Materijalizam Tomasa Hobsa

Miloš Vuletić
26. mart 2021.

1 Hobs: Život i teme

Hobs se rodio u godini neuspele invazije španske armade na Englesku. Rodio se osam
godina pre Dekarta, a nadživeo ga je za gotovo trideset godina. Skoro celu svoju karijeru
je proveo u službi erlova od Devonšira, zaposlen kao tutor mladih aristokratskih naraštaja.
Ovaj položaj je bio izrazito povoljan za Hobsovu intelektualnu karijeru: sa jedne strane,
bogatstvo poslodavaca mu je omogućilo pristup knjigama koje mu u suprotnom ne bi bile
dostupne; sa druge strane, uživao je političku zaštitu bez koje bi teško mogao da javno
zastupa svoje stavove. Jedan biograf je za Hobsa rekao da je bio “ozloglašen onoliko koliko
je to uopšte moguće za filozofa a da ne bude obešen.”
Hobs je danas pre svega poznat po svojim doprinosima političkoj filozofiji. U tom
domenu je najviše bio uticajan kao teoretičar društvenog ugovora i kao branilac apso-
lutističke vlasti. U onoj meri u kojoj Hobsa znamo kao političkog filozofa koji je izneo
jednu od istorijski najvažnijih odbrana apsolutizma, njegova ozloglašenost može da se
učini iznenadujućom—prirodno je očekivati da filozof takvih stavova bude u milosti vla-
sti i moći. U Hobsovom slučaju, ta milost se protezala samo koliko svetovna vlast i moć.
Njegova ozloglašenost u največoj meri ima veze sa metafizikom i fizikom: ozloglašen je
bio, kao filozof, pre svega zbog optužbi za ateizam i jeres.
Hobs je bio veoma aktivan, uvažen i uticajan kao autor koji se bavi prirodnom fi-
lozofijom. Poznavao je Galileja i bio njegov veliki poštovalac i sledbenik. Ostvario je
značajan uticaj na mladog Lajbnica upravo svojom prirodnom filozofijom. Bio je uključen
u značajne debate sa najvećim naučnicima svog vremena (pre svega sa Robertom Boj-
lom).

2 Hobsova fizika
Hobsova fizika je veoma slična Dekartovoj: fenomene u materijalnom svetu treba objasniti
pomoću oblika, veličine i kretanja protežne materije. Hobs, medutim, u svojoj fizici ne
nalazi mesta za Boga:

The subject of [natural] Philosophy . . . is every body of which we can conceive

any generation, and which we may, by any consideration thereof, compare
with other bodies, or which is capable of composition and resolution; that
is to say, every body of whose generation or properties we can have any
knowledge. . . Therefore, where there is no generation or property, there is
no philosophy. Therefore it excludes Theology, I mean the doctrine of God,
eternal, ingenerable, incomprehensible, and in whom there is nothing neither

1
3 HOBSOVA METAFIZIKA 2

to divide nor to compound, nor any generation to be conceived. (De corpore

1.8)

Hobs, dakle, isključuje Boga iz domena interesovanja fizike na način koji bi i najodaniji
Aristotelovi sledbenici morali da prihvate kao legitiman: Bog, budući da je nepromenljiv,
da ga ne odlikuju ni nastajanje ni nestajanje, ne može biti od značaja za bavljenje pri-
rodnom filozofijom, budući da je ova zainteresovana za tela. Tela su propadljiva, deljiva,
i o njima možemo imati znanje—ništa od ovoga ne važi za Boga, i zato teologiju treba
odvojiti u zaseban domen. (Uporedite ovo sa Dekartom koji zakone kretanja izvodi iz
Božije prirode.)
Druga važna sličnost sa Dekartom je ova: Hobs je mislio da objašnjenja u fizici—iako
fenomene koje objašnjavamo dobijamo putem čula—treba da budu apriorna, odnosno da
se pozivaju na apriorne (pre svega geometrijske) principe. Metod prave fizike bi trebalo
da bude deduktivno zaključivanje iz definicija—onako kako je on sâm postupao u svom
delu De corpore. Mladi Lajbnic je bio potpuno saglasan sa Hobsom, ali najveći eksperi-
mentatori tog vremena se nisu slagali. Hobs je, recimo, prigovarao Bojlu zbog sprovodenja
eksperimenata sa vazdušnom pumpom koji su vodili zaključku da postoji vakuum. Hobs
je verovao da rezultati Bojlovih eksperimenata moraju biti pogrešni jer vakuuma ne može
biti i svojski se trudio da pronade način da pokaže da Bojlovi eksperimenti ne valjaju.
Bojl i njegovi sledbenici su se upustili u dugu debatu sa Hobsom u kojoj Hobs, istorijski
gledano, nije bio na pravoj strani.
Od polovine 1660-ih Hobsova filozofija postaje izrazito ozloglašena. 1666. je oformljena
parlamentarna komisija koja je imala zadatak da istraži da li Levijatan sadrži promociju
ateizma. Danijel Skargil, kembridžski filozof, objavio je delo inspirisano Levijatanom u
kojem je izvukao politički i teološki radikalne zaključke (kakve Hobs ne izvodi eksplicitno),
a kojih je zatim morao da se odrekne pod pretnjom kazne. Hobs je u tom periodu počeo
da se bavi temom jeresi i, pukom koincidencijom, u svojim istraživanjima zaključio da u
Levijatanu nema ničeg jeretičkog, kao i da jeres kao takva nije zločin. Od tog perioda pa
do duboko u 18. veku biti proglašen “hobsistom” je smatrano za ozbiljnu optužbu. Četiri
godine posle Hobsove smrti, njegov fakultet, Oksford, učinio mu je retku čast javnim
spaljivanjem njegovih knjiga.

