Православно богословски факултет у Београду

Семинарски рад

Предмет : Старозаветна теологија

Тема рада: Превод текста (73-87) са енглеског на српски

Проф.др.Родољуб Кубат студент: Драган Миловановић

Бр. Индекса 09/306

 Поглавље 5

СТВАРАЊЕ НОВОГ ЗАВЕТА

Нови завет серазликује од старог завета и апокрифа у неколико аспеката. Први је тај што
су ти радови настали у трелативно кратком временском периоду око 70 год. Ако узмемо
да је прва посланица Тесалоњанима датирана око 50год. Наше ере, а друга Петру око
120год. Друго ови радови су написани због фундаменталне разлике у мишљењу у раној
Цркви између павла и његових следбеника и оних који су желели да Хршћанство остане
заједно или бар близу првовековном Јудаизму. За узврат ова расправа о Хришћанском
идентитету утицала је на односе између Цркве и Синагоге и изразила се у писањима
јеванђеља где је главна тема постао став оснивача Хришћанства према Јудаизму као што
су закон храмови и нејевреји.

Да је таква расправа започета није уопште зачуђујуће. На принципу да нема дима без
ватре, катализатор отпадништва били су живот и учење Исуса Назарећанина. И ако се
Јеванђеља морају користити са опрезом као историски документи пре це бити да њихова
слика Исуса који се упознаје са отпадницима изазива строгу интерпретацију и поштовање
Јеврејских закона , и изазива сам појам неопходности Јерусалимског храма рефлектује
чињеницу, да су сама Јеванђења која су прочитана међу свештеницима изазвала
конфликт између Цркве и Синагоге. Пошто је тако, питање је граница преко које ће покрет
који је основао Исус постати део богатог спектра Јудаизма пре пада Јерусалима 70год или
це се преместити иза граница Јудаизма.

Пошто је ово поглавље о стварању Новог завета а не о историји Хришћанског порекла ,ова
питања неће бити излагана тако детаљно , али она остати позадина поглављу дајући као
што је горе изјављено показујући да су текстови Новог Завета узели фору коју јесу због
фундаменталне расправе о значају Исуса у односу према Јудаизму његових дана. Главни
протагониста који је у једну руку постао победничка страна био је Павле, зато што су
његова писања најранија и најбројнија, ово поглавље ће почети са њима и поглавље ће
бити организовано као следеће:

1. Павлова писма. 1 Тесалоњанима, галатима, 1 и 2 Коринћанима, Филипљанима ,

Филимону, Римљанима
2. Дефтеро Павловска писма: Ефесцима, Колошанима, 2 Тесалоњанима
3. Пасторална писма 1 и 2 Тимотеју, Титу
4. Цркви у Сирији(?): Марко, 1 Петрова
5. Цркви у Антиохији(?): матеј
6. Лукина историја: Лука, Дела
7. Цркви у Ефесу: Јован, 1,2 и 3 Јован, Откровење
8. Мешовито : Јаков, Јуда 2 Петар, Јеврејима
9. Стварање Новог Завета у целини

Мора се објаснити док неки од горе наведених сугестија престављају већину гледишта
у изучавању Новог Завета приписивање Матеју посланицу Антиохији , Јовану у Ефесу,
друге сугестије као што је приписивање Марку Сириску посланицу су много спорније

ПАВЛОВА ПИСМА

1 Тесалоњанима

Уопштено је прихваћено да је ово најраније написано писмо. Када га ставимо у контекст

