Свети Јован Дамаскин

ФИЛОСОФСКА ПОГЛАВЉА

Знајући за недостатост свога ума и за оскудност свога језика, оклевао сам да се подухватим
ствари које су изнад мојих моћи. Ако је Мојсије, први који је спознао име Онога који јесте, назвао
себе тепавим и мутавим, како ћу ја, оскверњен прљавштином свакога греха, који ни ума ни мисли
нисам очистио, како бих постао огледало Бога и божанских пројава. Пошто је плод непослушности
смрт, а онај ко је скроман и послушан ученик Христов, тај бива узвишен и прима од Бога благодат
која просветљује, а отварајући своја уста испуњава се Духом, чисти се његово срце, просветљује му
се ум, и поприма дар речи чим отвори уста своја, не старајући се о томе шта ће рећи, већ постаје
орган којим говори Свети Дух – због тога потчињавајући се због вас Христу, отварам своја уста,
надајући се да ће се вашим молитвама она испунити Духом, те да ћу говорити речи које нису плод
мога ума, већ плод Духа који слепе просветљује, прихватајући и произносећи оно што ми буде дао.
Прихватићу све што је у складу са истином, и стећи ћу тако спасење од својих непријатеља, а
одбацићу све што је погрешно и што је блиско надризнању.
Из Посланице преподобноме и часноме Козми, епископу Мајунскоме.

Који је циљ
Маој циљ је, каже свети Јован, да укратко побројим све врсте знања. Због тога нека ово дело
буде названо Источник знања. Ја нећу говорити ништа што је моје, него ћу изнети оно што су
божански и мудри људи ту и тамо говорили.

О знању
Нема ништа драгоценије од знања. Јер ако знање јесте светлост словесне душе, онда противно
томе, незнање је мрак. Карактеристика бесловесних (животиња) је незнање, а словесних (бића)
знање. Онај, дакле, ко не поседује знање, а по својој природи има способност знања и учења, тај је,
иако је словесне природе, због небриге и лењости душе, гори од бесловесних. Растерујући сваку
пометњу мисли, на невештаствен начин приступимо истини. Ако смо, наиме љубитељи учења,
бићемо и многоучени, јер све се стиче старањем и трудом, а пре свега благодаћу коју нам Бог дарује.
Будући, пак, да божански апостол Павле вели: „Све испитујте, добра се држите!” – испитајмо и речи
нехришћанских мудраца. Можда и у њима пронађемо нешто од онога што уче да донесе доброга
плода нашој души. А и царици су потребне неке слушкиње да би је услужиле. А циљ оних који ће
читати ово дело јесте да ум њихов буде вођен све до блаженог краја.

О философији
Философија је:
1. познање природе бића
2. познање божанских и човечанских ствари, односно онога што је видиво и
што је невидиво
3. промишљање о смрти, добровољној или природној
4. уподобљавање Богу
5. уметност над уметностима и наука над наукама
6. љубав према мудрости, а истинска мудрост јесте Бог; према томе, љубав
према Богу је истинска философија
Философија се дели на:

Теоријску:
- богословску (поимање бестелесних и нематеријалних бића, - Бога,
анђела и душа)
- природну (познање материјалних ствари и онога што нам је блиско
– животиња, биљака, камења и сл.)
- математичку (познање оних ствари које су бестелесне, али се
огледају у телима, нпр. бројеви, облици, кретање звезда...)
Практичну:
- етичку (прописује правила само једном човеку)
- економску (приписује правила целој кући)
- политичку (прописује правила градовима и земљама)

Такође треба знати да постоје 4 метода дијалектике, односно логике:

а) метод деобе (који уз помоћ разлика дели род на врсте)
б) метод одређења (који одређује субјекат)
в) аналитички метод (који оно што је сложеније разлаже на простије)
г) показни метод (који уз помоћ некога показује оно о чему је реч)

О бићу, o суштини и о пројавности

Биће (To on) је заједничко име свих бића. А дели се на суштину и пројавност. Суштина је
наиме оно најважније, будући да има своје унутар ње саме, а не у другоме, док је пројавност оно што
не може постојати у самоме себи, већ се огледа у суштини. Суштина је наиме субјекат будући да је
материја, док је пројавност оно што се огледа у суштини као субјекат, као што су, на пример бакар и
восак суштина, док су облик и изглед и боја пројавност. Нити су бакар и восак у облику већ је облик
у бакру и воску. А и боја и облик не мењају своју суштину. Слично је и са свим осталим; субјекат то
је суштина, док оно што се огледа у суштини субјекта то је пројавност. Пројавност је оно што бива и
престаје а да субјекат при томе не трпи промене.
А суштину дефинишу на следећи начин: Суштина је ствар самобитна и не потребује нешто друго за
своје постојање. А пројавност је оно што што не може да постоји по себи, већ своје постојање има у
другоме. Суштина је наиме Бог и свака творевина, премда је Бог надсуштаствена суштина. Исто тако
суштина је све што је самоипостасно и нема своје биће у другоме, односно што не постоји кроз
другога нити у чему другом има постојање, нити потребује што друго за своје постојање, већ је у
себи самој, у којој и пројавност има постојање. Својство суштине је да не постоји у субјекту.
Својство суштине је и то да прихвата супротности које се приричу једном њеном делу а не њој самој.

