, и како је вештак имао у виду члан 30. Закона о платама
државних службеника и намештеника, па нема дуплог вредновања додатака по два
различита основа (за прековремени рад и рад ноћу), то тужиоцу припада износ утврђен
вештачењем у висини од 32.078,00 динара, који је тужбом и тражен. При томе, право на
додатак на плату по основу прековременог рада спада у категорију права по основу рада,
којих права се, сходно одредби члана 60. став 4. Устава Републике Србије („Службени
гласник РС“, број 98/06), нико не може одрећи, па истa не могу бити ни ускраћена од
стране послодавца. Тужиоцу припада и право да у његову корист буду уплаћени
доприноси за пензијско и инвалидско осигурање надлежном Фонду за пензијско и
инвалидско осигурање на досуђени износ додатка за прековремени рад у складу са чланом
13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу законитост и правилност

првостепене пресуде у ставу првом изреке, Апелациони суд је на основу члана 390. ЗПП
одлучио као у изреци ове пресуде, с тим што је потврђено и решење о трошковима
парничног поступка, садржано у другом ставу изреке, јер је исто донето правилном
применом одредаба чланова 153. и 154. ЗПП.
Председник већа-судија
Јасминка Вукановић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Весна Алексић