павловог свештеништва јавља се питање да ли да то његово свештеништво
реконструишемо комбинацијом информација из дела о Павловом мисионарском
путовању са информацијама у писмима , или да се задовољимо неком врстом
фрагментарне или делимичне реконструкције основане само на писму. Овде је заузет став
да је безбедније да се ослонимо само на писма. Док аутобиографија не мора бити
непогрешива Павлова писма су написана у ситуацији где будући у расправи са људима
који су желели да га дискредитују имао је све разлоге да изгуби да је фалсификовао
детаље које је написао о томешта је радио у Цркви. Аутор Дела Апостолских, који је писао
40год. Касније могао је у најбољем случају да се ослони на сећања чланова Цркве коју је
Павле основао. Павлова писма су тренутна ако не и детаљна евиденција или доказ
његових дела.
Добар разлог из ког се информације из дела могу третирати са опрезом је у вези са
Павловим боравком у Солуну. Према актима 17,1010, Павле је остао у Солуну само три
недеље док опозиција од локалних Јевреја није изазвала његову убрзану евакуацију под
окриљем ноћи. 1 Солуњанима 2,7-12 сугестира много дужи останак, Павле је правио и
подизао шаторе што му је омогућило да буде финансиски независтан од Цркве.
Посланица Филипињанима 4,16 спомиње две прилике у којима је Црква у Филипима
послала неку врсту помоћи Павлу док је био у Солуну. Најзад , постоји ситуација где је
Павле остао не више од једног месеца у Солуну( Дела 17,1- 10) његова достигнућа у
оснивању Цркве су наставила да тако ефектно сведоче у целој Македонији и Аканији што
оставња запањујући дах . Онда треба предпоставити да је Павле провео неко време,
највероватније најмање неколико месеци ,у Тесалоники( модерна Тесалоника/Салоникау
северу Грчке) престоници Македоније.

Према писму постојала су два разлога због којих је Павле писао , као прво био је забринут
да они које је описао да они који нас ометају да причамо Господу (прва
Тесалоњанима2,16) можда су отишли у Солун да подрју његово учење. Толико је забринут
био да је послао Тимотеја из Атине у Тесалонику да види како Црква напредује. Пошто је
примио охрабрујући извештај Павле је сада писао из Атине или вероватније из Коринта(
где знамо из писма Коринћанима да је остао неко време тамо ) .

Други разлог је био да одговори на питање које је мучило неке чланове Тесалоњанске
Цркве тамо је било у тој Цркви и можда и у осталим Црквама такође чврсто веровање да
ће се свет ускоро завршити и да ће Хрстос поново доћи сав у слави. Како било, неки
верници су умрли пре него што се то десило. Шта би могла бити њихова вера? Да ли су
они пропустили да буду сведоци Господовог повратка? Као одговор Павле уверава своје
чланове да када се Исус врати у слави Хришћански верници ће васкрснути и заједно са
живим верницима биће уздигнути да виде Господа ( 1 Тесалоњанима 4,17). Како год ,
Павле упозорава Тесаоњанеда буду мање забринути када ће се то десити а да више пазе
да буду спремни за тај дан. Они треба да ставе Веру и Наду као штит, и наду у Спасење као
кацигу и живеће у складу( 1 Тесалоњанима5,8).

1 Тесалоњанима, најраније написано сведочанство о Хришћанству из Цркве ,указује један

од путева којима се ова нова вера развијала мање од 25год. након смрти њеног оснивача.
Она указује на заједницу која је живела у чврстом убеђење да је Божиј суд неминован ,
али да ће верници бити спасени од осуде не према свом налогу већ зато што је порука о
смрти и васкрсењу Исуса им омогућила да поврате Веру и Наду у Бога Оца
Исусовог(1Тесалоњанима1,4-10). Ова порука не зависи о људском убеђењу већ о моћи
Господовој и позива на живот безпоговорне службе(1,7-12), честит живот4,1-8) и
заједничку подршу верника у локалној Цркви и око ње.(4,9-12). Доноси са собом
могућност неспоразума 2,14-16).

Галатима

Ако је 1 Тесалоњанима написана зато што је Павле био охрабрен Тимотејевом посетом и
извештајем да се Црква држи Јеванђеља како их је Павле разумео. Галатима је написана
зато што је Павле чуо да је Црква тамо се одрекла његовог учења и отишла преко људима
описаним да ли фер или не фер , Јудаизерсима. Научници се не слажу где да сместе ову
посланицу у серији Павлових посланица, и ако гледиште овде представљено да је следећа
после посланице Тесалоњанима. Како год било тачно датовање је тотално небитно за
садашње излагање. Оно што је важно да је та посланица Галатима је пуна
аутобиографског материјала који је важан за разумевање фундаменталне расправе у
раној Цркви која је изазвала да Павле напише своје посланице. Суштина ове расправе
заправо да ли се поруке Јеванђеља требају проповедати не Јеврејима и ако су прихваћене
од стране не Јевреја коју обавезу ће касније имати према јеврејском закону. Ово је била
уобичајена основа за расправу између Павла и његових опонената , да живот и учења
Исусова су била испуњење онога што је Јеврејска заједница прихватила као пророчанства.
Суштина тог проблема је била да ли је Јеврејски закон базиран на законима из Старог
Завета био везан за не јевреје који су постли Хришћански верници.