3 Hobsova metafizika
Hobs je bio radikalan korpuskularista. Smatrao je da se sve postojeće supstancije mogu
analizirati samo pomoću svojih integralnih delova. Objašnjenja prirodnih fenomena ne
zahtevaju pozivanje na metafizičke delove. (Za distinkciju izmedu metafizičkih i integral-
nih delova pogledajte Uvodno predavanje.) Ovo svakako znači da je Hobs bio protivnik
aristotelijanskog hilemorfizma. Sa time bi se i Dekart složio. Ali Hobsova metafizika je
posebno značajan i zanimljiv slučaj zbog toga što Hobs odlazi dalje nego Dekart u udalja-
vanju od aristotelijanizma: ne samo da ne pristaje na hilemorfičku strukturu supstancije,
nego negira i postojanje akcidencija. Po Hobsovom mišljenju, sve što postoji su supstan-
cije; akcidencije su samo modusi, ili načini zamišljanja, načini koncipiranja supstancija.
Akcidencije su tako, prema Hobsu, nešto sasvim subjektivno, umesto da se radi o objek-
tivno postojećim elementima stvarnosti. Da bismo videli kako Hobs formuliše osnovne
elemente svoje metafizike, pogledaćemo neke citate iz knjige De corpore.
Hobs definiše telo, odnosno materijalnu supstanciju, kao protežnost nezavisnu od naše
svesti:
3 HOBSOVA METAFIZIKA 3

And this is that which for the Extension of it we commonly call Body; and
because it depends not upon our Thought, we say is a thing subsisting of
itself ; as also existing, because without Us; and lastly, it is called the Subject,
because it is so placed in and subjected to Imaginary Space, that it may be
understood by Reason, as well as perceived by Sense. The Definition therefore
of Body may be this, A BODY is that which having no dependance upon our
Thought is coincident or coextended with some part of Space. (De corpore, 8.1)

Hobs ovde definiše telo (i to pomoću pojma protežnosti), i njegova definicija na prvi pogled
liči na tradicionalne definicije supstancije: telo je nešto što postoji, što subsistira samo
od sebe. Dakle, telo je nešto što je sposobno za samostalno postojanje, ali u specifičnom
smislu—telo je sposobno za samostalno postojanje zbog toga što je nezavisno od našeg
mišljenja (možemo reći i: od naše svesti).
Medutim, ovo nije definicija supstancije kao subjekta inheriranja akcidencija. Hobs
smatra da akcidencije nisu nezavisne od našeg mišljenja. Stvari stoje upravo suprotno,
prema Hobsovom mišljenju. Akcidencije su zapravo samo načini na koje mi, putem svog
mišljenja, koncipiramo tela:

[M]ost men will have it be said that an Accident is something, namely some
part of a natural thing, when indeed it is no part of the same. To satisfie these
men, as well as may be, they answer best that define an Accident to be the
Manner by which any Body is conceived ; which is all one as if they should say,
An Accident is that faculty of any Body by which it works in us a Conception
of itself. . . . I define an ACCIDENT to be the Manner of our conception of
Body. (De corpore, 8.2)

Ako su akcidencije samo načini koncipiranja, ili poimanja, supstancije (tj. tela), onda
se ne može raditi o nečemu što je objektivno postojeće. Budući da Hobsa, kao metafi-
zičara, zanima kojoj vrsti bića treba pripisati fundamentalan status, akcidencije, shodno
njegovom stavu da su zavisne od mišljenja kao načini poimanja supstancije, ne mogu
pretendovati na status fundamentalnih konstituenata sveta.
Hobs se, dakle, slaže sa Dekartom u pogledu nekoliko važnih pitanja:

1. Prirodni entiteti nemaju hilemorfičku strukturu;

2. Za sva tela je karakteristična protežnost;

3. Adekvatna fizička teorija mora biti mehanicistička, tj. takva da se poziva samo na
veličinu, oblik i kretanje materijalnih tela.

