Слободан Станишић

Неочекивани  излет чудне књиге

Поштанском се чудих жигу,

донесе ми, грешком, књигу.
Шарен омот, боје дуге,
вреди, видим, за три друге.
Одлучих се да је чувам
да прашину са ње дувам.
Не дам страна да јој шкрипне,
не дам ником да је пипне.
А та књига, моја лична
беше мало необична.

Певала је
и играла,
причала ми 
што је знала.
Откривала
игре нове,
снила са мном
тајне снове.

Многи су ме већ питали:

-Зар је нисте прочитали?
Одговором спремно хитам:
-Сама прича, шта да читам?
Не дам страна да јој шкрипне,
не дам ником да је пипне!
То је  књига моја лична
необична, несебична.

Најзад, кренем да је тражим.

Глава кисне, ноге влажим,
Кад, уморан већ од брига,
спазим је у друштву књига. 

Певала је 
и играла,
причала им 
што је знала.

Одлучим се, мисли јасних,

да је зграбим! Ал`закасних...
Дете неко, стаса вита,
одведе је! Зна да чита!
Оно?...Моју књигу личну?
Необичну, несебичну!

Откриће му 
нове тајне,
играће му
игре сјајне!

Поштанском се надам жигу,

донеће  ми нову књигу.
Лепу бар ко делић дуге
вредну бар ко пола друге...

Једног дана 
књига ћути,
напољу се 
време мути.
Усред ове
тихе згоде,
спакова се-
сама оде.

Чекао сам да се врати,

Причом да ми време скрати...
Немам другу да је чувам,
да прашину са ње дувам.
Зашто оде са полице?
Неће, ваљда, у скитнице?
сачекаћу док захладни,
вратиће се кад огладни.

Певаће ми 
и играће,
приче нове
она знаће.
откриће ми
нове тајне,
знаће опет
игре сјајне.