У посланици Галатима , Павле је оправдао свој став да не јеврејски Хришћани нису дужни
да поштују јеврејски закон у неколико начина. Прво, истакао је његово обраћање из
зилотског погледа на јеврејски закон у хришћански помињући посебно откровење од Бога
обавезујући се да проповеда не јеврејима (Галатима1,13-16). Друго, описао је
конференцију одржану у Јерусалиму 14год. након његовог преобраћања у којој се сложио
са Петром ,Јаковом, Јованом и осталим вођама Цркве, да Павлова мисија треба бити не
јеврејима(Галатима2,1-10). Треће, Павле је тврдио теолошки да јеврејски закон је био
привремени обред на снази само до доласка Христа(Галатима3.1-4,31). Четврто, поменуо
је да доласком Христа идавањем Светог Духа(Галатима4,5-6), хришћани су вођени Духом
чије воће укључује љубав срећу и мир (Галаћанима 5,16- 26).

Читајући између редова јасно је да је слагање на Јерусалимској конференцији око сфере

деловања павла и осталих лидера није неопходно тврдило и покретало питање обавезе
не јевреја Хришћана закону. Павле је повезао у посланици Галатима 2,11-14, горку
размену коментара између њега и Петра у Антиохије, где је касније под притиском људи
које је Јаков послао у Антиохију из Јерусалима, је одбио да једе са не јеврејским
Хришћанима иако је то радио пре него што су Јаковљеви емисари пристигли.
1 и 2 Коринћанима

Да је Павле написао више од два писма Цркви у Коринту види се из неких редова у
постојећим писмима. Тако у 1 посланици Коринћанима5,9 павле пише...“ Писао сам вам у
мом писму...“док у 2 Коринћанима2,3 пише: „ писао сам како сам...“ са редом 9 додаје:“
зато сам писао“. Још једна одредница у кореспонденцији је у 2 Коринћанима7,8:“ јер иако
сам вас растужио то сам учинио да пожалите због мог писма...“ најминималнија
интерпретација ових референци је да 1 Коринћанима 5,9 се односи на прво писмо
Коринту сада изгубљено, да прва Кор. У ствари била друга коринћанима била трећа са
другом Коринћанима 2,3, 9,и 7,8 враћа се на 1 Коринћанима. Друга могућност би била да
се 2 Коринћанима се ослања са писмом сада изгубљеним које је написано између 1и 2 ,
ако је то тачно то би нам дало 5 писама.

Али научници су дуго сумњали у јединство друге Коринћанима, примећујући промену

тона и теме коју пише 10-13, сугестирано је да су делови или сасвим друго писмо. А друга
сугестија је била да се фрагменти изгубљеног писма могу наћи и у 1 и2 посланици
Коринћанима. Ова питања су веома компликована да би се о њима расправљало и
постоји мало научног слагања колико је посланица било и како су оне повезане са
постојећим посланицама. За ову нашу сврху покушаћемо да покупимо неке трагове у
Коринћанским посланицама о томе зашто је Павле написао колико год писама да је
написао.

Идући хронолошки кроз писма у њиховој садашњој форми , први траг је у 1 Посланици
Коринћанима. Павле је чуо од људи( о којим се ништа није знало) да је Коринтска Црква
подељена у неке фракције. Он пише да би истакао да у основи Хришћанства су служба и
слабост пре него доминација и људска моћ тако нема места подељености и да Коринтско
бављење тим стварима је знак незрелости( 1 Коринћанима1,10- 4,21). Друго,и ако је
Павле их упозорио на неморалност ипак је имао извештаје неморалног понашања које
сада осуђује.Треће, потврђено је 7,1 да су Коринћани писали Павлу питајући га за савет у
вези брака(1 Коринћани7) и да ли Хришћани треба да једу храну понуђену идолима. Није
лако коментарисати на исти начин о подсећању 1 Коринћанима12,1 и 16,1почиње као и
7,25 и 8,1 „сада имајући у виду...“ ,и није немогуће да се Павлове речи односе на питања
која су постављена у Коринћанским писмима. Ако је то случај Павле имапосла са
духовним поклонима и регулисању обожавања( 12.1-14.40), и са прилогом да помогне
Цркву у Галатима (16,1-3). Много теже да се сместе су 11,2- 34 и 15,1-58. Предходни пасус
о поштовању Божијег апсолута можда су били изазвани Павловим извештајем(11,18) док
је писмо о васкрснућу одговор на питање у писму.