Ali i neslaganja su značajna:

1. Hobsova metafizika prepoznaje samo supstancije, ne i akcidencije;

2. Bog nema nikakvu ulogu u fizici;

3. Sve što postoji su materijalna tela.

Sada ćemo se pozabaviti poslednjom od ovih teza: Hobsovim materijalizmom.

4 MATERIJALIZAM 4

4 Materijalizam
Hobs je radikalni materijalista. Po njegovom mišljenju, dakle, ništa ne postoji osim pro-
težnih tela:
The World, (I mean . . . the Universe, that is, the whole masse of all things that
are) is Corporeall, that is to say, Body; and hath the dimensions of Magnitude,
namely, Length, Bredth, and Depth: also every part of Body, is likewise Body,
and hath the like dimensions; and consequently every part of the Universe, is
Body, and that which is not Body, is no part of the Universe: And because
the Universe is all, that which is no part of it, is Nothing; and consequently
No Where. Nor does it follow from hence, that Spirits are Nothing: for they
have dimensions, and are therefore really Bodies. . . (Leviathan, 46.12)
Hobsov materijalizam se može posmatrati kao jedno od logičnih odredišta kojima vodi
odbacivanje sholastičke metafizike. Sholastičari su imali zgodan način da razlikuju ma-
terijalne delove stvarnosti od nematerijalnih: materijalno je ono što sadrži prvu materiju
ili što zavisi, po svojoj prirodi, od prve materije. Ovim se u nematerijalne entitete svr-
stavaju Bog, andeli i entiteti koji su makar načelno sposobni za postojanje nezavisno od
prve materije: ljudske duše. Ali kada se odbaci hilemorfizam, mora se pronaći neka nova
osnova za razlikovanje materijalnog i nematerijalnog: ako imamo svet sačinjen samo od
supstancija, kako ćemo (i da li ćemo?) razlikovati materijalne od nematerijalnih?
Pojam protežnosti je ovde koristan. U novoj metafizici protežnost se više ne posmatra
kao jedan od konstituenata prirodnih tela, kako bi to mislili sholastičari, već je protežnost,
na neki način, sâmo telo. Protežnost tako dobija na značaju u odnosu na sholastički pe-
riod: za sholastičare protežnost nije bila ekskluzivno obeležje materijalnog. Upravo je
slučaj da su mnogi važni srednjovekovni aristotelijanci (poput Tome Akvinskog i Avero-
esa) tvrdili da je prva materija neprotežna. Hobs, sa druge strane, je filozof koji smatra
da je protežnost ekskluzivno obeležje onoga što je materijalno. Takode, on smatra da u
svetu nema ničega što nije protežno. U pogledu prve teze Hobs i Dekart se slažu, ali ne i
u pogledu druge teze jer je Dekart dualista koji misli da postoje dve vrste stvorene sup-
stancije, od kojih jedna nije protežna. Šta je Hobs imao da kaže o Dekartovoj drugoj vrsti
supstancije? Tačnije, šta je bilo Hobsovo mišljenje o nematerijalnoj supstanciji? Ovo se
pitanje pretvara u sledeće pitanje: šta uopšte može da znači to da je nešto neprotežno?
Kako to tačno treba da shvatimo, kako da zamislimo?
Hobs je mislio da ne-telesnu, neprotežnu supstanciju ne možemo koherentno pojmiti.
U svojim prigovorima Dekartovim Meditacijama, Hobs stavlja ovakav prigovor Dekartu:
iz toga što meditator uvida da misli ne sledi da je meditator misleća stvar, ukoliko to
podrazumeva neprotežnost misleće stvari. Iz toga što je prepoznata jedna akcidencija (u
ovom slučaju akt mišljenja) ne može se ništa zaključiti o prirodi subjekta—meditator,
prema Hobsovom mišljenju, nije isključio mogućnost da je subjekat mišljenja telo. Jedan
akt mišljenja bi mogao da bude i akcidencija protežne supstancije.
Hobs još dodaje i jaču tvrdnju. On kaže da se subjekat nekog akta može shvatiti samo
pod telesnim aspektom ili aspektom materije: “Izgleda, naime, da se subjekti činova mogu
shvatiti samo kao telesni ili materijalni” (Treći prigovori, par. 6). Dakle, po Hobsovom
mišljenju Dekart ne samo da je tvrdio nešto što nije uspešno utemeljio u dobrim razlozima,
već je tvrdio nešto nemoguće, budući da “subjekti činova” mogu biti shvaćeni samo kao
telesni, odnosno materijalni. Kakve razloge Hobs ima za jaču tvrdnju?
Po svemu sudeći, ova pozicija je posledica Hobsovog empirizma. Prema Hobsu, sve
ono što uopšte možemo da zamišljamo mora imati svoje poreklo u čulima. Zbog toga ne
4 MATERIJALIZAM 5