Биће се дели на суштину и пројавност

Суштина је најродовнији род: дели се на следећи начин:

Суштина - тело Тело - живо Живо - чувствено Животиња - словесно

- бестелесно - неживо - нечувствено - бесловесно

Словесно - смртно Смртно - начовека Човек - на нпр. Петра

- бесмртно - вола и сл. - на Павла и на остале појединачне људе

Тело је врста суштине а род живога. Живо је врста тела а род чувственог. Чувствена животиња је
врста живога а род словесног. Словесно је врста животиње а род смртног. Смртно је врста словесног
а род човека. Човек је најврснија врста јер је врста смртнога и врста и Петра и Павла итд. што је
према Оцима, природа и облик и суштина.
 О ипостаси о природи и о личности

Појам ипостас има двојако значење: некада само означава биће, а по том значењу једно те
исто су суштина и ипостас. Отуда су неки од Светих Отаца њих, односно ипостаси, називали
природом. А некада означава самобитно и само по себи биће, а по томе значењу указује на јединке
које се разликују по броју. Појам ипостас означава две ствари: када се користи просто, означава
просто суштину, док ипостас по себи означава јединку и одређену личност.
Ипостазирано понекад означава просто биће, а узимајући у обзир то значење не називамо
ипостазираном само просту суштину већ и пројавност, која у дословном смислу није ипостазирана
већ разноипостасна, а некада објављујее ипостас по себи, односно јединку, која јесте и дословно се
назива ипостас а не ипостазирано. Ипостазирано има два значења: јер означава биће уопште, али
означава и ипостас по себи, односно јединку.
Ипостазираном се опет назива природа која је прихваћена од друге ипостаси и која је у њој
стекла своје биће. Отуда ни тело Господње, будући да није постојало по себи ни један временски
трен, није ипостас, већ је пре ипостазирано, јер тело је постало у ипостаси Бога Логоса, прихватајући
од ње властиту ипостас коју има.
И о ономе што је безипостасно говори с двојако: безипостасним се назива оно што нигде и ни
на који начин не постоји. Безипостасном се назива и пројавност, јер пројавност нема свога бића, већ
постоји у суштини. Дакле, о ономе што је безипостасно говори се на два начина: некада означава оно
што нигде никако не постоји, односно непостојеће, а некада означава оно што нема своје биће у себи,
већ постоји у нечему другоме, односно пројавност.
Треба наиме знати да нити постоји безоблична суштина по себи, нити суштинска разлика
нити врста нити пројавност, већ само ипостаси, односно јединке, а у њима постоје и суштине и
суштинске разлике и врсте и пројавности. А проста суштина се опет на исти начин налази у свим
ипостасима, у неживим и живим, у словесним и бесловесним, у смртним и бесмртним, док се
суштинске разлике налазе једне у неживим а друге у живим ипостасима, једне у словесним а друге у
бесловесним, те исто тако једне у смртним а друге у бесмртним и једном речју, суштинске разлике у
ипостасима сваке најврсније врсте су исте и узајамно се подударају по логосу суштине, раздвајајући
их од разноврсних ипостаси. На сличан начин се и пројавности налазе у ипостасима а раздвајају
сваку ипостас од осталих истоврсних ипостаси.
Треба знати да ипостасно сједињење сачињава једну сложену ипостас од оних ипостаси које
су сједињење, задржавајући у њој несливене и неизмењене и природе које су ступиле у сједињење и
њихову различитост и њихова природна својства. Ваља знати, каже Свети Јован, да је могуће да се
природе међусобно ипостасно сједине, као што бива код човека.
Оно, дакле што претходи природном јесте оно што се узима у обзир заједно са нечим другим
али то друго не узима у обзир, и које скупа са собом уклања али не бива уклоњено.
Природа је начело кретања и мировања свакога тела. Природа је или словесна или бесловесна.
Појам „природа” се изводи од глагола „родити”, што показује суштину, јер суштина је узрочник
њеног кретања и мировања, наиме природа и суштина су једно исто. Није могуће да од две природе
настане једна сложена.
Природа је или словесна или бесловесна, или смртна или бесмертна, односно како кажемо,
само непроменљиво и непреместиво начело и узрок и сила коју је створитељ сместио у сваку врсту
ради њеног кретања: анђелима је даровао да могу да мисле и да своје мисли могу један другоме
преносити без изоворене речи: бесловесним животињама је даровао животну и чувствену силу и
силу починка, биљкама силу прехране, раста и размножавања, а камењу силу загревања и хлађења,
као и разнокретно, односно неживо прелажење са места на место.
То су назвали природом односно, најврснијом врстом, као што су анђео, човек, коњ и слично,
јер су општији и обухватају ипостаси, а постоје подједнако и без изузетка у свакој од ипостаси које
собом обухватају. Тако да си оно што је делимичније назвали ипостас, а оно што је општије, које
обухвата ипостаси, назвали су природа, док су просто биће назвали суштина.
 Свети Оци су, заобилазећи многа испразна причања, оно што је заједничко и што се говори у
вази са многим (стварима), односно, најврснију врсту, назвали суштином и природом и обликом, као
што су анђео, човек, коњ... Оно пак што је појединачно назвали су јединка и личност и ипостас, као
Петар и Павле. А ипостас захтева да има суштину заједно са пројавностима и да постоји по себи те
да се примећује чувством, односно по енергији. Немогуће је, наиме, да се две ипостаси међусобно не
разликују по пројавностима а да се међусобно разликују по броју. Треба знати да карактеристична
својства јесу пројавности које карактеришу ипостас.
Личност је оно што нам својим делатностима и својствима пружа јасну и ограничену појаву
онога што му је једноприродно, као што је свети архангел Гаврило, разговарајући са Светом
Богородицом, иако је био један од анђела, сам био присутан тамо где је разговарао, раздвојен од
осталих једносуштних анђела, због свог присуства и разговора на једном месту. Тако се и Павле,
проповедајући на степеништу, иако је један од људи, издвојио својим својствима и делатностима од
осталих људи. Треба знати да су Свети Оци за исту ствар користили изразе ипостас и личност и
јединка, односно за оно што постоји по себи, самосастављено од суштине и пројавности, које се
разликује по броју и показује неког одређеног, на пример Петра, Павла...