Из 2 Коринћанима нема тих трагова. У 2 Коринћанима 1,15 -2.4 је јасно да је Павле

посетио Коринт и да је посета била болна( 2,1). Уместо планиране даље посете Павле је
даље писао писма што је било болно њему и овима што су примали писмо (2,3-4 и 7.8-12
–ако се то односи на исто писмо).У 12.14 и 13.1 постоји референца о трећој посети, о којој
Павле пише да увери Коринћане да он неће бити њихово бреме. Такође брани своје
право да их опомене у два основа : патње која служба Јеванђеља њему донела у условима
затварања, тучења и бродолома(11,24-33), и мистично искуство да је био одведен на
треће небо(12,1-10) што је оставило Павла задовољног као људско биће. Тако, Коринтска
кореспонденција је била резултат узбурканих веза између Павла и Цркве, у којима је он
опомињао на основу извештаја које је примао, одговарао на њихова питања која су
постављена у писму или писмима, писао након веома болне посете и писао припремајући
се за 4 посету чија је сврха укључивала одбрану његовог права да их опомиње и учи

Римљанима

Павлов разлог за писање римљанима дат је у посланици Римљанима 15, 22-29. Он је

намеравао да отпутује из тренутног места (Коринт или Ефес) у Јерусалим носећи са собом
носећи са собом финансиску помоћ за Јерусалимску Цркву који је био прикупљао(цф. 1
Коринћанима 16,1 -3). Из Јерусалима ће ићи у Рим и онда у Шпанију. Његово писмо је тако
требало да га представи Риму и надајући се да му пружи могућност за мисионарски
рад(1.15). било је тврдњи ,ипак, да је Павле упућивао колико Цркви у Јерусалиму толико и
у Риму , и да садржај теба бити пренет у Јерусалим. Било ово истина или не, сигурно је
случај да су Римљани били помирљивији у његовом ставу према Јеврејском народу од
Галата. Иако Римљанима није недостајао наговештај контроверзије (цф 14,1-15.13)није
написано у ситуацији бола , као што је случај са посланицама Галаћанима и Коринћанима.
Дајући своје порекло ,онда, није зачуђујуће да посланица Римљанима је такође Павлова
најдужа посланица, и његова најпотпунија намера да објасни своје виђење
Хришћанства.Из овог разлога ово је било писмо које је привукло много више научне
пажње него било које друго дело. Такође је награђено за једно од 2 најважнија списа у
Новом Завету.

Научници су подељени у свом мишљењу о поглављу 16. Оно садржи бројне поздраве за
људе добро познате Павлу. Да ли су ови људи могли бити у Риму који Павле никада није
посетио или је посланица Римљанима написана за више од једне Цркаве са 16 поглављем
додатим копији нпр. за Ефежане? ово питање је битно да нас подсети да су неколике
копије циркулисале или да је један лист из другог писма можда закачен за копију
посланице Римљанима које се оригинално завршилона поглављу 15.

Филипљанима

Ово писмо ако је ово једно писмо ,ако је ово једно писмо, Павле је написао док је био у
затвору(филипљанима1.13). Традиционално, ово заточеништво је повезано са овим које је
записадо у делима 28,16- а то је нека врста кућног притвора у Риму. Овај поглед је једва
повезив са садржајем посланице Филипљанима ,како било, које представља Павла који
одржава контакт са Филипљанима тако што шаље Тимотеја и Епафродитуса (2,25, 4.18).
ово би било веома дуго путовање из Рима и стиме ближи поглед на то како је његово
заробљеништво било виђено, да ли цезареја(дела23.35)или, можда вероватније, Ефес (1
Коринћанима 15.31, 2 Коринћанима 11.23).

Било је питање да ли су Филипљани заједница. Извесно, 3.1б- 4.1 , изгледа да разбијеју

котинуитет писма и могу се изнети као одвојена композиција. Неки су такође видели 4.10-
20 као посебно писмо или део писма . Извесно,означавање 3.1б-4.1 као одвојен део са
оштром полемиком са јудејима би га ставило негде раније у Павлов живот отприлике у
исто време кад и галатима или Тесалоњанима 1, и изразити Павлову бригу да Филипинска
Црква треба чврсто да се се веже за Павлово учење и подсетник Филипљанима, са својим
већим садржајем био би израз Павлове бриге за заједницу коју неће бити у могућности да
види лично.