možemo zamisliti ništa što nije, u krajnjoj liniji, telesno, tj. protežno, budući da su nam
jedino takvi predmeti dostupni tim putem:
I zato što je, kao što sam ranije rekao, sve ono što zamišljamo prvo bilo
čulima zapaženo . . . zato čovek ne može ni da ima bilo kakvu misao koja bi
predstavljala nešto što nije podložno čulnom opažanju. Stoga nijedan čovek
ne može nešto da zamisli a da to ne zamisli na nekom mestu i sa nekom
odredenom veličinom, i da se može deliti u delove; a ne može zamisliti da je
neka stvar sva na jednom mestu i u isto vreme sva na nekom drugom mestu: jer
ništa od svega toga nikad nije bilo, niti može biti čulima opaženo. (Levijatan,
3.6)
Hobs nije bio empirista u tom smislu da je smatrao kako svo znanje možemo dobiti samo
preko čula. Kao što smo videli ranije, smatrao je da fizika treba da bude apriorna nauka,
odnosno da znanja u tom domenu mogu biti nezavisna od upotrebe čula. Ali on jeste
bio empirista utoliko što je tvrdio da sve naše ideje, posredno ili neposredno, potiču od
čulnog opažanja.
Uzročna teorija saznanja stoji u pozadini Hobsove pozicije. Po Hobsovom mišljenju,
sva svojstva tela koja opažamo su rezultat kretanja tela. Objektivno gledano, jedino
je protežnost svojstvo koje zaista pripada telima. Kretanja tela bivaju komunicirana i
prenesena u posmatrača gde izazivaju nova kretanja koja, opet, konstituišu posmatračeve
ideje—na taj način sve ideje potiču od čula, a zapravo za svoj uzrok imaju kretanje telâ.
Svaka dalja manipulacija idejama formiranim na ovaj način ne može da nam omogući da
izademo iz domena onoga što je telesno, odnosno protežno.
Hobs je išao dalje od tvrdnje da možemo zamisliti samo materijalne entitete. On
je smatrao da se pojam neprotežne supstancije ne može shvatiti, odnosno da se radi o
paradoksalnom pojmu.
Druga [vrsta reči bez značenja], kad ljudi načine jedno ime od dva imena čija
su značenja protivrečna i nesaglasna, kao što je, na primer, ime bestelesno telo
ili, što je isto, bestelesna supstancija (Levijatan 4.8)
Činjenica da nešto ne možemo zamisliti (npr. netelesnu supstanciju) ne mora da implicira
nepostojanje te stvari. Moglo bi se umesto toga raditi o nedostatku naših kognitivnih moći
ybog kojeg nam zamišljanje tako nečega nije moguće. Medutim, tvrdnja da je netelesna
supstancija logički nemoguća je snažnija i ne može se opravdati empirizmom kakav je
Hobs zagovarao. Razloge za ovakvu poziciju moramo da tražimo negde drugde.
Hobs, ispostavlja se, svoj materijalizam uglavnom brani tako što nudi argumente
protiv ne-materijalističkih pozicija. Jedan takav argument nalazimo u poglavlju 46 Le-
vijatana gde Hobs brani svoj materijalizam tako što sve ono što postoji plauzibilnim
tvrdnjama vezuje za protežnost, a onda ukazuje na apsurdnost pokušajâ da se postojanje
nematerijalnih entiteta pomiri sa tim tvrdnjama.
Pre nego što pogledamo malo pažljivije kako taj argument izgleda, treba reći ponešto
o samoj činjenici da je Hobs bio zastupnik jedne tako radikalne pozicije—makar za poj-
move sedamnaestog veka—kao što je materijalizam. Na primer, kako je uopšte moguće
da se neko ko je materijalista odbrani od optužbi za jeres i/ili ateizam? Šta ćemo sa
nematerijalnom dušom koja bi trebalo da preživi smrt tela? Šta sa Bogom? Da li su i oni
materijalni?
Kada je u pitanju duša, materijalizam uopšte nije morao biti kontroverzan, makar
ne u protestantskim sredinama kakva je bila Engleska. Protestantska teologija se bitno
4 MATERIJALIZAM 6

razlikuje od katoličke po pitanju razuemevanja fenomena ljudske smrti. Martin Luter,