О речи
Требамо да сазнамо којим се речима философија бави, започињући своје дело од ове речи,
кажемо: реч може бити несемантичка и семантичка. Несемантичка је она реч која не знаменује
ништа, док је семантичка она која нешто знаменује. Па затим, несемантичка реч може бити
неочлањена или очлањена. Неочлањена је она која се не може написати, док се очлањена може
написати.Семантичка реч, такође, може бити неочлањена или очлањена. Наиме, неочлањена
семантичка реч може бити, рецимо, лајање паса, јер она, са једне стране, знаменује пса, односно да је
то гласање пса, а са друге, знаменује и нечије присуство. А неочлањена се не може написати.
Суштинска је наиме она реч која изражава суштину, односно природу ствари, док је
несуштинска она која изражава пројавности: као нпр, - човек је словесно, смртно живо биће.
Суштинска реч изражава или оно шта нешто јесте или какве је врсте.

О одређењу
Одређење је кратка беседа која изражава природу подметнуте ствари, односно, беседа која
укратко назначава природу субјекта. Много пута и име изражава суштину ствари која је пред нама,
али такође није одређење; јер је име једна реч, а одређење је беседа. А беседа се састоји од најмање
две речи. Одређење је дакле проширена реч, а реч је сажето одређење. Савршено одређење је оно које
је повратно у односу према ономе што се одређује, а несавршено је оно је оно које није повратно.
Теба знати да се одређење користи само онда када се ради о суштини и њеним врстама.

О роду
Ствари су истоимене онда када две или више (од њих) имају једно име, а свака од тих ствари
нешто друго значи и има другачију суштину. Род је од оних ствари које су истоимене. Родом се
назива и оно чему је врста потчињена. Род се наиме дели на врсте, обухвата собом врсте и налази се
изнад њих.
О врсти
Врста је оно суштинско које се потчињава роду. Род се дели на врсте, а оно што нема врсте на
које се дели то није род. Врсте су пак из дељења рода, а оно што нема рода то нису врсте. Врста која
не садржи врсте, већ ипостаси, назива се посебна врста. Врсте не могу узајамно попримити
одређења. Свака подела која води од рода ка врстама достиже до два или три, а ретко и до четири
дела – јер је немогуће да род буде подељен на пет или више врста.