2. Дефтеро –Павлова писма

Став овде заузет да Павле није написао посланицу Ефежанима, Колосанима и 2

Тесалоњанима није универзално прихваћен, али као што је напоменуто основан је према
умерено конзервативним критичарима као што су Линколн( Ефежанима) и Дјун
(колошанима). У овом одељку биће истакнут могућ сценарио за настанак ових писама или
ти посланица. Детаљно оправдање за одређивање ових писама као дефтеро-Павлова
неће бити дат; заитересовани читаоци могу наставити да следе ову тему у стандардним
мемоарима који су исписани у библиографији.

Колошанима

Ово писмо је написано да исправи „ грешке“, ипак му недостаје оштар полемички тон као
што је случај са посланицом Галатима и Филипљанима 3. Док су „ грешке“ водиле до
Грчких култова и философа, ови коментатори су изгледа на чвршћој основи видели
грешке као део Јудаизма. Ипак контраверзија није таква као у посланици Галатима. Док су
се Јеврејски закон и обрезивање односе на (Колошани2,11-15) и тврђено је да је Христос
начинио обрезивање непотребним и да је одбацио дуг према закону; и док су ови људи
критиковали оне који су забринути за регулацију хране, и поштовање обреда( 2.16-23),
главна сврха посланице Колошанима је наглашавање космичког значаја Христовог. Кроз
њега су све ствари створене (1.16) и његова смрт на крсту је ослободила њихову моћ од
принципа и моћи( 2.15).

Ова посланица означава нову фазу у развоју ране Хришћанске теологије, да дијалог са
осталим заједницама није директна претња на само постојање Цркве. Теологија јесте
Павлова али је развијена у новим правцима. Датум и место настанка ових писама не могу
се одредити . сличности између личних имена поменутих у посланици Колошанима
4.9(Онесимус), 4.10 ( Аристахус, Марк) и 4.14 ( Лука и Демас) и у Филемону( цф. Пасус 23-
24) та сличнос је била истакнута и довела је до таквих сугестија као што су да је посланица
Колошанима написана врло брзо после посланице Филемону од стране сарадника , или
да је посланица Филемону била извотр који је користио каснији вођа Павлове Цркве.

Ефежанима

Могуће да је ова посланица намењена за више Цркава а не само за једну. Сви модерни
преписи бележе да су речи „у Ефесу“ нису у најбољем препису у посланици Ефежанима
1.1 , и ове речи су заправо изостављене од стране рсв и нјб. Чак и врло конзервативне нив
студије о Библији прихвата да су писма можда била намењена за већи број Цркава
укључујући и ту у Ефесу. Писмо је у потпуности адресирано на не јевреје(2.11), и као
главну тему имају јединсто Цркве под космичким вођством Христа, и неопходност
лојалности свештеницима Цркве чије чинодејствовање јесте дар од Бога кроз Свети Дух.

Сврха писања писма мора се ставити у контекст растућег смисла у ранојЦркви да је она
јединство , и да су та свештенства више мање локални феномени. Могуће је као што је
сугерисно да су писма написана након Павлове смрти да би подсетила Цркве на њихов дуг
према Павлу ( 3.1-21). Друга сугестија је да је намера била да се престави више формална
хијерархија на челу Цркве , и да је посланица Ефежанима молба за јединством базирано
на харизматичнијим принципима. Како било нема сумње да је забринутост за стање
Цркве и регулисње породичног живота (5.21-6.9) индикатор стања у Цркви пребачена је из
посланице Галатима и Посланице Корнћанима. Време и место настанка писма тешко је
одредити, иако се обично узимају 80до90год. наше ере. Генерално је прихваћено да је
писац знао и да је извлачио податке из посланице Колошанима.
2 Тесалоњанима

Овај кратки рад који се састоји од своја три најкраћа поглавља обрађује материјал из 1
Тесалоњанима, бавећи се са два проблема. Постојали су они који су тврдили да је дан
Господњи већ дошао. Одговор овога писма је био да он не може доћи док се безаконик
Божији не подигне који је сатанин агент и чији ће долазак бити пропраћен са лажним
знацима и чудима. Друго постојали су чланови хришћанских заједница који су очекивали
да буду нахрањени без да раде. Писмо указује на врсту веровања и ставова који су се
могли јавити у Цркви и како се са њима борити писањем писама.