inicijator protestantizma u zapadnoj Evropi, smatrao je da je doktrina o besmrtnosti
duše nepotreban platonistički dodatak hrišćanskoj dogmi koji zamagljuje i umanjuje veliko
obećanje Novog zaveta: da će, po sudnjem danu, doći do vaskrsnuća svih koji su umrli;
da će čudom biti poništeno uništenje koje je nastupilo smrću. Takode, Luter i drugi
protestantski teolozi su smatrali da bi, u slučaju da se smrtnost duše dovede u pitanje,
bio otvoren prostor za mnoge od praksi katoličke crkve kojima su protestanti najviše
prigovarali.
Glavni elementi katoličke teologije smrti su slikovito predstavljeni na čuvenoj El Gre-
kovoj slici “Sahrana grofa od Orgaza”. Na donjem delu platna prikazano je telo grofa
tokom polaganja u grobnicu. Istovremeno, na gornjem delu platna vidimo prikaz onog
sveta; na nebu stoluje Isus, sa desne strane su mu sveti Petar i Bogorodica, sa leve Jo-
van Krstitelj i španski kralj Filip II. Ključni detalj je prikazan na granici izmedu dva
sveta: andeo drži u rukama dušu pokojnika koja je prikazana kao obris koji liči na bebu
ili veoma malo dete. Ovaj obris, da bi stigao na nebo, treba da prode kroz uzan prolaz,
što simbolizuje novo radanje. Na onom svetu, duša će biti ponovo rodena i otelovljena,
ali ovog puta u jednoj vrsti duhovnog tela. Duši će biti sudeno za dela učinjena tokom
pokojnikovog života.
Duša može da bude osudena na to da provede odredeno vreme u čistilištu kako bi se
oslobodila svojih greha. Doktrina čistilišta je bila posebno omražena medu protestantima.
Ako duša preminulog čoveka završi u čistilištu, njegovi bližnji mogu biti motivisani da
potpomognu i ubrzaju proces očišćenja duše od greha i dospevanja u raj. Katolička crkva
je izgradila čitav sistem rituala i institucija koje su služile ovom procesu, a uz to su imale
za posledicu i veliko bogaćenje crkve: indulgencije, plaćene mise za dušu pokojnika, itd.
Protestanti su prezirali ove rituale i institucije i jedna od glavnih tačaka na kojima su
gradili svoju opoziciju katoličkoj crkvi i dogmi je bila upravo i teologija smrti. Ako duša
nije živa po smrti tela, onda joj ne mogu biti od pomoći molitve, indulgencije i mise.
Protestantski teolozi i filozofi su zagovarali različite verzije teologija smrti prema koji-
ma duša ili nije bila u svesnom stanju izmedu smrti tela i sudnjeg dana, ili je bila zapravo
mrtva. Ova druga, jača pozicija je bila posebno popularna u Engleskoj u sedamnaestom
veku—osim Hobsa, i Džon Milton je, recimo, bio jedan od poznatih njenih zagovornika.
U takvoj versko-intelektualnoj klimi materijalizam nije stavljao one koji su ga prihvatali
u naročito problematičnu poziciju. Materijalizam je mogao sasvim lepo da se predstavi
kao, sa stanovišta teologije, respektabilna teorija koja je hrišćanstvo oslobadala “lošeg
uticaja” antičkog grčkog imaterijalizma i time ukidala potrebu za mistifikatorskim i ko-
ristoljubivim obredima i praksama katoličke crkve.
Sa jedne strane Lamanša, u katoličkoj Francuskoj, Dekartu je bilo veoma važno da
dokaže različitost duše od tela izmedu ostalog i zbog toga da bi dokazao njenu besmrtnost.
Sa druge strane Lamanša, u protestantskoj Engleskoj, Hobs nije delio ovaj teret dokaza
i mogao je da brani dosledan i radikalan korpuskularizam u formi materijalizma. (Ovo,
naravno, ne znači da su Hobs i Dekart bili motivisani teološkim razlozima kada su razvijali
sopstvene metafizičke sisteme; ali nije zgoreg skrenuti pažnju na to da su u oba slučaja
pozicije sa kojima su završili bile, makar u ovom domenu, u dobroj meri u skladu sa
preovladujućim mišljenjem svog društva i vremena.)
Što se tiče statusa Boga u Hobsovoj metafizici, radi se o pitanju koje je kontroverzno i
za koje nemamo vremena. Postoje snažne indicije da je, makar kako se bližio smrti, Hobs
sve otvorenije branio tezu da je i Bog materijalan. Ali interpretacije njegovih tvrdnji o
Bogu se kreću od toga da se misli kako je bio ateista do toga da je zagovarao manje-više
5 ARGUMENT ZA MATERIJALIZAM 7

standardnu protestantsku teologiju.