О јединки
 Јединка је оно што се не може пресећи нити разделити. Јединко м се назива и врста која се не
дели на друге врсте, односно, најврснија врста.

О својству
О својству се говори на четири начина:
1. својство је оно које постоји само у врсти
2. својство је оно што постоји у целој врсти, али не само у њој
3. својство је оно што је у целој врсти и само у њој, али не увек
4. четврто је оно својство које бива када се подударе претходна три

O количини и количинству
Количина је један скуп јединки. Када једна јединка приступи другој, бивају две. Према томе
количина није дељење, већ сабирање и спајање јединки. Треба знати да је количинство сама мера и
број који мери и броји, а количине су оно што је подложено броју и мери, односно, што се мери и
броји. Од количина једне су одређене а друге трајне. Испод одређене количине исходи број и слово.
Трајних количина је пет: тело, површина, линија, простор и време.

О категорији „према нечему”

„Према нечему” су оне ствари за које се, било које да су, каже да припадају другим (стварима)
или да су на неки начин у односу према нечему другоме.

О појму „какво је” (нешто) и о каквоћи

Каквоће је када се неке ствари карактеришу према томе какве су. Треба, пак, знати да је појам
„какво је” општији од каквоће. Постоје, дакле 4 врсте каквоће: поседовање и стање, моћ и немоћ,
трпљење и трпна каквоћа, и образ и облик.
1. Поседовање је непроменљиво и трајније Стања су нестална и лако промељива,
2. Моћ и немоћ нису у енергији али имају природну способност и неспособност,
3. Овде се мисли на каквоћу и трпљење као што је топлота, белина, хладноћа, црнина и сл. трпљење
се
лако губи као и стање, док је трпна каквоћа стална и непромењива.
4. Облик или образ. Облик се сусреће код живих и код неживих бића, а образ само код живих бића.

О „чинити” и „трпети”
Чинити значи имати у себи узрок свога делања, а трпети значи имати у себи и у другоме узрок
трпљења, као што је на пример код ствараоца и створења, јер стваралац има у себи узрок

О категорији „где”
Категорија „где” означава место, јер упитани „где је тај и тај?”, одговарамо: „у кући”, „у
граду”. Врсте категорије „где” одговарају разликама места: горе, доле, десно, лево, иза.

О категорији „имати”
Категорија „имати”је суштина око суштине. А указује на то да ли нешто обухвата или је
обухваћено, и није део ствари.
 О кретању
Кретање је ентелехија (категорије) „моћи”, онога што је могуће да у нечега бива. Наиме, код
свих категорија где се подразумева „моћи”, тамо ће се подразумевати и кретање. Постоје 6 врста
праволинијског кретања: горе, доле, унутра, напољу, десно, лево. Због тога заједно са кружењем
постоји 7 помесних кретања. Исто тако, и промени у односу на место је супротно и противно
кретање и мировање; противно кретање је као, на пример, кретање ка горе у односу на кретање ка
доле и на мировање; јер ако неко баци једну грудву ка горе, она се неће кретати ка доле пре него што
дође до каквог мировања. Код небеског кретања, пак, нема противног кретања.

О суду, о потврди и о порицању

Треба знати да се и потврда и порицање називају судом. Међутим, пошто се свакој потврди
супротставља порицање, а сваком порицању потврда, порицање супротстављено потврди и потврда
супротстављена порицању називају се противречностима, а нужно је да једно говори лаж а друго
истину.

Разна одређења
- Елеменат је заједничка ствар из које нешто најпре настаје.
Нарочити елеменат је онај
из
кога је тело састављено и на кога се разлаже, као што је ватра, вода, ваздух или земља.
Ватра је тело, врло танано, веома топло и веома суво; замља је тело, веома суво и
веома тешко; вода је тело, влажно и веома хладно; ваздух је тело, веома влажно и
меко.
- Постојање је кретање по суштини од небића ка бићу;
пропадање је кретање од бића ка
Небићу.
- Дан је кретање сунца изнад Земље, или време за које се
Сунце креће изнад Земље; ноћ
је Сенка тела Земље, или време за које се Сунце креће испод Земље. Дан и ноћ је једно
обртање света.
- Комета је ватролики сноп звезда који свуда око себе одашиље своје зраке који личе на
косу на глави.
- Гром је спирални дах који изазива огњено кретање и пламеном ватром се креће од горе
ка доле и кружно спаљује.
- Нагла олуја је гром без облака
- Киша је скуп капи
- Магла је згуснут облак
- Замљотрес је масовно кретање ветра који продире у земљу и приморава је да се љуља.