3 Пасторална писма

Ситуација претпостављена 1 и 2 Тимотеју и Титу пореди се са ситуацијам у Колошанима и

Ефежанима. Две упечатљиве теме су , прво важност учења доследне доктрине (1 Тимотеју
6.3, 2 Тимотеју 2.1-2, 8-13,4.1-5) и друго, помињање служби бискупа или ђакона( 1
Тимотеју3.1-7 и 8-10; Титу 1,7-9 ), и квалификације неопходне за те дужности. Иако је „
бискуп“ ( Грчко Епископ) није служба како је касније схваћена била је на свом путу да то
постане. Важна функција „ бискупова“ је „ да се чврсто држи за несумљиве речи којима је
учен, да би могао бити способан да даје инструкције у тој доследној доктрини, а такође да
демантује оне који јој се супростављају „(Титу 1,9). У вези са наглашавањем доктрине
пасторална писма садрже кратка, верна и налик химни сумирања основе хришћанке вере,
као у 1 Тимотеју 3.16:

И заиста велика је тајна побожности ,

Бог се јави у телу,

Оправда се у Духу,

Показа се анђелима

Проповеди се незнабошцима,

Верова се у свету,

Вазнесе се у слави.
 Цркви у Сирији (?)

Марку

Традиционали поглед на порекло јеванђеља марку да је оно написано у Риму са Јованом

Марком, некадашњег Павловог сапутника (Дела 12.25, 13.13), записујући успомене на
петрово учење и дисциплину 8 1 Перу 5.13). традиција се враћа на Папија Јерапољског (ц.
130це) која је сачувана од стране историчара Цркве Јевсевија. Према Јевсевију Папије је
рекао:

Марко, је заиста будући интепретатор Петров, писао тачно, иако не уреду, све што је било
позвано или урађено од стране Господа.

Овај Марко је био повезан са особом у чијој се кући Јерусалимска црква састајала према
делима 12.12, и чак и са мистериозним младићем који је излетео обнажен из Гетсиманске
баште у ноћи када је Исус ухапшен (Марко 14.51). традиционални став нас уверава да је
марково јеванђеље извор информација на који се највише можемо ослонити о животу и
уцењу Исуса.

Ако су научници заузели различити критички став, то није из жеље да би дискредитовали

Марково јеванђеље као извор о животу Исусовом. Два питања ипак да ја порекло
марковог јеванђеља, и оно што се може знанати о историском Исусу морају бити
раздвојена. Такође мора бити наглашено да су студије јеванђеља развиле ненормалан
број техничке литературе. Док су ови научници били успешни у истицању неких важних
питања и проблема, били су мање успешни у предлагању решења како да се носе са
нечим као што је универзално прихватање. Оно што следи мора бити прочитаноу светлу
услед недостатка генерлног прихватања.

Нике од тачака које се направљене као релевантне за порекло Марковог јеванђеља су

следеће:

1. Под предпоставком да су Матеј и Лука узимали Марка за извор обојица су

прескочила марко 4.26-29, 7.32-37, 8.22-26, 13.33-36. Лука има од Марка 6.45-8.26.
наговештава да они нису знали Марка у његовом коначном издању.
2. Марково јеванђеље садржи као неке дупликате, примарно 6.32-44 и 8.1-10 ( као
храњење 5000 или 4000 ). Пасуси као што су Марко 3.13-35 изгледа да ометају
ред нарације приче. У 3.7-12 Исус долази код Галилејског језера и прича својим
ученицима да има спремљен брод да се издвији од масе. У 4.1 он долази у брод и
из њега проповеда. Интервентни материјал 3.13-35 представља зоталну
промену сцене.
На основу овог и осталих примедби један поглед на порекло Марковог јеванђеља је
настао у две фазе. Као иницијатива која је почела са Јованом Крститељем, описивањем
Исусовог проповедања у Галилеји и Грчких градова Декаполиса, и климакс на путу у
Јерусалим, где се десило његово хапшење и разапињање. Ово је била формирана
теолошка композиција која наглашава невољност Исуса да се идентификује са
композицијом, дајући Петру водећу улогу међу ученицима, истиче неуспех ученика да
разумеју или да буду верни Исусу. Концентрише се делимично на Страдању Исусовом.
Друга фаза је била увећавање основне композиције која уводи дупликате и
недоумице.

