Professional Documents
Culture Documents
На почетку старозаветног „Вјерују“ (Понз 26, 5-10) стоји: „отац мој беше
сиромах Сирин“ (према Септуагинти) или „лутајући Арамејац“ (према јеврејском
тексту), и даље „и сиђе у Мисир с мало чељади, и би онде дошљак, па поста народ
велик и силан и обилан на броју“. Затим се укратко опева угњетавање од стране
Египћана, излазак из Египта и улазак у обећану земљу. Није јасно зашто се Јевреји
називају Арамејцима, с обзиром да су Арамејци постали значајни тек од 11. в. преХ,
када су основали мало царство на тлу Сирије.
Током 3. миленијума преХ бројни лутајући номади су се селили из арабијске
пустиње на територије великих цивилизација са центром у Месопотамији. Крајем тог
периода, у сам Вавилон, са центром у Марију, доселила се таква једна група, коју су
Месопотамци назвали „Амуру“. Они вероватно имају везе са нацијом Аморејаца која се
спомиње у Старом завету, а многи научници верују да ти народи нису преци само
Арамејаца и Хананаца, већ и Израиља.
Старозаветна Heils geschichte почиње са Аврамом. Прича полази од његовог оца
Таре, у граду Уру (Персијски залив). Из неког разлога, породица се сели 900 km
северозападно, у Харан (северна Сирија). Разлог може бити у вези са тим што су ова
два имала значајна светилишта Сина, бога месеца, а сама Библија каже да они изворно
нису били верници Јахвеа (ИНав 24, 2). Може бити и да је породица била физички
угрожена, с обзиром да се на два места (Пост 15, 7; Иса 29, 22) каже да је Аврам
„спашен“ из Ура (тј. користи се исти глагол као за излазак из Египта). Септуагинта, пак,
именује Тарин град као Ур Халдејски, што би било знатно ближе Харану. У прилог
овоме иде чињеница да, када се тражи жена Исаку, слуге иду у земљу Аврамовог
рођења, за коју се испоставља да је област око Харана.
Аврам и Сара се не заустављају у Харану, већ иду на други крај Месопотамије, у
Палестину, путујући још 720 km. Тамо су живели номадски. У временима нарочите
оскудице, били су принуђени да се селе чак до Египта.
Патријарси су највероватније били историјске личности, али немамо основа да
тврдимо да су се догађаји десили баш онако како то излаже Библија. Документи из
Марија говоре нам да су многа племена на тим просторима живела номадски, у
извесној симбиози са неномадским становништвом, да су се понекад привремено
насељавали у градовима, чак постајали пољопривредници, али да никако нису
дозвољавали да се над њима успостави централизована политичка управа; све ово
можемо уочити у причи о праоцима у Књизи постања. Правни документи откривени у
Нузију, објашњавају нам неке поступке одређених библијских личности из доба
патријараха (нпр. жена даје мужу робињу ако не може да има дете, човек усваја роба
ако нема наследника, итд). Овде се може убројати, такође, полигамни брак, као и
бракови између блиских рођака (што је, касније, Левитским законом забрањено).
Проблем у вези са документима из Марија и Нузија јесте време њиховог настанка
(1500-1400. преХ). Али, ни то није толики проблем, ако узмемо у обзир да су ови
обичаји постојали и развијали се, у оквиру једне исте цивилизације, још дуго пошто су
записани. Имена која налазимо у причи Књиге постања такође су пронађена у многим
документима из тог периода, као имена личности или градова, нпр. Тара, Нахор, Аврам,
Исак, Јаков, Левије, Исмаил... У причи постоје разни анахронизми, попут Филистејаца,
Халдејаца, припитомљених камила, али они, као елементи који су унети касније
приликом записивања приче, не нарушавају општу мисао.
ИЗЛАЗАК ИЗ ЕГИПТА
ЈЕЗДРА И НЕМИЈА