5 Argument za materijalizam
Da pogledamo sada kako je izgledao Hobsov argument za materijalizam. U sledećem
pasusu Hobs kritikuje sholastičare i njihove forme, pre svega supstancijalne forme kao
nematerijalne principe (npr. ljudska duša):

[B]udući da su te forme po njima stvarne, onda su oni prinudeni da im odrede

neko mesto. Ali, pošto ih smatraju bestelesnim i bez ikakvog kvantiteta, a svi
ljudi znaju da je mesto dimenzija, i da se može ispuniti samo nečim telesnim,
prinudeni su da svoje tvrdenje podupru jednim razlikovanjem, pa kažu da ta
suštastva doista nisu cirkumskriptivna, ali su definitivna, pa kako su ti termini
samo reči, a u ovoj prilici bez ikakvog značenja, prolaze nezapažene jedino na
latinskom, jer se samo tako prikriva njihova jalovost. Jer omedivanje jedne
stvari nije ništa drugo do odredivanje ili definisanje njenog mesta, i tako oba
termina toga razlikovanja znače isto. A naročito za suštinu čoveka, koja je,
kažu, u njegovoj duši, oni tvrde da je sva u svakom drugom delu njegovog
tela, ma koliko deo bio mali, a ipak nema više duše u čitavom telu no što
je ima u svakom tom delu. Može li iko da pomisli da se Bog služi takvim
apsurdnostima? (Levijatan, 46.15)

5.1 Prva premisa

Hobsov argument polazi od tvrdnje da sve što postoji mora postojati na nekom mestu
(“budući da su te forme po njima stvarne, onda su prinudeni da im odrede neko mesto);
ova tvrdnja se nalazi i drugde u Levijatanu: “[K]ad je [Bog stvorio andele i duhove] onda
su to supstancije koje imaju svoje dimenzije i zauzimaju prostor, i mogu da se kreću s
mesta na mesto, što je svojstveno telima. I zato nisu bestelesne utvare, odnosno utvare koje
nisu ni na kojem mestu, tj. nigde, tj. da izgledaju kao nešto, a da nisu ništa” (Levijatan,
34.8).
Tvrdnja da sve što postoji mora postojati negde, tj. na nekom mestu, uživala je
viševekovni konsenzus najrazličitijih filozofa. Platon je iznosi u Timaju; Aristotel iz-
veštava o njoj kao o važnom mišljenju prethodnika; Avgustin je smatra nečim što ga
“primorava na pristanak više nego bilo šta drugo”; Anselmo i Toma je takode prihvataju.
I u 17. veku je ova teza opšteprihvaćena; Njutn, na primer, kritikuje (u De gravitatione)
Dekartov dualizam zbog (navodne) tvrdnje da kartezijanska duša ne postoji nigde.
Koji bi mogli biti razlozi za to da se misli da je premisa istinita? Može se učiniti da
se prihvatanjem prve premise već pretpostavlja ono što treba zaključiti: izgleda sasvim
plauzibilno misliti da su upravo nematerijalna bića takva da, ukoliko već postoje, postoje
bez vezanosti za neku lokaciju. Klasičan razlog za pripisivanje lokacije i nematerijalnim
stvorenjima je ovaj: nematerijalna stvorenja (duše, andeli, Bog) uzročno deluju na ma-
terijalna tela, a delovanje na daljinu je nemoguće. Duša deluje na telo (na primer, kada
svesno i voljno pomeramo delove tela); s obzirom na to, i na činjenicu da je delovanje na
daljinu nemoguće, duša mora biti locirana tamo gde je i telo. Nematerijalna bića, makar
kada deluju na materijalna bića, moraju biti locirana tamo gde su locirana materijalna
bića, dakle moraju imati mesto. Naročito je čvrst konsenzus vladao u pogledu teze da je
Bog sveprisutan. Dakle, i Bog postoji negde, naime svugde. Duns Skot, recimo, iznosi ideju
5 ARGUMENT ZA MATERIJALIZAM 8

da bi Bog mogao da deluje na daljinu, budući da je Bogu, kao svemogućem, moguće da

uzrokuje sve što želi. Ali čak ni tada Duns ne dovodi u pitanje sveprisutnost, tj. činjenicu
da je Bog prisutan svugde, smatrajući ovo neupitnim elementom hrišćanske vere.
Druga premisa Hobsovog argumenta glasi ovako: Lociranost nekog entiteta u prostoru
implicira da je taj entitet protežan. Drugim rečima, ako neka stvar postoji negde, onda
je ta stvar protežna, tj. ima dimenzije.
I za ovu premisu se može reći da nije bila problematična u Hobsovo vreme, ili ma-
kar da je postojao jasan smisao u kojem bi je mnogi filozofi smatrali istinitom. Ako se
uzme aristotelovski pojam mesta neke stvari—tj. mesta kao površine tela koje sadrži
tu stvar—onda je ova premisa tautologija. Svaki objekat koji ima mesto u ovom smislu
mora biti trodimenzionalan. Ali i ako se zanemari ova aristotelijanska ideja, premisa je
lako prihvatljiva: njeno negiranje bi podrazumevalo da nešto može postojati negde a da
je neprotežno, da nema dimenzije—odnosno, nešto bi moglo postojati kao neprotežna
matematička tačka—a ova ideja je naširoko doživljavana kao nekoherentna.