Овај поглед оставља питање отворено сврхе и извора ових двеју композиција посебно
основе композиција. Неке уопштене примедбе. Прво Марково јеванђеље није
биографија Исуса у смислу модерне биографије. Вероватно има своје порекло у
мисионарском проповедању и у слављењу божије моћи. У овом сведочењу Исусовог
живота и учењу из перспективе заједнице да је Бог дигао Исуса из мртвих и довео га у
позицију ауторитета. Иако је постојао јак апологетски тон у основној композицији ово
не значи да она садржи поверљиве податке на које се можемо ослонити о Исусовом
животу и делу. Неубедљиво је да рана Црква није имала интересовање за живот
Исуса. Напротив ако су људи питани да обавежу себе на веру која може одвести у
добро.

Табела која следи даје поглед на 9 Маркових јеванђеља да би показали како је тај ред
праћен у јеванђељу по Матеји и Луки. Три пасуса која се појављују у Марку су у болду.
Лукина велика грешка која је идикована стављањем материјала из Матеје и Марка
која је очигледно непозната луки је у италику (искоца). Приметићете како је Лука који
је пратио Марков ред, одједном скаче са Марка6.43 на 8.27.
Дескрипција Марко Матеј Л ука

Проповедање Јована Крститеља 1.1-8 3.1-12 3.1-20

Крштење Исуса од стране Јована 1.9-11 3.13-17 3.21-22

Искушења Исусова 1.12-13 4.1-11 4.1-15

Хапшење Јована Крститеља 1.14 4.12 3.20

Проповедање Исусово 1.15 4.17

Позивање првих ученика 1.16-20 4.18-22 5.1-11

Излечење ђавоимана у Капернауму 1.16-20 4.31-36

Излечење Петрове таште 1.29-31 8.14-15 4.38-39

Излечење многих болесних и заражених 1.32-34 8.16-17 4.40-41

Повлачење Исусово на молитву 1.35-39 4.42-44

Лечење губаваца 1.40-45 8.1-4 5.12-16

Излечење непокретног 2.1-12 9.1-8 5.18-26

Позив од Левија (Матеја) 2.13-14 9.9 5.27-28

Контраверза 2.15-22 9.10-17 5.29-39

Расправа са фарисејима о Сабату 2.23-28 12.1-8 6.1-5

Излечење човека са одузетом руком 3.1-6 12.9-14 6.6-11

Повлачење Исуса и његових ученика 3.7-12

Обавезивање 12 апостола 3.13-19 10.1-4 6.13-16

Богохуљење против Светога Духа 3.22-30 12.24-37

Исус и његови рођаци 13.3-19 12.46-50 8.19-22

Параболе: сетва 4.2-20 13.3-23 8.5-15

Свећа 4.12-23 5.15 8.16

Семе које у тајности расте 4.26-29

Семе слачице 4.30-33 13.31-32 13.18-19

Закључак парабола 4.33-34

Умиривање олује 4.35-41 8.24-27 8.23-25

Герасим демоноиман 5.1-20 8.28-43 8.26-39

Излечење Јајрусове кћерке и жене са крвљу 5.22-43 9.18-26 8.41-56

Исус који је одбачен у својој земљи 6.1-6 13.53-58

Мисија дванесторице 6.7-13 10.5-42 9.1-6

Смрт Јована Крститеља 6.14-29 14.1-12 9.7-9

Храњење 5000 6.31-43 14.13-21 9.10-17

Исус хода по води 6.47-51 14.24-33

Излечење у Генесарету 6.53-56 14.34-36

Контроверзија о рођењу 7.1-23 15.1-20

Излечење кћерке Сиро-Феничанкине кћерке 7.24-30 15.21-29

Излечење глувонемог 7.32-37

Храњење 4000 8.1-9 15.32-39

Остављање фарисеја 8.14-21 16.5-12

Излечење слепог човека у Бетсаиди 8.22-26

Петрово признање да је Исус Христ 8.27-30 16.13-21 9.18-20

Прво предвиђање страдања 8.31-38 16.21-28 9.22-27

Васкрсење 9.2-8 17.1-8 9.28-36

Долазак Елајин 9.9-13 17.9-13

Излечење ђавоноиманог детета 9.14-29 17.14-21 9.37-42

Друг предвиђање страдања 9.30-32 17.22-23 9.43-45

Лекција о милосрђу 9.33-37 18.1-14 9.46-48

Истина је да осим потврде у небиблиским изворима да је Исус разапет за време Понтија

