ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА

Епске народне песме новијих времена певају о борбама за ослобођење Србије и Црне Горе од Турака.
Опевају догађаје који су се догодили у 18. веку и првој половини 19. века. Чине их:

ПЕСМЕ О БОЈЕВИМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРБИЈЕ

Песме о бојевима за ослобођење Србије знатно се разликују од старијих наших народних
песама. Најмлађе по постанку и забележене тако рећи са уста народних песника, њихових
састављача, ове песме нису прешле онај дуги пут кроз народ и време, који је карактеристичан за
народно стваралаштво. Настале су непосредно после догађаја које су опевале и забележене на
самом извору. Зато су оне више дело појединих даровитих народних песника неголи резултат
дуготрајног вајања и дотеривања у народу.
Наше старије народне песме опевале су дела великих јунака. Појединац је увек био у
средишту песме. Њему су приписиване надљудска снага и невиђена храброст. Многи стари јунаци
у песми другују с вишим силама или се против њих боре. Најбољи имају виле посестриме, које их
саветују, помажу у невољи и лече кад задобију ране. Ударали су на целе војске. За њима остају
поља покривена непријатељским лешевима. Песме најновијих времена су реалистичније. Њихов
јунак је све мање појединац, а све више заједница, војска, цео народ. Војводе су и даље у жижи
песме, али не више као митски хероји већ као обични људи.
Песме о Првом српском устанку чине посебно поглавље у нашој народној епској поезији. Оне
су готово све дело једног генијалног народног песника, слепог гуслара Филипа Вишњића/ 1.
Надахнут великим догађајима и јаким национално-ослободилачким идејама и осећањима која су
захватила српски народ почетком XIX века, Вишњић ствара епске слике и ликове који се по својој
монументалности и лепоти могу поредити с нашим средњовековним фрескама. Он је песник
српске револуције. У његовом надахнутом десетерцу бије срце побуњеног српског народа.
Србија се умирит не може – поручује слепи визионар, пун пророчанске видовитости и вере.
Песме о Другом српском устанку немају такву уметничку вредност као оне о Првом устанку.
С једне стране, овај устанак нити је имао онако буран ток као Карађорђева буна, нити је имао
велике победе као претходни, него је вођен више лукавом и мудром политиком притворног
Милоша, а такви садржаји нису нарочито погодни за еспку песму. Народни певач је опевао сам
устанак и бојеве на Дубљу, Љубићу и Засавици.
Најпознатије песме о Првом устанку су Почетак буне против дахија, Бој на Мишару, Бој на Салашу,
а о Другом устанку су Устанак кнеза Милоша на Турке и Бој на Чачку.

ПЕСМЕ О БОЈЕВИМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Песме овога циклуса припадају песмама "новијих времена о војевању за слободу". По речима
Вука Караџића "у црногорским пјесмама више је историје него поезије". И заиста, у овом циклусу
нема хумора, љубави, ни женских ликова. Све одише мушкошћу, борбом и истином. Ове песме
своде и јунаке и бојеве у реалне оквире. У њима је мало хипербола и идеализације. Многе делују
као репортаже у десетерцима, као суви извештаји с ратишта. Најчешће се темеље на стварним
догађајима. То нарочито важи за песме које су опевале такозване црногорске „ударе на овце“,
ратовање брђанских племена с никшићким Турцима, међусобне упаде и отмице оваца.
Од познатих личности овога циклуса су, поред владике Данила, још и Вук Мићуновић, Вук
Мандушић, браћа Мартиновићи, браћа Ђурашковићи, Вук Томашевић, Перовић Батрић, Никац од
Ровина, Вуксан од Роваца... Поред многих бојева приликом упада Турака у црногорска села,
опеван је и бој на Цареву Лазу (1712).
Познате песме су: Шћепан Мали, Перовић Батрић, Истрага потурица, Смрт Смаил-аге Ченгића, Три
сужња, Пипери и Тахир паша.

1
/ Уз Филипа Вишњића истаћи Ђуру Милутиновића, Црногорца са Грахова (песме о бојевима за ослобођење
Црне Горе) – јединог Вуковог певача чија је смрт ожаљена у јавности. Љубомир Ненадовић, син Проте Матеје
Ненадовића, написао је песму На гробу слепог Ђура Милутиновића, из које су стихови: Без очију тражио сам роду / да
прогледа да види слободу.