5.2 Treća premisa

Treća premisa glasi: Sve ono što ima protežnost je telo. Treću premisu bi prihvatio i
dualista Dekart. Evo Hobsove najkraće formulacije tri premise:
[In the Bible] it is said of the spirit, that it abideth in men; sometime that it
dwelleth in them, sometimes that it cometh on them, that it descendeth, and
cometh and goeth; and that spirits are angels, that is to say messengers: all
which words do consignify locality; and locality is dimension; and whatsoever
hath dimension, is body, be it never so subtile. (Elements of Law, I.11.5)
Evo i celog argumenta:
1. Sve što postoji mora postojati negde.

2. Lociranost nekog predmeta u prostoru implicira da je taj predmet protežan.

3. Sve ono što ima protežnost je telo.

4. Dakle, sve što postoji je telo (telesno/materijalno).

Ako bi i Dekart—ali ne samo on—prihvatio (3), i ako (1) i (2) nisu smatrane problema-
tičnim tvrdnjama, zašto Hobs nije imao više istomišljenika? Odgovor se krije u drugom
delu argumenta iz Levijatana, 46.15:
[P]rinudeni su da svoje tvrdenje podupru jednim razlikovanjem, pa kažu da ta
suštastva doista nisu cirkumskriptivna, ali su definitivna, pa kako su ti termini
samo reči, a u ovoj prilici bez ikakvog značenja, prolaze nezapažene jedino na
latinskom, jer se samo tako prikriva njihova jalovost.
Lociranost implicira protežnost; sve ono što je protežno je telo—da bi se izbeglo izvodenje
zaključka iz ove dve premise (i tvrdnje da sve što postoji mora postojati negde) da postoje
samo tela, zgodan manevar je da se uvede distinkcija u pogledu načina postojanja na
odredenoj lokaciji. To bi otvorilo mogućnost da ‘protežnost’ u drugoj i trećoj premisi
nema isto značenje, a time i da argument nije validan. Ideja bi bila da se tvrdi kako sve
ono što je locirano ima jednu vrstu protežnosti, ali da telima protežnost pripada u nekom
drugom, ograničenom smislu.
5 ARGUMENT ZA MATERIJALIZAM 9

Kakav bi to mogao biti smisao u kojem su i nematerijalne stvari protežne i kako se

razlikuje od smisla u kojem su materijalne stvari protežne? Ideja je sledeća. Ako prihva-
timo da sve što postoji ima lokaciju i da lociranost implicira dimenzionalnost, onda za
nematerijalne stvari moramo reći da postoje u odredenom prostoru. Uzmimo jednu dušu
za primer: duša, po široko rasprostranjenom shvatanju, postoji tamo gde i telo. Duša
zauzima isti prostor kao i telo. Ali razlika je u ovome: duša postoji u svakom delu tog
prostora u celini. Ovo nije slučaj sa telom. Jedan deo prostora koji zauzima telo je onaj
gde se nalazi levo stopalo a drugi deo tog prostora je onaj koji zauzima glava. Telo ni
u jednom od ta dva dela prostora ne postoji u celini. Duša u oba ta dela prostora is-
tovremeno postoji u celini—to je način postojanja u odredenom mestu nematerijalnog
entiteta.
Duša postoji cela, ili u celini, u svakom od delova prostora koji zauzima. Budući da je
locirana u prostoru i da zauzima odredeni prostor, možemo reći da je protežna. Henri Mor,
kembridžski platonista, Dekartov korespondent i, uz Hobsa i Loka najznačajniji engleski
sedamnaestovekovni filozof, ovu poziciju u pogledu protežnosti nematerijalnog nazvao
je holenmerizam. Sa druge strane, materijalni entiteti su protežni u drugom smislu: oni
imaju delove koji su prostorno odeljeni. Ekstenzija je kroz ceo srednji vek karakterisana
upravo ovako—kao nešto što ima partem extra partem, delove koji su jedni “izvan” drugih.
To je razlika na koju Hobs ukazuje kada kontrastira “cirkumskriptivne” i “definitivne”
entitete: ovi prvi su protežni partem extra partem, ovi drugi postoje celi u svakom delu
prostora u kojem su locirani. Prihvatanje holenmerizma omogućava da se sve premise
argumenta smatraju istinitim, ali ne i zaključak. Moguće je izbeći prihvatanje zaključka
jer se pojam protežnosti različito interpretira u dve premise u kojima se javlja. Prema
Hobsovim protivnicima, kada kažemo da je protežno sve ono što postoji, tu koristimo
protežnost u smislu koji je neutralan izmedu protežnosti koja pripada materijalnim i pro-
težnosti koja pripada nematerijalnim entitetima. U trećoj premisi, medutim, protežnost
se koristi u onom smislu u kojem se može pripisati samo materijalnim entitetima. Iz ovako
interpretiranih premisa ne sledi Hobsov materijalistički zaključak.
Hobs prepoznaje da na putu njegovog argumenta za materijalizam stoji ideja defini-
tivnih entiteta; to je poslednje pribežište dualiste koji priznaje da sve što postoji postoji
negde i da je telo sve ono što je protežno. Ovo nije bila neobična niti neuobičajena pozi-
cija tokom više od dva milenijuma. Koreni ideje su u Platonovom Parmenidu gde Sokrat
brani ideju da su ideje (recimo, pravednost) u celosti prisutne istovremeno u različitim
stvarima (u onome što je pravedno) i poredi celovito prisustvo na više mesta istovremeno
sa prisustvom dana koji je, jedan isti, istovremeno u celini prisutan na više mesta. U
novoplatonizmu i hrišćanskoj patristici, ovaj način postojanja se pripisuje sveprisutnom
Bogu i stvorenim nematerijalnim dušama. Plotin i Avgustin su važni branioci ove teze.
U sholastici je slično: u zastupnike holenmerizma možemo svrstati Anselma, Bonaven-
turu, Tomu, Skota, Okama, Buridana i mnoge druge. Najzad, ima razloga da se misli
da je i Dekart bio holenmerista. U odgovorima na šeste prigovore eksplicitno prihvata
holenmerističku tezu kad je u pitanju duša:

