TAJNE

Između Zemlje i zvezde sjajne

kriju se mnoge velike tajne.

Danas će Sunce da izgori

na Crnoj Gori,
a žut će Mesec da se rodi
i tiho pliva po tihoj vodi.

Na Crnoj Gori, na Crnoj Gori

kraj izvora je mravlji grad.
U mravljoj kući mravi se stisli
svi su zaspali a jedan misli:

"Kako je kiši kada pada?

Kad padne, gde je zaboli tada?"

U Lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
Nad Lisabonom Mesec se klati —
kosu mu zlati.

Njemu je danas rekao tata:

"Kucaj na vrata, jer iza vrata stanuje neko!"
Zašto — pita se u Lisabonu pegavi dečak na balkonu —
zašto o lonac niko ne kuca kada u loncu stanuje mleko?
Nad Lisabonom mesec se klati —
kosu mu zlati.

U Beogradu na trotoaru dečji crtež svira gitaru,

tri devojčice u Beogradu, u Beogradu na trotoaru
igraju dok on svira gitaru;
a jedan dečak, mali i tršav, plače što je nacrtan mršav.
U Beogradu, na trotoaru dečji crtež svira gitaru
I u Londonu na balkonu pegavi dečak jede bombonu,
ali ova je pesma kratka
jer je bombona bila slatka.

U Moskvi jedna Galja plače i s jednom Galjom jedno mače.

Te dve dame ostale su kod kuće same.
Suza za suzom prosto pljušti.
Uplašile se jer nešto šušti.
U Moskvi jedna Galja plače i s malom Galjom malo mače.
(Šta je šuštalo?
Veče je šuštalo kad se spuštalo, eto šta je šuštalo!)

MALO DIVNO
Gde je ono divno dopče
kad je soba bila sopče?

I slon kad je bio slonče,

a avion — avionče!

I miš kad je bio mišče

i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče

kad je muva bila zujče?

E, pa shvati, prođe vremce

Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac

ni ti više nisi klinac!

Slovo više nije slovce

ti dogura u osnovce.

Al' ne brini, i ne mari,

desiće se divne stvari.

Ja već čujem iz kolica

smeh budućeg brke, strica.

I vidim, o istom trošku,

ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima

nešto malo, divno ima.

Sve se vrti. Zvezde sjaje.

Malo divno uvek traje.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,

ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,

pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

IGRE
 
Hajde da izaberemo dan. (Hoćete vi da ga izaberete?)
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Četvrtak!"
Neka bude tako.
Hajde da izaberemo jedno dete.
Svejedno koje. Svejedno odakle, dajte mu ime neko.
"Oliver".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno,
jer kada je Oliver, nek bude Oliver!
 
Imamo, znači, Olivera, i imamo, znači, četvrtak.
 
Gde je četvrtak? Istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu, na krevetu.

Olivere, ustani, obuci se, idi pod česmu,

umij se,
izabran si za pesmu!
 
Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!
 
Tata mu veli:
Olivere, za ime Hrista, umij se!
Olivere, za ime Hrista!
Kakva sramota! Hoćeš da kaže ceo svet
londonska deca nisu čista!
Olivere, za ime Hrista!
 
Majka mu veli:
Olivere, ne pravi gužvu, već uzmi sapun i uzmi spužvu.
Olivere, za ime Hrista,
ne pravi gužvu, uzmi spužvu.
 
Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!
 
Šta sada?
Imamo Olivera i imamo četvrtak,
imamo sapun, imamo spužvu, imamo česmu —
a Oliver neće u pesmu!
 
U međuvremenu zemlja se vrti.
I s njom se okreće sve na svetu.
I Crno more i Žuto i Kavkaz
i Kinezi

i Oliver i London
i Englezi
i reka Visla i most na reci Visli
i sve ostalo što može da se smisli.
Prvo će da se smrkne, posle će i da svane,
a kada svane
petak će, naravno, da bane!
 
Olivere, to je opasno postalo!
U petak neće biti četvrtka
i neće biti pesme o OLiveru i četvrtku!
 
(Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!)
 
I već se podne dokotrljalo.
I kazaljka se na satu miče.
Malo-pomalo
i iz asfalta veče niče.
Nad Londonom je mesec sjao.
E, baš četvrtak nema sreće,
e, baš mi je četvrtka žao,
jer, Oliver neće, pa neće!
 
Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!
 
Četvrtak pakuje kofere svoje, vezuje svoju kravatu žutu ...
Ko crna lađa iz noćne vode
četvrtak iz Londona ode.

Sad je već petak,

istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu,
u krevetu!
 
Da li će danas da se umije
ili će, opet, da se ubije?!
 
Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Moramo ponovo da izaberemo dan. (Hoćete li vi da ga izaberete?)

Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Petak".
Neka bude tako.
Sad, izaberite jedno dete!
Svejedno koje, svejedno odakle. Dajte mu neko ime.
"Kolja".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno, vaša volja,
kad rekoste Kolja, nek bude Kolja.
 
Imamo, znači, Kolju, i imamo, znači, petak.
 
I Kolja neće da se umije.
I Kolja hoće da se ubije!
 
Mesec je na Moskvu ko žuti dukat pao.
Baš mi je četvrtka žao, baš mi je petka žao!

Hajde ponovo da izmislimo i dan i grad i dečaka.

Produžimo uživanje!
Jer ova igra nema kraja.
Na kraju je umivanje!

IMA NEŠTO

Ima nešto što u nama ima

što nas drži u istome vencu,
ima nešto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

Svi smo začin u istome loncu,

oko Niša ima nešto Bačke,
ima neke Like u Slavoncu,
zapivajmo pisme bunjevačke.
 
Ima nešto što u nama ima,
nekog divnog inata od zlata,
u predelu oko divljeg Lima
leži jedno parčence Banata.
 
Ima nešto što u nama ima
što nas drži u istome vencu,
ima nešto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

KAKO SE PIŠU PESME

Kad prvi neće a drugi ne sme

i misle: to je nešto tajno.
Ja ću vam reći tajnu pesme,
pesme se pišu jednostavno.
 
Uzmu se, recimo, cipele žute,
iznutra tople, sjajne s lica,
u njih se ćušne devojčica.
 
I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?
 
Zato u pesmu uđe mama,
zato u pesmu uđe tata,
zato joj dodaš sestru il brata,
ili oboje, da srce moje
ne bude tako tužna i sama
u divnim žutim cipelama.
 
Mama se sprema, tata već kreće
u reč užasnu — u preduzeće.

Sestra je uvek na fakultetu

a brat je uvek u krevetu
ili, još gore, u pubertetu.
 
I tako idu sati i sati:
i mame nema da se vrati,
i tate nema da se vrati,
i sestre nema sa fakulteta
i brata nema iz puberteta.
 
I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?
 
Zbog tuge na tom divnom licu
dovedimo joj drugaricu.
 
Kad ona dođe, šta ćeš više!?
Zbog čega pesma da se piše?