Реформа језика и правописа

Реформа Саве Мркаља

Сава Мркаљ је најзначајнији реформатор српског писма пре Вука Караџића. У

Будиму је 1810. године објавио књигу Сало дебелога јера либо азбукопротрес, у којој је
реформисао рускословенску црквену ћирилицу, узевши као полазиште гласовни систем
српског народног језика. Он ствара азбуку са 29 слова, у којој се као диграфи налазе слова
дь, ль, нь и ть. Глас ј обележен је код Мркаља словом I, док тридесето слово наше
савремене азбуке, слово џ, није уврстио. Мркаљева реформа је рушила дотадашње
правило како не треба стварати нова слова и српска црква се није слагала са понуђеним
решењима. Митрополит Стефан Стратимировић је успео да код аустријских власти
издејствује забрану Мркаљеве азбуке.

* Танко јер (ь) и дебело јер (ъ) немају никакву фонетску (фонолошку), већ само
ортографску вредност.

Вук Стефановић Караџић (1787-1864)

Вуков долазак у Беч и познанство са Копитаром

Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу. У Беч долази 1813.
године када упознаје Јернеја Копитара, словеначког научника. То познанство је било
пресудно за Вуков даљи рад. Вук 1814. године објављује Малу простонародну
славеносрпску пјеснарицу, прву штампану збирку српских народних песама, и Писменицу
сербскога језика по говору простога народа писану, прву граматику српског језика. Тим
делима утврдио је два главна правца свог рада: прикупљање и објављивање народних
умотворина и реформу језика и правописа.
Писменицу српскога језика саставио је по узору на граматику Аврама Мразовића.
Штампана је Мркаљевом ћирилицом и у њој Вук први пут износи идеју о увођењу нова
три слова – љ, њ и ђ, уместо диграфа дь, ль, нь, али се није усудио да их примени
приликом штампања.

Српски рјечник из 1818. године

 Године 1818. објављује Српски рјечник, уз који је штампана и граматика. Садржао
је 26 270 речи, махом из народног језика, а Јернеј Копитар га је превео на немачки и
латински језик. То је прва књига штампана реформисаном ћирилицом (вуковицом) и
новим правописом, тј. први пут су записане гласовне промене.
Предговор Рјечника представља филолошку расправу са идејом да народни језик
може бити основа књижевном. У Српском рјечнику Вук је први пут на српски правопис
употребио Аделунгово начело Пиши као што говориш, коришћењем принципа да једном
гласу у говору одговара једно слово у писању. Тиме је српски правопис постао готово у
целини фонетски (фонолошки). Изузетак од фонетског принципа чине поједине Вукове
етимолошке одредбе, попут чувања у писању група дс (градски) и дш (одшетати) или
финалног -ј у основи речи при деривацији (шумадијски). Овде је и први пут употребио
своју азбуку, у којој су коришћена три потпуно нова слова – љ, њ, ђ, али и слово ћ. Из
латинице је преузео слово ј. Увео је у ћирилицу и слово џ из старих румунских рукописа.
Облик малог слова ђ решење је Лукијана Мушицког. Вук одбацује слово щ, замењујући га
групом шт. Увођење латиничног слова ј изазвало је највеће незадовољство, нарочито у
свештенству. У Рјечник је унео и велики број турцизама, али и германизама, хунгаризама
(речи из мађарског језика), галицизама (речи из француског језика), латинизама (речи из
латинског језика), грцизама (речи из грчког језика).
Српска јавност није прихватала Српски рјечник, а разлози за то су били:
 ијекавски изговор
 народни, превише „прост“ Вуков језик
 слово ј које је Вук унео из латинице (осуђивали су га за покушај покатоличења)
 непристојне речи које је увео у Српски рјечник
Вук наставља да сакупља народне умотворине и 1823. године објављује три књиге под
називом Српске народне пјесме.

Увођење гласа и слова х и одустајање од јекавског јотовања

Реформу азбуке завршио је 1836. године када је увео глас х након што га је чуо у
Далмацији и Црној Гори. Прво штампано дело у којем је употребио х биле су Народне
српске пословице и друге различне, као оне у обичају узете ријечи, које је објавио 1836.
године.
Године 1839. одустаје од јекавског јотовања код дј и тј, тако да се уместо ђевојка,
ћерати пише дјевојка, тјерати. Јекавско јотовање остаје у групама нј (њежан) и лј
(љето).
Неформална победа Вукових језичких начела

Иако су митрополит Стратимировић и кнез Михаило у Србији спречавали прихватање

реформисане азбуке и новог правописа, Вуков језик постепено улази у књижевност.
Прекретница у прихватању Вукових идеја била је 1847. година, када су објављена четири
дела на народном језику:
 Бранко Радичевић, Песме
 Ђура Даничић, Рат за српски језик и правопис
 Петар II Петровић Његош, Горски вијенац
 Вук С. Караџић, превод Новог завјета
Овим је доказано да се на народном језику може писати поезија, научна расправа,
филозофски спев и религиозно дело.
Вук Караџић се 1839. године упустио у полемику са Јованом Хаџићем, писцем и
једним од оснивача Матице српске, и та преписка преко штампе трајала је све до појаве
Даничићеве научне расправе Рат за српски језик и правопис у којој је потукао Хаџића у
питањима азбуке, правописа и језика.

Бечки књижевни договор

У Бечу су се 1850. године представници илираца (који су предводили реформу

језика у Хрватској) и српских представника (Вук и Даничић) сусрели на састанку, касније
названим Бечки књижевни договор, и сложили се око избора дијалеката за заједнички
књижевни језик, као и око јединства правописа. Сви окупљени су се сагласили да у основу
књижевног језика не треба мешати наречја и дијалекте, те су се договорили да се за
основицу књижевног језика узме источнохерцеговачки и шумадијско-војвођански
дијалекат.

Српски рјечник из 1852. године

Вук С. Караџић је објавио и друго издање речника 1852. године под истим називом
као и речник из 1818. године – Српски рјечник. У великој мери помоћ му је пружио Ђуро
Даничић. Овај Рјечник није пратила граматика, будући да је Даничић 1850. године
штампао Малу српску граматику. Овај Рјечнику имао је око 47 500 речи. Пошто је 1836.
године увео слово х у српску ћирилицу, сада се у Рјечнику налази читав низ реч под тим
словом, за разлику од Рјечника из 1818. године, где није било ниједне.
Званична победа Вукових начела
Милош Обреновић је 1832. године издао наређење о забрани уношења књига
штампаних Вуковом ћирилицом и правописом. Такође, 1850. године издата је и посебна
забрана увоза Вуковог превода Новог завјета.
Српска власт је тек 1860. године донела закон којим се дозвољава употреба Вукове
ћирилица у свим издањима, осим у званичним и школским књигама, и то је једна од
ретких Вукових званичних победа које је доживео. Последња званична забрана скинута је
1868. године, четири године после Вукове смрти.