Upravo je to način na koji i danas smatram da je duh protegnut kroz telo,

jer mislim da je ceo duh u čitavom telu, i da je ceo u svakom njegovom delu.
(Odgovor na šeste prigovore, par. 18)

Drugde, Dekart kaže da “ako neko želi da kaže da je Bog na neki način protežan, budući
da je prisutan svuda, tome nemam šta da prigovorim. Ali poričem da se prava protežnost,
onako kako je svi obično shvataju, može pronaći u Bogu ili andelima ili u našem duhu
5 ARGUMENT ZA MATERIJALIZAM 10

ili u bilo kojoj supstanciji koja nije telo. (Pismo Moru, AT V: 269/270)” Samo tela
imaju pravu protežnost, a ova pre svega zahteva delove odredene veličine i oblika, kao
i to da su ti delovi takvi da ne mogu istovremeno postojati na istom mestu. Upravo je
ideja posedovanja delova odredene veličine i oblika centralna ideja korpuskularizma: tela
su takva da imaju rasprostrte delove, delove koji su prostorno distinktni. Deljivost na
ovakve delove (prostorno distinktne a iste prirode kao i celina) obeležje je koje Dekart na
više mesta uzima za glavno u karakterisanju protežne supstancije:

[D]uh [se] veoma razlikuje od tela po tome što je telo po svojoj prirodi uvek
deljivo, dok je duh u potpunosti nedeljiv. (. . . ) Sposobnosti htenja, osećanja,
shvatanja itd. ne mogu se, strogo uzev, nazvati delovima jer je uvek celokupni
duh taj koji hoće, oseća, shvata itd. Naprotiv, medu telesnim ili protežnim
stvarima nema nijedne koju u svojim mislima ne bih lako mogao da rastavim
na više delova i za koju, sledstveno tome, ne bih znao da je deljiva. I to bi
bilo sasvim dovoljno da me pouči da su čovekov duh ili duša potpuno različiti
od tela, da to na drugi način već nisam naučio. (Šesta meditacija, par. 33)

Kako Hobs izlazi na kraj sa idejom celovitog istovremenog postojanja na više različitih
mesta? Ne baš najbolje, može se reći. Sa jedne strane, ismeva ideju kao neshvatljivu, a
sa druge strane se ruga njenim konsekvencama (koje, verovatno, ne bi mogao da izvede
iz nečega neshvatljivog). Možemo se složiti sa Hobsom da ima nečeg teško pojmljivog i
problematičnog u ovoj ideji, ali to još uvek ne konstituiše argument protiv nje. Hobsov
argument za materijalizam tako ostaje onoliko uspešan i snažan koliko je holenmerizam
neuspešan i slab, a u to nas sâm Hobs baš i nije uverio, koliko god mi mogli biti skloni
da se sa njim složimo. Bolje argumente protiv holenmerizma moramo tražiti drugde;
Henri Mor je bio veliki protivnik ove pozicije i formulisao je protiv nje više argumenata
vrednih pažnje, kao i sholastičar Zabarela. Ali nemamo vremena da se bavimo njihovom
argumentacijom.