пилата, не постоје друге информације о Исусовом животу и учењима осим у Јеванђењу. У
другу руку, ако се оно односи на томе како су цркве настале то се огледа на пример у
Павлоловом оригиналном писму, онда сведочанство о Исусовом животу у Марковом
јеванђељу обезбеђује то објашњење. Оба Павле (Коринћанима 2.1-4) и Марко(14.50,66-
72) истичу да Хришћанска јеванђеља постоје упркос , пре него због, следбеника Исусових.
Марково јеванђеље такође бележи расправе Исуса са јеврејским учитељима, Павлове
теме интерпретације и статуса јеврејског закона (Марко 2.15-36,7.1-13).

Ове сличности вероватно истичу да је порекло Марковог јеванђеља , тамо где је павлова
црква основана. Сврха јеванђеља била је да обезбеди инструкције за вернике и материјал
за проповеди, у ситуације где постаје пожељно забележити догађаје о Исусовом животу и
његовим учењима, са временске удаљености од распећа и није било повратка господа
услави. За датум писања обично се ставља за време пада Јерусалима 70год. после Христа ,
и две композиције могу бити датиране у декади 70-80год.

1Петру

Као што је случај са Марковим јеванђељем традиционално место ауторства 1 Петру је

Рим, нарочито на основу сведочанства да је Бабилон тајно име за Рим, у 1 Петру 5.13.
заправо, тај пасус такође садржи неке референце са Марковим јеванђељем, био је један
од фактора који је традиционално повезао Петрово учење са Маркови, који је био
заробљен у Риму. Модерна научна критика обично одбацује Петрово ауторство из
многобројних разлога.

Прво, иако аутор тврди да је био сведок Христових патњи(5.1; фраза, како год може се
протумачити као сведочанство Христа али преко својих сопствених мука) и ни у једном
делу писма нема наговештаја да је Петар у блиском односу са Исусом у току каснијег
његовог живота. Друго, овај писац је очигледно неко коме је грчки матерњи језик и ко је
имао неко проширено знање о старом завету на грчком. Ученика Петра је први језик био
Арамејски иако би нило погрешно озачити га као неинтелигентног ипак мало је вероватно
да би он могао да напише једно такво углађено дело. Преписују писмо Силвану (1 Петру
5.12) тако дајући могућност да Петар то није саставио у форми коју ми имамо. Треће,
теологија писма има несумљиво Павлове трагове ( неке важне Павлове речи такође
нестају), ида је писмо најбоље сместити у Малу Азију негде крајем првог века и ово ћемо
ми следити сада.

Иако писмо почиње и завршава се поздравима уобичајеним за писмо иако садржи савете
робовима ,старешинама и женама недостаје му било какав лични став који се може наћи
у посланицама Галатима или Колошанима. Овакав садржај је понекад био описан као
проповед у деловима( 1 Петру 1.3-4.11) имали овај тип аргумената, као и намере да се
овај тип постави у делимичну ситуацију прогањања није универзално прихваћена.
Најбоље би било да се писмо одреди као нека уобичајена композиција адресирана
црквама које су искушавале неразумевање и непријатност од остатка света.

У оваквој ситуацији , писац подсећа своје читаоце да они имају наде базиране на
Исусовом Васкрснућу( 1 Петру1.3-5), именом, небески дом. Ова нада је требало да их
одржи у садашњим мукама као пример Исусових патњи, трбали су да их охрабре.
Заправо, њихове патње су зак и прихватање Божије милости. Морају зато живети као
заједница нови живот који је Бог начинио могућим кроз Исуса христа.
Писмо је испреплетано освртајима на СтариЗавет, и одатле вуче материјал за Хришћанску
трдицију. Иако потоје многи одјеци других текстова Новог Завета стварна зависност на
позанавњу ових списа не испољава се. 1 Петру је доказ за велику раширеност учења у
раној Цркви, у говорној као у писаној форми, на основу кога су образовани писци могли да
црпу и адресирају другим Црквама.